КОРНЕЛИЈЕ ЗЕЛЕА КОДРЕАНУ

КОРНЕЛИЈЕ ЗЕЛЕА КОДРЕАНУ

МОЈИМ ЛЕГИОНАРИМА
(ГВОЗДЕНОЈ ГАРДИ)


“Поздрављам оне, који марширају ка великој легионарској победи”, Корнелије З. Кодреану

ПРЕДГОВОР

Обузима ме неко снажно осећање сад кад је на мени одговорност за састављање ових редова – то је једна неодољива понизност, која ме прожима. Плашим се да ће ме историјска и духовна величина аутора овог дела неизбежно довести до хвалисања, само зато што сам био његов савременик, што сам га познавао и имао част да се дивим његовом ауторитету, да чујем његове ставове, да испуњавам његова наређења и посветим се свим срцем циљевима, које је он поставио.
Ништа тако јасно не показује колико је Капетан фасцинирао своје следбенике, као сведочење једног од тада најистакнутијих и најславнијих румунских интелектуалаца, Нае Јонескуа, професора на Универзитету у Букурешту :''Да ми је мој вођа рекао да узмем кутију и крему за ципеле и поставим радњу за чишћење ципела испред хотела Ројал Палас, ја бих то урадио, потпуно убеђен да он има разлоге за своја наређења.'' Сећам се да је један други професор, иначе наследника еминентног историчара А. Д. Ксенопола на Универзитету у Jaшију, око 1973. године забележио да је Кодреануов ауторитет, који је инспирисао румунске студенте да га следе, био много већи од оног који су уживали професори свих наших универзитета заједно.
Кодреану је за веома кратко време стекао сличан утицај и на све остале слојеве друштва. Када је бољшевизам из Кремља 23. августа 1944. године силом оружја извршио инвазију на Румунију, међу 20 милиона становника нашло се мање од хиљаду комуниста, којима је поверен задатак сатанизације наше земље. Раднички збор као део легионарског покрета тридесетих година успео је у прави час да спречи ширење марксистичке струје, која би иначе преплавила Румунију и већи део остатка Европе.
Као што се могло и очекивати, легионарски покрет је најпре регрутовао студенте универзитета, али одмах потом је велика предност дата придобијању и преваспитавању радника. Недуго после победе бољшевизма у Русији, 1917. године, совјетска звер почела је да показује зубе у Румунији: агенти, инфилтрирани из Галиције, и њихови shabbas gouim-и изазвали су до те мере узнемиреност и неспокојство, да је млади студент Кодреану започео у Јашију своју националистичку кампању против бројнијих комуниста, који су радили на Николина железници, попевши се на кров главне зграде, ишчупао црвену заставу и на исто место победнички поставио румунску тробојку.
Игром случаја, ја сам био вероватно први и најчешћи сведок тих првих Кодреануових суочавања са радничким групама у Јашију. Био је четвртак, новембра 1919. када је Кодреану први пут ступио у контакт са патриотом Константином Панкуом, који се помиње на првим страницама ове књиге. У предворју, где се обично окупљала Гарда националне свести, он је пронашао само једног међу свим присутним студентима. Био је то студент који је повремено писао чланке за новине Гарде под именом Димга, што је скраћеница за име, које се налази на крају овог предговора. Годинама после тога, након формирања Легионарског збора радника (25. октобра 1936.) под вођством инжењера Климеа, Капетан је предложио да легионарски покрет окупи интелектуалце и раднике у заједничке снаге и да ја преузмем на себе двојно вођство: над интелектуалцима и над радницима (ово последње заједно са Климеом) у главном граду Молдавије. У поруци, адресираној на моје име, коју је донео лично Климе, поменуто је како би радници легионари били поносни да им вођа буде један универзитетски професор, док се заведени радници додворавају јеврејским кловновима као што су Гелер и Гелертер.
Такође, на захтев Капетана, два велика, талентована уметника легионарског покрета, Раду Гyр, песник и Нелу Манзату, музичар, компоновали су химну радника легионара:

...Из тешких, напорних удара чекића
Измучени од глади и сиромаштва
Из пепела пећи и котлова
Гладни ми устајемо, и голи ...

...Из муње ћемо створити нову земљу
На чврстим темељима за све векове
Од жртава и удараца чекића
Исковаћемо себи гвоздену судбину ...

Творци јавног мњења прогласили су Капетанову организацију имитацијом и изданком фашизма и нацизма.
Током једног мог разговора са Корнелијем Кодреануом, када сам на свом путу за Италију застао у Букурешту, он је изнео свој став да би моје искуство из учествовања у радном кампу Цармен Сyлва било корисније, него још један пут у Рим, и открио ми је да ако нације желе да се препороде, морају да почну са својим урођеним особинама и прадедовским схватањем живота. Фашисти су, као потомци древних Римљана, који су створили правну науку и до данас непревазиђену организацију државе, по природи ствари заступали идеале римских судија и сходно томе усмерили своју пажњу на формални, правни аспект, тако да су били као они, који пре свега брину како да одену своја тела, док су Немци, сматрајући себе најаутентичнијим представницима древних Индо-Германа и поштоваоцима расне чистоте, посебну пажњу посветили крви тј. биолошком елементу. Нас, потомке латинског рода, накалемљене на трачанско стабло, су историјски услови спречили да себи раније извојујемо државу,јер је код нас концепт законодавства пер се био ограничен верским учењем, тако да су закони хришћанског морала установљени на целој територији наше земље и ми, Румуни, смо били заокупљени душом. Зато је школа Гнезда циљала на претварање легионара у новог човека. Тако наши легионари имају ефектнију само-контролу од било ког другог политичког покрета у Европи. Када легионар покреће неку акцију, он то не ради зато што ће тиме он или његова породица извући неку корист; његов циљ је да служи Легији, али и упркос томе, он ће избегавати дела, која могу да науде његовом народу. Пошто је научио од Капетана, да крајњи циљ народа није пука егзистенција, већ духовни живот, он непрестано у подсвести носи хришћански морал. Тачна је констатација да легионарски покрет није био само политичка организација него и војни и верски ред.
Убиство Кодреануа није окончало његово дело, већ га је пројектовало на друге народе и времена, као што Голгота баца светлост на све Хришћане. Он није био само генијални представник тежњи своје генерације : он је формулисао идеале, који вреде и за све будуће генерације. Он је указао на једини могући начин да се спречи ширење Марксизма. Спокојство мирног и уравнотеженог живота у данашњем никад немирнијем свету може се постићи само враћањем људи Богу. Зато се сада омладина, у неколико делова овог растрзаног света, све више руководи доктрином покрета, кога је инспирисао Кодреану. Најизразитији доказ за то је здраво-разумна омладина из Чилеа, чији представник, угледни универзитетски професор, изјављује да је анти-комунистичка победа у Чилеу постхумно посвећена победама Корнелија Кодреануа.
Надамо се да ће овај превод послужити као водич, не само разумне омладине у САД-у, већ и свих младих људи широм света, који говоре енглески.

Др. Димитри Газдару*

Буенос Аирес, јун 1976.


*)Раније професор на Универзитету у Букурешту и Јашију, а у последње време на разним европским и јужноамеричким универзитетима.





Ова књига садржи причу моје младости, од 19.-те до 34.-те године живота, са свим њеним осећањима, вером, мислима, делима, али и грешкама.

КОРНЕЛИЈЕ З. КОДРЕАНУ



6.децембар, 1935.
Carmen Sulva

ЛЕГИОНАРИ,
Пишем нашој легионарској породици. Свим легионарима: онима на селу, у фабрикама и на универзитету.
Не обраћам пажњу на правила, која се намећу ауторима књига. Немам времена. Пишем ужурбано на бојном пољу усред напада. У овом тренутку смо опкољени са свих страна. Непријатељ нас на подмукао начин напада, и издаја нас изједа.
Две године смо били везани ланцима озлоглашене цензуре. Две године штампа нас само вређа. Обасипани смо бујицом подмуклости, док су наши непријатељи ликовали и надали се да ћемо нестати. Али ти витезови кукавичлука, баш као и њихове газде, ће се ускоро уверити да ће сви напади, у којима су гајили наде у уништење легионарског покрета, и сви очајнички напори, остати узалудни. Легионари не умиру. Усправни, непоколебљиви, непобедиви и бесмртни, они заувек победнички гледају на немоћне трзаје мржње.

***
Не интересује ме какво ће мишљење код не-легионарског света створити следећи редови, нити ме тај свет дотиче. Оно што желим је да ви, војници другачијих схватања, док читате ова сећања, препознате у њима своју властиту прошлост и сетите се својих битки; да поново оживите патњу, коју сте поднели и ударце, које сте примили за наш народ; да испуните своја срца ватром и останете чврсти у тешкој и праведној борби, у коју сте уведени и из које сви морамо изаћи или мртви или као победници. Мислим на вас док ово пишем. На вас који ћете морати да погинете, примајући крст смрти с ведрином наших предака Трачана. И на вас, који ћете морати да газите преко мртвих и преко њихових гробова, носећи у својим рукама победничке симболе Румуна.




СТУПАЊЕ У ЖИВОТ У ШУМИ ДОБРИНА

Једног поподнева у пролеће 1919. године, окупили смо се у шуми Добрина, која са висине стражари над градом Хушијем. Ко? Група од око 20 гимназијалаца и старијих и млађих студената.
Окупио сам ове младе људе да расправимо о једном озбиљном проблему, иако су наши животи тек почињали. Шта ћемо урадити ако Бољшевици упадну у Румунију? Моје мишљење, са којим су се остали слагали, било је следеће: ако бољшевичка војска пређе Дњестар а онда и Прут, улазећи тиме у нашу земљу, ми се нећемо предати, него ћемо се склонити у шуме и наоружати; тамо ћемо организовати средиште румунског деловања и отпора, и вештим акцијама изненадити непријатеља, задржаћемо дух непокоравања и одржати у животу искру наде код румунског народа у селима и градовима. Усред те старе шуме сви смо положили заклетву. Ова шума је део познатих Тигечу шума, у којима су током молдавијске историје, многи непријатељи нашли смрт.
Одлучили смо да набавимо оружје и муницију, али у потпуној тајности, да се позабавимо извиђањем терена и војним вежбама, и да пронађемо маску, која ће прикрити наше намере. Ту маску смо лако нашли и ускоро је све то почело да се остварује: то је било културно-патриотско удружење гимназијалаца из Хушија, које смо назвали ''Михаил Когалницеану''. Директор гимназије је одобрио то удружење. Затим смо започели са окупљањима и предавањима у граду. У јавности смо расправљали о уобичајеним темама, док смо у шуми симулирали војне вежбе. У то време оружје је било доступно свуда, тако да смо у року од око две недеље сакупили све шта нам је било потребно.
[.]
У земљи је тада била тако хаотична ситуација, да смо и ми то и те како схватали, иако смо имали тек нешто више од 18 година. Сви су размишљали о бољшевичкој револуцији, која се налазила само неколико корака иза границе. Сељаци су инстинктивно били против те деструктивне идеологије, али су били и потпуно неорганизовани и нису могли да пруже озбиљан отпор. Али индустријски радници су све више нагињали ка комунизму, пошто су их тим идејама систематично тровали јеврејска штампа и уопште целокупан јеврејски лоби у градовима. Сваки Јеврејин, био он трговац, интелектуалац или банкар, је у свом кругу деловања био агент ових антирумунских револуционарних идеја. Румунска интелигенција била је неодлучна, а државни апарат дезорганизован. Могла се сваког тренутка очекивати или унутрашња ерупција неких организованих снага, или инвазија с друге стране Дњестра. Тим спољашњим нападом координирала су јудео-комунистичка удружења изнутра, која су могла у том тренутку да се окоме на нас и дигну у ваздух складишта муниције - што би тада одлучило о судбини нашег народа.
У таквим околностима, док смо стрепили за опстанак и слободу наше тек уједињене земље, у нашим мислима родила се идеја, која је довела до заклетве у шуми Добрина.
Ја сам иза себе имао 5 година проведених на Војној Академији у Манастиреа Деалулуи ( Манастир на брду ) под будним оком Николе Филипескуа. Тамо, под контролом мајора, касније пуковника Марцела Олтеануа, команданта школе, под командом капетана Виргила Бадулескуа и поручника Емила Палангеануа и под вођством професора, стекао сам строго војничко образовање и сигурност у своје властите способности.
Заправо, моје војно образовање ће ме пратити кроз цео живот. Ред, дисциплина и хијерархија су ми у крви од ране младости, као и осећај војничког достојанства, и то ће ме водити кроз све моје будуће активности.
Тамо сам такође и научен да говорим мало, што ме је касније навело на то да замрзим ''брбљивце'' и сувишну причу. Тамо сам научио да волим ров и да презирем салоне за пријеме.
Знања из војне стратегије, која сам тада стекао, утицаће на то да касније све посматрам кроз ту призму. Тај дух људског и војничког достојанства, у коме сам васпитан, касније ће ми створити потешкоће и изложити ме страдањима у овом свету, где често нема ни части ни достојанства.
Лето 1916. сам провео код куће у Хушију.
Мој отац је последње две године више пута позиван у војску и са пешадијским пуком отишао је на Карпате.
Једне ноћи мајка ме је, плачући и крстећи се, пробудила и рекла: ''Пробуди се, сва звона на свим црквама звоне.'' Било је то 15. августа 1916.године, на Велику Госпојину. Схватио сам да је наређена мобилизација и да је у том тренутку румунска војска прешла планине.
Преплављено емоцијама, цело моје тело је дрхтало. Три дана касније отишао сам од куће у потрагу за својим оцем, вођен жељом да се и ја нађем међу борцима на фронту. Коначно, после многих авантура пронашао сам пук, у коме је мој отац водио једну чету, 25. пешадијски пук под командом пуковника В.Пиперескуа, док су напредовали ка Трансилванији у долини Оитуз.
Био сам веома несрећан, јер ме је пуковник одбио као добровољца пошто сам имао само 17 година. Па ипак, ја сам учествовао у продору, као и у повлачењу из Трансилваније и 20. септембра, када је мој отац рањен изнад Совате на планини Церес-Дому, био сам му од користи пред најездом непријатеља. Иако рањен, он је одбио да буде евакуисан и водио је своју чету током повлачења, а и касније у тешкој бици код Оитуза, која је уследила.
У два сата једне ноћи, пук је добио наређење да нападне. Официри су прегледали своје трупе окупљене на коначишту, које је подсећало на гроб. Мој отац је требало да поднесе рапорт пуковнику. Вративши се, након неког времена, рекао ми је: ''Зар не би било боље да се вратиш кући? Ми ћемо ускоро започети битку и не би било добро да обојица овде погинемо, јер ће мајка онда остати сама са шесторо мале деце без икакве подршке. Пуковник ме је позвао и рекао ми да он не жели да преузме одговорност за твој останак овде, на фронту.''
Видео сам да је његово срце оклевало: није му било лако да ме остави самог напољу усред ноћи, на непознатом путу, 25 миља (40 км) од најближе железничке пруге.
Међутим, на његово инсистирање, вратио сам свој карабин и два држача муниције, док су колоне војника настављале даље нестајући у тишини и тами ноћи. Остао сам сам на ивици рова, а затим кренуо у правцу старе границе кући.
Када сам годину дана касније, 1. септембра, уписао војну школу за пешадију у Ботошанију, иста мисао још увек ми се вртела по глави - да постанем способан за одлазак на фронт. Од 1. септембра 1917. до 17.јула 1918 у Активној чети Војне школе сам стекао своје образовање и војну вештину. Четворица истакнутих официра, пуковник Славесцу, капетан Циуреа, поручник Флорин Радулесцу и мајор Стефлеа усмеравали су мој развој у правцу борбености и жртвовања за своју земљу.
Прошла је још једна година - 1919.-та је донела мир, а ми, деца спремна да погину, отишли смо свако својој кући.
Мој отац, средњошколски професор, целог живота је био националиста. Мој деда је био шумар, као и мој прадеда. Мој народ је у свим тешким тренуцима током своје историје био народ из шума и планина. Зато су моје војничко образовање и крв у мојим венама утицали на догађај у шуми Добрина - наивну манифестацију и знак озбиљности, која се не би очекивала у нашем узрасту.
У тим моментима, осетили смо у својим срцима присуство свих наших предака, њихове савете и искуство, јер они су се борили за Молдавију на истим овим путевима, које непријатељ никада није освојио.

НА УНИВЕРЗИТЕТУ У JАШИЈУ СЕПТЕМБРА 1919.

Лето је прошло. На јесен сам положио свој бакалауерат и наше друштво се разишло, сви смо се усредсредили на уписивање факултета. Из Добрине смо задржали само успомене на одбрану наше земље од таласа мржње, који је све више претио, како унутар тако и изван граница Румуније.
[.]
На тој животној раскрсници за сваког младог човека, напуштао сам Хуши и тада је уследио дуго очекивани упис на факултет. Као подлогу имао сам знање стечено у средњој школи. Сензационалну књижевност или књижевност духовне изопачености, која данас на несрећу заузима тако важно место у средњошколском образовању ја нисам упознао. Поред румунских класика, прочитао сам све чланке Н.Јорге и А.Ц.Цузе у часописима Семанаторул (''Зачетник'') и Неамул Романесц (''Румунски народ''). Мој отац је то држао у неким кутијама на тавану. У слободно време пео бих се тамо и читао те часописе. У суштини, ови чланци су обухватали три кључна идеала за румунски народ:
0.Уједињење румунског народа
1.Бољи живот сељака помоћу реформи и политичких права
2.Решавање јеврејског питања.
На омотима свих патриотских литерарних издања тога времена, постојале су две пароле:
''Румунија Румунима, само Румунима
и то свим Румунима.'' - Н.Јорга
''Родољубље је стваралачка снага културе човечанства,
а култура је стваралачка снага родољубља.'' - А.Ц.Куза
Јашију сам пришао са великим поштовањем - Јаши је град који воле и уважавају сви Румуни, град који свако жели барем да посети.
Многи градови у Молдавији поседују један део славне прошлости. Не можемо да изговоримо имена следећих градова: Хотин, Бирлад, Васлуј, Тигина, Цетатеа-Алба, Сороца, а да при том не осетимо духовно окрепљење. Али изнад свих њих уздижу се Сучава и Јаши.
Сучава - утврђење Стефана Великог и Јаши - град Куза-Воде, град уједињења 1859. године, који је оснивањем Универзитета постао град младости и њених најплеменитијих тежњи.
У Јашију су живели: Мирон Костин, Богдан Петрицеицу Хашдеу, Михаил Еминеску, Јон Цреанга, Василије Алесандри, Костаче Негри, Јакоб Негруци, Михаил Когалницеану, Симион Барнутиу, Васил Конта, Н. Јорга, Јон Гаванесцул. Овде, као светионик светли велика личност проф. Кузе, у области политичке економије. Универзитет је постао школа национализма; а Јаши град наде у светлу будућност Румуније, град родољубља, великих идеала и тежњи. Он је велик и због тога што је у њему 1917. године, у тешким тренутцима свог живота, уточиште пронашао краљ Фердинанд; велик је и због своје судбине да 1918. буде град уједињења свих Румуна; захваљујући својој славној прошлости, али и због своје садашње трагедије - јер 40 цркава овог града из дана у дан умиру заборављене пред немилосрдном јеврејском најездом. Јаши, подигнут на седам брежуљака као и Рим, јесте и остаће вечно симбол румунских идеала.
Колико славних успомена!
Овде су се по први пут зачули хармонични Александриеви стихови, који још увек одјекују:
''Румуни са свих страна,
постанимо једна снага,''
Овде, као нигде другде студент осећа да над тишином Јашија лебде духови наших предака, са својим тајанственим упозорењима и богоугодним саветима. Студент у Јашију, у тишини ноћи, чује дух Михаила Еминескуа, који као слуђен од бола трчи кривудавим улицама града и јеца:
''Ономе ко странце прихвата,
пси би могли појести срце,
пустош настанити дом,
а зао глас уништити породицу.''
То је град коме сам у јесен 1919. пришао са дубоким поштовањем привучен његовим чудесним зрачењем, али и ганут јер сам ту пре 20 година рођен. И баш као и свако дете, желео сам да поново видим и пољубим своју родну груду.
[.]
Уписао сам се на Правни факултет.
[.]
Универзитет у Јашију, који је током ратних година био затворен, поново је почео са радом годину дана пре мог уписа. Стари студенти, који су се сада вратили као ратни ветерани, задржали су предратну традицију родољубља. Они су били подељени у два табора: један под вођством Лабуска са Одсека за књижевност и други под вођством Нелуа Јонескуа са Правног факултета. Ове групе, мале по броју чланова, надјачане су од стране непрегледне масе јеврејских студената, који су долазили на школовање из Бесарабије и сви су били комунистички агенти и агитатори.
Професори Универзитета такође су заступали левичарске идеје, са изузетком врло мале групе на челу са А.Ц.Кузом, Јоном Гаванескулом и Корнелијем Сумулеануом. Професор Паул Бујор, један од представника већине, у препуном Сенату је рекао: ''Светлост долази са Истока'', то јест са друге стране Дњестра. Такав став једног дела професора, који су сваку националистичку идеју сматрали ''варварском'', резултовао је потпуном дезоријентацијом студената, од којих су неки отворено подржавали бољшевизам, а други - већи део њих - говорили: ''Реците шта хоћете, али национализам је превазиђен, човечанство се креће ка левичарским идејама.'' Лабусков табор је потпуно скренуо у том правцу. Табор Нелуа Јонескуа, коме сам ја припадао, распао се после неуспеха на неким факултетским изборима.
Напредовање ових анти-румунских идеја, подржано од стране компактне масе професора и студената и охрабрено од стране свих непријатеља уједињене Румуније, није наишло на отпор међу студентима. Неколицина нас, који смо још увек покушавали да се одупремо, били смо окружени атмосфером презира и непријатељства. На улицама или ходницима факултета, колеге другачијих ставова, они ''слободних схватања'', који су проповедали и све друге врсте слобода, пљували су када би прошли поред нас и постајали све агресивнији. Узастопно на свим састанцима, где се пропагирао бољшевизам на хиљаде студената је нападало Војску, Судство, Цркву и Круну. Постојало је само једно удружење, које је још увек задржало румунски национални карактер: ''Аврам Јанку'', које је окупљало људе из Буковине и Трансилваније, под вођством студента Василија Јасинчија.
Тако је Универзитет, који је традиционално још од 1860. био патриотски опредељен, постао легло анти-румунских идеја.

ПРИПРЕМАЊЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Али оваква ситуација није била присутна само на Универзитету. Гомила радника у Јашију, скоро потпуно затрована комунизмом, била је спремна да покрене револуцију. У фабрикама се готово и није радило, јер су раднички савети и састанци трајали сатима, а на њима се расправљало више о политици него о раду. Нашли смо се у ситуацији планског саботирања по принципу: ''сломи, уништи машине, створи државу општег сиромаштва, која ће довести до избијања револуције.'' И заиста, што се више тај план испуњавао, сиромаштво се све више ширило, глад је све више претила да завлада земљом, а жеља за побуном је тињала у народу.
Свака три или четири дана на улицама Јашија су одржаване масовне комунистичке демонстрације. Тих 10-15,000 гладних радника, изманипулисаних од стране Совјета из Москве, парадирали су улицама певајући Интернационалу и узвикујући: ''Доле краљ!'' ''Доле армија!'' и носећи плакате, на којима се могло прочитати ''Живела комунистичка револуција!'' ''Живела совјетска Русија!''
Да су ове снаге однеле победу, да ли би Румунију онда барем водили румунски радници? Да ли би ти радници постали владари своје земље? Не! Истог трена би постали робови најпрљавије тираније: талмудске, јеврејске тираније. И да је већа, Румунија би за час доживела колапс. Ми, Румуни били би истребљени без милости, поубијани или депортовани у Сибир: сељаци, радници, интелектуалци. Цела земља, од реке Муреш па све до Црног Мора, била би отета од румунског народа и постала би јеврејска колонија. Овде, на румунској територији они би себи изградили своју Палестину.
Био сам тада потпуно свестан чињенице да је у питању живот или смрт румунског народа. А тога су били свесни и Јевреји, који су гурали румунске раднике у револуцију.Они се нису сажалили над болом, који нас је обузимао у тим тренутцима, нити над стрепњом, која се могла видети у нашим очима. Они су знали шта раде. Само румунски интелектуалци тога нису били свесни. Интелектуалци, који су се школовали и који би требало да просвећују људе у тешким временима - јер зато и јесу интелектуалци - нису обављали своју дужност. Ти безвредни људи остали су при свом слепом ставу да ''светлост долази са Истока''. Ко је могао да се супротстави колонама револуционара, који су претећи марширали улицама наших градова? Студенти? Не! Интелигенција? Не! Полиција? Сигуранта*? Они су се успаничили и нестали када су чули за колоне демонстраната. Чак ни војска их није могла зауставити. Јер ту се није радило о 1,000 људи, већ о 15, 20 хиљада организованих, гладних људи.

ГАРДА НАЦИОНАЛНЕ СВЕСТИ

Једне кишне вечери у јесен 1919. године, у мензи Факултета примењених уметности, где сам ја био саветник, један мој пријатељ ми је показао натпис у новинама:
''Гарда националне свести одржаће вечерас у 9 сати састанак у Улици Алесандри бр.3.''
Истог момента сам потрчао тамо да сазнам нешто више о њима и да се укључим у то удружење, чије сам анти-комунистичке летке читао неколико месеци пре тога.
У Алецсандри улици бр. 3, у просторији опремљеној новим клупама, пронашао сам само једног човека. Он је имао четрдесетак година, био је снажан и помало потиштен док је седећи за столом чекао да стигне још људи. Био је средње висине, али је имао крупну главу, снажне, мишићаве руке и велике песнице. Био је то Константин Панчу, председник Гарде националне свести.
Представио сам се и рекао му да сам ја студент и да желим да ме прими у Гарду као борца за националне интересе. Он ме је прихватио и ја сам им се на том састанку придружио. Дошло је још око 20 људи: слагар штампарских слова, Воинеску; један студент; четворица занатлија из Заступништва Државног Монопола, који ћемо у даљем тексту звати З.Д.М.; двојица железничара; неколико трговаца и радника; адвокат Вицтор Климеску и један свештеник. Дискутовало се о неколико ствари у вези са успесима комунистичког покрета у разним фабрикама, као и о проблему организовања Гарде.
Од те вечери мој животни пут се разгранао на две стране: пола своје енергије уложио сам у борбу на Универзитету, а на другој страни сам се предао освешћивању радника заједно са Константином Панчуом. Постао сам везан за тог човека и стајао сам уз њега све до распада нашег удружења.


КОНСТАНТИН ПАНЧУ

Константин Панчу, чије је име било на уснама свих грађана Јашија у оба табора - прави Румуни су његово име изговарали с поносом, а остали са гнушањем, није био интелектуалац.
Био је трговац, водоинсталатер и електричар. Завршио је само четири разреда основне школе, али је поседовао ретко луцидан и избалансиран ум, који је обогатио адекватним знањем. Пуних двадесет година он је био заокупљен проблемима радника. Неколико година био је чак и председник металуршког синдиката. Показао се такође и као изврстан говорник. На бини, пред масом људи, био је заиста импресиван. Имао је изразито румунску душу и свест. Волео је своју отаџбину, војску, свог краља. Био је прави хришћанин. Имао је мишиће циркуског борца, и снагу Херкулеса. Грађани Јашија знали су за њега већ дуже време.
Још пре рата, у град је дошао циркус, који је између осталог приказивао борбе снагатора. Међу тим борцима било је мушкараца из разних нација: Мађара, Турака, Румуна, Руса итд. Једне вечери, када је један од бораца однео победу над осталима, из масе гледалаца устао је један човек и захтевао да се бори са победником. Дозволили су му. Он се скинуо и борба је почела. За два минута, мађарски снагатор пао је на земљу поражен. Румун, који је освојио огромно дивљење и одушевљење публике, био је нико други него Константин Панчу.
Зато је народ, који обожава снагу, с поверењем прихватио његов први позив на борбу на улицама Јашија.
Његови напори да измени ситуацију, трајали су годину дана и јачали са јачањем бољшевичког таласа, а слабили са његовим нестајањем.
У почетку смо одржавали мале састанке, а онда окупљања од 5, 6 па чак и до 10,000 људи. То се дешавало једном недељно у критичном периоду за нашу земљу, у дворани Принц Мирцеа или понекад на Тргу Уједињења. Међу онима, који су се редовно обраћали народу, био сам и ја. Ту сам и научио да говорим пред масом. Без сваке сумње, Гарда Националне Свести успела је да пробуди румунски народ, да га освести у пресудном моменту на тако важном месту као што је Јаши, и да на тај начин заустави најезду комунизма.
Међутим, та ангажованост није била ограничена само на Јаши. Ишли смо и у друге градове, а осим тога, часопис Цонстиинта ( Свест ), који је редовно излазио, пробио се до свих градова Молдавије и Бесарабије са својим вапајем упозорења.
Готово сваког дана долазило је до неизбежних сукоба између два табора, где је већина повређених била са наше стране. Ова затегнута ситуација трајала је све до пролећа, али после две наше велике победе, одбрамбена моћ противника била је знатно ослабљена.

ОСВАЈАЊЕ ЗАСТУПНИШТВА ДРЖАВНОГ МОНОПОЛА
ОД СТРАНЕ ГАРДЕ НАЦИОНАЛНЕ СВЕСТИ

Било је то 10. или 11. фебруара 1920. године. Две недеље пре тога већ се увелико причало о општенародном, генералном штрајку. Све више се ближила одлучујућа битка. По граду су кружиле гласине да је, у З.Д.М.-у, где је било запослено око 1,000 радника, проглашен штрајк, подигнута црвена застава, краљева слика скинута и згажена, а на њено место стављене слике Карла Маркса, Троцкија и Рацовског.
Наши људи тамо, чланови Гарде, били су претучени и израњавани. У један сат, нас стотињак се окупило у седишту Гарде. Шта да радимо? Панчу је водио расправу. Постојала су два мишљења. Неки су сматрали да треба да пошаљемо телеграм влади и затражимо војну интервенцију. Моје мишљење је било да ми присутни треба да кренемо према З.Д.М.-у и скинемо црвену заставу по сваку цену. Са мном су се сложили и остали. Узели смо своју заставу и почели да марширамо улицама Лапуснеану и Пацурари певајући Дестеапта-те Романе ('' Будите се, хеј, Румуни''). На улици, у близини фабрике, пробили смо се кроз неколико група комуниста.
Ушли смо у двориште фабрике и кренули у зграду носећи заставу све до крова, где сам је ја поставио. С тог места сам одржао и говор. Онда се појавила војска и окупирала фабрику. Ми смо се повукли уз песму и вратили се у наше седиште, сматрајући брзи упад у фабрику својим успехом. Вест о нашем поступку проширила се градом муњевитом брзином, али штрајк је настављен. Војска је могла само да чува заставу, али не и да покрене рад фабрике. Шта је даље требало да се уради? На памет нам је пала идеја да потражимо по граду раднике, који би покренули погоне. За три дана, на погоне је ушло 400 нових радника, сакупљених из свих четврти Јашија. Погони су почели са радом, а штрајк је пропао. Две недеље касније, половина штрајкача је захтевала да се врати на посао. Наш успех био је огроман. Први корак ка генералном штрајку је био одбијен. Планови јудео-комунистичког конзорцијума су били осујећени. Наша акција је одјекнула међу Румунима подижући њихов морал.

РУМУНСКА ТРОБОЈКА НА НИКОЛИНА ЖЕЛЕЗНИЦИ

На изградњи железнице у близини града Николина, створен је најмоћнији комунистички центар. Тамо је радило преко 4,000 људи, од којих су готово сви били комунисти. Места у околини - Подул, Рос, Сокола и Николина, у великом броју су заузели Јевреји. Зато је вођа комунистичког покрета у Јашију, Др. Гхелертер, са својим помоћником Гхелером, линију отпора поставио баш овде.
Није прошло ни месец дана од њиховог пораза у З.Д.М.-у, а као знак за почетак генералног штрајка и коначне битке, подигнута је црвена застава. Проглашен је штрајк и пристизало је на хиљаде радника. Власти нису могле ништа да ураде.
Ми смо путем летака сазвали све Румуне на окупљање у дворани Принц Мирцеа. После бројних говора, изашли смо из зграде са својим заставама и мноштво нас се упутило ка Николини. На Тргу Уједињења зауставила нас је полиција, која нам је саветовала да не идемо даље, јер ће нас тамо дочекати преко 5,000 наоружаних комуниста, те би могло доћи до великог крвопролића.
Тако да смо са Трга Уједињења скренули ка железничкој станици и тамо ставили заставе на радионицу за поправку локомотива и на саму станицу. Затим смо присвојили воз, који је стајао на перону и отпутовали за Николину. Воз је стигао и ми смо изашли напоље. У радионицама никога. На једној од зграда - црвена застава. Попео сам се уз пожарне степенице носећи тробојку у зубима. Уз мање потешкоће, дошао сам до врха зграде, који је био на великој висини. Ишчупао сам црвену заставу, и уз силно одобравање, које је трајало неколико минута, на исто место поставио сам нашу тробојку. Затим сам са тог истог места одржао говор. Иза ограда, комунисти су у све већем броју претећи негодовали. Настала је страшна галама. С једне стране одобравање, а с друге псовке и негодовање. Онда сам се полако спустио доле. Панчу је наредио да идемо назад у Јаши. Али на капији, комунисти су нам стали на пут, узвикујући:'' Нека Панчу и Кодреану дођу, ако смеју!'' Изашли смо тридесетак метара испред својих људи и кренули ка капији.Панчу је ишао у средини, трговац Маргаринт био је са његове десне стране, а ја са леве. Сва тројица смо корачали напред без речи, држећи руке у џеповима на револверима. Они на капији су нас ћутке посматрали, не померајући се. Приближили смо им се на само неколико корака. Очекивао сам да ми метак прозуји поред увета. Али ишли смо даље, усправни и непоколебљиви. То је, свакако, био један изузетан тренутак, који се не заборавља. Сада нас је од њих делило само пар корака. А онда су они почели да се размичу правећи пролаз за нас! Неких десетак метара смо у смртној тишини корачали кроз масу комуниста. Нисмо скретали поглед ни лево ни десно. Владала је потпуна тишина, није се чуо ни уздах.
Наши људи су нас све време следили. Али када су они зашли међу комунисте, тишина је прекинута. Зачуле су се псовке и разне претње са обе стране. Али до туче није дошло. Корачали смо смело дуж пруге према станици, док се иза нас на ветру вијорила победоносна тробојка.
Овај догађај је неизмерно много допринео подизању морала код наших људи и код патриота уопште. Цео Јаши се узбуркао и сви су на улицама причали само о Гарди националне свести. У ваздуху се могло осетити буђење румунског народа, а возови су на све стране наше земље носили вест о том великом васкрсу Румуна.
Схватили смо да се комунисти могу поразити директним суочавањем као и постављањем баријере свести, која ће спречити њихов даљњи напредак. Сви путеви њиховог продора су овим догађајем затворени. Од тог момента они су морали све више да се повлаче.
Недуго затим, акција генерала Аверескуа, је довршила наша настојања, тако да су планови комуниста потпуно пропали.

ХРИШЋАНСКИ НАЦИОНАЛ - СОЦИЈАЛИЗАМ НАЦИОНАЛНИ СИНДИКАТИ

Гарда националне свести је била борбена организација, створена да уклони непријатеље из земље.
Тих вечери 1919. године много пута сам разговарао са Панчуом, јер смо скоро стално били заједно. Говорио сам му:
''Није довољно поразити комунистички покрет. Ми се такође морамо борити за права радника. Они имају право на хлеб и право на част. Морамо се борити и против олигархијских партија и створити националне радничке организације, које ће моћи да остваре своја права у оквиру државе, а не против ње.''
''Ми забрањујемо да било ко на румунској земљи диже неку другу заставу, осим наше националне, која се сачувала кроз историју. Без обзира колико радничка класа била у праву, нећемо толерисати да она устане против своје земље или да дели заједничке интересе са страним покретима. Нико не може рећи да је исправно ништа не радити и све оно што су вредни радници и храбри људи сачували два миленијума, предати у руке страних банкара и профитера. ВАША ПРАВА - ДА, АЛИ У ОКВИРУ ПРАВА ВАШЕГ НАРОДА. Јер неприхватљиво је да, зарад ваших интереса, права народа коме припадате буду погажена.''
''Али исто тако нећемо дозволити да се под маском патриотизма, олигархијски тирани поставе радницима за врат и да их буквално деру, док се у исто време диче симболима Отаџбине - коју не воле; Бога - у Кога не верују; Цркве - у коју никада нису ни ушли; и Војске - коју голоруку шаљу у рат. То су ствари, које се не смеју користити као лажни амблеми у рукама неморалних људи у циљу политичке преваре.''
Затим смо почели да организујемо раднике у национална удружења, па чак и у политичку странку: 'Хришћански Национал-Социјализам' У то време Панчу је записао:
МАНИФЕСТ ХРИШЋАНСКОГ НАЦИОНАЛ-СОЦИЈАЛИЗМА
''Верујем у једну и недељиву румунску државу од Дњестра до Тисе, земљу свих Румуна и само Румуна, који су вредни и поштени и имају страх од Бога, и који се брину за своју земљу и свој народ; и у државу која даје једнака права, грађанска и политичка, и мушкарцима и женама; у државу-заштитника породице, која плаћа своје чиновнике и раднике на основу броја деце и рада који улажу и квалитативно и квантитативно; и у Државу, која подржава друштвени склад смањивањем класних разлика; и која осим плата, национализује фабрике (својина свих радника) и додељује земљу свим земљорадницима.
''Та држава би поделила добит између власника ( државе или приватног лица) и радника. Бивши власник би поред своје плате, добијао и проценат, који је супротно сразмеран његовом првобитном улагању; осим тога, Држава би осигурала раднике путем ''здравственог фонда''; обезбедила би просторије за исхрану и за облачење радника и службеника, који би имали своје представнике у управним органима разних индустријских, пољопривредних и трговачких институција.
''Верујем у великог и снажног 'оца свих радника' и краља свих сељака, Фердинанда Првог, који је све жртвовао за добро Румуније и који је ради нашег спасења постао једно са народом; који је на челу својих трупа у Мараштију и Марашетију поразио непријатеља; и све време с љубављу и поверењем гледа на своју војску, одану краљу и отаџбини.
''Верујем у једну тробојку обасјану зракама хришћанског национал-социјализма, у симбол слоге међу браћом и сестрама Велике Румуније.
''Верујем у једну свету, саборну и апостолску Цркву са свештеницима, који живе по јеванђељском узору и који су вољни да, као апостоли, жртвују себе ради просвећивања многих других.
''Одобравам одлуку да министре бира Парламент, поздрављам укидање Сената, формирање градске полиције, порез на приход, пољопривредне и занатлијске школе у селима, домове за инвалиде и старе људе, народне домове, утврђивање очинства, објављивање закона на свима разумљив начин, охрабривање приватне делатности у интересу Народа, и развој индустрије у сеоским домаћинствима.
''Чекам васкрсење националне свести чак и код најпонизнијег пастира и очекујем да се интелектуалци спусте међу напаћене људе из народа, да им помогну и учврсте их у искреном братству, као темељу румунске државе у будућности.Амин!
'' Гарда Националне Свести. ''
Лист Цонстиинта ( ''Свест'' ), понедељак, 9. фебруар, 1920.

Затим смо започели организовање националних синдиката.
Следећи документ показује како је формиран један од наших синдиката. Објавио сам га да би нагласио свесност радника Јашија тог времена:
Записник
''Доле потписани трговци, радници и службеници дуванског погона З.Д.М.-а, састали су се у понедељак, 2.фебруара, 1920. у седишту Гарде Националне Свести, Александри ул. 3, састанком је председао господин К. Панчу, активни председник Гарде.
УПРКОС злим намерама одређених појединаца, који служе интересима страним овом народу, и
УПРКОС пропаганди, коју они спроводе како би угрозили добробит ове институције и опстанак нас, који цео свој живот радимо овде и зарађујемо хлеб за себе и своју децу,
МИ, поштени румунски радници, који поштујемо закон, желећи да заједно корачамо под заставом своје земље вођени узвишеним интересима свог народа, зарад добра ове институције и у циљу заустављања непријатељске пропаганде у нашим редовима једном заувек,
ОДЛУЧИЛИ СМО да се ујединимо у професионални национални синдикат, за који смо изабрали следећи управни одбор и делегате из Гарде Националне Свести.''
Затим ту следи 183 потписа.
''Constiinta'' (''Свест''), 9. фебруар, 1920., бројеви 17 и 18.

ПРАВО СТАЊЕ СТВАРИ 1919. ГОДИНЕ

Покушаћу да опишем ситуацију 1919.-20. године, вадећи из новина и манифеста оно што сматрам значајним. Први манифест, који је издао Константин Панчу у Јашију, августа 1919. и који је био залепљен по целом граду у тренутку највеће дезоријентисаности, представљао је упозорење и позив на борбу за румунске раднике:
АПЕЛ РУМУНСКИМ ТРГОВЦИМА, РАДНИЦИМА, ВОЈНИЦИМА И СЕЉАЦИМА
Браћо,након више година страшних борби, свет слави мир међу људима; мудре вође у свим цивилизованим земљама настоје да избегну рат постављајући законе, који ће гарантовати миран живот у будућности.
Али са Истока се чују гласови мржње, који представљају покушаје наших непријатеља да нас разједине тако што ће међу нама изазвати неслагања и неспоразуме. Из Русије, којом влада тама погрешних учења, долази позив на борбу и убијање властите браће.
Из Мађарске, која вапи за својим старим сјајем, чују се исти звуци. Непријатељи са Истока ујединили су се са онима са Запада како би угрозили наш мир и окупирали нас.
Странци изван наших граница покушавају у нашој земљи да изазову раздор међу народом преко својих људи, такође странаца у Румунији, који насељавају већину наших градова.Они се усуђују да тврде како нас они подстичу напред у име мира, правде и слободе, и у име радника. Њихове речи су лажне, а упозорења отровна, јер:
Они кажу да желе мир, али га сами угрожавају, убијајући оно најдрагоценије;
Траже слободу, а под претњама смрћу приморавају људе да им се прикључе;
Наводно, желе братство међу људима, док с друге стране, сеју мржњу, неправду и анархију унутар нација.
Поврх свега тога, кажу да су за укидање капитала зарађеног на туђем зноју.
Кажу нам да не желе рат, а при том ратују.
Захтевају да се укине војска, а они се наоружавају. Наговарају нас да одбацимо нашу тробојку, док они уместо ње подижу црвену заставу мржње. Не верујте њиховим манифестима и хушкању, као што нисте веровали ни непријатељу у биткама код Оитуза, Мараштија и Марашештија.
Дужност сваког доброг Румуна је да схвати, да ни у будућности као ни сада, семе раздора, које непријатељ покушава да убаци међу нас, неће пустити корење.
УСАВРШИТЕ ЗАПОЧЕТИ ПОСАО СВОЈИМ РАДОМ И СВОЈОМ ЧАШЋУ. ВАШИ НЕПРИЈАТЕЉИ СУ ЛЕЊОСТ, МРЖЊА И БЕШЧАШЋЕ, који владају ван наше земље и који и нама такође прете.
Будите опрезни! Нека вам савест буде чиста и не заборавите да је наше спасење у раду, слози и части.
''Браћо војници, с вером у Бога, ви сте поразили непријатеља и својим оружјем заувек сте утврдили државне границе. Својом крвљу сте довршили и запечатили своју жртву.
Зато ви не смете дозволити страним, необузданим организацијама да униште оно што сте ви створили. Одржавајте и даље будним свој патриотизам и веру у свог Краља. Ви сте се заклели да ћете до последње капи крви бранити границе своје отаџбине. Пажљиво их чувајте од злих намера непријатеља, јер то су чинили и наши родитељи, као и сви наши преци.

''Браћо сељаци, Господ наш се смиловао на нашу патњу и подарио нам ретко родну годину. Захвалите се Богу својим радом и вером у Њега. Обновите своје радне снаге и марљиво сакупите сав урод. Будите спокојни, знајући да је територија од Тисе и Дунава до Црног Мора само ваша. Чувајте је као светињу и браните њена богатства својим радом и љубављу.

''Браћо Румуни, у вама лежи нада и снага ове земље. Ви сте такође и њена срећна будућност. Не умножавајте у себи клетве, већ благосиљајте.
Непријатељ напада код Дњестра и Тисе, али поред тога, покушава да унесе раздор у унутрашњости наше отаџбине.
Наша одбрана су рад, част, родољубље и вера у Бога.
Будите опрезни и вратите на прави пут и оне, који су застранили и изгубили веру. Уједињена око трона, у сенци румунске тробојке стоји стража, која чува сваки педаљ ове земље. Реците злонамерним странцима и њиховим улизицама да је национална гарда формирала ове страже и да ће се оне борити против свакога, ко жели да унесе семе раздора у румунски народ.
Браћо Румуни, ма где били, радници, занатлије, војници и сељаци, покажите да сте заслужили да носите име својих предака, и одазовите се позиву ових бурних времена, у којима живимо.''
(потписи) Румунско удружење занатлија;
Синдикат железничара;
Удружење војних инвалида;
Удружење топионичара итд.
Цонстиинта (''Свест''), 30. август, 1919. бр.1

ВОЂЕ РУМУНСКИХ РАДНИКА
Вође румунских радника - комуниста нису били ни Румуни, а ни радници.
У Јашију: Др. Гхелертер, Јеврејин; Гхелер, Јеврејин; Спиеглер, Јеврејин; Сцхреибер, Јеврејин, итд.
У Букурешту: Илие Московићи, Јеврејин; Паукер, Јеврејин, итд.
Око њих, групе изгубљених румунских радника.
Да је револуција којим случајем успела, председник републике, који би заменио краља Фердинанда, био би Илие Московићи.
1919. године, док су у румунском Парламенту сви посланици и сенатори, из свих поновно уједињених делова Румуније, устали и аплаудирали великом краљу, одушевљени сјајним чином уједињења, тај исти господин Илие Московићи је одбио да устане и намерно остао да седи.

СТАВ ЈЕВРЕЈСКЕ ШТАМПЕ

Битно је нагласити став јеврејске штампе тих пресудних година за румунски народ. Сваки пут кад је опстанак румунске нације био угрожен, ова штампа је подржавала тврдње, које су највише одговарале нашим непријатељима.
Заправо, пратећи догађања, лако се може уочити да су сваки пут устрајно побијане тврдње, које су подржавале покрет румунског препорода. За њих су наше муке представљале радост, док је наша радост изазивала код њих тугу.

СЛОБОДА
Слобода, данас толико оспоравана националном покрету, у јеврејској штампи је сматрана за догму, јер је ту требало да послужи као узрок наше пропасти.
Ево, на пример, шта каже лист Adevarul (''Истина'') од 28. децембра, 1919. године, потписано од стране Емила Д. Фагуре (право име му је Хонигманн):
''Према мишљењу Социјалистичке Партије само они имају право на слободне демонстрације. Без обзира на то, која странка жели демонстрације, то право мора да се поштује....''

МРЖЊА
У истим новинама може се прочитати следеће:
''Мржња нас заувек мора водити против партије убица, која је владала, на челу са Ионом Братиануом.''
Мржња Јевреја према Румунима се одобравала, подржавала, па чак и подстицала. То није представљало никакав злочин, нити срамоту.
Али када је дошло време да Румуни одбране своја нарушена права, њихови напори су окарактерисани као ''мржња'' и у том случају мржња постаје симбол варварства, изопачено осећање, на коме се ништа не може изградити.

ПРАВНИ ПОРЕДАК
Adevarul (''Истина''), 5. октобар, 1919.
''Готово је! Уз помоћ 'великог' декрета установљен је нови режим, много окрутнији од претходног, режим притисака и цензуре, где је опзиција и цела земља обесправљена.
Сасвим је јасно да је то режим војне диктатуре, у коме је круна једина свемоћна; круна и Либерална Странка, а као извршилац њихове воље, ту је Влада, која се састоји од генерала.... тако нам је декретом забрањено да нападамо Круну. Ако се изношење истине на видело буде сматрало за напад, нпр. како је Круна преузела на себе велику одговорност да влада државом заједно са Либералном Странком, ми тај напад ипак морамо да извршимо.
Декрет нам забрањује да нападамо садашњи начин управљања земљом, и иако се под тим подразумева да ми немамо права да свом жестином протествујемо против владе, која је резултат неуставне воље двеју особа, ми ћемо ипак протествовати...
Уколико не постоји други начин супротстављања оваквој политичкој ситуацији, када би знали да ће подстицање револта против такозваног правног поретка донети неке резултате - што нажалост није случај - ни у једном моменту не бисмо оклевали, јер не постоји други начин борбе против оваквог диктаторског и насилног режима.
Ми сматрамо да се суочавамо са наоружаном силом, која себе ставља изнад закона и користи брутално насиље.....
Али упркос свему, ми ћемо подићи ову заставу и храбро, до смрти, узвикивати: 'Доле тиранија'; 'Живела слобода'.''
Тако је изгледала јеврејска штампа те 1919. године.
Другим речима: хушкала је народ на побуну против Круне, власти и правног поретка.

ПОДСТИЦАЊЕ РЕВОЛТА
Adevarul (''Истина''), 11. октобар, 1919.
''Фанатици! Где су нам фанатици?''
''Као што знамо, ми имамо превише учтивих људи, али ни једног фанатика. А управо су нам фанатици потребни.Они из 1848. су били фанатици и зато су и успели да искорене буржоазију свог времена.....
Нама такође требају такви. Јер лепо васпитани, пристојни људи, који само цепидлаче и не долазе ни до каквих решења, нису ни од какве користи. Нама је потребан најмање један фанатик, ако не и више њих. Шта он треба да уради, откуд ја знам?...
Дакле, траже се фанатици. Нека они и дођу.
Чак су и социјалисти постали лепо васпитани. У стварности они иза себе имају странку и људе, који се никога не плаше. Видим да су они неустрашиви, али су ипак лепо васпитани. И баш као и И. Надејде некад, они тврдоглаво остају у оквирима легалног. Њихова тактика је правна држава. Чак и кад се на њих пуца, као 13. децембра, 1918., кад су пребијени на мртво име и када је Фриму сахрањен, социјалисти протествују врло достојанствено - али они не крше закон.
У сваком случају, нама су потребни фанатици. Нека избију на површину фанатици, који ће започети илегално деловање против садашње ситуације.''

КРУНА
За Румуне је круна одувек предтављала њихово узвишено наслеђе. Али пошто је она била симбол румунског јединства и отпора, Јевреји су свим средствима настојали да је нападну, увреде и искомпромитују.
Ево како се, на пример, у листу Диминеата (''Јутро'') од 16. новембра 1919, говори о краљу Фердинанду.
'' Због једне грешке''
''Животиње имају потребу за ограниченим активностима, али њихов мозак успева да задовољи те потребе. Ретко, веома ретко животиња погреши, јер њена интелигенција, без обзира колико ограничена, спречава животињу да направи огромну грешку.
Али то није случај са Краљем.
Желим да причам о краљу света. Краљ света је много интелигентнији од пса, коња, магарца. То је сигурно. Али, док ни једна од ових животиња не би прекорачила ивицу провалије, не би се бацила у воду и удавила, нити би покушала неки несигуран покрет, краљ света свакодневно чини неопростиве грешке...
Стара мудрост каже да Краљ себи не сме дозволити да упадне у шаке неког појединца или партије. Уз дужно поштовање, мене савест обавезује да кажем Његовом Височанству да греши. За ову тако конфузну ситуацију је криво Његово Височанство. Јер се Његово Височанство удаљило од природног решавања унутрашње ситуације у земљи, попуштајући неким погрешним и пристрасним идејама.
Ако се круна ни сада не определи за улазак у природни ток ствари, који раскида са будућим интересима, онда ће природа затражити своја права с још већом одлучношћу.
Нека краљ света прихвати овај савет.''

ХРИШЋАНСКА ЦРКВА
Опиниа ('' Мнење''), 10. август,1919.
Националисти Јашија су се активирали. Али њих је премало и сувише су подмукли, због чега је њихов покрет, који је својевремено позивао на устанак, данас смешан и баналан.
Националисти су основали 'Гарду националне свести'. Штампани су манифести; одржавани састанци... На њих су позивани и студенти - шовинисти. Долазили су и свештеници... У време када се свуда укидају разлике између појединих националности, у нашој земљи националисти желе да нагласе те разлике.... посебно у тренутку кад мировна конференција настоји преговорима да успостави право мањина...
Док се свуда у свету црква одваја од државе, постајући лични избор сваког појединца, у нашој земљи националисти позивају свештенство на организовану верску пропаганду....
Затим се уплиће свештеник: он нежно хвата људе за косу и удара њихова чела о зидове цркве, све док се ови не онесвесте. У цркви се људи уче понизности и покоравању. Таква је воља Божија.
Никога више не могу преварити те лажи. Узалуд националисти каче траке са тробојком на рукаве, узалуд хушкају такозване интелектуалце против Јевреја, узалуд њихови свештеници бацају анатему на нас у цркви. Нико данас не страхује од њихове анатеме.
Ми проповедамо љубав међу људима. И рушимо врата храмова, који пружају уточиште мржњи и освети....''
У потпису: М. Севастос

ЛИТИЈА
Opinia (''Мнење''), 26. октобар, 1919.
''На захтев 'Гарде националне свести', цењено свештенство ставља демонстрантима на располагање своје браде, одежде и црквене симболе.
Али тај луксуз, да вам је на располагању Бог, са свом пратећом опремом, мора и да се плати. Ми бисмо више волели да се од нашег пореза плати професор, а не свештеник. Дакле, желимо одвајање цркве од државе. Јер нећемо свој труд да улажемо у назадна учења, самоодрицање и дух покорности, помоћу кога и опстају полицијски режими.
Да се враћамо у средњи век? У време инквизиције? Ми смо огорчени војним терором, а ни верски терор се не може више толерисати. Боли нас кад видимо уличне демонстрације, потстакнуте политичким интригама и војском и не желимо да више икад будемо сведоци параде митри и црвених оковратника.....
Доста је било!
Куполе цркава чине тежак терет на плећима хуманости; њихова понизност нас вуче ка дну.
Ова литија ће бити безначајна. На улицама ћемо видети изложбу црквених одежди, сјајно украшених жезала, митри... Биће ту крстови и свечани оковратници.
Пролазиће брадоње. Говорници искривљених израза лица откриваће своје груди показујући народу крваве ране - док у устима жваћу кисело тесто....''
У потпису: М.Севастос
[.]
Све је јасно. До напада на полицију и кидања њихових униформи, само што није дошло. Исто тако је само питање дана када ће доћи до напада на цркве или до њиховог претварања у штале или окупљалишта мизерних јеврејских репортера из Опиние (''Мнења''), Адеварула (''Истине''), Диминеате (''Јутра'') и њиховог народа.
У веома тешким временима за нашу земљу, у овим новинама сам видео сву мржњу и подмукло ковање завере непријатеља, које је прихваћено и толерисано овде на штету и само на штету Румуна. Видео сам како се они размећу својим одсуством поштовања према јунаштву румунске војске и према стотинама хиљада оних, који су погинули у њеној светој униформи; како немају поштовања према хришћанској вери целог једног народа.
Није прошао ни један дан,а да са сваке странице ових новина није избијала и у наша срца се уливала отровна мржња.
Читајући те новине, које су ми кидале душу, упознавао сам праве намере тих странаца, намере које су они без устезања откривали у време када су мислили да смо ми већ потпуно поражени.
За годину дана сам стекао довољно анти-семитизма за три следећа живота. Јер не може неко напасти света веровања једног народа, оно што народ свим срцем воли и поштује, а да га при том дубоко не повреди и рани. Седамнаест година је прошло од тад, а рана још увек крвари.
[.]
Допустите ми да још једном испуним своју свету дужност тако што ћу поново поменути хероја и вођу хришћанских радника, занатлију Константина Панчуа, под чијом командом сам и ја био и на чијој страни бих стајао све до пораза ''црвене звери'', како је он називао комунисте.
Захваљујући овом човеку - његовој храбрости и непоколебљивости - град Јаши је спашен од уништења.
Седам година касније, овај див, ослабљен болом и сиромаштвом, ходао је улицама Јашија као сенка тражећи помоћ за лечење срчане болести. Умро је болестан и сиромашан, заборављен и беспомоћан усред земље, коју није било брига за њега и у граду, који је он својим властитим телом у најтежим тренуцима бранио.

ПРВИ СТУДЕНТСКИ КОНГРЕС ПОСЛЕ РАТА, КЛУЖ, 4.5.6. СЕПТЕМБАР, 1920.

