ШЕСТИ
ПЕРИОД
Нови, XVI век донео је извесно пречишћавање ситуације. Људи су знали на чему су. Турска сила допрла је била до на домак Саве и Дунава. Унутрашњост земље постепено се смиривала и људи су почели да нормализују свој живот, иако под знатно промењеним условима. На северу од Саве и Дунава Срби су се, као организоване јединице, борили на угарској страни. После пада Мађарске остали су без тог ослонца и стављени пред крупне одлуке: шта сад да раде. Да ли да се помире са судбином и признају стварно стање, или да наставе борбу под вођством које друге хришћанске силе. Такву одлуку Срби више нису могли донети као целина. Постојао је, истина, њихов номинални деспот, али он није био њихов човек. Другог лица које би их с апсолутним ауторитетом окупио око себе није било. Ни Павле Бакић, ни Радич Божић, ни ма који други, и поред личног угледа, нису могли да то изведу. Срби су ту разбијени и ради сваки по свом нахођењу. У њиховоим акцијама учествују, природно, понајвише наши људи, али у све мањој мери. С турским освајањем малаксава замах отпора, људи прилазе освајачу, који разумева на много страна да их придобије, и српска се маса постепено и ту стабилизира. Појединци, сами или с мањим и већим групама, покушавају да унесу борбеног духа, али њихов рад нема више карактер народних покрета, него четничких акција.
Одмах, после погибије мађарског краља Лајоша, беше се поставило питање ко ће доћи за његовог наследника. По дворском споразуму имао је то бити аустриски надвојвода Фердинанд, син цара Максимилијана, и брат тада најмоћнијег владара Европе цара Карла V. И доиста један део племства признаде Фердинанда за свог владара, кога су, у исто време, изабрали и Чеси. Али други део мађарских великаша не хтеде да прими Хабзбурга, позивајући се на један закључак мађарског сабора од 1505. год., да странац не може бити угарски краљ. Њихов кандидат био је богати Јован Запоља, који је имао много присталица нарочито у источном делу угарске државе. На том питању поделили су се и хрватски и српски великаши. У земљи наста прави грађански рат, који захвати и наше људе. У први мах за Запољу су били сви наши главнији људи Бакић, Марко Јакшић, Радич Божић, Петар Овчаревић, који беше прешао коначно у Угарску. За Запољу се изјаснио и "цар" Јован Ненад, једна необична и још увек мистериозна личност, која се појавила у овај мах међу Србима. Он је избио на површину после турског повлачења, које је у јужним областима оставило праву пустош. Међу српским бегунцима, који се беху склонили у Горњи Банат изби око Липове тај мрки и храбри човек, за кога нико није право знао ни ко је ни одакле је. Он се сам издавао за потомка српских и византиских владара и узео је назив цара. Име Јован као да је додао из бугарске владарске традиције. Као унапред обележен неком вишом силом за нешто необично људи су налазили то, што је он имао "на телу једну црну пругу у ширини једног прста, која је почињала код десне слепоочнице и ишла у правој линији све до стопала десне ноге." Причало се да се по ноћи дуго моли богу и као да има, у општој невољи, послужити као неко божје оруђе. Уплашени и збуњени свет поверовао је у њ, јер је инстиктивно тражио и очекивао неко чудо у свету који је био обезглављен и сав усплахирен. Нико није имао могућности да проверава његово порекло и његове планове. А у народу, нарочито у том крају, још се нису биле заборавиле традиције Дожиних крсташа. Било је и опет напада на племиће и општих протеста због слома државе. Јован Ненад је имао нешто од народног борца, нешто од хајдучког авантуристе, а нешто од социалног револуционара. Пљачкао је племићске дворове, нападао трговачке караване, али улазио и у борбе с Турцима. Храброст му се мешала с дрскошћу, популарност са терором. Разумљиво је с тога, што је око себе скупио брзо неколико хиљада људи. Турске чете и поседе, које су се налазиле у Бачкој, нису биле многоборојне и Јован Ненад није имао много муке да их савлада и протера. Али то му је дигло углед и разнело глас. За своју престоницу изабрао је Суботицу, коју је њен господар бежећи испред Турака, био напустио. Ту је створио свој двор; организовао своју телесну стражу од 600 младића, које је прозвао јаничарима; и понашао се као прави владар. Из Бачке он је потом проширио своју акцију и на Срем.
