Визија златног доба Европе народа и Национал-традиционалног царства

                                       


Имам визију будућег Златног Доба где је природно за појединце да се понашају са
поштовањем међусобно и где они теже животно вредним циљевима који доносе радост
њиховим животима и који помажу друштву у коме они живе на начин који унапређује саму
еволуцију.
То будуће друштво је место где лепи идеали тријумфују и где појединци теже да се
придржавају племенитих цивилизованих вредности части и поштења јер они осећају или
знају да такве вредности помажу њиховим сопственим животима на позитиван, здрав начин.
То друштво у мојим мислима чини један народ чистокрвног наслеђа које се доживљава као узвишени појам, у ком су Свети оци добили знања од Бога и нама пренели формулу живота у месту где тријумфује праведан систем вредности и где појединци теже да се придржавају племенитих цивилизованих вредности части и поштења јер они осећају или
знају да такве вредности помажу њиховим сопственим животима на позитиван, здрав начин.
То је друштво где су појединци вољни да сарађују заједно за своју личну добробит и
напредовање, и где они разумеју да је често неопходно за интересе других да стану испред
својих личних интереса јер урадити другачије је нецивилизовано, и штетно за све у
дугорочном погледу. То је друштво где појединац има скоро божанси потенцијал, као људско
биће које поседује свесност, где се разуме и где се тај потенцијал остварује на практичан
начин.
Укратко, то је друштво где појединци настављају величанствени живот Светих отаца тежећи
да лично напредују ка позитивном племенитом путу кроз тежење ка идеалима изврсности, и
где то лично напредовање помаже и од користи је за цело друштво, за читав народ и држава напредује захваљујући том ланчаном повезаношћу где су сви на свом месту и раде одлично то што најбоље знају и воле.
Идеалистична визија може постати стварна. Али да би се направила стварном, одређене
суштинске истине треба да се прихвате и да се понаша према њима. То јест, мудрост коју смо
ми постигли хиљадама година еволуције - кроз хиљаде година свесног разумевања, мисли -
има да буде направљена реалном на практичан начин.
Највећа Cуштинаска Истина је та да појединац може бити једино истинито здрав, животан и
радостан, и само испунити потенцијал скривен унутар њега врлином да буде хуман, ако он
живи свој живот на одређени начин. Бити хуман значи поседовати свесност – поседовати
способност размишљања, и поседовати способност да промените
нечија дела кроз свест о истини те деловању искључиво уз Божију помоћ и свесни истине да мењате понашање, и живот кроз чин воље и жеље за правдом.
Бити заиста здрав, животан, радостан, и стварно испунити свој скривени потенцијал,
појединац треба да припада – он треба да буде свестан свог места у "шеми ствари", да он представља живу везу између прошлости и будућности и како он може помоћи или радити у развијањубоље будућности. Они треба да буду свесни тога како су они део нечега, већег него они сами,које живи и чија будућност зависи донекле од њих: њиховог избора и њиховог начина живота.
Суштински, појединац је део свеживотног поредка који постоји на овој планети, и мојој визији Светосавске народне државе са Светосавским начелима и основана по узору на Свете оце! Тако и појединац ког помињемо има све потребно да живи, буде радостан и делује у синергији са друштвом.
Они су рођенизбог тог поредка, као и што њихов лични животни утицај или мењају, или могу променити, тај живући или органски поредак.
Они су такође зависни од тог поредка – ако је тај поредак нездрав на неки начин, онда то утиче на њих на неки начин.
Укратко, постоји симболична веза овде – веза коју наша способност Мишљења чини нас свесним. То јест, ми, као људска
бића, имамо способности да: 1 осетимо или искусимо ту повезаност, 2 да разумемо тај
однос на свестан или разуман начин, и 3 делати на овом разумевању мењамо наше личне
животе кроз дела воље.
Изражено на други начин, живот на овој планети је као живо биће – и ми смо део овог бића,
иако тренутно већина људи делује, несвесна тога како су део овог бића, и несвесна тога како
њихово лично постојање зависи од тог бића. То јест, већина не испуњава своје потенцијале,
као људских бића, јер они не разумеју рационално своје место и шеми ствари – они, у ствари,
живе као да нису људи, јер су већим делом мотивисани основним материјализмом и
животињским жељама, и како они не могу променити себе на боље кроз дела воље.