Овај конгрес је одржан у Народном Позоришту у Клужу, у атмосфери великог одушевљења ради уједињења румунског народа помоћу његове борбе и жртвовања. Ово је био први састанак младих интелектуалаца, који су до тада на несрећу били подељени на четири гране.
Две хиљаде година неправди и патње приближавало се крају.
Какво одушевљење! Колико узвишених осећања! Колико смо суза само сви ми пролили!
Али колико год је било велико то одушевљење, које је тада преплавило наша срца, исто толико велика била је и наша дезоријентисаност с обзиром на то који правац треба следити у будућности. И управо ту несигурност су јудео-моћници покушавали да искористе, вршећи стални притисак на министарства, Масонерију и политичаре да на дневни ред конгреса ставе могућност прихватања јеврејских студената у студентска удружења.
Другим речима, покушали су да чисто румунска удружења претворе у мешовита румунско-јеврејска. Опасност је била велика: с једне стране на врата куца бољшевизам, а с друге стоји могућност да нас у нашим властитим редовима бројчано надвладају Јевреји. У најмање два града, Јашију и Черновцима, ситуација је била трагична.
Упркос свему, вође конгреса, Лабуска, председник студентског удружења у Јашију и цео његов одбор; Назарие, председник удружења из Букурешта са целим одбором и свим удружењима; и Пускару, председник из Клужа наговорени су од стране непријатеља. На младе студенте било је лако утицати, поготово када им је недостајало вере. Они су дозволили да их намаме не толико материјалним средствима, већ нарочито ласкањем и обећавањем блиставе будућности.
Али млади треба да знају да, без обзира који став заузму, они су чувари у служби свог народа и уколико допусте да буду поткупљени, заведени, ухваћени у клопку, то значи занемаривање дужности и може чак да доведе и до издаје.
Мала, неофицијелна група нас из Јашија, који смо били непоколебљиви у својој одлучности, удружени са истомишљеницима из Буковине, жестоко смо се борили два дана. И коначно смо победили. Конгрес је изгласао предлог, који сам ја подржао, насупрот предлогу, који је подржавало целокупно студентско руководство. Мислим да је конгрес гласао на тај начин не толико из сопствених убеђења, колико из дивљења према одлучности и пожртвованости, којом смо водили нашу борбу.
Студенти из Черноваца, њих не више од 60, понели су се узорно. Наша мала група из Јашија, нас око 20, такође. Ако томе додамо Ciochina групу од 20 људи, такође из Јашија, дводневну битку је водило нас 100 против њих 5,000.
Тако да је наша победа била од пресудног значаја. Да је којим случајем наш став изгубио, студентска удружења би тиме изгубила свој румунски национални карактер и у контакту са Јеврејима би се приклонила бољшевизму. Румунски универзитет је био на великој раскрсници.
А касније, 1922. године, не бисмо имали избијање румунског студентског покрета, већ би вероватно избила комунистичка револуција.

ОТВАРАЊЕ ЈАШИ УНИВЕРЗИТЕТА У ЈЕСЕН 1920.

У другим универзитетским центрима је било мирно. Само је наш у Јашију био осуђен на непрестану борбу.
Први пут у историји овог универзитета, његов Сенат је најавио отварање нове академске године без уобичајеног богослужења. Да би неко могао да разуме нашу тугу због тога, мора да зна да је ова свечана церемонија пола века без прекида била најлепши догађај на Универзитету. Та свечаност је окупљала цео универзитетски Сенат, све професоре, новоуписане студенте и интелектуалну елиту Јашија. Литургију је увек служио молдавијски митрополит или његов викарни епископ, благосиљајући почетак нове године у образовању румунског народа. Али сада је одлуком универзитетског Сената одбачен овај драгуљ педесетогодишње универзитетске традиције.
Да ствар буде гора, Универзитет нашег хришћанског града Јашија, најзначајнија институција румунског образовања је у тим тешким временима објавила борбу против Бога, избацивање Бога из школства и државе уопште.
Изузев 4, 5 професора, који су се супротставили тим општим тенденцијама, сви остали универзитетски професори из Јашија су са великим задовољством прихватили ту безбожничку одлуку Сената као корак напред, који ће ''румунску науку'' избавити из ''варварства'' и ''средњевековног мрака''. Студенти - комунисти били су одушевљени, јеврејски лоби је тријумфовао, док се само неколико нас с тугом запитало: колико је далеко тренутак када ће цркве бити рушене, а свештеници разапињани на њиховим олтарима?
Отприлике осморица нас патриотски настројених студената смо у то време узалуд куцали на врата многих професора, покушавајући да их убедимо да пониште одлуку Сената, али наши упорни покушаји су пропали.
А онда, вече пред почетак академске године, одлучили смо да сами предузмемо озбиљније мере: насилно ћемо спречити отварање Универзитета.
Сви смо те ноћи спавали у Сухупан улици бр.4, у седишту наше групе, како би сви заједно кренули у акцију. У шест ујутро Владимир Фриму и ја смо кренули ка згради Универзитета, а остали је требало да стигну касније. Нас двојица смо затворили и забарикадирали задњи улаз у зграду и Фриму је остао тамо на стражи.
Ја сам на главни улаз ставио плакат, на коме је црвеним словима писало '' Дајем на знање студентима, као и професорима, да ће овај Универзитет бити отворен тек када се одржи традиционално богослужење.''
Остали наши другови стигли су касно, сувише касно.
Студенти су почели да долазе у 8 сати. Сам на улазу, ја сам успео да одолим негде до пола десет, када се већ сакупило преко 300 студената.
Када је професор математике Муллер хтео да се пробије у зграду, рекао сам му:'' Када сте постајали професор на овом Универзитету, заклели сте се крстом. Зашто сада устајете против крста? Ви сте преварант, јер сте се заклели у нешто у шта не верујете и сада кршите тај завет.''
Тада су на мене навалили студенти, предвођени комунистичким вођама Марином, Хритцуом и Јонескуом, отворили су главни улаз Универзитета, убацили ме у ходник и тукли по глави палицама и песницама. Нисам могао да се одбраним, јер сам био опкољен. Гурали су ме и ударали са свих страна.
Коначно су ме оставили на миру. Док сам стајао у ћошку и присећао се свог несрећног пораза, ушли су још шесторица студената. Међутим, њихова победа није дуго трајала, јер мало затим је секретар универзитета изашао из ректората и ставио на таблу следеће обавештење: ''Даје се свима на знање да ће овај Универзитет остати затворен до среде, када ће бити отворен уз служење свете Литургије.'' То је за нас представљало велику победу, коју смо дочекали са неописивом радошћу.
Два дана касније, у среду ујутро, у амфитеатру препуном грађана, служена је света Литургија. Сви су ми честитали на мом гесту. Професор А.Ц. Куза је одржао незабораван говор.
У том тренутку се у мени учврстило убеђење - и никад ме није ни напуштало - да онај ко се бори за Бога и његов народ, чак и ако је сам, никада не може да изгуби.
Победе у З.Д.М.-у, на Николина железници и коначно на Универзитету, изазвале су снажан одјек у јавности Јашија. Непријатељ је почео да схвата да бољшевизам не може напредовати без озбиљних препрека, чак и када га подржавају готово сви универзитетски професори, целокупна штампа, јеврејски лоби и највећи део радника, док се на другој страни налази само мала група младих људи, који се супротстављају том масовном покрету, НАОРУЖАНИ САМО СВОЈОМ БЕСКОНАЧНОМ ВЕРОМ У БУДУЋНОСТ СВОЈЕ ОТАЏБИНЕ. Ти млади људи представљали су препреку, која би се могла упоредити са оштрим стенама, преко којих се може гледати, али које је немогуће прећи без тешких повреда и заправо се нико никад не би ни усудио да то покуша.
Непријатељ није толико страховао од нас, колико од наше одлучности. Разумни део популације, прави хришћани и патриоте Јашија су нас охрабривали и симпатисали.

ШКОЛСКА ГОДИНА 1920/1921

Као што је и започела бурно, ова школска година је на исти начин и настављена - бескрајним низом борби и сукоба. Ми, борбени студенти, смо се окупили око студентског удружења ''Стефан Вода'', чији сам ја био председник. Из тог удружења смо нападали своје противнике и стално изнова их побеђивали.
Пошто су презирали румунску културу, они су потцењивачки гледали на Универзитет и на све што је вредно у овој земљи, трудећи се да буду мудраци и саветници као људи који су из велике, славне земље дошли на грешно и заостало румунско тле.
Они су у неким стварима можда и били у праву, али ускоро затим су упали у нашу малу земљу са својим дуговековним здравим разумом, за који се испоставило да га тамо иза Дњестра, у свом великом царству никада нису ни имали.
На Универзитету су састанци постали немогући. Више није могла да се донесе било каква одлука. Велика већина студената састојала се од комуниста и њихових симпатизера. Али они нису могли да напредују ни корак напред, јер је наша група била увек присутна; ми смо их нападали и нисмо дозволили ширење комунистичких идеја.
Генерални штрајк, који су покушали да изазову на Универзитету када је ухапшен комунистички оријентисани студент Спиеглер, пропао је за један дан, јер смо ми опколили студентску мензу, забранивши улаз штрајкачима под изговором да ''онај ко не ради, не треба ни да једе.'' Узалудни су били сви покушаји ректора и професора да нас убеде како тим студентима мора бити дозвољено да уђу у мензу и да једу.
Недуго затим остварили смо још једну победу - промена униформе.
Студенти - комунисти су носили руске капе, не зато што нису имали друге, већ зато што су се разметали подржавањем бољшевика. Једном приликом када је дошло до сукоба на Универзитету, зграбили смо им те капе и спалили их на Тргу Уједињења. После тога је започео свакодневни прогон на Универзитету, на улици, по кафанама. Све капе су спаљене. Након недељу дана потпуно су нестале.
[.]
Отишли смо чак и даље од тога и укључили се у борбу против јудео-комунистичке штампе. Ми нисмо имали никакву штампарију преко које би се огласили у јавности. Изазвани неким увредљивим чланцима о Краљу, Војсци и Цркви, ми смо изгубили стрпљење и упали у канцеларије и штампарске просторије листова Lumea (''Свет''), кога је објављивао Јеврејин Хефтер, и Opinia (''Мнење'') и зауставили смо рад штампарија, које су бљувале отров и увреде. Ми смо без сумње изазивали нереде, али ти ситни нереди требало је да спрече један велики, непоправљиви неред, који су комунистички плаћеници припремали у нашој земљи.
[.]
Али све те акције довеле су до тога да ја постанем главни циљ њихове освете. Јеврејска штампа нас је нападала; ја сам жестоко реаговао. Када сам једног дана на улици срео уреднике Opinia (''Мнење'') затражио сам од њих објашњење за њихове бројне увреде, и после вербалног конфликта дошло је и до туче. Они су поштено претучени.
Али су се зато следећег дана све новине удружиле против мене, Opinia (''Мнење''), Lumea (''Свет''), Miscarea (''Покрет'').

ЗАУВЕК ПРОТЕРАН СА УНИВЕРЗИТЕТА У ЈАШИЈУ

Ствари се нису зауставиле на томе. Универзитетски Сенат је истог часа предузео иницијативу; састали су се и без мог саслушања ме заувек избацили са Универзитета у Јашију.
Коначно ће се и Универзитет и град Јаши отарасити некога ко ремети јавни ред, ко пуне две године омета мир јудео-комуниста и супротставља се њиховим намерама да изазову револуцију, свргну са престола нашег краља, спале наше цркве, уклоне полицију и измасакрирају стотине хиљада Румуна.
У очима универзитетског Сената, људи од реда и закона били су комунисти; а ја сам реметио тај ред.

ВЕЋЕ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Али њихови планови су пропали, јер се у уобичајени ток студентског живота умешао један заиста необичан догађај. Веће Правног Факултета, на челу са деканом, професором Кузом и професорима Матејом Кантакузином и Димитријем Алеxандрескуом, потегло је питање мог искључења са Универзитета и супротставило се таквој одлуци Сената.
Сваки покушај већа да ублажи бес универзитетског Сената био је безуспешан. Сенат није поништио одлуку о искључењу.
Онда је Правни Факултет повукао своје представнике из Сената, није се више супротстављао одлуци и прогласио је своју независност.
Правни Факултет ме је обавестио да могу да наставим с предавањима, јер веће професора је одбило да прихвати одлуку универзитетског Сената.
Тако сам ја наставио да будем студент Универзитета у Јашију.
Након овог инцидента, веће Правног Факултета пуне три године није слало своје представнике у универзитетски Сенат. Тај сукоб је настављен и годинама касније, чак и кад сам ја већ отишао са факултета.
Касније, када сам стекао своје академско образовање, ректорат је одбио да ми изда диплому. И до данашњег дана је нисам добио. Да би се пријавио за адвокатски позив и наставио своје студије, послужило ми је сведочанство, које ми је издао Правни Факултет.

ШКОЛСКА ГОДИНА 1921/1922

Нова школска година започела је под нормалним околностима - тј. уз богослужење. Опет су Универзитет и цео град били у празничном расположењу.
Овај велики догађај прошао је готово неопажено у Букурешту.
Кад студенти дођу тамо, изгубе се у мноштву људи, у буци, светлима и многим различитим интересовањима. У Јашију, напротив, кад студенти оду из града, наступа општа меланхолија, као кад ждралови и птице у јесен одлете на југ. Када се студенти врате, у град се враћа младост, живот. То је прави празник. У Букурешту се студент осећа усамљено у непрегледној маси људи, која га не примећује, не цени и не опомиње, нити има било каквог интересовања за њега, једном речју не воли га.
Студентско образовање у Јашију нема никакве сличности са оним у Букурешту, јер студент у Јашију стасава као дете под будним оком своје мајке, окружен љубављу. Овде народ подиже своје студенте. И ја сам дугујем овом граду велику захвалност за све што ми је пружио.Одувек сам осећао да дух овог града брине о мени, осећао сам његову љубав, опомену, подстрек, савет и позив на борбу.
Нас, студенте из Јашија све то прати и данас, и пратиће нас до краја живота, као што нас вечно прати успомена на мајчину љубав.
Од свих генерација студената, које су прошле кроз Јаши, колико њих је цео живот стимулисано позивом Јашија на борбу! Колико њих је тај град пратио све до гроба, а колико их је и данас зачарано његовим литијама на Велики Петак!..
[.]
Било је очигледно већ на почетку године да је јудео-комунизам сузбијен, дезоријентисан, морално уништен и ослабљен.
Сви ново-уписани студенти чули су за наше подвиге и жељно су чекали да нам се придруже.

ПРЕДСЕДНИК УДРУЖЕЊА СТУДЕНАТА ПРАВА

Те јесени ја сам изабран за председника Удружења студената права. Универзитетски Сенат је одбио да ме призна као званичног председника тог удружења под изговором да сам ја избачен са Универзитета. Тако да сам ја сам себе признао.
Наше Удружење је, баш као и удружења са осталих факултета, имало за циљ допуну и продубљивање научног истраживања у одговарајућој области.
На пример, за време председавања Нелуа Јонескуа, који је пре мене две године био на челу Удружења студената права, скоро сваке недеље су се одржавали састанци. Неки од студената би прочитао књигу из области права или нечег сличног, анализирао би је и на састанку изнео своју критику. Затим би се одвијала дискусија.
Ја сам задржао овакав начин рада, али сам унео и нешто ново. Све те теме и извештаји не могу се на прави начин обрадити уколико не продру у срж јеврејског питања.
Читани су радови, који се баве овим питањем у Румунији и иностранству, радови о међународној моћи Јевреја, о историји овог проблема у нашој земљи, као и у другим земљама. Проучавали смо не само њихове методе борбе, већ и целокупан јеврејски дух и менталитет такође, а онда смо предлагали различите начине како да им узвратимо ударац и да се одбранимо.
Затим су после сваког излагања следиле дискусије, допуне и коначно формулисање неоспорних чињеница тако да је свако могао да напусти састанак богатији за још једно битно сазнање. Осим тога, на тим састанцима смо покушали да остваримо следеће:
1. Да идентификујемо тај јеврејски дух и менталитет, који се крадом инфилтрирао у мишљење и свест великог дела румунског народа.
2. Да извршимо детоксификацију, тачније, да елиминишемо јеврејски начин размишљања, који је доспео у нашу свест путем школских уџбеника, књижевности, преко професора и њихових предавања, преко позоришта и кинематографије.
3. Да схватимо и разоткријемо јеврејске планове, сакривене у толико различитих облика. Јер код нас постоје политичке странке, које предводе Румуни, али кроз које проговара јеврејска завера; румунске новине за које пишу Румуни, али кроз које проговарају Јевреји у своју корист; имамо румунске предаваче и ауторе, који размишљају, пишу и говоре на румунском, али у корист Јевреја.
Проучивши све то, почели смо да схватамо да се по први пут у својој историји Румуни сусрећу са народом, који као оружје за борбу и уништење - као национално оружје - користи препреденост и перфидност.
Румуни су одувек знали само за часну и поштену борбу. Суочени са новим, јеврејским методом, били су на губитку. СХВАТИЛИ СМО ДА СЕ СВЕ СВОДИ НА УПОЗНАВАЊЕ НЕПРИЈАТЕЉА, И ДА ЧИМ УПОЗНАМО СВОГ НЕПРИЈАТЕЉА, МИ ЋЕМО ГА И ПОБЕДИТИ.
[.]
Наши састанци су се редовно одржавали током целе године.
Привлачили су све већи број студената, тако да Заједничко Удружење Студената из Јашија готово да више и није постојало. Целокупно студентско тело било је окупљено око групе студената с правног факултета.
Слушаоница је постала сувише мала за огроман број студената, који су желели да учествују на овим састанцима. Студенти из Бесарабије почели су да долазе у све већем броју. Шестомесечна активност направила је чудо: три четвртине хришћанских студената из Бесарабије се пробудило, осетили су да морају започети нов живот, постали су просвећени.
За кратко време, они су постали најоданији борци у нашој борби, и вером, оданошћу, чистотом срца и пожртвованошћу достигли су водећу улогу у покрету, који је тек био у процвату.
Никада нећемо заборавити тај тренутак братства, заједничке вере и обећања да ћемо се борити за нашу хришћанску земљу против преварантских јеврејских хорди. Ми, који смо се до јуче међусобно борили, сада смо се удружили против заједничког непријатеља.
[.]
За усмеравање наших састанака кључни су били списи наших националних генија као што су Богдан Петрицеицу Хајдеу, Василије Конта, Михаил Еминеску, Василије Александри итд. А посебно записи и предавања професора Кузе, записи проф. Паулескуа и предавања из народног образовања професора Гаванескула.
Сви радови професора Кузе читани су, не само једном, већ три, четири пута, а затим су проучавани. За нас је нарочити значај имао његов курс политичке економије, у коме се брилијантно позабавио јеврејским питањем, захтевајући од Румуна да то питање схвате као свој тренутно најозбиљнији проблем. Наша велика срећа је била та што смо уз себе имали професора Кузу, једног од највећих познавалаца јеврејског проблема широм света. Захваљујући њему, ми смо се успешно постављали и узвраћали на сваки покрет Јевреја.
Његова предавања на највишем академском нивоу, сви студенти су пратили са до тада невиђеном пажњом. Амфитеатар Правног факултета увек је био премален за та предавања. Још дуго времена Универзитет у Јашију неће имати таквог професора, који својим предавањима о патриотизму изазива толико одушевљење.
[.]
У то време се многима од нас почео откривати један јединствени циљ, који је стајао изнад свих других интереса: а то је била борба за наш народ, чија је егзистенција била угрожена.

ПОСЕТА УНИВЕРЗИТЕТУ У ЧЕРНОВЦИМА

На осталим универзитетима завладала је тишина. Од пролећа претходне 1921. године у Черновцима је започело узбуркавање јавности због румунизације позоришта. Жестока борба, која је трајала неколико дана, завршила се победом студената. У пролеће 1922. године, ја сам под покровитељством Удружења Студената Права организовао посету студената из Јашија Универзитету у Черновцима. Били смо веома лепо дочекани и од стране професора и студената. Три дана, колико смо тамо боравили, нас око стотину све време смо се трудили да на наше колеге из Черноваца пренесемо ту нову веру, која је почела да обликује наш дух.
То није било тешко, јер су и Черновци, баш као и Јаши само још више патили од инвазије Јевреја, што се видело по њиховим улицама, трговини, пропалим црквама, земљи и по Румунима, који су грцали под јеврејском доминацијом. Све у свему, између нас се родила једна нова духовна блискост, заснована на чежњи и заједничком сну да једног дана видимо како се наш народ пробудио и постао свестан свог достојанства, своје снаге и права да буде господар властите судбине и судбине своје земље. Та блискост је затим постала још јача посетом, коју су нам студенти из Черноваца узвратили месец дана касније. Тада сам први пут срео Тадеуша Попескуа, наочитог младог борца, који је подсећао на пандура и који је касније био један од вођа студентског покрета, али данас лежи на сиромашном гробљу под заборављеним крстом.

ЧАСОПИС ''APARAREA NATIONALA''

1.априла, 1922. године, два пута месечно почео је да излази часопис Apararea Nationala (''Народни отпор''), чији су уредници били професори Куза и Н.Ц. Паулеску. Можете замислити шта је то за нас значило. У том часопису ми смо пронашли све шта нам је било потребно у нашем потпунијем разумевању ствари, као и аргументе, који су нам били од велике користи. Чланци професора Кузе и Паулескуа побожно су читани међу студентима разних градова и свуда су имали снажан утицај на младе.
Издавање сваког новог броја за нас је био тријумф, јер смо тиме добијали нову муницију за борбу против аргумената јеврејске штампе. Сматрам да је прикладно овде навести два чланка, која су у то време изашла, потписана од стране професора Кузе и Паулескуа:


Божански дух истине ће заувек бранити човечанство

''У сажетом облику, Талмуд - политичко-религиозни законик Јудејаца - уместо да као Јеванђеље проповеда личну борбу сваког појединца против своје жеље за влашћу и доминацијом, он напротив уздиже такве нагоне до неслућених висина како би остварио Јудин сан да у исто време буде и владар читавог света и господар целог човечанства.
Али док су хришћански апостоли проповедали своју веру јавно, Талмуд се крије; и његова два додатка, Кахал и Слободно зидарство су још више невидљиви. Да би остали неоткривени, они користе бестидна, ђавоља средства, прецизније, користе лаж.
Другим речима, лаж је у основи система, који користе Јевреји и за њих се може рећи: ''Лаже чим зине.''
Али лаж има смртног непријатеља - истину.
Или, истина је дистинктивно обележје Хришћанства. Христос је рекао: 'Ја сам истина' и зато Његово учење Израел проклиње.
Насупрот томе, лаж је карактеристика зла тј. ђавола. ЗАТО ИСУС, ОБРАЋАЈУЋИ СЕ ЈУДЕЈИМА, КАЖЕ: 'ВАМА ЈЕ ОТАЦ ЂАВО, И ЖЕЉЕ ОЦА СВОЈЕГА ХОЋЕТЕ ДА ЧИНИТЕ; ОН БИЈЕШЕ ЧОВЈЕКОУБИЦА ОД ПОЧЕТКА, И НЕ СТОЈИ У ИСТИНИ, ЈЕР НЕМА ИСТИНЕ У ЊЕМУ; КАД ГОВОРИ ЛАЖ, СВОЈЕ ГОВОРИ, ЈЕР ЈЕ ОН ЛАЖА И ОТАЦ ЛАЖИ.' (ЈН 8,44)
Када је напуштао овај свет, Христос је својим ученицима послао непобедиво оружје, тј. Светог Духа. Послао је божански дух истине, који ће заувек да штити човечанство од ђавоље лажи.
Падам на колена пред овим Духом Истине и говорим из дубине своје душе: Верујем у Светог Духа!''
(Проф. Др. Н.Ц. Паулеску, из ''Филозофске Физиологије.
Талмуд, Кахал, Слободно зидарство'' 2. књига,
Букурешт, 1913, 300.-301. стр.)

Анти-Семитизам као наука

''Још један потпуно погрешан одабир речи: анти-Семитизам као наука. Како то може да буде наука? - питаће се огорчено научници са својим стенама, математичари са својим x-евима, филолози са својим суфиксима, научници са измишљеним ''фикс'' идејама о култури.
Анти-Семитизам? За те научнике, то је само дивљаштво, остатак праисторијског времена, срамота данашње цивилизације, нешто што и наука и модерна људска свест осуђују.
Такво опште прихваћено мишљење о анти-Семитизму створили су Јевреји, заваравајући тако наивне или користећи наивност припростих људи, који желе да буду равни 'модерној цивилизацији'. А ко то не жели?
Имамо на пример, један интересантан случај јудеизованог појединца, који је и сам полу-Јеврејин и који је пре неколико година, са надменим држањем уваженог стручњака, говорио о нашем анти-Семитизму. И ево шта нам тај аутор - тада издајник националног учења, а касније издајник националног покрета у рату - каже у листу Виата Романеасца (''Румунски живот''), бр. 11 од новембра 1907. стр. 186, 204-207:
''Желим да разговарам о јеврејском питању.... које је потпуно изменило свој карактер вулгарном и окрутном јудео-мржњом наших анти-Семита, који на тај начин компромитују нас пред цивилизованим светом...
Зарђалим оружјем из средњевековног времена прогонстава, пропагирањем мржње, ватреним хушкањем преко сваке мере и границе, подстицањем животињских инстинкта код широких народних маса..... неко се може искомпромитовати само из оправданог разлога - али разлози анти-Семита нису оправдани...
Али тај прогон једне расе, верски прогон, једном речју анти-Семитизам, може да служи само непријатељу, који ће радо искористити застрањеност неких манијака..... анти-Семитски клеветници прерано на дневни ред стављају једно тако сложено питање...
Ни један народ не може се вечно бранити од страних утицаја, од модерних идеја и спољашњег политичког деловања....(То су основне карактеристике овог аутора. Оне нису необориве, већ претеће, и наоко садрже фантастично политичко пророчанство. Уредник тј. Куза).
Дакле, постављање овог питања у оквире анти-Семитизма значило би за нас сраман и фаталан пораз...Прогон Азијата.....насилна демагогија, болестан покрет...... покушај измишљања мрачних нагона (Ове последње речи потичу опет од аутора, који предсказује исту опасност од анти-Семитизма. Уредник - Куза).
Цитирао сам тај концепт, типичан за све оне, који су се продали Јеврејима. И ево на шта се тај концепт своди: на фразе ('цивилизовани свет', 'модерне идеје'), а поготово на увреде ('вулгарна и окрутна јудео-мржња', 'зарђало оружје', 'животињски инстинкти', 'застрањеност неких манијака', 'анти-Семитски клеветници', 'прогон Азијата', 'мрачни нагони').
Такви ''комплименти'' стижу не само од стране бестидних љубитеља Јевреја, већ и од иначе истакнутих представника културног живота. Тако се на пример, чувени правник, универзитетски професор, говорник, политичар и бивши министар образовања, господин А.Ц. Арион обрушио на мене због мог анти-Семитског става и на заседању Народне Скупштине, у свом директном обраћању, ме је назвао пећинским човеком.
Што се тиче самих Јевреја, њихово објашњење анти-семитизма је још специфичније. Поред уобичајених фраза, попут 'мржња и дивљаштво' - наравно без икаквог мотива, јер их није брига да разматрају мотиве - по њиховом мишљењу, анти-Семитизам представља једно лудило, интелектуалну дегенерисаност, душевну болест. На тај начин нас посматрају неки од најистакнутијих модерних, јеврејских ''интелектуалаца'', као што је Др. К. Липпе, који има знаменито порекло као праунук познатог тумача Талмуда - Расија, који је рекао "тоб себегоим харог" (Убиј најбољег међу гојима тј. нејеврејима).
Др. К. Липпе дошао је из Галиције и доселио се у Јаши, где је одслужио затворску казну, јер је убио једну жену док јој је радио абортус, иако је аутор стручног дела на немачком језику, под насловом Симптоми менталне болести - анти-Семитизам (1887).
А као доказ да су аргументи, које користе Јевреји против анти-Семита врло слаби, ево шта пише Цуриерул Исраелит (''Израелски гласник''), званични орган Уније натурализованих Јевреја, у уводном чланку издања од петка, 15. септембра, 1922. под насловом 'Лоповска банда', при чему мисле на нас, из листа Апарареа Натионала (Народни отпор):
''Код тих анти-семита постоји једно стање интелектуалне дегенерисаности, која достиже изопаченост умова и неку врсту менталног садизма, која их тера на лаж и клевету.''
Као што се види, ово је веома просто објашњење, као и изузетно наивно: све што је речено против Јевреја је лаж и клевета услед неке специфичне интелектуалне дегенерисаности.
Дакле, дефиниција анти-Семитизма се, по мишљењу Јевреја, може свести на ове две речи: дивљаштво и лудило, наравно анти-семита. ШТО СЕ ЈЕВРЕЈА ТИЧЕ, ОНИ ЧАК НИСУ НИ ОБУХВАЋЕНИ ОВИМ 'ОБЈАШЊЕЊЕМ'. КАО ДА И НЕ ПОСТОЈЕ.
Према њиховом мишљењу, ваљда је то дивљаштво и лудило подстакло разне народе свих времена, Египћане, Персијанце, Римљане, Арапе, баш као и модерне нације до данашњих дана, да сматрају Јевреје националном претњом и да предузму против њих одговарајуће мере.

То дивљаштво и лудило су вероватно помрачили умове најистакнутијих представника културе разних народа, као што су Цицерон, Сенека, Тацит, Мухамед, Мартин Лутер, Ђордано Бруно, Фредерик Велики, Волтер, Јозеф II, Наполеон Први, Гете, Хердер, Имануил Кант, Фихте, Шопенхауер, Фурније, Фојербах, Ричард Вагнер, Бизмарк, Рудолф Вирцхоw, Тхеодор Биллротх, Еуген Диринг - и многи други из разних области - да се јавно изјасне против Јевреја.
Коначно, дивљаштво и лудило објашњавају и анти-Семитизам најистакнутијих представника наше културе, као што су Симион Барнутиу, Б.П.Хајдау, Василије Александри, Василије Конта, Михаил Еминеску.
Сви они су дивљаци и лудаци, а цивилизовани и пристојни су они јудеизовани. Јевреја уопште и нема. Поткупљиви карактер оних јудеизованих и није у стању да објасни анти-Семитизам као социјални феномен, који ћемо ми звати анти-семитска теорија.
Према овој нашој теорији, код појаве анти-семитизма морамо разликовати три фазе: инстинкт, свест и науку.
Инстинкт увек први подстиче масу да се супротстави паразитском начину живота Јевреја кроз народне покрете, који су често масовни и крвави, као на пример покрет Козака у Украјини под вођством Богдана Хмелнишија, у коме је 1649. године страдало преко 250,000 Јевреја.
Свест о опасности од Јевреја буди се постепено, најпре код образованих људи. Затим се шири и продире и у остале слојеве друштва. Интелектуална елита се уједињује са народом и подржава њихове захтеве, тако да народ све више постаје национално свестан.
Наука почиње са парцијалним истраживањима све док не постигне одређење свог циља тј. проучавање Јудеизма као социјалног феномена, изопштеног из средине, у којој настоји да се крије. Затим се долази до закључка да је то општи проблем човечанства, и то највећи његов проблем, те да је неопходно пронаћи решење.
Може се рећи да закључци из досадашњих парцијалних истраживања формирају анти-семитизам науке. То је основ, који не сме да се меша са науком анти-семитизма. Оно што их разликује су њихови различити циљеви. И ево дефиниције ове науке, која јасно показује да је то заиста наука са својом властитом облашћу истраживања:
''Наука анти-семитизма проучава Јудеизам као социјални проблем, чиме аутоматски представља синтезу свих наука, које могу да допринесу проналажењу решења.''
Већ смо видели које то науке својим парцијалним истраживањима могу да допринесу бољој спознаји Јудеизма. На овај начин наука анти-семитизма користи њихова сазнања како би дошла до својих решења:
Историја потврђује да су од најранијих времена Јевреји били номадски народ без своје земље. Наука анти-семитизма утврђује чињеницу да је тај номадски начин живота супротан мирном, седелачком начину живота и обрађивања земље, и да се не може толерисати.
Антропологија доказује да су Јевреји мешавина међусобно различитих раса, као што су семитска раса, Аријевци, црначка раса, Монголи. Наука анти-семитизма објашњава неплодност јеврејског народа у области културе као последицу тог мешања раса и показује да тај мешанац не може ничим да допринесе развоју културе других народа, коју они само фалсификују.
Теологија потврђује да је јеврејска религија најзатворенија и најнеприступачнија религија света, а заснива се на специјалном савезу између њиховог Бога Јахве и јеврејског народа као изабраног, светог народа, који се разликује од свих осталих. Наука анти-семитизма строго закључује да такав концепт искључује могућност било какве мирне сарадње или асимилације са Јеврејима.
Политика доказује да свуда у свету, унутар других нација, Јевреји имају своју посебну друштвену организацију, која формира државу унутар државе. Наука анти-семитизма закључује да су Јевреји анархистички елемент, опасан за егзистенцију свих држава.
Политичка економија потврђује да су Јевреји у свим временима, чак и у Палестини, живели као народ супериоран над осталим народима, искориштавајући њихов рад, док они сами никада нису били директни произвођачи. Наука анти-семитизма каже да сваки народ има право да брани своју радну снагу од јеврејског искориштавања и да се не може толерисати њихов паразитски начин живота, којим угрожавају опстанак другог народа.
Философија утвђује да је јеврејски концепт живота у супротности са људским напретком. Наука анти-семитизма поставља пред цивилизацију дужност да се таква културна монструозност елиминише заједничким напорима свих народа.
Наука анти-семитизма изводи своје закључке на основу онога што су разне друге науке утврдиле, а све то нас доводи до једног општег закључка:
''Елиминисање Јевреја из окружења других народа, чиме ће се стати на крај њиховом паразитском, неприродном начину живота, који је услед свог назадног концепта супротан цивилизацији и мирном животу свих народа, који то више не могу да толеришу.''
Као што се може видети, ова анти-семитска теорија разликује се од оне коју су поставили Јевреји или Јудеји, а која своди анти-семитизам на два израза: дивљаштво и мржња.
Инстинкт анти-семитизма може понекад бити праћен дивљаштвом и мржњом. Јер инстинкт је слеп - као што кажу - иако је есенцијалан за опстанак.
Свест анти-семитизма се, међутим, додаје на тај инстинкт и јача његов нагон, ма колико 'дивљи' он био. Јер да бисте били 'цивилизовани', морате пре свега бити живи.
Наука анти-семитизма на крају успева да објасни тај феномен и тако просветли још више свест народа, задовољи његов инстинкт и оправда његове изливе насиља, тиме што открива повод за то - паразитски начин живота Јевреја. На тај начин добијамо формулу научног решења проблема Јудеизма, а то решење морамо применити да бисмо га схватили.
Дакле модерни анти-семитизам користи сву своју енергију: енергију инстинкта, свести, науке и потпуно огољене истине и тиме ствара једну снажну друштвену силу, која је свакако способна да реши највећи цивилизацијски проблем нашег времена, а то је јеврејски проблем. А чиме се тој сили супротстављају Јевреји и њихове Јудеизоване слуге, настојећи да продуже свој паразитски облик егзистенције? То смо већ видели: фразама и увредама.
''Вулгарна јудео-мржња наших анти-семита..... они нас компромитују у очима цивилизованог света.... зарђало оружје из средњевековног времена прогонстава.... Подстицање животињских инстинкта код широких народних маса... Прогон Азијата... лудило........ментални садизам''.
То су сви аргументи, које они супротстављају нашем анти-семитизму, јер они немају других аргумената и мисле да се могу извући помоћу својих будалаштина.
''Док унутар свих народа, који су револтирани паразитским и номадским животом Јудеја, кључа енергија освете....''
А.Ц. Куза, Apararea Nationala (''Народни отпор'')
Бр. 16, 15. новембар, 1922. године

ОСНИВАЊЕ ХРИШЋАНСКОГ УДРУЖЕЊА СТУДЕНАТА

20. маја 1922. године, на затвореном састанку студената укинуто је Заједничко Студентско Удружење Јашија, које је још увек било у рукама остатка непријатеља и које је ректорат подржавао. Тада смо основали Хришћанско Удружење Студената, које још и данас постоји. На почетку је то била мала група, затим смо окупили круг студената, који се касније развио у Удружење Студената Права, а онда је из наших редова створено право опште студентско удружење под називом ХРИШЋАНСКО УДРУЖЕЊЕ СТУДЕНАТА, за које су куцала срца свих студената Јашија.
[.]
Након три године борби и драгих пријатељстава, очврслих кроз разне заједничке подвиге, с тугом у срцу сам прихватио да се ближи дан мог одласка са универзитета, дан када ћу напустити студентски живот и своје другаре и саборце. Остало је још само месец дана до мог дипломског испита и нисам могао да се помирим са чињеницом да ћу морати да одем и да ће се наша генерација, толико блиска и сложна, расути Бог зна где.
Након што смо одредили моје наследнике, Саву Маргинеануа у Удружењу Студената Права и Илију Гарнеату у Хришћанском Удружењу Студената, нас 26 најприснијих другара саставили смо заклетву, којом смо се обавезали да ћемо се борити за наше идеале ма где се налазили, јер је то наш заједнички мото из студентских дана. Сви смо потписали ту заклетву, ставили је у флашу и закопали у земљу.
Када сам ја већ положио дипломски испит, група од 46 новијих студената саставила је још једну заклетву. Они су били моји гости у Хушију, где смо 4 дана одржавали састанке, разматрајући најподробније детаље нашег будућег деловања. У неколико прилика мој отац је разговарао са нама и подстицао нас на борбу.
Затим су нам се путеви разишли, али смо у својим срцима понели чежњу за бољим и праведнијим данима румунског народа у будућности.

ОБЕЋАЊЕ ЧАСТИ

Доле потписани студенти, схвативши тежак положај румунског народа, чију су земљу отели странци, а сада желе да преузму и власт, одлучно су устали да бране нови, свети идеал одбране наше отаџбине од јеврејске инвазије, да се не би десило да наши потомци лутају по свету, одбегли из своје земље због сиромаштва и беде и да наш народ не би крварио под тиранијом странаца.
На тој идеји ми смо основали Хришћанско Удружење Студената на Универзитету у Јашију. С том мишљу на уму ми данас напуштамо ходнике факултета.
Да ћемо се, ма где били, борити за правду, јер сматрамо да је то наша часна дужност.
Зато смо се данас, 27. маја, 1922. године, окупили да сви заједно дамо обећање да ћемо, где год се налазили, увек у својој души носити ватру, која нам је улила живот у младости, да гори у тужним данима за наш народ као бакља истине и права на слободан живот на овим просторима.
Задржаћемо блиске контакте са Удружењем, које данас остављамо за собом и где остављамо своје истомишљенике, а то је најбитнија ствар, која ће нас увек чинити сложнима у заједничкој борби. Састаћемо се опет за 8 година, тачније 1.-14. маја 1930. године на Универзитету у Јашију. Одбор Удружења ће се постарати о томе да сви чланови буду забележени два месеца раније и припремиће се за њихов долазак.
Позивамо све генерације студената, који ће нас наследити у овом Удружењу и тиме посветити свој рад отаџбини, да нам се придруже на тај дан у Јашију.
27.мај, 1922.
Корнелије Зелеа-Кодреану, Хуши
Н.Надејде, Универзитетска улица 21, Јаши
Григ. Гхица, Карлова ул. 23, Јаши
И.Сарбу, Руди, област Сорока
Григориев Еусевие, Царагаиани, област Цетатеа-Алба
Илије Гарнеата, ул. Музелор 40, Јаши
Александру П. Хагиу, Цхетрести, Васлуј
Јоан Бланару, ул. Табакари 35, Хуши
Константин Ц. Зотта, ул. Мајора Телемана 13, Хуши
А.Ибраилеану, ул. Гхица Вода 13, Галац
М.Бертхет, Пурцари, област Цетатеа-Алба
Јаков И. Филипеску, Тг. Фалчу, област Фалчу
Леонид Бондак, ул. И.Хелиаде Радулеску 5, Сорока
Ц.Мадарјак, ул.Апостола 71, Галац
И.Миклеску, ул. Портулуи, Галац
Јонел И.Теодореану, Музелор, Галац
Ласку Николае, ул. Синадино 22, Цхисинау
Бобов Михаил, Подолскаја ул. 85, Цхисиану
Михаил В. Сарбул, Маскаути, област Орхеј
Никола Б.Јонеску, ул. Константина Бранковеануа 59, Р-Сарат
Павел Епуре, Цетатеа-Алба,
Гх. Боца, Балацеана, област Сучава
Васил Николау, ул. Ласкар Катаргиу 61, Хуши
Андроник Захарије, Партестии де Сус, Буковина
Васил Н.Попа, Паунешти, област Путна
Васил Корнициус, Путрауци, област Сучава
Никола Н.Аурите, Тереблецеа, област Сирет
Гр. Михута, Сцхеиа, област Сучава
Чобану Стефан, ул. Стурза 9, Сучава
Еуген Кардеиу, Билца, област Радауци
Еуг. Н. Манојлеску, Епурени, област Фалчу
Владимир Фриму, Калматуи, област Кахул
Гх. Заројеану, ул. Музелор 40, Јаши
Прелипцеану Тит. Васил, Хородникул де Јос, област Радауци
Прелипцеану Гр. Васил, Хородникул де Јос, област Радауци
Константин Дарије, Хородникул де Сус, област Радауци
Паскару Јоан и Стефан, Тереблецеа, област Сирет
Михаил И. Бабор, Балацеана, област Сучава
Сава Маргинеану, Строешти, област Сучава
Тарану Трајан, Строешти, област Сучава
Ал. Пистуга, Тарнауца, област Дорохој
Драгомир Лазареску, Тарнауца, област Дорохој
Константин Ц.Кампеану, Сцхеиа, област Сучава
Д.Пороснику, Гурмезоаја, област Фалчу
Н.Гх.Урсу, Малуштени, област Ковурлуј
Ц.Гхица, ул.Царол 23, Јаши

КРАЈ МОГ СТУДИРАЊА

Када сам се вратио кући, кроз главу су ми прошле три године проведене на универзитету. Запитао сам се: како смо успели да превазиђемо толико препрека; како смо уништили менталитет и вољу хиљада људи; како смо поразили универзитетски сенат и како смо успели да омекшамо дрскост читаве непријатељске штампе? Да ли смо имали новац за плаћенике, за издавање новина, за финансирање овог правог рата? Не, ништа нисмо имали.
Када сам започео прву битку, нисам то урадио на нечији туђи наговор или због неке раније одлуке нити чак под притиском неког великог унутрашњег немира или дубоког размишљања.
Ништа слично. Не бих могао да опишем како сам ушао у ту борбу. Вероватно као човек, који шета улицом заокупљен својим бригама и мислима и изненада налети на пожар, скида капут и притрчава да помогне људима, које је захватио пламен.
Са разумом младића од 19, 20 година, из свега што сам видео ја сам схватио да ми губимо своју земљу, да она више неће бити наша и да ће нас освајачке и разарајуће јеврејске хорде прогутати уз несвесну сарадњу осиромашених и искориштених румунских радника.

Слушао сам наредбе свог срца, инстинктивно сам бранио не само своју егзистенцију, већ и народ, коме припадам. Зато сам све време имао осећај да је цео народ иза нас, сви живи и сви они, који су погинули за своју земљу, све будуће генерације; имао сам осећај да наш народ говори и бори се кроз нас и да непријатељ, ма колико бројан, када се суочи са таквим историјским ентитетом, представља само шачицу бедника, коју ћемо растерати и победити.
Из тог разлога су сви наши непријатељи оманули, почевши од бесмисленог универзитетског Сената, који је мислио да се бори против шачице занесених младића, а у стварности се борио и нападао свој сопствени народ.
Постоји закон природе, који сваког ставља на своје место; одметници од природе, од Луцифера па све до данас, сви ти одметници, често врло интелигентни, премда никад довољно мудри, пали су као покошени. У оквирима тог природног закона, тог мудрог поретка, свако може да се бори и има право да се бори за бољи живот. Изван тог закона и против њега нико не може да делује и да прође некажњено.
И у људском организму капи крви морају да остану унутар својих оквира и своје сврхе. До одметништва ће доћи, не само ако се крв супротстави организму, већ и када она почне да задовољава само своје потребе, када изгуби сваки други циљ и идеал, кад сама себи постане Бог.
Појединац треба да остане у оквиру природних закона и да буде на услузи свом народу. Народ треба такође да буде у границама нормале и да служи само Богу и Његовим законима.
Ко год схвати ове ствари победиће, чак и ако је сам. Ко год то не схвати биће поражен. Своју трећу универзитетску годину завршавам под утиском ових мисли.
[.]
Са становишта организације, ми смо поставили улогу вође и увели дисциплину. Демократија је искључена, али не ради неког теоријског размишљања или из убеђења. Ми смо од самог почетка живели анти-демократски. Ја сам увек био вођа. За три године, само се једном десило да сам био изабран за председника Удружења Студената Права. У свим другим случајевима, нису мене моји саборци бирали да их водим, већ сам ја изабрао њих да ме следе.
Ја никада нисам имао комисије, нити сам стављао предлоге на гласање. Међутим, кад год бих осетио потребу, са свима бих се консултовао, али бих одлуке доносио сам на своју сопствену одговорност. Зато је наша мала група увек била чврста, компактна заједница. Код нас нису постојала подељена мишљења, већина и мањина, међусобни сукоби по питању акције или теорије.
Код свих осталих група било је супротно. Зато су оне и поражене.
Једна јака вера, која је као пламен непрестано горела у нашим срцима, светлећи нам пут; велика и незаборавна љубав међу нама, сјајна дисциплина, једна одлука током битке; све то, уз Божји благослов, нам је осигуравало победу те три године.

ЛЕТО 1922.

Лето 1922. није прошло мирно. На позорницама румунских народних позоришта и градских позоришта по Молдавији, глумачка трупа ''Канапоф'' почела је да изводи јеврејске представе на јидишу. Наша омладина је то схватила као претњу и видела у томе почетак одрођавања ове институције, која је била намењена националном и моралном образовању румунског народа. Након што више немамо никаквог удела у трговини, индустрији, у искориштавању рудних богатстава румунске земље нити у штампи, ускоро ћемо увидети да су нам одузета и наша народна позоришта. Позориште, заједно са школом и црквом може да уздигне посрнули народ до свести о њиховим правима и историјској мисији. Оно може да мотивише народ на борбу за слободу. А сада и то последње уточиште желе да нам одузму. Наша позоришта, изграђена трудом и новцем Румуна, послужиће Јеврејима за припрему и јачање њихових снага у борби против нас. С друге стране, румунске позорнице ће нама служити као ''духовна храна'', која ће свим силама настојати да допринесе нашем падању морала и нашој пропасти.
На неком другом је била обавеза да заузме одлучан став против тог новог анти-румунског напада, нпр. на влади или било ком ауторитету или на професорима. Али они нису предузели баш ништа. Само је омладина реаговала најбоље што је могла, излажући се опасности од удараца и небројених увреда и не налазећи нигде никакву подршку.
Група студената из Јашија водила је ову борбу у свим градовима: у Хушију, Бирладу, Ботошанију, Пашканију итд. И свуда су им помагали ученици средњих школа. Улазили су у позоришне сале пуне Јевреја, бацали на Сатанине уметнике све што им је пало под руке и терали их са румунске позоришне сцене.
Можда на нецивилизован начин, неки ће рећи. И ја кажем - можда. Међутим, колико је цивилизовано да ме један страни народ, мало по мало, лиши свих добара моје земље? Колико је цивилизовано да исти народ трује моју културу и ставља је у службу мог уништења?

До које мере су цивилизована средства, која су Јевреји користили у Русији? Да ли је цивилизовано поубијати милионе људи без суђења? До које мере је цивилизовано палити цркве или их претварати у кабарее?
Онолико колико могу, у свом сиромаштву и оскудним средствима, ја се браним од отвореног напада најбоље што могу - штампаном речју, ако могу; уз помоћ државне власти, ако је она још увек румунска; усменим обраћањем, ако неко слуша; силом, као последњим средством. Онај ко не брани своју земљу, било због издаје или урођеног кукавичлука, или ко ни на који начин не реагује, јесте издајица и безвредан човек.
У сваком случају, наш протест био је једини протест у сред кукавичлука и застрашујуће тишине. Сутрадан су се наши другари вратили претучени и израњавани, јер групи од 15 младића није било лако да уђу у позориште међу 3 или 4,000 Јевреја; а нарочито су их погодиле увреде и псовке наших Румуна.
Много пута се запитам: шта нас је подстицало да идемо даље, а били смо само мала група младића суочених са много препрека и осуђивања са свих страна? Нигде нисмо наишли на подршку. У тој борби против свих подршку смо нашли само у себи; у свом веровању да се налазимо на раскрсници, која је од судбинског значаја за наш народ, раме уз раме са онима који се боре, пате и гину као мученици за своју земљу и свој народ.

БОРАВАК У НЕМАЧКОЈ

На јесен 1922. вратио сам се у Јаши. Ту сам својим другарима саопштио своју давну жељу да одем у Немачку, где ћу наставити са студијама у области политичке економије и истовремено остварити своју намеру да наше идеје и убеђења пренесем и изван граница наше земље. На основу нашег проучавања, веома добро смо схватили да јеврејски проблем има интернационални карактер, тако да би реаговање на њега требало да има интернационални домет; тј. ДА СЕ КОНАЧНО РЕШАВАЊЕ ТОГ ПРОБЛЕМА МОЖЕ ПОСТИЋИ САМО ЗАЈЕДНИЧКОМ АКЦИЈОМ СВИХ ХРИШЋАНСКИХ НАРОДА, код којих је пробуђена свест о јеврејској опасности.
Али ја нисам имао ни пара ни одеће. Моји пријатељи су ми прибавили неку одећу и позајмили 8,000 леја од инжињера Григора Бејана, што је требало месечно да отплаћују, свако у оквиру својих могућности. С тим парама отишао сам у Берлин. На станицу су ме испратили сви моји другари, који су остајали у отаџбини да наставе борбу.
Када сам стигао у Берлин, од велике помоћи су ми била два студента - Балан и Ц.Зотта. Уписао сам се на факултет.
На дан уписа, обукао сам своју народну ношњу и отишао на предивну церемонију отварања нове академске године, где се ректор универзитета традиционално рукује са сваким новим студентом. На ходницима факултета сви су ме радознало гледали због моје традиционалне румунске ношње.
[.]
Два питања, која се тичу Немачке тог времена, могла би нарочито интересовати читаоца ових редова - изглед опште ситуације и стање анти-семитских покрета.
Ране од недавног пораза у тек завршеном рату још су крвариле. Материјална беда захватила је, како Берлин, тако и остатак земље. Криза је захватила и Рурску област, важан центар природних богатстава. Био сам сведок вртоглавог и катастрофалног пада немачке марке. У радничким четвртима владала је несташица хлеба и разних животних намирница, а није било ни посла. На стотине малишана прилазили су пролазницима и просили. Пад марке је осиромашио и немачку аристократију. Људи који су имали пара, за неколико дана су остали без ичега. Они који су продали земљу или читава имања, привучени привидно високим ценама, за неколико недеља су све изгубили. Домаћи и страни јеврејски капиталисти склапали су у то време колосалне послове. Пошто су поседовали снажну валуту, постали су власници огромних зграда са по 50 станова за само неколико стотина долара. Преваранти су пречешљали цео град и освојили велике трофеје.
Судбину домаћег становништва делило је и неколико странаца, међу којима сам био и ја, оставши потпуно без пара. Потрошио сам 8,000 леја са којима сам овде дошао. Онда је наступило гладовање. Али у ситуацији свеопште кризе, човек лакше подноси своју патњу. Пошто нисам тип који се лако предаје суочен са потешкоћама, нисам се покорио сиромаштву, већ сам покушао да се борим. Проучио сам све могућности зараде и одлучио да се укључим у трговину. Био ми је потребан веома мали капитал да набавим залихе намирница на селу, да их допремим у Берлин и продам ресторанима. То ме је натерало да се пре распуста одселим у Јену, где је живот био јефтинији. У сред те беде, која је захватила немачки народ, мене је задивила њихова дисциплина, спремност на рад, одговорност и коректност, њихова истрајност и вера у боље дане. То је био један здрав народ и могло се наслутити да он неће себи дозволити да буде прегажен и да ће неочекиваном снагом васкрснути из свих недаћа, које га притишћу.
Анти-семитски покрет. У Немачкој је постојало неколико анти-семитских политичких организација с разним манифестима и грбовима, али све су оне биле недовољно енергичне. Студенти у Берлину, као и у Јени, били су подељени на многобројна удружења, од којих је врло мало њих било анти-семитских. Већина студената је схватало проблем, али још увек магловито. Овде се није могло говорити о неком анти-семитском, студентском покрету нити чак о било каквој теоријској оријентацији, сличној са оном у Јашију. Водио сам у Берлину 1922. године многе дискусије са студентима, који су данас сигурно присталице Хитлера, и поносан сам што сам био њихов учитељ анти-семитизма, преносећи им знање које сам стекао у Јашију.
За Хитлера сам први пут чуо негде средином октобра 1922. године. Често сам одлазио у северни Берлин код једног радника, који је правио ''свастике'' и с којим сам био у добрим односима. Он се звао Штрумпф и живео је у улици Salzwedeler бр.3. Једном ми је рекао: ''Кажу да је у Минхену неки 36-годишњи молер, Хитлер, повео анти-семитски покрет. Чини ми се да је то човек, кога смо ми Немци чекали.'' Предвиђање овог радника се остварило. Увек сам се дивио његовој способности да у мноштву људи препозна оног правог, као што је препознао човека, који је десет година касније ујединио цео немачки народ.
[.]
Негде у исто време у Берлину сам чуо вест о великом фашистичком покрету: о маршу на Рим и победи Мусолинија. Радовао сам се као да је реч о победи моје земље. Међу свим људима широм света, који служе свом народу, постоји својеврсна блискост и симпатија, као што постоји и блискост међу онима, који раде на уништењу народа.
Мусолини, тај храбри човек који је успео да сруши и згази неман, био је један од нас и зато су се све немани обрушиле на њега проклињући га. За нас остале он је постао звезда водиља, која нам је уливала наду; постао је живи доказ да је то чудовиште победиво; доказ да је победа могућа.
''Али Мусолини није анти-семита. Узалуд се радујете,'' шапутала је јеврејска штампа.
Није ствар у томе што се ми радујемо, питање је зашто сте ви, Јевреји, незадовољни његовом победом, ако он није анти-семита? Зашто га онда јеврејска штампа широм света напада?
У Италији има Јевреја колико и у Румунији Циангаја (мала етничка заједница). Стварање италијанског анти-семитског покрета било би исто као да Румуни створе покрет против те мале етничке заједнице. Али да је Мусолини којим случајем живео у Румунији, не би могао да буде ништа друго до анти-семита, јер фашизам пре свега представља одбрану властитог народа од опасности, која му прети. Представља уклањање те опасности и отварање пута ка слободном животу и слави тог народа.
У Румунији би фашизам могао да значи само уклањање опасности која прети румунском народу тј. уклањање Јеврејске претње и отварање пута ка слободном животу и слави, којима Румуни с правом теже.
Јудеји су постали владари света помоћу масонерије, а у Русији преко комунизма. Мусолини је у својој земљи уништио те две јудејске главе, које су представљале смртну опасност за Италију: комунизам и масонерију. Тамо је Јудејство искорењено у оба облика. У нашој земљи оно ће морати да се искорени у оним облицима у којима постоји, а то су Јевреји, комунисти и масони. Овим мислима ми се супротстављамо покушају Јудејаца да нам ускрате радост због Мусолинијеве победе.


СТУДЕНТСКИ ПОКРЕТ 10. ДЕЦЕМБАР, 1922.

