Повезане локације и везе

четвртак, 30. август 2018.

Ричард Вагнер о културном утицају Јевреја на Немачку


Rezultat slika za ричард вагнер
Ричард Вагнер о културном утицају Јевреја на Немачку


Недавно се у тексту „Neuen Zeitschriff fur Musik“ , појавио израз „хебрејски уметнички укус“; ни оспоравање, као ни одбрана те синтагме нису могли, а нису ни требали изостати. Сада ми се чини као нешто што није без важности, да се изблиза расправи предмет који лежи у основи те синтагме, а којег критика још увек прикрива, или га се, у наступу одређеног узбуђења, само дотакне. При томе се не би радило о покушају да се каже нешто ново, већ само да се разјасни онај несвесни осећај коси се у народу испољава као најдубља несклоност према јеврејском бићу, дакле да се нешто што је стварно присутно и отворено искаже, не желећи при томе нипошто, снагом ма какве имагинације уметно дати живот нечему што не одговара стварности. Њена природа нека буде подвргнута нападу критике уколико би се, било да је реч о нападу, било да се ради о одбрани, њом желело нешто друго.

С обзиром да разлог народног нерасположења према јеврејском бићу, такође и данас присутног, желимо разјаснити у вези са уметношћу, а нарочито с обзиром на музику, расветљавање тог феномена на пољу религије и политике има ће само карактере успутног. На подручју религије Јевреји већ одавно и не представљају некаквог противника који би заслуживао мржњу, и то захваљујући свима онима који су народну мржњу на себе навукли унутар само хришћанске религије! У области, зато, чисте политике, никада нисмо ни доспели до стварног конфликта са Јеврејима; сами смо им приуштили заснивање јерусалемског царства, и пре ће бити за жаљење то што је господин v. Rothschild био премудар да би себе учинио краљем Јевреја, дајући при томе, као што је познато, предност томе да остане и даље „Јевреј краљева“ . Ствари стоје другачије тамо где политика постаје друштвано питање; у том случају је за нас, посебан положај Јевреја, важио као позив на вршење људске правде, и то још од оних времемена када се у нама самима пробудила одређенија свест о тежњи за социјалним ослобођењем. Али расправљати се око еманципације Јевреја, ипак смо у ствари били веше борци за један апстрактни принцип него одређени конкретан случај; баш као што читав наш либерализам није био нека посебно видовита игра духа у којој смо се позивали на слободу народа а да при том тај народ нисмо ни познавали па чак смо осећали и одбојност према саваком стварном дотицању са њим, исто тако букнула је наша усрдност за ствар јеврејске равноправности више као подстрак од стране једне опште идеје, него због стварног осећања симпатије; јер и уз све говоре и натписе којима је био циљ еманципација Јевреја, при сваком смо стварном, радном, додиру са њима, осећали сталну спонтану одбојност.

И управо на том месту сусрећемо се са оним што нас приближава нашој намери: треба сад себи објаснити баш ту спонтану одбојност коју за нас имају личност и биће Јевреја, да сами себи пружимо оправдање за ту ћисто инстиктивну антипатију, за коју смо, пак, принуђени да увидимо како јача, надвладава наше свесно настојање да се те антипатије ослободимо. Још и сада се у вези са тим лажемо, и то намерно, када у вези са нашом природом одвратношћу према јеврејском бићу. Сматрамо, да за отворено манифестирање исте морамо веровати да је строго забрањено па чак и неморално. Тек у новије доба изгледа да смо коначно дошли до сазнања, како би ипак било разумније (vernünftiger) ослободити се принуде сваког самозаваравања, да би смо тако могли скроз трезвено бити у стању посматрати предмет наше принудне симпатије, а тиме и довести до пуног разумевања наше, упркос свим либералним опсесијама, ипак устручавајући одвратност према њему. Ми тек сада, на наше запрепашћење, запажамо да смо нашом либералном борбом у ствари лебдели у ваздуху и борили се са облацима, док је то лепо тло, за остале реална стварност, нашла пнога ко ће га присвојити и кога ти наши узлети у ваздух свакако веома забављају, али који нас уједно сматра пребудаластим да би нас за те узлете обештетио извесним препуштањима, уступцима, тог узурпираног реалног тла. Потпуно неприметно је „позамљивач краљева“ постао краљ позајмитеља, па сад молбу тог краља за еманципацијом и не можемо сматрати другачијом него необично детињастом, пошто пре ћемо се ми сами себе видимо као они који су принуђени да се боре за еманципирање од Јевреја. Јевреј је, како данас стоје ствари, овај свет већ више него еманципирао: он влада, и влада ће све дотле док новац буде имао моћ пред којом сва наша настојања и дела губе своју снагу. То да су историјске невоље Јевреја као и сировост хришћанско-германских тирана сами од себе ту моћ донели у руке синова Израиља, теза је коју не треба баш на овом месту расправљати. Али зато утолико пре треба овде нешто детаљније испитати. Разлог због којих је јавни уметнички укус наших дана такође донео Јеврејима у руке, међу њихове трговачке прсте, управо ону немоћ да се на самим темељима данашњег степена уметничког развоја, а без радикалне промене тих темеља, и надаље изграђује оно природно, нужно и истинско Лепо. Оно што је господарима Римског и средњовековног света ојађени и кињени Роб био обавезан данком, то је данас Јевреј преместио у новац: ко запажа гледајући папириће безазленог изгледа, да су облепљени крвљу безбројних нараштаја? Оно што су хероји уметности кроз два злосретна тисућљета (тисућа-је стара српска реч!) нечувеним напором који изобличава и радост и живот истргли уметности непријатељском демону, премештено је данас у уметничку Робну меницу ( Kunstwaarenwechel) : ко резгледајући извештачене уметничке предметиће примећује да су облепљеним светим знојем мука генија два тисућљета?

Ми баш и не сматрамо нужним тражити потврду за „појеврејисање“ модерне уметности; упадљива је и сама се од себе намеће савести. Такође, изискивало би то исувише далекосежан захват, ако би се подухватили да доказним путем разјаснимо тај феномен из самог карактера наше историјске уметности. Међутим пошто као нешто најнеопходније сматрамо ослобођење од притиска јеврејства, као најважније се намеће предузимање испитаивање наших снага за ту ослободилачку борбу. Али те снаге нећемо стећи напросто апстрактним дефинисањем феномену о којем је реч, већ управо упознавањем природе онога у нама стално настањеног спонтаног осећаја, који се испољава као инстиктивна одбојност према јеврејском бићу; на том несавладивом, ако га признамо на потпуно неувијен начин, мора нам коначно постати јасно шта ми то мрзимо у том бићу; тада ћемо према ономе што смо упознали на поуздан начин, моћи и пружити отпор. Па већ и само његово потпуно разоткривање, може нам пружити наду да ћемо демона истерати са оног места где се он под заштитом сумрачног полумрака једино и могао одржати, мрака којим смо га ми сами, доброћудни хуманисти обавили, како би нам се његов изглед чинио мање одвратним.

Јевреј, који, као што је познато, има једног Бога потпуно за самога себе, упадљив нам је у обичним животним приликама пре свега својом спољашношћу, која независно према томе којој европској нацији припадамо, за ту нацију има неку непријатну необичност; са човеком таквог изгледа, скроз спонтано не желимо имати ништа заједничко. Све до сад морало је то важити Јевреје као несрећа; али у новије доба почињемо увиђати да се они уз ту несрећу скроз добро осећају- након свих својих успеха, смеју они своју одударност од нас сматрати одликом. Прелазећи преко моралне стране деловања те по себи неугодне игре природе, желимо само са уметношћу у вези приметити, да ту спољашност никада нисмо могли замислити предметом визуализирајућих уметности; када се Јевреја у сликарству жели представити, његов се модел узима углавном из уобразиље, уз вешта оплемењивања па чак и потпуна отклањања свега оног што нам јеврејску појаву у свакодневном животу управо и карактеризира. Али на позоришну позорницу, Јевреј не залута никада; одступања од тога су, како по броју, тако и у погледу своје изузетности, таква, да само потврђују ту општу констатацију. Ми не можемо замишљати једног Јевреја како на позорници представља неки антикни или модеран карактер, рецимо хероја или љубавника, а да такву концепцију аутоматски не доживимо као нешто што је упаво до комичности нескладно. И управо то је веома важно: човека чија нас појава присиљава да је сматрамо неприкладном за уметничке поруке, не циљамо притом на ову или ону личност већ опште на читаву врсту, не смемо такође, опште узевши, сматрати способном за уметничко очитавање свог властитог бића.

Ипак, неупоредиво је важније, па чак и од пресудне важности, обратити пажњу на деловање које у намаЈевреј изазива својим језиком; управо тај ефекат представља битну упоришну тачку при истраживању узрока за јеврејски уплив у музику.- Јевреј говори језиком оне нације унутар које живи од покољења до покољења, међутим говори га увек као странац. Пошто отпада могућност да се овде бавимо узроцима те појаве, свакако сме изостати и сваљивање кривице за то, на хришћанску цивилизацију која Јевреје одржава у сталној принудној издвојености, тим више, што контактирајући са Јеврејима никако не можемо имати на уму окривљавање и успешности тог одвајања Јевреја. Напротив, овде је наша обавеза да расветлимо естетски карактер те појаве. – Пре свега околност да Јевреј говори модерне европске језике само као научене а не као матерње, одузима му уопште сваку могућност да њима искаже своје властито биће на одговарајући аутентичан и самосталан начин. Језик, његове изражајне могућности и усавршавање истог, није дело појединца већ историјског заједништва; само онај који је несвесно стасао у том језичком заједништву, суделује такође и у његовом стварању. Али Јевреј стоји сам са својим Јеховом изван једног таквог заједништва, у једном раштрканом племену без свог властитог тла, коме сваки продор ван самога себе мора бити сузбијен, баш као што му је и његов аутентичан језик (хебрејски), језик његовог рода, одржао само као мртав језик. Стварање истинског песништва на неком страном језику, још увек није пошло за руком чак ни највећим песничким генијима. Али страним језиком за Јевреје остаје и читава наша европска цивилизација и њена уметност; јер, ојађен и без завичајан, није узимао учешћа ни у изградњи једне, ни у развоју друге, већ је у најбољем случају све то, дакако непријатељски, само посматрао. У том језику, у тој уметности, осуђен је Јевреј на опонашани говор, на опонашану уметност, па се заиста не може ваљано песнички изразити, односно није у стањуу говорном медију стварати уметничка дела.


Наставиће се......

...Међутим, оно што нам је посебно одбојно, јесте чисто чулна манифестација јеврејског језика. Када су у питању специфичности семитског изговора, култури није пошло за руком да сломи изванредну упорност јеврејске природе, чак ни након њихова два миленијума саобраћања са европским нацијама. Нашим ушима је пре свега упадљива шуштава, зујава и гунђава гласовна артикулација јеврејског начина говора; тој гласовној артикулацији додаје један, нашем националном језику скроз несвојствен, начин употребе речи као и својевољно искривљавање и речи и реченичних конструкција, још и карактер неподношљиво збркано брбљања ( eines unertraglich verwirrten Geplappers), при чијем се слушању наша пажња се нехотице задржава више на том одвратном како јеврејског начина говора, него на ономе шта се њиме жели исказати. Све ово треба бити и сваћено и утврђено као што је пре свега од изузетне важности за расветљавање појма којег на нас остављају савремени Јевреји, и то нарочито када се ради о музичким пословима. Слушамо ли Јевреја како говори, бивамо несвесно повређени запањујућом оскудицом људске топлине у том говору; у њему се хладна равнодушност аутентичног „јецања“ (Gelabber“) успиње потпуно безразложно до узбуђености велике срцепарајуће страсти. Ако, напротив узмемо да смо ми приликом разговора са неким Јеврејом били приморани на таква испољавања узбуђености, он ће нам стално узицати јер није у стању да нам истим начином узврати. Јевреј се никада не узбуђује када са нама размењује осећаје, ваћ само, нама насупрот, ако се ради потпуно егоистичким интересима своје уображености или користи, а то онда са таквом узбуђености, уз опште изопачен начин изговарања својствен његовом говору, придаје црте комичног, те тако ни код кога од нас није у стању пробудити благонаклон став према интересима саговорника. Нама већ мора изгледати као нешто што се може замислити, да у међусобном контакту, у стварима до којих им је заједнички стало, а нарочито онда када у оквиру породице, долази до избијања чистих људских осећаја. И Јевреји сигурно могу својим емоцијама дати израз који за њих има узајамно одговарајуће деловање, али то се ипак не може укључити у разматрање ситуација у којима треба слушати Јевреја који у свакодневном и уметничком саобраћању говоре баш управо нама.