Остале српске поглавице нису улазиле у ближе везе с њим сматрајући га авантуристом сумњивог порекла и сумњивих метода. Занимљиво је, да о њему нису очували вести ни наши летописи. Павле Бакић био се у јесен 1526. сав заложио за Запољу. Он је са својих 200 хусара успео да поседне Стони Београд, у ком је Запоља изабран и крунисан за краља (11. новембра). Радич Божић, под чијом се влашћу на Дунаву налазило око 500 шајки и који је с успехом сузбијао турске залазнице и чистио земљу од преосталих чета, сматрао је да њему припада водећи положај. Стевану Бориславићу био је такмац, макар и не легитимни, и с тога му је овај и отказао сарадњу, кад је Јован Ненад тражио од њега артиљерију, да би претерао Турке из Срема и пренео тобоже ратиште у Србију. Деспот је, напротив, узео на се да преотме и рашчисти Срем, па је у том правцу и постигао извесне успехе. Јовану Запољи, међутим, помоћ тога човека, чији се број ратника ценио на две-три десетине тисућа, није могла бити на одмет и он га је с тога подупирао, упркос тужби и протеста опљачканих мађарских великаша. Чак га је у јануару 1527. обавестио, да се спрема против њега ранији господар Суботице, Валентин Терек, па га је Јован Ненад могао с довољно снаге дочекати и разбити.
Хабсбуршка дипломатија надала се једно време, да би се могла нагодити са Запољом. Има једна вест, да су Фердинандови људи били понудили Запољи босанско краљевство, очево наследство и 40.000 дуката. Мисли се, да та понуда није била озбиљна, јер је Фердинанд у исто време преговарао и са главним вођом Хрвата, Крстом Франкопаном. Тој чињеници не треба, међутим, придавати већи значај, јер је очевидно да је Запоља био опаснији од Франкопана и да би се Фердинанд с њим радије споразумео. За време тих преговора ушла је Фердинандова војска у град Јајце, али у њему није остала дуго. Дошла је без средстава и без одушевљења. Обавештени Турци опсели су наскоро град и узели га већ у јануару 1528. год. За њим су брзо пали и суседни градови и Турци су завладали целом врбаском долином.
Краљ Фердинанд употребио је целу зиму 1526/7. год. да поправи свој положај у Угарској и придобије нове присталице. И њему, као и Запољи, било је много стало до тога да имају уза се српску милицију, као опробане ратнике и као људе које је било далеко лакше скупити него ленску војску или скупе најамнике. Међу првима је прешао на његову страну млади српски деспот. Иако Фердинанд није усвојио све његове захтеве ипак му је дао и обећао доста. Обећао му је плаћу за 500 коњаника, поклонио му је освојене градове у Срему, Вуковар и Борово, а привремено му је уступио и Митровицу и Радинце, ако их освоји од Турака. У пролеће 1527. Хабзбурзима је пошло за руком да обећањима и поклонима придобију и Јована Ненада, који се тобоже од њих надао стварнијој помоћи за борбу против Турака. Узалуд је Запоља, чак преко самог Радича Божића, покушавао да га одврати од те везе. Изгледа да је Ненадова активност имала осетна утицаја и међу дотадашњим Радичевим људима, јер је Радич морао напустити своје шајкашке одреде и повукао се на своја имања. Запоља је покушао потом, да Ненада сузбије силом. Терек је овог пута имао среће и повратио је једним нападом Суботицу, у којој се, у то време, "цар" није налазио. Јован Ненад није могао да га прогна из преотетог града, па је своје седиште пренео у Сегедин. Запоља је упутио против њега и повећу војску, под вођством ердељског војводе Петра Перењија, али је та војска код Селеша, почетком маја, била потпуно поражена.