Био сам још увек у Јени кад ме је једног дана изненадила вест да су румунски студенти са свих универзитета устали и побунили се. Те колективне демонстрације румунске омладине, које нико није очекивао, представљале су вулканску ерупцију из дубине нације. Прво су се манифестовале у Клужу, срцу Трансилваније, која је увек реаговала кад би се земља нашла у безизлазном положају, а затим су избиле жестоке демонстрације и у свим осталим универзитетским центрима.
Заправо, 3. и 4. децембра су се одржале велике уличне демонстрације у Букурешту, Јашију и Чернаутију. Цело мноштво румунских студената дигло се на ноге као у време највеће опасности. По хиљадити пут је овај грешни народ, коме су током историје претиле разне опасности, подметнуо своју младост да се суочи са опасношћу и избори за опстанак нације. Наступио је величанствени тренутак колективног одушевљења, без икаквих припрема, без дискусија за и против, без било каквих одлука, где они из Клужа чак нису ни знали за протесте у Јашију, Чернаутију или Букурешту. Дошао је велики тренутак колективног просветљења, као муња у сред мрачне ноћи, тренутак у коме је цела младост ове земље препознала своју судбину, као и судбину свог народа.
Та судбина светли кроз целу нашу народну историју и прелази у будућност Румуније указујући на пут живота и части, којим ми и наши унуци треба да кренемо, уколико је живот и част оно што желимо свом народу.
Будуће генерације могу да наставе ту судбину, да јој остану верни или да се удаље од ње. Дакле, имају могућност избора - да пруже свом народу максимум живота и части или максимум непоштовања и срамоте.
Понекад само изоловани појединци, одбачени од своје генерације, могу да досегну ту судбину. У том тренутку, они су народ, они говоре у име народа. Уз њих су тада сви они милиони погинулих мученика из прошлости, као и судбина нације у будућности.
ВЕЋИНА, СА СВОЈИМ МИШЉЕЊЕМ, ОВДЕ НИЈЕ ВАЖНА ИАКО МОЖДА ЗАУЗИМА 99% ЉУДИ. ЖИВОТНУ СУДБИНУ НАШЕГ НАРОДА НЕ ОДРЕЂУЈЕ МИШЉЕЊЕ ВЕЋИНЕ. Они, та већина, могу само да се приближе или удаље од те судбине, у зависности од свог стања свести и врлине или несвесности и греха.
Наш народ није преживео захваљујући милионима робова, који су се ставили под ропство странаца, већ захваљујући хајдуцима као што су Хориа, Аврам Јанку, Тудор, Јанку Јиану - који се нису добровољно предали у руке моћнијег непријатеља, већ су ставили пушку на леђа и запутили се планинским стазама, носећи са собом увек част и искру слободе. Кроз такве појединце је говорио цео наш народ, а не кроз кукавичку и млаку ''већину''. Такви појединци ће или победити или умрети, без обзира на све. Јер кад они умру, читав народ живи ради њихове смрти, и почаствован је њиховом чашћу. Они светлуцају у историји као златни брежуљци, окупани сунцем у зору, док се на простране котлине спушта тама заборава и смрти. МЕСТО У НАЦИОНАЛНОЈ ИСТОРИЈИ НЕ ПРИПАДА ОНОМ, КО ЖИВИ И ПОБЕЂУЈЕ ЖРТВУЈУЋИ СУДБИНУ СВОГ НАРОДА, НЕГО САМО ОНОМ, КО ЈЕ СПРЕМАН ДА СЕ ДРЖИ ТЕ СУДБИНЕ, БЕЗ ОБЗИРА ДА ЛИ ТИМЕ ПОБЕЂУЈЕ ИЛИ ГУБИ.
Наша судбина је предодређена Божјом мудрошћу, што су показали румунски студенти 10. децембра 1922. године. Изузетност тог дана почива у чињеници да је тада цела младост Румуније угледала свевишњу светлост. 10. децембра, делегати из свих студентских центара су се окупили у Букурешту и усвојили су десет тачака, за које су сматрали да чине суштину њиховог протеста и прогласили су генерални штрајк свих универзитета захтевајући реализацију поменутих тачака.
Али 10. децембар, није велик по томе што су формулисане тачке, око којих су се сви сложили, иако су оне обухватале истинску срж проблема, који је тада мучио румунску омладину. Тај датум је велик због чудесног буђења омладине услед светлости, коју су угледали; због њихове одлуке да заједно прогласе свети рат, који је захтевао толико снаге, толико храбрости, толико зрелости, толико познатих и непознатих жртава, толико гробова! Тог 10. децембра, 1922. године, младост ове земље позвана је на велику пробу.
Ни они у Букурешту, ни ја који сам био миљама далеко, ни они који су вероватно били још средњошколци, а данас труну по разним затворима или леже под земљом, нико од нас не би поверовао да ће нас тај дан провести кроз толико опасности, да ће нам задати такве ударце и ране у биткама за одбрану наше земље.
У Букурешту, Клужу, Јашију и Чернаутију избио је масовни протест студената, који се снагом њихове властите интуиције -а не уз помоћ вођа - окренуо против непријатеља. Прво су под будним оком држали јеврејску штампу: Adevarul (''Истина''), Dimineata (''Јутро''), Manturiea (''Спас''), Opinia (''Мнење''), Lumea (''Свет''), као извор покушаја да се морално уништи и затрује румунски народ и изазове неред у земљи.
Студенти су се окренули против тога у жељи да униште непријатеља, али и да покажу румунском народу какву опасност они представљају. Демонстрације против штампе значе: проглашавање те штампе непријатељем националних интереса и упозорење Румунима да не дозволе да их превари, заслепи или заведе јеврејска или јудеизована румунска штампа.
Ова штампа напада религију, слабећи тако моралну снагу Румуна и рушећи њихов однос према Богу. Ова штампа шири анти-националне идеје и слаби тиме веру у властити народ, удаљава људе од њихове отаџбине и од љубави према земљи, која је увек у прошлости позивала на борбу и жртвовање. Ова штампа погрешно представља наше националне интересе, дезоријентише Румуне и усмерава их у погрешном правцу.
Таква штампа подржава медиокритете, људе спремне на корупцију помоћу којих може да оствари своје интересе, а понижава моралне људе, који неће да праве никакве компромисе нити да устукну пред Јудеизмом. Таква штампа трује душу народа тако што сваког дана систематично пише о сензационалним злочинима, неморалним аферама, абортусу и прељуби.
Ова штампа убија истину и сервира лажи с безбожничком устрајношћу, користећи увреде као оружје за уништање румунских бораца.
Зато Румуни морају бити опрезни када читају јеврејску штампу, морају будно мотрити на сваку реч, јер ни једна од њих ту није случајно написана, и морају настојати да одгонетну јеврејски план, који се крије иза тих речи. На то је студентски покрет желео да упозори све Румуне, када је уреднике јеврејске штампе прогласио непријатељима румунског народа.
Нагласио сам да је снажну ерупцију студентских маса водила њихова властита интуиција, а не неки вођа. Јер, лако је неком да упути неколико појединаца према нечијој кући и изазове непријатељске демонстрације, али када се велико мноштво људи окоми на неког инстинктивно, онда је та особа осуђена као народни непријатељ, без права на жалбу.

''NUMERUS CLAUSUS'' (ОГРАНИЧЕН БРОЈ)

Формула ''numerus clausus'' (ограничен број) често се понавља током студентских протеста, али не као спасоносна формула, јер масе не праве формуле, већ указују на опасност.
''Numerus clausus'' значи да Јевреји представљају опасност и због своје многобројности и ми их више не можемо уздржавати у школама, трговини, индустрији или у независним професијама. Ова формула, дакле, скреће пажњу на њихову бројност, јер она превазилази границе наше издржљивости и уколико не предузмемо неке мере, нестаћемо као народ.
У томе је цела поента ове формуле. Или, ако вам је драже, ова формула као мера безбедности има вредност хитне, прве помоћи, која је неопходна, иако не може да излечи болест. “Numerus clausus” (ограничен број) по себи значи: ограничен број Јевреја у школама, на радним местима итд. Ограничење до ког броја? До пропорције између броја свих Јевреја и броја Румуна у Румунији. Тачније, ако у Румунији има 15 милиона Румуна и 3 милиона Јевреја, удео Јеврејског становништва је 20%. Према формули ''нумерус цлаусус'' Јевреје треба примати у школе, у медицинску службу, адвокатуру итд. у омеру од 20%: ''нумерус цлаусус'' значи ограничење броја Јевреја до пропорције између њиховог броја и укупног броја Румуна.
“Numerus clausus” је само формула прерасподеле Јевреја унутар других нација, а не формула за решавање проблема. Та формула не решава готово ништа, јер се односи на одговарајуће пропорције, али не смањује велики удео Јевреја у укупној популацији. Ако има 3 милиона Јевреја толико ће их и остати. Ова формула се још мање бави узроком тог великог удела Јевреја и не показује средства за његово смањење; укратко, она не садржи начин решавања јеврејског питања.

ЈЕВРЕЈСКО ПИТАЊЕ

БРОЈ ЈЕВРЕЈА

Велики број Јевреја повлачи за собом низ проблема: 1.Проблем румунске земље; 2. Проблем великих градова; 3. Проблем румунског школства и владајуће класе; 4. Проблем националне културе.
Све те проблеме беспрекорно је обрадио професор А.Ц.Цуза у својим списима: Народност, Националност у уметности, Параграфи, Парламентарне расправе, Правац развоја политичке економије. Идеје, које ћу овде навести припадају заправо учењу професора Цузе.
Тачан број Јевреја у Румунији није познат. Разлог за то су статистички подаци, узети уз потпуну незаинтересованост дела румунских политичара, који су на тај начин хтели да прикрију своју издају, као и тај што Јевреји увек беже од истине у статистичким подацима. Мудра изрека каже: ''Јевреји живе од лажи, а умиру кад дођу у додир са истином.'' На крају крајева, дуго времена је директор државног Завода за статистику при Министарству Финансија био Леон Колеску, чије је право име Леон Колер.
Са њихове тачке гледишта, они су у праву, јер да је Румунима предочен стваран број Јевреја у Румунији, они би схватили да њиховом народу прети велика опасност и устали би у одбрану своје отаџбине. Другим речима, јудејска моћ нестаје када се суочи са истинитим статистичким подацима. Она може да живи само ако се истина прикрије и замени гомилом лажи.
Ми верујемо да у Румунији живи 2 до 2.5 милиона Јевреја. Да их је и само милион - како они тврде - румунском народу би претила смртна опасност. Јер није важан само број као такав, квантитет, већ и квалитет тог броја, а нарочито позиције, које су Јевреји заузели у свим порама државе и друштва уопште.
Наша земља је увек била изложена нападима. Али никад у својој дугој историји није доживела да њени освајачи буду толико бројни као што су данас Јевреји. Освајачи су долазили и одлазили; данашњи никако да оду. Они су се сместили на нашој земљи у до сада нечувеном мноштву и наметнули се нашем народу као паразити.
Када је почела најезда Јевреја? Око 1800. године у целој Молдавији је било само пар хиљада Јевреја. У Букурешту је 1821. било 120 јеврејских породица. Такво касно насељавање наше земље објашњава се чињеницом да су Јевреји увек укључени у трговину, а за развој трговине потребне су слобода и сигурност. Та два предуслова су недостајала Румунији: с једне стране недостајала је слобода за искориштавање румунске земље, дакле било каква могућност развоја трговине, а с друге стране стабилност, сигурност. Румунска земља је била најнесигурнија земља на свету. Румунски сељак није поседовао сигурност дома, није знао да ли ће из године у годину имати стоку или принос од жетве. Наша земља је била опустошена освајањима и вековима је била поприште ратова, што је често за последице имало туђинску власт и данак у крви.
Шта су Јевреји могли да раде на таквој земљи? Да се боре против Хуна, Тартара, Турака?
Јеврејска најезда је почела пре само сто година. Након склапања мира у Адрианопољу 1829. године, омогућена је слободна трговина и у исто време почели су се стварати услови за мирнији живот. Тада је почело њихово насељавање и из године у годину били су све бројнији у Румунији, а нарочито у Молдавији. Почело је њихово немилосрдно искориштавање и морално уништавање народа; једном речју, претила нам је опасност од истребљења.
1848. године, молдавијски трговци и индустријалци су се жалили владару Молдавије, Михаилу Стурзу, захтевајући од њега да предузме мере против јеврејских трговаца и непоштене конкуренције, коју су они практиковали. Од тада је најезда све више напредовала. ''Најезда'' можда и није најбољи термин, јер он претпоставља насиље, моралну и физичку одважност. ''Јеврејска инфилтрација'' би био погоднији термин, јер он боље исказује то подмукло, кукавичко и перфидно продирање Јевреја у туђу земљу. Јер није мала ствар украсти земљу и богатство једног народа, и на тај начин остварити победу без праведне борбе, без излагања опасностима и без великих жртава.
Мало по мало они су у своје руке преузели румунску ситну трговину и индустрију; затим су, користећи исте преварантске методе, напали трговину на велико и јачу индустрију и тиме стекли контролу над градовима на северу земље.
Напад на средњи сталеж у Румунији изведен је с таквом прецизношћу, која се може наћи само код неких грабљивих инсеката, који убоду непријатеља у кичму како би га паралисали. Изабрали су најпогоднију мету за свој напад. Успешан напад на средњу класу значио је поделу румунског народа на два дела. Јер то је једини сталеж који има двоструки контакт: у додиру је са сељацима, изнад њих је по свом образовању и бољем финансијском статусу; а истовремено је у контакту са владајућом класом, коју издржава својим радом.
Успешан напад на средњу класу, тачније уништење средње класе значило је да непријатељ не мора да улаже више никакав труд у освајање наше земље због следећих фаталних последица: а) колапс владајуће класе (владајућа класа ће доживети колапс), б) немогућност њеног поновног успостављања, в) конфузија и анимализација, пораз и поробљавање сељачког сталежа.
Према последњој анализи, напад Јудеја на румунску средњу класу значио је смрт. Али не смрт румунског народа у смислу умирања и последњег Румуна. Та смрт је подразумевала живот у ропству. То је био знак да ће се неколико милиона румунских сељака спустити на ниво робова и радити за Јевреје.
Ево неких података професора Николе Јорге у вези са бројем Јевреја и њиховим доласком у наше крајеве. У спису ''Историја Јевреја у нашим кнежевинама'', који се делио испред Румунске Академије 13.септембра, 1913. професор Јорга између осталог објашњава:
''У Неамту се између 1764. и 1766. населило неколико Јевреја на манастирском поседу. (стр.18.)''
'' У Ботосанију, владарска повеља из 1757. помиње Јевреје међу осталим становницима тог града. (стр.17.)''
''Понегде се Јевреји помињу као власници крчми на црквеном поседу у Суцеави; на другим местима као ситни трговци у Окни, Харлау, Сиретиу, Галатију, Барладу (некад се говорило да су Хришћани из Барлада највећи трговци) (стр.10); затим се помињу у Роману, где се до 1741. знало само за Молдавце и Јермене; у месту Таргул Фрумос се 1755. помињу 'две крчме' од којих је једна јеврејска. (стр.17-18)''
О стању у Буковини у време њене анексије 1775. каже се следеће:
''У регијама Чернаути, Кампулунг, Хотин и Суцеава пре аустријске царске доминације било је само 206 јеврејских породица. 1775. године из Галиције је стигао нови талас Јевреја и тада је било 780-800 породица. Први аустријски владар ових области, генерал Ензенберг, уочио је да су они пре свега власници крчми, тамо где је вино, виски, пиво...''
''Они су, каже тај генерал, крајње зли и грешни људи, склони лењости и навикнути да живе од рада Хришћана.''
Декрет који је био на снази 1781. показује следеће:
''У овој земљи Јевреји су спремни да због своје бедне зараде купе од сељака пиле у јајету, мед у цвету и јање у мајчиној утроби, они својим зеленашењем уништавају људе и доводе их до просјачког штапа, тако да сељаци, притиснути дуговима, не виде други излаз и одлазе са земље.''
''Видимо власт ове земље (Молдавије), тадашњу буржоазију, посебно Константина Морузија, који се очајнички брани од најезде Јевреја.''
''...Јевреји су понудили Ензенбергу 5,000 златника годишње да толерише такво стање у земљи, дакле покушали су да подмите нашег владара, али он је одбио новац радије него да уништи своју земљу'' (стр.20.)
А касније, око 1840.-1848. професор Јорга примећује следеће:
'' Експлоатација и кварење румунског народа може се видети на основу све већег броја крчми, са вискијем и другим отровима, широм Молдавије, чиме је почело умртвљивање нашег народа зарад ширења цивилизованих порока доминирајуће класе.'' (стр. 34)
Професор Јорга даље пише:
''Страна интервенција, коју су подупирали јеврејски елементи у земљи, још увек није престала. 1878. године, они су поставили услове, под којима ће признати независност Румуније (за коју су многи Румуни дали своје животе) и упутили су многе увреде на рачун независне Румуније, којој је преостало само да изврши самоубиство, предајући половину своје територије у руке молдавских Јевреја... И као што је Когалницеану бранио села од јеврејског алкохола и зеленашења, тако је господин Мајореску бранио достојанство Румуније од напада, као што је захтевање грађанских права за странце.'' (стр.39)
[.]
Цитирао сам ове примере онако како их је навео велики, признати и неоспорни стручњак, да бих лакше објаснио почетак досељавања Јевреја на румунско тле.

ПРОБЛЕМ РУМУНСКЕ ЗЕМЉЕ

ЗАКОН ТЕРИТОРИЈЕ

Нема тог народа на свету, био он дивље племе или цивилизован народ, који са тугом и болом у срцу не би констатовао да му је земља у великој опасности, када је суочена са најездом странаца. Сви светски народи, од историјских почетака до данас, увек су бранили своју отаџбину. Историја свих народа, па тако и нашег, пуна је битака за одбрану своје земље. Да ли је онда ненормално или болесно, што румунска омладина брани своју земљу, којој прети опасност? Или би било ненормално када је не бисмо бранили, иако видимо да је угрожена? Ми сматрамо да би било ненормално када је не бисмо бранили, тачније, када не бисмо урадили оно што су сви народи током своје историје чинили. Било би ненормално и болесно да смо заузели став супротан целом свету и целој историји.
Питам се због чега су се сви народи борили, сада се боре и увек ће се борити за одбрану своје земље?
Земља је основ егзистенције једног народа. Народ, као и дрво, има своје корене дубоко у земљи, одакле црпи храну и живот. Не постоји народ који може да живи без земље, као што не постоји дрво, које може да виси у ваздуху. Народ, који нема своју земљу не може да преживи, уколико се не насели на земљу другог народа - исцрпљујући његова средства за живот.
На овом свету постоје Богом дани закони, који уређују живот свих народа. Један од њих је закон територије. Бог је сваком народу дао одређену територију да на њој живи, ради и створи своју властиту културу.
Јеврејски проблем у Румунији, као и другде, је у томе што Јевреји крше тај природни закон територије. Они су уљези на нашој територији. Они су преступници и не можемо ми, румунски народ, да сносимо последице њиховог преступа. Елементарна логика нам говори да преступник мора сам да сноси последице свог преступа. Да ли ће због тога морати да пати? Нека пати! Сви преступници пате. Нико не може да ми каже да ја треба да умрем због преступа, који су други починили.
Дакле, јеврејски проблем није резултат ''расне нетрпељивости''. Он је резултат преступа, који су починили Јевреји против закона и природног поретка у коме живе сви народи света.
Које је решење овог проблема?
Следеће: поновно враћање преступника у универзални природни поредак и њихово поштовање природних законитости.
Али и земаљски закони такође забрањују јеврејску најезду. Члан 3 румунског Устава каже: ''Територију Румуније не може да колонизује народ страног порекла.''
Шта подразумева чињеница насељавања два милиона Јевреја на румунској територији, ако не колонизацију?
Али та територија је неотуђиво и неповредиво власништво румунског народа. И као што је неко записао, не само након 50 или 100 година, већ и након хиљаду година, ми ћемо полагати право на ту земљу, као што смо поново освојили Трансилванију након 1000 година мађарске окупације.

МИ И НАША ЗЕМЉА

Сви народи из наше околине дошли су са неког другог места и населили се на земљи где данас живе. Историја нам даје прецизне податке о доласку Бугара, Турака, Мађара итд. Само један народ је дошао овде ниоткуд: наш. Наш народ је рођен на овој земљи у магловитим временима кад и храстови и јеле. Ми смо везани за ову земљу, не само због хране коју нам она даје док је мукотрпно обрађујемо, већ и због костију наших предака, које ту леже. Сви наши претци су овде. Све наше успомене, сва наша славна ратовања, сва наша историја налази се овде, на овој земљи.
Ту су рушевине Сармисегетузе са бесмртним остацима краља Децебала, јер свако ко умре као Децебал, никада не умире.
Ту вечно почивају славни Мусатини и Бесарабијци; овде, у градовима Подул Иналт, Разбоени, Суцеава, Баиа, Хотин, Сороца, Тигхина, Цетатеа Алба, Цхилиа, почивају многи Румуни, племићи као и сељаци, пали у разним биткама за своју земљу.
У местима Посада и Цалугарени, на рекама Олти, Жиу и Церна, у Турди; у планинама несрећне и заборављене Видре, па све до Хуедина и Алба-Јулије (место где су мученички погинули Хорија и његова браћа по оружју), на свим тим местима могу се наћи сведочанства битака и гробови хероја.
Свуда по Карпатима, од Олтенских планина код места Драгослав и Предеал, од Оитуза до Ватре Дорнеј, на планинским врховима и у долинама, свуда је у потоцима текла румунска крв.
У сред мрака, у тешким временима за наш народ, чујемо како нас наша отаџбина позива да је бранимо, да се боримо.
Постављам питање и очекујем одговор: С којим правом Јевреји покушавају да нам отму нашу земљу?
На ком историјском аргументу они заснивају своје претензије и одакле им толика смелост да нам пркосе овде у нашој земљи? Ми смо за ову земљу везани милионима херојских гробова и милионима невидљивих нити, које само наша душа осећа, и зато тешко оном ко покуша да нас са те земље отргне.

ПРОБЛЕМ ВЕЛИКИХ ГРАДОВА

Али Јевреји се нису населили било где на пространој румунској земљи. Они су се сместили у градове, где су формирали права острва компактног јеврејског становништва.
Прво су напали и освојили градове и трговачка места северне Молдавије: Цернаути, Хотин, Сучава, Дорохој, Ботошани, Сорока, Бурдујени, Итцани, Брицени, Сецурени итд.
Пред њиховом најездом постепено су нестајали румунски трговци - данас једна улица, сутра друга, прекосутра цела четврт. За мање од 100 година древна румунска средишта славе изгубила су свој румунски карактер и добила изглед јеврејских утврђења. Остали молдавијски градови такође су брзо пали: Роман, Пјатра, Фалтичени, Бакау, Васлуј, Бирлад, Хуши, Текуч, Галати; и Јаши, други главни град Молдавије - након што је први, наша древна Сучава - претворена у прљаво јеврејско гнездо, које окружују пусте рушевине тврђаве славног Стефана Великог.
Сада у Јашију човек може да прошета кроз низ улица и четврти, а да не сретне ни једног Румуна нити да наиђе на иједну румунску кућу или радњу. Људи пролазе поред познатих цркава, које су данас у рушевинама и полако пропадају: црква Талпалари, коју је изградио румунски обућарски цех и црква Цурелари*, коју је изградио румунски седларски цех. Све пропада. У тако великом граду као што је Јаши, више нема румунских обућара нити седлара. Црква св. Николе, коју је подигло старо молдавијско племство, потпуно је пропала; а по гробљу око исте цркве јеврејске крчме одлажу и данас своје сплачине, смеће и разне отпатке.
Црква на Главном тргу, где се увек може видети велико мноштво људи, сада је затворена због недостатка верника. А то мноштво људи данас се састоји само од јеврејског становништва.
У Лапуснеану улици, палата Цуза Воде је претворена у јеврејску банку, а у њеној некадашњој башти може се видети јеврејско позориште, изграђено у палестинском стилу. Страни окупатор гази по свему што је за нас најсветије.
Наша срца болују. Ми, деца, чије су душе расцепкане на комаде, питамо се: Како је могуће да постоје Румуни који показују толико непријатељства према свом властитом народу? Да ли је могуће да има толико издајица? Како то да они нису стрељани или живи спаљени у моменту њихове издаје? Како то да су сви остали равнодушни? Зашто ништа не предузимамо? То су проблеми савести, који нам се намећу и муче нас. Ми смо свесни да ћемо мир наћи само кроз борбу, кроз жртвовање или у гробу. Наше ћутање подразумева кукавичлук и сваки минут одлагања борбе нас убија.
Да и не помињем градове и трговачке центре у Бесарабији, који представљају живе ране на измученој и осиромашеној земљи.
Нећу да помињем ни Марамуреш, где Румуни свакодневно умиру као робови. Не постоје речи, које би могле да опишу велику трагедију тог подручја.
Али болест се шири као тумор; стигла је до градова Римнику-Сарат, Бузау, Плоешти, и продрла у главни град Румуније.
У року од 15 година пао је Вакарешти, стара румунска четврт у Букурешту; Дудешти је пао у потпуности; као и румунски трговци на Цалеа Гривитеи. Познати трговци из четврти Обор су нестали и замењени су Јеврејима; пао је и Цалеа Вицториеи . Данас је он заправо постао само румунски пут ''пораза''; јер три четвртине радњи на том булевару сада држе Јевреји. У последњих десет година Јевреји су се проширили на запад према Дунаву и Олтенији и ушли су у њен главни град Крајову, град Михајла Храброг; проширили су се и на градове Римнику-Вилча и Северин, а све то под заштитом румунских политичара, који су добро плаћени за то и који се претварају да јеврејски проблем не постоји. Издаја тих политичара је толико страшна да, уколико су они још увек живи, народ би требало да им ископа очи; а уколико су умрли, њихове кости би требало извадити из гроба и спалити на јавним местима. Њихову децу и унуке требало би прогонити, одузети им њихово богатство и прогласити их ''децом издајника''.
Губитак румунских градова има за нас трагичне последице, јер су градови економски центри нације. Целокупно богатство једне земље је акумулирано у градовима. Тако да ко год управља градовима, управља и средствима за живот, тј. богатством те нације.
Да ли нама Румунима може бити свеједно ко је господар нашег националног богатства? Да ли смо то ми или Јевреји? Ни једном народу на свету то није небитна ствар. Јер становништво се умножава и развија у оквиру средстава, које има на располагању.
Што је мање тих средстава, мањи ће бити пораст становника и мање су шансе за њихово напредовање, и обратно.Те чињенице о развоју становништва су проучавали сви економисти, а професор Куза их је формулисао с неупоредивом јасноћом.
Прелазак румунског богатства у руке Јевреја не значи само економску или политичку зависност Румуније - јер ко нема економску слободу нема ни политичку - већ значи и много више од тога: националну опасност, која уништава управо нашу способност да се развијамо као народ. Ми ћемо изгубити основна средства за живот и изумрети на својој властитој земљи, остављајући своје домове Јеврејима, којих је из дана у дан све више, што због најезде из иностранства, што због преузимања нашег богатства.
С друге стране, градови су и културни центри нације. У градовима се налазе школе, библиотеке, позоришта, сале за предавања, све је то на услузи становницима градова. Јеврејска породица без проблема може да издржава петеро или шестеро деце на школовању, док румунски сељак, који живи у неком забаченом селу далеко од града, једва успева да пошаље једно дете на школовање. Чак и тад он троши последњу снагу и уштеђевину на школовање тог једног детета, тако да угрожава нормалан живот преосталих четверо или петеро деце код куће. Дакле, онај ко контролише градове контролише и могућност учествовања у културном животу.
Али то није све. Преко градова и школа народ испуњава своју културну мисију у свету. Како Румуни да остваре своју културну мисију преко јеврејских гласова, пера, срца и умова?
И коначно, градови су и политички центри нације. Нација следи политику градова. Онај ко контролише градове, директно или индиректно поседује политичко вођство те земље.
Шта преостаје у земљи изван градова? Маса од неколико милиона сељака, без основних средстава за живот, исцрпљени и осиромашени, необразовани, умртвљени алкохолом, вођени од стране Јевреја, који су сада постали господари румунских градова, или од стране Румуна (префекта, мајора, полицајаца, жандара, министара) који су само наизглед на управљачким функцијама зато што извршавају јеврејске планове. Њих подржавају, ласкају им, затрпавају их поклонима, бирају их за саветнике и плаћају јудејским новцем; њихова похлепа за новцем расте; они се навикавају на луксузан и порочан живот, а када не изврше јеврејске директиве, Јудеји их просто и једноставно одбацују, чак и ако су пре тога били министри. Више нема њихових високих примања, њихов лоповлук и сумњиве радње износе се на видело, све то у циљу њиховог компромитовања. Ето шта је преостало од Румуније откад смо изгубили контролу над градовима: непоштена власт, сељачка класа без слободе и сва деца Румуније без своје отаџбине и будућности.

ПРОБЛЕМ РУМУНСКЕ ШКОЛЕ

Онај ко контролише градове контролише и школе, а ко контролише школе данас контролисаће земљу сутра.
Ево неких статистичких података из 1920. године:
Ситуација на Универзитету у Черновцима

Филозофски факултет:
Летњи семестар, 174 Румуна; 574 Јевреја

Правни факултет:
Летњи семестар, подела према вероисповести:
237 Православаца (Румуни и Рутхенианс ?)
98 Римокатолика
26 Лутеранаца
31 осталих
506 Јудеја
Из Ситуатиа демографица а Романиеи ( Демографска ситуација у Румунији) аутора Емануила Василија - Клуж, стр. 84.

У Бесарабији

Сеоске основне школе:
Дечаци: 72,889 Румуна, 1,974 не-Румуна Хришћана, 1,281 Јевреја
Девојчице: 27,555 Румунки, 1,302 не-Румунских Хришћанки, 2,147 Јеврејки.
Градске основне школе:
Дечаци: 6,385 Румуна, 2,435 не-Румуна од којих су 1,351 Јевреји.
Девојчице: 5,501 Румунки, 2,435 не-Румунки од којих су 1,492 Јеврејке.

Средње школе:
1,535 Православаца, 6,302 Јудеја.

Мешовите средње школе(заједничке за дечаке и девојчице):
690 Православаца, 1,341 Јудеја
( Опере цитато, стр.84.-85.)

У старом Краљевству
Румуни Јевреји
Лицеј Бакау .................................................. ..............363 198
Лицеј Ботошани .................................................. .......229 127
Женски лицеј Ботошани ............................................155 173
Лицеј Дорохој........................................... .............….. 177 167
Лицеј Фалтичени......................................... ................152 100
Народни лицеј, Јаши.............................................. ....292 201
Гимназија Александра Племенитог, Јаши...................93 215
Гимназија Стефана Великог, Јаши........................…...94 120
Лицеј Роман............................................. ..........…..…256 157
Лицеј Пјатра-Њамц.............................................… .....343 179

Приватне школе:
Букурешт.......................................... ...............................441 781
Јаши.............................................. ................................... 37 108
Галати............................................ ..................................190 199
( Опере цитато, стр.85.-87.)

Ситуација на Универзитету у Јашију
Румуни Јевреји
Медицински факултет.......................................... ........ 546 831
Фармацеутски факултет.......................................... ..... 97 299
Књижевност........................................ ...................….. 351 100
Факултет природних наука........................................ .. 722 321
Правни факултет.......................................... ..............1,743 370
(Опере цитато, стр. 87.-88.)

Систем образовања у Румунији, уништен великим бројем Јевреја, изазвао је два проблема:
0Проблем румунске владајуће класе, јер у школама се формирају вође сутрашњице, и то не само политичке вође, већ и вође у свим другим областима функционисања државе.
1Проблем националне културе, јер школе су лабораторије, у којима се обликује култура једног народа.
Како бих што боље приказао трагедију образовног система у Румунији, сматрам да је веома важно навести болне податке, које је изнео један од наших најпознатијих педагога, Јон Гаванескул, професор на Универзитету у Јашију:
''Не желимо поново да видимо призор, који се може видети у Народном Лицеју у Јашију, где огромну већину студената чине Јевреји. Оно мало румунских студената осећају се као странци; на одморима им је непријатно и повлаче се у страну. Они чине дозвољену мањину.
Већина живи засебан живот, они између себе говоре о својим интересовањима, својим играма, друштвима, Macabu, Hacoah, Macoah ? итд. говоре о својим окупљањима и предавањима, спорту, пословним плановима и благостању. А када посумњају да ће их чути румунски студенти, они (већина у школама, иако мањина у земљи) шапућу међу собом или се пребацују на Јидиш.
Тешко румунским професорима који се суочавају с овим проблемом! Они подсећају на кокош која је излегла пачја јаја. Тако и она уплашено стоји на ивици језерцета и очајнички дозива своје пачиће, своје пилиће друге врсте, који су скочили у воду и шмугнули на другу страну обале, где она не може да их прати. Какав национализам да пренесете на такве слушаоце? Ако осетите у себи пламен патриотизма, да ли можете да говорите о тежњама и идеалима Румуна? Можете ли уопште да заустите било шта? Ваша уста су затворена, а речи замрзнуте на вашим уснама.
Велики Когалницеану, у учионици препуној страних студената........ да ли је могао да држи своја позната предавања о историји Румуна, која је раније држао на истом овом месту, на коме се данас румунски ''Народни'' Лицеј претворио у јеврејски?
Он би изгубио инспирацију, која се храни блиставим погледима, пуним разумевања и вере.
И.Гаванескул, Императивул моментулуи историц (''Императив историјског тренутка'') стр.67.
И даље:
''И да се на крају ограничимо на само један аспект националног живота, да ли је ико видео неку школу у Енглеској, Француској или Италији, у којој претежан број студената не припада домаћем становништву тј. не припада народу који је основао дату националну државу?
Може ли ико да замисли, на пример, да на неком Правном факултету у Енглеској буде 547 Јевреја према 234 Британаца, што је био случај са односом јеврејских и румунских студената на Правном факултету у Черновцима 1920. године?
Или да на Филозофском факултету у Италији буде 574 Јевреја према 174 Италијана, какав је однос Јевреја и Румуна у Черновцима?
Да ли су такви односи нормални? Зар то нису неприхватљиве и несхватљиве изопачености етничке биологије? Зар то не показује криминалну несвесност дела румунске владајуће класе, која сноси одговорност за судбину свог народа?''
(И.Гаванескул, опере цитато)

ПРОБЛЕМ РУМУНСКЕ ВЛАДАЈУЋЕ КЛАСЕ

Шта представљају ђаци и студенти данашњице? Данашњи студенти су професори, доктори, инжењери, правници, префекти, конгресмени и министри сутрашњице, једном речју, будуће вође народа у свим областима делатности.
Ако данас 50, 60, 70% свих студената чине Јевреји, логично је да ћемо сутра имати 50, 60, 70% јеврејских вођа румунског народа.
Може ли се још увек постављати питање да ли неки народ има право да ограничи број страних студената на својим универзитетима?
Ево какав одговор на то питање даје Морис Греј, дипломац са Харварда (1906.) који је проучавао јеврејски проблем - цитат наводи проф. Цуза у ''Нумерус цлаусус''-у, стр. 11.
Формулишући проблем у начелу, Морис Греј се прво пита:
''Шта је пре свега функција универзитета? Које су његове дужности? Ако је његова дужност дужност према појединцу, онда примање на универзитет треба јасно и отворено да се базира на демократском принципу: сваки кандидат, који је положио пријемни испит и платио школарину за први семестар, мора бити примљен. И то без озбиљније провере његовог идентитета, скривених могућности напретка, његових способности или корисности за себе и за друге.
Али, ако је дужност универзитета дужност према народу, његов став о примању студената на универзитет мора бити заснован на другачијем принципу.
По мом мишљењу, дужност универзитета је да формира људе у различитим областима људске мисли, тако да барем неки од њих могу постати вође у области за коју су се школовали и на тај начин послужити свом народу.''
Овде, дакле, имамо један доказани принцип, додаје професор Цуза:
''Универзитети имају обавезу према свом народу да припреме вође у свим професијама, а те вође морају обавезно да буду припадници датог народа.''
Јер не може се толерисати да један народ на својим универзитетима школује стране вође.
Из наведених чињеница може се закључити да постоји озбиљан проблем кад је у питању румунска владајућа класа сутрашњице.
Преостаје неоспорна чињеница: Румунију треба да воде Румуни.
Постоји ли неко ко тврди да Румунију треба да воде Јевреји?
Ако не постоји, онда се мора признати да су румунски студенти у праву и да све кампање, неправде, увреде, провокације и сплетке, којима је обасипана румунска омладина, налазе своје оправдање у рату, који воде Јевреји ради истребљења Румуна и њихових најбољих бораца.

ПРОБЛЕМ НАЦИОНАЛНЕ КУЛТУРЕ

Сматрајући ово својим највећим проблемом, народ у таквом положају је као дрво које брине за своје плодове.
Када је дрво претрпано гусеницама, оно више не може да испуњава своју мисију на овом свету, не може да даје плодове; тада се оно суочава са најтужнијим проблемом, већим чак и од проблема самог живљења, јер када видиш да ти је животни циљ уништен, то је болније од саме смрти. Највише боле узалудни напори, јер они произилазе из застрашујуће свести о залудности живота.
[.]
Зар није страшно то што ми, Румуни, више не дајемо плодове у култури? Што немамо своју властиту културу, културу нашег народа, која ће да блиста у свету раме уз раме са културама осталих народа? Зар није поражавајуће то што смо данас приморани да се пред светом представљамо плодовима културе, који су у суштини јеврејски?
Данас када свет очекује од румунског народа да прикаже плодове своје надарености, ми се представљамо културом, која је заражена јудејском изопаченошћу.
Срца нам се стежу од бола док посматрамо тежак положај нашег народа, и нема Румуна, који неће посегнути за оружјем и бранити се када види да је цела његова историја и традиција угрожена.
Износим овде вечне речи професора И.Гаванескула из његовог дела ''Императив историјског тренутка'':
''Основни интерес румунског народа, једнако важан као и његов физички опстанак, јесте његова афирмација у оквиру животног идеала човечанства - стварање културе специфичног румунског карактера.
Немогуће је да се румунска култура развије из школе или неке економске или политичке организације страног карактера.
Једна институција, ако је у функцији живота народа, има румунски карактер само када њен људски фактор, који јој даје живот, чине Румуни.''
Суочен са овом жалосном ситуацијом, са великим бројем странаца који су нас окупирали, професор Гаванескул, постављајући питање националног школства и културе, забринуто се пита:
'' Где Румуни могу да потраже уточиште? Где да побегну од болног осећања да су прогнаници у својој властитој земљи?
Поред цркве, где могу да се склоне и у миру саберу своје мисли под заштитом спасоносног крста, њихово друго уточиште је школа.
Школа је идеално гнездо, у коме дух народа окупља своје потомство, негује га, васпитава, учи га како се лети и показује му висине, које само он познаје и које су само њему доступне.
Школа је уточиште народа, у коме су његова најдубља осећања и духовност усклађени тако да изводе једну нову симфонију, какву свет још није чуо, прву симфонију његових природних талената, које је Бог за то предодредио.
Школа је светилиште у коме се разоткрива велика мистерија живота, место где дух народа у капљицама светлости пропушта своју бесмртну суштину како би се она обликовала у савршен облик, који је одредила Божија промисао.
Мелодије других народа не могу хармонично да се уклопе у симфонију наше културе. Врлином свог устројства они знају само како звучи мелодија њиховог народа.
Како би онда они могли да створе румунску симфонију?
Суштина националног духа других народа може се искристалисати само онако како је то одредио Творац свих народа. Како неко може да створи културу румунског карактера од јеврејске, мађарске или немачке есенције?''
(И.Гаванескул, ''Императив историјског тренутка'', стр.64-68).
Не само да Јевреји нису способни да створе румунску културу, већ су они спремни да је фалсификују и нама је сервирају затровану.
Пошто је румунско школство толико ослабљено, ми смо доведени у позицију да се одрекнемо своје националне мисије и стварања румунске културе и да ишчезнемо пред јеврејском најездом.


ПОВРАТАК У РУМУНИЈУ

За разлику од наших колега са других универзитета, ми, студенти из Јашија, били смо упознати са свим овим стварима из предавања професора Цузе, из писаних радова професора Паулескуа и Гаванескула, из студија и истраживања, која смо вршили у Удружењу Студената Права, као и из оног што смо видели својим очима и осетили у свом срцу.
Пред нама се указао проблем савести. Сваког дана тај проблем је постајао све очигледнији. Увидели смо подмуклост јеврејске штампе, њихове зле намере испољавале су се у свакој прилици, видели смо њихово хушкање иза свега анти-румунског што су објављивали; уочили смо ласкање и уздизање политичких фигура, функционера, руководилаца, писаца и хришћанских свештеника, који су се понижавали испуњавајући јеврејске интересе; видели смо како су исмејани они који су заузели исправан и частан патриотски став или они који су се усудили да укажу на опасност од Јевреја; видели смо како су се према нама нељудски понели у нашој властитој земљи, као да су ту владари већ хиљадама година; са све већим презиром смо посматрали дрско уплитање ових незваних гостију у најинтимније проблеме румунске државе: религију, културу, уметност, политику, покушавајући да одреде пут судбине румунског народа.
Како сам био веома млад, може се рећи још увек дете, дуго су ме мучиле те мисли и непрестано сам тражио неко решење.
Ствари, које су на мене највише утицале и које су ме тешиле и храбриле у тренуцима највеће патње, биле су следеће:
1. Свест о смртној опасности, у којој се нашао наш народ и целокупна његова будућност.
2. Моја љубав према овој земљи и туга због сваког светог и славног места, које данас изругују и скрнаве Јевреји.
3. Жал за онима који су дали живот за своју отаџбину.
4. Осећање отпора према увредама, ругању и понижавању нашег људског и националног достојанства.
Из тог разлога, када сам 10. децембра 1922. чуо ту важну вест: вулканску ерупцију студентских маса, одлучио сам да се вратим кући како бих и сам могао да се придружим својим колегама.
Ускоро затим возом сам се враћао кући. Из Кракова сам послао телеграм студентима у Черновце, који су ме чекали на станици. Ту сам се задржао два дана. Универзитет је био затворен. Студенти који су га чували личили су на војнике који с вером у Бога чувају своју земљу. Није било ни трага личним интересима, који би покварили њихову узвишену и свету намеру. Повод ради кога су се ујединили и борили као један премашио је њихове личне интересе и потребе.
У Черновцима, главне вође су били: Тадеуш Попеску, син старог свештеника из Марчештија?, округ Дамбовита, студент треће године Богословског факултета; затим, Данилеану, Павелеску, Карстеану, итд.
Распитао сам се о даљим плановима борбе. Одлучено је да се прогласи генерални штрајк све док не победимо, тачније, док влада не задовољи захтеве, које су студенти навели 10. децембра, почевши од тачке “numerus clausus” (''ограничени број'').
Мени се тај план учинио погрешним и почео сам у својој глави да стварам нови:
5. Студентски покрет треба да продре у цео румунски народ. Сада је он ограничен само на универзитете, али у будућности би требало да постане румунски национални покрет из простог разлога што ни јеврејско питање није ограничено само на универзитет, већ обухвата целу нацију, као и зато што универзитет сам не може да реши то питање.
6. Тај национални покрет треба да се удружи у једну организацију, која ће бити под једном командом.
7. Циљ ове организације био би да се тај национални покрет избори за власт, чиме би се решио и ''numerus clausus'' и сви остали проблеми, јер ни једна друга власт политичких странака изван овог покрета не би могла да реши национални проблем.
8. Имајући на уму овакав план, студенти би затим требало да организују велики народни скуп Румуна из свих друштвених слојева, који би дао сигнал за почетак нове организације.
9. Да би се одржао тај велики скуп сваки универзитет би требало да обезбеди што више застава, онолико колико има округа у свакој покрајини, а затим би делегација студената требало да изабере неког патриоту, кога би сматрали најпогоднијим за посао окупљања људи око себе. Када прими телеграм, који недељу дана у напред одређује датум и место главног окупљања, тај вођа треба да крене ка договореном месту са заставама и својом групом људи.
10. Све припреме, а нарочито датум окупљања треба држати у тајности до последњег момента, у случају да влада покуша да нас спречи.
Овај план сам саопштио пред око 50 студената у једном од студентских домова. План им се свидео. Затим смо прикупили новац, купили материјал и одмах потом су студенткиње почеле да шију заставе за све округе у Буковини.

У ЈАШИЈУ
У Јашију сам срео све своје бивше колеге. И њима сам изнео свој план. Ту су такође девојке одмах први дан сашиле заставе за све округе у Молдавији и Бесарабији.
Нисам могао да пронађем професора Кузу. Он је отпутовао за Букурешт заједно са професором Сумулеануом и мојим оцем како би присуствовали великом митингу у нашој престоници.

У БУКУРЕШТУ
Сутрадан сам отишао у Букурешт. Тамо сам се видео са професорима Кузом и Сумулеануом и својим оцем, са људима који се више од четвртине века заједнички боре против јеврејске опасности и који су због тога обасути увредама, ударцима, па чак и ранама, а данас осећају велико задовољство, јер је целокупна образована омладина наше земље, која броји преко 30,000 људи, устала да се бори за идеју којој су они посветили цео свој живот.
Али у Букурешту моји планови нису прихваћени са истим одушевљењем. Као прво, код професора Кузе сам наишао на отпор. Када сам му представио свој план, предложио стварање националног покрета и одржавање великог скупа који би он предводио, он је сматрао да мој план није добар и рекао је:'' Нема потребе да се организујемо, јер се наш покрет заснива на силовитом таласу огромне масе људи.''
Ја сам био упоран поредећи масовни покрет са извором нафте, који ако се не повеже са нафтоводом не вреди ништа, јер се нафта расипа свуда унаоколо. Међутим, напустио сам их не постигавши никакав успех, али сутрадан су га професор Сумулеану и мој отац убедили да прихвати мој план.
Али ја сам се ускоро суочио са потешкоћама, које нисам очекивао. Било је то почетком фебруара. Студентске масе је обузео велики ентузијазам. Иако су све мензе биле затворене, као и врата свих студентских домова, студенти су ипак задржали своје одушевљење, а у томе су им много помогли и грађани Букурешта, који су им широм отворили врата својих домова и који су удомили и хранили преко 8,000 учесника демонстрација. У том гесту је било одобравања, подршке, солидарности и утехе за оне који су рањени.
Али ја нисам био у контакту са том масом. Никога од њих нисам знао. Преко студенткиње Фанике Анастасеску, која је била уредник ревије Apararea Nationala (''Народни отпор''), почео сам да упознајем неке од њих. Имао сам утисак да вође студентског покрета у Букурешту нису довољно добро оријентисани, јер иако су они представљали интелектуалну елиту свог окружења, ипак су се сасвим неочекивано нашли на челу покрета о коме пре тога нису ни сањали. А пошто је било више вођа, сваки је имао различито мишљење. Међу њима вреди поменути пре свега следеће: Крету, Данулеску, Симионеску, Рапеану, Ровента и други. Маса је била ратоборна, али део вођства је сматрао да је мудрије стишати страсти.
С друге стране, њихова недовољна усаглашеност око јеврејског питања и неадекватан однос са политичарима довели су до тога да део њих покуша да премести позиције овог покрета на материјални план. А то је, по мом мишљењу било неприхватљиво. Јер то би било исто као да неко каже:
1.Боримо се да земљу, коју су нам отели Јевреји, вратимо у своје руке.
2.Боримо се за бели хлеб на нашим столовима.
3.Боримо се за оброке са две врсте јела.
4.Боримо се за удобније кревете.
5.Боримо се за опрему у нашим лабораторијама, за инструменте за сецирање, итд.
6.Боримо се за више студентских домова;
Тако да власти на крају с поносом могу да кажу:
''Студентски захтеви су задовољени; Влада је увидела тежак положај студената, њихово сиромаштво, итд. Од шест наведених тачака, испуњено је њих пет: инструменти за сецирање, лабораторијска опрема, две векне белог хлеба дневно, оброци са две врсте јела, три студентска дома са удобним креветима, итд.''
А што се тиче прве тачке: заштита земље од јеврејске опасности, о томе неће бити речи под изговором да је влада прихватила пет од укупно шест тачака.
Од самог почетка је јеврејска штампа покушавала да студентски покрет смести у домен материјалног: како би испало да је циљ покрета 'векна хлеба'. На тај начин би прави циљ остао непримећен. Заправо, када се мало детаљније прочитају те новине, може се приметити да и румунски политичари такође на сличан начин третирају овај проблем: студентима се морају дати студентски домови, боља храна, итд.
Као што сам већ рекао, део студентског вођства у Букурешту је нагињао на ту страну. Да су их студенти којим случајем послушали, скренули би са пута своје стварне мисије. Моје мишљење је одувек било у супротности са таквим ставовима - био сам против било каквог уплитања материјалних потреба у формулисање студентских захтева.
Јер, као што сам одувек говорио, а и данас то кажем, тај велики студентски покрет није био инспирисан неким тренутним материјалним потребама, већ је напротив дошло до окретања од таквих ствари, напуштања себичних интереса и личних проблема и до идентификације са целим националним бићем тј. са бригама, потребама и тежњама свог народа. И то одрицање материјалног је једина ствар која је могла да запали искру блиставог сјаја у њиховим очима.
Тај студентски покрет није постављао материјалне захтеве. Он се уздигао изнад потреба генерације, обгрливши око себе узвишеније тежње свог народа.
С друге стране, овде у Букурешту је било предодређено да студентски покрет остане у оквирима универзитетских граница, да остане академски покрет и да никако не пређе у покрет политичке природе. Али такав став је био потпуно погрешан, јер се подударао са планом Јевреја и политичких странака, чији је главни интерес био да ограниче овај распламсали покрет на универзитет како би могли, на овај или онај начин, да га угуше.
Наше мишљење је било да ми нисмо формирали овај покрет да би преговарали, већ да бисмо остварили победу. Пошто за то нису биле довољне само наше студентске снаге, било је неопходно да се удружимо са свим Румунима. Осим тога, вође из Букурешта су биле против тога да се професор Куза постави за председника евентуалне организације, тврдећи да он није добар за такво активно вођство. Ја сам инсистирао да га морамо подржати таквог какав јесте.
И на крају су се они из Букурешта односили према мени с великом резервом. То ме је болело, јер ја сам им дошао са најискренијим и најсветијим намерама у свом срцу и са жарком жељом да на најбољи могући начин сарађујемо зарад наше отаџбине. Вероватно је њихово резервисано понашање према мени било оправдано тиме што ме нису познавали.
Из тог разлога сам у Букурешту наишао на неслагање и зато сам почео да радим изван студентске делегације.Успели смо да направимо само 3 или 4 заставе.


У КЛУЖУ
Отишао сам у Клуж са Александром Гиком, једним од три сина госпође Константе Гике, који је био праунук славног владара и суделовао је у студентском покрету.
Председник студената у Клужу звао се Алекса и био је умерењак. Дочекао ме је са истим оним аргументима, које сам већ чуо у Букурешту а тичу се оријентације студентског покрета и проглашења професора Кузе за председника нове организације. Али студентске масе су биле непоколебљиве и пуне ентузијазма. Тада сам упознао Моту, способног, надареног младића, који је делио Алексино мишљење. Покушао сам да га убедим у супротно, али без успеха. Било ми је тешко. Нисам познавао готово никог. Али ипак сам пронашао неколико студената који су се сложили са мном: Корнелије Георгеску, студент Фармације; Исак Мокану са Књижевности; Красмару са Медицине; Јустин Илиесу, идр. Направили смо само једну заставу, а затим смо се над њом заклели у кући капетана Сианкуа, који је од првог тренутка подржао наш план акције.

ВЕЛИКИ СКУП У ЈАШИЈУ 4. МАРТА, 1923. ОСНИВАЊЕ ЛИГЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ

Када сам се вратио у Јаши преда мном су се нашла два паралелна правца делања:
- Припремање скупа за који су на свим универзитетима направљене заставе.
- Настављање студентског покрета и продужавање генералног штрајка.
Што се прве тачке тиче, највећи проблем није био недостатак људства или организованости, нити су то биле владине мере. Овог пута највећу препреку је представљао сам професор Куза, који није показао баш велико одушевљење према организовању скупа, иако га није ни осуђивао. Професор Куза није био у потпуности убеђен у неопходност нашег организовања и уопште није веровао у успех планираног скупа.
Што се тиче друге тачке, имао сам огромних потешкоћа са вођама у Букурешту и Клужу, и те потешкоће су спречавале било какав договор око даљег плана борбе, око чега је могло да се оствари савршено јединство мишљења, које би нас ојачало и подигло упркос непријатељу и свим нашим грешкама из прошлости.
Вођство и студентско тело тих центара:
1. Нису били упознати са јеврејским питањем; нису били свесни јудејске моћи нити њиховог начина размишљања и деловања. Они су ушли у рат не знајући ништа о противнику.
2. Веровали су да тадашња либерална Влада, којој ћемо обећати подршку, може да испуни наше захтеве.
Са таквих позиција они су се радије упустили у преговоре, верујући да ће на крају убедити политичаре у оправданост свог покрета. Ја мислим да нема ништа горе од расправе са људима који нису упознати чак ни са најосновнијим аспектима проблема. С обзиром на такву ситуацију ја сам предузео следеће мере:
1. Да неколико делегата из Јашија редовно учествује на састанцима централног одбора у Букурешту ( Ти састанци су се одржавали два, три пута недељно. Почињали су у 9 часова увече и трајали до 3, 4, 5, па чак и до 7 часова ујутро до када су трајале дискусије. За многе учеснике једина успомена на овај студентски покрет били су ти састанци са својим сукобљавањем различитих мишљења унутар централног одбора.)
2. Да се у Букурешту и Клужу формира група најбољих бораца, који би деловали независно од директива њихових центара.
У Букурешту и Клужу су веома брзо формиране те групе. У Букурешту су оне биле присутне у самом одбору, где је вођство на сваком састанку наилазило на снажан отпор. Ибраилеану, делегат из Јашија, био је у Букурешту од велике помоћи. На сличан начин, непоколебљив став вође студената Медицине, Симионескуа, одржавао је студенте у правом расположењу.
Што се тиче припрема за предстојећи скуп, оне су према вестима из Јашија, текле на следећи начин:
За само две недеље, поверљивим људима је подељено преко 40 застава у 40 округа. Било је сасвим природно што је након два месеца студентских протеста и генералног штрајка на свим универзитетима, дух румунског народа кључао и што је народ чекао само једну реч да устане у борбу. Заставе и вест о скупу дошле су на време.
Професор Куза је желео да се датум скупа одреди негде у мају како би дошло што више људи. Ја сам, међутим, сматрао да скуп треба да се одржи што пре из следећих разлога:
1.Сви људи, који су устали, окупљени око студентског покрета, очекивали су да однекуд стигне неко наређење како би формирали јединице и како би знали да је утврђен план, који ће да следе.
2.Плашио сам се да би јудео-масонерија могла да нањуши наш план и покрене псеудо-патриотску организацију, којом би преварили народ и скренули цео покрет на погрешан колосек. У сваком случају то би створило велику пометњу у румунском народу и зато није било времена за размишљање.
3.Осетио сам да је неопходно подржати вођство студентског покрета, јер водити рат није лако када вас нападају са свих страна: влада, локалне власти, родитељи, професори, и када вас уз све то прати сиромаштво, глад, хладноћа. Помоћ и речи подршке окрепили би целокупни покрет народних маса.
4.И коначно, зато што на хиљаде студената није знало шта да ради; протествовали су једном или два пута; одржали су састанак или два. Али прошла су већ два месеца. Овој омладини је било потребно нешто да раде. Када би се створила нова организација, сво то мноштво људи, које не зна шта даље да уради, добило би широки избор обавеза.
Могли би да почну са радом већ следећег дана, да се упуте ка селима, да их организују и придобију на своју страну.

4.МАРТ, 1923.

Професор Куза је одлучио да се скуп одржи у недељу, 4. марта, 1923. у Јашију.
Позвао ме је на вечеру. Ту се потегло питање назива нове организације. Капетан Лефтер је рекао:Странка народне одбране, као у Француској. Ја сам се сложио. Професор Куза је додао: ''Не странка, него савез - 'Савез хришћанске народне одбране'.'' И тако смо је и назвали.
Затим сам ја послао телеграме у Черновце, Букурешт и Клуж са истом поруком: ''Венчање у Јашију 4.марта.''
Након тога сам се посветио сређивању најситнијих детаља око припреме тог скупа. Професор Куза је у договору са професором Сумулеануом и мојим оцем одредио распоред скупа: у Саборној цркви - молитва; на Универзитету - одавање почасти Симиону Барнутију и Г. Марзеску; у дворани Бејан - јавно заседање.
Одштампани су плакати, који најављују велики народни скуп. Вест о великом румунском скупу у Јашију, који је за циљ имао оснивање једне борбене организације, муњевитом брзином се проширила међу студентима четири универзитета, а затим и међу Румунима у целини.
Трећег марта увече у град су почели да пристижу пуни возови људи на челу са својим вођама, који су донели заставе.
До јутра су стигле 42 групе са 42 заставе. Заставе су биле црне - знак жалости; у средини су имале бели круг, који је симболисао нашу наду окружену тамом, коју морамо да победимо; у средини белог круга налазио се кукасти крст, симбол анти-семитског покрета у целом свету; и свуда око заставе биле су боје румунске тробојке - црвена, жута и плава. Професор Куза је одобрио изглед ових застава још када је био у Букурешту. Ми смо их умотали у новине и кренули у Саборну цркву, где је одржана света Литургија у присуству више од 10,000 људи.
Све заставе су размотане пред олтаром у тренутку када је требало да се освештају. Када су освештане, требало је да прођу кроз целу земљу и представљају право утврђење румунског духа, који се око њих окупља. Ове заставе, које су послате у сваки округ Румуније, деловале су као средство окупљања и удруживања оних, који деле слична мишљења и осећања. Њиховим узвишеним благословом, импресивним симболизмом и њиховом поставком у сваком округу, решен је велики проблем организовања и усмеравања народа.
Хиљаде људи са размотаним заставама формирало је литију од Саборне цркве, преко Трга Уједињења, улицама Лапуснеану и Царол, према Универзитету. Тамо су, у духу поклоњења и дубоког поштовања, постављени венци за Михаила Когалницеануа, Симиона Барнутија и Георгија Марзескуа, од којих је овај последњи бранио 7. члан Устава из 1879., а његов син је, међутим, министар у либералној Влади Георгије Марзеску, бранилац Јевреја.
У амфитеатру Универзитета је потписан документ о оснивању ''Савеза хришћанске народне одбране.''
Тог попднева у дворани Бејан одржано је и јавно заседање Савеза, којим је председавао генерал Јон Тарноши. Многи људи, који нису могли да се сместе у сали, стајали су на улици. Професор Куза је проглашен за председника Савеза хришћанске народне одбране на велико одушевљење свих присутних. На заседању су говорили: професор Куза, проф. Сумулеану, генерал Тарноши, мој отац, представник сваког округа и преставници свих универзитетских центара: Тадеуш Попеску, Прелипцеану, Александар Вентоник, Донча Манеа, Новичи, Софрон Робота. Међу њима сам био и ја. На крају, након што су прочитани предлози, професор Куза је у завршном обраћању мени поверио једну мисију, говорећи:
''Организацију Л.А.Н.Ц.-а за целу земљу поверавам младом правнику К.З. Кодреануу.''
Затим је именовао окружне вође. Све се завршило у савршеном реду и са великим одушевљењем.