Чине ли она овде константирана својства њиховог језика, Јевреје неподобним за уметничко уобличавање својих осећаја и виђења помоћу говора, онда за таква уобличавања помоћу певања мора њихова подобност бити још знатно недостатнија. Певање и јесте говор, али говор веће страствене побуђености; музика је језик страсти. Пређе ли Јевреј са говора на певање, дакле са онога говора који нам и иначе једино може омогућити препознавање страсти комичног учинка а никада и оне која погађа суосећање, постаће нам тад напросто неподношљив. Све оно што нас је у његовој појави и језику само одбијало, сада ће у његовом певању деловати тако да ће нас од себе терати, уколико нас, наравно, на месту не приказује савршена комичност појаве. Потпуно је за очекивати да ће за нас одбојна посебност Јеврејске природе управо у песми, као најживотнијем и непобитно најверодостојнијем изразу интимног осећајног бића, доспети до свог врхунца, али би се у складу са здраворазумским расуђивањем можда ипак могла појава Јевреја у свим осталим областима уметности, изузев у онима којима је баш певање основ, макар понекад смела прихватити као уметнички оправдана.

Али дар сензорног запажања код Јевреја, није им никада омогућило да се међу њима појави уметник на пољу сликарства; њихово око је одувек било заокупљено нечим практичнијим него што је то лепота и духовни садржај обликовано манифестацијом света. А колико је мени познато, у данашње време се није чуло ни за једног јеврејског архитекту или вајара. То, да ли дела новијих сликара јеврејског порекла имају заиста стваралачки карактер (wirklich geschaffen haben), морам препустити стручној оцени. Али врло је вероватно да они не би смели према ликовоној уметности заузети другачији став од онога којег имају јеврејски композитори у односу на музику, и тај став, сада управо и желимо расветлети.

Јевреј, који је сам по себи неприкладан, било то са својом спољашношћу, било то са својим језиком, и притом нам се још понајмање уметнички исказује својим певањем, је ипак, упркос свему томе, био у стању да се у најраспростањенијој од свих модерних уметности, музици, докопа власти над јавним уметничким укусом. – Да би себи то могли објаснити, морамо пре свега размотрити шта је то Јеврејима омогућило да уопште и постану музичари.

Почевши од последица у нашем друштвеном животу, када је стално и неприкривено одобравање признања новцу уздигнуто до статуса својеврсног племства са стварним поседовањем моћи. Јеврејима, којима је било допуштено стицање новца без властитог рада као јединог начина зарађивања, тј зеленашење, племићка диплома новог још увек новцем оскудног друштва, не само да им није била више ускраћивана већ им је потпуно сама од себе пристизала. А што се тиче нашег савременог образовања које је доступно само имућнима, отајало је управо баш због тога за њих утолико мање доступним, уколико су више снизавали цене неким луксузним трговачким артиклима. Од тада дакле, ступа у наше друштво образовани Јевреј, а на разлику од обичног необразованог Јевреја управо и треба обратити пажњу. Образовани Јевреј је себи задавао незамисливе муке не би ли се са себе скинуо све оне упадљиве знакове који обележавају њихове ниже рангиране другове по вери; у многим случајевима је чак сматрао сврсисходним да преласком на хришћанство избрише све трагове свог порекла. Али такав труд није никада образованом Јевреју донео жељене плодове; он га је једино водио до потпуне усамљености и учинио га је у извесном смислу најбездушнијим међу свим људима, па смо и ми сами морали изгубити иначе раније постојеће симпатије за трагичну судбину његовог рода. Ипак због нераскидиве крвне везе са својим некадашњим друговима у невољи са којима је охоло раскинуо, остало му је и надаље немогуће да оствари једну нову повезаност са друштвом до којег се хтео винути. Ту везу је могао успоставити једино са онима којима је био потребан његов новац; али никада се посредством новца није могла учврстити права и успешна веза међу људима. Ту и не учествовати стоји Јевреј усред једног друштва које не разуме, са чијим склоностима и тежњама не симпатизира, према чијој је историји и развоју остао равнодушан. У том контексту управо и треба сагледати појављивање мислилаца међу Јеврејима; мислилац је уназад једнак песнику; али истински песник је пророк. За такав профетски позив оспособљава само најдубље духом прожето саосећање са једним великим истим тежњама покретаним заједништвом, несвесни израз кога управо и тумачи песник њему својственим садржајем. Природом свог положаја потпуно искључен из таквог заједништва, отргнут од спона са својим родом, могле је за отменог Јевреја његово стечено и плаћено образовање имати вредност искључиво као луксуз, пошто ни сам није знао шта би са њим започео. И модерне уметности постале су такође део тог образовања, а међу њима понаособно она која се најлакше учи, музика, и то управо она музика која је одвојена од осталих сестринских уметности поривом и снагом највећих генија била уздигнута до највећег степена апстрактне моћи изражавања, на коме би сада унутар новог заједништва са осталим уметностима могла бити исказана као нешто најузвишеније, или пак, настављајући пут одвајања од њих, бити нешто произвољно, према свему равнодушно, па и тривијално. Оно што је образовани Јевреј, у већ описаном положају имао рећи, уколико се желео уметнички изразити, могло је бити само произвољно, неутрално и тривијално, пошто је читав његов нагон ка уметности био само ствар луксуза и није потицао из стварне потребе. У зависности од свог расположења односно надахнућу којег добија од интереса који леже ван подручја уметности, може се он изразити на један, али исто тако и на скроз други начин; никада он није притиснут жељом да искаже нешто скроз одређено, нужно и конкретно већ му је драже напросто само говорити и то потпуно свеједно што, па му зато као нешто о чему једино и треба бринути преостаје, наравно, само оно како. У тако расцветаном обиљу као што је то музика, способност да се прича и при томе ништа одређеног да се каже, и не представља више некакву нарочиту вештину, с обзиром да су највећи генији већ изрекли све што се у њој као апсолутној, потпуно за себе издвојеној уметности имало рећи. А ако нешто већ једном речено, могуће је то само брбљиво понављати са са мучном постизаном тачношћу и заваравајућом сличношћу, баш управо онако како папагај опонаша људске речи и говор, али све ће то бити, опет као код те луцкасте птице, и безизражајно и лишшен правих осећаја. Али у томе подражавалачком језику наших јеврејских произвођача музике, додатно је приметно још једно посебно својство, а то је заправо баш оно које смо поближе разматрали говорећи о оштим својствима јеврејског начина говора.

...Иако за својственост јеврејског начина говора и певања са свом својом упадљивом посебношћу, пре свега припада обичним Јеврејима који су остали верни свом пореклу, а они образовани су свим силама настојали да је се ослободе, ипак су, поред свега тога, и ти образовани Јевреји са дрском упорношћу остали са њом срасли. Премда је та неприлика објашњива и чисто психолошки. Њен се корен може расветлети такође и помоћу већ спомињаног друштвеног положаја образованог Јевреја. Може сва наша раскошна уметност лебдети у ваздуху наше самовољне фантазије, па ипак че је чврсто према доле вући нит заједништва са њеним природним тлом и истинским народним духом. Прави песник без обзира на врсту уметности којом се баве, увек добија подстрек за стварањем само оданим и љубави пуним погледом на спонтани живот, онај живот који му се објављује само у његовом народу. Али где тај народ може наћи Јевреј? То њему није могуће на тлу друштва у коме игра своју улогу уметника. Уколико и има неку везу са тим друштвом, њу остварује само преко оних који су, баш као и он, само израслина потпуно одвојена од свог правог, здравог, дебла; али таква веза је потпуно без љубави, и то одсуство љубави мора ће му постајати све очигледнија када се буде, тражећи храну за своје уметничко стварање, спуштао према самом тлу тога друштва; ту на самом тлу, не само да ће му постајати све још више туђе и неразумљиво, већ ће му још и она спонтана одбојност коју према њему гаји народ прићи сада у свој својој повређујућој разоткривености, јер та одбојност није ту, као код богатије класе, калкулацијама око профита односно вођењем рачуна о извесним интересима заједнице, нити ослабљена, нити нарушена. При додиру са тим народом осећајно одбијен и свакако без могућности да изрази дух тог народа, осећа се образовани Јевреј одгурнутим ка корену свог властитог племенског стабла где ће, ако ништа друго, бар несумњиво лакше долазити до разумевања. Хтео то или не, мора се он напајати на том извору; па ипак, чак и тада му остаје расположиво оно како а не и што. Наиме, Јевреј никада није имао своју властиту уметност, а то значи ни за уметност прикладана животни садржај (ein Leben von kunstfähigem Gehalte); Садржај, један опште људски садржај не може он ни овде међу својима распознати у ономе за чим трага, него, напротив, уочава само један лични начин изражавања, и то је управо онај којег смо детаљније оцртали. Као једини музички израз његовог народа, нуди се сада јеврејском композитору музичко светковање унутар службе Јехова; Синагога је једини извор из кога Јевреј може црпети њему схватљив народски мотив. Још би и могли бити склони да себи то слављење Бога у његовој изворној чистоћи и представимо као нешто што је бар колико толико племенито и узвишено, али утолико са већом сигурношћу морамо уведити да је та чистота до нас допрла само као свима непријатна каљужа; ту није ништа даље развијано на основу унутрашњег осећаја живота, већ је као што је то у јеврејству општи случај, све и у погледу садржаја и у погледу облика остало закочено. Али облик који није никада оживљаван обнављањем садржаја, распада се; израз чији садржај већ одавно не представља живи осећај, постаје бесмислен и изобличен. Ко није имао прилку уверити се у накарадност обредних песама у некој аутетичној народној синагоги? Ко није при слушању оних разумом и духом грогтања, врискања и брбљања баи захваћен непријатним осећајем, неком мешавином згражавања и побуђивања на смех, као и дојам да никакво намерно карикатурање не би био у стању одвратније изобличити него што то чини оно што му се нуди са наивном озбиљношћу? Додуше у новије време испољио је такође иницијативу и реформаторски дух, покушавајући поново успоставити некадашњу чистоћу тог певања; али оно што је тим поводом уследио од стране високе, мислеће, јеврејске интелигенције, био је у својој бити само један бесплодан напор одозго који се даље није никада могао ухватити корена у некој значајнијо, мери, да би се образованом Јевреју који за своје уметничке потребе управо и тражи аутентичне изворе народног живота, у својству тог извора могло пред њега ставити огледало његових властитих интелектуалних напора. Он тражи спонтанитет и објављује онај већ деформисани израз.