Фердинанд је настојао да придобије и друге српске великаше. Обраћао се и Радичу Божићу и Павлу Бакићу. Његова је дипломатска активност имала међу Србима доста успеха, нарочито после ове Ненадове победе. То је нагнало противнике Ненадове, да упну све снаге против њега. У великој борби код Сеђфалуа задат је његовој војсци осетан ударац. Иако га је ослабило, то га није сломило. С тога су касније покушана друга средства. Кад се Јован Ненад спремао у сусрет краљу Фердинанду, био је, у пролазу кроз Сегедин, из заседе смртно рањен. Тешко рањеног пренели су његови људи Ненада у село Торњош, где му је стари непријатељ, Валентин Терек, отсекао главу, 26. јула. После његове смрти војска му се брзо расула. Тако је брзо завршио живот тај чудни и још довољно непроучени јунак, најмистичнија и највише проблематична личност целе наше прошлости. Као створен за епску песму он у њој, ипак, није оставио никаква трага, што је исто тако од значаја и за време и за средину и можда за психу постанка и живота наше народне јуначке песме.
Запољи је погибија Јована Ненада добро дошла, иако му није много олакшала положај. Митом, обећањима, већим изгледима и стварнијом снагом Фердинанд је све више узимао маха на његову штету. И међу Србима и међу Хрватима. Видећи то Запоља је пожурио да и са своје стране задовољи Србе. Како је деспот Стеван Бериславић пришао Хабзбурзима, како му се Јован Ненад одметнуо исто тако, то је Запоља хтео да и он има једног законитог претставника Срба на својој страни. С тога је о Духовима 1527. именовао Радича Божића као новог српског деспота. Али Радич није био нова личност, која би понела нов барјак, а сем тога био је већ остарео и болестан. Он није могао донети Запољи нов прилив снага, па чак ни повратити раније изгубљене позиције међу Србима. Напротив, кад је Запољина војска 27. септембра 1527. претрпела јак пораз код Токаја и кад се почело стицати уверење да његова снага није дорасла Фердинандовој, оставили су његову страну скоро сви угледнији Срби, који су га дотле помагали. Међу првима Павле Бакић, који је од свих Срба у Угарској имао у то време и највише снаге и највише угледа. Као Фердинандов присталица истиче се и паштровићски главар Стеван Штиљановић, познат и популаран нарочито по Љубишином причању. Он је крајем XV века напустио своју Боку, па је као кастелан крајишких градова и присталица Хабзбурга водио борбе најпре против Турака, а после против Запољиних људи. После Фердинандове победе и крунисања за угарског краља (3. новембра 1527.) међу награћенима налазио се и Штиљановић. Добио је у вировитичкој жупанији поседе Михољац и Глоговницу. Деспоту Стевану уступио је Фердинанд извесне пограничне градове, које је дотле држао Јован Ненад, Бач, Фелеђхаз, Сотин и друге.
Крајем зиме 1527. и почетком 1528. год. пошло је за руком Фердинандовој војсци, у којој се видно истицао Павле Бакић, да у северној Угарској сузбије Запољине присталице и да самог Запољу натера да се склања у Пољску. У невољи Запоља се обрати за помоћ султану. Султан Сулејман, по старој турској политици, пристао је одмах да посредује у борби између две хришћанске групе; у толико пре што се радило о том, да се потпуно растроји угарска држава, и што је Запоља пристао да призна његову врховну власт. Турци на граници нису мировали ни иначе. Већ пре савеза са Запољом и пре објаве рата они су почели живу акцију у Босни, заузевши Јајце и нека друга места. Потом су прешли и преко Саве и крајем пролећа 1528. напали Барку. Извештаји свих заповедника са границе били су очајни. Људи су месецима остајали без новаца и других средстава, па су се или расипали или издржавали пљачком. Деспот Стеван јављао је 6. јула палатину Стевану Баторију, да је турска војска ("сва снага турског султана", како је он говорио претерујући и сувише) прешла Саву "и прогутаће и претворити у пепео остатке краљевства". Сам против њихове силе, писао је он, то је "као кап против мора." И то с људима незадовољним, за које се нико не брине.