ОСТАЛЕ АНТИ-СЕМИТСКЕ И НАЦИОНАЛНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Мање анти-семитске организације економског и политичког карактера постојале су чак и пре 1900. године, као и после тога. Њих су покренули људи, који су показивали много бриге и љубави према својој земљи и на тај начин су хтели да се супротставе све већој најезди Јевреја. Најозбиљнија анти-семитска организација била је ''Национал-демократска странка'', основана 23. априла, 1910. под вођством професора Н.Јорге и А.Ц.Кузе. Ова странка је имала комплетан административни програм. Његов члан 45 је нудио решење јеврејског питања:
''Решавање јеврејског питања мора се постићи елиминисањем Јевреја, развојем румунских производних снага и заштитом румунских предузећа.''
Иза пописа тих тачака, налази се свечано обећање:
''Ми ћемо подржавати, ширити и бранити овај програм својом непоколебљивошћу и свом својом снагом, сматрајући то нашом најважнијом часном обавезом.''
А.Ц.Куза Н.Јорга

Ова странка је окупила све ветеране из 1900. године. Поред већ поменутих вођа ту су се нашли: професор Сумулеану, проф. Јон Зелеа-Кодреану, Бутуреану у Дорохоју, Тони у Галацу, Ц.Н.Ифрим и Стефан Петровић, Ц.Ц. Цороиу и други.
Године 1914. сви они су повели покрет, који је захтевао да Румунија уђе у рат за ослобођење Трансилваније; а 1916. већина њих се нашла у првим борбеним редовима, обављајући сјајно своју дужност.
У периоду од 1910. до 1911. окрузи: Дорохој, под вођством Бутуреануа; Јаши, под вођством професора Кузе; и Сучава на челу са мојим оцем, постали су утврђења румунског препорода.
До 1912. године национални покрет у тим областима постао је толико јак да власт на изборима није могла да избегне убедљиви пораз без употребе силе. Том приликом мој отац је био тешко повређен.
Одмах после рата, када су се сељаци вратили својим кућама желећи одлучно нов живот, први избори донели су победу професора Кузе у Јашију и мог оца у Сучави. Они су постали народни посланици у Скупштини, где су се укључили у жестоку парламентарну борбу, коју је одобравала цела земља. Вођена је борба против мира, који су хтели да нам наметну Немци, чија је војска окупирала нашу земљу.
Одјек ових заиста изванредних сукоба окупио је наду и поверење народа око Национал-демократске странке, тако да је на следећим изборима забележена заиста убедљива победа. У Сучави, победа је била беспримерна. Од седам посланичких места, тадашња власт је освојила једно, остале странке ни једно, а листа мог оца шест. У Дорохоју и Јашију резултати су били готово исти. Ка Букурешту су кренула 34 народна посланика из Национал-демократске странке.
Али, на несрећу Румуна, овај масовни покрет, који је долазио са свих страна земље, завршио се великим поразом. То је дотукло Румуне попут грома. Јудео-масонске снаге успеле су да поделе странку на два дела и одвоје професора Николу Јоргу од А.Ц.Кузе. Наиме, Јорга се није супротставио уговору, који нам је наметао ''клаузулу о мањинама'' и тиме је показао да је спреман то да потпише. Професор Куза је, с друге стране, сматро да та неславна ''клаузула о мањинама'' преставља гажење по проливеној румунској крви, недопустиво мешање у наше унутрашње послове и почетак наше несреће. Нама је, наиме, на превару наметнуто признавање политичких права Јеврејима у целини.
Неко време Н.Јорга више није био анти-Семита. Било је очигледно да тај раскид није могао да се надокнади. И тако су се несрећној румунској нацији још једном срушиле све наде у спасење. Већина чланова странке и народних посланика, стала је на страну професора Николе Јорге, верујући да их став професора Кузе удаљава од било какве могућности да освоје власт. Уз професора Кузу стали су само професор Сумулеану и мој отац.

''РУМУНСКА НАЦИОНАЛНА ФАША'' И ''РУМУНСКА АКЦИЈА''

Године 1923. током студентског протеста, покренута таласом национализма, створена је ''Румунска национална фаша'' на челу са Вифором, Лунгулескуом, Багулескуом, а у Клужу ''Румунска акција'' под вођством професора Катунеануа, Кјортеа, Јулија Хатегана, правника Емануила Василија-Клужа и групе студената на челу са Мотом.
Прва организација објављивала је недељник ''Фашизам'', који је био квалитетан и жесток. Али они нису били упознати са јеврејским проблемом. Друга организација је најпре објављивала двомесечник ''Румунска акција'', а касније ''Румунско братство'', такође квалитетне садржине. Али они су се ограничили само на објављивање. Нису могли да покрену никакву акцију нити да створе неку озбиљнију организацију.
У то време већ поменути студент, Мота, превео је са француског ''Протоколе'', свој коментар на њих дали су професор Катунеану и Емануил Василиј-Клуж и то је објављено у форми књижице. У приближно исто време, Емануил Василиј-Клуж објавио је свој рад ''Демографска ситуација у Румунији'', у коме је изнео статистичке податке о ужасном стању румунских градова.
Ове две организације нису имале ни снаге, ни организованости, ни довољно научне компетентности као што је имао ''Савез хришћанске народне одбране'', тако да су се стопиле са њим 1925. године.
[.]
Након оснивања ''Савеза хришћанске народне одбране'' моја делатност је требало да се настави у два правца: деловање у оквиру студентског покрета као одвојене јединице, организоване по средиштима, чији је главни циљ била борба, која је вођена већ три месеца; и делатност у оквиру Л.А.Н.Ц.-а, где ми је професор Куза доделио функцију организатора.
На студентској страни требало је да се борим за:
- Одржавање стања генералног штрајка, што је подразумевало студентску част. То је представљало прилично тежак посао с обзиром на нападе, ударце, притиске и вребања, којима су студенти на сваком месту били изложени. Поред тога, било је и малодушних студената, који су веровали у пораз и требало их је уверити у супротно.
- За систематично кориштење доступних студентских елемената ради њиховог регрутовања у румунске народне масе и организовања у јединствену војску: Л.А.Н.Ц.
У оквиру Л.А.Н.Ц.-а имали смо вође и заставе у неких 40-ак округа. Требало је:
- Да завршимо заставе за преостале округе.
- Да остваримо што је могуће бољи контакт са појединачним вођама.
- Да што пре дамо прецизна упутства о организацији окружним вођама, који нису знали како даље да поступају.
Укратко: одбрамбено деловање међу студентима; офанзивно у оквиру Л.А.Н.Ц.-а.
Огромна маса студената вођена је властитим здравим инстинктима наше расе и духом својих предака. Они су следили свој славни пут превазилазећи многе препреке.
Међутим, у Савезу су проблеми били нешто озбиљнији. Окружни вође тражили су објашњења и упутства за организовање. Народ, покренут снажним таласом, требало је учврстити у вери, поучити и потпуније информисати о организацији и циљевима борбе. Они су морали да се науче дисциплини и поверењу у свог вођу.
Ми тада нисмо стварали неки нов покрет, него смо већ имали један осамостаљени покрет, који је требало организовати, дисциплиновати, подучити и водити кроз битке.
Када сам дошао код професора Кузе са таквим писмима и захтевима, то га је разоружало, јер се тада упознао са једним новим и њему страним светом. Он, који је као Сунце неоспорно блистао на висинама теоријског неба, постао је немоћан када се спустио у стваран свет, на поприште немилосрдне борбе:
''Нама нису потребни статути. Нека се људи сами организују.''
Или:
''Нисмо у касарни, па да нам треба дисциплина.'' - често нам је говорио.
Онда сам ја почео сам да пишем статут, до најситнијих детаља. Али пошто сам знао да је то тежак посао за мој узраст, након пар дана рада заједно са оцем постигао сам потребне модификације у форми и садржају.
Систем организације био је једноставан, али другачији од дотадашње организације политичких странака. Разлика је била у томе што сам ја, поред одговарајуће политичке организације засноване на окружним одборима и члановима, формирао још и посебне групе од по десет и сто младића. Наше политичке странке до тада нису имале ништа слично у својој организацији. Касније су и оне то прихватиле у форми Младих Либерала, Младежи Народне сељачке странке итд.
Када сам показао статут професору Кузи, избио је прави рат. Није хтео ни да чује за то. Затим је уследила непријатна расправа од пар сати између проф. Кузе и мог оца, која ме је буквално запањила. Мислио сам да ће можда доћи до нежељеног сукоба и било ми је жао, јер сам ја био узрок те свађе. Мој отац, груб и насилан човек, узео је статут и однео га на штампање без одобрења професора Кузе.
Али проф. Куза, који је показао више стрпљења и био мирније нарави, колико год да је био чврст у својим убеђењима, у оваквим ситуацијама је био савитљив и знао је како да смири ствари. Позвао је опет мог оца и рекао му: ''У реду отштампаћемо то, али дај ми шансу да то прегледам.''
Он је то исправио, дотерао, додао је теоријски део, притужбе, манифесте и тек онда послао на штампање. То је онда постао ''Водич сваког доброг Румуна'', а касније кључна књига Савеза (Л.А.Н.Ц.-а) све до 1935. године.
Био сам задовољан што је остварено нешто корисно и апсолутно неопходно за нашу организацију, али моје срце ми је говорило: ''Ствари ће се одвијати веома тешко, када смо се толико расправљали око елементарних питања. У једној организацији није добро када нема разумевања, али не ваља ни сувише расправљати.''

ПРОМЕНА ЧЛАНА 7 РУМУНСКОГ УСТАВА, МАРТА 1923.
ПРИЗНАВАЊЕ ГРАЂАНСКИХ ПРАВА ЈЕВРЕЈИМА

Дуго се говорило о томе да Либерални Парламент, који је био истовремено и Конституциона Скупштина, и имао задатак преправљања Устава, намерава да промени члан 7 у смислу одобравања ''држављанства и политичких права свим Јеврејима присутним у Румунији''.
До тада је овај члан старог Устава онемогућавао доделу држављанства странцима и тако је чинио одбрамбени штит од инвазије и мешања Јевреја у управљање судбином наше земље. Додела ове привилегије да се чак 2 милиона Јевреја укључи у државне послове Румуније, и то додела једнаких права Јеврејима, који су се тек доселили у нашу земљу и Румунима, који хиљадама година живе овде, представљала је неправду, која вапи до неба и велику претњу, која је могла само да забрине и дубоко потресе сваког Румуна који воли своју земљу.
Суочен са оваквом ситуацијом професор Куза је написао низ незаборавних чланака указујући на опасност, која прети будућности нашег народа, а Савез је проследио петиције, које су потписивали Румуни из целе земље и у којима се захтева да члан 7 румунског Устава остане непромењен. Петиције су биле попуњене стотинама хиљада потписа и предате Конституционој Скупштини.
Сматрао сам да ми студенти треба да одемо у Букурешт док се тамо разматра тако битан проблем, и да заједно са локалним студентима и становништвом организујемо демонстрације ради заустављања поступка, који би уништио нашу будућност. Упутио сам се ка Черновцима, Клужу и Букурешту.
Студенти су прихватили мој предлог и почели су да организују полазак. Како бисмо одредили тачан датум поласка, договорено је да ја пошаљем одговарајући телеграм.
Али план је пропао. Ми смо очекивали да ће разматрање тог питања трајати бар три дана, током којих бисмо ми могли да стигнемо у Букурешт. Али 26. марта разматрање овог важног питања потрајало је мање од пола сата. Либерална Влада, баш као и Скупштина - свесна свог срамног поступка, покушавала је да прикрије своју одлуку, прелазећи преко тога што неприметније.
Следећег дана, након ове велике издаје, такозвана румунска штампа, баш као и јеврејска, прећутала је тај неславни поступак Владе. ''Dimineata'' (''Јутро''), ''Lupta'' (''Борба'') и ''Adevarul'' (''Истина'') свакодневно су објављивали велике наслове о сукобу између кућевласника и станара у Букурешту, а у углу тек неколико речи, којима су једноставно и лукаво објавили: ''Члан 7 румунског устава замењен је чланом 133.''
Либерална странка и Скупштина су на тај начин запечатиле судбину овог народа. Све клетве наше деце, наших мајки и очева и свих Румуна, који пате због тога, нису довољне да казне ове издајнике свога народа.
Тако је у тишини и атмосфери опште малодушности испраћен овај велики чин издаје.
Огласио се само професор Куза, личност која се тада уздигла над целом румунском нацијом:
''Браћо Румуни,
Устав од 28. марта, 1923. мора бити поништен одмах. Протествујте против његовог проглашења. Захтевајте слободне изборе. Организујте се како би обезбедили своју победу. Нови Устав мора да гарантује румунском народу право првенства као већинском народу у овој држави.''
Када сам у Јашију чуо вест, бризнуо сам у плач. Рекао сам себи:
''То је немогуће! Треба бар да се побунимо против тога. Јер ако се народ, коме је учињена таква неправда, не буни, онда је то болестан народ.''
Затим сам издао манифест адресиран на грађане Јашија, позивајући све Румуне на протестни митинг на Универзитету. Вест да су Јеврејима одобрена сва грађанска права проширила се попут муње и град је био узбуркан.
На наредбу Владе локалне власти су на улицу извеле војску, жандаре, полицију; дошло је до провокација, иза чега је протест званично забрањен. Онда је план промењен. Уместо да се митинг одржи на Универзитету, он је одржан на 14 различитих места по граду. Тако је почео протест и сукоби, који су трајали целу ноћ.
Локалне власти, војне и полицијске снаге, биле су потпуно збуњене изненадном променом наших планова, местом окупљања и трчањем с једног краја града на други. Њихови агенти су их обавештавали о демонстрацијама, које су избијале сваких пола сата на различитом месту.
Моја група се састала на најпроблематичнијем месту: Подул Росу и Тг. Цуцулуи, где су Јевреји дрско тврдили да анти-Семита, који тамо крочи неће жив изаћи.
Тамо није живео ни један Румун. Хиљаде Јевреја је устало и кренуло да трчи горе доле као у леглу црва. Пошто смо тако ватрено дочекани, и узвратили смо ватром.
Обављали смо своју дужност рушећи све што нам се нашло на путу и показујући Јеврејима да Јаши, древна престоница Молдавије, још увек припада Румунима и да овде ми владамо, ми одобравамо или забрањујемо, одржавамо мир или водимо рат, кажњавамо или праштамо.
Сутрадан је у град стигла и коњица из Бирлада да помогне полицији, жандарима и Јеврејима, а у Букурешту су изашла специјална издања новина са насловима попут: ''Јаши је преживео ноћ и дан револуције.''
Толико смо ми, обична деца, могли да учинимо; то је све што смо знали, а у том тренутку је на наша плећа пао тежак терет. Ми се нисмо мирили с тим, нисмо се понели малодушно и кукавички. Учинили смо све што смо могли и заклели смо се да ћемо се целога живота борити против наметања ропства, без обзира колико борби и жртава то захтевало.
Следећег дана сам отишао у полицијску станицу да однесем нешто хране онима, који су били ухапшени. Управо тада је полиција саслушавала Јулијана Сарбуа мислећи да је он аутор манифеста. Када сам то видео, изашао сам пред полицијског инспектора и рекао:
''Сарбу није аутор тог манифеста, ја сам.''

МОЈЕ ПРВО ХАПШЕЊЕ

У станици су ми рекли:
''Господине Кодреану, морате на суд у пратњи полицајца.''
''Зашто у пратњи полицајца?'', одговорио сам. ''Идем сам.'' Ово је било први пут да неко сумња у моју реч и зато сам био увређен.
''Не, ја нећу да идем са полицајцем. Он ако хоће може да иде 60 стопа (18 м) иза мене. Ја идем сам. Моја реч вреди више од 20 полицајаца.'' Кренуо сам, а полицајац је ишао 20 стопа (6 м) иза мене.
Дошао сам до зграде суда. Он је пришао и одвео ме пред истражног судију Катичија, који ми је рекао:
''Ухапшени сте и морам да вас пошаљем у затвор.''
Када сам то чуо, пао ми је мрак на очи. У то време, бити ухапшен значило је велику срамоту. Нико од мени познатих становника Јашија никада није био ухапшен, нити је ико икада чуо да је ухапшен неки родољубиви студент. А камоли ја са својом патриотском прошлошћу.''
Пришао сам његовом столу и рекао му:
''Часни судијо, ја не прихватам да будем ухапшен и нико ме неће одвести у затвор.''
Јадан човек, да би избегао даљу расправу, наредио је полицајцу да ме одведе у затвор и саветовао ми да се не противим томе.Онда је отишао. Полицајац је покушао да ме одведе. Рекао сам му:
''Иди кући, човече, и остави ме на миру. Не можеш ме померити одавде.'' Затим су ушли и други полицајци. Ја сам ту остао од 11 часова ујутро до 8 увече. Сви напори да ме изведу напоље били су узалудни.
Мислио сам у себи:
''Ја нисам урадио ништа лоше. Одрадио сам дужност према свом народу. Ако постоје кривци, које треба ухапсити, то су они који су се огрешили о свој народ: Скупштина, која је потврдила грађанска права Јеврејима.''
На крају су сви запослени у суду, један по један, отишли кући. Остали смо само ја и полицајци. Око 8 часова стигла су још тројица.
''Господине Кодреану, ми имамо налог да испразнимо ову зграду.''
''У реду, господо, изаћи ћу.''
Сишли смо низ степенице и изашли из зграде. На моје изненађење, испред је у полукругу стајала група жандара, тужиоца, судија и полицајаца.
На то сам ја кренуо напред и сео насред дворишта суда. Пришли су ми и рекли: ''Ви морате у затвор.''
''Нећу да идем.''
Подигли су ме, ставили у кола и полако одвезли до затвора у пратњи групе жандара, који су ишли пешке. У последњем моменту, када смо пролазили кроз затворску капију, наши момци су покушали да ме ослободе, али су их зауставили полицијски револвери.
Да ли је то био бунт против закона? Не. То је била побуна против наметања неправде.
[.]
Моје упорно одбијање да будем ухапшен као да је предсказивало велику патњу, која ми је била суђена од оног тренутка када сам се нашао између хладних затворских зидина.
Ту су ме држали недељу дана, до вечери уочи Ускрса. Моји први дани у затвору! Искрено говорећи поднео сам их веома тешко, јер нисам могао да схватим како може бити ухапшен неко ко се бори за свој народ и то по наређењу оних, који се боре против тог народа.
Пошто сам ослобођен, отишао сам кући. Многи Румуни дошли су да ме дочекају на железничкој станици показујући да саосећају са мном и охрабрујући ме да наставим борбу, која припада целом народу и која ће на крају победити.
[.]
Цела нација, са свим својим слојевима, од сељака до интелектуалца, веома болно је примила тужну вест о промени члана 7; али они нису могли ништа да ураде, јер су се одјеном пробудили продани и преварени од стране својих вођа. Питам се ко нас је то проклео и шта смо ми, Румуни, згрешили да будемо осуђени на такву лоповску власт?
[.]
Имамо овде два историјска тренутка у две различите Румуније, са две врсте људи и истим проблемом:
Конституциона Скупштина из 1879. године у малој Румунији, веома малој држави која је имала храбрости да се одупре притисцима Европе, и Конституциона Скупштина из 1923. године, у већој Румунији, за коју су пале многе жртве, а која из корумпиране сервилности, под притиском исте те Европе, није оклевала да понизи и угрози живот целе нације.

ВЕЛИКАНИ РУМУНИЈЕ 1879. ГОДИНЕ

ВЕО ЗАБОРАВА
На страницама, које следе, читалац ове књиге ће помало изненада наићи на низ одломака из дела неколико врхунских мислилаца, патриота и познавалаца нашег менталитета, који су се 1879. године жестоко борили за права и живот румунског народа, храбро се супротстављајући претњама целе Европе.
Иако уметање тих одломака оптерећује и компликује нормално праћење преосталог садржаја књиге, не поштујући уобичајена правила, ја их умећем не толико ради њиховог историјског значаја, већ да би још једном обелоданио ове бисере расуђивања и изражавања наших великана, који су због јудео-масонске завере прогоњени и бачени у заборав, само зато што су писали, мислили и борили се за Румунију као прави дивови.
Након што су политичари 50 година одрицали јеврејску опасност, наша генерација студената се идентификује са истим тим убеђењима и осећањима, која су поседовали румунски великани 1879. године и у тренутку овог узвишеног сједињавања, ми им се из захвалности и поштовања клањамо, у сенци њихове величине.

ВАСИЛ КОНТА
Разтмотримо став који је заступао наш велики Конта у Народној Скупштини 1879. године.
Пре педесет година румунски филозоф је неоспорним научним аргументима, уоквиреним у систем непогрешиве логике, доказао тачност расних чињеница, на којима треба да се темељи национална држава; дакле, изнео је теорију, коју је педесет година касније прихватио исти онај Берлин, који нам је 1879. наметнуо признавање грађанских права Јеврејима.
Из тога се види колико су слаби аргументи оних, који нападају национални покрет као нешто што је инспирисано новом немачком идеологијом, када је у ствари Берлин, после толико година, преузео идеје Васила Конте, Михајла Еминескуа и др.
''Ми ћемо нестати као народ уколико се не будемо борили против Јудејске опасности.
Опште је призната чињеница, чак и од стране оних који нас данас нападају, да је први услов постојања и напретка једне државе да њени грађани буду истог порекла, исте крви, што је и разумљиво. Као прво, припадници исте расе се обично венчавају само између себе, јер једино тако могу да задрже расно јединство; брак затим развија осећања према породици, која предтављају најјаче и најтрајније везе међу појединцима; а када узмемо у обзир да се породичне везе шире и обухватају све грађане државе, видимо да међу њима влада свеопште осећање љубави, што се назива расном блискошћу. Штавише, имајући на уму да иста крв тече венама свих представника једног народа, разумљиво је да ће сви они путем наслеђивања имати скоро иста осећања, намере, па чак и идеје; тако да ће у опасним временима, у ванредним ситуацијама, њихова срца куцати као једно, њихови умови ће прихватити једно мишљење, деловање свих ће тежити истом циљу; другим речима, нација, сачињена од једне расе имаће само један центар гравитације; а држава такве нације егзистираће у условима највеће моћи, трајности и напретка. Дакле, као и код одржања врсте, први услов за постојање државе јесте да њен народ буде исте расе. То је чињеница, на којој се заснива принцип нација, о коме се толико говори у цивилизованом свету. Тај принцип се, наравно, односи само на расно порекло народа, а никако не на оно што називају '' субјектима државе без обзира на расну припадност'', јер у том случају тај принцип не би имао на кога да се примени. Тај принцип је данас тако дубоко укорењен у свести свих народа, да се све данашње државе стварају или реконституишу само на тим основама. Зато, нека јеврејски публицисти или њихови миљеници више не говоре да је темељ државе само заједнички материјални интерес њених грађана, јер, напротив, видимо да је управо у овом нашем веку рођен принцип нација; који данас све више и више преовладава у свету.
Истина, то не спречава странце да стекну држављанство, уколико се асимилују са већинским народом у тој држави; тачније, уколико се потпуно уклопе у тај народ тако да држава остаје национално јединствена.
То су једини научни принципи натурализације. Јер да би натурализација била корисна, разумна и сагласна научним критеријумима, мора бити одобрена само оним странцима, који се асимилују или су упућени на то склапањем брака са држављанином те земље. У супротном, лако је закључити да ће давање држављанства појединцима, који немају или не могу да имају склоност ка асимилацији, довести до вечне борбе између супротних намера.
Не кажем да је немогуће да више народа различитог порекла живи у једној држави, да они понекад имају заједничке интересе и да се једнако подупиру наслеђене склоности и једног и другог народа под једнаким околностима. Све док траје такво стање ствари, и домаће и натурализовано становништво ће свакако живети мирно. Али околности се мењају, а са њима могу да се промене и интереси различитих народа; ако не данас, онда сутра; ако не сутра онда прекосутра, намере натурализованог становништва ће бити супротне намерама домаћег становништва, а онда ће нечији интерес превладати над осталим интересима, па тај интерес неће моћи да се задовољи без жртвовања других интереса; а онда ће доћи до борбе за опстанак између две расе, са жестоким борбама, које се могу окончати или потпуним нестајањем државе или уништењем једне од раса, тако да опет у држави остаје само једна доминантна раса.....Наша национална историја и свакодневно искуство нам показују да од свих странаца, који су дошли у контакт са нама, Турци и нарочито Јевреји су ти који се никада нису са нама мешали, док су се остали странци: Руси, Грци, Италијани, Немци, мешали и стопили са нама, ако не у првом, а онда у другом или трећем колену, али на крају се разлика између тих странаца и нас губи и по питању порекла као и љубави према овој земљи. Али са Јеврејима је другачије....
....Без обзира како ће ово питање бити третирано или како ће се протумачити, ми ћемо нестати као народ, уколико се не будемо борили против јудејске опасности.''
(Одломак са предавања против ревизије члана 7 румунског Устава, одржаног у Народној Скупштини, на ванредном заседању, 4. септембра, 1879. а објављеног у Службеном гласилу, бр.201 од среде, 17. септембра, 1879. године, стр.5755-6).

ВАСИЛ АЛЕКСАНДРИ
Док је био у Скупштини, Васил Конта је одржао горе поменуто предавање, а песник Васил Александри је изразио осећања румунског народа на следећи начин:
'' Данас нам прилази Румунија носећи у рукама уџбеник историје, у који ми можемо да упишемо или понижење и нестанак нашег народа или његово достојанство и спасење...
Суочени са таквом ситуацијом, којој нема равне у светској историји, ми морамо знати како да своја срца и ум уздигнемо до висина наше дужности, без страсти и насиља, смирено, са пробуђеним патриотизмом и племенитом храброшћу, што се и очекује од људи који одлучују о судбини своје земље.
Каква је та нова невоља? Какво је то ново освајање? Ко су освајачи? Одакле они долазе? Шта желе? И ко је тај нови Мојсије што их води у нову обећану земљу, која се овога пута налази на обалама Дунава?
Ко су ти нови освајачи? То је један енергичан и интелигентан народ, који се не зауставља док не испуни свој задатак; то су носиоци најмрачнијег верског фанатизма; најнеприступачнији народ на свету, народ који не може да се асимилује са осталим светским нацијама...
Шта они хоће од нас?
Да постану господари земље, која припада нашем народу, претварајући нас, праве господаре ове земље, у своје робове, као што је то данас случај са сељацима у Галицији и делу Буковине.
Ова земља је прелепа и веома богата; она има велике градове, железницу, модерне институције и људе који су, као и сви романски народи, прилично непредвидиви... Ништа лакше него заузети место прастановника ове земље и тако претворити све ово у израелско власништво.
Ако је то план данашњих освајача, а све нас упућује на то да јесте, онда се још једном потврђује предузимљив дух Израиљаца, а то не заслужује срамоту, већ ће вероватно изазвати одобравање и дивљење практичних људи.
Ми, Румуни, би требало да се стидимо, ако из своје равнодушности или због неких кобних и апсурдних хуманитарних теорија, помогнемо да се такав план испуни. Кривица ће пасти на нас уколико, заслепљени тим теоријама или надвладани неким имагинарним страхом под утицајем имагинарних претњи, заборавимо да је Румунија наше свето наслеђе, које су нам поверили претци и које треба цело и нетакнуто да оставимо својој деци.....
Шта би рекао наш народ када бисмо му приредили такву ситуацију? Шта би рекли Румуни, који су се храбро борили за независност земље наших предака?
Наша отаџбина би се постидела и с тугом би затворила очи да не гледа нашу срамоту.
Сваки прави Румун би рекао: Од сада ме више не питај за моју крв, када је крв коју смо пролили послужила само за комадање моје земље и понижавање националног поноса.
Из тог разлога, када Румунија изађе пред нас држећи у руци уџбеник историје како бисмо ми на његовим страницама исписали свој вето, ја ћу у своје име поцепати страницу, која је намењена за уписивање пропасти наше земље и на другој страни ћу од срца записати: достојанство и спасење! ''
(Одломак са предавања против ревизије члана 7 румунског Устава, одржаног на ванредном заседању Народне Скупштине 10. октобра, 1879. а објављеног у Службеном гласилу, бр. 230, од четвртка 11./23. октобра, 1879, стр. 6552.-8.)

МИХАИЛ КОГАЛНИЦЕАНУ
Овде износим и достојанствени став о јеврејском питању, који заступа Михаил Когалницеану, министар унутрашњих послова из 1869. године, честити вођа истог оног министарства, које данас издаје наређења за малтретирање оних, који још увек бране свој народ:
''Сви они, који брину за своју земљу, свим силама се труде да зауставе Јевреје у њиховом искориштавању других народа.
У Румунији, јеврејско питање нема верски, већ национални и у исто време економски карактер. Јевреји у Румунији не чине само другачију верску заједницу; они у правом смислу те речи, чине нацију, страну Румунима по пореклу, језику, начину облачења, обичајима, па чак и по осећањима.
Дакле, не ради се о верском прогону, јер да је тако, Израиљци би били изопштени из црквене заједнице или би им било онемогућено практиковање њиховог култа, што овде није случај. Не би се дозволило да њихове синагоге слободно ничу покрај хришћанских цркава; као што се не би толерисала ни све већа распрострањеност њиховог култа.
Сви они, који су посетили румунске кнежевине, а посебно Молдавију, били су ужаснути тужним призором наших градова, које су населили пољски Јевреји. Када су боље погледали трговину, индустрију и начин преживљавања те масе људи, ови посетиоци су се још више изненадили видевши да су Јевреји искључиво потрошачи, никад произвођачи. И да је њихова најраспрострањенија и, може се рећи, једина индустрија, продаја алкохола...
Ја нисам насилно избацио ни једног Јеврејина са његовог поседа на основу тога да према свим законима Израиљци у Румунији немају право на сеоски посед, што је случај у Србији. Ја сам ограничио изнајмљивање кафана и ноћних клубова Јеврејима, а посебно оним из Галиције и Подула. То је потврђено и Статутом и законом, који је изгласала Скупштина и ни један следећи закон до данас није то поништио, већ су напротив сви министри унутрашњих послова пре и после мене ту одлуку подржавали. Доказ за то су одлуке мојих претходника: од 17. и 28. јуна, 1861. за време министра Косте Форуа; од 5. фебруара, 1866. потписано од стране генерала Флорескуа; 11. марта и 11. априла, 1866.- наређење које је издао принц Димитрије Гхица за град Римнику-Сарат, итд.
У таквим околностима, не један, него ни десет наредних министара не би могло да поступи другачије од мене и мојих претходника.
Министри Румуније, земље са уставним уређењем, могу управљати само у складу са вољом народа. Нас дужност обавезује да узмемо у обзир потребе, жеље, а до одређене мере чак и предрасуде нашег народа...
Велико огорчење дела румунског народа је оправдано, јер представља глас народа, који се осећа угроженим национално и економски. Странци могу да угуше тај глас, али је недопустиво да га један румунски министар не послуша, без обзира којој странци он припадао.
И зато, не само данас, него заувек, у свим временима и свим уређењима, под свим владарима и државницима Румуније, сви они који брину за своју земљу, треба да схвате неопходност заустављања експлоатације румунског народа од стране Јевреја.''
(Одломак из разговора министра унутрашњих послова, Михајла Когалницеануа са министром спољних послова о јеврејском питању, у јуну, 1869. године. Објављено у Збирци старог и новог законодавства у Румунији до 1870. од аутора Јоана М. Бујореануа, Букурешт, 1873. Нова штампа румунских радника, део Ф. Наслов 'Уређење и ток', десето поглавље, стр. 813.-6.)

МИХАИЛ ЕМИНЕСКУ
''Ако су они већ сада, кад још немају пуна грађанска нити политичка права, преузели трговину и ситну индустрију у Молдавији; ако се већ сад, на наше ужасавање, шире по румунским низијама; ако се гнезде у срцу богате Олтеније; шта ће бити сутра када добију једнака права, када ће моћи себе да назову Румунима, када ће им закон давати за право да је ова земља њихова колико и наша!''
(Сабрана дела, Јеврејско питање, стр.489, Јаши, Књижара Јонеску-Георгеску, 1914. Цитирао Александар Наум)

А на 481. страни:
''Каквим радом или жртвама су они заслужили право да траже једнака права са румунским народом? Да ли су се они борили са Турцима, Монголима, Пољацима и Мађарима? Да ли су они кажњени када је прекршен стари договор? Да ли су они заслужни што се слава ове земље проширила светом или што је овај језик отргнут од прошлости и заборава? Да ли је заслугом неког од њих румунски народ стекао право на место под сунцем?''

ЈОН ХЕЛИАДЕ РАДУЛЕСКУ
''Зар не видите да Квекери из Енглеске и Француске не траже само грађанска права за своју верску браћу у Румунији, већ се залажу и за њихове привилегије и надмоћ; да ли они желе и код нас да успоставе клањање новцу, као некад златном телету?
Они траже оно што ми не можемо да дамо, па макар сви до једног изгинули.
Питам се да ли Квекери из Енглеске и Француске мисле да ће Румуни скрштених руку посматрати како се у њихов народ увлачи најподлија, најпрљавија и највулгарнија од свих владавина, доминација кловнова, Јевреја, обожавалаца Мамона?
Којим правом би могао да се успостави један тако одвратан облик владања сада, у свитање новог века, када ће цело човечанство, осим синова Сатане, изаћи као млада пред божанственог Младожењу?
Како се енглески и француски Квекери усуђују да изађу са идејом људских права, заснованом на једнакости свих, а с друге стране имају смелости да захтевају привилегије и своју надмоћ?
А пошто не могу то тако јавно да кажу, они у својој типично јеврејској дрскости иду дотле да нам прете у име европских владара и измишљају бесмислице као што је ''Румун израелске вероисповести''.
Чиме ће нас онда Јевреји надвладати? Својом бројношћу, силом?
Зарад добра, које им желимо, у име преображаја свих народа, па и самих Јевреја у земљи Палестини, ми их сажаљевамо и саветујемо им као Хришћани - који верују у спасење целог човечанства кроз Христа, Који разапет на крсту опрашта чак и својим крвницима - да не покушавају ништа слично, да ни не помишљају на то, а камоли да тврде тако нешто у данашње време немира и искушења Сатаниних анђела; боље да не покушавају тако нешто јер само Бог зна докле Румуни могу да иду у свом жестоком, али оправданом и узвишеном бесу, бранећи своја национална права и поседујући инстинкт очувања нације!''
( Одломак из дела Равнотежа између супротности или духа и материје, од аутора И. Хелиаде Радулескуа, Букурешт, објављено од 1859.-1869. 3.део, под насловом ''Израиљци и Јевреји'', десето поглавље, стр.380.-383.)

БОГДАН ПЕТРИЦЕИЦУ ХАЈДЕУ
''Дакле, у Талмуду се наводе два начина опхођења Јевреја према нама:
'Ако си јачи од Хришћана, уништи их.'
'Ако си слабији од Хришћана, ласкај им ...'
Али да би неко, ко је слабији од мене, постао једног дана јачи од мене, мора прво да прође кроз прелазну фазу, у којој је равноправан са мном.
Питам се да ли сад разумете шта значи дати такозвана политичка права Јеврејима?''
( Из ''Студија о Јудеизму. Талмуд као символ вере израелског народа,'' Б.П.Хајдеу, управник Историјског Архива Румуније, председник одсека за етику и политичке науке, Букурешт, издавачка кућа Теодор Ваидеску, кућа Босел бр.34, 1866; стр.30.-31.)

КОСТА НЕГРИ
''Јевреји, који чине једну седмину нашег становништва, престављају најтежу болест, на коју нас је осудила наша слабост, неспособност предвиђања и планирања будућности и наша поткупљивост.''
( Из писма Лупаску, у Окни, 12.јануара, 1869, објављено у делу Поезија, проза, књижевност, Косте Негрија са белешком о писцу и предговором Е.Гарлеануа, издавачка кућа ''Минерва'', Академски Булевар 3, Букурешт, 1909, стр.116).

А.Д. КСЕНОПОЛ
Допуштамо себи да у овом избору одломака упознамо читаоце са мишљењем великог историчара, А.Д. Ксенопола, универзитетског професора у Јашију; с обзиром на неизмерни ауторитет овог стручњака, који је за живота могао својим очима да види болно остварење својих открића:
''Уколико неки Румун одлучи да отвори радњу, ни један Јеврејин неће прећи његов праг. Тако ће он остати без великог дела муштерија, док се Румуни не противе куповини од Јевреја. Јасно је да чак и без манипулисања ценама, може да се уништи опстанак румунских трговаца.
Јеврејин никада неће увести у свој посао Румуна, који би при том могао нешто да научи; јер они примају Румуне у своју кућу само као слуге или портире. Они се чврсто и упорно држе тог система неприступачности. У безбројним јеврејским радњама и продавницама, које су преплавиле целу Молдавију, нема нити једног хришћанског или румунског шегрта, радника, пословође, рачуновође, благајника или продавца.
Дакле, Јевреји практикују према Румунима најстрожу неприступачност, које се не могу одрећи, јер им њихова религија то налаже.''
(Одломак из студије Ла qуестион исраелите ен Роумание А.Д. Ксенопола, објављене у Ла ренаиссанце латине, Париз, 1902, стр.17).

ГЕНЕРАЛНИ ШТРАЈК СТУДЕНАТА СЕ НАСТАВЉА

После Ускрса поново је почео протест.
На пољу Л.А.Н.Ц.-а, професор Куза је наставио да пише, а ми остали смо се бавили организацијом. У градовима и селима су почели поново да се одржавају бројни скупови.
На студентском плану, промена члана 7 румунског устава донела је са собом неке промене. Вође студената у Букурешту и Клужу, који су веровали да ће студенти на крају убедити владу да прихвати њихове захтеве, страшно су се разочарали видевши да влада, не само да не прихвата никакве захтеве студената, већ да даје политичка права Јеврејима; тако да су све више помишљали на предају.
У Клужу је председник студената сазвао састанак и рекао да би било најбоље да се сви врате на предавања. Студенти су одбили његов предлог, рекавши да они желе да сачувају своју част и да би борба требало да се настави до краја, до последње границе отпора. Заступници таквог мишљења били су: Јон Мота, Корнелије Георгеску, Исак Мокану и све наше групе студената.
Алекса се повукао, а као председник студентског центра Петру Мајор заменио га је Јон Мота, заједно са новим управним одбором.
Покушај владе да натера студенте да се поново врате на предавања и овога пута је пропао, али жртвовани су вође: Јон Мота и још шесторица њих заувек су избачени са свих универзитета због свог бескомпромисног става.
У Букурешту је група студената на челу са Симионескуом и Данулескуом почела да смењује своје вођство, које је постајало све неодлучније и слабије. И овде је пропао покушај владе да после Ускрса почну предавања.

ЈУНИ, 1923. ГОДИНЕ
Прошла су још два месеца херојског отпора, невоље и притисака, а студенти су били исцрпљени. У Букурешту је Универзитет отворен због испита, на које су изашли само посрнули студенти и Јевреји. На дан отварања, испред свих факултета је постављена војска. Напољу је дошло до сукоба, али су они били сувише слаби да спрече отварање.
План владе је био да на исти начин отвори све универзитете, остављајући Јаши за крај. Недељу дана касније Клуж, пар дана иза тога Черновци, универзитети су отварани уз присуство војске као и у Букурешту. Следеће недеље је требало да дође на ред Универзитет у Јашију. Он је изолован само владиним снагама, док су студенти били знатно ослабљени.
Уочи отварања, ми смо испланирали да окупирамо Универзитет током ноћи, знајући да ће сутрадан ући војска.
Пре мрака сам послао једног поверљивог студента, који је ушао у ходник и повукао ручке на два велика прозора тако да се то не примети, а да се прозори отворе када се гурне са спољашње стране. Пре него што сам било коме открио тај план, сазвао сам састанак стотину студената у 9 часова у Дворани Бејан. У 10 часова смо окупирали зграду Универзитета. На њеној фасади смо раширили заставу са кукастим крстом.
Мало касније је дошао професор Симионеску, ректор Универзитета. Ушао је унутра и наговарао нас да напустимо зграду. Ми смо то одбили износећи му своје разлоге. Пар сати касније он је отишао. Организовали смо стражу и остали тамо целу ноћ.
Следећег јутра, на Универзитет су почели да стижу студенти у великом броју. Били су окрепљени и једногласно су решили да наставе борбу.
Јеврејска штампа нас је жестоко нападала.
Два дана касније, студенти из Клужа су покушали поново да преузму универзитет, који је пао у руке жандара. После два дана студенти у Букурешту и Черновцима су учинили исто. То је довело до поновног буђења студената и новог затварања свих универзитета. Академска година се завршила. Младост Румуније је положила један необично важан испит истрајности, карактера и солидарности.
[.]
Свака част студентима, који су својом устрајношћу, примивши толико удараца, дали пример заједништва, још не надмашен у историји светских универзитета. Ни једна земља још није била сведок покрета, у коме су се студенти ујединили у једно биће и преузели на себе сву одговорност и сав ризик, успевајући да одрже генерални штрајк годину дана како би доказали своју веру, настојећи да својим демонстрацијама пробуде свест целе нације, суочене са најозбиљнијим проблемом свог опстанка.
То је предивна, херојска страна у историји Румуније, исписана патњом њене омладине.

ЈУДЕЈСКИ ПЛАНОВИ УСМЕРЕНИ ПРОТИВ РУМУНСКЕ НАЦИЈЕ

ПРОТИВ РУМУНСКОГ НАРОДА

Вара се свако ко мисли да су Јевреји убоги несрећници, који су игром случаја стигли овде, ношени ветром, гоњени судбином итд. Сви Јевреји на овом свету везани су у један велики колектив својом крвљу и Талмудским учењем. Они чине једну веома строгу организацију, која има своје законе, планове и вође, који су задужени за те планове. У основи те организације је Кахал. Дакле, ми нисмо суочени са неким изолованим Јеврејима, него са организованом силом, са јеврејском заједницом.
У сваком великом граду или трговачком месту, где живи одговарајући број Јевреја, одмах се формира Кахал (јеврејска заједница у том месту). Тај Кахал има своје вође, одвојени правни систем, порезе, итд. и чврсто око себе окупља јеврејско становништво те области.
Управо ту, у том малом Кахалу неког места или града, кују се планови њиховог деловања: Како да овладају локалним политичарима и властима; како да постепено продру у одређене кругове људи као што су судије, полиција, високи чиновници; које мере да предузму како би заузели те положаје и трговину из руку Румуна; како да се реше локалних анти-Семита; како да униште неподмитљиве представнике локалних власти, који би могли да се супротставе њиховим интересима; које планове да примене када се незадовољно становништво побуни и када дође до ерупције анти-Семитских покрета.
Овде се нећемо детаљно бавити тим плановима. Уопштено говорећи, они користе следеће методе:
I За овладавање над локалним политичарима:
1.Поклони; 2. Приватне услуге; 3. Финансирање политичке пропаганде, штампање летака, плаћање путних трошкова, итд. Уколико у граду постоји више јеврејских банкара или богаташа, сваки је задужен за једну политичку партију.
II За овладавање над локалним властима:
Корупција и мито. Неки полицајац из најмањег места у Молдавији, поред плате коју прима од државе, добије месечно још једну или две плате. Једном када прими мито, он постаје роб Јевреја, а ако не послуша наређење, они ће на њему употребити друго оружје: 2. Уцену. Уколико он одбије сарадњу, његово примање мита ће бити обелодањено. 3. Трећа врста оружја је уништење. Ако схвате да вас никако не могу савладати, покушаће да вас униште тражећи ваше слабости. Ако пијете, они ће уграбити прилику да се нагоде са вама помоћу алкохола; ако сте женскарош послаће вам жену, која ће да вас преобрати или да вам уништи породицу; ако сте по природи агресивни, послаће вам још једног агресивног човека, који ће вас убити или ћете ви убити њега и завршити у затвору; 4. а ако немате ни једну од ових слабости, они ће против вас да употребе лаж, прошириће гласине о вама или вас јавно оклеветати у новинама и пријавити вас вашим претпостављенима.
У трговачким местима или великим градовима, које су окупирали Јевреји, локалне власти су подвргнуте или подмићивању, или уцени или уништењу.
III Како би се увукли у кругове људи на високим положајима у друштву, они користе: 1.сервилност; 2. постају помоћници директора; 3. чине ниске приватне услуге; 4. додворавају се.
Тако да су свим политичарима дати јеврејски помоћници, јер су спретни у куповини, гланцању обуће, чувању деце, придржавању ташни итд, док се истовремено улагују и намећу.
Румун неће бити тако погодан за тај посао, зато што није довољно углађен и подмукао, долази са њиве, а поготово зато што цени поштење, држи до своје части и одбија да било коме буде слуга.
IV Планови за уништење румунског трговца
1.Угрожавање сваког румуског трговца једном или двема јеврејским радњама.
2. Продаја робе испод цене, јер се губитак надокнађује из специјалног фонда, који даје Кахал. Тако су, један по један, уништени румунски трговци.
Овоме се може додати и следеће:
- Надмоћ јеврејске трговине као резултат тога што се Јевреји много дуже од Румуна баве трговином.
- Предност Јевреја, јер делују под заштитом Кахала. Румуни немају никакву подршку од румунске државе, већ им корумпиране локалне власти само стварају проблеме. Румун се, дакле, не бори против суседног Јеврејина, већ против целог Кахала и разуме се да ће појединац бити поражен у борби са удружењем. Румун нема никога осим родитеља, који га васпитају, саветују и помажу. Препуштен је сам себи и својој судбини, док је с друге стране његов непријатељ удружен у моћну коалицију.
Лако је понављати формулу политичара: ''Нека Румуни постану трговци.'' Нека нам ти политичари покажу бар једног румунског трговца, коме је држава помогла, барем једну школу, која је намењена за школовање трговаца, а не банкарских службеника и чиновника. Нека нам покажу бар једну институцију, коју су основали да би колико-толико помогли или усмерили младе матуранте трговачке школе по питању њиховог будућег бављења трговином.
Нису Румуни ти који су напустили трговачки посао, већ су криви политичари, који нису испунили своју дужност као вође и саветници народа.
Изигран од стране својих вођа, Румунски трговац је остављен да се сам избори са организованом јеврејском заједницом, преварама и неправедном конкуренцијом, и на крају остаје поражен. Али доћи ће дан када ће те вође одговарати за своје грешке.

ПРОТИВ РУМУНСКЕ ЗЕМЉЕ
Још једном понављам, ми немамо посла са неким јадницима, који су овде тек тако, случајно залутали, у потрази за заклоном.
Ми смо суочени са Јудејском Државом, армијом која је ушла у нашу земљу да нас освоји. Сеобе јеврејског становништва су веома пажљиво испланиране, врховни савет Јудејаца вероватно жели да оснује нову Палестину на територији, која се простире од Балтичког мора, преко делова Пољске и Чешке, покривајући и део Румуније, све до Црног мора, чиме би лако могли да успоставе контакт са другом Палестином. Ко је још толико наиван да помисли како се кретање јеврејског становништва дешава непланирано?
Они следе свој план, али им недостаје храбрости да се боре, да преузму ризик и пролију крв, како би бар на тај начин оправдали своја права на ову земљу.
[.]
Како ми знамо за њихове планове? Поуздано их знамо тако што извлачимо закључке из поступака непријатеља. Сваки војни командант, који помно прати поступке непријатеља, уочава какве намере он има. То је елементарна ствар. Да ли је било који ратни вођа на свету знао за непријатељске планове зато што је био присутан када су они прављени? Не, наравно. Он их је савршено разумео из поступака непријатеља.
[.]
Да би сломили отпор румунског народа, Јевреји ће применити један потпуно јединствени, безбожнички план:
Они ће покушати да прекину духовне везе румунског народа са небом и са земљом. Да би нас отргнули од неба, они ће применити ширење атеистичких теорија како би румунски народ или бар његове вође удаљили од Бога; одвајајући их од Бога и духовне традиције, они могу да их униште без борбе, пресецањем корена њиховог духовног живота.
Да би пресекли нити, које нас вежу за нашу земљу, за материјални извор живота, они ће напасти национализам, означавајући га ''назадним'', као и све што је у вези са идејом родољубља и отаџбине.
Да би у томе успели покушаће да преузму контролу над штампом. Искористиће сваку прилику да посеју семе раздора међу Румуне, ширећи неспоразуме, свађе и ако је могуће, поделиће Румуне у више табора, који се боре међусобно.
Настојаће да стекну контролу над што већим делом основних средстава за живот Румуна. Они ће систематски наводити Румуне на разврат уништавајући њихове породице и морал. Они ће их тровати и омамљивати свим врстама пића и других отрова.
Свако ко жели да освоји и уништи неки народ, може то да учини користећи овај систем:
Кидањем нити, које тај народ повезују са небом и земљом, подстицањем братоубилачких борби, наметањем неморала и разврата, материјалним уништењем, физичким тровањем, алкохолизмом. Све то уништава једну нацију јаче него напад са хиљаду топова или бомбардовање са хиљаду авиона.
Нека Румуни погледају мало боље уназад и видеће да је против њих прецизно и доследно кориштен тај заиста убиствени систем.
Нека Румуни отворе очи и прочитају шта пишу новине у последњих 40 година, од када су под јеврејском контролом. Нека прелистају Адеварул (''Истина''), Диминеата (''Јутро''), Лупта (''Борба''), Опиниа (''Мнење''), Лумеа (''Свет''), итд. и видеће да се на свакој страници може препознати испуњење њиховог плана.
Нека Румуни отворе своје очи и погледају каква разједињеност влада данас у јавном животу Румуније; нека отворе очи и добро погледају.
Јевреји примењују своје планове као што се у рату користи отровни гас, само против непријатеља, не и против свог властитог народа. Они пропагирају атеизам код Румуна, а они сами нису атеисти и фанатично се придржавају свог верског учења. Они желе да отргну Румуне од њихове љубави према својој земљи, док они сами отимају ту земљу. Они устају против национализма, а остају шовинистички одани својој нацији.


ПРОТИВ СТУДЕНТСКОГ ПОКРЕТА
Греши онај ко мисли да јеврејски моћници немају своје планове у вези са студентским покретом.
Пошто су се преварили у својим очекивањима, Јевреји су на тренутак били дезоријентисани. Покушали су да се супротставе студентима увлачењем радника у комунистички покрет, али то им није успело, јер су с једне стране ти радници били исцрпљени од рада, а с друге су такође почели да схватају да се ми боримо и жртвујемо за њихова права и за румунски народ. Многи од њих су, дубоко у свом срцу, били на нашој страни.
Пошто су схватили да је постављање радника на наш пут било неуспешно, Јевреји су владу и све политичаре окренули против нас студената.
На који начин?
Политичким странкама је потребан новац, као и инострани кредити; када су на власти потребни су им гласови; а када чине опозицију треба им пристрасна штампа.
Јевреји су претили прекидом финансирања, које је потребно за изборну кампању разних политичких странака; претили су да ће у договору са страним јеврејским моћницима одбити кредите влади; постојала је претња да ће сада, када су добили грађанска права, они контролисати велики број гласова и одлучивати о победи или поразу на демократским изборима; претила је опасност да ће манипулисати штампом, коју готово потпуно контролишу и без чије подршке ће било која политичка странка или влада доживети пораз.
У демократском уређењу, новац, медији и гласови одлучују о животу или смрти неке политичке партије. Јевреји контролишу сва та три предуслова и преко њих су претворили румунске странке у обичне марионете, које су у рукама јудејске моћи.
Тако да смо се ми, који се супротстављамо Јеврејима, одједном нашли у сукобу са владом, политичким странкама, локалним властима и војском, док Јевреји све то мирно, са стране, посматрају.

АРГУМЕНТИ И СТАВОВИ ЈЕВРЕЈА

''Шта ће стране земље рећи за румунски анти-Семитски покрет, који нас враћа у варварство? Шта ће рећи људи од науке, цивилизовани свет?
Наши политичари ће нам на сваком кораку понављати тај јеврејски ''аргумент'', који се свакодневно може прочитати у новинама. Тај аргумент је пропау када је Немачка, после осам година, упркос својој цивилизованости и култури, устала против јеврејства и поразила неман преко Адолфа Хитлера. Затим они дају следећи аргумент: ''Ви сте у служби Немачке, која вас плаћа да се укључите у анти-Семитски покрет. Одакле вам финансијка средства за то?''
И поново румунски политичари - без душе, карактера и части - подражавају јеврејску штампу: ''Одакле вам новац? Ви сте немачки плаћеници.''
Године 1919, 1920. и 1921. целокупна јеврејска штампа је нападала румунску државу, изазивајући нереде свуда, хушкајући на насиље против режима, против облика владавине, цркве, румунског поретка, националног учења, патриотизма.
Данас се иста та штампа, коју контролишу исти људи, неким чудом претворила у браниоце државног поретка и закона, и изјашњава се против насиља. Док ми, с друге стране, постајемо ''државни непријатељи'', ''екстремисти'' и ''непријатељски плаћеници''. И на крају ћемо чути и ово: да нас финансирају Јевреји.
Питам се када ће доћи тај дан, када ће сви Румуни схватити да су јеврејски аргументи лажни и подмукли, и одбацити их као сатанистичке? Питам се када ће доћи тренутак, у коме ће Румуни увидети изопаченост овог народа?
Ево како су третирана тројица универзитетских професора, А.Ц.Куза, Паулеску и Сумулеану у Israelite Courier-у, званичном гласилу Уније натурализованих Јевреја, 23. априла, 1922. у уводном чланку под насловом ''Духови'':
''Руља кловнова и злочинаца се скупила да формира банду хулигана. И на срамоту ове земље, међу њима се налазе и три професора наших универзитета. Ови окаснели духови желе поново да оживе анти-Семитски покрет... и неки назадни кловнови хоће то да остваре сада, када анти-Семитизам званично нестаје и када ће се становништво заједнички определити за демократизацију нашег јавног и друштвеног живота. Не! Њихов труд је узалудан! Ти духови неће успети да зауставе човечанство у његовом напредном маршу, нити ће бити неопходно да њихова срца буду прободена оштрим колцем ; бесмислица њихове издаје ће их на крају сама докрајчити.....
Ми смо извештавали и раније о назадној делатности такозване ''Национал-Хришћанске Уније'' (коју чине неких пет и по смешних ликова) како би их једном заувек поставили на срамни положај где им је и место, и како би упозорили Јевреје да су око њих још увек хулигани, од којих треба да се бране.''
Дакле: руља кловнова, злочинци, банда хулигана, окаснели духови, издаја, назадна делатност, срамни положај - то је оно што представљају професори Куза, Паулеску и Сумулеану, проповедници румунских идеја; и то је, за Јевреје, оно што представља њихов труд да спасу свој народ!
[.]
Примали смо клевету за клеветом, увреду за увредом, све док се нисмо нашли у застрашујућој ситуацији: Јевреји су сматрани заштитницима румунске државе, били су заштићени од било какве непријатности и живели у миру и изобиљу, док смо ми сматрани за непријатеље властите нације, наша слобода и живот су били угрожени, а румунске власти су нас прогониле као бесне псе.
Све сам то видео својим очима и проживљавао с великом тугом у срцу. Ужасно је када се годинама борите за своју отаџбину, са срцем чистим као суза, и када због тога трпите сиромаштво и глад, а онда вас наједном проглашавају државним непријатељем, прогоне вас ваша браћа, говоре за вас да сте страни плаћеници, свуда по својој земљи видите јеврејске господаре, који наводно преузимају улогу заштитника румунске државе, угрожене од њене властите омладине.
Из дана у дан су нас те мисли прогониле, често смо се одвратно осећали и били бескрајно постиђени, обузимала нас је туга. Преиспитивали смо се, не би ли било боље за нас да одемо у свет, или да тежимо освети, у којој би страдали сви: и ми, и румунски издајници, као и јудејска неман.

КОНГРЕС ВОЂА СТУДЕНТСКОГ ПОКРЕТА, ЈАШИ, 22.- 25. АВГУСТ, 1923.