Ако се тај повратак на народни извор код образованог Јевреја, као уопште код сваког уметника, одиграва на нехотичан начин и природом саме ствари, по налогу несвесне потребе, онда ће он такође и утиске стечене на том извору исто тако нехотично, те стога и под несаломљивом влашћу читавог свог начина посматрања, пренети у своју уметничку продукцију. Они мелодијски украси и ритмови песама у синагогама преузимају своје музичке фантазије потпуно из народних мелодија, баш као што је спонтано овладавање мелодија и ритмова нашег народног певања и плеса управо и пружило својствено обликовану снагу и нашем уметничком певању и уметничкој инструменталној музици. То и јесте разлог због кога је музичка моћ запажања образованог Јевреја унутар опсежне уметничке обраде народних мотива у нашој музици, уопште узевши доступна само оно што му пружа привид разумљивости; а разумљиво, и то тако разумљиво да би се могло уметнички применити, њему је само оно што га због било какве приближности подсећа на ону јеврејско-музичку специфичност. Када би се Јевреј при преслушавању наше музичке наиве, у форми свесно уобличеног бића, потрудио да докучи срце и животни нерв тог бића, морао би постати свестан чињенице да његова музичка природа са тим заиста нема никакве сличности, па би га потпуна отуђеност тог феномена требала у тој мери запањити, да му потпуно одузме храброст за суделовање у нашем музичком стварању. Ипак, општи положај Јевреја међу нама није такав да би га подстакнуло на тако интиман продор у наше биће; зато, било намерно (чим спозна свој положај у односу на нас), било ненамерно (чим увиди да нас не може никако разумети), он ослушкује скроз површно наше уметничко биће и његов животни унутрашњи организам, те на основу таквих одсутних слушања могу неке спољашње сличностим које су његовом зрењу оно једино разумљиво, представљати то његово лично биће управо оно што би требало бити својствено. Баш зато, нека скроз небитна спољашња појава у подручјима нашег музичког и уопште уметничког живота, постаје њему оно што мора важити као бит тих појава, па нам његова рефлексија тих појава, када их као уметник одражава, делује страно, хладно, чудно, индиферентно, неприродно и извитоперено, а јеврејско музичко дело нам често оставља дојам какав би имали када би нам, нпр. Гетеову оесму, рецитовали на jüdisch-у.

И баш као што су у том јеврејском наречју чудесне безизражајности међусобно испревртане и речи конструкције, исто тако јеврејски музичар међусобно меша разноразне форме и стилове свих мајистора и уметничких раздобља. Одмах једно до другог, ту у шареном хаосу срећемо нагомилане формалне специфичности свих уметничких праваца. Пошто се, уопште узевши, у тим продукцијама увек ради само о томе да треба причати, али при томе не и причати о неком предмету ради кога би то причање истом и било оправдано, мора се и то празно брбљање специфичности да подстиче на слушање, а то је могуће само на тај начин што се променама спољњих начина изражавања сваког тренутка пружа нова побуда за пажњу. Што се пак тиче унутрашњег узбуђења, њему истинска страст у трен ока налази аутентичан језик унутар кога то узбуђује, тежећи ка разумљевању, слично поруци; Јевреј, кога смо већ у вези са тим окарактерисали, нема истинске страсти (Leidenschaft) , а понајмање ону страст која би га гонила на уметничко стварање. А где та страст није присутна, такође се не сусреће на мир (Ruhe): истински, племенити мир није ништа друго до резигнацијом стишана страст. Тамо где миру не претходи страст, препознајемо само тромост (Trägheit): али супротност тој тромости није страст, већ само онај дршкајући немир кога од почетка до краја примећујемо у јеврејским музичким делима, изузев тамо где иступа место баш тој тупој и безосећајној тромости. Зато и све оно што никне из подухвата Јевреја да прави уметност, мора нужно, по себи имати својства хладноће, равнодушности и све тако до тривијалности и комичности, што нас приморава да раздобље јеврејства у музици историјски означимо као раздобље савршене непродуктивности, изгубљене стабилности.

Који је то феномен на коме нам све то постаје јасније, на коме смо све то могли чак готово савршено уочити, ако не на делима једног музичара јеврејског порекла, толико природно обдареног специфичним музичким талентом као, уопште узевши, мало који музичар пре њега? Све што се при истраживању наше аверзије према Јеврејима нудило да буде размотрено, сва противречност тога бића које стоји изван нашег тла а ипак на њему са нама саобраћа, па чак ако би се желело ићи и до оних од тог бића пониклих појава, све се то успиње ка једном трагичном конфликту природе, живота и уметничком делу рано преминулог FELIXA MENDELSSOHNA-BAR-THOLDY-a. Тај нам је показао да Јевреј богате специфичне надарености, најрафинираније и најсвестраније образованости, може такође поседовати до оног највише подигнути профињени осећај часне дужности, да без помоћи свих тих предности произведе у нама, па макар само један једини пут, онај дубоки учинак који захвата нашу душу и срце, а који ми од уметности не само да очекујемо већ смо у стању и препознати оно чиме се тај учинак изазива јер небројено смо пута тај ефекат доживели чим је неки херој наше уметности, да тако кажемо, тек заустио да би нам се обратио. Критичарима од струке, који би у овоме погледу требало да буду са нама на истом нивоу свести, могло би се препустити да тај несумњиво извесни феномени дубоког уметничког учинка, утврде на доказани начин помоћу анализе Мелденсонове уметничке продукције; што се пак нас самих тиче, нама ће недостајати да се у сврхе разјашњења нашег укупног дојма подсетимо како се при слушању неке композиције тог аутора можемо само онда осећати том музиком обузети, када се нашој фантазији, нанели више разоноде жељеној, понуди не више од перформансе, низања и преплитања финих, глатких и спретних фигура, што нас подсећа на промене колористичких и обликованих ефеката калеидоскопа,- али никада се нећемо тако осећати када те фигуре буду намењене обликовању дубоких и снаге пуних осећаја срца. Управо у овом задњем случају престају за Менделсона све могућности чисто формалне продукције, јер због чега би баш он тамо где као у ораторијуму асоцира на драму, морао скроз отворено посегнути за формалним појединостима, од којих је свака, овом или оном предходнику изабраном за стилски узорак, била као индивидуално карактеристично обележје, нарочито својствена. При таквом поступку још је од значаја, да је композитор као узор кога ће опонашати својим модерним неподесним језиком одабирао нарочито нашег старог мајстора Баха. Бахов музички језик се изгрђивао у оном раздобљу наше музичке историје у коме се општи музички језик управо још увек борио за поузданост прикладног индивидуалног израза; онај педантни формални елемент био је за њега још увек толико јако причвршћен, да је онај чисто људски израз (Ausdruck) код Баха само захваљујући његовом чудовишном генију тек почео долазити до свог продора. Бахов језик односи се према Моцартовом, и у крајњој линији према Бетовеновом, као што се египатска Сфинга односи према грчкој статуи човека; као што код Сфинге људско лице тек што избија из животињског тела, тако се и Бахова племенита глава настоји пробити ван перике. Управо несватљиво и непромишљено створена је пометња у луксузном музичком укусу нашег времена, баш тиме што се допушта да нам се Бах са својим језиком ораћа истовремено кад и Бетовен својим, што доводи до заблуде по којој је разлика у њиховим језицима у основи само ствар индивидуалног начина изражавања, а никако она права која је условљена историско-културним околностима. Темеље те разлике лако је сагледати; Бетовеновим језиком може говорити само довршени, целовити, топлокрвни човек, јер то и јесте био језик једног таквог музичког човека којим би нас иначе могао неизбежним продором ван апсолутне музике, чије границе је иначе Бетовен у потпуности и проценио и предосетио, послати на путоплодње свих уметности музиком, као уједно и јединог успешног начина за проширивање ње саме. Напротив Бахов језик може, ако већ не и у Баховом духу, сасвим пристојно опонашати и неки врло спретни музичар, и то зато јер у Баховом музичком језику још увек превладава оно формално над не баш скроз одређеним и чистим изражајем оног људског, тако да се и није могло очекивати да се њиме безусловно може, или чак мора, моћи исказати оно шта кад је, ипак, још увек претежно заокупљен обликовањем оним како. Менделсонов напор да омогући тако интересантно, духом испричано, исказивање нејасног, скоро ништавног садржаја, ако већ и није проузроковао онда је бар до врхунца довео положај и произвољност нашег музичког стила. Са великом чежњом и чудотворном моћиборио се задњи у ланцу наших истинских хероја, Бетовен, својим одсеченим пластичним обликовањем тонских слика, за чисто и поуздано изражавање неискажљивих садржаја, те је насупрот Менделсону тим унутар свог стваралаштва уобичајеним облицима дао глаткоћу разливених фантастичних сенки, помоћу које самовољно подстиче у нашој ћудљивој машти неодређено треперење боја, па ипак, уз све то, наша чисто људска чежња за разговетним уметничким зрењем једва да је била дотакнута надом за испуњење. Само тамо где се чини да је депресиван осећај те музичке неподобности овладао расположњем композитора и нагнуо га да изрази нежну и тужну резигнацију, може се у потпуности испољити Мелдесонова посебност. Индивидуална посебност једне танкоћутне личности која је себи самој признала немоћ пред својом нејакости. То је, као што смо већ рекли, трагична црта Менделсонове појаве; и ако у подручју уметности желимо подарити саосећање нечијој чистој посебности, онда га управо Менделсону не би смели у већој мери ускратити, па чак ако би и снага тог саосећања била смањена уважавањем чињенице да је том трагичном осећају Менделсон више нагињао него што му је оно допрло до просветљене, стварне и болне освештености.

Сажета разматрања двеју управо изложених феномена, са разумевањем којих смо се већ раније уpознали тражењем урока и оправдања за нашу несавладиву одбојност према јеврејском бићу, индивидуално нам сад напросто пружају у руке објашњења неподобности наше уметничке епохе. Да су оба споменута јеврејска композитора одређеније успела да се домогну до пуног цвата наше музичке истине, били би приморани признати како наше заостајање за њима почива на једној, нама овладаној, органској немодобности; али то није случај; напротив чисто индивидуална музичка потентност приказује нам се у односу на протекле уметничке епохе пре као повишена него као смањена. Неподобност лежи у самом духу наше уметности која стално чезне за једним новим животом, тако да је то исхитрено што се она ипак још увек мукотрпно очувава. Што се пак тиче неприкладности самог музичког уметничког поступка, он нам се разјашњава на уметничком деловању иначе необично специфично надареног музичара Менделсона, а у вези са ништавилом наше целокупне музичке јавности, њеног скроз на скроз неуметничког духа и прохтева, може се слободно рећи да нам она на успесима оног чувеног јеврејског оперног композитора постаје јасна до степена потпуне очигледности. И то су баш они најважнији моменти који би требали сад привући искључиву пажњу сваког ко се поштено односи према музици; у вези са њима треба се запитати, истраживати их, и довести до скроз јасног разумевања. Они који се плаше тог напора, они који се клоне тог истраживања, било због тога што за њим не осећају потребу, било то због тога што би открили истину, они који би се морали истерати са инертног колосека мишљу и осећајем празне немарности, све њих сада обухватамо под категоријом „Јеврејство у музици“.

Јевреји се ове уметности нису могли докопати све док није у њој било тек да толико да се утврди оно што је њима у њој већ било као на длану јасно; њихова унутрашња неспособност за живот. Све док је, до времена Моцарта и Бетовена, за себе издвојена музичка уметност имала у себи стварну органску потребу за животом, нигде се није могао наћи неки јеврејски композитор; немогуће је било да једном том животном организму потпуно страни елемент, узме учешћа у творби тог живота. Тек када постане очевидна унутрашња смрт неког тела, тада спољашњи елемент стиче снагу да га приграби за себе, али само зато да би га расточио; тада ће неминовно месо тога тела бити растворено у пузајући много-животном црву; али ко би био вољан да, при погледу на њих, још увек сматра то тело живим? Дух да, он јесте жив; Живот излеће из тог тела ка опет сродном, а то је једино сам живот; само истинском животу можемо ми такође поново наћи дух уметности, а никако уз њен црвоточни леш.