Та "жива бићa" која постоје на овој нашој планети је Природа, и појединац је тим Природан, и
тим део процеса еволуције који који прави Природа. Чак шта више, појединац је тим
Природан "еволутиван" - сама Природа се манифестује у том поједницу. Суштински,
појединачно људско биће је еволуција у акцији – Природа напредује сама, или тежи да
створи већи поредак. Појединац тим има потенцијал да настави рад Природе – да повећа
живући поредак који је Природа, свесно тежећи да настави еволуцију. То је "рад у хармонији
са Природом" - испуњавање потенцијала које ми као појединци поседујемо.
Да евоулирамо, и тим помогнемо Природи, ми морамо поштовати оно што је од Природе. Ми
можемо једино евоулирати ако живимо на такав начин да наши животи унапређују Природу –
то јест, ако ми наставимо са оним што је Природа произвела. Наша јединственост и тим наша
људскост је оно што нас чини, као врсту, различитим од других врста – и ми смо различити јер
смо ми "мислећа бићa"; јер ми поседујемо свесност: знање о нама самима, као појединцима,
и знање о нашем окружењу.
Ми смо постали "мислећа бића" - ми смо постали људи – збогеволуције. То јест, ми смо евоулирали у наше садашње, људске, врсте.

                     

Та еволуција се појавила током огромног, еонског, временског периода – стотинама хиљада година, и наважан начин, та еволуција изражава сам живот Природе, средство помоћу ког је Природа расла, мењала се и захтевала свесност.

Ова еволуција, овде на планети земљи, која је направила нас људима ишла је ка
разноликости разликама. То јест, Природа је евоулирала особене културе чији људи су
осетили подударност са том културом, и то су те различите културе које изражавају нашу
природу као људских бића, и тим нашу људскост.
Бити човек значи бити део врста која је евоулирала у "људска бића", и та еволуција је
проузроковала многе разнолике и различите културе, свака од њих изражава еволуцију у
акцији.
Даља еволуција значи наставак онога што је природа произвела – то значи гајење онога шта је
Природа произвела тако да има више, и виших, развијања. Тo више, или евоулираланије,
развиће по дефиницији мора бити ка већој разноликости и разликама, и тим ка већој
људскости.
Глобално ширење материјализма и интернационалног капитализма значи разарање
разноликости и разлика које је Природа произвела. То је тим анти-еволуционо и тим
нехумано јер ће уништити оно шта је Природа стотинама хиљада година евоулирала – нашу
јединствену људску врсту, различите културе унутар ње и поштовање које старе и живе
културе које имају ка Природи.
Наставити да се евоулира – наставити да се изражава наша људскост – оно шта је Природа
произвела мора бити гајено и коришћено као основа да би се стварала виша еволуција. Ово
значи одржавање, и чување здравом, јединствену културу наших врста, и развијање тих
култура на еволутиван начин: на начин који одржава то поштовање ка Природи које је
наслеђено у живим културама. Радећи то, сама Природа ће бити заштићена и одржавана.
Било шта друго осим овога је анти-еволутивно, нељудско, и против Природе, и сигурно ће
подрити и онда уништити нашу саму људскост. Све што подрива или уништава наше
јединствене људске културе је нељудско и анти-еволутивно, чињеница је то да су те културе
наше јединствено наслеђе, као људских бића: оне су нас начиниле оним што јесмо, и оне
изражавају ко смо ми. Ми требамо славити те разликости и разлике, а не тражити да то