Фердинанд, међутим, није могао много помоћи. Као и прошла угарска влада он се мучио без финансијских средстава и тешио је људе само празним речима. Није чудо с тога, што је на граници настало расуло, што су људи почели да попуштају и што је Запоља с Турцима узимао све више маха. Сам деспот се није устручавао поручити палатину, да ће извесне градове, ако му за време од две недеље не дође помоћ, испразнити и напустити сам. Узалуд је ради тога ишао чак и у Будим. Фердинанд, у колико је, с крајњим напорима, и намицао новаца није их трошио на утврђивање јужне границе, колико за одбрану ужих аустриских земаља и на опрему војске против Запољиних људи. Надао се, да би можда могао сломити његов положај у Угарској пре него дођу Турци. У грађанском рату, који се настављао целог лета 1528., долазило је до жалосних сцена. У борби за туђе интересе имали су већ више пута да се боре Срби једни ротив других. У походу Фердинандове војске против Запоље пошле су овом приликом Борићеве чете против Радича Божића, који је, тешко болестан, лежао на умору. У септембру тај Запољин српски деспот био је већ покојник, али пред његовим градом Липовом нашао је смрт у борби и Комнен Бакић, брат Павлов.
Досад, српске борбе на страни Мађара имале су начелан карактер. Борило се из хришћанске солидарности и у нади да се васпостави слободна српска држава. У овом грађанском рату, где је избило много личних страсти и личних интереса, Срби су служили као оруђе једној и другој страни још увек с вером да ће у њима наћи помагаче и за своје касније народне циљеве. Од часа кад Запоља склапа савез са Турцима његове српске присталице постале су у исто време и турски помагачи. Не може се рећи да је то било само посредно и недовољно свесно. Напротив. У борбу се газило из упорности, пркоса, озлојеђења, али и из личне користи. Код врло малог броја било је и уверења, да се да више постићи у заједници с Турцима него у борби против њих. У сваком случају А. Ивић имао је право кад је утврдио, да се од ових времена почела профанисати идеја која је Србе дотле водила, да напуштају отаџбину и све жртвују у борби за слободу. Доиста, од бораца за слободу они постају нека врста туђих пиона; претварају се у ратнике од заната, који, напустивши редовна занимања, живе од најамничких плата.
Пометеност Срба на граници била је велика. Павле Бакић, кога је Фердинанд именовао и врховним заповедником шајкаша, држао се стално с њим, али је имао честих неприлика и са личним и са начелним противницима. Тако му је почетком 1529. год. један сусед преотео посед Банхиду и сам је Фердинанд морао посредовати да му га врати. Некадашњи најближи сарадних Јована Ненада, војвода Субота Врлић, прешао је Турцима и служио на граници. Деспот Стеван испунио је своју претњу и напустио је градове Бач и Фелеђхаз, које су одмах посели Турци. У турским рукама беху почетком 1529. год. тврди Петроварадин, Митровица, Јајце, Бања Лука, Книн, Скрадин, Удбина, Островица. На много страна пут им је био отворен или бар добро припремљен. С тога је разумљиво, што је деспотов поступак изазвао на двору тешку осуду. Љут, Фердинанд је 22. марта 1529. издао наредбу да се затворе Стеван и његова мајка због невере, а кастеланима деспотових градова би заповеђено да градове предају Јохану Хоберданцу. Фердинанд је оптуживао деспота да је чак одао Турцима неке тајне, па је позивао остале Србе из Срема да му остану верни. Хоберданц је извршио мисију, заробио деспота и мајку му Јелену и упутио их у Будим. То је, наравно, изазвало још већу забуну на граници, а нарочито међу Србима. Сам Бакић није смео једно време да се појави међу шајкашима, који месецима нису примали плату и били тим и другим поступцима веома огорчени. У писму Фердинанду од 17. јуна Бакић је упозоравао краља, да би то све могло имати непријатних последица. И имало их је. Српски шајкаши пришли су Турцима и са њима заједно почели вршити нападе на Мађаре.