Већ раније сам рекао да из јеврејских редова не би могао проистећи ниједан истински песник. Сада се ту треба присетити Heinricha Heinea. У временима када су код нас певали Гете и Шилер нисмо, свакако, знали ни за једног јеврејског стихотворца; али у раздобљу кад је код нас песништво све више постајало лажно, када је нашем непоетском елементу постало све могуће изузев што више није хтео изникнути ни један прави песник, пало је у надлежност једном веома обдареном јеврејском творцу стихова да те лажи, ту високопарност, ту језуитску претворностнашег нашег дотераног надри-песништва које се још увек претварало као да је песништво, разоткрије у заносном ругању. Њега су такође, уз изговор да желе бити уметници, немилосрдно шибали и чувени музичари његове племенске припадности; њему нико није могао пребацити било какво обмањивање; Почевши од неумољувог друштвеног демона који га је, а чинило се то друштвено корисним, неуморно прогањао, па преко свих илузија модерног самолагања и тако све до оног момента када се он опет почео заваравати о себи као песник, и тиме још задобио од стране наших композитора своје стихове лажи у музичкој постави. – Он је био савест Јеврејства, као што је јеврејство лоша савест наше модерне цивилизације.

Треба споменути још једног Јевреја који се међу нама појавио као писац. Из свог специјално положаја као Јевреја, ступио је међи нас тражећи искупљење; није га нашао, па је морао постати свестан да би до њега могао доћи само заједно са нашим искупљењем ка истинским људима. Али постати човек заједно са нама, за јевреје значи ништа мање него: престати бити ЈЕВРЕЈ. BÖRNE је тако и поступио. Али управо BÖRNE такође учи да се то искупљење не може достићи у лагодности и хладној равнодшној удобности, већ да их баш као и нас мора стајати зноја, мука, страхова и претрпети патњу и бол. Учествовати без икаквог устручавања све до самоуништења у обликовању тог искупљења које нам удељује поновно рођење, па ћемо бити и сложни и неподељени! Али размислите при томе, како ваше искупљење, од на вас бачене клетве, може бити само једно: Ahasuerus-ово искупљење- пропаст! (Ahasuerus- Лутајући Јеврејин!)

Завештања великог Жупана Стефана Немање


Завештања великог жупана српског Стефана Немање свом сину светом Сави




1. Завјештање земље

Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.

Народ чини земља, чедо моје мило.

Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.

Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале.

Србијом и сад проходе народи с једнога краја свијета на други. Авари и Хуни, Печенези и Кумани, и с њима читави дијелови других народа протутњали су овим земљама као страшне бујице. Али, чедо моје, те бујице никада нису постале ријеке. Иза њих су остајали само трагови разарања.

Рађали су се на једном крају свијета, а умирали на другом крају свијета. Они никада са истог извора нису воду пили. Никада нису заноћили гдје су дањивали. Никада нису зимовали гдје су љетовали.

Од земље у коју су залазили њихови су били само путеви. Поља и шуме, ријеке и планине, села и градови припадали су онима који су на њима живјели прије њиховог доласка и онима који су преживјели послије њиховог одласка.

Чедо моје, те хорде постају народ кад се на истој земљи почну рађати и умирати и кад на истој земљи почну сијати и садити па брати и жњети, а не само са туђе земље туђе плодове отимати.

Запиши то чедо моје, за памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе.

Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу сјеме оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понијети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.

Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господари. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима.

Чедо моје, стотине година смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда. Кипи и прелива се овај народ и отиче на све стране као младо вино.

Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу.

Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину у туђе ријеке и нестати у њима као да нас никада није било.

Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.

Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.

Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.

Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.

Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.

2. Завјештање крви

И запамти, чедо моје, крв и крв чини народ.

Крв је вјечна.

Крв новорођеног дјетета стара је хиљаде година. Дјетешце је младо, а крв у њему је она стара крв која је протицала у жилама његових предака још прије хиљаде година.

Људи се рађају па нестају, а крв остаје. Она се претаче из једнога у другога човјека.

И моја крв, чедо моје мило, тече у твојим жилама. И да ти ниси наумио ићи кроз живот и вријеме не тјелесним и крвним струјама, него на духовним крилима, и твоја би крв потекла у твојој дјеци. Али ти имаш своја веља духовна чеда и она ће тебе носити у дубоке вијекове и далека времена.

Чедо моје мило, као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек.

шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење.

Зато крв не припада човјеку него народу. И не лије се никад за једнога него за народ. И зато дође вријеме кад се не пита ко си и какав си, него чије си крви: или српске или угарске, или грчке или аварске. У то страшно вријеме кад замукну сви језици, крв проговори језиком свих предака. И не пита се ко си и какав си, него чије си крви собом заитио.

Чеда моја, по крви мојој и духу мојему, нека у вама никада не буде мрзости на туђу крв, некмоли на крв братску. Крв человјеческа је света и у свима нама тече из једног источника. Свима нам је од Бога дана и праоца нашега Адама.

Ничију крв не проливајте зато што је из туђега племена или народа. Али, чедо моје, љуто браните крв своју ибо у њој јест крв предака наших.

Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је српска.

Миром на рат идите и ратом мир чините.

Љубављу на љубав идите, али крвљу крв српску браните.

3. Завјештање гробова и костију

Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ.

Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.

А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.

Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.

Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај.

Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба. што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија.

Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима.

Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине.

Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати.

4. Завјештање неба и звијезда

Има нешто што се на земљи не може, а човјек и народ не могу без тога, или ако могу, чедо моје, то нису људи нити је то народ.

Има нешто, чедо моје, што се на њиви не може узорати, у ковачници исковати, у шуми разлистати, ни у сну снити, ни језиком изрећи, ни мишљу досећи, ни мачем убити, ни у причи испричати.

Има нешто што се на земљи никако не може.

Али сваки човјек над својом главом има своје небо, и сваки народ над собом има своје небо. Тамо им је све што им није на земљи.

Тамо им је, чедо моје, баш оно што на њиви не расте, што се у ковачници не кује, у шуми не листа, у ватри не гори, у сну не снива, језиком не изговара, мишљу не досиже, мачем не убија, причом не прича.

Заиста, тамо им је све што није на земљи. Тамо је све то могуће. Али, чедо моје, не зна то свако и не виде то сви.

Може то само пророк и тајновидац, небознанац и звјездознанац, високовидац, дубоковидац и далековидац.

И може то небогледац и неботворац, неботеча и небоходац, и још небослов и небословац, па небољуб и небољубац, и опет небопловни небопловац и небородни небородац. Још ту дођу сви други небољубни и неболетни, небодарни и небопримни, небозвани и небојавни, и сви они духовњаци и чудаци, и јунаци и мудраци, и лудаци, мученици и сретници, неботворни чаробњаци, КОЈИ ЗНАЈУ И УМИЈУ ДА УЗНЕСУ ЗЕМЉУ ДО НЕБА, ВОЗНЕСУТ ЗЕМЉУ ДО НЕБЕС, И КОЈИ ИМАЈУ МОЋИ ДА СПУСТЕ НЕБО НА ЗЕМЉУ.

То су људи који знају да отварају небо.

Горе је, чедо моје, све што овдје немамо. Горе је све што чекамо.

И запамти, чедо моје, да је човјеково тијело на земљи, а његова душа вије се небом. Тако и тијело народа борави на земљи, а душа народа обитава на небу.

Само народ који нема душу нема ни свога неба. Небо није празно. Бездан. Коме је небо празно, тај нема душе.

Зато ти кажем, чедо моје мило, нема народа док не задобије своје царство на земљи, ЦАРСТВИЕ ЗЕМАЉСКОЕ, и нема народа ако не задобије своје небо и своје царство небеско, ЦАРСТВИЕ НЕБЕСКОЕ.

Има људи који припадају само земљи. Ти земљаници одлазе у земљу.

А појаве се људи, или се роде, који одмах ЗНАЈУ ТВОРИТИ НЕБЕСКЕ СТВАРИ НА ЗЕМЉИ И ЗЕМАЉСКЕ СТВАРИ УЗДИЗАТИ ДО НЕБА. Они припадају небу. Ти небесници и звјездари одлазе у небо и међу звијезде. Колико их је тамо, треба погледати у ведру ноћ кад небо озвјезда.

Више их је тамо него на земљи.

Више их је у земљи него на земљи.

Зато ти кажем, чедо моје мило, не чине народ само они што живе на земљи, него и они у земљи и они у небу.

Народ увијек живи између својих гробова и небеса својих.

5. Завјештање језика

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.

Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.

6. Завјештање цркава

Кад човјек зида кућу не зида је за себе, него за своју дјецу и унучад. Тако настаје породица и домаћинство.

Кад владар зида цркву, не зида је за себе, ни за своје синове, ни унучад, него за народ који ће је кроз вјекове походити. Тако се ствара држава.

Кућа је оно што остаје послије човјека.

Црква је оно што остаје послије владара.

Кућа остаје дјеци, црква народу.

А црква је чедо моје, велика корабља, лађа која плови према дубоким и далеким нама незнаним временима и људима. У који год вијек доплови, довешће и нас и показати нас нашим још нерођеним потомцима.

Сретан сам и миран, чедо моје што је сада моја Студеница, запловила према вјековима.

У општем потопу времена само су такве корабље, попут Нојеве лађе, кадре да нас спасе највећег од свих понора, од заборава. А ми ћемо, чедо моје, који саградисмо цркве, бити у њима времепловци на тим великим корабљама.

Аз Немања син Завиде и аз Стефан жупан вељи и аз Симеон монах плачем и жалим за оним дивним људима чији смо потомци а који нису могли на својим трошним грађевинама допловити до наших дана. Њихове колибе и бајте биле су трошније од њих самих и нису их могле донијети до наших дана. Њихове дивовске ликове назиремо само кроз нејасне обрисе приче и пјесме.

А ми смо узидани у своје цркве тврде грађе, кадре да одоле страшним ударима времена. Све сам камен и мрамор, најтврђе што постоји на свијету. Узидали смо себе у своје цркве, исписали своју вјеру и живописали своје ликове у њима.

Наши далеки потомци препознаће нас у Студеници Знаће ко смо и какви смо. И, чедо моје, биће поносни што нас имају, поуздано знам да хоће. Поносиће се што су племе немањићко.

Чедо моје, кад сам наумио да градим Студеницу, имао си само осам љета. Питао сам протомајстора колико му је потребно љета да сагради цркву.

- Седам – одговорио је кратко.

- Много је, протомајсторе!

- Ако ти је градим најмање седам љета, трајаће ти најмање седам вјекова.

- А за колико је, протомајсторе, људи могу разрушити?

- Људи за седам дана, вријеме за седам вјекова, велики жупане. Али ни послије седам дана, ни послије седам вјекова Студеница ти неће нестати јер ћу је градити тако да буде величанствена и прелијепа. Нагледао сам се, велики жупане, много љепших и величанственијих рушевина него што су грађевине које су тек завршене.

Ето, чедо моје, градите за данас, градите за сутра, али градите и за вјекове. Кад се гради за народ, онда то што се гради мора бити трајно и јако као сам народ.

7. Завјештање државе

Држава и народ нису исто.

Народ је старији од државе. Он је старији од свега.

Народ је трајнији од државе. Постоји прије државе и остаје послије ње.

Један народ може бити у више држава, и једна држава може имати више народа.

А сада, чуј ме, чедо моје, добро ме чуј. Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека.