На затвореном одбору у Букурешту, одлучено је да се након годину дана протеста одржи први конгрес вођа и делегата студентског покрета.
Тај конгрес је требало да се одржи у Клужу, од 22. до 25. августа, 1923. Мота, председник студентског центра ''Петру Мајор'', нам је писао да су га локалне власти обавестиле како им је наређено да забране конгрес. Ми из Јашија смо одговорили Клужу, као и осталим универзитетским центрима, да ћемо преузети одговорност да се тај конгрес одржи у Јашију, иако влада жели да га забрани. Наша понуда је прихваћена и ми смо испунили своју дужност обезбеђивања смештаја за 40 делегата, за које се знало да долазе.
22. августа ујутро отишли смо на железничку станицу да сачекамо делегацију из Клужа, коју је предводио Јон Мота, затим делегацију из Черноваца, на челу са Тадеушом Попескуом и Карстеануом и делегацију из Букурешта, коју су предводили Наполеон Крету, Симионеску и Рапеану.
У 10 часова сви заједно смо кренули ка Саборној Цркви на молитву и опело за све оне, који су погинули у студентским борбама, међу којима је био и бивши председник студентског центра - капетан Стефан Петровићи.
Али на нашу велику жалост, капију Саборне цркве смо затекли закључану и опкољену жандарима. У међувремену је стигао и стари професор Гаванескул. Тада смо сви клекли на сред улице испред цркве, коју чак ни Турци нису затварали за оне који желе да се моле. Пошто је отац Стиубеи пролазио туда и видео нас како клечимо, пришао нам је и очитао неколико молитви.
Затим смо у потпуној тишини, веома тужни, прешли пут до Универзитета, ходајући по сред улице, док су нас Јевреји погледом гађали са улаза и из излога својих радњи.
Представници локалне власти, заштићени полицијским снагама, очекивали су нас на степеништу зграде Универзитета и обавестили су нас да је Министарство унутрашњих послова забранило конгрес. Јавни тужилац нас је зауставио и упозорио нас да се разиђемо. Изнервиран, ја сам одговорио:
''Господине тужиоче, ја знам да ми живимо у земљи, у којој владају закони. Устав нам гарантује право на окупљање, а ви, господине, знате боље од мене да Министар не може да нам укине права, која гарантује Устав. И због тога, у име закона, који ви кршите, ми вас упозоравамо да се повучете.''
Изазвани светогрђем, почињеним сат раније када су нам закључали цркву и спречили нас да се помолимо; суочени сада са другом неправедном и понижавајућом провокацијом тј. забраном да уђемо у свој властити дом, Универзитет; схвативши да те мере представљају дрско беззакоње, ми смо уклонили све што нам се нашло на путу и после пар сукоба на силу смо заузели зграду Универзитета.
Тринаеста пешадијска стигла је мало касније и опколила зграду. Ми смо се склонили унутар зграде, чувајући све улазе, а напољу су на сваком прозору била постављена по три војника са припремљеним бајонетима.
Конгрес је отворен тачно у подне у амфитеатру Правног Факултета, у мучној атмосфери због тешке ситуације у којој смо се нашли. Делегати су били огорчени, занемели су од туге због онога што се десило код Саборне цркве и овде, на Универзитету, и на напуштеним ходницима зграде осећала се велика жалост. Сви су били забринути због могућег напада војске на Универзитет и неминовних последица.
Нисмо водили расправе. Конгрес је схватао озбиљност ситуације и унутрашњи неспоразуми нам нису били потребни. Првог дана сам изабран за председника. Започели смо објављивањем догађаја, планираних за тај дан. Неколико делегата је тражило да се покрене протест. Затим смо почели да расправљамо о нашем покрету.
Какав став да заузмемо с почетком нове школске године? Да ли да одустанемо од свега? Тешко! Цела година борбе да прође без икаквих резултата. Напротив, да останемо постиђени, понижени, поражени. Да наставимо? И то је тешко! Студенти су исцрпљени; они не могу да издрже још годину дана борбе.
Ипак, Мота, Тадеуш Попеску, Симионеску и ја смо били за настављање нашег покрета; били смо за жртвовање, јер од одустајања не бисмо добили ништа сем срамоте и понижења. И било је немогуће да се из нашег жртвовања не изроди нешто боље за наш народ.
До осам сати увече већ је пао мрак. Чули смо напољу комешање и буку. Константин Панчу, ветеран из 1919. остао је напољу окружен студентима. Велики број наших суграђана се окупио испред ресторана Туфли и они су, носећи у рукама бакље, покушали да се пробију преко брда до зграде Универзитета и донесу нам кесе са хлебом.
Сви смо притрчали ка прозорима да видимо шта се дешава. Демонстранти су разбили кордон код Туфли ресторана и потрчали уз брдо. У жестоком окршају разбијен је и други кордон у улици Короју. Чули смо узвике ''Хура!''. На исти начин је пробијен и трећи кордон. Ми смо били спремни да нападнемо из зграде, да изађемо напоље, али наши људи напољу нису могли да се пробију кроз четврти кордон. Могао се чути глас Константина Панчуа: ''То су наша деца.''
Сузе су нам текле од радости. Знали смо да се боримо за тај народ и да нас он никада не би изневерио.
У девет часова су почели преговори између нас и власти, којима је посредовао Наполеон Крету. Свим студентима је обећано да ће одмах бити ослобођени уколико мене испоруче властима. Студенти су то одбили. Око 11 часова су нам поручили да можемо да изађемо у групама од по три студента, наравно с намером да ме ухвате када изађем. Ми смо пристали.
Сваки минут је излазила по једна група. На вратима су их детаљно претресала четворица комесара и агената. Брзо сам скинуо своју народну ношњу, дао је другу и обукао његову одећу. Изашао сам напоље са Симионескуом и још једним студентом. Када су се врата отворила, бацио сам на под неколико новчића из свог џепа. Када су они пали на под, сви комесари су погледали доле и питали:
''Шта сте то изгубили, господо?''
Ми смо, спустивши такође главе и тражећи новчиће, одговорили:
''Неки ситниш.''
Симионеску се задржао иза причајући са њима и палећи шибице у потрази за новцем, док сам ја за то време побегао.
[.]
Одредили смо да се другог дана конгрес настави изван града код манастира Цетатуиа у највећој тајности. Ја сам се пришуњао тамо прерушен у ложача локомотиве и имао сам срећу да ме чак ни наши делегати нису препознали. Конгресом је председавао Јон Мота. Пошто су наше страже биле постављене на стратешким тачкама, лако смо могли да приметимо сваког ко се приближавао. Радили смо у тишини и остали до касно тог дана. Правили смо планове и доносили одлуке. На том заседању је 10. децембар проглашен за национални празник румунских студената.
[.]
Трећег дана договори су настављени у једној шумици на брду Галата. Већинским бројем гласова смо одлучили да наставимо штрајк. Изабран је акциони одбор од пет људи, који је био задужен за дириговање акција целог студентског покрета на свим универзитетима. Чланови тог одбора су били: Јон Мота у Клужу, Тадеуш Попеску у Черновцима, Илие Гарнеата у Јашију, Симионеску у Букурешту, и ја.
Формирањем тог одбора једном заувек је уклоњено старо вођство студената из Букурешта, које је било недовољно информисано и неодлучно. Они су наставили формално да постоје, али више нису водили студенте.
Први пут је званично одлучено да се покрету да нова оријентација: с једне стране, да се поразе политичке странке, које су по нама стране румунском народу, а с друге, да се ојача вера у нови румунски покрет, кога студенти морају званично подржати да би се освојила заједничка победа, а то је ''Савез хришћанске народне одбране''.
Конгрес је закључен четвртог дана у кући госпође Гхица у Керол улици.
Увече је свако кренуо на свој универзитет, а ја сам отишао у Кампул-Лунг да организујем конгрес Л.А.Н.Ц.-а у Буковини, на коме је требало да учествују професор Куза и сви остали чланови тог покрета. Имао сам великих потешкоћа да дођем до тамо, јер је за мном расписана потерница.
Док сам путовао у мислима сам се радовао због свих одлука конгреса, које су биле у духу наших ставова, а посебно због тога што смо на своју страну привукли човека као што је Јон Мота, председник центра ''Петру Мајор'' у Клужу.

КОНГРЕС Л.А.Н.Ц.-а У КАМПУЛ-ЛУНГУ

Конгрес у Кампул-Лунгу одржан је у понедељак, 17. септембра, 1923. године.
Одржали смо га тек после тешке борбе, јер је влада забранила конгрес и послала трупе из Черноваца под командом пуковника. Јаки војни кордони су постављени на све улазе у град. Ми смо сакупили све своје снаге на западном улазу у град из Садове и Појорате. Ту смо пробили кордон уз помоћ стрелаца из Ватра-Дорнеја, који су нам дали читавих сат времена да се пробијемо кроз кордон од неколико стотина вагона.
Конгрес је сазван у црквеном дворишту. На њему су говорили: професор Куза, мој отац, др. Каталин, председник Л.А.Н.Ц.-а за Буковину, Тадеуш Попеску и браћа Октав и Валеријан Данилеану, који су са великим ентузијазмом организовали овај импозантни скуп уз помоћ др. Каталина.
Ти поносни, планински сељаци дуге косе, обучени у беле кошуље и капуте од дебеле вуне, када су чули звук планинског рога, окупили су се у свом граду у великом броју и буднији него икад.
Они су сматрали да је куцнуо дуго очекивани час да поразе неман, која им пије крв и жели да преузме њихова права да буду господари своје земље, својих планина, река и градова.
Они су поднели рат на својим плећима. Њихове жртве на свим фронтовима су створиле Велику Румунију. Али на њихову велику жалост и разочарење Велика Румунија није испунила њихова очекивања. Јер је она одбила да покида ланце робовања Јеврејима, које их је тако дуго мучило.
Велика Румунија их је препустила даљој јеврејској експлоатацији и поставила им на власт политичаре, који ће их послати у затвор уколико покушају да поврате своја историјска права, која су им украдена. Све шуме у Буковини, све те планине пуне јела, које су припадале Православној Цркви, дате су Јеврејину Анхауху по нечувеној цени од 10 леја по кубном метру, док је румунски сељак морао да плати 350 леја.
Планинске шуме немилосрдно су сечене од стране овог Јеврејина. Румунским селима проширило се сиромаштво и беда, планине су постале само голе стене, док је Анхаух са својим рођацима непрестано и неуморно преко границе преносио ковчеге са златом.
Његов партнер у овом злочину експлоатисања и сиромашења хиљада сељака, био је румунски политичар, који је похлепно зграбио свој део тог баснословног профита.
[.]
Скуп је одредио 30 сељака да иду у Букурешт као делегати под вођством др. Каталина и Валерија Данилеануа, да се састану са премијером владе и замоле га да предузме мере против пустошења њихових планина, тако што ће поништити уговор између Анхауха и Цркве, а да би показали своју љубав и захвалност према младим људима, који су их подстакли на борбу, требало је да замоле премијера да у школе уведе “numerus clausus” (''ограничен број'').
Тадеуш Попеску и ја смо такође изабрани да пратимо тих 30 сељака до Букурешта.
Ја сам отишао тамо пре њих како бих све припремио да ови људи, који први пут долазе у своју престоницу, буду лепо прихваћени од стране студената. Јер они су дошли у Букурешт чистог срца, са много бола и очекивања, да се заузму за наше, као и за своје интересе. Трошкови пута били су огромни у односу на њихову оскудну финансијску ситуацију.
Када су они стигли у Букурешт студенти су их дочекали краљевски - јер они су били краљеви румунског народа свих времена - и они су крочили у своју свету престоницу са сузама у очима.
Али испред железничке станице је чекао јавни тужилац Раскану, полицијски комесари и кордони жандара, који су спречили њихов пролаз. Жандарима и полицајцима је затим наређено да нас бију. Ударци пушкама и пендрецима пљуштали су по белим главама сељака и по њиховим безбрижним лицима. Гневни студенти су потом кренули у напад и пробили први кордон, јуришајући према Политехничкој школи, где су пробили и други, а затим и трећи кордон, и побегли на трг Матаче Макелару. Сељаци су били огорчени. Један од њих је, обузет великим гневом, поцепао своју кошуљу.
Сутрадан смо сви отишли у улицу Гогу Кантакузино, у председништво владе, где је требало да нас прими премијер.
Одгодили су нам састанак за други дан, а када смо други дан дошли, рекли су нам да ћемо бити примљени тек трећег дана. Опет смо дошли.
Ушли смо у ходник и чекали тамо око сат времена тихо, говорећи шапатом и ходајући на прстима. Онда се појавио секретар:
''Господо, идите кући, председник не може да вас прими. Он је на министарском већу.''
''Али ми долазимо из далека,'' покушали смо да објаснимо. Међутим, залупили су нам врата испред носа. Размишљао сам: сваки од ових људи је потрошио 1,000 леја за пут. Зар да се вратимо кући не урадивши ништа? Они више нису могли да остану у Букурешту.
Зграбио сам кваку са обе руке и почео да је тресем свом снагом, вичући најјаче што сам могао:
''Пустите нас унутра или ћу провалити врата и ући на силу.'' Шутнуо сам врата ногом. Сељаци су дигли галаму и раменима гурали врата.
Врата су се отворила и појавило се десетак престрављених људи, проћелавих и жутих у лицу. Мислим да су то били новинари:
''Шта желите, господо?'', питали су.
''Реците председнику владе да уколико нас одмах не прими, ми ћемо сломити све и ући на силу.''
Пар минута касније врата су се пред нама широм отворила и ми смо ушли. Пели смо се уз степенице, а горе у предворју стајао је Јон Братијану, висок и прав као стрела. Иза њега су били министри Ангелеску, Флореску, Константинеску, Винтила Братијану и други.

''Шта желите, добри људи?'' питао је.
Нас двојица, студенти, још увек смо били пуни гнева и хтели смо бурније да наступимо, показујући тако своје право расположење, али сељаци су, газећи својим сеоским ципелама мермерне степенице и плишане тепихе, ублажили наш наступ.
''Ваше височанство, господине премијеру, љубимо руке и указујемо вам наше поштовање. Шта желимо? Желимо правду, јер су нас Јевреји окупирали. Они односе нашу дрвену грађу у безбројним вагонима-платформама, док у наше куће пада киша кроз рупе на крову, јер ми немамо чиме да их закрпимо. Ми више не можемо да школујемо своју децу. Јевреји су попунили и наше школе, а наша деца ће постати само њихове слуге.''
Затим су проговорили и други сељаци.
Јон Братијану је слушао, није помињао наш испад на улазу, и коначно, након што су сељаци додали:
''Ми такође тражимо, у име студената, наше деце, да се уведе numerus clausus као што су они већ захтевали,'' он је одговорио:
''Идите кући и будите стрпљиви, јер ја ћу размотрити питање шума; што се тиче numerus clausus-а, то се не може остварити. Покажите ми бар једну европску државу, која је то урадила, па ћу и ја то исто да урадим.''
[.]
Али Европа ће се пробудити тек десет година касније и увести numerus clausus, чиме је доказано да су наши захтеви били оправдани. Међутим, Јон Братијану није живео довољно дуго да би испунио своје обећање, а његови наследници су представљали само најниже слуге Јудеизма, које би на наређење својих господара учиниле све што они желе.
[.]
Отишли смо без икакве наде да ишта може да се уради.
Као тренутна последица ове службене посете, пар сати касније ухапшени су др. Каталин, вођа делегације, као и Валеријан Данилеану.
Група студената је те вечери одржала протестни скуп испред куће министра унутрашњих послова. Том приликом је ухапшен студент Владимир Фриму и смештен у затвор Вакарести.
Ми остали смо потом отишли у Кампул-Лунг.

ОКТОБРА 1923. СТУДЕНТИ ПЛАНИРАЈУ ОСВЕТУ
КОЈА ЋЕ ПОСЛУЖИТИ КАО ПРИМЕР БУДУЋИМ ГЕНЕРАЦИЈАМА

Мота је такође дошао у Кампул-Лунг да ми се придружи на путу до колибе Петруа Рареса на планини Рарау - коју ја посебно волим. Док смо се пели, Мота ми је открио шта га мучи:
''Студенти не могу издржати још једну јесен, и боље би било да се врате на предавања, а ми, који смо их водили, достојанствено да завршимо овај покрет жртвујући себе и повлачећи за собом све оне, које сматрамо највећим кривцима за издају румунских интереса.
Набавимо пиштоље и пуцајмо на њих, дајући страшан пример, који ће се дуго памтити у румунској историји. Шта ће бити са нама после тога, да ли ћемо погинути или провести остатак живота у затвору, више није важно.''
Сложио сам се са тим да последњи чин наше борбе, чак и по цену наше пропасти, буде чин кажњавања ништавних људи, који су због своје неодговорности понизили румунски народ и изложили га великим опасностима.
Осетили смо у том тренутку да крв у нашим венама тражи освету за све неправде и низ понижења, којима је био изложен наш народ.
Недуго затим, у кући господина Бутнаруа у улици Савеску број 12, окупили смо се Јон Мота, Корнелије Георгеску и Верническу из Клужа, Илије Гарнеата, Раду Мироновичи, Леонида Бандак и ја из Јашија, и Тадеуш Попеску из Черноваца.
Први проблем са који смо морали да се суочимо, био је да одлучимо ко су били главни кривци; ко је сносио највећу одговорност за бедно стање, у коме се нашла цела земља: Румуни или Јевреји? Једногласно смо се сложили да су први и највећи кривци румунски издајице, који су за комадиће јудејског сребра издали свој народ. Јевреји су наши непријатељи и као такви они нас мрзе, трују и уништавају. Румунски вође, који прелазе на њихову страну, гори су од непријатеља: они су издајице. Прва и најжешћа казна треба да стигне издајника, а тек друга непријатеља.
Да имам само један метак, а испред мене су и издајица и непријатељ, ја бих га искористио на издајицу.
Сложили смо се око неких појединаца који су издали своју земљу, тачније, шест министара, од којих је на врху листе био Георге Марзеску. Коначно су на ред дошли ти лопови, који нису ни помишљали да ће морати да одговарају за своје поступке у земљи, у којој су себе сматрали за апсолутне владаре народа, који је неспособан за било какву реакцију - куцнуо је час када ће они морати да одговарају за свој начин живота.
Овога пута Народ је слао своје осветнике преко невидљивих духовних веза.
Затим смо прешли на другу категорију: Јевреје. Кога да издвојимо из два милиона?
Размишљали смо, расправљали и коначно закључили да су главни вође јудејских напада на Румуне рабини, сви рабини у свим трговачким местима и великим градовима. Они воде све Јевреје у напад и где год је неки Румун упропаштен, то није случајно. Он је упропаштен јер га је рабин жигосао. Иза сваког политичара, који је дао оставку, налази се неки рабин који је дао основ за то и наредио Кахалу или јеврејском банкару да прекине договор са њим и да га исплати. Иза свих јеврејских новина стоји по један рабин, који подстиче вређање, лажи и провокације.
Али нас је само неколико, тако да смо изабрали само ''крупне зверке'' у Букурешту. Да смо имали бројније снаге, ликвидирали бисмо апсолутно све њих.
Онда смо изабрали банкаре: Аристида и Мауриција Бланка, који су подмићивали све странке и све румунске политичаре, постављајући их на директорске положаје и засипајући их парама; Берковићи, који је финансирао Либералну странку (Бланк је преузео пре свега Народну сељачку странку, али је био спреман да купи и Либерале).
Затим смо се осврнули ка Јеврејима у новинарству. Најдрскији тровачи ума међу њима били су: Розентал, Филдерман и Хонигман, уредници листова Диминеата (''Јутро''), Адеварул (''Истина''), Лупта (''Борба''), који су били непријатељи румунског народа.
У групама смо кренули у Букурешт, опростивши се заувек са Јашијем. Оставио сам писмо студентима, у коме сам им објаснио наш поступак, пожелео им све најбоље и саветовао им да се врате на предавања, али да очувају своју веру до коначне победе. Сви смо писали својим родитељима и пријатељима.
У Букурешту смо се поново састали у кући Данулескуа. Познавали смо га већ неко време и оставио је на нас добар утисак. Он није био укључен у наш план, али нас је радо подржао.
Изашли смо од њега у осам сати увече и отишли код Драгоша у улицу 13. септембра, број 41, где је требало да рашчистимо детаље и одредимо почетак акције.
Тек што смо се скупили, Драгош је сав блед ушао у собу и рекао:
''Браћо, полиција је опколила кућу.''
То се десило 8. октобра, 1923. године, око 9 сати увече - био је то тренутак конфузије, у коме нисмо имали времена ни да проговоримо било шта. Само смо се упитно погледали.
Онда сам ја изашао у предворје одакле су се могле видети фигуре генерала Николеануа и његових комесара, који су гурали врата. Следећег момента, врата су се отворила и кућа је била пуна комесара. Генерал Николеану је викнуо:
''Руке у вис!''
Али ми нисмо имали времена, пошто су сваког од нас зграбила по два комесара и сви смо постављени у ред: ја на десни крај, а поред мене Мота, Корнелије Георгеску, Тадеуш Попеску, Раде Мироновићи, Верническу, Драгош.
''Предајте оружје!''
''Немамо никакво оружје,'' одговорили смо. Само су Верническу и Мота имали Браунинг 6.35.
Онда су нас једног по једног извели из куће и ставили у службена кола.
Иза нас у кући, стара Драгошева мајка остала је у сузама.
Кола су кренула. Где ли нас воде, питали смо се. Нисмо прозборили ни реч. Ништа нисмо запиткивали, а они су такође ћутали. Након што смо прошли кроз неколико улица, стигли смо до Полицијске станице. Извели су нас из кола и увели унутра, у неку просторију, где су нам претресли џепове. Скинули су све са нас, укључујући и крагне и кравате. То претресање, скидање крагни и понашање према нама као да смо неки џепароши, било је веома понижавајуће. Али то је био само почетак. Док су нам лице држали окренуто уза зид и забранили нам да окрећемо главу, размишљали смо: “Пре само пар сати били смо слободни људи, поносни и одлучни да покидамо окове нашег поробљеног народа, а шта смо сада - неки јадни беспомоћни несрећници, који се окрећу ка зиду на наређење неких бедних полицијских агената, претресају нас и скидају нам одећу као пљачкашима.”
То је био почетак великих патњи, које су нам мало по мало кидале срце.
Мислим да за борца, који живи достојанствено и часно, нема веће несреће него да га разоружају и понизе. Смрт је увек боља од тога.
Затим су нас одвели у једну просторију и поставили да седнемо свако на једну клупу, које су биле међусобно уда љене по 4,5 метра, испред сваког од нас сео је по један агент и било нам је забрањено да гледамо један у другог. Седели смо тако сатима, док нас нису позвали на саслушавање. Моји саучесници у овим дугим, тешким сатима били су Мота, Тадеуш Попеску, Раде Мироновићи, Корнелије Георгеску, Верническу и Драгош.
Након неког времена, једног по једног су нас позивали на испитивање у велику просторију, у којој су били тужилац, истражни судија, генерал Николеану и неки представници владе. На мене је дошао ред тек ујутро. Ставили су испред мене нека моја писма и две корпе, у којима су се налазили сви наши пиштољи, које смо наводно сакрили на доста сигурно место. Нисам могао да схватим како су их пронашли. Било ми је јасно како су нас ухватили, али ко им је рекао где су пиштољи?
Почели су да ме испитују. Нисам имао појма шта су изјавили они пре мене и ми нисмо имали унапред договорен план шта да кажемо ако нас ухвате, јер нисмо ни сањали да ћемо се наћи у таквој неприлици. Зато сам ја дуго оцењивао ситуацију и донео одлуку, коју сам сматрао најбољом.
Био је то тренутак одлуке.
Када су ми поставили прво питање, још увек нисам довољно добро проценио ситуацију да би донео одлуку, иако је већ прошло сигурно три минута од мог уласка у просторију. Обузела ме је забринутост и био сам дубоко потрешен.
А када су ме замолили да одговорим, ја сам рекао:
''Господо! Дозволите ми, молим вас, који минут да размислим пре него што вам одговорим.''
Двоумио сам се - да ли све да поричем или да признам? У том тренутку сам напео сву своју снагу ума и духа и одлучио да ништа не поричем. Да кажем истину. И то не бојажљиво и скрушено, него храбро:
''Да, ти пиштољи су наши. Хтели смо њима да пуцамо на министре, рабине, и крупне јеврејске банкаре.''
Тражили су да наведем њихова имена.
Када сам почео да набрајам њихова имена почевши са Александром Константинескуом, а завршивши са Јеврејима Бланком, Фидерманом, Берковићијем, Хонигманом, сви присутни су зурили у мене са све већим ужасавањем. По томе сам видео да су моји другари пре мене све негирали.
''Али зашто да их убијете?''
''Ове прве зато што су издали своју земљу. А ове друге као непријатеље и поткупљиваче.''
''Зар вам сада није жао због тога?''
''Не, није нам жао ни због чега... Ми смо пали, али то није важно: иза нас су хиљаде људи, који размишљају као и ми!''
Рекавши то, осетио сам да ми је са срца пао камен понижења, под којим би само потонуо да сам све порицао. Тада сам се ослонио на своју веру, која ме је овде и довела, и са поносом сам се суочио и са својим убеђењима, као и са онима, који су сада одлучивали о мом животу или смрти.
Да сам кренуо све да поричем, морао бих да се браним од оптужби, молећи за милост и добру вољу својих инквизитора. На суђењу, које би уследило, на основу писаних доказа, које су имали, ми бисмо морали да прођемо кроз једно болно и срамно искуство порицања нашег властитог рукописа и наших убеђења, поричући тако истину, што је било у супротности са нашом савешћу и чашћу нашег покрета. Као представници великог студентског покрета, зар је требало да се уплашимо преузимања одговорности за своје поступке и убеђења?
У том случају, цела земља и наши истомишљеници не би схватили какве намере смо ми имали, док је, напротив, једини плод наше патње - ма колико дуго она трајала - био управо тај, да смо просветлили наш народ и упознали га боље са особинама наших непријатеља.
Онда су захтевали од мене да све то ставим на папир. Урадио сам то.
На крају сам додао: ''Датум још нисмо били одредили. Ухватили су нас док смо о томе расправљали. Ја сам предложио да акција почне за недељу, две.'' Ту су ме они зауставили, инсистирајући све више да те појединости не пишем у изјави.
Тек касније сам схватио зашто су инсистирали на томе - моја последња реченица представљала је нашу главну тачку одбране и поништавала је правну вредност целокупне оптужбе, јер за заверу су потребна четири елемента:
1.Удружење појединаца са истим циљем на уму.
2.Одређивање жртава.
3.Обезбеђивање оружја.
4.Утврђени датум почетка акције.
Али пошто ми још нисмо одредили датум почетка акције, подразумева се да смо још увек били у фази планирања.
Одређивање датума било је од кључног значаја, јер за две недеље ми смо могли да се разболимо, жртве су могле да умру, влада је могла да падне или да оставку, итд.
Цела наша одбрана на суду почивала је на тој чињеници.
[.]
После мог сведочења, полицајци су ме одвели у ћелију где сам био сам. Врата су била закључана катанцем са спољашње стране. Претпостављао сам да су моји другари били у суседним ћелијама. Ударио сам шаком о зид и питао ко је тамо. Добио сам одговор: ''Мота.'' Онда сам легао на даску да мало одспавам, јер сам био мртав уморан, али пошто нисам био баш топло обучен дрхтао сам од хладноће. Онда су вашке почеле да ме гризу. Мноштво њих је гмизало по мени. Окренуо сам даску на другу страну, а вашке су опет прешле на врх. Поновио сам то неколико пута, док нисам помислио да је сигурно већ свануло.
Чуо сам неки звук пред вратима. Она су се отворила, као и врата осталих ћелија и све су нас извели напоље; затим су нас ставили у кола, сваког са по два жандара и два комесара. Кола су затим кренула. А нама је кроз главу прошло исто питање: ''Где нас воде?''

У ЗАТВОРУ ''ВАКАРЕСТИ''

Прошли смо кроз неколико непознатих улица, на којима су радознали пролазници пиљили у нас. Оставили смо за собом престоницу и кола су се зауставила испред велике капије, на којој је писало ''Затвор Вакарести''.
Изашли смо из кола, опкољени војницима са бајонетима, и поређани у размацима од десет јарди. Чуо се само звекет брава и ланаца, и велика капија се отворила. Ми смо се, један по један, прекрстили корачајући унутра. Одвели су нас горе у затворске канцеларије, где су нам предали налоге за наше хапшење. Видели смо да смо ухапшени због завере против Државне Безбедности, а присилни рад нам је одређен као казна.
Онда смо одведени у друго двориште, у чијем средишту се налазила висока црква. Свуда наоколо били су зидови, а дуж зидова ћелије. Мене су ставили у једну доста удаљену ћелију, око метар широку и два метра дугачку, која је затим закључана споља. У ћелији се налазио само један кревет од дасака и недалеко од врата мали прозор, затворен гвозденим решеткама. Питао сам се где су сада моји другари. Затим сам спустио главу на даске и заспао. Пробудио сам се након пар сати, сав се тресући. Било је хладно, а до ћелије није могла да се пробије ни једна сунчева зрака. Онако поспан сам се осврнуо око себе и нисам могао да верујем да се ту налазим. Добро сам погледао и видео колико је ужасно изгледала ћелија. Рекао сам себи: ''У тешком си положају.'' Талас бола преплавио је у том тренутку моје срце. Али сабрао сам се: ''То је све зарад мог Народа.''
Затим сам почео да вежбам како бих се загрејао.
Око 11 часова чуо сам кораке. Стражар је отворио ћелију. Погледао сам га. Понадао сам се да се можда познајемо од пре. Али он ми је био непознат и био је веома мрзовољан човек. Попреко ме је погледао. Дао ми је векну хлеба и чинију. Питао сам га:
''Господине стражару, да немате можда случајно цигарету?''
''Не! Немам!''
Закључао ме је опет и отишао. Одломио сам парче црног хлеба и прогутао пар кашика. Затим сам то спустио на под и почео да размишљам. Нисам могао да схватим како су нас открили. Зар је могуће да је неко од нас био толико непажљив да прича пред другима о нашим плановима? Да ли нас је неко издао? Како то да су пронашли наше оружје?
Поново сам зачуо кораке. Погледао сам кроз прозор. Свештеник са још пар људи се приближавао мојој ћелији. Говорили су:
''Дакле господо, да ли је могуће да сте ви, образовани младићи, могли да урадите тако нешто?''
''Ако је могуће да румунски народ ишчезне под инвазијом Јудеизма и да буде уништен издајом, развратом и глупошћу својих властитих вођа, онда је и оно што смо ми учинили могуће.''
''Али постоји толико легалних средстава!''
''Ми смо до сада испробали сва легалне путеве решења проблема. Да нам се само један од њих отворио, ми сада можда не бисмо били овде, у овим ћелијама.''
''А сада, зар је то добро? Мораћете да испаштате за своја дела!''
''Можда ће се из наше патње изродити нешто што ће помоћи нашем народу.''
Отишли су.
Негде око 4 сата, дошао је један стражар и донео ми неки отрцани прекривач и велики џак пун сламе, који је требало да ми послужи као мадрац. Изравнао сам тај мадрац што сам боље могао. Затим сам појео још мало хлеба и легао.
Размишљао сам о разговору, који сам водио са свештеником и мислио: ''Ни један народ није ништа постигао забавом и лагодним животом својих синова. Увек је патња та, која доноси добро народу.''
Успео сам да пронађем сврху наше патње и у исто време моралну подршку у тим тужним тренутцима.
Онда сам устао, клекнуо и помолио се:
''Боже! Ми преузимамо на себе све грехе овог народа. Прими сада од нас ту жртву. Учини да кроз нашу патњу за овај народ дођу бољи дани.''
Онда сам помислио на своју мајку и све оне код куће, који су можда чули за моју судбину и који можда мисле на мене. Помолио сам се и за њих, и легао да спавам.
Иако сам био обучен и покривен, било ми је хладно и лоше сам спавао на том мадрацу од сламе. Пробудио сам се у 8 часова, када је стражар отворио врата и упитао ме да ли желим да изађем на пар минута. Изашао сам и урадио неколико вежби да се загрејем.
Ред ћелија, у коме је била и моја, био је нешто виши од осталих, тако да сам могао да видим цело двориште. Одједном сам међу затвореницима видео некога у народној ношњи. То је био мој отац. Али нисам могао да верујем. Шта он ради овде? Зар је и он ухапшен? Махнуо сам пар пута руком и он ме је видео. Стражар ме је зауставио:
''Господине! Није вам дозвољено да шаљете сигнале.''
''То је мој отац,'' одговорио сам.
'' Можда, али вам ипак није дозвољено да му шаљете сигнале.''
Погледао сам га и рекао:
''Брате, остави нас на миру са патњом коју нам је Бог дао; не стављај нам со на рану.''
И отишао сам назад у ћелију.
После ручка су ме опет извели напоље. Опколили су ме са бајонетима и извели изван затвора, где смо сви ми постављени у једну колону, са размацима од по десетак метара и сваки од нас био је између два бајонета. Мој отац је био на челу колоне, између два војника. Било је тамо и неких нових затвореника: Трајан Бреазу из Клужа, Леонида Бандак из Јашија и Данулеску. Било нам је забрањено да окрећемо главу и дајемо било какве сигнале један другоме. На секунд сам само летимично погледао пропала лица својих саучесника у патњи.
Оно што ме је изједало, била је неправда која је учињена према мом оцу. Он ни за шта није био крив. Целог живота се борио за овај народ, био средњошколски професор, мајор, бивши командир батаљона на фронту током целог рата, неколико пута је био и члан парламента, и то не неки неопажени члан, а сада је требало да парадира улицама Букурешта између бајонета.
Ишли смо тако у колони, вукући се према згради Суда. Румуни су нас равнодушно посматрали. Али када смо стигли до јеврејске четврти, сви Јевреји су изашли на своја врата и прозоре. Неки су нас гледали са бесом у очима и смејали се; други су наглас коментарисали; остали су пљували.
Сагнули смо главе и ишли тако целим путем с великом горчином и болом у срцу.
На суду су потврђени наши налози за хапшење. Бранио нас је адвокат Паул Илиеску, који се први понудио да преузме наш случај.
Затим су нас послали назад истим путем у истој таквој колони. На штандовима са новинама смо могли видети наслове у Диминеати (''Јутру'') и другим јеврејским новинама, ''Завера студената. Завереници ухапшени.''
Опет сам доспео у своју ћелију. Две недеље сам био тамо у хладноћи, без икаквих вести о осталима или о било чему што се догађа напољу.
[.]
После две недеље, које су се чиниле као два века, извели су нас из наших ћелија и ставили по троје у загрејане просторије. Дозвољено нам је да кувамо и једемо заједно.
Када смо се сви поново окупили, био је то прави празник. Ја сам делио собу са Драгошем и Данулескуом. У међувремену се Гарнеата, председник Удружења Хришћанских Студената, сам предао властима, тако да се број повећао на нас 13. Ту су били: мој отац, без икакве кривице, Мота, Гарнеата, Тадеуш Попеску, Корнелије Георгеску, Раду Мироновићи, Леонида Бандак, Вернишеску, Трајан Бреазу и ја, оптужени за заверу, Драгош и Данулеску, притворени зато што су нас скривали. Поред тога, ту је још био и Владимир Фриму, који је био ухапшен када смо организовали демонстрације испред куће Министра унутрашњих послова. Добили смо шпорет, на коме смо припремали храну, коју су нам слали рођаци и пријатељи. Уобичајена затворска храна била је ужасна, а беда у којој смо живели неописива.
Мој отац је добио дозволу од затворске управе да сваког дана у 7 ујутро идемо у цркву у дворишту да се помолимо. Сви бисмо клечали пред олтаром говорећи ''Оче наш'' а Тадеуш Попеску је певао Преа Сфанта Насцатоаре де Думнезеу ('' Пресвета Богородице Дјево'').
Тако смо пронашли утеху за свој тужни затворски живот и наду у боље сутра.
Свако од нас је себи одредио план рада. Мота се занимао проблемима, везаним за наступајуће суђење; Данулеску је спремао своје испите из медицине. Ја сам радио на плановима организације младих у националној борби; организације студентских центара, младих у селима и ученика у средњим школама. У тим плановима сам обухватио временски период до Божића, све до најситнијих детаља, да бисмо могли да их применимо и у пракси, уколико до тада изађемо из затвора. Ако не, одлучили смо да пронађемо неког напољу, ко ће остварити те планове. То је требало да се обави у оквиру Лиге, која је служила као политичко оружје, док је наш задатак требало да буде образовање младих и борба.
Дана 8. новембра, на празник Светих Архангела Михајла и Гаврила, дискутовали смо о могућем називу те омладинске организације. Рекао сам: ''Нека то буде 'Архангел Михајло'.''
Мој отац је одговорио: ''Тамо у цркви, на левим вратима олтара је икона Св. Архангела Михајла.''
''Хајде да је видимо!'' Мота, Гарнеата, Корнелије Георгеску, Раду Мироновићи, Тадеуш и ја отишли смо да је видимо и били смо заиста одушевљени. Икона нам је открила своју ненадмашну лепоту. Никада пре ме није тако привукла лепота неке иконе. Али тада сам осетио да се моја душа везала за ову икону и имао сам осећај да је Архангел жив. Од тада сам почео да је волим.
Сваки пут када бисмо цркву нашли отворену, улазили смо и молили се испред те иконе. Наша срца била су испуњена душевним миром и радошћу.
Наставио се ужас наших одлазака до зграде Суда. Ишли смо пешке, између бајонета, кроз блато, у отрцаним ципелама, мокрих ногу.
Неки јеврејски преваранти, који су покрали државу за пар стотина милиона леја, возили су се до Суда колима, док смо ми ишли пешке. Много пута су те наше шетње до суда биле беспотребне, само да би нас узнемирили. Ја сам био позиван на Суд 25 пута, да би ме истражни судија саслушао само два пута. Ми нисмо мењали своје раније исказе.
Једна мисао нас је константно мучила: ''Ко нас је издао?'' Из дана у дан покушавали смо да решимо ту загонетку. Дошли смо до фазе када смо почели да сумњамо једни у друге.
Једног јутра, ја сам отишао у цркву да се помолим испред иконе да нам открије издајника. Те вечери, када смо сели да вечерамо, обратио сам се својим другарима:
''Принуђен сам да вам саопштим тужну вест. Откривен је издајник. Он је један од нас и седи за овим столом са нама.''
Сви су се међусобно загледали. Мота и ја смо посматрали њихове изразе лица надајући се да ћемо препознати ко је издајник. Гурнуо сам руку у џеп говорећи:
''Сада ћу вам показати доказ.''
У том моменту Верническу је устао, на тренутак је оклевао, дао Бандаку кључеве од складишта хране и рекао:
''Ја идем.''
Сви смо били збуњени његовим наглим одласком, али наставили смо да расправљамо о доказу, који сам ја одбијао да покажем, јер га нисам ни имао.
Када смо завршили са вечером, нашли смо Верническуа самог. Рекао је: ''Кодреану сумња на мене.''
Ја сам му рекао да не сумњам ни у кога; тако смо изгладили ствар.
[.]
Недеље су пролазиле и наш затворски живот полако се вукао даље. На зиду смо оловком бележили сваки дан проведен тамо. Живот у затвору био је тежак и исцрпљујући за неког ко је рођен слободан и ко је живео достојанствено. Било је страшно живети у оковима, између високих, непријатних зидова, далеко од својих ближњих, о којима није било никаквих вести. Па чак ни у том ограниченом простору нисмо могли много да се крећемо, јер три четвртине укупног времена, проведеног у затвору, били смо закључани у својим ћелијама. Сваке вечери немили звук затварања врата бацао нас је у тмурно расположење. Непријатељи ове нације били су напољу слободни, уживали су поштовање и живели нормалним животом, док смо ми, поред моралног понижења, били често и гладни, тресући се ноћима од хладноће на кревету од дасака и сламе.
Али и за нас су коначно дошли бољи дани. Након два месеца затвореништва добили смо вест да ће мој отац и Данулеску бити пуштени из затвора. То је за нас претстављало стварно велику радост. Помогли смо им да се спакују и мало потом они су одведени. Гледали смо за њима док су одлазили, све док нису прошли кроз прву капију. Замолио сам оца да каже мајци и осталима да ништа не брину.
Било чије ослобађање из затвора је радостан догађај за оне који остају. Свима је драго. Можда због тога што, када виде туђе ослобађање, сви остали јачају у својој нади да ће и они једног дана постати слободни.
Недуго затим, из затвора су ослобођени и Драгош, Бандак, Бреазу и Верническу, пошто су их издвојили из нашег случаја, као и мог оца и Данулескуа. Остало је само нас шесторица, оптужених за ''заверу против државне безбедности.''
Пар дана касније Драгош нам је јавио да нас је Верническу издао; чак је направио и копије његовог сведочења, које је ушло у досије. Примили смо ову вест са болом и горчином у срцу. У нашем народу је одувек било и издајника.

ДЕШАВАЊА ИЗВАН ЗАТВОРА

На свим универзитетима студенти су се вратили на наставу. Чинило се да је наступио тренутак дезоријентисаности. Пуна два месеца студенти су трпели терор јеврејске штампе, која је непрестано наглашавала озбиљност нашег покушаја освете и њених ''кобних'' последица по нашу земљу. Штампа је панично упозоравала да смо ми изгубили поверење ''цивилизованог света''; да смо део Балкана. Непрестано су се питали: ''Шта ће рећи Берлин?'' ''Беч?'', ''Париз?'' И тако, претворивши се у заштитнике ''перманентних интереса Државе'', Јевреји су свакодневно наговарали државну власт да предузме радикалне мере против националног покрета, који мора бити угушен '' на најокрутнији начин''.
Годину дана пре тога, када је Макс Голдстеин подметнуо бомбу у зграду Скупштине и када је полиција јурила јеврејске комунисте, иста та штампа је писала:
''Држава се не може борити против воље народа употребом силе. Где је ту Устав? Где су закони? Где су уставом загарантована права? Шта ће рећи стране земље на такав корак државе? Држава не може да преживи у атмосфери хапшења, затварања, бајонета и терора. Јер ће масе или изоловани појединци узвратити. На насиље ће бити одговорено насиљем. На терор, терором. И за то неће бити криви они, већ држава, која их је испровоцирала.''
А сада, ова иста штампа без стида пише:
''Терористе није довољно само ухапсити. Они морају бити осуђени на тај начин да послуже као промер осталима. Чак ни то није довољно: сви они, који пропагирају такве анти-Семитске идеје и тиме чине штету нашој земљи, треба да буду ухапшени. Семе антисемитизма се мора заувек немилосрдно искоренити''
Тој навали непријатељства национална штампа је супротставила жесток отпор. Поред Универсула (''Свемир'') који је увек изражавао тачне ставове што се тиче националне свести, национални покрет је имао и подршку следећих листова:
Цувантул Студентесц (''Глас Студената'') издата од стране студената из Букурешта којег су тек од скора почели да уређују наше непобедиве колеге на слободи: Симионеску Рапеану, Фаника Анастасеску, Данулеску и остали.
Дациа Ноуа(''Нова Дачиа'') Студентски орган у Клужу, уређиван од стране Сујаге, Мокануа, Јустина Илијескуа песника и аутора студентске химне.
Цувантул Иасулуи (''Глас Јашија'') Орган студената Јашија.
Дестеапта-те Романе (''Румуни, пробудите се'') Орган студената из Черноваца од недавно пресељен у Кампулунг, уређиван од стране доктора Каталина и Данилеануа.
Апарареа Натионала (''Национални отпор'') Званични орган Л.А.Н.Ц.-а у Букурешту са непревазиђеним чланцима професора Паулескуа из којих износимо следеће:
''...Студенти су под принудом јеврејских бољшевика претрпели глад, хладноћу, терор. Ко би икада помислио да ће доћи време када ће нашој деци, поносу румунске нације, бити забрањено да славе уједињење свих румуна, да ће бити затворени у некаквим затворима или истерани напоље на зиму, без склоништа и хране?
''Вероватно нисте схватили да водите рат против целог румунског народа.''
Униреа (''Унија''), Орган Л.А.Н.Ц.-а у Јашију под вођством професора Кузе са чланцима вечне логике.
Натионалистул (''Патриота'') Народни орган Лиге у Јашију.
Либертатеа (''Слобода'') Народне новине у Орадеји, које су припадале Оцу Моти који је открио истину о нама и био први који је без оклевања разоткрио вео мистерије који нас је у тим тренуцима окруживао.
[.]
Студенти су схватили нашу жртву. Зато се студентски покрет све више окупљао око зидина овог затвора у коме је сваки студентски центар имао бар једног свог члана.
Појавили су се и сељаци који су били на нашој страни. Слали су нам новац, заступали су наше интересе у цркви, посебно у планинама Буковине и Трансилваније где је успела да продре Либертатеа (''Слобода'').
Ево једног примера:
ПОМОЋ МОТИЈА СТУДЕНТИМА У ЗАТВОРУ ВАКАРЕШТИ (Цувантул Студентесц бр. 7, год. 2, 04. марта 1924)
У оквиру новчане помоћи коју су затворени студенти примили од сељака из свих делова Румуније, она послата из Мотија, из Апусени планина издваја се као најплеменитија и најнесебичнија. Они су у својој највећој неимаштини скупљали по два, три или пет леа да би их од срца послали својим синовима за које су чули да су затворени зато што су желели да свој народ спасу од неправде, сиромаштва и патње. Та помоћ послата је из најсиромашнијег дела наше земље о коме песма са толико туге и горчине пева:
“У срцу наших планина лежи злато
Док ми просимо од врата до врата''
Студентима у Вакарестију стигао је најдрагоценији поклон: тек нешто мало новца и делић сиротињске душе 'гладне и голе, без крова над главом', душе која испод исцепане одеће крије највеће благо, а то је морална чистота, тај неисцрпни извор енергије, из којег се у време најгорих недаћа рађа спас!
''Људи из Мотија мисле на студенте! Они почињу да схватају и да прихватају један нови идеал. То је најбољи и најелоквентнији знак! Чујте имена неких од њих из места Риска, недалеко од града Баја де Крис:
Никола Опреа, 2 леја; Никола Флореа, 3 леја; Н.Харагус, Арон Греку, Тиган Адам, А. Хентију, Н.Булг, Јон Асилеу, Александар Влад, Н.Борза, Н.Леуцијан, Антоније Флореа, А.Леуцијан, сваки по 5 леја; Н.Цискут, А.Рискута, Јон Анку, Салију Фаур, сваки по 10 леја; Н.Флореа, свештеник и Н.Русу, сваки по 15 леја; Н.Баја, јавни писар и Дуту Рискута, сваки по 20 леја. Све укупно 210 леја.''
Сељаци ће ускоро све схватити и прећи на нашу страну, својим снажним и истрајним духом, у ишчекивању тренутка правде.


РАЗМИШЉАЊА О НОВОЈ БУДУЋНОСТИ

Стигли су и Божићни празници. Ту у затвору непрестано смо размишљали о својим породицама тамо код куће, а током дугих бесаних ноћи били смо неутешни и забринути. Питали смо се када ће наше идеје победити? Ако будемо осуђени на 10-15 година, да ли ћемо успети да пребродимо тако дуг период затвореништва, или ће патња и брига из дана у дан све више исцрпљивати наше здравље и снагу све док нас потпуно не уништи?
Били смо у неизвесности, а такво стање нас је изједало. Желели смо да се већ једном одреди тај датум суђења, како бисмо што пре сазнали шта нас чека.
Патња и заједничка судбина у затвору све више нас је зближавала, и расправе на разне теме водиле су нас до истог закључка, што је мало по мало обликовало наш начин размишљања. И најмањи проблем у вези са националним покретом заокупљао би нашу пажњу данима и сатима. Тамо смо научили дубоко да размишљамо и сваки проблем подробно да сагледамо до најситнијих детаља. Изнова смо проучили јеврејско питање, његове узроке и могућности да се оно успешно реши. Установили смо организацију и утврдили план деловања. После тога, завршили смо са расправама и прешли на законе, на неоспорне чињенице и аксиоме.
Посматрали смо Румуне изван наше групе како се све више интересују за наш национални проблем, из чега би се обично изродио или неки нови часопис или нека пародија од организације. Посматрали смо како у теоријском смислу долазе до погрешних закључака, како су несигурни у погледу организованости и потпуно неоригинални у погледу покретања било какве акције.
Још боље смо схватали да:
1.Јеврејско питање није утопија већ свакодневни живот и озбиљан проблем румунског народа, јер власт ове земље, подељена на политичке странке, све више постаје играчка у рукама јудејских манипулатора.
2.Овај садашњи политички систем својим начином живота, неморалношћу и демократским поретком, представља право проклетство за румунски народ.
3.Румунски народ неће моћи да реши јеврејско питање све док не реши проблем својих политичких странака.
Први циљ румунског народа, на његовом путу рушења јеврејске моћи, која га угњетава и гуши, мора да буде рушење сопственог политичког система. Ова земље има само онакву власт, какву и заслужује. Баш као што комарци могу да живе само у мочварним областима, тако и Јевреји могу да се настане и богате у мочвари наших, румунских грехова. Другим речима, да бисмо могли да их победимо, ми прво морамо да превазиђемо своје властите недостатке. Проблем је чак и озбиљнији него што га је професор Куза приказао. Мисија ове борбе поверена је румунској омладини, која ако жели да преузме изазов историјске мисије, ако жели да живи и да и даље има своју државу, мора добро да се припреми и сакупи све своје снаге како би издржала борбу и однела победу. Једног дана када уз Божију помоћ изађемо из затвора, одлучили смо да се нећемо растати, већ ћемо заједнички посветити свој живот једном циљу.
Али пре него што смо почели да се занимамо грешкама свог народа, потражили смо своје властите недостатке. Држали смо дуге састанке, на којима је свако од нас износио мане које уочава код осталих. И настојали смо да их исправимо. То је била врло деликатна ствар, јер људи су такви: не прихватају лако критике на свој рачун. Свако мисли или хоће да покаже да је савршен. Али ми смо сматрали да прво треба да сазнамо и исправимо своје грешке, па тек онда да видимо да ли имамо права да се упуштамо у усавршавање других.
Тако су прошли празници, а онда и цела зима. Стигло је и пролеће, а ми још увек нисмо знали шта нас чека. Знали смо само да је напољу створен велики народни покрет, који нас је подржавао упркос свим покушајима јеврејске штампе да их у томе спречи. Тај покрет је све више јачао међу студентима, грађанима и сељацима, који су били јединствено јаки у Трансилванији, Бесарабији и Старом Краљевству. Из свих крајева земље добијали смо писма подршке и охрабрења.
[.]
Пролеће нам је коначно донело велику радост. Суђење је заказано код истражног суда Илфов за 29. март. Почели смо са припремама, али на који начин смо могли да се припремимо? Све смо већ признали. Рекли смо све што смо имали. Адвокати који су одређени да нас бране дошли су да нас посете. Изложили су нам сву озбиљност нашег положаја предлажући нам да променимо своје сведочење као и свој целокупан став; сматрали су да би било паметније да све поричемо. То смо категорично одбили и затражили од њх да нас бране у оквиру нашег сведочења које нисмо намеравали ниучему да мењамо без обзира на исход суђења.
[.]
Ако би којим случајем били ослобођени оптужбе, како би то успели без иконе пред којом смо се молили сваког јутра? Распитивали смо се међу затвореницима док нисмо нашли сликара. Замолили смо га да нам направи копију и за три недеље он је направио исту такву, шест стопа високу (1.83 м) и једну малу за мене коју сам носио са собом, као и трећу средње величине за моју мајку. Мота је такође добио једну за своје родитеље.
Онда смо схватили да ћемо на основу нашег сведочења добити најмање пет година затвора. Клекли смо испред иконе: ''Драги Боже! Сматрамо да ће пет година бити губитак за нас. Ако будемо ослобођени заклињемо се да ћемо их посветити свом народу.'' Одлучили смо да ћемо се сви преселити у Јаши у случају да будемо ослобођени и тамо оформити центар своје делатности. Из тог центра организоваћемо целокупну омладину почевши од гимназијалаца, па чак и млађих ученика, преко трговачке и економске школе, па све до сеоске омладине. Након тога универзитетски центри ће бити препорођени. Надамо се да ће сви ти млади људи одрасти у духу вере која нас је просветлила и да ће као одрасли људи ући у политичку арену где треба да се одреди судбина наше борбе. Из године у годину они ће бити све бројнији као таласи увреде који непрестано надиру.

ИЗОЛАЦИЈА ПОЛИТИЧАРА

Политички систем је искварио нашу нацију. Потребно је организовати омладину, као и нагласити неопходност њиховог даљег само-образовања, како се они не би заразили таквим политичким системом. Када бисмо дозволили да се настави кварење румунске омладине, то би за нас значило пропаст, а за Израел дефинитивну победу.
Осим тога, организовање ове омладине решиће велики проблем нашег политичког система, а то је недостатак младих људи, због чега би тај систем иначе изумро. Слоган целокупне младе генерације мора да буде: Ни један млад човек не сме никада приступити некој политичкој партији; онај ко то учини је издајник своје генерације и свог народа. Наиме, он својим присуством, именом, новцем и својим радом у некој странци повећава моћ политичара. Таква особа је издајник, баш као и онај ко напусти своју браћу и пређе у табор свог непријатеља. Иако он можда не пуца из оружја, он је саучесник у убиству своје пале браће и ако само носи воду онима који пуцају, и самим тим је издајник својих начела.
Учење које нас наводи да се сви прикључимо политичким партијама како бисмо их поправили - ако претпоставимо да су лоше - је погрешно и подло. Од кад је света и века, у Црно море се улива само слатка вода из хиљаду разних река, али морска вода због тога никада није постала слатка, већ је увек обратно: тако је и са нама, уласком у глиб политичких странака, ми не само да их небисмо поправили, него би оне, напротив, поквариле нас.
[.]
То су биле наше мисли и одлуке, које смо најпре хтели да применимо када изађемо из затвора. Наше организационо уређење било је спремно, а наш план акције утврђен до најситнијих детаља. Сваком је додељена нека улога. Лист, који смо намеравали да покренемо, требало је да се зове Генератиа Ноуа (''Нова генерација''), а наша организација у целини Арцхангелул Михаил (''Архангел Михајло''). Одлучили смо да ће на свим нашим заставама бити лик Св. Архангела Михајла из цркве у затвору Вакарести.
Ми смо ту организацију замислили као организацију целокупне младе генерације и подмладак Л.А.Н.Ц.-а са циљем образовања тих младих људи.
За нас је тај програм, створен унутар затворских зидина, био почетак новог живота. Он је био свеобухватан у својој инспирацији, организацији и плану акције, различит од свега што смо раније замишљали. Био је то почетак једног новог света, темељи на којима смо могли да градимо будућност.
Када изађемо из затвора планирали смо да посетимо све универзитетске центре и поделимо са студентима своја размишљања, да им покажемо како уличне демонстрације и сукоби више нису потребни када се примени наш нови план. Ми ћемо се и даље држати својих ранијих изјава, нећемо их порицати као своје и нећемо их се стидети. Али њихово време је прошло. Сада се морамо прихватити великог задатка организовања, који ће нам донети победу.

ОСВЕТА РАДИ ИЗДАЈЕ И СУЂЕЊЕ

Мота је био замишљен. Стално нам је говорио да једном кад изађемо, нећемо моћи да напредујемо нигде уколико не казнимо издајника. Издајништво је одувек слабило снагу нације, али Румуни никада нису дигли руку на издајнике; због тога је издаја пустила корење а издајници су се умножили у свим доменима живота; због тога је јавни живот у Румунији данас само непрекидна издаја народа. Ако не решимо тај проблем издаје, наш рад ће бити угрожен.
Ноћ пре суђења били смо веома узбуђени. Коначно ће наша судбина бити решена.
Ујутро су нас одвели у просторију где су наше породице могле да нас виде. Родитељи Корнелија Георгескуа дошли су чак из Поиана Сибиулуи? Затим је у просторију ушао Вернишеску. Мота га је ухватио под руку као да жели нешто да му каже и обојица су отишли у другу просторију.
Пар минута касније чули смо пуцање из пиштоља и узвике. Изашли смо на ходник. Мота је упуцао Вернишескуа да га казни за издају.
Скочио сам на Мотину страну да га одбраним, јер су га полицајци опколили претећи му. Када се гужва стишала ми смо одмах одведени у одвојене ћелије. Кроз прозорчиће на вратима могли смо видети како Вернишескуа на носилима одвозе из затворске амбуланте у болницу. Сви смо из својих ћелија почели да звиждимо нашу химну ''Хришћански студенти Велике Румуније'', да га испратимо док не замакне за затворске капије.
Два сата касније дошао је истражни судија Пападопол. Наредио је да нас једног по једног доводе горе да се изјаснимо пред њим. Сви смо подржали Моту.
Сутрадан су нас одвели на Суд, после ноћи преспаване на бетону. Наша ситуација је сада била веома сложена, али ми смо ипак у подруму Суда све време певали наше борбене песме.
Суђење је требало да почне у један сат. Од 10 ујутро пред зградом Суда је почело да се окупља на хиљаде студената и других грађана. Негде око поднева све полицијске снаге главног града позване су да контролишу масе.
У један сат су нас извели пред Истражни Суд. Председавајући на суђењу био је господин Давидоглу, а тужилац господин Раковицеану. На клупи одбране седели су професор Паулеску, Паул Илијеску, Нелу Јонеску, Теодореску, Донка Манеа, Таче Поликрат, Наум, итд. Када је изашла порота, у потпуној тишини је прочитан судски налог. Слушали смо. Били смо свесни да се одлучује о нашој судбини. Онда је дошао ред на нас да говоримо. Саслушање је почело. Све смо признали осим да смо донели последњу одлуку тј. да смо одредили датум. Објаснили смо пред судом своје мотиве за планирање једне такве акције. Указали смо на озбиљност јеврејског питања и оптужили политичаре због корумпираности и издаје свог народа.
Упркос бројним упадицама председавајућег, ми смо успели да завршимо до краја своје сведочење.
Уследиле су оштре и често неправедне и увредљиве оптужбе од стране тужиоца. Осетили смо да је предност благо на његовој страни. Али успех тужилаштва био је кратког века. Професор Паулеску је прочитао своју изјаву у смртној тишини, коју је наметала сама његова појава, продуховљена и надмоћна. Била је то кратка изјава, али за тужиоца који је од стида полако пропадао у земљу, била је поражавајућа.
Када је било већ 8 сати увече, направљена је кратка пауза. Напољу је све више људи чекало коначну одлуку.
Нелу Јонеску, Таче Поликрат и на крају Паул Илиеску, сјајно су говорили. Било је већ 5 ујутро. Тужилац је помоћу нових оптужби покушао поново да освоји пређашњу позицију и овлада над поротом, али наши адвокати су му узвратили. У 6 сати дали смо завршну реч, а потом су нас извели из суднице. Почело је заседање пороте. Чекали смо пола сата, а чинило нам се као да траје пола године. А онда смо зачули узвике ''хура!'' Службеник нам је донео вести:
''Ослобођени сте оптужбе!''
Затим су нас одвели назад у судницу, где нам је прочитана одлука о ослобађању од оптужбе. Напољу су људи и даље чекали. Када су чули да смо ослобођени, почели су да узвикују ''хура!'' и да певају.
Ушли смо у кола која су нас непознатим улицама одвезла натраг у Вакарешти затвор, где је требало да обавимо још неке формалности.
Спаковали смо своје ствари и иконе, и спремили се да заувек напустимо ту мрачну гробницу, где смо провели толико дугих, непроспаваних ноћи пуних немира и патње. Али несрећни Мота је морао да остане још, ко зна колико дуго, потпуно сам.
Морали смо да се растанемо од њега. Грлили смо га са сузама у очима и са великом тугом смо се опростили од њега. Ми смо одлазили на слободу, а он се поново враћао у своју ћелију, и то сам. О, колико ли још дугих дана и ноћи он мора да одлежи сам у тој хладној затворској ћелији!
Чим смо изашли из затвора, прво што смо учинили је да смо отишли код Данулескуа и Драгоша да њихове породице замолимо за опроштај због муке, коју смо им нанели и да им се захвалимо што су се бринули за нас док смо били у затвору.
Затим смо отишли свако својој кући, где су нас наше мајке и целе наше породице с радошћу очекивале.