У лето 1529. почела је велика турска офанзива, којом је руководио сам султан. Без скоро икаква отпора продирала је турска сила кроз Угарску. На мохачком разбојишту придружио се султану његов нови вазал Запоља. На вести о турском продирању упутише Фердинандови људи заробљеног деспота из Будима у Беч, али се он на путу некако искраде и побегне. Дошао је право у турски табор. Султан је деспота примио лепо и повратио му је сва имања која је држао у Славонији. Пошто је освојио мађарску престоницу султан је пошао право на Беч, у коме се, међу осталим браниоцима, нашао и Павле Бакић са српским четама. Добро брањени град одржао се упркос турских јуриша све док султан због јесењих киша, 16. октобра 1529., није наредио да се војска врати кућама.
Овај неуспех Турака неће сломити њихову експанзивну активност, али ће учинити да Аустрија Хабзбурговаца добије важну хисториску мисију у Европи. Сломивши Угарску Турци су изабрали као свој даљи пут надирања тада главно и најважније место целе средње Европе, Беч, највећи град до Париза, средиште источног поседа хабзбуршке куће, најсилније династије у Европи. Нису окренули према слабој Италији или у другостепене алпске области. Ударили су у главу, свесни своје снаге, а потцењујући можда отпор противника. Аустрија је у овај мах зауставила ударац, а у исти мах осетила шта јој претстоји ако се за времена не тргне. Фердинандова тежња, чисто династичка, да добије круне чешку, мађарску и хрватску и да привуче на своју страну Србе, добила је историско оправдање и значај. Као прва на ударцу, после Угарске, Аустрија је сад ишла затим, да ради сопствене одбране, створи око себе чврст ланац хришћанских народа, с којима ће моћи организовати отпор против Турака. Испуниће за Аустрију с више успеха краљ Фердинанд оно, што је Матија Корвин желео постићи за Мађарску. Спасавајући себе Аустрија је том политичком активношћу спасавала целу средњу, а добрим делом и западну Европу. У тој тежњи хабзбуршке државе Србима је запала тешка и дужност и судбина. Налазећи се дуж саме границе они су имали да поднесу највише жртава, и то не децениј-два, него неколико векова. И с тога се код њих створио читав сталеж људи, граничара, вечних стражара са оружјем у руци, којима у огромној већини није било могуће да развијају икакве друге способности. Ратнички живот постао им је занимање и хлеб.
Хотећи да дигне дух код својих људи Фердинанд је делио вернима награде, понекад и фиктивне. Сремском војводи Радославу, ранијем сараднику Јована Ненада, који му је на тој страни требао заменити деспота Стевана, "поклонио" је град Митровицу, ако је помогне ослободити од Турака. Стеван је, међутим, као турски човек нападао на суседне Фердинанду верне славонске и друге великаше, било сам, било заједно са Запољиним људима. Као што обично бива у грађанском рату људи су били надојени мржњом и гонили су се непоштедно. Кад је 1530. год. дошло до новог рата с Турцима српске чете под Бакићем и војводом Радославом помагале су аустриску војску у западној Угарској, а нарочито су се истакле у опсади Будима, док је Петар Овчаревић с Турцима и Запољиним људима давао успешан отпор у том граду. После неуспеха под Будимом и Бакић и Радослав имали су довољно прилике да осете, како њихово залагање не наилази на праву цену код меродавних чинилаца, и с тога су и они у својим поступцима бивали доста пута без правих обзира. Бакићеви људи нападали су, на пр., на имања бивше мађарске краљице, а Радослав је у једном спору сам хтео да прибави себи незакониту задовољштину. У помућеној земљи није лако било створити ред, а најмање међу моћнима где је сваки хтео да његова воља буде без поговора. Ни краљева се реч није увек слушала; а, истина, и он је понекад давао више да утеши, или заглади, или одложи, него да испуни. С тога је Бакић једном приликом осетио потребу да упозори самог краља, како људи нису "деца, да би се држали самим речима."