Срби још немају своју државу, него су се расули по другим, туђим државама.

Славени су својим мноштвом притисли земљу од сјеверних до јужних мора. Могли су бити највеће царство на земљи и највећи народ под небом. Али они су били и остали још увијек само мноштво у туђим државама.

Свако се наше племе бије да створи своју државу. Велики славенски народ раситнио се у мале народе и још мање државице. А мала држава на свијету је исто што и мала риба у мору и служи да је велика прогута.

Шта су велике државе него велике рибе које су се нагутале малих.

Србија је, чедо моје, била премала држава у устима велике Византије. Увијек је вирила из утробе великих држава. Чим нас је која од тих грабљивица испустила или смо се сами ископрцали, одмах нас је друга зграбила.

А највећа нам је невоља била што би свако на свом бријегу и свако у својој долини од свога властелинства хотио правити своје царство.

А ја сам, чедо моје, уз све то одлучио да створим државу свих Срба, и створио сам је. Нисам створио ни краљевство, ни царство. То вама остављам. Има нас Срба довољно и за краљевство и за царство. Ја сам створио велику жупанију пред којом су се заустављала и узмицала велика и мала царства и краљевства.

У мојој држави не може више свако село сањати да постане царевина. Сада, чедо моје, имамо своју државицу, потврђену властитом силом и златопечатним царским и краљевским повељама.

Чувајте је, ширите и јачајте. Имате гдје да је ширите и имате с ким да је јачате. Свуда око вас, у туђим државама, живе наши истокрвни и истојезични суплеменици.

Нас Срба више је изван државе него што нас је у нашој држави. То значи, чедо моје, да је ова моја држава, само почетак, начало. То је као кад почне порођај па се помоли само дјетиња главица.

Чедо моје, покрену се исконски напони и трудови у жени, и појави се главица, па дио по дио тијела. Тако се рађа човјек. РОЖДАЕТСЈА ЧЕЛОВЕК!

Покрену се исконски нагони многих нараштаја и племена исте крви и језика и почну се окупљати у једној држави. Тако се рађа народ. НАРОД РОЖДАЕТСЈА!

Ближи се крај, чедо моје, живота мојега, а ја могу објавити најрадоснију вијест: рађа се велико чедо моје Србија!

РОЖДАЕТСЈА СЕРБИЈА!

8. Завјештање власти

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема...

У Србији је, чедо моје, боље бити просјак него цар.

Свуда је то тако. Умре цар, дође други, њега убије трећи, трећега свргне четврти, док петога не свргне шести и тако иде редом док је царева и царства.

Најгоре је кад нема ни царства ни цара, ни краљевства ни краља, ни власти ни владара, него само пуст и распуштен народ, какав је наш, спреман да свакога олако прихвати за цара и господара и да га још лакше збаци и одрече га се као губавца.

Просјаку се то не дешава.

Ја сам, чедо моје, имао срећу и несрећу да владам Србијом. Највише што сам могао постићи то је да будем велики жупан, мегалоиупанос, а то је често било, у суштини, бити само велики слуга великих царева.

Туђи цареви и краљеви не дадоше нам да оснујемо своје краљевство и царство. Највећа милост царева почињала је и завршавала се тиме да мени, великом жупану, дају да владам овим народом, с којим они сами не могу изићи на крај, јер нас никада не могу ни покорити ни признати нас за себи равне.

Треба им неко ко ће умјесто њих да се бакће са овим пустим и врлетним народом, да им купи војску за ратове, убире порезе и да их као велики непробојни живи зид чува од других народа на границама царства.

Док то чинимо, добри смо, можемо бити и велики жупани. Помислимо ли на себе и своју државу, ето их са великом војском да нас казне и покажу нам ко је господар а ко слуга у нашој рођеној земљи.

А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. Испред своје војске шаљу гласнике да објаве како ће цар срушити великог жупана, а на његово мјесто поставити онога војсковођу српског или кнеза који му највише помогне.

Српски полкови прелазе тада, један по један, на страну цареву, а велики жупан бјежи са мало присталица у најдубље шуме и пећине, или тражи заштиту којег другог цара.

Српског владара не призна нико, ни цар ни краљ, ни папа ни патријарх, ни туђинац ни брат, па ни посљедњи опанчар. У Диоклитији је био баш један убоги опанчар Блаж. Ни тај сиромашни опанчар није ме признавао. Дојадило опанчару шило и опута па се одметне у шуме и на друмове и накупи доста дружине, све истих као он. Наумио Блаж опанчар да се окруни и завлада не само шумом и друмом него и цијелом државом.

Чедо моје, кад то науми опанчар, како неће кнез и војвода. На крају све је остајало како је и било, само је шило остало без опанчара, кнежевине без кнезова, а војске без својих војвода. Бог и сви свеци су ми помагали.

Чедо моје, шта је друго наша историја него непрекидно постављање и свргавање владара, безброј покушаја да се успостави власт и држава.

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема. Друго ми је име Стефан, онај који носи вијенац, Стефанос, овјенчани, а на моју главу није пао ни вијенац ни круна. Сада сам Симеон монах, а од свег имања остало ми ово оронуло тијело, а од власти гола душа. Сад ово тијело предајем земљи по којој је ходило, а душу своју гријешну препуштам теби, чедо моје, да је молитвама својим очистиш од гријехова пред судијом небеским.

9. Завјештање књиге и писма

Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и својих књигољубаца не може се назвати народом.

Изговори, чедо моје, нашу највећу ријеч, изговори СРБ, па ми реци колико ти у ушима траје. Трен. Изговорена ријеч траје док се изговара, па нестаје као дах из груди који ју је произвео.

Само написана ријеч остаје.

Реци АЗ, БУКИ, ВЈЕДИ, ГЛАГОЛ, и све ће те ријечи одлетјети као птице у јату чим их изговориш. А напиши их на камену, дрвету, на кожи јелењој или на трошноме листу папируса и увијек ћеш их наћи ту гдје си их оставио.

Написана ријеч траје дуже од уста која су је изговорила, и грла из којег је довикнута, и ушију које су је чуле. Траје вјечно. Кад је за хиљаду година пронађу нијему на папиру или кожи, прозбориће. И ја сам, сине мој, видио и чатио књиге староставне, писане прије хиљаду година. И сам читаш књиге изашле из глава које су давно постале прах или, су се одавно претвориле у шупље лобање.

Од нас ће, чедо моје, остати оно што буде записано у књизи.

Сада пипамо по мраку прошлости и тражимо у далекој историји нешто о нама Србима и не налазимо никаквог трага ни гласа о нама. Као да нас није било. А били смо и тада. Јер да нисмо били тада, не би нас било ни сада. И ми Срби смо Адамова дјеца. Било нас је, али нисмо записани. Само записани народи улазе у историју.

Кажем ти, мило моје, говорење је разговор са треном. Писање је разговор са вијековима, и ми морамо започети наш велики разговор са нашим потомцима у вијеке вјекова, ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ, сине мој.

Слово је чудно сјеме. Писмена су најбоље зрње сјемено свакога народа. Клија са папира послије хиљаду година и расцвјетава се у глас и ријеч, у слику и причу, у мисао и чувство, и у давне срца откуцаје.

Чедо моје мило, оно што народ не може мачем ни плугом, може књигом и писалом. Писало од суве трске или од лакога пера оставља дубље бразде од рала и мотике.

Глагољати значи пролазити, а писати значи остајати.

Народ који нема своје књигописце и књиговиједце нема своје повијести у прошлости ни живота у будућности. Ми смо понекад бивали записивани туђом руком у туђим књигама и туђим писмом. А перо у туђој руци, сине, опасније је од мача. Постаћемо народ кад се својом руком запишемо у својим књигама и својим језиком и писмом.

Добар књижевник више вриједи него три љуте војводе и три велика града. Добар војвода може освојити сваки град, а други га може преотети. Књигу нико не може покорити, а многе земље и градове сачувала је књига међу својим тврдим корицама.

Чедо моје, рука ти је вична и вјешта перу и хартији. Бог те је обдарио и одредио да нас ти први читко запишеш у књиге. Запиши нас у књигу народа на овоме свијету да се заувијек зна да смо били, да јесмо и да ће нас бити.

10. Завјештање пјесме и свирке

И пјесма, чедо моје, пјесма и свирка чине народ.

Свака птица својим гласом пјева. И сваки народ има свој глас и своју пјесму по којој се познаје.

Кад сретнеш странца, не питај никада ко је и одакле је. Пусти га да запјева или засвира и све ће ти се само казати. Одмах ћеш знати да ли је Бугарин или Грк, да ли је дошао из равне Унгарије или из прекоморских земаља. Ако му језик не можеш разазнати, његово пјевање и свирање увијек ћеш разумјети. Гусле и дипле, трубе и тамбуре, свирале и цитре говоре све језике свијета.

Али као што птица никад не изневјери свој пјев, тако ни ниједан народ не може пјевати туђим гласом и туђу пјесму. Шта би, чедо моје, било да славуј загракће, а ластавица запућпуриче? Не би то било природно нити Богу угодно. Нека увијек орао кликће, ћук ћуче, а сваки народ нека пјева своју пјесму својим гласом.

Није зло, чедо моје, чути и знати туђу пјесму. Зло је заборавити и не знати своју. Тешко ономе ко своју пјесму не пјева.

Чудо је пјесма, сине мој.

У малешној свирали, не већој од дјетињега прстића, можеш понијети цијелу Србију. Наши полкови, каравани и бродови носили су је од Хиспаније до Персије. У сред Цариграда, кад год сам хтио дознати има ли којег Србина на Базару, слао сам свирца да из мале свирале пусти нашу свирку. И, гле чуда, она је привлачила свакога Србина који се ту у туђини затекао. Препознали су своју пјесму у вашарској вреви и прилазили јој као омађијани.

КРИЛА БОГ НЕ ДАДЕ ЧЕЛОВЈЕКУ НО АНГЕЛУ. Умјесто крила Бог је човјеку дао пјесму да на њој ЛЕТЈЕТИ МОЖЕТ ЈАКО АНГЕЛ. Ако је ишта у човјеку анђеоско и божанско, онда је то пјесма.

Пјесма је бестјелесна као и душа човјекова. У пјесми душа народна обитава.

Тијело човјеково земљи тежи, а душа и пјесма небу у висине. Пјесма се уздиже изнад ТЈЕЛЕСНАГО СОСТАВА ЧЕЛОВЈЕЧЕСКАГО.

Све што се обичном ријечју и причом не може исказати, стаје у пјесму и свирку. Зато се пјевање и свирање никада не може ријечима испричати. Пјесму можеш само чути и осјетити оним својим духовним честима из којих је и сама пјесма састављена.

Попут прољетног вјетра пјесма лети високо над земљом и лебди над водама. Она је крилати дух и душа човјекова и народна.

Невидљиво треперење пјесме пролази кроз све зидове и бедеме. Тврђаве за њу не постоје. Пролази кроз кључаонице двери и окана затворених. Слушао сам пјесму како невидљива излази из тврдих тамница поред будних стражара. И сам сам је често из тамнице пуштао у слободу.

Чедо моје, Србија је тамо докле год допире наша пјесма и свирка. И запамти да је та ваздушаста струја пјесме из свирале најтврђа граница народа и државе. Тврђаве и градови од камена освајају се и руше и лако зарастају у траве и жбуње, куће и дворци се претварају у пепео. Једина неразрушива граница и тврђава народна је пјесма и свирка. Чујеш је, а не видиш је. Постоји, а невидљива је. Неопипљива је као душе. Мачевима је не можеш исјећи, стријелом је не можеш погодити, копљима је не можеш пробости. Огањ је не може сагорити, вода је не може потопити.