У ЈАШИЈУ

У Јашију су ме млађи истомишљеници с нестрпљењем очекивали. Нисам тамо затекао ни једног свог вршњака, пошто су се сви још од претходне јесени раштркали, свако у своје родно место.
Узео сам своју икону и однео је у цркву Св. Спиридона, где сам је сместио у олтар. Сретао сам се са својим пријатељима и сви смо били веома срећни што се опет видимо. Али наша радост није дуго трајала, јер док сам шетао Лапуснеану улицом са своје две сестре и десетак студената, као гром из ведра неба на нас је навалила полиција ударајући нас по глави својим гуменим пендрецима и кундацима.
Зар је могуће да смо на овај начин испровоцирани и без икаквог разлога нападнути овде у Јашију, где смо преживели толике битке? Ту где смо 1919, 1920. и 1922. згазили јудео-комунизам на Универзитету? У Јашију, где смо надирућим Јеврејима и њиховој штампи показали где им је место и упозорили их да се држе што даље од нас? Да нас нападну у нашем граду?
Ја сам кренуо да им узвратим. Гнев ми је дао лавовску снагу и чинило ми се да би могао да изађем на крај са целом полицијом. Али моји пријатељи су ме зграбили, неки за руке а неки за ноге. Тако сам примио још неколико удараца кундаком. Пролазници су почели да негодују и да урлају на полицију. Кући сам отишао потиштен и љут на пријатеље који су ме спречили да се браним. Али они су ми говорили:
''Они су добили наређење да те испровоцирају, а ако им узвратиш да пуцају и на тај начин те се реше.''
После подне сам са Гарнеатом и Радуом Мироновићем отишао у студентски дом, где су се у једној великој соби окупиле вође студената. Причали су нам како су се борили током шест месеци, колико се нисмо видели и колико су тога поднели; како су се вратили на наставу и успели да прегурају тешку ситуацију без понижења; како је 1. новембра, на дан отварања нове академске године у амфитеатру одржана св. Литургија у присуству свих студената и професора и шта је студент Лазареску том приликом рекао:
''Вратићемо се на наставу, али не одмах. Прво ћемо нашим професорима у унверзитетском Сенату послати меморандум, очекујући од њих потврдан одговор.''
Онда нам је описао како је изгледао тај меморандум и како су професори, на челу са Бакалоглуом, проректором универзитета, прихватили већи део тачака меморандума. 6. новембра студенти су се вратили на наставу. Професори су знали како да избегну неправедно понижавање студената, који су се целу годину борили за своја убеђења. Наставили су са причом како је министар унутрашњих послова, Марзеску, поставио свог човека на место начелника полиције, дајући му одрешене руке да угуши студентски национални покрет у Јашију; како се тај човек, уз помоћ свих расположивих полицијских снага, упустио у обављање тог задатка.
Пошто су се студенти вратили на предавања и поново је успостављен ред, он није знао како да добије обећане паре, па је почео да провоцира студенте.
Даље су нам причали како су 10. децембра пијани полицајци пресрели студенткиње, које су кренуле у Саборну цркву, како су их претукли својим гуменим пендрецима, чупали их за косу и вукли кроз блато по улицама - све то пред професорима; како су студенти, један по један, били претучени од стране полиције; како је 10. децембра студент Георгије Манолиу, вођа хора, био претучен и ухапшен и пошто је био држан у катастрофалним условима, зарадио је жутицу и умро у болници.
Студенти у Јашију су у тих шест месеци прошли кроз пакао. Ми смо им, са друге стране, препричали своје муке, подсећајући их да је наша дужност да ослободимо Моту из затвора.
На крају смо им предочили наше планове за будућност. Како морамо организовати целу нашу генерацију, одгојити је и образовати у херојском духу; како треба да изолујемо политички систем како ни један млад човек више никада не би приступио некој политичкој странци, како се постојећи политички систем може срушити и на његово место поставити Л.А.Н.Ц. на челу са проф. Кузом; како се јеврејски проблем може решити само помоћу националне владе као израза румунске свести, снаге и здравља, преузимањем легалних поступакада да се заштити румунско становништво и заустављањем јеврејске најезде. Разговарали смо и о томе како је нашој генерацији поверена велика и света мисија поновног оживљавања националне свести, снаге и виталности. Саопштили смо им како смо ми ''Вакарештанци'' одлучили да у Јашију оснујемо центар нашег деловања, који ће бити под заштитом св. Архангела Михајла.
Наши другари су слушали и прихватили су наше планове за будућност с великим одушевљењем.
После тог састанка посетили смо професоре Кузу, Гаванескула, Сумулеануа итд. поделивши исте мисли и са њима.






















ГОДИНА ВЕЛИКИХ СУЂЕЊА МАЈ 1924. - МАЈ 1925.

ХРИШЋАНСКИ ДОМ КУЛТУРЕ

Наши састанци су одржавани уз доста потешкоћа јер ми нисмо имали свој властити простор за окупљања. Пошто смо сви били сиромашни, нисмо могли да приуштимо себи изнајмљивање барем две просторије како бисмо започели организовање омладине. Састајали смо се у дрвеним баракама из рата у дворишту госпође Гхица. Једног дана смо одлучили да саградимо себи дом од неколико просторија. Али проблем је био како то да урадимо?
Шестог маја 1924. окупио сам неких шездесетак младића, студената и средњошколаца (чланова првог Хришћанског братства, основаног у Јашију). И ево шта сам им рекао:
''Драга браћо, докле ћемо се мучити одржавајући састанке у овим баракама? Све до сада, румунски студенти су имали право да се окупљају у зградама Универзитета. Али ми смо из њих избачени. До јуче смо могли да се састајемо у својим студентским домовима, али смо и одатле избачени. Данас се састајемо у трошним баракама, које прокишњавају. У свим градовима студенти примају помоћ за свој успех и вредан рад, а овде, нема никога да нам помогне, јер су око нас већином Јевреји и политичари лишени било каквих осећања. Румуни су потиснути на периферију градова, где живе у највећој беди. Ми смо потпуно сами. Снагу, да изградимо за себе бољу будућност, наћи ћемо само у себи. Морамо се навићи на то да између нас и Бога нема никога да нам помогне.
Зато нема другог решења него да властитим рукама градимо дом, који нам је потребан. Узевши у обзир да нико од нас никада није градио куће нити правио циглу, мислим да пре свега треба да скупимо храбрости и превазиђемо опште прихваћено мишљење којем су нас учили а то је да млади интелектуалац чим постане студент треба да се стиди физичког рада. Треба нам храбрости и воље да почнемо од најпрљавијих послова и да уклонимо препреке и превазиђемо тешкоће.''
Олимпије Ласкар, ситни грађевински предузетник великог срца, који је поседовао кућу у месту Унгени на реци Прут, подржао је моју идеју, говорећи:
''Господо, ја предлажем да дођете у Унгени, где ја имам земљиште које ћу вам дати на кориштење. Моја кућа вам је такође на располагању.''
Прихватили смо његову понуду. Али нисмо имали пара да платимо пут до Унгенија. Требало нам је око 300 леја за двадесетак особа. Тај новац нам је такође дао Олимпије Ласкар.

ПРВИ РАДНИ ЛОГОР 8.МАЈ, 1924.

8.маја смо кренули у Унгени, неки возом, а неки пешке. Било нас је 26. Нисмо имали ни мотике нити било какав алат, ни пара нити хране. Ласкар, који нас је очекивао, примио нас је код себе.
''Добро дошли! Трговачки град Унгени је пун Јевреја као кошница пчела. Када вас виде, вероватно ће се понашати мање безобразно него до сада. Они тероришу нас мало преосталих Хришћана.''
Коначно смо оформили неколико делегација, које су ишле по хришћанским домаћинствима покушавајући да позајме лопате, ашове и други потребан алат. Сутрадан смо отишли на ту парцелу на обали реке Прут. Локални свештеник нам је очитао молитву. Радили смо скоро недељу дана да би дошли до квалитетне земље, јер су на нашу несрећу становници овог града скоро 50 година овде одлагали ђубре, тако да се на неким местима створио слој дебео шест стопа (1.8 м). Уз помоћ професионалних зидара, од којих ми је у најдражој успомени остао стари Чирошка, почели смо да обрађујемо глину и правимо цигле. Поделили смо се у групе од по пет радника, а свака група је дневно производила по 500 цигли, тако да смо сви заједно постизали по 3000 дневно. Касније, када нас је било још више, и производили смо више, радећи од 4 сата ујутро па све до вечери. Међутим, велики проблем је представљала храна. У почетку су нам становници Унгенија помагали, а касније су нам намирнице стизале чак из Јашија. Наши старији професори били су помало сумњичави у погледу наших намера. Сматрали су то детињастим покушајима, који нам неће успети. Међутим, нешто касније почели су да цене наше напоре, па чак и да нам помажу.
Када је Корнелије Георгеску напустио Универзитет у Клужу, где је дао прву годину Фармације, и дошао у Јаши, у договору са осталима пребацили смо у Унгени 17,000 леја, који су нам даровани док смо били у затвору, а које нам је Георгеску чувао.
Поред тога, пошто је постојао озбиљан проблем са храном, г-ђа Гхица нам је уступила два јутра баште, где су остали студенти посадили поврће, потребно за радни камп у Унгенију. Наш рад се сада одвијао на два места, једна група студената је радила у Унгенију, а друга у Јашију и смењивали смо се сваких три или четири дана.
Наш први радни камп имао је за последицу промену устаљеног мишљења о студентима. Сваког дана са свих страна долазили су разни људи - сељаци, радници, као и интелектуалци - и радознало су нас посматрали. Ти људи су навикли да виде студенте елегантно обучене, како шетају Лапуснеану улицом или како у слободно време певају веселе песме за столовима пивница. Сада их виде како обрађују глину стопалима, блатњаве до струка, како у кофама носе воду из реке и сагињу се над мотиком на врелини летњег сунца. Ти људи су били сведоци распадања дотадашњег опште-прихваћеног тренда да је за интелектуалца срамота да ради голим рукама, поготово тежак физички посао, који је раније био приписиван само робовима и нижој, сиромашној класи.
И управо људи из тих нижих слојева су први схватили праву вредност овог кампа. Сељаци и радници, изоловани од осталих слојева друштва и постиђени, јер њихов рад није био цењен, показали су задовољство на свом лицу када су нас угледали, у тренутку препознавши у томе признање њиховог исцрпљујућег рада као и поштовање према њима. Били су почаствовани и вероватно су у томе видели боље дане за себе и своју децу. Због тога су нам од оног мало што су имали свакога дана од срца доносили храну.
[.]
Студентски живот је пролазио мирно. Није више било уличних демонстрација и инцидената. С великим еланом смо радили надајући се како ћемо ускоро имати свој властити дом.

НОВИ УДАРАЦ

Једнога дана, мој отац је дошао у Јаши и тамо смо се нашли. Око десет сати увече враћао сам се кући и на Тргу Јединства чуо сам неку галаму из ресторана и зауставио сам се да видим шта се дешава. Два студента, браћа Тутовеану из Барлада, су се споречкали са професором Константинескуом из Јашија. Начелник полиције је стигао на лице места, ставио им лисице и батињајући их одвео у полицију. Ништа не говорећи, ја сам само с тугом посматрао ту сцену. Онда сам приметио према мени иде комесар Клос у пратњи тројице или четворице полицајаца. На два корака од мене почео је да урла. ''Шта ти радиш на улици у ово доба, ништаријо једна?'' Само сам га збуњено погледао. Пошто смо се толико година познавали, нисам могао ни да замислим да ће ми се на тај начин обратити. Мислио сам да ме је заменио с неким. Али сам осетио да ме је неко зграбио за врат и повукао уназад. Онда је опет рекао: ''Још увек буљиш у мене, бедниче... пропалицо! '' Нисам рекао ништа, већ сам их само гледао не померајући се. Под кишом удараца, четворица полицајаца су ме одвукли више од 30 метара до угла улице. Ту сам скинуо свој шешир, поздравио их и рекао: ''Хвала вам господо.'' Дубоко повређен, утучен болом и срамотом, отишао сам кући. Већ други пут у животу сам био претучен и то у последњих месец дана. Контролисао сам се. Али ви, тирани целог света, не рачунајте на моћ самоконтроле. Онај ко се стално контролише једног дана ће да плане.
Сутрадан сам рекао свом оцу шта ме је снашло. ''Остави их на миру.'', рекао је. ''Не чини ништа. С таквом особом најбоље је не имати посла. Њега ће стићи рука правде, у то буди сигуран. Њима је вероватно наређено да те испровоцирају, али ти се мораш контролисати и покушати да више нигде не излазиш сам.''
Прихватио сам његов савет, али чинило ми се да онај ко је претучен, а није узвратио, изгубио достојанство. Осећа се осрамоћено и обешчашћено. Носио сам то као велико бреме на својим плећима.
Али најгоре тек предстоји, неколико дана касније.

ИНЦИДЕНТ У БАШТИ

Башта је била цела окопана. Дошли смо из Унгенија да посадимо парадајз. 31. маја, у пет сати ујутро, педесет студената се припремало за посао. Док смо још стајали у врсти, и завршавали прозивку, приметио сам неколико војника у дну баште. Онда је њих преко две стотине, упало у двориште набијајући оружје. Опколили су нас. Рекао сам момцима: ''Не померајте се, останите мирни.'' Истовремено сам видео како се четрдесетак људи, као олујни облак приближавају трчећи у формацији, извучених револвера, урлајући и псујући. Био је то начелник Манциу и његови полицајци. У тренутку су се нашли поред нас. Два комесара и шеф полиције уперили су своје револвере мени у чело. Гледали су ме својим крвавим очима и псовали. Манциу је урлао: ''Вежите му руке иза леђа!'' Ударио ме је. Ова двојица су навалили на мене, извадили су мој каиш и чврсто ми везали руке. Онда сам добио ударац одпозади у десни део вилице. Још један полицајац, Василије Воинеа, ми се приближио у шапнуо ми на уво: ''Бићеш мртав до краја дана! Више нећеш моћи да прогањаш Јевреје.'' Псовао је и ударао ме; а онда су ударци почели да пљуште и неко ми је пљунуо у лице. Цео наш одред, опкољен наоружаним полицајцима, гледао ме је, беспомоћан да ми помогне. Госпођа Гица је сишла доле захтевајући објашњење: ''Какав је то начин? Па јел то лепо, годподине начелниче? '' А он је одговорио: ''И вас ћу да ухапсим!'' Мало са стране, приметио сам јавног Тужиоца Бузеу, како посматра сцену.
Ухапшеници су претресени под претњом оружја. Ко год да се померио, ударцима је оборен на земљу.
После тога, окружили су ме десеторица жандара са бајонетима на пушкама и одгурали десетак метара испред; остали су такође били окружени са неких двестотинак жандара. Натерали су нас у марш. Био сам на челу, руку везаних на леђима, попљуваног лица док су ме остали пратили. Спровели су нас дуж Керол улице, испред Универзитета, Лапуснеану улицом, преко Трга Јединства, до полицијске станице. Начелник и његови полицајци ходали су задовољно трљајући руке. Јевреји који су ликовали пред својим радњама, одушевљено су их поздрављали. Био сам толико схрван да нисам могао да гледам испред себе. Осећао сам да је сада све пало у воду. Неколико средњошколаца који су пролазили поред мене, зауставили су се и додирнули капу у знак поздрава. Истог тренутка су били приведени и придружени осталим затвореницима у поворци.
Док су тако парадирали са нама више од миље кроз центар града препун Јевреја, потпуно понижени, доведени смо до полицијске станице. Убацили су ме онако свезаног у прљаву шупу, док су остали задржани у дворишту.

ГОРЕ, У НАЧЕЛНИКОВОЈ КАНЦЕЛАРИЈИ

Млади затвореници су један по један одведени на спрат у начелникову канцеларију ради испитивања. Начелник је сео на свој сто док су остали испитаници којих је било преко 30, седели на столицама око њега. ''Шта вам је Kодреану рекао?'' завикао је. ''Ништа нам није рекао, господине начелниче'' одговорио је један од студената или средњошколски младић. ''Сада ћете ми испричати све што вам је рекао!''
Свим испитаницима су скинули ципеле и чланке им везали ланцима. Сваком од њих, по два војника су прислонила оружја на рамена и натерали их да клекну. Манчу је скинуо капут и почео надљудском снагом да бије жртве по стопалима. Јадна деца нису могла да издрже бол и почели су да вриште.
Схвативши да имају посла са комесарима који са задовољством посматрају ову ужасавајућу сцену у којој румунску децу муче неки плаћеници - без икога ближњег ко би могао за њих да се заузме, завапили су: ''Упомоћ!''
Онда је комесар Василију наредио да им главе спусте у кофе с водом, како њихове крике бола и очаја нико напољу не би могао да чује.
Кад је коначно бол постао неподношљив, када су схватили да физички то више не могу да издрже, повикали су да су спремни да признају било шта. Начелник је отишао до свог стола очекујући њихово признање, па су жртвама ослободили ноге, а они су изгледали збуњено. Онда су бризнули у плач падајући на колена пред Начелника: '' Опростите нам, господине, али ми не знамо шта треба да изјавимо.'' ''Не знате? Вратите их поново.'', наредио је комесарима и жандарима.
И сваки од ових напаћених дечака је ужаснуто гледао како теку припреме за наставак њихове агоније. Опет су их натерали да клекну и наставили да их туку. Опет су на својим стопалима осетили Начелникове ударце. Стопала су им била крвава, модра и отекла од удараца, тако да више могли да обују ципеле. Међу тим момцима били су: син тадашњег јавног тужиоца округа Илфов, Димитрију; син мајора Амброзија коме је пукла бубна опна, који је касније постао комесар у истој тој полицијској станици.
Након што су претукли, одвели су их у одвојене самице. Око 9 часова позвали су мене. Још увек су ми руке биле везане и два жандара су ме пратила до начелникове канцеларије. Тамо је седео начелник а око њега више од 30 људи: комесара, њихових помоћника и агената. Погледао сам их у очи. Надао сам се да ћу међу њима наћи неког ко ће се сажалити на нас. Али, видео сам само свеопште задовољство; сви су се смејали: Ботез, шеф обезбеђења, Димитрију, управник станице, комесар Василију, Клос и остали. Начелник је узео парче папира и написао моје име. Онда је упитао: ''Како се ти тачно зовеш?''
''Ја сам Корнелије Кодреану, будући доктор права и адвокат у комори као и ви.''
''Оборите га на колена!''
Тројица бедних улизица су ме напали, оборивши ме пред његов сто. ''Изујте му ципеле!'' Изули су ме, свако по једну. ''Ставите му ланце!'' Везали су ми стопала ланцима. Рекао сам им: ''Господине Начелниче, Ви сте сада јачи, Ви одлучујете о животу и смрти; али сутра када одем одавде, осветићу се и Вама и ономе ко ме проклео.''
У том тренутку зачуо сам неку буку у ходнику. Долазио је професор Куза са професором Сумулеануом и родитељима притворене деце: пуковник Надејде, мајор Думитрију, Бутнарију, мајор Амброзије и други, у пратњи тужиоца и медицинског иследника, професора Богдана. Начелник и остали су скочили на ноге и изашли у ходник. Чуо сам начелника како говори: ''Шта тражите овде? Молим вас да изађете!'' Онда сам зачуо професора Кузе: ''Кога ви мислите да избаците? Дошли смо овде да би нас ви избацили. Дошли смо овде са тужиоцем као и са оптужбама против вас.''
''Жандари, избаците их напоље!'', наредио је начелник. Професор Сумулеану је стао на врата просторије у којој су биле закључане жртве и рекао: ''Господине тужиоче, ми се нећемо померити одавде док нам не отворе ову просторију.'' Неколико комесара је одговорило: ''Тамо нема никога. Та просторија је празна.'' Професор Сумулеану: ''Одмах да сте отворили!''
На интервенцију јавног тужиоца, просторија је отворена и из ње је изашло шесторица младића уз помоћ родитеља. Одвели су их у начелникову канцеларију где их је медицински иследник прегледао и издао им уверење о повредама. Пар сати касније, сви они су ослобођени. Мене су држали још два дана након чега су ме послали на истражни суд. Ослободили су ме и ја сам се обратио судији: ''Часни суде, ако не поступите праведно, сам ћу се потрудити да правда буде задовољена.''
Отишао сам кући где су професор Куза и Ливио Садовеану дошли да ме посете. ''Чули смо да си хтео да узмеш закон у своје руке. Немој да покушаваш нешто тако. Пријавићемо то Министарству унутрашњих послова и захтевати истрагу. Немогуће је да правда не буде задовољена.''

НА ПЛАНИНИ РАРАУ

Психички сам био уништен. Сви моји планови пали су у воду. Запустио сам циглану и башту и укрцао се на први воз за Цампул-Лунг у Буковини. Тамо сам се зеленим ливадама пео лагано уз планину, носећи са собом терет и срамоту јучерашњег дана као и загонетне муке које доноси сутра.
Чинило ми се да немам пријатеља нигде на свету, осим ове планине - Рарау, и колибе која се на њој налази. Зауставио сам се кад сам био на отприлике 4500 стопа (1370 м). Гледао сам преко планина и брда, на стотине миља унаоколо, али ништа од тога није могло сакрити слику срамоте и понижења којима сам био изложен заједно са својим пријатељима; још увек сам могао да чујем њихове јецаје, и то ме болело.
Почело је да се смркава.
Ни живе душе поред мене. Само дрвеће и крици лешинара на пустим брдима.
Све што сам имао са собом био је један дебео капут и хлеб. Појео сам нешто хлеба и попио воде која је истицала из стена.
Сакупио сам комаде дрвета и направио себи склониште, бараку. У оваквој постојбини живео сам скоро један и по месец. То мало хране што ми је било потребно су ми доносили пастири обора старог Пицтара.
Био сам удубљен у своје мисли, било ме је срамота да изађем међу људе. Питао сам се шта сам ја то згрешио када ме Бог тако кажњава сада, када сам био спреман да остварим тако велик и диван план?
Писао сам Моти: ''Не знам шта ми је, не препознајем самог себе. Срећа ме напустила. Већ неко време ме на сваком кораку прати несрећа, све што покушам се изјалови. А када те у бици више не служи срећа, сви око тебе почињу да те напуштају. Доведеш их до 30 победа, али један пораз је довољан да те напусте.''
Кидале су ме сумње. Био сам на животној раскрсници. Ми смо се борили за добро ове земље, а третирали су нас као народне непријатеље. Немилосрдно су нас нападали сви: влада, полиција, жандари и војска.
Да ли и ми треба да употребимо силу? Њих има на стотине, на хиљаде, а ми смо само шачица младића исцрпљена од глади, хладноће и затвореништва. Какву силу ми представљамо да бисмо очекивали барем и најмању шансу да победимо? Да којим случајем ишта покушамо, били бисмо уништени. И на крају, ова држава затрована је јеврејском штампом, рекла би за нас да смо ненормални. Или да не користимо насиље као што то они чине? Они провоцирају, муче наше људе, и убијају их. Зар да дозволимо да нас убијају? У нашим годинама, ми још нисмо ништа оставили за собом, па се неће ни знати зашто су нас убили. За све нас је боље да одемо из земље. Да одемо и да лутамо по целом свету. Боље је за нас да просимо у страним земљама него да будемо до краја понижени у својој властитој земљи.
Или да сиђемо са ове планине са оружјем у рукама и задовољимо правду, што бих ја могао да урадим са зверима које загорчавају живот нашем народу. Али шта ће бити са нашим плановима после тога? Погинућу у том свом покушају или ћу умрети у затвору; јер не бих могао да поднесем затвореништво. Ја волим слободу. Ако нисам слободан, умирем. Али шта је са Мотом? Такав потез значио би мучеништво за обојицу, а његове шансе за ослобађање затвора потпуно би пропале. Цела наша група била би уништена, а све наше добронамерне мисли и сви планови организовања омладине, били би узалудни - јер тиме би се све завршило.
За тих шест недеља, на врху планине, мучиле су ме те мисли и нисам могао да нађем решење. Под теретом мојих брига и стрепњи, груди су ме стезале и осећао сам да имам све мање снаге.
До тада сам био жестоке нарави и ни пред ким нисам попуштао. Увек сам био сигуран у себе и у своју снагу. Где год бих кренуо, побеђивао бих. Овога пута су ме текуће потешкоће схрвале!
Сишао сам са планине. Све сам препустио судбини јер сам нисам могао да пронађем никакво решење. Али од тада сам свуда са собом почео да носим пиштољ, који сам намеравао да употребим на и најмању провокацију; нико није могао да ме одговори од те одлуке.
Отишао сам у циглану. Григорије Гхица коме је поверено вођење посла примерно је обављао своју дужност. Број цигли у складишту се знатно повећао. Саграђене су две нове пећи капацитета 40.000 цигли. То је било око 15. јула. Момци су ме дочекали са одушевљењем. Ништа ново се није десило у циглани.
Али у Јашију сам затекао промене. Полицијски комесари су раније били малтене боси, а сада су их од главе до пете обукли у нову одећу Јевреји који су се осећали као апсолутни господари. Полицијска станица имала је на располагању аутомобил који су им дали такође Јевреји. Они су показивали дрскост која није виђена још од 1919. године током комунистичких превирања уочи револуције, када је сваки Јеврејин у Јашију или с друге стране Прута имао уображено држање народног комесара.

НАПОРИ ДА СЕ СЛОМИ НАШ БЛОК

Јудео-либерални моћници су чули за нашу групу, као и за завет, који смо дали у затвору Вакарешти и били су свесни да ће се сви студенти као један окупити око тог блока. Јевреје ништа тако не плаши као савршена заједница других народа: заједништво у неком покрету, у народу. Зато ће они увек бити за ''демократију'', која има само једну предност, а она иде у корист непријатеља. Јер демократија ће сломити јединство и дух нашег народа, у сукобу са нераскидивом слогом и солидарношћу Јудеизма у Румунији и целом свету, када се једном подели на политичке странке, наш народ ће бити потпуно докрајчен.
То је био случај и са студентским покретом; како ми нисмо били потпуно сложни, Јевреји су пронашли вође, које су могли на масонски начин да убеде, предлажући им разне идеје, које су за циљ имале само сламање нашег јединства.
Или, пошто је наша мала група овог пута представљала непоколебљиву јединицу, која је могла да окупи око себе цео студентски покрет, ми смо били суочени са бескрајним низом лажи и интрига, које су пажљиво смишљене како би се Мота и ја завадили, и како би у целој групи завладала неслога.
Јевреји су међу студентима нашли слабиће, које су могли да употребе као несвесно оружје против нас. Правећи се да деле са њима велике тајне, пласирали су лажи, које су заварале чак и њихове родитеље, па су се неки од њих жестоко борили за то да се њихова деца отргну од нас.
Како смо могли томе да се одупремо? Само помоћу нашег плана, који смо направили у Вакарешти затвору. Од самог почетка смо знали да ће Масонерија и Јудејци извршити на нас тај њихов класични напад. Били смо спремни на то. Тако да смо успели да се одупремо и најближим рођацима. Чим бисмо открили сплеткароша на делу, сакупили бисмо се и о томе обавестили целу групу. Дајем сада овде један савет свим организацијама, указујући им на овај систем, који се свуда користи. Како бисте успешно одбили напад:
a) Никад не верујте тенденциозној информацији, без обзира с које стране долази.
b) Одмах известите групу, умешане особе и вође о покушају сплеткарења.
На тај начин се може одбити напад непријатеља.

МОЈА ВЕРИДБА

Дана 10. августа, 1924. у циглани Унгени, у присуству мојих пријатеља и родитеља, прослављена је моја веридба са госпођицом Еленом Илиноју, ћерком господина Константина Илинојуа, кондуктера. Он је био веома добра и осећајна душа. После тога сам се преселио у њихову кућу, где сам срдачно прихваћен иако су они имали петоро деце. Та породица ми је била стална подршка у борби, коју сам водио. Њихова љубав и брига за мене ме је одржавала у животу.
13. септембра сам отишао кући у Хуши, где сам у кући својих родитеља прославио свој рођендан и имендан.
Вратио сам се 25. септембра.

СУЂЕЊЕ МОТА-ВЛАД

Суђење Моти и студенту Леонид Владу који је набавио револвер је заказано за 26. септембар 1924. Влад се сам предао неколико дана после пуцњаве и од тада је био у притвору заједно са Мотом.
Отишао сам за Букурешт где су почела саветовања у истражном суду. Мота је енергички бранио свој став да се издаја мора казнити. Јавно мнење, коме су издајице дозлогрдиле, са интересовањем и ентузијазмом је пратило ток суђења. У Mотиним гестовима назирао се почетак нетрпељивости према издајицама као и моралност у народу. Његова дела и идеје запалиле су народне масе, где су борци за добро народа из века у век бивали обарани кроз издају.
Студенти су на свим универзитетима одржавали масовне демонстрације захтевајући ослобађајућу пресуду за њега. Око суда у Букурешту су се окупиле велике масе, које су захтевале нову будућност за своју земљу као и Мотину слободу.
У освит зоре, јавни тужилац донео је ослобађајућу одлуку која је са ентузијазмом примљена у целој земљи. Мота је након посете својим родитељима, напустио Цлуј и отишао за Јаши, где се примирио у складу са нашом заклетвом.

РАСПРАВА О ДОГАЂАЈИМА У БАШТИ

Понижење и обешчашћење којем смо били изложени током безакоња 31. маја, морално нас је дотукло; то нам је била отворена рана која се све више и више повећавала, исцрпљивала и све више нас приближавала смрти.
Понижење које осећате када сте ви и ваши пбешчашћени, даје вам осећај бескрајног бола, људи вас избегавају и осрамоћени сте. Изгледа вам да вам цео свет мрзи, смеје вам се у лице јер сте неспособни да обраните своју част; да угрожавате државну својину, остављавате дојам и уверење кроз свој кукавичлук да тирани могу некажњено да вас обешчасте и повреде сходно њиховом нахођењу.
Та бол је расла пропорционално нашим напорима да испослујемо легалну надокнаду који су одбацивани са цинизмом и то нас је водило у очај. Жртве које су поднеле тужбу за јавну надокнаду и извињење, су ризиковале да буду поново премлаћени од стране полиције, овај пут чак и унутар самог суда, пред судијама. На крају, тужиоци су били ти који су били осуђени. Оно што се десило тог 31. маја није остало без реперкусија. Репродуковао сам из новина одјек који је овај догађај имао у румунском друштву заједно са покушајима задовољења сатисфакције узрокованих бесом.
Универсул (''Универзум''), 8.јуна, 1924. издао је под насловом:
ПОЛИЦИЈА ЈАШИЈА
СТУДЕНТЕ ЈЕ ТУКАО САМ НАЧЕЛНИК ПОЛИЦИЈЕ
''Господин Манчу, начелник полиције у Јашију, својим насиљем и бруталношћу, може да послужи као пример за једног од најозлоглашенијих полицајаца прошлог века.
Господин начелник је са само годину дана радног искуства увео свој застарели полицијски систем насиља у један студентски град, као што је Јаши. Он је био способан да спречи конгрес универзитетских професора зато што му је тако говорио његов полицијски инстинкт.
Протест против таквог понижавања најелитнијег слоја интелектуалаца остао је без резултата, јер је господин начелник полиције у Јашију имао политичку подршку за оно што је чинио.
И од тада, господин Манчу је устрајао у својим полицијским методама, које је применио посебно ових дана, када је беспоштедно и са одушевљењем до крви претукао студенте, а онда наредио својим заменицима да и они то понове са истим бруталним одушевљењем.
Без обзира шта су ти студенти урадили, чак и да су убили некога, нису смели тако да их пребију. Прво је требало да се спроведе истрага, да се о томе обавести канцеларија јавног тужиоца, да се студенти ухапсе, чак да их се стави у ланце, али не да их пребију на мртво име.
Господин Манчу је свакако у оквиру свог занимања дужан да примењује одређене прописе, који се тичу заштите животиња. Ми чак мислимо да их он подстиче, Другим речима, он се брине о коњима и свињама и забрањује њихово малтретирање.
Господин Манчу је као студент морао проучавати кривично право и прочитати бар део литературе из те области, јер је то могао да му препоручи наш истакнути стручњак за кривично право, господин Јулијан Теодореану, човек који се свесрдно залагао за забрану бруталног кажњавања затвореника. Међутим, господин начелник је лично испребијао студенте, малтретирао их док нису били потпуно у крви.
Али шта ако претучени студенти нису криви за оно за шта их оптужују? Шта онда? Да ли њега треба излемати заузврат? Свакако да је потребна правна истрага. Али је исто тако неопходно увести неке казнене мере како би се спречило да господин Манчу вежба своје мишиће на студентима.''
Б.Цецропиде

9.јуна, 1924. исте новине настављају:
МАЛТРЕТИРАЊЕ СТУДЕНАТА У ЈАШИЈУ
Они су испровоцирани од стране полиције, и малтретирани без икаквог разлога. Брутални начелник полиције. Манчу мора бити скинут са своје функције.

''У једном од претходних бројева смо писали о вандализму господина Манчуа, начелника полицијске станице у Јашију. Данас ћемо навести неколико одломака из меморандума, који су студенти упутили Министарству унутрашњих послова.

Студенти градитељи
''У меморандуму они кажу:
Ми, хришћански студенти Универзитета у Јашију, пре месец дана смо донели одлуку да својим властитим радом саградимо дом културе....''

Провокације начелника полиције
Од једном су нас опколили жандари и цео полицијски апарат на челу са начелником Манчуом.
Док смо ми мирно стајали, они су извадили своје оружје и насрнули на нас, почели су да нас псују и туку на најсуровији могући начин. Претресли су нас, мислећи да ће код нас наћи неко оружје, али нису пронашли ништа. Током претреса покушали су нашем колеги Корнелију Кодреануу у џеп да ставе револвер и неке папире, чему се он супротставио. Због тога су га Манчу, инспектор Клос, комесар Василиу и други полцајци, претукли и везали као најгорег лопова. Исто се догодило многима од нас, који смо се тамо нашли. Били смо ухапшени, опкољени наоружаним полицајцима и одведени у полицију.''

Чак и деца на улици су претучена
''Успут смо наишли на пар средњошколаца, који су кренули на игралиште да тренирају оину (румунски бејзбол). Сви они су ухапшени и заједно са нама одведени у полицијску станицу. Тамо их је, наравно, претукао начелник Манчу лично, а затим и остали полицајци. Они су такође задржани у станици цео дан. Неке од нас су тукли све док се не онесвестимо, а онда су нас пустили; други су под присилом дали изјаву, док су неки ослобођени и без узимања изјаве.''
У закључку лист Универсул додаје:
''Горе поменута дела не смеју проћи некажњено. Начелник полиције, Манчу, за кога се показало да је провокатор и да је крив за малтретирање студената и средњошколаца у Јашију, мора бити адекватно кажњен.''
Између осталих гласила, Универсул од 10. јуна, 1924. објављује:

ЈАШИ ПОД ТЕРОРОМ ПОЛИЦИЈСКОГ НАЧЕЛНИКА

''...Студенти су пребачени у полицијске тамнице и тамо су били извргнути најстрашнијим мукама. Неке од њих су обесили наглавачке и свом снагом тукли по табанима. Студент Корнелије Кодреану био је везан и претучен од стране самог начелника. Његово здравље је озбиљно угрожено. Остали ухапшени студенти су такође задобили тешке телесне повреде.
Три стотине студената је пријавило горе поменуте чињенице генералном тужиоцу, захтевајући да медицински иследник прегледа стање њихових измалтретираних колега.''

ИЗЈАВА ПРОФЕСОРА КУЗЕ

У специјалном издању листа Униреа (''Јединство'') од 1. јуна, 1924. године, професор А.Ц.Куза је објавио један сјајни чланак, из кога издвајам:
''Али када смо константно изложени оваквим бруталностима и безбројним нападима без икаквог основа - почињеним на тај начин да се престраше румунски студенти - намећу се два основна питања:
Какве су намере Владе, која на челу града као што је Јаши држи таквог полицајца? И шта сам тај полицајац хоће да постигне?
Да ли они желе да изазову непромишљена реаговања као резултат сталних застрашивања, која се изгледа, свакодневно дешавају? Те провокације су још више иритирајуће зато што Манчу све чешће одржава састанке са јеврејском организацијом 'Макаби' и јавно води те безбрижне Макабијевце на излете под њиховом бело-плавом заставом.
Сваког дана га можете видети како се возика у својим новим колима, која је, чини се, добио од израелске заједнице - од истог оног Кахала, који га брани у новинама, и у свакој другој прилици подржава његов непријатељски став према хришћанским студентима.
Устајући са великим гневом против сталних провокација, ми захтевамо да се надлежна власт умеша како би се прекинула ова нехумана и напета ситуација, коју ни грађани Јашија, као ни хришћански студенти више не могу да трпе.''
А.Ц.Куза

ПРОТЕСТНА ОКУПЉАЊА ПРОТИВ МАНЧУА
Од 3. до 5. јуна
Послати су следећи телеграми:

ЊЕГОВОМ ВИСОЧАНСТВУ, КРАЉУ
''Иако је јавни тужилац одобрио наше окупљање, полиција и жандари су нас спречили да се окупимо како бисмо протествовали против Манчуа, који свакодневно бије и вређа наше студенте и нашу децу.
Са великим поштовањем упућујемо Вашем Височанству ову жалбу и молимо да нас заштитите.'' (Следи 1200 потписа)

МИНИСТРУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
''Начелник Манчу покупио је нашу децу са улице и дивљачки их измалтретирао. Захтевамо да се одмах поведе истрага и да се кривац најстроже казни.
Дубоко повређени као родитељи, губећи стрпљење, очекујемо правду без одлагања.''
Потписи: мајор И.Димитрију, мајор Амброзије, Д.Бутнару, Елена Оланеску, капетан Оарза, Георгију, итд.

АЦТИУНЕА РОМАНЕСЦА (''РУМУНСКА АКЦИЈА'')
Година прва, бр.2, 15. новембар, 1924.
Ацтиунеа Романеасца у свом издању од 15. новембра, 1924. објавила је чланак прослављеног писца Др. Јона Истрате:
''8. јуна, 1924. у сали Бејан одржан је један импресивни јавни протест, којим је председавао ген. Тарноши. Манчоуво понашање су осудили: универзитетски професор А.Ц.Куза, студент Григореску у име хришћанских студената, занатлија Артур Рус, металург К.Панчу, универзитетски професор К.Сумулеану са Медицинског факултета, који је дао упечатљиви опис онога што је видео у полицијској станици: попуцали бубњићи, отечене уши, крваве очи, сломљене руке и ноге, плаве од дивљачких удараца Манчуових помоћника. Да је његов син којим случајем био на тај начин измалтретиран од стране дивљака, који се налази на челу полиције, Сумулеану је изјавио да 'ни једног тренутка не би оклевао да тој битанги проспе мозак.'
Онда се присутнима обратио мајор И.Думитрију, који је завршио говор речима: 'Верујем да ће правда бити задовољена од стране ове државе. Ако тако не буде, овде пред вама се заклињем - а ја поштујем дату реч - да ћу ја преузети правду у своје руке.'
На скупу су још говорили и адвокат Бакалоглу, занатлија Кристеа, адвокат Нелу Јонеску и професор Јон Зелеа Кодреану. На крају се гласало око предлога, у коме се од Министарства правде захтевало кажњавање криваца, а од Владе отпуштање Манчуа.

УЗАЛУДНО УПОЗОРЕЊЕ
У листу Тара Ноастра (''Наша земља'') бр.24, од 15. јуна, 1924. познати писац Ал. О.Теодореану је објавио чланак, из кога издвајамо последње одломке:
''Правда, на коју је дошао ред да проговори, проглашава све 'ухапшене студенте' невиним и одлучује да они морају бити ослобођени одмах.
Студент Зелеа Кодреану је упркос томе држан у затвору и од стране Манчуа је осуђен ради завере.
Најосновнији правни приручници и здрав разум нам говоре да брак, дуел или заверу не може чинити само једна особа. Онај ко приписује такву оптужбу некоме мора бити у најмању руку пијан, па да због тога види дупло.Другим речима, с њим се не може разговарати. Али у име целог увређеног румунског народа, из кога драге воље, без велике штете по било кога, изостављамо његове срамне представнике у Парламенту и штампи, ми тражимо од Владе да одлучи да ли је боље да се (неизбежно) кажњавање Манчуа препусти његовим жртвама или је пожељније да се то спречи.
Охрабрени праведном одлуком, ми не оклевамо да означимо 'заверу' Јашија као подлу превару......''
Ал.О.Теодореану

НАРЕЂЕНА ЈЕ ИСТРАГА

Као резултат бројних протеста поводом овог догађаја, административни инспектор Варару је послат да истражи тај случај. Ово је меморандум, који му је уручио мајор Амброзије:
МЕМОРАНДУМ
''Господине инспекторе,
Дефинитивно желећи да се утврди цела истина око малтретирања наших синова, Министар унутрашњих послова Вас је послао да истражите случај; пошто верујемо да желите потпуни увид у ситуацију, саставили смо овај меморандум, који садржи препричавање чињеница.

Дешавања су ишла овим током: У Јашију се знало да студенти у Унгенију праве цигле како би овде изградили свој дом културе, и да им је госпођа Гхица дала своју башту у улици Керол да је обрађују. Када би се обавили радни задаци, неки студенти и средњошколци би се састајали једном недељно под вођством студента Корнелија З. Кодреануа. Тачније: 40 студената је Унгенију правило цигле, а 20-25 средњошколаца ишло је да залива поврће у башти.
Начелник је знао за то, али је мислио да би поред тога могао да измисли нешто сензационално, као на пример 'заверу', поготово када се има у виду да су све новине у Јашију практично његове и када је знао да ће имати њихову потпуну подршку. Речено и учињено. Дана 31. маја, 1924. између 4.30 и 5 сати ујутро, знајући да ће неких 65 студената доћи тада да раде у башти, његове полицијске снаге су изненада извршиле напад на њих због наводног припремања завере. Људски ум не може да замисли шта се дешавало када су студенте и средњошколце опколили као обичне криминалце и када су их на лицу места варварски претукли полицајци, војска, па чак и начелник Манчу лично.
Пола сата касније сви они, на челу са Корнелијем Кодреануом, су уз оружану пратњу спроведени главном улицом до полицијске станице; на путу до тамо срели су другу групу средњошколаца, који су на наређење својих професора ишли у Копоу да играју 'оину'. Само зато што су дозволили себи луксуз да поздраве своје заробљене колеге, они су одмах ухапшени, испребијани и одведени у полицију као саучесници у 'завери'.
Када је стигао у станицу, начелник се није потрудио да канцеларију јавног тужиоца обавести о озбиљности ситуације, већ је започео истрагу на своју руку, тачније, почео је да бије и мучи те студенте и средњошколцекако би од њих изнудио неке информације о наводној 'завери'. Али шта су они могли да кажу када нису знали ништа о томе? Скоро сви су претучени, али најозбиљније су повређени:
- Мој син, Цезар Амброзије, апсолвент на семинару Педагогије, кога је начелник лично из све снаге тукао по глави и на крају му је задао ударац од кога му је пукао леви бубњић, зато што није дао очекивани одговор на његова питања.
- Ученик средње школе Думитриу Спринти, син мајора Думитрија; њему су везали ноге ланцима и окренули га наопачке, тако да је он висио на пушци, коју су држали наредник Којокару и каплар Теодороју. Начелник га је лично тукао по табанима свом снагом све док децак није издахнуо.
- Средњошколцу Георгију Гургути су везали и руке и ноге. Затим су га полегли на под са лицем окренутим на доле и тукли га, а да би пригушили његове крике под главу су му ставили посуду са водом и један од полицајаца му је гурао главу у воду када би он јаче вриснуо.
Све време током мучења ту су били присутни и двојица припадника жандармерије: капетан Велчу и поручник Томида, чија војничка част их неће, надамо се, спречити у откривању истине, пошто није било часно са њихове стране да мирно посматрају такво малтретирање и да своје снаге, као и своје оружје употребе у том мучењу, када се добро зна који би њихов задатак требало да буде.
Судећи по оном што су нам пренели студенти, док је Манчу био заузет малтретирањем младића, кроз његову канцеларију су прошли тужиоци Кулиану и Бузеа. Верујем да ће они рећи истину.
Туча и мучење су престали тек касније, када је у станицу дошао главни тужилац Катичи на захтев одбора састављеног од: професора Кузе и Сумулеануа, адвоката Бакалоглуа, пуковника Надејде и медицинског иследника Богдана, који је прегледао младиће и званично утврдио повреде, које су набројане у медицинском уверењу, које Вам прилажемо уз овај извештај.
Као што можете видети, господине инспекторе, ми смо све време следили правни поступак:
1. Замолили смо главног тужиоца и медицинског иследника да дођу у полицијску станицу како би званично потврдили озледе студената.
2. Поднели смо оптужницу против нападача на Другом Окружном Суду.
3. Обавестили смо канцеларију јавног тужиоца, где је такође послат медицински извештај, и случај је поверен Истражном судији Иесануу.
4. Као војна лица и часни људи, ми смо од господина Манчуа могли затражити задовољење правде оружјем, али он је самог себе дисквалификовао када је одбио да изађе на двобој са капетаном Кјулејом.
Тако је заиста било. Молимо Вас да схватите да смо међу увређеним родитеља нас двојица војна лица високог чина и да смо изложени поругама јер поступамо по правилима, а још до данас нисмо добили никакво задовољење за повреду наше части. Ми верујемо да ће министар унутрашњих послова донети праведну одлуку и да ће извести начелника Манчуа пред суд због његових злодела и да ће се Генералштаб умешати јер је Манчу, иако је резервни подофицир, свесно малтретирао децу својих надређених колега. ''
Мајор Амброзије (потпис)

Резултат истраге био је следећи:
1.Начелник Манчу је награђен Стеауом Романиеи (Румунском звездом) и чином командира
2.Сви полицијски комесари који су нас малтретирали, били су унапређени.
3.Охрабрени таквим мерама, полиција је наставила да нас прогања по целој Молдавији. Да би стекао унапређење, било који полицајац је могао да зграби студента и претуче га на мртво име на улици или у полицијској станици, а да за то није морао да одговара никоме.

КОБНИ ДАН

У таквим околностима, 25. октобра 1924. у Другом Окружном Суду, ја и мој колега Думбрава смо заступали студента Комарзана који је био малтретиран од стране Манчуа. Начелник се појавио тамо са својом пратњом и у препуној судници пред адвокатима и судијом Спиридонеануом се окомио на нас. У таквој ситуацији, ризикујући да све изгубим, извукао сам пиштољ и пуцао. Пуцао сам на сваког ко ми се приближио. Први је пао Манчу, други је био инспектор Клос, а трећи човек који није био толико крив, комесар Хусану. Остали су се изгубили. У трену, пред зградом суда се сакупило неколико хиљада Јевреја који су очекивали моје изручење како би ме растргли. Држећи пиштољ у десној руци, у коме је остало још пет метака, зграбио сам за руку Виктора Клинескуа, адвоката из Јашија, молећи га да ми се придружи на путу до суда. Тако смо изашли и прошли кроз узнемирену масу Јевреја, који су били довољно разумни да се склоне када су угледали пиштољ.
Жандари су ме ухватили, одвојили од господина Климескуа и одвели у полицијску станицу. Тамо су се комесари бацили на мене желећи да ми одузму пиштољ - јединог пријатеља у свој тој несрећи. Сакупио сам сву своју снагу да бих им се супротставио бар неких пет минута. На крају сам савладан. Затим су ми везали руке лисицама иза леђа и поставили ме између два војника са исуканим бајонетима. Недуго затим, извели су ме из те канцеларије и одвукли дубоко у двориште, где су ме поставили пред високу ограду. Жандари су се повукли и оставили ме тамо самог. Очекивао сам да ће пуцати у мене. Стајао сам тамо неколико сати до касно у ноћ, очекујући своје смакнуће. То чекање ми је ипак прошло брзо.
Вест о овој трагичној освети проширила се градом попут муње. Када је стигла до студентских домова, изазвала је бурну реакцију. Из свих мензи и домова, студенти су почели да надиру према Тргу Уједињења. Тамо су одржали протест певајући наше песме, а затим су покушали да крену ка полицијској станици. Али војска, која је до тада већ стигла, успела је да их спречи у томе. Иако сам био окован, било ми је драго када сам чуо њихову песму, јер то је значило да су се ослободили тиранина.
Касније, у току дана одвели су ме горе у исту ону канцеларију где нас је Манчу малтретирао, а сада је за његовим столом седео истражни судија Иесану, човек коме сам се четири месеца пре тога обратио захтевајући праведну истрагу. Он ме је на брзину саслушао и одмах затим издао налог за моје хапшење. Након тога, убачен сам у вагон и отпремљен у Галату, у затвор који се налазио на брду изнад Јашија, у близини манастира, кога је изградио владар Молдавије Петар Шиопул.
Тамо сам смештен у ћелију са још десет затвореника. Скинули су ми окове и дали ми да попијем шољу чаја. Онда сам легао и заспао. Сутрадан су ме преместили у самицу са подом од цемента, једним креветом од дасака, без покривача и јастука; а затим су закључали врата. Ћелија је имала два прозора, чија су окна била са спољне стране офарбана у бело. Тако да кроз њих нисам видео ништа. Један зид био је толико влажан да се низ њега сливала вода. Првог дана, стари Матеј - стражар, донео ми је векну црног хлеба. Он је само на тренутак малчице отворио врата и провукао кроз њих руку са хлебом, јер није смео да улази унутра. Нисам био ни мало гладан. Увече сам се испружио на даскама и покрио капутом. Нисам имао шта да ставим под главу. Дрхтао сам.
Ујутро су ме извели напоље на два минута, а затим сам опет затворен. Студент Милутин Поповичи, кога су такође ухапсили, успео је у току дана да се приближи мом прозору и да скине фарбу са дела стакла, у величини врха прста, како би ја могао да гледам напоље. Затим се удаљио од прозора и када је био на удаљености од око 60 стопа (18 м) пажљиво ми је дао сигнал прстима. Схватио сам да користи Морсеов сигнални систем. Тако сам сазнао да су сви другари, који су били са мном у Вакарештију, поново ухапшени: Мота, Гарнеата, Тадеуш Попеску, Раду Мироновичи, без Корнелија Георгескуа, кога нису могли да ухвате. Све њих су такође довели у овај затвор и ставили их у исту ћелију. Сазнао сам да су ухапсили и мог оца. Друга ноћ била је много тежа. Било ми је страшно хладно и никако нисам могао да заспим. Скоро целе ноћи сам корачао горе, доле по ћелији.
Ујутро су ме опет извели напоље на два минута, а онда опет затворили назад у самицу. Стари стражар Матеј дао ми је још једну векну хлеба. У подне су ми ставили лисице, убацили ме у вагон и одвезли до Суда ради потврде налога за моје хапшење. Након обављања тих формалности, одведен сам назад у Галату, у исту мрачну самицу. Напољу је време постајало све лошије, а ја сам почео да се тресем од хладноће. Покушавао сам бар мало да одспавам, али успео би само да одремам на неких пола сата, јер ме је на оним даскама свака кост болела. А због хладноће су и бубрези почели да ме боле. Схвативши да губим снагу, ослонио сам се на своју вољу и на вежбе. Током ноћи сам сваких сат времена устајао да вежбам десетак минута, упорно се трудећи да сачувам снагу.
Следећег дана сам се разболео. Моја снага је видно ослабила упркос одлучности и великој вољи. Следећа ноћ била је још хладнија и више нисам могао да издржим; био сам потпуно сломљен. Пао ми је мрак на очи, све ми се срушило. Док сам имао снагу воље, нисам бринуо. Али сада сам схватио да сам у веома лошем стању. Моје тело је тресла грозница, коју нисам могао да зауставим. О, како су тешке биле те бескрајно дуге ноћи!
Следећег дана тужилац је дошао да ме обиђе. Покушао сам да прикријем своје лоше стање.
''Како иде?''
''Веома добро, господине.''
''Да ли имате неку примедбу?''
''Не, никакву.''
Провео сам тако тринаест дана, а онда су ми дали да се мало огрејем. Добио сам ланену постељину, ћебад и неке простирке, које су висиле по зидовима. Дозволили су ми да будем напољу сат времена сваког дана. Једног дана сам у дну дворишта спазио Моту и Тадеуша и дао сам им сигнал. Тада сам од њих сазнао да је мој отац пуштен из затвора, као и Ливиу Садовеану, Јон Сава и други студенти, који су били ухапшени.


У СЕЛУ PINET D’URIAGE МЕЂУ ФРАНЦУСКИМ СЕЉАЦИМА

Пет дана касније, моја жена, Мота и ја смо се, са стварима на леђима, пели истим оним стазама у свој нови дом. Коначно смо се сместили, и Мота је морао да иде кући, у Румунију. Ми смо остали са само пар франака у џепу. Грозна ситуација! Нисмо имали шта да једемо.
Следећег јутра, ја сам, прилично утучен, отишао код Переа Трука. Цео дан сам му помагао око кошења и слагања сена. Позвао ме је да једем са њим и у подне и увече. Да сам могао и својој жени да понесем нешто, било би то сјајно, али вратио сам се кући празних руку. Следећег јутра сам опет отишао. Овог пута је он имао помоћника, ниског човечуљка са риђом, разбарушеном косом и сјајним, немирним очима, о којима нисам могао да нађем ни траг доброте. Чинило ми се да је покварен човек. Звао се Корбела. У званичном, књижевном језику, вероватно Corbelle. Али сељаци из те области говорили су својим дијалектом, који се доста разликује од књижевног језика и у изговору, као и у структури речи. Разлика је толико велика да Француз из града не разуме Француза, који користи тај сељачки дијалекат. Али сељаци су знали и књижевни језик.
Домаћица је у подне позвала нас тројицу на ручак. То је била старија жена, какве су и старије жене у Румунији. У Француској, сељаци у подне не једу лук са качамаком као наши сељаци, већ по правилу ручају поврће, месо и сир, и редовно уз то пију по чашу вина. Захвалио сам им на позиву, али нисам хтео да једем. Они су инсистирали, мислећи да ми је непријатно. Онда сам им рекао да ја петком постим цео дан. Тога сам се верно држао већ три године, од када сам први пут био у затвору, у Вакарештију.
Када је Корбела чуо да постим, грубо ме је запитао:
''Зашто постиш?''
''Зато што верујем у Бога.''
''Како знаш да Бог постоји? Да ли си видео Исуса Христа?'' наставио је он.
''Не, нисам Га видео, али ја сам такав; не верујем онима који ми говоре да Он не постоји, већ верујем безбројним мученицима, који су храбро говорили док су их разапињали на крст: ''Можете нас убити, али ми смо Га видели.''
''Ах, свештеници! Шарлатани! Све би их потаманио као муве.''
Видевши га да се изнервирао, прекинуо сам расправу.
Те вечери вратио сам се кући са корпом пуном кромпира и комадом сланине, коју ми је старац дао. Радио сам и у суботу, а у недељу сам отишао у цркву. Тамо је било много људи, скоро цело село. Тамо напред, близу олтара, озбиљан као светац, стајао је човек сличан Корбели. Погледао сам боље. Он је ишао за свештеником и у одређеним тренутцима му је понизно помагао. То је био он, Корбела! Појац, црквењак и звонар.
Касније када сам се спријатељио са сељацима, испричао сам им за свој сусрет са Корбелом и сви смо се добро насмејали. ''И међу нама има будала.'' Рекли су ми. ''Они слушају важне људе који мрзе Цркву. Али ми, француски сељаци, верујемо у Бога, што смо научили од наших родитеља.''
Свештеник, који је био веома образован човек, доктор филозофије и теологије, живео је у сиромаштву, не добијајући никакву плату од атеистичке државе, која је прогањала свештенике као непријатеље. Они су живели само од помоћи неколико сељака.
[.]
Следеће недеље радио сам за неког другог, ко ми је дао веће количине кромпира, основу наше исхране за неко време. Затим сам прешао да радим код другог сељака, коме сам помагао око везивања пшенице у снопове и вршења. Свако село имало је једну заједничку вршалицу, коју су сви наизменично користили. Род је био богат и жутео се попут злата.
Сваки сељак у Француској је претплаћен на неки пољопривредни недељник, који је препун савета о земљорадњи уопште, о узгајању поврћа, о сточарству, пчеларству, итд. Они читају те часописе веома пажљиво, од прве до последње стране, трудећи се да што боље примене те савете и да их искористе највише што могу. Они одржавају своје стаје исто као и своје куће. Стока је добро заштићена од хладноће и глади и свакодневно очешљана. Зато животиње и изгледају тако лепо, могу тешко да раде и много да произведу. Често сам у њиховим шталама виђао на таблама натписе: ''Волите животиње, наше партнере у раду!''
После неких месец дана сељаци су почели да се навикавају на мене. Био сам познат као ''ле роумаин'' (Румун). Они су чули да сам ја на постдипломским студијама и увече би обично водили са мном дуге разговоре. Интересовале су их теме из филозофије, политике, међународних односа и политичке економије, а посебно одређивање цена, закон понуде и потражње и остали закони који одређују цену. Интересовали су их такође и разлози колебања цена и када је право време да своје производе дају на тржиште. Сељаци између 25 и 40 година били су добро упућени у те ствари и са њима се могло разговарати и о сложенијим питањима, која су они савршено разумели.
[.]
Након неког времена почео сам да спремам своје испите. Мота је своје успешно положио у јуну. Радио сам данима, све до увече, а ноћу сам учио колико сам могао. На првој години сам узео четири предмета: полтичку економију, историју економских теорија, индустријско законодавство и финансијско законодавство. Али за око два месеца почео сам да губим снагу. Показало се да је наша исхрана недовољна. У последње време смо скоро стално јели само кувани кромпир. Сваких два или три дана четврт литре млека, месо само једном недељно и понекад сир. То је било све што сам својим радом могао да зарадим. Али мојој жени је било још горе, јер она је постала анемична.
У октобру сам полагао испите. Нисам био задовољан, иако сам из главног предмета, политичке економије, добио највишу оцену, а из осталих предмета пролазну. Из финансијског законодавства сам добио само девет, а пролазна оцена за докторат била је десет. На тренутак сам био изгубљен. Иако ја никада нисам био сјајан студент и спадао сам међу просечне, ипак никад до сад нисам пао неки испит. То је био тежак ударац за мене, посебно када се узме у обзир наша тешка економска ситуација. Проблем је био у томе што сам испите могао поново да полажем тек за три месеца и то из свих предмета. Постао сам тврдоглав и решио да почнем све из почетка. Послови на земљи су завршени. Све је било покривено снегом. Једини посао који се могао наћи, било је сечење дрва за огрев, у шуми. Моја плата за тај посао била су кола пуна дрва.
Али из Румуније је почела да нам стиже финансијска помоћ од оца Моте, који је подигао кредит на моје име.
Зиму и Божићне празнике провели смо међу сељацима, и то углавном са породицом Белмаин-Давид.
У фебруару сам поново пријавио испите из прве године и све сам их положио. Одмах сам почео да спремам испите из друге године: управно право, филозофију права, историју француског права, међународно грађанско право. На пролеће сам изнајмио парче земље, на којој сам почео сам да узгајам башту.
Али у мају 1927. сам примио писмо од Моте и осталих студената из Фокшанија, у коме ме они очајнички моле да се одмах вратим у Румунију, јер се Лига распала на два табора. Мота и Христаче Соломон су ми такође послали и паре за пут. Али мени је остало још месец дана до испита. Отишао сам код Декана, објаснио му да је неопходно да се хитно вратим у Румунију и замолио сам га да ми дозволи да полажем испите пре регуларног испитног рока. Моја молба је прихваћена. 16. маја сам положио све испите, а већ 18. маја кренуо сам за Румунију, растајући се од становника Пинет-а са којима смо живели скоро годину дана. Када смо одлазили, неки од њих, посебно старији, су плакали. Други су ме испратили до станице у Греноблу.
Дошао сам у Француску са бојазни да ћу ту наћи неморалне, корумпиране и искварене људе, јер је о њима постојало такво мишљење у свету. Али дошао сам до закључка да су Французи веома моралан народ, било да су са села или из града. Неморал у Француској потиче од искварених странаца, које је овде привукао Париз и остали велики градови.
Међутим, владајућа класа је, по мом мишљењу, непоправљиво искварена, јер размишља, живи и делује под утицајем и само под утицајем јудео-масонерије и њихових банкара. Јудео-масонска ложа користи Париз као своје седиште (Лондон је други по реду). Таква владајућа класа је изгубила контакт са француском историјом и француском нацијом. Због тога, када сам напуштао Француску, правио сам разлику између француског народа и француске масонске државе.
Према француском народу сам у свом срцу гајио не само љубав, већ и веру у његово васкрснуће и победу над чудовиштем, које га трује, сиса му крв, помућује разум и уништава његову част и будућност.