Султан Сулејман није могао да прежали неуспех под Бечом и 1532. год. кренуо је нову војску. Имамо један савремени извештај о том походу, који лепо казује како је султан и спољашњим сјајем хтео да утиче и на своје и на противничке људе. Султан је ишао са 12.000 јањичара и 400 слуга на коњима, са кратким копљима, сви у свили, окићени сребром. Царско благо са ћилимима и сећијама и царске жене носило је 50 кола, а 400 камила било је натоварено царским чадорима и опремом. Цареву личну гарду сачињавало је 2.000 спахија, 100 слуга одевених у свилу окићену златом и сребром, и 1.000 сулахија, необично високих, сви у плавој свили, са соколовима, псима и потребним прибором за лов. Цар је био сав у црвеном, искићен златом, с белим турбаном и на белом коњу, који је био покривен златом и драгим камењем. Уза њ су ишле четири паше и 2.000 најотменијих Турака. Код Београда изишао је пред цара Запоља, да га прати на даљем путу. Сулејман је био, наглашава се, добро обавештен о борбама које су у немачким земљама избиле између католика и новог протестантског покрета и сматрао је, с правом, да му то знатно олакшава посао. Читава турска војска ценила се на 200.000 добрих бораца; 30.000 камила преносило је муницију и други прибор за артиљерију. Међу Турцима се налазило и 8.000 хришћана и 400 талијанских кондотјера, који су се нарочито свиђали султану. Код Осека придружио се тој импозантној сили и деспот Стеван.
На том свом походу султан је стигао под тврди град Кисек, који је бранио Никола Јуришић. Необично храбра одбрана града задивила је султана. Пошто је Јуришић пристао да на градске бедеме постави турску заставу напустио је султан град и упутио се према западу, у Штајерску. И овом приликом истакао се Павле Бакић, који се борио с турским залазницима и пратио их све до Љубљане, па после наставио борбу против једног њиховог одреда и у доњој Аустрији. За награду Павлу је потврђен посед града Сомбатхеља, који му је био дат пред саму турску офанзиву. Богат, моћан, и врло храбар Бакић је стекао велик глас и међу Србима и мећу странцима. Срби су у њему гледали човека, који једини може да учини нешто за њих. Он се и трудио да им помогне. Нарочито му је било стало до тога, да што више Срба, нарочито из угроженог Срема, преведе у Угарску, у уверењу да их тим избавља од Турака. Није невероватно да је при том имао и личних рачуна, јер се тим појачавао његов положај и олакшавала незавидна судбина оних, који су већ раније били пресељени. Деспот Стеван Бериславић имао је далеко мање утицаја. Није до данас утврђено тачно ради чега је босански санџак Хусреф-бег 1536. год. кренуо војску против њега и дао га убити. Зна се само, да је Стеван покушавао с времена на време да се приближи Фердинанду, али да је исто тако сарађивао и са Турцима у харању и освајању Славоније.
Не марећи за мир, који је био склопљен између Турске и Аустрије, упао је босански паша у Славонију. Изговарао се, да намерава уредити ствари у тој области после смрти свог вазала, деспота Стевана. У лето 1536. прешла је турска војска Саву, где се сјединила са војском коју је довео београдски санџак-бег. Турци су посели скоро целу деспотову област, сем западних места, па су онда заузели и многе друге градове. Бакић је 20. августа јављао краљу, да су Турци нарочито утврдили Брод на Сави, "да тај град постане други Београд", а желе исто тако да подигну и једно утврђење на Драви, близу Осека. Срем је био подељен; Срем и Славонију додао је султан београдском санџакату, а други део Славоније до Кобоша састављао је нову област с посебним заповедником. Српски властелин славонски, Стеван Штиљановић, морао се пред Турцима повући, и то најпре у Валпово, где је био кастелан, а после, вероватно, у Шиклош, где је умро после 1540. год. Није ближе познато ради којих је својих врлина постао толико популаран међу Србима, да га је наша црква прогласила чак за светитеља. Његове мошти леже у манастиру Шишатовцу, где му је створен посебан култ. Његово светачко житије, написано тек у XVII веку, не одговара историским чињеницама.