Зато љубите, чедо моје, своју пјесму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа пјесма и заигра туђе коло.

11. Завјештање имена српских

Чувајте, чедо моје, српска имена. И по њима се наш народ познаје међу другим народима. Имена наших отаца и матера, наше браће и сестара и наша рођена имена, Растко сине, света су колико и ова светачка која сада носимо.

Свештеници туђи, и грчки и латински, радо би нам туђинска имена понадијевали. Радо би нам затријели свако име српско и свако сјеме српско.

А шта би било кад би баш сви Срби себи света имена понадијевали?

Бојим се да онда више не би било Срба. А вјера наша није да уништи Србе, Србију и све што је српско, него да их укријепи. Прелијепа су српска имена.

Узми чедо моје, било какво српско име. Узми, ево, Добрашина. Па шта фали нашему Добрашину? Има у том имену, у Добрашину, много добра и нешто више од добра, јер да није тако, био би просто Добро. Тако и наше име Добрило, не значи само да је добар него и да друге добри и продобрава. Шта би ми, чедо моје без нашег Добре и Добраша, Добрашина и Добреше, Добрице и Добрихне, Добрила и Добромила, Добримира и Добринка, Добрише и Добривоја, Доброја и Доброје, Доброхвала и Доброљуба, Добромира и Доброње, Доброслава и Доброте? Народ који има толико доброте у својим именима може бити само Божији народ. Именима својим они чувају доброту, жуде за њом и проносе је свијетом. Не смијемо им одузимати ту доброту, у душу их дирати. У именима је душа народна.

Не кажем ја, чедо моје, да не ваља и нашем народу давати света имена. Ваља, али не свима и не силом. Полако и помало, као што се квасац и со у хљеб меће да хљеб набуја и буде укуснији. Ни хљеб у којему је превише соли и квасца није за јело.

Ми смо, чедо моје, отпочели велику војну за вјеру и за Србију. А у тој војни ми не смијемо добити вјеру и изгубити Србију.

Боже, шта чинимо? Одузимамо овоме народу његову стару вјеру, уништавамо њихова светилишта и старе богове. Забрањујемо њихове старе обреде и обичаје. Душу му преврћемо. Ево сад почели смо да му имена замјењујемо туђим иако светим именима. Боже, хоће ли ишта остати од овога народа? Хоће ли га бити кад све посвршавамо што смо наумили? Хоћемо ли иза себе оставити само пустош и рушевине? А рушити морамо, рушити и уништавати да бисмо могли стварати. О Боже, дај нам да што више створимо, а да што мање уништимо и срушимо.

Не дирајмо им у имена. Невина су им и прелијепа. Додајмо им покоје свето име и биће доста и Богу и народу. Зашто да им дајемо туђа и невољена имена, за која они не знају ко их је и зашто носио. Не одузимајмо им оно што им је најмилије и најљепше, што им је љубав смишљала и у имена стављала. У тим именима им је тајна живота, љубави и среће. Смислили су најљепша имена на свијету, прелијепа звуком и богата смислом. Било би одвећ тужно кад у овој земљи не би више било Држислава, Војислава и Владимира. Ко би нам државу стварао, државу бранио и државом владао? Шта ћемо добити кад нам просте чобанице и себарке постану Анастазије, Теодоре, Симониде, Веронике и Магдалене или неке друге светице и царице? Хоће ли бити боље од наших Милица, Даница, Цвијета или Танкосава? Колико радовања има у Радојки и Радовану, милине у Милинки и Милуну, славе у Славни и Славољубу, тишине у Тијани и Тихомиру? Бујне ли косе у Косари, миља ли у Миљани и Миљану, мириса у Љубици и Миомиру, душе у Душану и Душици. Златко и Злата златом нас позлаћују, Сребренка нас сребром сребрила. Ко би нас бранио да немамо толико Бранислава. Ко би од нас зло одгонио да нам није Злогоње. Биље не би се звало биљем да није Биљане. За благост не бисмо знали да није Блажа, Благоја и Блаженке. Ко би нам њежност чувао да није Грубе, Грубише и Грубана. Мир нам не би имао ко љубити да нам није Мирољуба и Мирослава. Најљепша пјесмарица могла би се испјевати од наших имена, у ниску би се као бисери могла овако низати наша имена! А шта ми чинимо?

Зато добро запамти, чедо моје мило: никада нећемо бити већи христјани ако мање будемо Срби.

Ја се дивим силној моћи нашега народа да све учини сличним себи, да све посрби. Видиш ли шта се дешава: ми бисмо да похришћанимо Србе, а они посрбе хришћанство. Ни један народ на свијету није само примио и добио хришћанство. Сваки народ и даје нешто хришћанству. И српски народ има шта да даје хришћанству. А кад му даде, хришћанство више не може да му буде туђе, него његово. И што му више даје, и што више од њега кроз своју душу прима, то овај народ све више постаје хришћански. Ја више волим посрбљеног хришћанина него христијанизираног Србина, јер је на свијету много хришћана, а један је Србин. Многи би са истока и са запада да нас кроз хришћанство посвоје и униште, а на нама је, чедо моје, да у хришћанству опстанемо и своји останемо. У том је смисао наше вјере.

Наша вјера јесте хришћанска, наше хришћанство је православно, а наше православље је српско. Тако је и тако ће се звати. То је моја вјера и моје ВЈЕРУЈУ.

vizionar777@gmail.com

Фалангизам - Јулиус Евола


Јулиус Евола


Шта је то Шпански Фалангизам?

Првобитно објављено под насловом “Che cosa vuole il ‘Falangismo’ spagnolo” године 1937.
Са Шпанског на Енглески превео Cologero Salvo
Тескт приредио Свевлад



У исто време, док се фазе одвијања шпанског грађанског рата прате са великом пажњом и помно, мање пажње се придаје самим идејама које су инспирисале побуну шпанских националних снага против комунизма: можда је то због тога што многи верују да она позитивна фаза сваке револуције, оличена у тим идејама, увек ступа на сцену у њеним каснијим периодима.

Ми нисмо овог мишљења. Ми верујемо да је најбољи војник управо онај који се бори поседујући тачно познавање свог циља, и да су идеје саме – чак и када би оне у уму војника више биле само наговештене или нејасно поимане него прецизно формулисане – заправо есенција сваког иоле важног историјског догађаја. Према томе, ми смо захвални Алберту Лухинију (AlbertoLuchini) због тога што нас је обавестио о програму доктрина једног од примарних шпанских националних покрета, такозване „Шпанске Фаланге“, што нам је приближио њену терминологију и начинио је живом, чињенично поткованом, и уз заиста сјајан, готово инвокаторски стил превођења пун једрине, прецизности и прикладне импровизације (IFalangistsispagnoli, Белтрами, Фиренца, 1936). Ова доктрина се бави општим разматрањима политичких убеђења, за чију формулацију смо дужни захвалити Хозе Антониу Примо де Ривери, као и писцу Хименезу Кабаљеру. Програм нас је, богатством својег духовног садржаја, нашао затеченим и осећамо да је потребно о томе известити италијанску јавност преносећи јој, у кратким цртама, његово значење.


Прва ставка

Пука разматрања на тему лингвистичког или територијалног заједништва, сама по себи, нису довољна да би пружила идеји нације право значење. „Нација је предодређено, космичко јединство“. Као таква, она представља, а то је такође случај и у Шпанији, јединство и судбину, „ентитет који превазилази сваку јединку, класу или заједницу унутар које је побуђена“, и није само, већ је изнад „тоталног квантитета насталог пуким збирањем“. Речју, ради се о духовној и трансцедентној идеји нације, насупрот идеји случајног окупљања – била она левирачског или десничарског карактера – и свег механичког. „Као стварни етнитет, представник ове савршене истинитотсти, у виду живе и суверене реалности, Шпанија следствено тежи своме коначном циљу.“ У овом смислу, Фалангисти не говоре само о „пуном повратку светске духовне сарадње“, већ такође о „универзалној мисији Шпаније“, творевине „соларног јединства“ чији је Шпанија представник, као и о новом свету. Наравно, пред овим предлогом, уз све његове добре намере, стоји знак питања. Шта је то што Шпанија данас, и сутра, може рећи о тој универзалној идеји, која је заправо магловита. Али, оно што је овде по среди јесте ефекат прецизног логичког мишљења. Не може се, у ствари, појмити на духовни начин о идеји нације, без да се дође до инстинктивног превазилажења њеног партикуларизма, и њеног поимања као принципа супранационалне духовне организације, следствено са вредношћу универзалности: чак и када нема велике орности за пружање конкретне и ефектне форме оваквој потреби. И обратно: свако партикуларистично ограничење националне идеје биће увек оптуживано због латентног материјализма и колективизма.


У вези конкретних политичких аспеката програма

Фалангисти кажу не агностичкој држави, пасивном посматрачу националног политичког живота у великом стилу „грандиозног ноћног чувара“. Држава свих, тотална и тоталитарна, која саму себе оправдава у овој форми, увек имавши у виду идеално и стално поимање Шпаније увек независне од било којег појединачног интереса, био он класни или партијски. Брисање партија и њиховог парламента природно следи из овог погледа. Али Фалангисти, ношени силама секуларне традиције њихове отаџбине, су такође на опрезу од оних снага тоталитаризма које, радећи на вештачком изједначавању различитости, и униформизацији, прете да преузму неке од националистичких тежњи сличних, упркос свему, националистичким тежњама Бољшевизма. Тачно је да Фалангисти инсистирају на неопходности да органске скупине људи, живих и виталних, управљају истиниту државу, и представљају њен стамени темељ; на тај начин они бране интегритет породице, која је ћелија социјалног јединства; локалну аутономију, ћелију територијалног јединства; и коначно, корпорацију, и професионално јединство, које су заправо ћелије нове националне организације рада, и средства за превазилажење класне борбе. У овом смислу, приврженост Фалангиста фашистичкој корпоративној идеји је потпуна. „Унија и корпоративне групе, које су до сада биле неспособне да учествују у јавном животу нације, ће морати да се уздигну, уништивши вештачке баријере између парламента и политичких партија са једне, и директних органа Државе, са друге стране.“ Заједница оних који привређују, као органска целина, биће зачета у „потпуном заједничком интересу, и укључена једино у пројекте од највишег значаја“: пројекте код којих ће лидерство морати увек да буде вођено највишим националним интересом.

Можда и није случајно да поглавље које следи непосредно након овог, је о људској личности, и да оно означава опасност од претварања нације у неку врсту „покусних кунића“, као што је била логичка последица Бољшевизма, а такође и идеја механизама. Наглашавање идеје узвишености људске личности, њеним јасним раздвајањем од индивидуалистичке воље, нама заиста изгледа као најупечатљивија карактеристика Шпанског Фалангистичког програма, и као ефекат здраве, традиционалне визије. У овм смислу цитирађемо један важан одељак: „Шпанска Фаланга распознаје у људској личности, и то изван физичке и физиолошке индивидуалности, једну духовну монаду, душу која стреми вечном животу, инструмент апсолутних вредности, и то апсолутних вредности унутар себе самих.“ Отуд оправдање фундаменталног поштовања за „узвишеност људског духа, целину и слободу личности: слободу дату нам одозго, од стране узвишене природе; коју нико никада неће моћи да преобрати у поимање слободе које би штетило грађанском друштву, и које би подривало темеље тог друштва.“ Са овом изјавом, једна од највећих опасности анти-Марксистичких контра револуција се превазилази: опасности које представљају гажење духовних вредности личности у тренутку када се, с пуним правом, нападају либералистичке и индивидуалистичке тежње у политичком и социјалном животу.