У БУКУРЕШТУ САВЕЗ ХРИШЋАНСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ ПОДЕЉЕН НА ДВА ТАБОРА

Стигао сам у Букурешт. Била је то катастрофа. Савез се распао на два дела. Све наде ове нације падале су у том тренутку у воду. Цео народ, који је успео у једном тешком историјском тренутку да скупи своју исцрпљену снагу и да се бори са највећом опасношћу која му је икада претила, сада је неумитно падао у понор, губећи сваку наду. Каква катастрофа за јуначка срца хиљаде бораца, који су сада увидели да су све њихове жртве у прошлости биле узалудне, а сва њихова надања пропала. Све то је изазвало осећање дубоког бола чак и међу онима, који нису учествовали у нашем покрету. Никада пре нисам видео такву атмосферу опште туге и апатије. Сви они таласи одушевљења од Северина до Фокшанија, и од Кампул-Лунга до Клужа, претворили су се сада у један велики талас туге и очаја.
Отишао сам у Парламент да се видим са професором Кузом. На моје велико запрепаштење, у сред опште жалости он је једини био срећан. Овде ћу, најпрецизније што могу, навести наш разговор тада:
''Добро дошао, драги Корнелије'' рекао је, пружајући ми руку. ''Добар си ти момак. Само гледај своја посла, као и до сада и све ће бити у реду.''
''Професоре, ја сам дубоко погођен овом несрећом, која нас је снашла.''
''Али, ништа ружно се није десило. Савез је јачи него икад. Види, јуче сам се вратио из Браиле. Било је фантастично. Дочекали су ме тамо са музиком, бубњевима и бескрајним узвицима подршке. Видећеш каква је атмосфера у земљи. Тек си стигао, још увек не знаш како је овде. Цела земља је уз нас.'' Разменили смо још пар речи и ја сам отишао. Био сам запањен и питао сам се: ''Може ли вођа бити добро расположен и спреман на шалу када се његов покрет распада и незаустављиво пада у очај и потпуно безнађе? Зар он не види шта се око њега дешава? Вероватно види! Али ако је тако, како онда може да се радује?''

ШТА СЕ ДОГОДИЛО?

Активности посланика Савеза у парламенту и изван њега, током њиховог мандата биле су прилично задовољавајуће. Да ли су они били слабићи? Не, никако! Да ли су били злонамерни? Ни најмање! Они су били потпуно добронамерни, али су имали мале недостатке што се тиче познавања јеврејског проблема, јер су били новији чланови Савеза, или зато што су, као старији људи, били помало неспрертни и споро су реаговали. Али ти недостаци су безначајни када се сви ти људи уједине у једну организацију. Дужност вође је да њихове недостатке са много љубави и стрпљења исправља. Који су онда били прави разлози за такво стање ствари у Савезу?
По мом мишљењу, разлози су следећи:
1. Недостатак усклађивања њихових активности у парламенту и оних изван њега.
2. Недостатак духовног јединства, које је апсолутно неопходно једној таквој организацији, која је са свих страна опкољена непријатељима, који покушавају да искористе било какво неслагање унутар организације.
Али ова два недостатка су заправо последице једног главног узрока, а то је недостатак правог вођства. Вођа мора непрестано своје мишљење да износи и разјашњава својим следбеницима, како би се постигло јединство мишљења; мора да разради план акције; да усмерава деловање својих људи; да пре свега служи јединству свог покрета, трудећи се да својим разумевањем, запажањима и прекорима изглади неспоразуме и незнатна неслагања унутар организације; да константно буде пример својим следбеницима како један члан организације треба да обавља свој посао; да решава проблеме праведно, поштујући норме вођства, које је преузео на себе.
Али професор Куза није урадио ништа од тога. Он није образовао своје људе, није се чак ни консултовао са њима.
''Хајде да се консултујемо,'' захтевали су неки од њих, ''да би могли знати какав став треба да заузмемо и како да се представимо у парламенту.''
''Нама нису потребне никакве консултације, јер ми нисмо политичка странка.''
Он никада никоме није издао било какво наређење. Можемо наћи безброј вредних књига, памфлета и стотине чланака, које је написао професор Куза. Али нека ми неко пронађе десет било каквих његових обавештења, која би кружила организацијом или наређења, упућених овој политичкој организацији од њеног оснивања, 4. марта, 1923. до њеног укидања, 20. маја, 1927. Нико неће пронаћи ни десет, ни пет, па чак ни три таква наређења.
Професор Куза је друге наговарао, а он сам није подстицао своје следбенике на акцију; он је кажњавао остале, али када је то чинио изазивао је праву катастрофу јер није поступао мудро.
У међувремену су неки од посланика изразили своје незадовољство, осетивши да ситуација није онаква каква би требало да буде. Они су увидели да је покрет све ближи пропасти, а поред недостатка директива, повремени испади професора Кузе у парламенту су имали кобан и узнемирујући ефекат на цео покрет. На пример, када је један од посланика Савеза, одмах по отварању скупштине, протествовао против опсадног стања у Фокшанију и нечувеног малтретирања, професор Куза је устао оптужујући владу што је то урадила, али је ипак рекао да би он урадио исто јер су људи били малтретирани на рачун Јевреја.
Други пут, када се расправљало о поруци краља парламенту, одговарајући члановима Народне Сељачке Странке (они су у то време били опозиција) он је изјавио: ''Народна Странка би могла постати владајућа системом ротације са Либералном Странком, када би генерал Авереску прихватио учење Савеза Хришћанске Народне Одбране.''
У том тренутку на стотине претучених и измалтретираних људи је чекало да Влада буде макар речју осуђена за такво своје понашање, што би их барем мало утешило, а уместо тога изјаве професора Кузе прошириле су само атмосферу општег обесхрабрења.
Навешћу цитат из листа Службени монитор, који се тиче управо поменуте расправе:
''Постојале су онда у служби државе две зреле странке, странке реда, владајуће странке, које су једна другу допуњавале и које су нормално прихватиле улогу уставног механозма: Народна Странка и Либерална Странка.
Обе стоје на чврстим темељима, ослањајући се на интересе производње, који су, иако се разликују, ипак заједнички, реални и перманентни и гарантују њихово постојање и ефикасност њиховог деловања. Нови задатак политичке и уставне организације земље је њихов посао, у коме су они сарађивали, свако у складу са својом одговорношћу и улогом, коју су имале као опзициона или владајућа странка. Народна Странка ће наставити са таквим радом уз помоћ свих средстава, која се покажу као неопходна, ради даље консолидације државе и потпуног уједињења....
Либерална Странка је представник интереса румунске буржоазије, њених финансијских, комерцијалних и индустријских правних интереса, који су неопходни за благостање у држави.
Народна Странка, која је позвана на усавршавање економског система у држави, а ослања се на реалне основе, узевши у обзир свачије потребе унутар супериорних државних интереса, посебно наглашава претежне, реалне и перманентне интересе пољопривредне производње као одлучујући фактор наше економије.
Народна Странка, која је најраспрострањенија и има најдубље корене у народу жели земљорадницима, господарима своје земље, да да улогу коју они заслужују у државној економији према свом раду и бројности.''
(Службени Монитор, 30. јули, 1926, 395.стр.)

Такав став једног дела вођства националног покрета је несавестан. Износити такве похвале о политичким странкама равно је изрицању смртне пресуде властитом покрету, јер национални покрет сматра те странке за највећу несрећу, која је захватила Румунију, против њих се овај покрет борио и поднео велике жртве како би за свој народ створио бољу државу, која се разликује од државе какву замишљају страначки вође. Певати оде ротационом систему, који представљају Либерална и Аверескуова странка, а које сте пре тога прогласили за непријатеље народа, значи уништити сваку шансу да ваш национални покрет победи и истовремено то представља доказ да ни ви сами у њега не верујете. Шта би рекли људи за команданта херојских трупа, који се бори, жртвује, верује у победу својих војника, живи и спреман је да умре за њих, када би он у расправи током битке, пред хиљадама рањеника, почео да хвали непријатељске трупе и да предсказује њихову победу? Шта би се десило са сиротим војницима, када би уместо да чују реч охрабрења и наде у победу, чули свог властитог команданта како говори о фантастичним изгледима да непријатељ победи? Шта би се догодило? Трупе би се распале, потпуно деморалисане.
То се управо и догодило. Многи борци су разочарани напустили национални покрет. Захваљујући таквом чудном ставу вође, посланици Савеза почели су јавно да показују своје незадовољство. Мислим да су погрешили. Они су имали права своје незадовољство да искажу само председнику и ограниченом броју људи у врху Савеза. Али они су прешли ту границу. У таквим околностима, свака случајно изговорена реч значила је додатну невољу, поред оне, коју је изазвао сам председник покрета.
Постепено су грешке и једне и друге групе довеле до захлађења њиховог односа. Све док једног дана из Савеза Хришћанске Националне Одбране није избачен народни посланик Паул Илиеску, и то без довољног разлога, без претходног разматрања тог случаја, дакле, без поштовања норми и закона организације. Штавише, професор Куза није ни обавестио никога од посланика о својој одлуци, већ је мирно и сталожено са свог престижног положаја вође прогласио његово отпуштање, тражећи да се он истовремено избаци и из парламента и да се његово посланичко место за Кампул-Лунг прогласи слободним.
То је одјекнуло као муња у главама посланика Савеза. Два дана касније, професор Сумулеану, који је у међувремену пожурио да дође из Јашија, је предао Заступничкој Комори обавештење, које су потписали и остали народни посланици, Јон Зелеа-Кодреану, Валер Поп, Др. Хараламб Василиу и професор Карлан, у коме су они изнели своје мишљење да је одлука проф. Кузе била свакако преурањена, јер статут Савеза каже да искључења из покрета проглашава посебан одбор, кога у овом случају није било. Они нису знали ни за какву кривицу овог човека, али ипак нису тражили да се он не избаци из Савеза, већ само да му се прво суди како би он могао да се брани; другим речима они су захтевали да се испоштују закони Савеза, које смо сви заједно донели.
Истовремено је тај захтев упућен и професору Кузи и ево који су били резултати ових интервенција:
Сви они који су захтев потписали избачени су из Савеза, укључујући и професора Сумулеануа и мог оца, иако су неки од њих својим радом и жртвовањем имали веће заслуге за стварање овог Савеза него проф. Куза. Професор Сумулеану био је чак и потпредседник Савеза. Сви они су избачени такође без икаквог претходног суђења, без и једне речи и усменог обавештења. По мом мишљењу, поступак професора Кузе као председника организације, чија је дужност била да покаже највећу могућу бригу за њену добробит, био је погрешан. Не само да је био неправедан, већ и потпуно неумесан јер су ти људи били у самом врху Савеза. Они су били оснивачи ове организације. Таква мера била је бесмислена јер професор Куза није предвидео последице које ће она имати на покрет.
Специјално издање листа Апарареа Натионала (Народна Одбрана), које је изашло одмах после искључења, тврдило је да су се ти људи, са професором Сумулеануом и мојим оцем на челу, продали Јеврејима. Тиме се таква инсинуација проширила кроз читаву земљу. Професор Сумулеану, дугогодишњи пријатељ професора Кузе и веома коректан човек, био је жестоко нападнут у том специјалном издању новина по наређењу и упутствима господина Кузе. Ходао је улицама схрван тугом зато што је био оптужен за издају. Онда је издао памфлет као одговор на ту оптужбу са насловом: Издаја пријатеља. Његов одговор био је само последица грешака које је починио професор Куза. У овом случају, професор Куза је по мом мишљењу био више него неправедан. Они који су избачени из савеза су погрешили зато што су штампали летке са једнако неправедним нападима, али њихова грешка била је по узору на напад професора Кузе. Све те унутрашње размирице одвијале су се на велику жалост румунских бораца, а на задовољство и подсмех Јевреја. У том периоду сам се вратио из Француске. У парламенту се расправљало о томе, да ли посланицима који су избачени из Савеза треба дозволити да остану у парламенту до краја мандата. Још и данас се питам: Да ли је професор Куза био жртва неких интрига или сугестија када је предузео ове мере, или је убедио себе да је то била права ствар?
Пар дана касније, неколико чланова Савеза било је запрепаштено таквим мерама и захтевало је њихово поништење и поштовање статута ове организације. Због тога су и они елиминисани из Савеза. У тој групи су се налазили: генерал Макридеску, професор Трајан Браилеану, Христаче Соломон, професор Катунеану итд. Постепено су се прошириле гласине да су се сви ти људи продали Јеврејима. Међу онима који су активно ширили такве гласине били су: пуковник Нецулцеа и Ливију Садовеану, најближи сарадници професора Кузе. Ти који су искључени су се онда удружили у Статутски Савез хришћанске народне одбране, показујући тако да они признају статут Савеза. Тада је професор Куза отишао на велики национални скуп у Јашију у дворани Бејан на који је дошло око хиљаду људи. Они су потврдили искључење тих чланова на погрешним оптужбама да су се они продали Јеврејима.
Овде ћу се зауставити, сматрајући да је ово што сам записао довољно за разумевање ситуације у Савезу у то време. Хтео бих само да додам да је време показало (прошло је од тада девет година) да је професор Куза погрешио јер ни професор Сумулеану, чија је част дубоко повређена, нити мој отац, који је скоро смртно повређен од стране јудејске моћи, нити генерал Макридеску, професор Гаванеску, професор Трајан Браилеану, професор Катунеану, др. Василију, професор Карлан, отац Мота итд. - нико од њих се није продао Јеврејима. Много година касније, након што је ова катастрофа разорила Савез, професор Куза је дошао код свог старог пријатеља, професора Сумулеануа, кога је тако окрутно оптужио, и рекао му: ''Драги Сумулеану, ја немам ништа против тебе. Хајде да се помиримо!'' Али професор Сумулеану се само окренуо и док је одлазио, рекао је: ''Прекасно је.'' Не зато што професор Сумулеану није хтео да опрости окрутне ударце које је примио, већ зато што је видео да је наш покрет пропао заједно са свим надама румунског народа.

МОЈА РЕАКЦИЈА ПОВОДОМ ТАКВОГ СТАЊА

Када сам се вратио из Француске, у сред катастрофе која је погодила наш национални покрет, намеравао сам да спасем оно што је могло да се спасе. Брзо сам у Јашију окупио групу из Вакарештија и део студентских вођа из четири универзитетска центра. Надао сам се да ћу локализовати раздор оснивањем омладинског блока; да ћу спречити да атмосфера мржње која је растурала редове старије генерације, пређе и на младе. Као што је и било природно, желео сам да базирам овај блок пре свега на свести да нејединство и мржња међу нама значи пропаст националног покрета. Када је тај блок формиран, желео сам да усмерим наше напоре на завађене старије чланове и да применим одлучне мере како би поново установио јединство и спасао покрет. Али моји планови су пропали. Омладина је већ била заражена мржњом тако да у Јашију моји предлози нису наишли на одобравање упркос мојим чврстим везама са тамошњом омладином. Студентско вођство у Јашију могло је тада да да сигнал спаносне иницијативе, али на жалост, контролу је преузела погрешна група људи и њихове негативне намере онемогућиле су прихватање мојих предлога.
Само група из Вакарештија од све омладине, подржала је мој став. Поред њих морам да поменем и неколико студената из Јашија, око десет или дванаест старијих људи, међу којима су били Јон Бланару, Јон Сава, Јон Бордеану, Виктор Силаги и други, придошлице из Трансилваније на челу са Јоном Банеом, Емилом Еремијем, Мишом Крисаном. Од целе румунске омладине само ова неколицина се окупила око нас. Спровео сам свој план. Сви смо отишли у Букурешт да се састанемо са обе завађене стране. Прво смо отишли до ''статуташа'' молећи их да се, ако је потребно, и жртвују, како би се поново обновило јединство покрета. Након пар сати дискусије, они су се сложили са тим под условом да се у будуће поштује Статут. Након тога отишли смо да се видимо са професором Кузом. Али он је одбио наш захтев и наше аргументе. Боље је за мене да не откривам разговор који смо водили том приликом.
Вратили смо се у Јаши. Били смо потпуно утучени. Све што смо градили и сва слава нашег покрета у прошлости није дошла тек тако. За све то смо се мукотрпно борили. Носили смо бреме својих одлука и суочавали се са безброј опасности, ризика, физичких и моралних патњи, од којих су неке биле више, а неке мање болне. За ту идеју смо дали своје здравље и пролили своју крв. Из дана у дан смо се борили и подносили велике жртве. Али сада је све то претворено у прах.


ЛЕГИЈА АРХАНГЕЛА МИХАЈЛА

ЛЕГИЈА АРХАНГЕЛА МИХАЈЛА

Суочен са горе поменутом ситуацијом, одлучио сам да се не приклоним ни једној страни, не у смислу да поднесем оставку, већ да организујем омладину, сматрајући да је то моја дужност, и да наставим да се борим, да се не предам.
У сред тих невоља и у време прекретница сећао сам се иконе која нас је штитила у затвору Вакарешти. Одлучили смо да оснујемо властити покрет и наставимо са борбом под заштитом исте свете иконе. Имајући то у виду однели смо је у наш Дом у Јашију из цркве св. Спиридон где је стајала три године. Група из Вакарештија се одмах сложила са мојим планом. Пар дана касније, 24. јуна 1927. сакупио сам у Јашију у свом стану у Флорилор улици бр. 20 групу из Вакарештија и пар студената који су још увек били уз нас. Пар минута пре почетка састанка унео сам у записник следеће тачке дневног реда:
''Данас, у петак 24. јуна 1927. (празник св. Јована Крститеља) у 10 часова увече, под мојим вођством оснивамо Легију Архангела Михаила.''
''Свако ко без резерве верује нека нам се придружи.''
''Онај ко сумња нека остане по страни.''
''Овим проглашавам Радуа Мироновићија за вођу заштитника иконе.''
Корнелије Зелеа Кодреану

Овај први састанак трајао је један минут, тек толико да прочитам тачке дневног реда. После тога, сви присутни су се разишли како би размислисли да ли су довољно одлучни и храбри да се придруже оваквој организацији која нема другог програма сем мог животног примера, као патриоте и примера мојих другова из затвора. Чак и њима сам дао времена да размисле и испитају своју савест како би били сигурни да немају никаквих сумњи нити резерви, јер ако једном уђу у овакав покрет, морају истрајати у томе без оклевања до краја живота. Наша лична осећања из којих је створена ова легија била су следећа: нас није интересовало да ли ћемо победити или ћемо бити поражени, нити да ли ћемо погинути. Наш циљ био је другачији: да идемо напред уједињеним снагама уз Божију помоћ и праведност румунског народа, без обзира на то каква нас судбина чека, она ће бити благословени плод нашег народа. Професор Николај Јорга једном приликом је рекао: ''Постоје порази и погибије, које могу да пробуде народ и подстакну га на живот, исто као што постоје и победе, које народ могу да успавају.''
[.]
Исте те ноћи, у дневни ред смо унели и два писма, једно упућено професору Кузи, а друго професору Сумулеануу. Следећег јутра у десет сати опет смо се окупили и кренули према кући професора Кузе, у улици Кодреску, бр.3. После толико година борбе и заједнички претрпљених осуда, сада смо ишли код њега да се опростимо и замолимо га да нас ослободи заклетве, коју смо дали.
Професор Куза нас је примио у истој соби, у којој је пре 28 година стајао на мом крштењу. Стајао је иза свог стола, а ми испред њега. Прочитао сам му писмо следећег садржаја:
''Господине,
обраћамо вам се последњи пут да вам кажемо збогом и замолимо вас да нас ослободите заклетве, коју смо сви дали. Ми не можемо да вас пратимо на путу, којим сте кренули, јер у њега више не верујемо. А немогуће је да вас следимо даље без икакве вере, јер вера је та која нам је дала снагу у нашој борби.
Преклињемо вас да нас ослободите заклетве, а ми ћемо наставити да се боримо сами најбоље што можемо, слушајући глас свог срца и ума.''
Професор Ккуза нам је одговорио на следећи начин:
''Драги моји пријатељи, ослобађам вас заклетве и саветујем вам да не правите грешке сада кад сте се осамосталили. Јер, у политици посебно, грешке могу много да вас коштају. Као пример имате Петра Карпа, чија је грешка имала кобне последице по њега.
У своје име, у животу вам желим све најбоље.''
Онда се руковао са сваким од нас, после чега смо отишли. Сматрали смо да је такав поступак са наше стране био сасвим коректан и да су нас на то обавезивали наша част и достојанство.
[.]
Од тамо смо се упутили код професора Сумулеануа, у улицу Саулеску, коме смо прочитали друго писмо, написано на скоро исти начин, у коме смо њега и његове ''статуташе'' обавестили да не можемо да наставимо даље ни са њима и да ћемо ми од сада за себе утирати свој властити пут.
Опраштајући се и од њега, дубоко у срцу смо осетили колико смо усамљени, као да смо посве сами у огромној пустињи, и тада смо схватили да ћемо свој животни пут морати да градимо својим властитим снагама. Још више смо се приближили икони. Што су тешкоће биле веће и што су били јачи напади наших сународника, ми смо све више тражили заштиту св. Архангела Михајла у сенци његовог мача. Он за нас више није био само лик са иконе, већ и те како стварна личност. Испред те иконе, уз стално запаљене свеће, смењивали смо се држећи стражу и дању и ноћу.

МАТЕРИЈА ПРОТИВ ДУХА

Када смо се нас петорица, са још десетак бруцоша и студената друге године, окупили у нашем Дому и када смо хтели да пошаљемо пар писама господину Соломону и другима како би им саопштили своју одлуку, тек тада смо схватили колико смо сиромашни, јер сви заједно нисмо имали довољно новца за коверте и поштарину. До тада, када би нам затребао новац, ми бисмо увек одлазили код старијих чланова покрета и тражили паре од њих. Али сада нисмо имали коме да се обратимо. Требало је да покренемо једну политичку организацију без пребијене паре! То је било веома тешко, а истовремено и храбро од нас. У овом веку, у коме је материја потпуно свемоћна и у коме нико не започиње ништа да се прво не упита ''колико пара ја имам за то?'', Бог је желео да покаже како за легионарску борбу и победу материја не игра никакву улогу.
Својим храбрим гестом, ми смо окренули леђа општем схватању, које је доминирало целокупним друштвом. Уништили смо у себи један свет како би створили други, узвишенији. Апсолутна владавина материје је одбачена, а на њеном месту је завладао дух, завладале су моралне вредности.
Ми нисмо негирали и никада нећемо негирати постојање, функцију и неопходност материје у свету, али смо негирали и увек ћемо негирати право на њену апсолутну доминацију. Другим речима, бацили смо рукавицу у лице менталитету, који је као центар свега и као главни животни циљ поставио златно теле. Схватили смо да, када бисмо кренули тим путем поремећеног система вредности, ми бисмо исцрпли сву своју храброст, снагу, веру и наду. Током тих првих почетака, једину моралну снагу налазили смо у непоколебљивој вери, која нас је враћала у првобитни животни склад, у коме је материја подређена духу, и једино тако смо могли да савладамо зло и победимо ђаволске силе, које су се удружиле са циљем да нас униште.

РАЗУМ

Још једна карактеристика наших почетака, поред недостатка пара, била је и недостатак програма. Ми уопште нисмо имали никакав програм. А та чињеница ће свакако изазвати велико чуђење. Јер, ко је икада чуо за неку политичку организацију без програма, који потиче од разума, из нечијих мозгова?
Ми се нисмо удружили зато што смо исто размишљали, већ зато што смо исто осећали. Нисмо на исти начин резоновали, већ смо имали исти морални, емоционални и духовни склоп.
То је био знак да је уништено још једно божанство - Разум, кога је човечанство уздигло изнад Бога. Ми нисмо имали намеру да одбацимо разум, нити смо га презирали, само смо хтели да га поставимо тамо где му је и место - у служби Бога и животног смисла.
Иако, дакле, нисмо имали ни новац ни програм, ми смо уместо тога имали Бога у својим срцима и Он нас је инспирисао својом непобедивом снагом вере.

ПРОТИВ ИЗДАЈЕ

Оснивање наше организације дочекано је уз буру мржње и подсмеха. Два завађена табора унутар Савеза - Кузисти и Статуташи - прекинули су било какве односе са нама. Сви студенти из Јашија су нас напустили а напади Кузиста који су до сада били упућени Статуташима, од тада су били усмерени на нас и њихове речи су се као стреле забадале у наша срца. Али нас нису повредиле те стреле, повредило нас је оно што смо открили у људима. За све што смо учинили до тада за своју земљу, узвраћено нам је најтежим могућим увредама и узастопним нападима. Суочили смо се не само са људском мржњом, већ и са недостатком карактера и великом некоректношћу. Веома брзо ми смо постали ''експлоататори националне идеје'' за своју властиту корист. Нисмо могли да поверујемо да ће они, који су се до пре годину дана бусали у прса и тражили награду за своју тобожњу патњу и мучење, имати сада храбрости да нас на такав начин осуде. Ускоро су сви људи били уверени да смо се ми ''продали Јеврејима'', јер су читали новинске чланке пуне увреда и напада, упућених на наш рачун, у то су поверовали и многи сељаци, тако да нам је већина окренула леђа. Каква неправда! Увреде, које непријатељи никада из страха нису против нас употребили, долазиле су сада од наших пријатеља, без страха и стида.
Да је то истина, да ћемо ми, који смо прошли толика мучења, бити способни за такву срамоту, тј. да ћемо сви продати душу непријатељу, онда не би преостало ништа друго, него да се овај народ сам уништи. Јер народ, који је родио и у својим недрима подигао такву децу, не заслужује даље да живи.
Али ако то није истина, онда су они, који измишљају и шире такве лажи, обичне ништарије од људи, које искориштавају поверење свог народа и за такве људе ни једна казна није довољно велика.
Како тај народ уопште може да има поверења у победу и своју будућност, када у сред борбе чује да смо га ми, његова деца, у коју је улагао највеће наде, издали? Оставићу те дане само у сећању нас, који смо их преживели. Својим другарима из тог доба, сведоцима тих тешких дана, рекао сам: ''Немојте се плашити тих подлаца, јер онај ко има такву душу не може никада да победи. Видећете како ће једног дана они пасти пред вама на колена, али немојте им опростити. Јер они то неће чинити зато што се кају због учињене вам неправде, већ из чисте издаје. А сада, да нам се супротстави чак и сами ђаво, са свим својим нечистим духовима, ми бисмо га поразили.''
Све до тада ја сам познавао само оно најбоље у човеку, а онда сам упознао оно најподлије у људима. Чувајте себе, своју децу и будућа поколења румунског народа и сваког другог народа на свету од те застрашујуће болести: издаје. Сва наша интелигенција, сво учење, сви таленти, образовање, неће нам вредети ништа, ако смо издајице. Учите своју децу да не користе издају ни против пријатеља, као ни против највећег непријатеља. Јер на тај начин не само да неће победити, него ће доживети и више од пораза, биће смрвљени. Исто тако, не треба да користе издају ни против издајица и њихових поступака, јер ако победе, промениће се само личности, а издаја остаје издаја. Издаја губитника биће само замењена издајом победника. У суштини, иста та издаја владаће светом. Пакао издаје у свету може бити замењен само светлошћу, коју ће донети дух храбрости, достојанства и части.
[.]
Па ипак, на самом почетку ове мржње и издаје, нама су се придружили: Христаче Соломон, веома частан и поштен човек, инжењер Климе, инжењер Бланару, адвокат Миле Лефтер, Андреј Ц. Јонеску, Александру Вентоник, Димитрије Ифрим, Костаческу, Јон Бутнару, протођакон Исихија Антиохије, итд.
Сви ти стари, истакнути борци у Савезу сада су одавали утисак дављеника, чији брод је потонуо усред мора, а они су уморни и измучени допливали на наше мало острво, на коме су пронашли унутрашњи мир и веру у бољу будућност. Генерал Макридеску нам је рекао:

''Иако сам стар, поћи ћу за вама и помоћи ћу вам, само под једним условом: да се не мирите са тим људима, јер они немају образа и ако то учините, то ће ме дотући и изгубићу све наде, које сам у вас полагао.''
Професор Јон Гаванескул је почео да показује интересовање за нас и за оно што ми радимо.

ПОЧЕЦИ ЛЕГИОНАРСКОГ ЖИВОТА

Наше почетке су окарактерисале четири ствари:
1) Вера у Бога. Сви смо веровали у Бога. Нико од нас није био атеиста. Што смо више били усамљени и опкољени мржњом, више смо се окретали ка Богу и ка својим прецима. То нам је дало неуништиву снагу и духовно спокојство, упркос свим нападима, којима смо били изложени.
2) Вера у нашу одабрану мисију. Нико није могао да пронађе ни најмањи разлог за нашу победу. Било нас је мало, били смо млади, сиромашни, омражени и одбачени од свих, а сви ти аргументи су показивали да ми немамо никакве шансе да успемо. Али ми смо ипак ишли напред захваљујући томе, што смо добро знали свој циљ и зато што смо бескрајно веровали у своју мисију и у судбину своје земље.
3) Узајамна љубав између нас. Неки од нас су се већ дуже време познавали и склопили су блиска пријатељства, али други су били много млађи, студенти прве и друге године, које никада пре нисмо упознали. Али између нас се од првог дана изградио фамилијаран однос, као да смо из исте породице и као да се познајемо од малих ногу. Потреба за унутрашњим јединством била је очигледна, јер само тако смо могли да се одупремо свим нападима. Наша међусобна блискост и љубав морала је бити истог интензитета код свих чланова како бисмо лакше савладали спољашњи талас мржње. Наш живот у том гнезду није био хладан и службен, са дистанцом између вође и војника, није било театралних, реторичких фраза и усиљене атмосфере. Наше гнездо било је топло. Наши међусобни односи били су апсолутно опуштени. У наш Дом се није улазило као у хладне зидине, већ као у властиту кућу, међу своју породицу. И код нас се нису само издавала наређења, већ је ту свако прихваћен с љубављу, сваког је ту чекао духовни мир, реч охрабрења, олакшање и помоћ у невољи. Од једног легионара није се захтевала толико дисциплина - у смислу војничке дисциплине - већ пре свега пристојност, вера, оданост и ревност.
4) Песма. Вероватно због тога што ми нисмо кретали од разума, нисмо имали свој програм, дискусије, филозофске расправе или предавања, једина могућност да изразимо своја унутрашња осећања било је певање. Певали смо оне песме, које су испуњавале наша срца радошћу и надом.
Певали смо, на пример, песму Стефана Великог ''Тамо горе на црној стени'', чија је мелодија, како кажу, остала непромењена од његовог времена све до данас, јер се преносила с колена на колено. Причало се да је уз звуке те песме Стефан Велики тријумфално ушао у своју тврђаву у Сучави пре 500 година. Када смо је ми певали осећали смо се као део тог славног периода румунске историје; урањали бисмо у прошлост, пуних 500 година уназад и проживљавали пар тренутака у времену Стефана Великог с његовом храбром војском и стрелцима. Певали смо и ''Као златна кугла'', песму Михајла Храброг; затим песму Аврама Јанчуа; ''Нек' засвирају опет војничке трубе'', марш Војне школе за пешадију из 1917. године; ''Устајте Румуни'', песма Јустина Илиесуа и Истрате, коју смо прогласили химном Савеза.
[.]
Да би могао да пева, човек мора бити у посебном расположењу, мора осећати унутрашњу, духовну хармонију. Особа, која намерава некога да опљачка не може да пева, као ни било ко, ко треба да уради неко зло; не може да пева ни онај, чија је душа затрована мржњом и гневом, нити онај ко нема вере.
Због тога ви, садашњи и будући легионари, сваки пут када осетите потребу за оријентисањем у легионарском духу, морате се вратити на ове четири ствари, које чине основ нашег покрета. Песма ће вас водити. Ако не можете да певате, знајте да вас нешто изједа или да је живот ваше невине душе испунио грехом, а ако не можете да се отарасите тог греха, треба да се повучете и уступите место онима, који могу да певају.
[.]
Настављајући свој живот на горе поменутим основама, настојали смо да од првог дана активно делујемо. Ја сам именовао вође, који су и примали и давали наређења. Нисмо започели ни са каквим спектакуларним акцијама. Када бисмо се сусрели са неким проблемом, настојали смо да га решимо.
Наш први задатак био је да средимо просторију у Дому, у којој је стајала икона Св. Архангела Михајла. Окречили смо је и орибали смо под. Девојке из нашег легионарског покрета почеле су да шију завесе, а онда су легионари записали неколико изрека, које сам сакупио или из Библије или неких других записа. Оне су улепшавале наше зидове. Ево неких:
''Бог нас води на Својим победоносним кочијама.''
''Ко год да победи ... ја ћу бити његов Бог.''
''Онај ко нема мач, нека прода свој огртач и купи га.''
''Борите се храбро за веру.''
''Избегавајте чулна задовољства, јер она умртвљују душу.''
''Буди опрезан.''
''Не уништавај хероја у себи.''
''Браћа у срећи....као и у несрећи.''
''Онај ко зна како да умре, неће никада бити роб.''
''Чекам васкрснуће своје отаџбине и уништење издајника,'' итд.
У року од недељу дана средили смо своје седиште, Дом културе. Наша друга акција била је другачије природе: она се односила на став, који је требало да заузмемо према спољашњим нападима. Одлучили смо да не реагујемо на њих, што је за нас било изузетно тешко. Наше морално биће се ломило, али то су била времена херојске издржљивости.
Следећа одлука је била да нико од наса неће никога убеђивати да постане легионар. Уобичајено вучење за рукав и вабљење нових чланова одувек ми је било непријатно. Такав систем је био и остао у супротности са легионарским духом. Ми ћемо на веома једноставан начин износити своје ставове и ко год жели да нам се придружи, сам ће да дође. И придружиће нам се уколико га примимо.
Али ко је долазио? Људи истог духовног склопа и размишљања, као што су наша. Много њих? Веома мало. У Јашију је годину дана после оснивања било само двоје или троје људи више него првог дана. У другим деловима земље, међутим, било је више људи, који су нам се прикључили када су сазнали за нас. Све те људе карактерисале су две очигледне особине:
- Духовна чистота.
-Не тражење личне користи. Укључивањем у наш покрет нико није могао да профитира на било који начин. Нису му се отварале никакве профитабилне могућности. Овде је свако морао да уложи само своју душу, живот, способност да воли и поверење.
Чак и ако би се неко, ко није заслужан и кога интересује само лична корист, прикључио покрету, он се не би дуго задржао са нама, јер овде није могао да нађе одговарајућу средину за то. Аутоматски би отишао, после недељу дана, годину, две или три, тако што би се повукао, напустио покрет или га издао.

НАШ ПРОГРАМ

Ово гнездо омладине представљало је почетак нашег легионарског живота, његов први камен-темељац, који је морао да се постави на чврстом тлу. Зато ми нисмо говорили: '' Хајде да освојимо Румунију! Идите по селима и вичите: 'Формирана је нова политичка организација, дођите и сви се учланите!' ''
Ми нисмо нисмо написали никакву нову политичку платформу, поред оних десет, које су већ постојале у земљи - свака је у очима њеног аутора и следбеника била ''савршена'' - и нисмо слали своје легионаре да машу програмом около по селима позивајући људе да се држе нас како би сачували земљу.
По томе смо се опет суштински разликовали од свих осталих политичких организација, укључујући и Кузисте. Сви они су веровали да земља пропада због недостатка добрих политичких програма, тако да су саставили савршено искристалисан програм са којим су почели да прикупљају присталице. Због тога сви прво питају: ''Који је ваш програм?''
Ова земља пропада због недостатка правих људи, а не програма; такво је бар наше мишљење. Другим речима, нама не требају програми, него људи, нови људи. Пошто су данас људи затровани јудејским утицајем, они ће покварити и најсавршеније политичке програме.

Такву врсту људи, која је присутна данас у румунској политици, сретали смо и раније кроз историју. Под њиховом владавином изумирали су народи и пропадале државе.
Највећа штета, коју су нам нанели Јевреји и политички систем, највећа национална опасност, којој су нас изложили, није ни отимање румунске земље, нити чак трагично уништење румунске средње класе, ни велики број Јевреја у нашим школама, на радним местима, итд. па чак ни утицај, који су они извршили на наш политички живот - иако је све то велика опасност за наш народ. Најгора од свега је чињеница да су они деформисали и променили нашу Дачо-Романску расну структуру, стварајући један нови тип човека, људски отпад, моралну наказу: политичара, који нема више ништа заједничко са племенитошћу наше расе; који нас срамоти и уништава. Уколико таква врста људи настави да води ову земљу, румунски народ ће заувек склопити очи, а Румунија ће нестати упркос свим сјајним програмима, помоћу којих ти лукави дегенерици успевају да замажу очи несрећним масама. Од свих несрећа, које нам је донела јеврејска инвазија, ова је најстрашнија!
[.]
Сви народи са којима смо ми Румуни дошли у контакт и против којих смо се борили, од варварских упада па све до данас, нападали су нас физички, економски или политички, не дирајући наше морално и духовно наслеђе, нашу савест, из чега је пре или касније произлазила наша победа, ослобађање од туђег јарма - чак и када су нас освајачи нападали у великом броју и када су политички владали земљом.
Сада се Румуни по први пут у својој историји срећу са народом, који нас не напада мачем, већ оружјем, које је специфично за Јудејце, којим они прво нападају и уништавају морал народа, затим постепено шире све врсте моралних изопачености, уништавајући тако било какву могућност реаговања. Зато се наш народ осећа беспомоћно и поражено.
Као последица таквог сагледавања ситуације, темељ Легије чини човек, а не политички програм, људска реформа, а не реформа политичких програма. ''Легија Архангела Михајла'' ће, другим речима, бити више школа и армија, него политичка странка.
У овим тешким временима, румунском народу није потребан велики политичар, како многи погрешно верују, већ велики едукатор и вођа, који може да порази силе зла и уништи злотворе. Али да би то успео, он прво мора да савлада зло у себи и својим присталицама.

Из ове легионарске школе, изаћи ће нови тип човека, човек херојских особина, јунак, који ће се борити и победити све непријатеље наше отаџбине, а његова борба и победа прошириће се и изван граница материјалног света на терен невидљивих непријатеља, злих сила. Највећу духовну чистоту, коју наш ум може да замисли, оно најбоље што наш народ може да изнедри, највећу праведност, снагу, мудрост, чистоту, марљивост и јунаштво, то је оно што ће нам дати легионарска школа! Даће нам човека, у коме су до максимума развијене све људске величине, које је Бог усадио у наш народ. Тај јунак, плод легионарског образовања, знаће такође и како да изучава програме, како да реши јеврејско питање, како на прави начин да организује државу и да у све то убеди и друге Румуне, а ако не, он ће знати како да победи, јер због тога он и јесте јунак. Тај храбри, марљиви и праведни легионар, са Богом даном духовном снагом, водиће нашу отаџбину на њеном путу славе.
[.]
Нека нова политичка странка, па чак и она професора Кузе, највише што може да нам пружи је нова влада и нова администрација, док легионарска школа овој земљи може дати новог, бољег представника румунског народа. Она може да створи нешто велико и сјајно што никада пре нисмо имали, што би могло нашу историју да подели на два дела и постави основ за почетак другачије румунске историје. Јер наш народ, који је претрпео хиљадугодишње мучеништво и који је упркос свему задржао чисто срце и јуначки дух, вероватно је једини народ на свету, који никада у својој историји није починио грех освајања и покоравања других народа.
[.]
Ми ћемо створити једну атмосферу поштовања моралних вредности, из које ће се рађати и расти прави јунаци. Таква средина мора бити изолована од остатка света највишим могућим утврђењем духа. Она мора да се брани од свих ветрова издаје, разузданости, корупције и свих других страсти, које убијају појединце и сахрањују народе.
Када се легионар развије у таквој средини, нпр. у гнезду, радном кампу, легионарској организацији или легионарској породици, он се онда шаље у спољашњи свет: да у њему живи, како би научио да буде беспрекоран; да се бори, како би научио да буде јак и храбар; да ради, како би постао марљив и волео све оне који раде; да пати, како би се челичио и да се жртвује, како би савладао своје себичне интересе, служећи отаџбини. И ма где отишао, он ће око себе створити исти такав амбијент. Он ће бити пример другима и људе око себе ће претворити у легионаре. А људи ће, у потрази за бољим данима, поћи за њим.
Те нове присталице мораће да поштују и да живе по истим нормама легионарског живота. Сви они заједно ће се ујединити у једну силу, која ће се борити и која ће победити. То је оно што ''Легија Архангела Михајла'' треба да представља.

СЛИКА РУМУНСКЕ ЈАВНОСТИ

Оно што следи је општи приказ нашег јавног живота, у коме и против кога је формирана ''Легија Архангела Михајла''.
Месец дана пре тога пала је Аверескуова влада и 7. јула, 1927. на власт су дошли Либерали. Они су расписали нове изборе и, као и обично, влада је имала већину. Ипак, администрација је на било који начин морала да савлада велики народни талас, који је подржавао Сељачку Народну Странку. Сироти румунски народ трчкарао је од странке до странке, од једног до другог обећања, везујући своје најискреније наде за сваку од њих, да би на крају остао преварен и разочаран, без икакве наде у боље сутра. И тако ће бити и даље, све док људи једног дана коначно не схвате да су пали у руке лоповској банди, која се заснива на профиту и пљачки.
У то време су постојале три велике странке: Либерална, Аверескуова и Сељачка Народна Странка, као и пар мањих. У суштини, оне се међусобно ни у чему нису разликовале, осим у погледу форме и личних интереса - иста ствар у различитим облицима. Они чак нису могли ни да покажу у чему се то њихова мишљења разликују. Њихов једини прави мотив био је лични интерес, који је искључивао сваки виши интерес државе. И због тога је слика политичких сукоба била одвратна. Јурење за новцем, личним интересом, за богатством и чулним уживањем, дали су тој борби један аспект немилосрдног такмичења. Политичке партије претвориле су се у праве банде, које су се међусобно мрзеле и тукле око плена.
Само је борба за отаџбину или за неки идеал, који превазилази личне интересе, егоизам и похлепу, смирена, часна, племенита и без разузданих страсти. У њу човек може да унесе ентузијазам, али не и ниске, слепе страсти. Мржња и поквареност су довољан доказ да се те борбе не воде у име неких узвишених, светих идеала или принципа, већ из дубоких, бестидних побуда.
Тај свет је окружен луксузом и развратом, креће се по скандалозним слављима, живи на рачун све неморалније државе. А ко ће да посвети пажњу потребама државе?
Тим политичарима, њиховима агентима и породицама, потребан је новац за славља и забаве њихових политичких клијената, за куповину гласова и људских душа. Тако они из дана у дан све више пљачкају ову земљу, што у крајњој линији представља главни резултат њихове владавине. Они пустоше државни буџет, префекторате, градске већнице.
Они се као крпељи лепе за управне одборе свих предузећа, из којих ће без имало труда извући милионске износе на рачун радничке крви и зноја. Они улазе у већа јеврејских банкара, која им дају милионске хонораре као награду за издају властите земље. Они праве пословне скандале, који запрепашћују њихове сународнике. Корупција се шири као куга у јавном животу наше земље, и то од најнижих слојева, па све до министарских кабинета. Они се продају свакоме и свима; те моралне наказе би за паре продале своју земљу било коме.
А када из ове опустошене државе више не могу да извуку паре, они потчињавају богатства наше земље конзорцијумима страних банака, поклањајући им тако нашу националну независност.
По целој Румунији се проширило читаво мноштво пословних људи, који не раде и не производе ништа, већ само пустоше и пљачкају државу.
То је оно чиме се баве наши политичари.
У нижим слојевима завладало је сиромаштво, разочарење и очај. На хиљаде деце умире, покошено разним болестима и глађу, чиме слаби моћ народа да се одупре организованој Јудео-снази, коју подржавају отуђени политичари и коју брани цео државни апарат.
Оних неколико поштених политичара, чак и ако су вође странака, не могу више ништа да предузму. Они су само марионете у рукама јеврејске штампе, банкара и властитих колега политичара.
Тај хаос и ту деморалисаност постепено подупиру целе фаланге Јевреја, чији је интерес да ми као народ нестанемо како би нас они заменили у нашој властитој земљи, и тиме потпуно преузели сва њена богатства. Преко своје штампе, која је преузела место румунске штампе, преко неморалне и атеистичке књижевности, преко биоскопа и позоришта, који шире разврат и преко својих банака, Јевреји су постали господари наше земље.
Ко је могао да им се супротстави? Данас, када они представљају катастрофу и смрт за наш народ, ко ће им стати на пут?
[.]
Национални покрет је пропао. На последњим изборима Савез је добио 70,000 гласова мање него на претходним, све укупно мање од 50,000 гласова, што није ни два одсто становништва. Од десет заступника, које је Савез имао у парламенту, данас нема ни једног.
Мора доћи дан када ће легионари сами устати против ове немани и када ће је оборити на земљу у бици за живот или смрт.

НАШЕ ПОТАЈНЕ СТРЕПЊЕ

Наша малобројност у поређењу са њиховом великом и свемоћном силом, често нас је наводила на то да себи постављамо оваква питања:
Шта ако нас изопште из закона? Ако та неман схвати шта ми планирамо, поставиће пред нас све могуће препреке и покушаће да нас уништи. Њихове очи нас будно прате. Они могу да нас испровоцирају. То су већ једном и урадили, када смо тихо и мирно започели радове у Унгенију; тада су нас довели до ивице пропасти свих наших планова.
Шта ћемо урадити ако нас испровоцирају? Хоћемо ли опет извадити пиштоље и пуцати, како бисмо на крају завршили у трунећи у затвору са својим пропалим плановима? Суочени са наговештајима таквих могућности, у нашим главама се родила идеја о повлачењу у планине- тамо где су Румуни одувек дочекивали непријатељске хорде и одбијали њихове нападе. Планине су нам биле блиске током целог нашег живота. Познавали смо их. И сматрали смо да је много боље да сви до једног завршимо свој живот горе у планинама зарад вере, него да дозволимо себи да полако трунемо по суморним и мрачним затворима.Више никада нисмо хтели да доживимо то понижење да се нађемо у положају затвореника.
Ми ћемо нападати одозго, са планине, повременим упадима у јеврејска легла. Горе, на планини, ћемо штитити шуме и целокупну природну средину од даљег пустошења, а доле ћемо сејати смрт и милост.
Они ће послати људе да нас ухвате и убију. Ми ћемо побећи, сакрити се; узвратићемо ударац и на крају ћемо, свакако, бити оборени. Јер биће само пар нас, за којима ће трагати читави батаљони и чете. Онда ћемо задобити смртни ударац. Сви ми ћемо пролити крв за своју отаџбину, пре или касније. И тај тренутак ће бити наше последње и најважније обраћање румунском народу.
[.]
Позвао сам Моту, Гарнеату, Корнелија Георгескуа и Радета Мироновићија, и подели са њима своја размишљања. Морали смо да размислимо и о добрим и о лошим странама онога што нас чека. Морали смо да имамо унапред спремна решења и да будемо спремни на све. Ништа није смело да нас изненади. Ићи ћемо легалним путем, нећемо никога провоцирати, избегаваћемо туђе провокације и нећемо на њих одговарати. Али када више не будемо могли то да трпимо или када се пред нама нађу непремостиве препреке, ми ћемо морати да одемо у планине. Није препоручљиво да изазивамо нереде и масовне протесте, јер би се они у оваквим временима угушили топовима, а то би само продубило несрећу и тугу. Напротив, ми морамо радити сами, у ограниченом броју и само на своју властиту одговорност.
Сви су се сложили са мном око тога. ''Наша крв, крв двадесеторице младића, сигурно ће да искупи грехе овог народа,'' рекли су. ''Румунски народ мора да схвати ову нашу жртву и да буде њоме дирнут и потрешен, јер то ће, свакако, представљати полазну тачку румунског васкрснућа.''
На тај начин ће наша смрт овом народу можда донети више добра, него сви пропали покушаји за нашег живота. Неће ни политичари, који су нас убили, проћи некажњено. Има и других у нашим редовима, који ће нас осветити. Пошто нисмо могли да освојимо победу за живота, победићемо гинући.
После тога, наставили смо да живимо имајући стално на уму своју погибију. Имали смо сигурно решење за победу, која ће доћи кад-тад. То нам је дало снагу и духовни мир. Због тога смо сваком непријатељу и његовом покушају да нас уништи, могли да се насмејемо у лице.



ЕТАПЕ У РАЗВОЈУ ЛЕГИЈЕ PAMANTUL STRAMOSESC (''ЗЕМЉА ПРЕДАКА'')

Наша легија је створена 24. јуна, 1927. Пар дана касније ми смо заузели своје седиште, а сада смо осетили потребу за својим властитим часописом како бисмо проширили поље свог утицаја, формулисали норме нашег живота и тиме усмерили даљи развој покрета.
Како да га назовемо? Предложено је да то буде ''Нова генерација'', али мени се то није свидело. То је звучало као дефиниција, разликовало нас је од других генерација, а то није било добро.
''Земља предака''- то је право име. Оно нас везује за нашу родну земљу, у којој почивају наши преци; земљу коју морамо бранити. То име нас вуче и дубље у недефинисане оквире, оно је више од имена, то је непрестани позив на борбу и јунаштво, то је побуђивање ратничких квалитета нашег народа.
Поред квалитета, поменутих на некој од претходних страница, овај назив истиче и друге црте легионарског духа, међу којима и храброст, без које човек није комплетна личност. Јер ако је човек само праведан, коректан, одан, веран, марљив итд. али нема јуначких особина, које му омогућавају да се бори са безскрупулозним, нечасним и подлим непријатељем, он ће постати плен у непријатељским рукама.
Тако смо ми поставили осу кретања наше легије, са једним крајем укорењеним у тло наше отаџбине, а другим на небу: ''Земља предака'' и Архангел Михајло.
Али за издавање новина су потребне паре, које ми нисмо имали. Питали смо се шта да урадимо у таквој ситуацији и одлучили смо да пишемо оцу Моти и да га замолимо да нам одштампа новине на кредит у старој штампарији Либертатеа (''Слобода'') у Ораштију. Он је пристао да их одштампа, и да му ми платимо од претплата и продаје. Први број часописа ''Земља предака'' објављен је 1. августа, 1927. године у форми двомесечног часописа са иконом Св. Архангела Михајла на средини насловне стране. Са леве стране иконе репродуковане су следеће речи, које се налазе на истој икони у цркви Крунисања у Алба-Јулији:
''Немилосрдно подижем свој мач према онима,
који нечистог срца улазе у најчистији Божји храм.''
А на десној страни била је једна строфа из Косбукове песме ''Децибал свом народу'':
''Иако смо потекли од Богова
ипак нас смрт чека,
били ми младићи или погрбљени старци,
не постоји разлика нека.
Али није исто умрети
као лав или као пас у замци!''
У позадини се налазила карта Румуније, на којој су затамњене тачке показивале раширеност јеврејске најезде.

САДРЖАЈ ПРВОГ ИЗДАЊА

Уводни чланак, под насловом ''Земља предака'' бави се судбином националног покрета после сукоба унутар Савеза и покушава да објасни наш положај. Чланак завршава геслом: ''Образом против непријатеља!'' Потписали су га Корнелије Зелеа Кодреану, Јон Мота, Илије Гарнеата, Корнелије Георгеску и Раде Мироновићи.
Други чланак сам потписао ја, а његов наслов је ''Дођи, куцнуо је час''. У њему је настављена разрада исте оне мисли из првог чланка. Трећи је био чланак Јона Саве, младог надареног борца, који је учествовао у многим борбама студентског покрета, али није постао легионар. Његов чланак носи назив: ''Резултати избора''.
Затим следи кратки панегирик поводом смрти краља Фердинанда, који је преминуо пар дана пре тога. Изнад његове слике, уоквирене у црно, налазио се наслов ''Умро је наш краљ.''
Даље је следио Мотин чланак, који ћу овде делом навести:
ПОРЕД ИКОНЕ
''Кренули смо од иконе и олтара. Затим смо неко време лутали ношени таласима људи али нисмо наишли на обалу, упркос нашим чистим намерама. Сада смо се тако намучени и растурени окупили у нашем једином топлом уточишту, које нам даје снагу и утеху, под заштитом Господа нашег Исуса Христа, на прагу заслепљујућег небеског сјаја, поред иконе. Никада у животу се нисмо бавили политиком, ни једног јединог дана. Ми имамо своју религију, ми смо робови вере. Обузети смо њеним пламом, потпуно смо јој посвећени и служимо јој до последњег атома снаге. За нас не постоје пораз и предаја, јер је вера, у чијим смо ми рукама, вечно неуништива.
За сада не можемо у детаље расправљати о узроцима распада Савеза. Рецимо само то да у овом тренутку када стварамо нешто ново, желимо јасно и одлучно да кажемо: ''Светлост светлости....'' што најбоље карактерише нови систем, који смо створили.''
Чланак се затим наставља неким опажањима о новој организацији, да би се завршио изражавањем вере у победу.
[.]
Део чланка Корнелија Георгескуа:
РАСПЛАМСАЈТЕ У СЕБИ ПЛАМЕН ВЕРЕ
''Древне хронике нам говоре о томе како су Богови послали тешку казну на Јеладу, ради њеног грешног живота. Из пустоши Азије стигле је велика војска, више стотина пута јача од Грка и обрушила се као олуја на грчку земљу, пустошила је њихова поља, рушила градове, уништавала храмове и потукла њихову војску, која је, иако храбра, била сувише малобројна да би се успешно одбранила. Пошто није наишао ни на какав даљи отпор, славни Медес је продро у срце Грчке, у Делфе, где се налазио најпознатији Аполонов храм. Свештеници у храму су дрхтали од страха да ће непријатељ ускоро оскрнавити тај свети храм. Али врховни свештеник се није плашио. Убеђен у божанску силу, окренуо се осталим свештеницима и рекао им: 'Не бојте се, Богу нису потребне војске. Он ће нас сам бранити!''
И сви заједно су кренули да се моле, и њихова молитва је постигла чудо. Чим је горда персијска војска стигла недалеко од храма, планина Парнас почела је да се тресе и са ње је у слаповима кренуло да пада камење уз заглушујући звук громова. Непријатељска војска била је смрскана. Муње које су дошле изненада, као из ведра неба, докрајчиле су непријатеља, тако да је од војске, која је пар тренутака пре тога била силна и непобедива, остало само пар њих, који су могли да посведоче ово божанско чудо....
Ратници! Распламсајте поново у својој души пламен вере да ће победа и тријумф бити наши.''
[.]
Иза тога следи писмо Радета Мироновићија, једном од његове браће тамо код куће, на селу. Знајући да је овај обесхрабрен, он му пише: ''Ми, свакако, имамо права да будемо тужни и ожалошћени, али немамо права да изгубимо храброст и да се предамо.''
Након тога му објашњава разједињеност унутар Савеза и оснивање Легије: ''Наш дом, који смо својим рукама градили и који је био наше уточиште, изгорео је до темеља...
Остали су само црни зидови као болна успомена на стару, трошну кућицу.
Шта је требало да урадимо? Да проклињемо Бога?
То нисмо могли, јер 'Бог нам је дао, Бог нам и узео, нека је благословено име Његово.'
Зар је требало да седимо скрштених руку и чекамо свој крај у сиромаштву, на хладноћи, киши и ветру? Не! Уместо тога, ми ћемо, уз Божију помоћ, мало по мало изградити себи нови дом, два пута лепши. И ево га, то је 'Легија', за коју смо већ поставили темеље.''
[.]
Затим следи Гарнеатин чланак:
НЕСЛОГА МЕЂУ БРАЋОМ - ЛИКОВАЊЕ НЕПРИЈАТЕЉА
''Са великим болом у срцу, узимам оловку у руку да поделим са другима муку и неспокојство, којима смо обузети у последње време...
Свађа између браће и неслога међу вођама постале су толико очигледне да више не можемо да их кријемо. Као последица тога, многи ће сигурно бити обесхрабрени, а обесхрабрење оних који су Савезу поклонили своје поверење, значи свакако корак уназад, корак ка поразу. То је толико очигледно, јер неслога је увек у историји доводила само до пораза и катастрофе...
Ми знамо како да и даље одлучно корачамо путем, који смо изабрали пре седам година. Наше кости су навикле на суров затворски живот, тако да се ми добро осећамо у рововима, док се боримо против непријатеља.
Нека Јевреји, који данас ликују, мислећи да је дошло време њихове владавине, знају да постоји један кутак у овој земљи, где у свако доба дана и ноћи људи стражаре, са погледом упртим у непријатеља.''
Ово прво издање допуњено је још неким информацијама, а ту је и чланак ''Снови, наде, стварност'', инжењера Георгија Климе, бившег подпредседника Л.А.Н.Ц.-а у Молдавији, из кога издвајам последњи део:
''Шта нам је све потребно да би постигли тај крајњи циљ? Јуначка војска, коју ће водити способан вођа, окружен оданим сарадницима. По том питању у потпуности подржавам групу младог Корнелија З. Кодреануа, Јона И. Моте и др. иако сам много старији од њих.
Очигледно је потребна сарадња свих оних обесхрабрених и деморалисаних људи из сукобљених табора. И зато, ако је неко у било ком делу Румуније отворио листу претплатника, нека унесе у њу и моје име, јер ја желим да допринесем колико год могу и да дам оно шта могу - 'свој живот'.''