Турски успеси у Славонији и нова активност Запољиних пријатеља поколебаше Фердинандове редове. Почеше опет лична обрачунавања и грађанске борбе. Нарочито се истаче некадашњи Фердинандов присталица Валентин Терек као опасан тип. Он је у последње време постао непријатељ Бакићев, а у правог душманина му се претворио после једне ружне заседе у којој је учествовао један Бакићев слуга, за кога је Терек веровао да је то учинио с господаревим одобрењем. За освету он је крајем 1536. или почетком 1537. год. ударио на неке Бакићеве поседе, па је међу осталима узео и град Лак, у ком се Бакић најдуже задржавао. Бакић није могао да му се сам супротстави, а остали мађарски великаши устручавали су се, да због њега дођу у сукоб с противником који је изгледао јачи. Даље борбе прекинула је велика офанзива коју је почела у лето 1537. аустриска војска против Турака у Славонији и у којој је суделовао и Бакић. Да би у том походу добио Србе на своју страну и да би наградио Бакићеву верност Фердинанд му је дао титулу српског деспота 20. септембра 1537. Деспотовина се имала тек преотети од Турака, и то и она у Срему као и она у Србији. Она је имала бити једна од будућих "награда".
Аустриска војска, која је бројала свега 18.000 бораца, са скоро половином коњаника, кренула је из Копривнице у Славонију. Извиднице је водио Бакић, а врховни заповедник је био Иван Кацианер. Њихов напад био је уперен у првом реду на Осек, где се била скупила њима равна турска војска. Али сви покушаји хришћанске војске да заузму тај град осташе узалудни. Недовољно снабдевена и недовољно повезана Кацианерова војска мораде да се повлачи. То повлачење претварало се у опустошеној земљи у потпуно осипање, које је, под турским притиском, претило да пређе у расуло. Бакић је покушао да одржава ред и да се одупре непријатељу, али је у борби код Горјана погинуо 9. октобра не постигавши циљ.
Павле Бакић последњи је представник макар и номиналне власти средњевековне Србије. С њим је сахрањена и српска деспотска титула и свака стварнија нада за обнову српске државе у то време. Турска граница померена је далеко према северу и домало турски ће паша засести дефинитивно у Будим, да у њему остане пуних сто и педесет година. Са својим деспотом Срби су могли бар изгледати као нека врста савезничких бораца; отсада они су обични поданици и на турском и на аустриском и угарском подручју.
У исто време Турци су постигли велике успехе и у Далмацији. Тамошње становништво, препуштено мање-више само себи, није могло да им одоли; ни Мађари, ни Млечани, ни папа нису им дали, нити могли дати, никакве стварније помоћи. Одржали су се једино градови на мору са јаким бедемима, којима се морем дало дотурити хране и муниције, али је у многима и од њих стање било бедно. Одбрана Павла Бериславића и Крсте Франкопана и других била је пуна лепих подвига, али није могла да заустави турску поплаву. Сулејман Величанствени с планом је и на тој страни потискивао мађарске врховне власти и њихов утицај. Од 1521-1533. год. Турци су већ држали Книн, Островицу, Скрадин, са целим њиховим подручјем, а угрожавали су залеђе Шибеника, Трогира и Сплита. Најдуже се опирао тврди Клис, који је бранио славни Петар Кружић. Млечани, који су желели да тај град некако добију у своје руке, правили су му више неприлика и допринели су несумњиво његовом паду. Кад су Турци стегли град Кружић је успео да му изради помоћ од краља Фердинанда, али је с њом заглавио и сам на Солинском Пољу. После његове погибије Клис се предао 12. марта 1537. Ускоци из Босне и других наших крајева, који су сачињавали главну посаду града и суседних места спасоше се добрим делом у Сењ, под аустриску заштиту. На вест о паду Клиса, о чијој се одбрани неколико година писало и говорило у хришћанском свету, сам је папа Павле III упућивао позиве Европи, да заборави међусобне свађе и да се прене и спреми за одбрану угрожене вере.