уништимо кроз било глобални капитализам или кроз ширење политичких и социјалних идеја
које су анти-културолошке.
Чак шта више, јединствени етос сваке културе – обичаји, духовност и начини живота који су
различите културе развиле је важан. Он одржава суштину те културе – оно освећује оно што је
прави посебном, различитом, и оно што је неопходно за појединце, и заједнице те културе,
да живе на здрав, радостан начин у складу са даљом еволуцијом. Та јединствена културна
"душа" или дух је потребна за очување, као и што треба да се даље развија. Али вероватно
најбитиније од свега, она мора да буде изражена на практичне начине у новом друштву тако
да појединци у том друштву могу живети бољим, хуманијим, животима.
Збирно, култура изражава нашу људскост, сам наш идентитет, и да живимо као људска бића,
испуњујући потенцијал који нам је дала Природа, ми требамо живети на такав начин да су
наше јединствене културе сачуване и проширене на позитиван начин. Ако ми то радимо, ми
делујемо мудро, и активно помажемо саму природу.
Да би сачували оно што нас чини јединственим, као људе, друштва морају бити ре-
организована на културној основи, као што та друштва треба да освећују етос одређене
културе чланова тог друштва. Све друго осим тога је не-еволутивно, поремеђено и нездраво:
то је нељудско, немудро и нецивилизовано; оно изражава варварски начин живота где
себична материјалистичка брига оптерећује част, дужност и тежњу ка изврсношћу.
Суштински, свету је потребна ре-организација на основи одвојених културних друштава, где је
свако такво друштво посвећено добробити, добростању и напредку своје личне културе. Та
друштва треба да инспиришу појединце жељом да наставе величанствени рад еволуције
тежећи да унапређују себе на позитивне племените начине кроз тежњу ка идеалима
изврсности. Практично, ово значи друштва која се придржавају цивилизованих вредности
части, искрености, дужности и културе као идеалима којима треба да се инспиришу
појединци, то значи појединци таквих друштава да разумеју и делују на основним истинама
Природе очигледне у култури. Тим ће Златно Доба бити створено, и тим ће Природа имати
користи, са појединцима унајмање способним да испуне своје потенцијале као људских бића,
и у најмање да живе цивилизовано у контрасту са нецивилизованим животом који доминира
у скоро свим друштвима која сада постоје на овој планети.
Ово Златно доба - где појединци радосно учествују у еволуцији и живе животе обливеним
лепотом, хармонијом и поредком – може бити направљено реалним. Све што се захтева је да
појединци разумеју своју људскост, и да промене своје животе делима воље тако да би
Природа, њихова лична култура и они сами, имали добробит.
Част је у суштини свестан израз инстинктивног осећања које племенити појединаци поседују
ка цивилизацији и оном што је цивилизовано. На личном нивоу, цивилизација значи: (1)
одређени висок или частан стандард личног понашања, и (2) појединци који се припремају да
ставе добробит и унапређење своје сопствене заједнице испред личних интереса. Тим, у
суштини, цивилизација значи и захтева од појединаца да прихвате племените идеале части,
оданости и дужности.
Лична част је такође и исто важан свесни израз онога што је неопходно да би се цивилизације
створиле и одржавале, као и што одржава основну истину да виши живот цивилизације је
битнији од себичног, варваског начина који постоји када нема цивилизације. Чак шта више,
лична част изражава оно што је неопходно за више, племенитије, цивилизације и појединце