Са овом премисом, свака материјалистичка интерпретација историје се од стране Фалангиста одбија; такве интерпретације се од стране Фалангиста поимају као извор свих деградативних снага – и то вреди нагласити. У вези с тим, улога Католичке вере је одувек природна; Католичко поимање живота је, историјски гледано, једино, које је заиста „шпанско“, и сваки рад на националном оживљавању се мора на њему заснивати. Ово неће значити да би Шпанија још једном морала да се повинује хегемонији, интригама и надмоћи еклесиастичке моћи, већ ће то представљати нову Шпанију, вођену „универзалном Католичком мишљу“ која њоме већ управља, „противну струјама варваризма, напред у освајање незнаних континената“: Шпанију, прожету религијским осећајима духа.

Тако, Фалангисти се, добровољно, боре за ове идеје и желе да „освоје Шпанију за Шпанце“. Ово су идеје које, уопштено, изгледају сасвим „у реду“, и оне већ предочавају прецизно дефинисане циљеве, и поседују већ стамене и доказане референце. Уколико оне заиста прожму шпански национални покрет, имамо довољно разлога да им искрено пожелимо потпуну, брзу и одлучну победу: не само са аспекта анти-Комунизма и анти-Бољшевизма, већ такође и због његових позитивних страна које ће непобитно изаћи у први план пред новом, и уређеном Европом нација и личности.
vizionar777@gmail.com