СУШТИНСКИ ПРИНЦИПИ ЛЕГИОНАРСКЕ ЕТИКЕ

Други број часописа ''Земља предака'' изашао је 15. августа. У уводном чланку под насловом ''Легија Архангела Михајла'' покушао сам сажето да формулишем главне моралне норме легионарског живота, које намеравамо стриктно да поштујемо и потврђујемо у пракси, и око којих треба да се окупе сви они који их високо цене. Свако ко дође и почне да се развија у нашој средини, мораће да их поштује.
Изабрао сам из чланка идеје оним редоследом како сам их записао тада.
Прва идеја: ''Морална чистота.''
Друга: ''Заборављање личних интереса у борби.''
Трећа: ''Ентузијазам.''
Четврта: ''Вера, рад, ред, поштовање ауторитета, дисциплина.''
Пета: ''Легија ће стимулисати енергију и моралну снагу нашег народа, без којих победе не би било.''
Шеста: ''Правда, (Легија ће представљти школу правде и имаће довољно енергије да је устоличи).''
Седма: ''Покажи се на делима, а не на речима! Не причај много!''
Осма: '' Из ове школе ће се изродити једна нова Румунија и доћи ће до дуго очекиваног препорода румунског народа, а то је циљ свих наших напора, патњи и жртава, које подносимо.''
Желим подробније да објасним неке од ових идеја.

ЗАБОРАВЉАЊЕ ЛИЧНИХ ИНТЕРЕСА У БОРБИ

Превазилажење личних интереса је још једна битна врлина легионара. То је у потпуној супротности са ставом политичара, чији је једини мотив деловања лични интерес са свим својим пратећим појавама - похлепа, тежња за богаћењем и луксузом, разврат или ароганција.
Због тога, драги моји пријатељи, од сада па све док легија буде постојала, треба да знате да чим се међу вас уплете лични интерес, Легија престаје да постоји. У том тренутку се завршава њен живот, а политика почиње да уплиће своје прсте.
Добро се загледајте у очи новопридошлих чланова и ако у његовим очима приметите макар и трачак неког ситног личног интереса (било материјалног, или ради амбиција, страсти или гордости) знајте да такав човек не може бити легионар. Исто тако ни ношење зелене кошуље или прихватање легионарског поздрава није довољно да би неко постао прави легионар, чак ни ако он ''рационално'' разуме легионарски покрет. Он је легионар само ако води живот у складу са нормама легионарског живота. Јер Легија није само логични систем, ланчано низање аргумената; она је ''живљење вере''. Као што ни свако није Хришћанин ако само ''зна'' и ''разуме'' Библију, већ једино ако свој живот усклађује са нормама које Библија налаже, тј. ако ''живи Библију''.

ДИСЦИПЛИНА И ЉУБАВ

Читава историја човечанства пуна је сукоба, који у својој основи имају два велика принципа, а то су принцип ауторитета и принцип слободе. Ауторитет одувек тежи да прошири свој утицај на штету слободе, а слобода покушава да ограничи моћ ауторитета што је могуће више. Та два принципа, када се суоче, могу да изазову само сукоб.
Оријентисати неки покрет према једном од ова два принципа, значи наставити историјску линију ратова и немира. То значи с једне стране наставити линију тираније, тлачења и неправде, а са друге, линију у крви угушених устанака и перманентног конфликта.
Због тога желим да скренем пажњу свим легионарима, а посебно оним млађим, да не скрећу са легионарског пута због неког неспоразума. У колико сам само случајева видео да чим неки легионар добије неки чин, читавим бићем се уживи у ту нову улогу ''ауторитета'', раскидајући са свим оним што га је до тада везало за његове другаре, и као да се осећа присиљеним да ''импресионира'' друге употребом свог положаја.
Легионарски покрет није заснован искључиво нити на принципу ауторитета, као ни на принципу слободе. Он се темељи на дубоко укорењеном принципу љубави, у коме су обједињени и ауторитет и слобода.
Љубав представља помирење ова два принципа: ауторитета и слободе. Љубав је на средини, између њих и изнад њих, обухватајући оба у њиховим најбољим особинама, и отклањајући сукобе између њих. Љубав не може да изазове тиранију, угњетавање, неправду, крваве побуне, нити друштвене ратове. Она никада не може да означава сукобе. Постоји такође и лицемерни концепт принципа љубави, који користе тирани и Јевреји, који константно, систематски апелују на љубав, а са друге стране и даље несметано мрзе и тлаче све не-Јевреје.
Љубав значи духовни мир у друштву, као и у свету.
Мир се не јавља више као механичка и безлична равнотежа између та два принципа: ауторитета и слободе, који су осуђени вечно да ратују, тачније, представљају неспојиве ствари.
Доброта и љубав ће нам донети мир, а не правда. Јер правду је веома тешко схватити у целости. Чак и када би се пронашао инструмент њене савршене реализације, човек, који није способан да је препозна и цени, остаће заувек незадовољан.
Љубав је кључ за мир, који је наш Спаситељ понудио свим народима света. На крају ће народи, након свих лутања и тражења, схватити да нам ништа не може донети спокој и мир осим те љубави, коју је Бог усадио у људску душу као синтезу свих човекових врлина, и коју нам је послао преко Исуса Христа, нашег Спаситеља, а Он ју је поставио изнад свих осталих врлина. Вера, рад, ред и дисциплина, такође имају своје корене у љубави.
Како лепо и мудро каже Апостол Павле:
''Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи.
И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.
И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.
Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се,
Не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу,
Не радује се неправди, а радује се истини,
Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.
Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути, разума ако ће нестати.''
(Коринћанима И, 13, 1-8)
Из тих корена се развио наш покрет. Не знам како више да вас подстакнем да негујете љубав, и ви који сте вође, као и ви, који испуњавате наређења. Љубав ће вам пружити неограничене и неочекиване могућности за решавање свих тешких проблема, са којима ћете се суочити. Тамо где нема љубави, нема ни легионарског живота. Погледајте на тренутак тај легионарски живот и разумећете шта је то што нас све међусобно повезује, велике и мале, сиромашне и богате, младе и старе.
Али љубав не укида обавезу да се буде дисциплинован, као ни обавезу на рад и ред. Дисциплина је ограничење које себи намећемо како би се повиновали или неким моралним нормама или вољи вође. У првом случају ми је практикујемо како бисмо остварили један узвишенији начин живота; а у другом, да бисмо били успешни борци, било против природе или против непријатеља.
Иако сто људи могу међусобно да се воле као рођена браћа, ипак је могуће да, када треба да се покрене нека акција, свако од њих има различито мишљење. А сто различитих мишљења никада не могу да доведу до победе. Љубав сама по себи није довољна за њихову победу. Њима је потребна дисциплина. Да би победили, сви они морају да прихвате једно мишљење, а то је мишљење њиховог вође, који је најискуснији међу њима.
Дисциплина је гарант успеха, јер она гарантује заједничке напоре. Постоје потешкоће, које може да преброди само сложан народ који је под једном, заједничком командом. Ко би онда био такав имбецил да одбије да се придружи осталом делу свог народа, под изговором да дисциплина спутава његову личност? У времену када је твоја земља у опасности и када си по природи ствари приморан да ризикујеш свој живот и растанеш се од своје породице, да ризикујеш будућност своје деце, да се одрекнеш свега што поседујеш на овој земљи како би спасао своју отаџбину, у том тренутку је у најмању руку смешно да неко прича о ''угрожавању своје личности''. Дисциплина никог не понижава, јер она води ка победи. А ако је победу могуће остварити само жртвовањем, онда је покоравање дисциплини најмања жртва коју човек може да поднесе зарад победе свог народа. Ако дисциплина представља одрицање и жртвовање, то не значи да она било кога понижава. Јер свака жртва оплемењује онога, ко се жртвује.
Пошто наш народ треба да преброди огромне потешкоће, сваки Румун требало би драге воље да прихвати дисциплину и да буде свестан свог доприноса будућој победи. Победа је немогућа ако нема слоге, а слоге нема без дисциплине. Због тога свако одбијање послушности наш народ треба да сматра непријатељским чином и да осуди то као опасност по његов опстанак.

БОРБА ЗА ОПСТАНАК ЧАСОПИСА

Друга фаза нашег развоја била је да обезбедимо даље издавање нашег часописа. Пошто нисмо имали довољно финансијских средстава, наш труд је попримио размере праве борбе. Заправо, од само почетка смо то назвали ''борбом''.
Употребили смо две стратегије:
- Концентрисање свих напора на исти циљ у исто време.
- Стимулисање наших бораца током борбе цитатима и похвалама.
На такав принцип стимулисања ћете наићи у свим нашим легионарским активностима. Он има следеће предности:
1.Брзо постизање жељеног циља.
2.Навикавање на слогу и дисциплину свих радника.
3.Буђење свести о њиховој властитој моћи.
Тиме показујемо да имамо поверења у њих и њихове способности.
Сећање на економске поразе, а поготово на неуспешне покушаје, довело је румунски народ до резигнираности, недостатка иницијативе и губитка самопоуздања. На нама је да повратимо њихово самопоуздање тако што ћемо заменити болне успомене низом успешних напора. И коначно, стимулишући своје борце, моћи ћемо да издвојимо оне најревносније - елитни кадар.
У нашем часопису смо објавили један апел, упућен свим нашим пријатељима, да између 1. септембра и 15. октобра крену у акцију прикупљања што већег броја претплатника. Као резултат тог апела, одржана је права кампања у којој су сви учествовали: млади и стари, сељаци, интелектуалци. Неки појединци су прикупили и до 45 претплата (Константин Илиноју).
Последице ове прве битке објављене су у издању од 1. новембра, 1927. Ево шта сам тада записао:
''У шест часова после подне, 15. октобра, број претплатника досегао је цифру од 2,586. Легија захваљује свима онима, који су учествовали и допринели њеној првој победи.''
Сви они, који су учествовали у тој борби, поменути су у овом броју. Пре свега смо се захвалили оцу Моти, који нам је дао публицитет преко листа Либертатеа (''Слобода'').
Навешћу овде још једном имена свих тих људи, оним редом како су објављена у ''Земљи предака''. Неки од њих нису постали легионари, а неки више нису међу нама, јер су погинули за Легију. А овде наводим њихова имена, јер су они од почетка веровали у нас; набројани су по томе како су се истакли:
Мајка Памфилија Циолац (Варатек), Октав Негут (Фокшани), архимандрит Атанасије Попеску (Балти), јеромонах Исихије Антохи (Њамц), Михаил Танасаче, Виктор Силаги, Јон Бордејану, Раду Мироновићи, капетан В. Тучел (Ивешти), Константин Илиноју (Јаши), Н.Грошу (Ботошани), Јон Минодора (Хуши), Григорије Балаћи (Мовилита-Путна), Андреј К. Јонеску (Бирлад), Спира Пецели (Галац), инжењер Михаил Иту (Букурешт), инжењер Георгије Климе (Јаши), Јон Т. Банеа (Сибиу), Илије Гарнеата (Јаши), Тоту Николај (Јаши), Коман Александру (Гаури-Путна), Децебал Кодреану (Хуши), Михаил Маринеску (Галац), Трајан Лалеску (Пјатра-Њамц), Себастијан Ерхан (Кампулунг, Буковина), Н. Течау (Америка), Елена Петчу (Васлуј), Др. Сократ Дивитари (Течучи), Јон Плесеа (Одорхеј), П.И. Морарију (Сураја-путна), Нану Гаврил Раилеану (Одорхеј), Котига Трајан (Фокшани), Марија Митеа (Северин), И. Чобанита (Белкешти), Караузу (Воинешти), Тинистеј Неага (Одорхеј), Зосим Бардаш (Тарнава Маре), Јон Бланару (Фокшани), Јулије Станеску (Марсани-Дољ), Корнелије Георгеску (Појана-Сибијулуј), Фаника Анастасеску (Букурешт), Д.Ифрим (Јаши), И. Дурак (П. Њамц), Пакурару Г. (Букурешт), професор Исак Мокану (Турда), Мариус Поп (Клуж), Н. Воинеа (Панчу), Н.Б. Мунчелеану (Роман), Григорије Берчиу (Варна), Корнелије Кристеску Баша (Команешти), Анђела Плесојану (Северин), Емил Еремеју (Насауд).
[.]
После осам година установили смо шта се десило са тих 59 људи, који су учествовали у првој легионарској борби:
Четворо њих је отишло, јер нису могли да нађу заједнички језик са нама; неки од њих су нас чак и нападали. Осморо људи након две, три године више нису показивали никакву заинтересованост. Двадесет двоје њих добило је највише функције у Легији, као што су легионарски командири, помоћиници командира, легионарски сенатори. Седмеро њих су постали легионари, људи непоколебљиве вере, који су храбро пркосили свим нападима и прогонима. Њих осамнаест су остали наши добри пријатељи, који нам и дан данас помажу.
[.]
Захваљујући овом успеху, обезбеђено је објављивање часописа ''Земља предака'' за следећих годину дана.

ОСТАЛА ИМЕНА КОЈА СУ УШЛА У ПРВИ БРОЈ НАШЕГ ЧАСОПИСА

Василије Стате, трговац и К.Василију, пензионер (Адјуд), Г. Опреа (Синиколау-Маре), Јон Шиопу (Прундул Баргалуи), адвокат Будеску П. (Банат), Адолф Греитер, Миша Стефанеску, Јосиф Димитриу (први претплатник нашег часописа), Илија Берлинши (Игешти - Буковина), Др. Елена Брату, Миле Лефтер (Галац), Јон Демјан (Турда), Др. Попеску (Васлуј), Теодореску Крачун, Августин Игна, Ивановићи, Адам Бранзеј, Софрон Робота (Дорна), Бакута Богицеану (Хуши), браћа Балан (Совеја), К.Георгије Контар, капетан Сјанку, Г.Постолаче, Георгије Деспа (Дорна), Лучијан Козан (Дорна), Др. Крисан, инжењер Камил Гросу, Кирилеску Виктор, Јордаче Никоара, Јон и Александар Бутнару, Адријана и Теодора Јесеану, Василије Стан, проф. Размерита, Крачунеску (Фокшани), Јон Белгеа, Гурита Стефаниу, Гита Антонеску, Пантелејмон Статаче, Октав Павлеску (Фокшани), Георгије Потолеа (Берешти), И.Г. Теодосије, Маргарета Марку, Георгије Марку (Галац), Дан Тарновши, Симон Тонеа, инжењер Стојчу, пуковник Паул Камбуреану, Амос Хорације Поп (Лугож), Стефан Николау, Илеана Константинеску, Елвира Јонеску, Мариоара Цидимделеон, Г. Аманчеј Цоца Тирон, Јулиус Игна, Аристотел Георгије (Римнику-Сарат), Д. Бундуе, Валер Данилеану, Константин Уршеску, Василије Тампау, К.Миерла, Октав Данилеану, Стефан Манзат, пуковник Блезу, Еуфрозина Циудин, пречасна мајка Зенадија Рачис, Г. Лига, Ана Драгој (Галац), проф. Матеј Кориолан.
[.]
Ја наводим ова имена, која се често помињу у новинама, не да бих задовољио радозналост читалаца, већ зато што људи који су нам помогли - посебно у првим и најтежим тренуцима - не смеју никада бити заборављени. Неки од њих су умрли, а други су се претворили у храбра борце, који одолевају свим нападима све до данашњег дана. Пожурио сам да их набројим овде, јер можда више нећу имати прилике у даљем току ове књиге.

КАКО СУ НАШУ АКЦИЈУ ДОЖИВЕЛИ ДРУГИ

Од првог тренутка смо били изложени мржњи јудео-масонских политичара. Али било је такође и људи, који су нас прихватили у своја срца као последњи трачак наде. Ево неколико писама наших читалаца, која су објављена у првом броју ''Земље предака'':
''Нећу ни покушавати на широко да описујем своју радост и задовољство због појаве овог часописа. Једноставно ћу то поздравити нашим старим благословом: 'Нека им је Бог у помоћи'. У ових пар редова, нећу се бавити ни актуелним дешавањима, само ћу рећи: 'Напред, само напред, јер ви сте нова нада Румуније. Живеле трупе Архангела Михајла. Нека Велзевулова тама прогута хорде зла. Св. Архангел Михајло мораће без оклевања и немилосрдно да се обруши на њих. То је циљ, који се подвлачи и даље, на следећим страницама ''Земље предака''. Ни Сатана, као ни његове слуге, не могу се одазвати на позив Архангела. Нити они треба да мисле да ће заварати некога својом маском. Издајице заслужују још строжију казну него непријатељи. Не попуштајте никоме, јер сви они су довољно зрели да сами просуде када је куцнуо тренутак одлуке. Завршавам ово писмо са жељом да што пре угледам велику, легионарску победу.''
Пуковник Блезу
[.]
''Блистави сјај свастике овај пут нас није преварио, већ нас је извукао из хаоса. Дао нам је своју благотворну светлост спасења, оличену у 'Легији Архангела Михајла'. Од сада, па на даље румунски народ ће грејати нада да овај покрет неће нестати. Национална идеја ће нас позвати на дужност. Они који нас не разумеју, скренуће на странпутицу. Ја сам на вашој страни.''
М.И.Лефтер, адвокат
Председник Л.А.Н.Ц.-а за Галац
[.]
''Ви сте нада наше будућности. Предајемо вам у руке своју будућност, као и будућност наше деце. Сви ми једва чекамо да вас угледамо као једну моћну и организовану силу и спремни смо да се укључимо у борбу.
А када вам то кажем, не мислим само на себе, јер видим да исто осећају и многи други.''
Ц.Н.Падурару
Рачуновођа, Руптура (Роман)

''Видим и осећам поновни препород румунског духа. И не само да се надам да ћемо освојити победу, већ сам у то потпуно сигуран.''
Јон Банеа, студент, Вурпар (Сибију)
''Моја је дужност да као хришћански студент честитам и пренесем честитке својих другара за одлучност и енергију, коју сте показали у борби, која је тек почела.''
Јулије Г. Станеску, студент

''Ми Румуни са планине Вилкан, радници у компанији Петрошани, још и данас, у Великој Румунији, спутани смо јармом, који су нам наметнули функционери компаније, јер сви они су странци.
Ја, Августин Игна навукао сам туберкулозу на послу. По занимању сам рудар и не могу више да радим доле у руднику, јер ми загађени ваздух веома много смета.
Проследио сам петицију, коју је потписао и лекар, са захтевом да ме преместе на неки лакши посао изван рудника, јер доле више не бих издржао ни пар недеља. Међутим, то је одбијено, па се сада обраћам вама за помоћ јер немам ком другом да се обратим.''
Игна Августин
''Молим вас, немојте више да ми шаљете ваш часопис; моје име је Аxент Поенар, по занимању рудар, јер ја немам довољно пара да то платим, а не волим да враћам часопис назад кад сам га већ примио.
А сада дозволите да вам објасним зашто немам пара. Овде је сада јесен и сви уживају у њој, јер је то доба берби. То јест, уживају сви осим нас рудара, јер ми немамо ни одећу ни обућу за предстојећу зиму, а морамо још и своју децу да шаљемо у школе. Тако да и оно мало што уштедимо од своје бедне плате, трошимо на те најнеопходније ствари.''
Аxент Поенар, рудар

''Драга и вољена децо нашег народа,
Иако је мој живот већ на заласку, у мени се пробудио нови трачак наде у васкрснуће наше драге земље, када сам сазнао за ваш чисти и свети покрет 'Легију Архангела Михајла', великог небеског принца. Веома сам тужан што нећу поживети довољно дуго да видим процват нашег народа и да уживам у плодовима напорног рада, па можда и крв оних, које је Бог одредио да буду мученици и чија мученичка смрт је део испуњења великог плана. Сувише је касно: куга се шири, наш гроб је већ ископан, а они који су га ископали спремни су да нас сахране заувек; а ми, Румуни, велики или мали, оклевамо и свађамо се око амбиција и пролазног богатства.
Ја ћутим јер сам нешколован; ти ћутиш зато што си лукав; он, зато што га нека политичка странка спутава; они ћуте, зато што су у администрацији; и тако, сви ћутимо док нас обавија тама нашег духовног пада и док се животни плам нашег народа полако гаси.
Ја сам обичан сељак, земљорадник, али умем да се служим пером, баш као и лопатом или косом. Помоћи ћу вам својим новцем, писањем, делом и речју, и зато вас молим да ми обезбедите неки кутак у вашем часопису 'Земља предака'. Ја ћу писати рубрику под насловом 'Да ли се ми, Румуни, налазимо на рубу пропасти? И зашто?'
Ко су кривци за то?
Који је главни узрок?
Шта се ради и шта тек треба да се уради по том питању?
Шта сваки Румун мора да зна и да уради?''
В.И.Онофреј, земљорадник,
Село Тунгуж, Васлуј

ВАН ГРАНИЦА ФОРМЕ

''Земља предака'' је заправо препуна таквих писама, којима су наши земљаци допринели стварању Легије. Јер Легија није само организација са члановима, књигама и вођама. Она је стање духа, јединство осећања и живљења, коме сви доприносимо. Чланови, вође, бројеви, униформе, програм итд. чине ону видљиву, опипљиву Легију. Али она друга, невидљива, је у ствари најважнија. Без ње, то јест, без таквог стања духа, ова видљива Легија не значи ништа; она је у том случају само форма одвојена од садржине.
Ми се са својим часописом нисмо поставили изнад свих, као професори у својим фотељама, нисмо поставили баријеру између нас ''вођа'', ''учитеља'', чија се учења и теорије објављују у овом часопису и читалаца, којима преостаје само да уче и прилагоде се тим нашим теоријама. С једне стране ми, са друге они. Не.
Створити Легију не значи дати јој униформу, обележја итд; то не значи разрадити систем њене организације. Није пресудно чак ни формулисати њене законе или норме вођства, нити логичним следом одштампати текстове на папиру. Као што ни створити човека не значи сачинити му одећу или подесити принципе његовог понашања, или установити програм његових активности. Један покрет не чини ни статут, ни програм, нити теорија. Те ствари могу послужити за формулисање његових норми, могу бити значајне за дефинисање његових циљева, система организације, начина деловања итд. али оне саме по себи нису покрет. Ти појмови збуњују чак и образоване људе.
Створити само ''статут'', ''програм'' итд. и бити убеђен да сте створили некакав ''покрет'', то је као да направите само одећу и мислите да сте створили човека. Стварање једног покрета подразумева пре свега рађање одређеног стања духа, када нагло прсне талас одушевљења у срцу и души народа, који не зна за спекулације и хладно резоновање. То је оно што чини суштину легионарског покрета. Нисам ја створио такво стање духа. Оно се изродило стицањем заједничких осећања свих патриота. ''Земља предака'' била је место где су се та осећања укрстила и где су се наше тежње и мисли удружиле са осећањима и размишљањима оних Румуна, који су симпатисали наш покрет. Дакле, суштина Легије, њено невидљиво стање духа, које смо сви ми осећали, није било само моје дело. Она је била плод заједничке сарадње.
Она је створена спајањем следећих околности:
Осећања првих легионара.
Иста осећања осталих Румуна.
Свест о нашим изгинулим прецима.
Позив на одбрану наше отаџбине.
Божији благослов.
[.]
Ја не желим да се моје речи погрешно протумаче, као да сам рекао: ''Ја нисам један од тих легионара у униформи, ја сам легионар у души.'' То је немогуће.
На тој духовној основи, стварају се доктрина, програм, статут, униформа, активност и то не као неке споредне ствари, већ као фактори, који подешавају тај духовни садржај покрета, дају му јединствену форму и одржавају га вечно живим у свести народа, водећи га ка остварењу циља, ка победи.
Легионарски покрет обухвата све те елементе заједно.
[.]
Униформе, које су се појавиле у свим савременим покретима: Фашизам (црне кошуље), Национал-социјализам (браон кошуље), итд. нису измислиле вође тих покрета. Оне су се појавиле као потреба изражавања истог стања духа и истоветних, заједничких осећања. Оне су видљиви одраз невидљиве стварности.


НАЦИОНАЛНИ ПОКРЕТИ И ДИКТАТУРЕ

Сваки пут када се говори о неком националном покрету, увек му се приписују склоности ка диктатури. Ја не желим овде да критикујем диктатуре, већ желим да покажем да данашњи национални покрети у Европи (фашизам, национал-социјализам, итд), нису ни диктаторски ни демократски.
Они, који нас нападају узвикујући: ''Доле фашисти, диктатори!'', ''Борите се против диктатуре!'', ''Браните се од диктатуре!'', уопште нас не погађају. Они промашују циљ. То може да погоди само озлоглашену ''диктатуру пролетеријата''.
Диктатура подразумева вољу једног човека, која се силом намеће свим осталим појединцима у држави. Другим речима, подразумева две супротне воље: вољу диктатора или групе људи на једној страни, и вољу народа, на другој.
Када се та воља намеће окрутно и на силу, онда диктатура прелази у тиранију. Али када један народ већином од 98 процената у неописивом ентузијазму подржава и у заносу аплаудира мерама вође, то онда значи да између воље вође и воље народа постоји савршени склад. Штавише, оне се толико добро уклапају да више и не постоје две воље. Постоји само једна воља, а то је воља народа, која се испољава преко вође. Тако између воље народа и воље вође, постоји само један однос, а то је савршена присност.
Потпуно је смешна тврдња да се у националним покретима једногласност постиже помоћу ''терора'' и ''инквизиторских метода'', јер народи, у којима се такви покрети јављају, имају високо развијену грађанску свест. Они су се кроз историју борили, проливали су крв и гинули за слободу; никада се нису покоравали нити спољашњем непријатељу, као ни тиранину из свог народа. Зашто се онда не би и данас борили, када су суочени са таквом опасношћу? Осим тога, неко може на силу, терором да придобије гласове или већину, да изазове сузе или уздахе, али нико никада није чуо, нити ће чути да се на силу може изазвати одушевљење и ватреност једног народа. Чак ни код најзаосталијих народа на свету.
Пошто национални покрет по својој суштини није диктаторски, питамо се какав је то онда покрет? Да ли је демократски? Не, ни најмање, јер вођу не бира бирачко тело, и демократија се заснива на принципу квалификованости. У националним режимима, ни један вођа није изабран гласањем. Њега народ прихвата као вођу.
Ако ти режими нису ни диктаторски ни демократски, какви су? Не дефинишући их, човек мора признати да су они својеврстан, нови облик владања у модерним државама. Са њима се до сада нисмо сусретали и ја не знам како да их именујем. Мислим да они у својој основи имају такво стање духа, тј. побуђену националну свест, која се пре или касније шири до крајњих граница националног организма. То је стање унутрашњег откровења. Оно што је од давнина почивало дубоко унутар једног народа, сада се рефлектује кроз националну свест и ствара нераскидиво јединство, које се може срести само у великом, верском откровењу. Тај феномен се с правом може назвати стањем националног екуменизма.
Цео народ достиже свест о себи, о својој сврси и судбини на овом свету. Током историје јављали су се само наговештаји такве свести, али данас се срећемо са перманентним таквим феноменом.
У таквим случајевима, вођа више није господар, диктатор, који ради шта хоће и који се руководи својим хировима. Он је оваплоћење невидљивог стања духа, симбол стања свести. Он више не ради шта хоће, већ оно што мора да уради. И њега не воде лични или колективни интереси, већ интереси бесмртне нације и само у оквиру тих интереса, лични и колективни интереси досежу максимум свог задовољења.

ПРВИ ПОЧЕЦИ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Организација кадрова чини нову развојну фазу у легионарском покрету. Сваки покрет мора бити изливен у калупе организације, како не би постао хаотичан. Целокупан легионарски систем организације се заснива на идеји ''гнезда'', тачније групе, коју чини од 3 до 13 људи под командом вође. Код нас нема ''чланова'' у смислу изолованих појединаца. Постоји само гнездо, а сваки појединачни члан је део једног гнезда. Легионарску организацију не чини већи број чланова, него већи број гнезда. Такав систем се у суштини није много променио од почетка до данашњег дана. Само је повремено усавршаван, јер свака организација мора да се развија у складу са околним светом; она је као дете, које стално расте и чија одећа мора да се усклади са његовим развојем.
Обично се јавља погрешно мишљење о томе како треба да изгледа једна организација у последњој фази свог развоја. Неки мисле да она од почетка треба да кроји себи одело, које ће јој пристајати тек у завршној фази њеног развоја; а други су, пак, у заблуди да она треба да искроји тесно одело на почетку, које ће током развоја одбацити, чиме ће организација бити приморана да се бори у форми, која јој више не одговара.
Овде нећу много инсистирати на идеји ''гнезда'', јер сам се тим питањем детаљно позабавио у ''Приручнику за вође гнезда''. Међутим, шта ме је навело да изаберем такав вид организације? Пре свега, потребе нашег покрета. Јер постоји велика разлика између оног времена када је основан Савез и времена оснивања Легије, када смо прихватили нови систем организовања.
У време када је основан Савез, ми смо уживали свеопшту подршку народа. Тај тренутак је морао одмах да се искористи. С друге стране, када је стварана Легија, ми нисмо имали такав талас подршке, већ само ретке, изоловане истомишљенике, који су били расути по градовима и селима.
Ја нисам могао да почнем са оснивањем обласних одбора, јер нисмо имали довољно људи. Нити сам могао да узмем неког човека и именујем га за обласног вођу, јер то није имало никаквог смисла када је он једва могао да сакупи око себе једно сеоце.
Вођа једног покрета мора најозбиљније да узме у обзир стварност. Моја основна реалност био је ''појединац'' - сироти сељак у неком селу, који пати; несрећни болесни радник, интелектуалац, отргнут од својих корена. А онда сам сваком од њих дао прилику да у складу са својим способностима око себе сакупи групу истомишљеника, чији ће вођа бити он. Нисам га ја именовао за вођу гнезда, већ су га његове властите заслуге поставиле на то место. Он није постао вођа зато што сам ја то желео, већ искључиво зато што је успео око себе да окупи групу људи, да их инспирише и води. У време када су у другим странкама људи долазили на водеће позиције подмићивањем вође, ја сам успео да створим организационо тело, сачињено од мањих вођа, који су за то били рођени и у којима су карактеристике вође биле очигледне. Зато је вођа легионарског гнезда особа од поверења. Мрежа таквих вођа чини скелет целог легионарског покрета. Стуб легионарске организације је вођа гнезда. Када дође до умножавања таквих гнезда, она се групишу под једну сеоску, окружну, обласну или провинцијалну команду. Како сам проналазио вође већих јединица? Опет нисам никада именовао вођу за једно село, округ или област. Једноставно би им рекао: ''Освајајте и организујте освојено! И бићете вође над оноликом групом људи, коју сте способни да организујете.'' Ја сам само потврђивао њихово вођство на оним позицијама, до којих су их уздигле њихова снага, квалитет и способности. Кренули смо са вођом гнезда, а онда је он прогресивно прерастао у вођу села, области, града и округа, а тек 1934, дакле, седам година касније, јавила се потреба и за регионалним вођом.
Овакав систем организације пружа следеће предности:
1.Он активира тј, упошљава све чланове покрета. У осталим партијама, где постоје одбори по селима и областима, само пар чланова тих извршних одбора нешто ради, а преосталих хиљаду, две или десет хиљада су неактивни. У нашем систему, захваљујући широкој иницијативи, коју поседују вође гнезда у оквиру прописаних норми и захваљујући обавези сваког гнезда да пише своје извештаје, сви, апсолутно сваки појединачни легионар има своја задужења.
2.Решава све локалне проблеме. Постоје бројни проблеми, које један човек сам не може да реши, а цела организација је превелика да би се њима бавила, нпр. копање малих бунара у селима, поправак мостова итд. Појединац то не може да обави сам, а организација не може тиме да се бакће; међутим, гнездо од 6, 8 или 10 људи је најпогодније за решавање таквих проблема.
3.Гнездо се лако мења. Из борбене јединице прелази у радну, и обратно.
4.Овакав систем ствара велики број кадрова, због чега се стварају људи, специјализовани за вештину вођења.
5.Ефекат издаје или дезертерства остаје локализован.
6.И коначно, гнездо је најбоље место за стицање легионарског образовања. То је зато што се тамо окупљају људи истих година, истих схватања и сличне духовне грађе. Тамо су сви пријатељи. Чак и онај ко раније није могао да каже другима своје муке и носио их је на души - да ли због стида или зато што не жели да они прерано постану свесни тешкоћа и брига које их чекају у животу - овде у гнезду, међу пријатељима, он може све да каже. Исто као што може да поднесе и прекор или чак казну.
Гнездо је мала легионарска породица, која у својој основи има љубав. У ''Приручнику за вође гнезда'', навео сам шест правила, које сваки вођа гнезда треба да поштује (4.страна, тачка 3). Та породица не треба да се усмерава према расположењу и хировима њеног вође, то би онда била диктатура, већ према одређеним правилима.
1.Закон дисциплине: Легионари! Будите дисциплиновани! Јер једино тако можете да победите. Следите свог вођу и у добру и у злу.
2.Закон о раду: Радите! Радите сваки дан и унесите се свим срцем у оно што радите. Нека вам награда не буде нека добит, него задовољство што сте дали свој допринос изградњи Легије и цветању Румуније.
3.Закон ћутања. Говорите мало. Само оно што морате. Говорите само кад је неопходно. Ви треба да се докажете делима а не речима. Када ви завршите, пустите друге да кажу своје.
4.Закон образовања: Ви морате постати друга особа. Јунак. У гнезду будите комплетно обавештени. Добро упознајте Легију.
5.Закон узајамне помоћи: Помози свом брату, који је у невољи. Не напуштај га.
6 Закон части: Иди увек само путем части. Бори се и никад не буди кукавица. Остави пут бешчашћа другима. Боље је часно погинути него победити на срамотан начин.
[.]
Али ја желим још једном да нагласим, драги моји легионари, и да вам скренем пажњу на оно што је најбитније: окупљање гнезда је непотпуно, ако у њему преовлађује хладна атмосфера; ''Шта смо све постигли?'', ''Шта још треба да остваримо?'', ''Урадимо ово или оно.'' ''Довиђења!''
Разуздајте своје душе и оставите места и за њих на састанцима. Радите у топлој, присној атмосфери. Дајте прилику сваком да отвори своје срце и ослободи се мука, стрепњи и брига, које му је живот наметнуо. Поделите заједно и радост. Нека ваше гнездо буде место утехе и радости за све чланове. Састанак гнезда је успео ако се човек врати кући пун вере у свој народ, растерећен свих брига, које су га мучиле. Ако то нисам довољно нагласио у ''Приручнику за вође гнезда'', онда то чиним сада.
[.]
Такође везано за образовање у гнезду, цитираћу овде тачку 54 из ''Приручника за вође гнезда'':
Молитва као одлучујући фактор победе. Обраћање нашим прецима:
''Легионар верује у Бога и моли се за победу Легије. Не смемо заборавити да смо ми дошли на ову земљу Божијом вољом и уз благослов хришћанске цркве. Пред олтарима наших цркава окупљао се цео румунски народ небројено пута у временима бекства и прогона - жене, деца и старци - свесни да је то последње место где је могуће побећи и наћи уточиште. И данас смо спремни да се окупимо - ми, Румуни - око олтара као у прошлости и да клекнемо примајући Божији благослов.
Ратове су добијали они, који су умели да призову тајанствене силе невидљивог света и осигурају њихову помоћ. Те мистериозне силе су душе мртвих, душе наших предака, који су такође некад били везани за ову земљу, за њене бразде и који су погинули бранећи је. Они су још увек везани за ову земљу, нашим успоменама на њихов живот, дакле, преко нас - њихове деце, унука и праунука. Али изнад свих тих душа мртвих стоји Бог.
Када се те силе призову, оне нам долазе у помоћ и храбре нас, дају нам снагу воље и све што је неопходно да би остварили победу. Оне уносе панику и ужас у срца непријатеља и спречавају њихово деловање. Све у свему, победа не зависи од материјалне припремљености нити од снаге зараћених страна, већ од способности да се осигура помоћ духовних сила. То је објашњење чудесних победа у нашој историји, чак и када је наше материјално оружје било знатно слабије.
Како можемо бити сигурни да поседујемо подршку таквих сила?
-Тако што ћемо поступати праведно и морално, и
-Тако што ћемо се усрдно и упорно обраћати тим силама за помоћ. Призовите их, привуците их својом духовном снагом и оне ће доћи.
Већа је вероватноћа да ће оне услишити молитву ако се више људи окупи и ако се сви заједно моле. Дакле, на састанцима гнезда, који се одржавају сваке суботе увече широм земље, биће одржане молитве, чиме ће се легионари подстаћи да сутрадан, у недељу, оду у цркву. Наш заштитник је Св. Архангел Михајло. Његову икону треба да имамо у својим кућама и у тешким временима треба да му се обратимо за помоћ, и он нас никада неће изневерити.''
[.]
Та гнезда се затим групишу у јединице, према старости или полу, на следећи начин:
а)Братства по крсту
-која окупљају дечаке до 14 година старости; подмладак
-она, која окупљају младиће између 14 и 19 година старости; браћа по крсту.
б)Легионари у повоју.
в)Заклети легионари,
г)Удружења, која окупљају девојке и удате жене или по административном критеријуму, села, градове и области са њиховим појединачним вођама, који усмеравају њихове активности и тако обезбеђују јединство. Све те проблеме сам детаљно обрадио у ''Приручнику за вође гнезда''.
Такав систем организације могао би да има и своје недостатке. Могло би се учинити да својојм слојевитошћу он разбија и уништава јединство покрета. Али то је само привидна опасност, јер она се отклања узајамном љубављу и великом дозом дисциплине, која се стиче легионарским образовањем.

ЗАКЛЕТВА ПРВИХ ЛЕГИОНАРА

Ближио се 8. новембар, 1927. празник Св. Архангела Михајла и Гаврила. На тај дан требало је да дамо своју прву заклетву. После дужег размишљања пронашли смо симбол, који би могао верно да изрази карактер нашег покрета, везаност за нашу земљу, за претке и небеско царство. Сакупили смо малу количину земље са свих славних места румунске историје у последњих 2,000 година, коју смо затим добро помешали. Онда смо њом напунили мале кожне кесице и чврсто их завезали врпцом. Сваки легионар је требало да прими по један симбол после заклетве и да га носи близу срца.
Та свечаност је описана у 8. броју ''Земље предака'', у новембру 1927. године:
''У рано јутро, 8. новембра, 1927. сви легионари из Јашија су се сакупили у нашем седишту, као и пар оних који су се потрудили да дођу из других места.
Били смо малобројни, али јаки кроз своју непоколебљиву веру у Бога и убеђеност у Његову помоћ; јаки у својој одлучности и тврдоглавости да останемо непоколебљиви пред било каквом олујом; јаки у својој потпуној равнодушности према свему овоземаљском - што се може видети из наше жеље да се храбро отргнемо од материјалних ствари и служимо румунском народу и крсту.
Такво је било духовно стање оних, који су са нестрпљењем чекали да дају заклетву и да радосно започну први талас легионарских напада. И сви могу бити уверени да расположење и није могло бити другачије када су се ту на окупу нашли: Јон И. Мота, Илије Гарнеата, Раде Мироновићи, Корнелије Георгеску - сви они, који су прошли кроз разне затворе и који су изнели терет националног покрета на својим плећима у последњих пет година.
Молитва.
У десет часова, сви смо кренули у цркву Св. Спиридона, обучени у народну ношњу, са цациулом и свастиком преко груди. Марширали смо у колонама, у част свих великана: славних владара Молдавије, Михајла Храброг, Мирче Јона Воде; Хорије, Клосце и Крисана; у част Аврама Јанкуа, Домнула Тудора, краља Фердинанда; и у сећање на све владаре и храбре борце, који су пали у одбрани румунске земље од најезде непријатеља.
Свечана заклетва.
Вратили смо се у наш Дом уз марширање и певање легионарске химне. Тамо је одржана дирљива свечаност на којој су заклетву дали први легионари.
Земља предака
Свечаност је почела мешањем земље, која је донешена са гроба Михајла Храброг из Турде и оне из Молдавије, где је Стефан Велики водио своје најславније битке, и са сваког другог места, где је земља упијала крв наших предака у свирепим биткама, и на тај начин постала благословена. Када су отворене кесице са земљом, пре него што су испражњене на сто, прочитана су писма, која су стигла поштом или лично.''
Заклетву су дали: Корнелије Зелеа-Кодреану, Јон И. Мота, Илије Гарнеата, Корнелије Георгеску, Раде Мироновићи, Христаче Соломон који је председавао на овој свечаности, Г. Климе, Миле Лефтер, Јон Банеа, Виктор Силаги, Никола Тоту, Александар Вентонић, Димитру Ифрим, Пантелејмон Статаче, Гита Антонеску, Емил Еремеју, Јон Бордејану, М.Чобану, Мариус Поп, Мишу Крисан, Попа, Бутнару, Будеју, И.Танасаче, Стефан Будециу, Трајан Котига и Михаил Стелеску, средњошколац.

НОВА БИТКА

У ''Земљи предака'' од 1. децембра, 1927. покренули смо нову акцију прикупљања средстава за куповину камионета, који нам је био потребан за путовања. Опет смо употребили заједничке напоре. Легионари су почели да организују разне приредбе, конференције, Божићне хорове и на тај начин су дали свој скромни допринос овој акцији. ''Вранчеа братство по крсту'' из Фокшанија посебно се истакло сакупивши 50,000 леја после приредбе, коју је спонзорисао генерал Макридеску. Тада сам променио њихово име ''Вранчеа'' у ''Победа'', под којим је и данас познато то братство.
19. фебруара, 1928, дакле, за десет недеља, наша акција се показала успешном. Купили смо у Букурешту нови камионет за 240,000 леја, од чега смо 100,000 леја дали одмах, а преосталих 140,000 требало је да платимо у дванаест месечних рата.
Из Букурешта смо отишли у Јаши. Стефан Николау је возио ''Кошуту'', како су је момци крстили. Легионари и наши пријатељи очекивали су нас на улазу у град и ми смо дочекани уз свеопшту радост и одушевљење.
Да бисмо могли да отплаћујемо месечну рату, формирали смо један одбор, чији чланови је требало да дају по 100 леја месечно током годину дана. Тај одбор је за два месеца окупио 50 чланова. Углавном су то били сиромашни људи, радници или сељаци, који су се заиста жртвовали дајући сваки месец 100 леја. Девојке из легионарских удружења у Јашију, а посебно удружење ''Јулија Хајдеу'', почеле су да везу и да продају свој ручни рад како би сакупиле новац.

ПРОБЛЕМИ МАТЕРИЈАЛНЕ ПРИРОДЕ

Са материјалне тачке гледишта, покрет је успевао да преживи само захваљујући својим скромним потребама. Од рада и прилога сиротих људи, сакупљено је довољно да би могли да наставимо са својим активностима. Апсолутно сви сакупљени прилози били су објављивани у ''Земљи предака''. Часопис је пун оних, који су дали 5 или 10 леја. Ретко се могу наћи они, који су дали 50 или 60 леја. А наши банкари су били ти, који су могли да приложе 100 леја месечно и нађу се у одбору од 100 чланова.
Набројаћемо само неке од тих чланова одбора:
#1. Никола Воинеа из Панчуа, има петоро деце и живи од два јутра винограда.
#2. Д.Попеску, потпуковник у пензији
#3. Јон Бланару, дојучерашњи студент; сада инжењер, који зарађује 4,000 леја месечно.
#4. Јон Бутнару, службеник у румунској железници
#5. Нистор М. Тилинча, продавац у кооперативи
#6. Корнелије Георгеску, издржавају га родитељи.
#7. Раде Мироновићи, издржавају га родитељи.
#8. Јонеску М.Трајан, инжењер у шумарији.
Сви они су штедели на својој исхрани и облачењу, тако да је сакупљено довољно новца за организацију, која је уз разумно трошење успевала да преживи и да се нормално развија.
Али јеврејска штампа је урлала: ''Са којим новцем ова господа купују камионете? (Јевреји, који су увек злонамерни, имали су неколико камионета на наш један.) Ко финансира тај покрет?''
О, господо! Нико га не ''финансира''. Нико, само бесконачна вера Румуна, који су углавном сиромашни као Јов.
Не само да нас никакви капиталисти нису финансирали, него ја саветујем и другима, који воде неки покрет, заснован на разумним принципима, да одбију све понуде финансирања ако желе да њихов покрет опстане. Јер политички покрет мора бити конституисан тако да може сам, вером и жртвовањем својих чланова, да сакупи таман онолико колико му је потребно да живи и да се развија. Да би се нормално и здраво развијао, покрет треба да троши само онолико колико његови чланови могу да обезбеде; а они могу да обезбеде до оне мере колико је јака њихова вера и способност жртвовања. Они не обезбеђују довољно средстава? Не окрећите се спољашњим финансијерима, већ настојте да ојачате веру својих чланова у покрет. Заправо, недовољан материјални допринос чланова је показатељ да је њихова вера у покрет слаба. Они не обезбеђују никаква средства? Организација је мртва и ускоро ће пропасти. Недостаје јој вера и биће поражена од оних, који имају веру.
Вођа, који прихвата финансирање свог покрета са стране, је као човек који навикава своје тело на лекове. Све док његовим организмом управљају лекови, он је неспособан самостално да реагује. Штавише, када престане да узима лекове, он умире; он је у милости фармацеута! Тако је и са политичким покретом. Он је у милости оних, који га финансирају. Они могу да прекину финансирање у сваком тренутку и покрет тада пропада, јер није навикао да опстаје самостално. Покрету су, као и људима, понекад потребне веће количине новца. Он тада може да позајми и отплати дуг на време, али само ако постоји сигурност да може то да уради.
И зато желим да упозорим све будуће вође покрета да одбију оне добронамерне, који се нуде да финансирају њихов покрет, наравно ако наиђете на такве; иако мислим да их у Румунији ускоро више неће бити, јер их је све мање и мање. Они који то могу и који то и раде, су јеврејски банкари, веома богати Јевреји, велики јеврејски препродавци жита, моћни јеврејски индустријалци и трговци. Они финансирају политичке странке како би уништили Румуне у њиховој властитој земљи.
Ускоро неће имати ко да се упусти у финансирање политичких покрета - та реч ''финансирање'' смрди на банкаре, звери, неправду и бестидност! Неће то моћи ни Румуни, а још мање Јевреји. Јер ће та каста банкара и богатих индустријалаца, који су се обогатили пословним сплеткама, ти грабљивци који похлепно харају људским друштвом, биће заувек уништени. Имућних, богатих људи, који су поштени, ће увек бити, али они неће моћи да финансирају, већ само да помогну покрет од своје уштеђевине. Сваки Румун ће увек поштовати обавезу да помогне свом народу у тешким временима, а таква помоћ јесте и увек ће бити добро дошла.
[.]
Али моја властита материјална ситуација била је све лошија и то ме је све више притискало. Био сам на терету свом сиротом тасту, који је, поред мене, од своје бедне плате једва могао да нахрани и обуче још и своје петоро деце. Моја жена и ја смо заузели једну собу, док је преосталих седам чланова породице делило друге две собе. Имајући разумевања за моју тешку ситуацију, а и због његове велике љубави према мени и Румунији, он ми никада није рекао ни једну реч иако сам ја видео да му је из дана у дан било све теже да поднесе сав тај терет.
Онда смо одлучили да ја сво своје време посветим покрету, а Мота ће са још три другара из Вакарештија отворити адвокатску канцеларију, како бисмо сви имали за живот. Они су ускоро почели са радом, али су наишли на велике проблеме. Присећао сам се наше прошлости. Пре десет година смо уписали факултет и борили смо се раме уз раме са свим генерацијама, које су долазиле. И ускоро су се сви они некако снашли, само смо ми остали на друштвеној маргини као неки лудаци, који лутају светом изгубљени.
Иако су били способни адвокати, моји другари су успевалу да зараде само за оскудан, скроман живот. Њих није унајмљивала железница, градска већница или држава; такви послови били су резервисани за оне, који су напустили редове националног покрета и прешли у политичке странке - што је представљало охрабрење онима, који нису имали образа. Наша част нам је налагала да не прихватамо ни један јеврејски случај. Румуни су нас такође избегавали, тако да је у наше канцеларије долазила само сиротиња.
Наш пут је био тежак, јер смо били прогоњени у својој властитој земљи и тиме стављени у положај борбе за голи живот.

ЛЕТО 1928.

Целу зиму смо провели у организацији гнезда. На пролеће смо наставили са радом у циглани у Унгенију и у башти госпође Гице. Радили смо на та два места, бавили смо се прављењем цигле и узгојем поврћа. Хтели смо да саградимо себи други Дом, пошто нисмо били сигурни да можемо остати у старом, јер је покренута парница за наше иселење. На тим тешким пословима, ми смо се још више зближили, и осећали смо све већу блискост са онима, који раде голим рукама, а све већу удаљеност од оних, који живе од туђег рада.
Посао је употпунио наше образовање, боље него нека предавања универзитетских професора. Тамо смо научили како да превазиђемо потешкоће; челичили смо своју вољу; јачали своје тело и навикли се на тежак и окрутан начин живота, у коме није било места ни за какве ужитке, осим духовног задовољства. Тада су чланови ''Братства по крсту'' из Галаца дошли да нам помогну, заједно са осталим братствима.
Раде Мироновићи је научио веома лепо да вози наш камионет, тако да је превозио путнике по манастирима у околини Јашија, Варатека, Агапије и Њамца, у чему му је помагао Еремеју. Међутим, пошто је лети увек било мање посла, морао сам да подигнем кредит код Албина банке у Хушију, стављајући под хипотеку кућу свог оца за 110,000 леја, од чега сам један део дао за циглану, други за месечну рату за отплаћивање камионета и трећи део за издавање легионарског материјала. Пошто још до данашњег дана нисам успео да вратим ту позајмицу, мој дуг је достигао суму од 300,000 леја.
Тог лета смо први пут кренули да се бавимо и трговином како бисмо зарадили нешто новца за потребе легионарског покрета. Јевреји су имали контролу над трговином поврћа на готово свим пијацама у Молдавији. Три групе легионара биле су задужене за трговање поврћем. Они су куповали робу на пијаци у Јашију и трпали је у камионет, да би се затим изненада увукли међу Јевреје и правили им конкуренцију са упола нижим ценама.
[.]
1.августа, 1928. била је прва годишњица издавања нашег часописа. Ево шта сам том приликом написао:
''Првог августа, часопис ''Земља предака'' слави годину дана свог објављивања. То није много. Пре пар дана, између 13. и 30. јула град Carcassonne (тврђава у Француској) славио је 2,000 година постојања. Можда ће и Легија једног дана славити 2,000 година постојања! Али најтежа је прва година када треба да се пробије лед, да се изоре прва бразда. Тих првих дана имали смо много потешкоћа, али наш часопис - некад богатији, некад сиромашнији - али увек сјајан, чврсто се држао и преживео је све невоље.
Када смо пре годину дана, почевши од нуле у најкритичнијем моменту за национални покрет, ставили икону Св. Архангела Михајла на насловну страну, били смо уверени да ће наш часопис опстати.''

БОРБА СА СИРОМАШТВОМ

Како се приближавала јесен, моји лични материјални проблеми постали су неподношљиви. Моја жена и ја више нисмо имали шта да обучемо; жена је четири године носила исте ципеле. Од мога оца нисмо могли више ништа да очекујемо, јер он је поред мене имао још шесторо деце и сви су се школовали, а и његова борба за национални покрет га је бацила у велике дугове. Од његове плате би остајало само пар хиљада леја са којима је требало да прехрани и обуче тако велику породицу.
Тада сам сакупио сву своју снагу и одлучио да и ја започнем неки ситнији посао. Намеравао сам да истовремено водим и наш покрет. Отворио сам канцеларију у Унгенију и радио тамо са својим секретаром Ернестом Команескуом. Тиме сам успео да зарадим веома, веома мале суме новца, које су покривале наше скромне животне потребе. Прошло је било већ шест година како смо свој живот свели на оно најнеопходније. Шест година ја нисам ушао у позориште, биоскоп, пивницу, нити сам одлазио на неке забаве. А док ово пишем, има већ 14 година како ни једно од тих места нисам посећивао. И није ми жао због тога. Криво ми је само због тога, што након таквог пожртвованог и скромног начина живота, неки појединци мене оптужују да сам живео раскалашно.
У тој беди, која је трајала годинама, као и у свим тешким искушењима у којима сам се нашао, имао сам чврсту подршку своје жене, која је предано бринула о мени. Са мном је делила све моје проблеме, претрпела је неимаштину, па чак и глад како би мени помогла да се изборим за свој циљ. Због тога ћу јој вечно бити захвалан.

ПРОФЕСОР ГАВАНЕСКУЛ ДОБИЈА ПОКЛОН ОД ЛЕГИОНАРА

Од самог почетка, један човек је стално пратио наш рад и интересовао се за нас. Вероватно нас је проучавао. Мислим на старог, уваженог професора Јона Гаванескула, који је од 1880. године био професор педагогије на Универзитету у Јашију. Једном приликом, он нам је рекао: ''Толико бих желео да и ја могу да имам кесицу са земљом!''
10. децембра, 1928. позвали смо га у свој Дом, где сам му ја у присуству групе других легионара, предао наш поклон - најдрагоценији поклон, који смо могли да му дамо - кесицу са земљом. Стари, седокоси професор широм је отворио очи као у најсвечанијој прилици, и након краћег ћутања је рекао: ''Господо, ја не могу такву светињу да примим другачије, него на коленима.'' Затим је узео поклон, полако клекнуо и помолио се. Сви смо клекли око њега.
[.]
Те јесени, 1928. године, Либерална странка је пала с власти после немилосрдних напада Сељачке Народне Странке, која је претила насиљем и револуцијом.
Сељачка Народна странка је надјачала Либерале након што је осам година била водећа опозициона странка. Али ускоро се показало да они нису ништа бољи и представљали су велико разочарење за целу земљу. Почели су да краду, баш као што су то чинили и Либерали; уплели су се у ''скандалозне пословне сплетке'', баш као и Либерали; користили су жандармерију да би ''терорисали'', па чак и пуцали на своје противнике или на оне,који би изразили незадовољство, као и Либерали; поставили су своје властите банкаре, као и Либерали.
Али најгоре од свега је то што су пали под трајни утицај међународних финансијера, којима су мало по мало почели да предају румунска богатства у замену за проклете кредите.

ПРВИ СКУП ВОЂА ГНЕЗДА И ФОРМИРАЊЕ ЛЕГИОНАРСКОГ СЕНАТА

Сазвао сам први скуп вођа гнезда у Јашију, од 3. до 4. јануара, 1929. На њему је учествовало четрдесет до педесет људи. Састанци су се одржавали у кући генерала Јона Тарношија, који је на дирљивој свечаности, са сузама у очима, примио кесицу са земљом, која је носила у себи крв његових властитих војника и официра. Рекао нам је: ''Како бих само волео да ми Бог да да доживим тренутак румунског ослобођења. Али, мислим да нећу живети толико дуго.''
Овом приликом, још једна група легионара дала је заклетву. То су били: Спиру Пецели, ратни инвалид, Георгије Потолеа, који је остао инвалид у јуришу на Прунару, Никола Воинеа и други.
[.]
Из расправа, које смо водили и извештаја, које су дали сви присутни као представници свих региона, ми смо закључили да систем ''гнезда'', који код нас до тада није употребљаван, може да заживи и да донесе добре резултате. Наравно, и ту је било проблема и незгода, које су незаобилазне у сваком покушају да се уведе нешто ново. Ипак, за мене је било довољно то што сам видео да је за годину дана, само на основу апела и упутстава из нашег часописа, формирано доста изолованих гнезда, активних у свим регионима и свим друштвеним слојевима. Рекао сам себи: ''Овај систем је прошао тест. Он функционише.''
Тај састанак је доказао да су моји принципи организације били исправни. И наравно, преостајало нам је само да наставимо даље храбро, истим путем. Истовремено сам схватио да је наш покрет посебно успешно заживео међу младим људима и да је систем динамичног образовања - које се одвија паралелно са активношћу - много јачи од статичног система. Због тога је требало да наставимо са применом тог система још једну годину, и да још не покушавамо да се пробијамо међу масе, одбацујући идеју изборне кампање.
На том скупу је формиран такође и Сенат Легије: форум састављен од људи преко 50 година старости, интелектуалаца, сељака или радника, који су водили примеран живот и показивали велику мудрост, као и веру у успешну будућност Легије. Они би се састајали у критичним моментима, сваки пут када би њихов савет био потребан. Они нису бирани гласањем, већ их је за сенаторе именовао вођа Легије. Сенаторска титула је представљала највећу част, којој је један легионар могао да тежи. У тадашњем Сенату били су Христаче Соломон, ген. Др. Макридеску, ген. Јон Тарноши, Спиру Пецели, пуковник Камбуреану и Јон Бутнару. Пар месеци после оснивања, у Сенат је ушао и истакнути универзитетски професор Трајан Браилеану - који је пет година касније у свом часопису ''Социолошки есеји'' на највишем научном нивоу објаснио легионарски феномен.