да буду произведени и створени. То јест, оно објашњава и приказује како ми као појединци
можемо испунити еволуциону сврху наших живота мењајући себе кроз дела воље на такав
начин да ми напредујемо и евоулирамо.
Тим, лична част је средство помоћу ког појединац, и заједница, могу постати културни, и тим
цивилизовани, где треба бити схваћено да термин "култура" се користи овде у свом
исправном значењу да би описала оне ствари које могу помоћи појединцима да побољшају
или унапреде себе. Стога њена суштинска важност, за то је прављење свесности која је до
сада била инстинктивна у пар племенитих. Због тога "освешћивање", њена мудрост може
бити примењена на практичан начин омогућујући стварање напреднијег, племенитијег,
цивилизованијег и културнијег друштва него било које је постојало до овог часа.
"Култура" је термин коришћен да се опишу оне ствари које могу помоћи појединцу да
побољша или узнапредује себе на природан начин у складу са Природом. Свака култура је
придружена одређеним људима (и понекад са одређеним делом Земље) и отелотворује и
представља јединствени Weltanschauung или "поглед на свет". Практично, култура одређених
људи или заједнице отелотворује етос, или "душу" те заједнице. Чак шта више, одређена
култура је здрава ако људи те културе живе своје животе на такав начин да њихова друштва
отелотворују и гледају да одрже и прошире ту културу. Ти људи се тим идентификују са својом
културом и својим јединственим наслеђем. Друштва која раде ово су жива, или органска,
друштва и таква друштва стоје директно насупрот абстрактним, беживотним, душо-
уништавајућим друштвима која апстрактне догме стварају и одржавају. Таква апстрактна,
беживотна друштава су она која доминирају у модерном свету, са тим беживотним
друштвима која су створена и која се одржавају од неприродних, апстрактних политичких и
материјалистичких догми које су анти-културне у основи. Једна од најмоћнијих и
деструктивнијих од тих материјалистичких догми је капитализам.
Може се рећи да је култура живо отелотворење Природе у одређеном времену и месту, и као
таква је врста бића: нечег што живи, што поседује живот – биће које поседује прошлост,
садашњост и будућност.
Те ствари које нормално отелотворују етос културе су уметност, литература, постигнућа,
обичаји и одређена "религијска понашања", религија или Начин Живота. Јединствени морал
ратничке културе је изражен у племенитом, херојском, и разумном понашању и начину
живота ратничког народа. Тај морал, дух или душа, израђају, или стварају, цивилизацију и
сама цивилизације може се гледати као на највеће постигнуће ратничких народа.
Ратнички етос се може представити помоћу три речи: част, радозналост и освајање. Те речи
представљају Уметност Цивилизације, исто као неко ко је овладао тим уметностима је
цивилизована особа. Освајање и част изражавају племенитост ратничке културе, док
радозналост изражава или описује ту жељу да се зна, истражује, рационално разуме оно што
је израсло из здравог, ширућег ратничког Царства, и које води друштво основано од таквог
Царства да створи астрономију, филозофију, логику, науку, технологију и математику.
Праузорни, најбољи, или најизванреднији ратник је неко ко се придржава правила части, ко
је разуман, ко има неко знање и разумевање ратничке културе, и ко поседује жељу да
открива или постиже. Знање и разумевање ратничке културе значи неко знање и разумевање
ратничке историје и традиције, и способност у коришћењу оружја у борби. Неко ко има то
знање и разумевање, ко се придржава и живи по правилима части и ко поседује жељу да иде
изнад онога што он јесте, је цивилизован појединац, неко од одгоја и племенитости. То јест,

неко ко поседује прави карактер. По природи ратничког етоса, такви појединци су "неуморни"
када су млади и они остају уопштено незадовољни чак и када постигну ствари. Они жуде за
новим авантурама; или новим освајањима; или они желе да разумеју више, да знају више, да
откривају више. Они поседују дух и животност – пагански ентузијазам и паганску душу: то јест,
поштовање за и урођено разумевање Природе.
Такви појединци представљају ратничку културу и тим оно што је здраво, природно и
неопходно за ратнике да живе здравим, природним и живим животима. У суштини, за
ратнике да живе здравим, природним и живим животима, они морају оличавати или тежити
да оличавају свој лични живот својим сопственим ратничким етосом.
Ми који припадамо ратничкој култури – који имамо ратничко наслеђе и ратничку Судбину –
морамо поново открити наслеђе које смо изгубили. Практично, ми морамо тежити да
постанемо господари Уметности Цивилизације. Ми морамо учити Уметност Части тежећи да
подржавамо и живимо по правилима части. Ми морамо учити Уметност Освајања тежећи да
учимо и владамо уметношћу борбе, или обрачуна: тренирајући да будемо ратници. Ми
морамо учити Уметност Радозналости тежећи да учимо о и разумети нашу ратничку историју,
традицију и наше огромно научно наслеђе. Ми такође морамо тежити да додамо нашој
култури било живећи као ратници или тежећи слави кроз тежњу освајања, или живећи да се
открије, истражи или створи нешто ново. Ако ми радимо то, ми ћемо постати цивилизовани
појединци – просветљени – и као такви ми ћемо не само представљати и изражавати нашу
ратничку културу већ такође испуњавати потенцијал који је скривен унутар нас и који нас
прави људским бићима каква јесмо, надарена могућношћу да евоулирамо у нешто више.

Србско Свитање