Јулиус Евола - Револуција, контрареволуција, традиција


РЕВОЛУЦИЈА, КОНТРАРЕВОЛУЦИЈА, ТРАДИЦИЈА
(одломак из књиге "Људи међу рушевинама")
Јулијус Евола
Rezultat slika za јулиус евола
Недавно су различите снаге покушале да поставе одбрану и отпор у социополитичком домену против екстремних облика у којима се немири нашег доба манифестују. Неопходно је схватити да је то безнадежан покушај, чак и у име само демонстративне сврхе, осим ако се не суочимо са болешћу у њеном самом корену. Ови корени, што се историјске димензије тиче, се могу наћи у субверзији коју су у Европи показале револуције 1789. и 1848. Болест мора бити препозната у свим својим облицима и ступњевима; тако је главни задатак да се створе, ако још има људи који су вољни да одбаце све идеологије, политичке покрете и партије које директно или индиректно потичу од тих револуционарних идеја (на пример, све што се простире од либерализма и демократије до Марксизма и комунизма). Као позитивни дупликат, овим људима мора бити дата оријентација и јака основа, које се састоје од широког погледа на живот и јаке доктрине Државе. Стриктно говорећи, парола би онда била контрареволуција; како год, револуционарна порекла су сада удаљена и скоро заборављена. Субверзија се давно укоренила, тако да се чини очигледна и природна у већини постојећих институција. Тако, за све практичне сврхе, формула „контрареволуција“ имала би смисла само ако би људи могли да виде последње фазе које субверзија покушава да заташка кроз револуционарни комунизам. У супротном, још једна парола се преферира- реакција. Да је неко усвоји и да себе назива реакционаром- то је прави тест храбрости. Већ неко време левичарскии покрети су термин „ре-акција“ повезали као синоним за све врсте грешности и срама; они никад не пропуштају прилику тако стигматизују све оне који не помажу њиховом циљу и који не иду низ ток или који не прате оно што је, по њиховом мишљењу „ток Историје.“ Док је врло природно за левичаре да примењују ову тактику, налазим да је неприродно осећање муке, који овај термин често изазива код људи због мањка њихове политичке, интелектуалне, па чак и физичке храбрости; овај недостатак храбрости је заразио чак и представнике такозване Деснице или „националне конзервативце“, који чим их обележе да су „реакционари“, протестују, ослобађају се оптужбе и покушавају да покажу да не заслужују ову ознаку. Шта се очекује да Десница уради? Док активисти Левице воде ствари ка процесу субверзије света, да ли конзервативац треба да се уздржава од реакције и да радије гледа на њих, да их бодри и чак да им помогне? Историјски гледано, жалосно је што је „реакција“ била одсутна, неадекватна или само полусрчана, којој су недостајали људи, средства и адекватне доктрине, у време док је болест још била у ембрионој фази и као таква осетљива да буде елиминисана хитном каутеризацијом њених заразних легала; да је тако било, европске нације би биле поштеђене неизрецивих несрећа.
Стога је потребан радикални фронт са јасним границама између пријатеља и непријатеља. Ако „игра“ још није завршена, будућност не припада онима који деле смрвљене идеје предоминантне чак и у групама које не припадају Левици, већ онима који имају храбрости да венчају радикализам- по имену, радикализам „апсолутне негације“ или „величанствене афирмације“, да употребим израз драг Donosu Cortesu.
Природно, термин „реакција“ суштински поседује малу негативну конотацију: они који реагују немају иницијативу за акцију; неко реагује, у полемичком или одбрамбеном смислу, када се суочи са нечим што је већ афирмисано или учињено. Тако, неопходно је назначити да се реакција не састоји од одбране од потеза противника, а да нема ништа позитивно што би му супротставила. Погрешно тумачење би било избегнуто асоцирањем формуле „реакције“ са „конзервативном револуцијом“, формулом у којој су динамични елементи евидентни. У овом контексту „револуција“ више не означава насилно збацивање легитимно успостављеног реда, већ акцију усмерену на елиминисање новопридошли неред и на поновно стварање стања нормалности. Joseph De Maistre је нагласио да је потребно више него „контрареволуција“ у полемичком и стриктном смислу, „у супротности са револуцијом“ позитивна акција инспирисана пореклом. Интересантно је како речи еволуирају: после свега, револуција, према свом оригиналном латинском значењу (re-volvere) се односила на кретање које је поново водило на почетну тачку, на порекло. Стога би „револуционарна“ снага обнове која би требало да се примени против постојеће ситуације, требало да потиче из порекла.
Како год, ако неко хоће да прихвати идеју „конзервативизма“ (на пример, „конзервативна револуција“), неопходно је да настави са опрезом. С обзиром на интерпретацију коју је наметнула Левица, термин „конзервативно“ је застрашујућ као термин „реакционаран.“ Очигледно је неопходно да утврдимо колико је год то могуће шта треба да се „сачува“; данас мало тога заслужује да буде сачувано, посебно што се тиче друштвених структура и политичких институција. У случају Италије, ово је тачно скоро без изузетка; у мањем ступњу је било важно за Енглеску и Француску, а чак и мање за нације Централне Европе, где су трагови виших традиција наставили да постоје чак и на плану свакодневног живота. У ствари, формула „конзервативна револуција“ је изабрана од стране немачких интелектуалаца одмах после Првог светског рата. Што се свега осталог тиче, морамо потврдити реалност ситуације која је лака мета за полике Левице, према којима конзервативци нису шампиони идеја, већ интереса одређене економске класе (на пример, капиталистичке), која се организовала политички да би овековечила у своју корист оно што је наводно само режим привилегија и друштвених неправди. Тако је постало сувише једноставно спојити заједно конзервативце, „реакционаре“, капиталисте и буржоазију; на овај начин „погрешна мета“ је изабрана на успешан начин. Штавише, иста тактика је примењена у време када авангарда светске субверзије још није махала заставом комунизма и Марксизма, али је била заступљена либерализмом и конституционализмом. Ефикасност ове тактике се огледала у чињеници да су конзервативци прошлости (не другачији од садашњих, иако су бивши били несумњиво већег калибра) ограничили на одбрану њихових социополитичких позиција и материјалних интереса дате класе, дате касте, уместо да су се посветили храброј одбрани вишег права, достојанства и неличног наслеђа вредности, идеја и принципа. Ово је била њихова основна и најжалоснија слабост.
Данас смо потонули на још нижи ниво; и зато „конзервативна“ идеја која се брани не сме имати везу са класом која је заменила палу аристократију и која има карактер чисто економске класе (на пример, капиталистичка буржоазија)- већ мора одлучно бити против ње. Шта треба да буде „сачувано“ и брањено у „револуционарном стилу“ је општи поглед на живот и на Државу, који су засновани на вишим вредностима и интересима и који дефинитивно прекорачују економску димензију, и тако све што може бити дефинисано терминима економских класа. Што се тиче ових вредности, шта се односи на конкретне оријентације, позитивне институције и историјске ситуације, је само последица; то није примаран, већ секундаран елемент. Да су ствари намештене у овом правцу, уз апсолутно одбијање да се крочи на поље где Левица вежба гађање на „погрешној мети“, њене полемике би биле тотално неефектне.
Штавише, оно што је потребно није да се вештачки и принудно овековече одређени облици везани за прошлост, упркос томе што су исцрпљене њихове виталне могућности и томе што су без додира са временом. За истинског револуционарног конзервативца битно је да буде веран не прошлим облицима и институцијама, већ пре принципима чији су облици и институције били манифестације, адекватни одређеном периоду и одређеном географском подручју. Према овим манифестацијама се треба односити као према променљивим и пролазним у њима самима, јер су повезани са историјским ситуацијама које су често непоновљиве, исто тако одговарајући принципи који их оживљавају, имају вредности на које такве могућности не могу да утичу, јер уживају вечну актуелност. Нови облици, који по суштини одговарају старим могу да изађу из њих као из семена; тако, чак и да на крају замене старе форме (чак и у „револуционарном“ смислу), оно што остаје је сигурни континуитет у сред мењања историјских, друштвених, економских и културних фактора. Да би се осигурао овај континуитет, држећи се чврсто основних принципа, неопходно је да ес на крају одбаци све што треба да се одбаци, уместо да се панично и конфузно траже нове идеје када се криза појави и времена промене; ово ја заиста суштина правог конзервативног духа. Стога су конзервативни и традиционални дух једна иста ствар. Према њеном правом, живом значењу, Традиција није сервилан конформизам онога шта је било, нити је тромо овековечавање прошлости у будућност. Традиција, у својој суштини, је нешто у исто време метаисторично и динамично: она је свеобухватна снага реда у служби принципа који имају кризму супериорног легитимитета (можемо их чак и звати „принципи одозго“). Ова снага делује кроз генерације, у континуитету духа и инспирације, кроз институције, законе и друштвене редове, који чак могу приказивати значајно разноликост и различитост. Грешка која је аналогна оној коју сам управо осудио се огледа у идентификову или збуњивању различитих формулација мање или више далеке прошлости са самом традицијом. Методологично, у потрази за тачкама односа, дати историјски облик мора ексклузивно бити посматран као давање примера или више или мање верна апликација извесних принципа: ово је савршено легитимна процедура, која се може упоредити са процесом у математици када се подиже са диференцијалног на интегрални. У том случају нема анахронизма или регресије; ништа није претворено у идола или створено апсолутно, а да није било такво, јер је то природа принципа. У супротном ни нило као оптуживање за анахронизам оне који бране чудне врлине душе само због тога што су инспирисани неком особом из прошлости, која је имала те врлине у високом степену. Као што је Хегел рекао, „Ствар је у томе да се препозна у утварама привремених и пролазних ствари, како материју која је иманентна, тако и вечно, које је актуелно.“
Знајући ово, можемо да видимо највише премисе два супротна става. Аксиом револуционарно-конзерватиног или конзервативно-револуционарног менталитета је да врховне вредности и основни принципи сваке здраве и нормалне институције нису промени и постајању: међу овим вредностима можемо наћи, на пример, праву Државу, империју, ауторитет, хијерархију, правду, функционалне класе и првенство политичких елемената у односу на друштвене и економске елементе. У домену ових вредности нема „историје“, и мислити о њима у историјском смислу је апсурдно. Такве вредности и принципи имају у суштини нормативни карактер. У јавном и политичком реду имају исто достојанство као, у приватном животу, типичне вредности и принципи апсолутне моралности: они су императивни принципи, који захтевају директно, унутрашње признање (капацитет за таква признања разликује егзистенцијално одређену категорију бића од друге). Ови принципи нису компромитовани чињеницом да је у различитим случајевима индивидуа било из слабости или због других разлога није била у могућности да их оствари или да их чак имплементира делимично у неку тачку свог живота пре него у другу: све док се таква индивидуа не преда унутра, биће признат чак и у беди и очају. Идеје на које указујем имају исту природу: Vico их је назвао „природни закони вечне републике који варирају у времену и различитим местима.“ Чак и где су ови принципи објективизовани у историјску стварност, уопште нису условљени њоме; они увек показују на вишу, метаисторијску димензију, која је њихов природни домен и где нема промене. О идејама које ја називам „традиционалним“, мора се мислити у истом правцу.
Основна премиса је увек откривала, више или мање очигледно, да је у револуционарном менталитету увек другачије. Истине којима се бави су историзам и емпиризам. Према револуционарном менталитету, „Постање“влада такође у духовном свету: верује се да је све условљено и обликовано годинама и временом. Према револуционарном менталитету нема принципа, система и норми са вредностима, које су независне од периода у коме су претпостављале историјску форму, на основу могућности и врло хуманих аспеката као што су физички, друштвени, економски и ирационални фактори. Према најекстремнијим и најновијим путањама овог ненормалног размишљања, одлучујући фактор сваке структуре и онога што се чини као независна вредност, је могућност која је подесна различитим облицима и развоју средстава производње у складу са њеним последицама и друштвеним реперкусијама.
У поглављу 7 ћу дуже дискутовати историјску тезу, коју сам овде само споменуо, да бих објаснио основну и непремостиву празнину између две премисе. Ова два погледа су непомирљива, као и нити ума иза њих. Први поглед је истина подржана од стране револуционарних конзервативаца, и може бити окарактерисана од сваке групе у политичком свету као део оригиналне „Деснице“; други поглед је мит подржан од стране светске субверзије, заједничког порекла свих његових облика, без обзира колико екстремни, умерени или разводњени они били. Претходна разматрања о методу и смислу неких историјских референци такође имају и практичну вредност. Уствари, у једној нацији нема увек довољно традиционалног континуитета, док с друге стране позивањем на постојеће или релативно младе институције (позивање) може служити за успостављање везе са одговарајућим традиционалним идејама. У супротном, може се десити да се усвоји претходна процедура, када је континуитет прекинут: тада се мора гледати у друге ере, али само да би се из њих узеле идеје које су битне по себи. Ово је посебно случај са Италијом. У мојим претходним књигама сам се често питао шта би заправо могло бити „сачувано“ у овој земљи. У Италији не налазимо основу политичких облика који су успешно сачувани из традиционалне прошлости; ово је углавном због недостатка такве прошлости и због, за разлику од већине европских држава, у Италији није било секуларне и непрекидне унитарне формације повезане са симболом и централном, династичком политичком моћи. Одређеније, у Италији нема ни трага јаком идеолошком завештању (чак ни завештању неколико људи) које би омогућило да људи осете идеологије, које су се уздигле са Француском револуцијом, као стране, неприродне и деструктивне. Ове идеологије су, у различитим формама, помириле унификацију Италије, затим наставиле да доминирају у унификованој Италији и после ере Фашиста се размножиле у заразне форме. Тако, ту постоји јаз и вакуум- и у случају Италије, веза са традиционалним принципима ће имати пре идеалан, него историјски карактер. А чак и да се позовемо на историјске форме, требало би да их потврдимо само као основу за интеграцију, која ће их одмах оставити иза, имајући уместо њих на уму идеје; јер је историјска дистанца (као што је случај са старим Римом или са неким аспектима средњовековне цивилизације) превише велика да би послужила некој другој сврси. Таква околност не представља сметњу- на пример, ако су идеје на које алудирам, имплементиране новим покретом, појавиле би се у чистом стању са минимумом историјске шљаке.
Нажалост, италијански представници ових принципа неће моћи да се окористе од онога што су неке државе, посебно оне из Централне Европе представиле као остале историјске позитивне основе или као предуслов за конзервативну револуцију; позитивни дупликат ове сметње је тај да, ако се формација коју ја имам на уму створи, биће обдарена апсолутним и бескомпромисним карактером. Управо зато што не постоји жива материјална подршка, која призилази из традиционалне прошлости, конзервативна револуција у Италији се мора појавити предоминантно као духовни феномен, заснован на чистој идеји. Док садашњи свет изгледа више и више као свет руина, пре или касније ће се исти ток акције афирмисати свугде: другим речима, људи ће схватити да је бескорисно наслањати се на оно што још увек има трагове нормалнијих институција, али које је компромитовано са неколико негативних историјских фактора, и да је неопходно вратити се коренима и почети изнова из њих, као да су се они издигли над историјом, кретали се напред са чистим снагама путем стазе осветољубиве и реконструктивне реакције.
Било би корисно направити још једно кратко разматрање термина „револуција“ примењеног у делимичном контексту, наиме у вези са чињеницом да у различитим националним „десничарским“ покретима супротстављеним садашњем систему налазимо тежњу да се буде „револуционаран“. Ова тенденција је, после свега, била присутна у покретима из најскорије прошлости, с обзиром на избор порука као што су „Фашистичка револуција“, „револуција Браон Кошуља“, и „револуција реда“ (пример, Салазаров покрет у Португалу). Природно је запитати се: револуција против чега? Револуција у име чега? У сваком догађају, свака реч има своју „душу“ и треба се пазити да се подсвесно не дође под њен утицај. Разјаснио сам да из моје перспективе неко може говорити о „револуцији“ само у релативном смислу- као што је Хегел говорио, „негација негације“- у вези или са нападом против нечега што има негативан карактер, или са нападом на неколико промена, било насилно или не, који је уперен на поновно успостављање нормалности, као што особа која је пала поново устаје, или као организам који је ослобођен дегенеративног растиња заустављањем ширења канцерогених ћелија. Зато је неопходно спречити скривену „душу“ термина „револуција“ да зарази чак и оне који нису Левичари, скрећући их са правог курса када тврде да су револуционари, у смислу који се разликује од оног што сам управо споменуо. Опасност можда лежи у издвајању, више или мање имплицитно, основних премиса које нису различите од противникових, спајати идеју да „историја маршира“ и да је неопходно бити отворен за будућност стварањем нових ствари и формулисањем нових принципа: у том случају „револуција“ постаје аспект путање напред, односно курс који би подразумевао преокрете и нагле промене. Постоје неки који верују да на овај начин „револуционарни дух“ добија више достојанство и као мит врши већу моћ сугестије. Мислим да је ово равно капитулацији; онда је тешко, чак и да се не буде свестан тога, не заложити се за прогресивну идеологију према којој свака нова ствар представља нешто више и боље него што је ствар која јој је претходила. Ми већ знамо шта је стварна основа прогресивизма: опсена технолошке цивилизације, мамац неоспорног материјала и индустријског прогреса који је цењен без обзира на његове негативне аспекте, који често делују на друге, важније и врединје домене људског живота. Они који нису субјекат предоминантног материјализма нашег времена, после препознавања јединог контекста у којем је легитимно писати о прогресу, биће на стражи против свих оријентација у којима се огледа модеран „мит о прогресу“. У стара времена ствар је била врло јасна. У латинском, реч за субверију није била revolutio (које је имало другачије значење, као што сам објаснио раније), већ seditio, или eversio, или civilis perturbatio, или rerum publicarum commutatio. Тако је термин „револуционаран“, у свом модерном значењу био преведен перифразама као што су remit novarum studiosus, или fautor; наиме онај ко циља на нове ствари и промовише их. У складу са традиционалним римским менталитетом, према „новим стварима“ се односило као према нечем негативном и субверзивном.
Тако, у погледу „револуционарних“ амбиција је неопходно да се разјасни неспоразум и да се изабере између две гореспоменуте супротне позиције, које одређују два супротна стила. Опет, постоје они који потврђују постојање непроменљивих принципа за сваки истински ред, и који су им се повиновали, недозвољавајући да буду збрисани догађајима са пута. Такви људи не верују у „историју“ и у „прогрес“ као у мистериозне суперодређене ентитете, већ уместо тога настоје да доминирају силама околине и да их врате у више, стабилне форме: у складу са њима, на ово се своди прихватање стварности. На другој страни су они, који су „рођени јуче“, који немају ништа у својој историји, који верују само у будућност и који су посвећени неоснованим, емпиријским и импровизованим акцијама и који се варају да могу усмерити догађаје без знања и потврде било чега што се диже изнад равни материје и могућности; такви људи смишљају многе системе, чији крајњи резултат никад неће бити прави ред, већ више или мање подешив неред. „Револуционарни“ позив припада овој другој струји мисли, чак и када не служи интересима чисте субверзије. У овом контексту, мањак принципа је снабдевен митом о будућности, кроз који се неки усуђују да оправдавају и посвећују скорашња уништења, јер су према њиховом схватању она неопходна да би се кренуло напред и да би се достигли нови и бољи хоризонти (чији је траг тешко истаћи).
Када су ствари јасно виђене у овим терминима, неопходно је темељно испитати нечије „револуционаре“ амбиције, све време бити свестан да, ако су ове амбиције држане у њиховим легитимним мерама, појединац би онда био део разбијачког одреда историје. Они који још увек стоје усправно у овом свету рушевина су на вишем нивоу; њихова парола је Традиција, у складу са динамичким аспектом који сам управо рекао. Када се околности промене, када се појави криза, када у игру уђу нови фактори, где пређашње бране почну да пуцају, ови људи ће знати како да сачувају хладнокрвност и биће способни да напусте оно што треба да буде напуштено, да оно што је суштинско не буде компромитовано. Ови људи знају како да иду даље, држећи на активан начин форме које одговарају новим околностима, знајући како да се афирмишу кроз њих; њихов циљ је да поново успоставе и одрже нематеријалан континуитет и да избегну неосноване и авантуристичке токове акције. Ово је метод правих доминатора историје, који је веома различит и више мушки него онај „револуционарни“.
Завршићу ове редове разматрања одређеном молбом за њих. Због тога што Италија нема праву „традиционалну“ прошлост, постоје неки који су, у покушају да се организују против авангардне светске субверзије и да би тражили неке конкретне и историјске основе, нашли везу у принципима и институцијама фашистичке ере. Желим да потврдим следећи основни принцип: ако „фашистичке идеје“ и даље заслужују да се бране, не треба их бранити само зато што су „фашистичке“, већ због тога што представљају одређену форму утваре и афирмације идеја, које су биле старије и издигнутије од Фашизма и које су имале карактер „константи“, тако да би се могле поново наћи као интегрални делови велике европске политичке традиције. Не гајити ове идеје у складу са овим духом, већ само зато што су „револуционарне“, оригиналне, и одговарајуће само Фашизму, довело би до њиховом смањивања, усвајања ограничене перспективе и отежавања преко потребног задатка разјашњавања. Онима за које све почиње и завршава Фашизмом, укључујући и оне чији су политички хоризонти ограничени полемикама између Фашизма и антифашизма и који немају ниједну другу везу осим ове две стране- ови људи би тешко могли да разликују најбољи потенцијал италијанског света прошлости од неких његових аспеката, на које су утицала нека зла, против којих је неопходно борити се данас. Тако да када будем касније дискутовао о идејама за које су се Италија и Немачка јуче бориле, увек ћу то радити употребљавајући револуционарно-традиционалне параметре; повешћу пажњу да ограничим колико је год то могуће било кавку могућу везу са прошлошћу и да нагласим чист идеал и нормативни карактер принципа, који није повезан са одређеним периодом или покретом.
vizionar777@gmail.com