Становништво из унутрашњости Далмације бежало је пред Турцима на све стране, у тврде градове, на острва, у Хрватску, у Италију. С тога се страховито проредило; по једном извештају спало је од 60.000 на 5.500 душа. Један млетачки извештач из 1531. год. посебно је наглашавао, да се умањило католичко становништво, или, прецизније речено, "како нема скоро ни једног више римокатолика у далматинском континенту." У пусте земље доводили су Турци православни елеменат из суседних области, да обрађују земљу и да их снабдевају намирницама. Прилив православног становништва у те крајеве у временском периоду од 1523-1530. год. забележило је више савременика. Тада је, по саопштењима данас загубљеног летописа Симеона Кончаревића, подигнуто више православних цркава у Далмацији, као, на пр., у Биљанима, Островици, Карину, Кистањима и по неким другим местима. Тако се догодило, да су некадашња средишта старе хрватске државе изгубила своје, а добила ново становништво, које се ту одржало све до данашњег дана.
За време првих освајања Сулејмана Величанственог западна Европа била је крвно завађена. Неколико година водио се рат између цара Карла V и француског краља Франсоа I, у који су мање-више биле заплетене не само све западне државе, него и Енглеска. Социалне неправде изазвале су на више страна огорчене сељачке устанке, који су бивали у крви угушивани. Верске борбе, започете протестантским покретом, почеле су да деле свет у два крвно завађена табора. Уметнички препород и верска реформација имали су као главне тежње ослобођење од круте стеге средњовековног клерикализма; ауторитет папа био је мало када мање поштован него у ово доба. Идеја хришћанске солидарности, на коју се у свима акцијама против Турака толико полагало, изгледала је компромитована у највећој мери. Извесне силе запада и хришћанства тражиле су скоро отворено везе па и савезе са Турцима, ако је то само могло помоћи да се скрши њихов непријатељ. Тако је у једно време могло изгледати, као да је средња Европа остављена својој судбини и да су Турци у њој могли оперисати без опасности да изазову општи револт.
Карло V беше у лето 1535. освојио Тунис и тим поспешио стварање војничког савеза између два главна своја непријатеља, Француске и Турске. Год. 1537., као француски савезници, Турци су изненада напали млетачки Крф и продужили своја освајања у Славонији. То изазва реакцију и на другој страни. Угрожени, нађоше се заједно. Почетком 1538. год. дошло је до стварања "Свете Лиге", у коју су, поред папске државе, ушли још Хабзбурговци Карло V и Фердинанд, и Млетачка Република. Мало касније, истог месеца фебруара, заузимањем с више страна, дошло је и до мира између Фердинанда и Запоље. Фердинанд је признао Запољи краљевску титулу и посед оних земаља које је већ држао, обећавајући му, заједно с братом, заштиту од свих непријатеља; Запоља, са своје стране, пристао је да Фердинанд, после његове смрти, поседне и његов део краљевине и остане једини краљ.
Активност Свете Лиге, која је била поставила врло високе циљеве, била је сасвим неједнака. Хабзбурзи, заузети унутрашњим питањима, не учинише на копну скоро ништа, иако их је папа био привремено измирио са Французима. Оперисали су, у главном, само на мору, скупивши јаку флоту својих, папских и млетачких лађа. С том флотом заузели су Шпањолци 28. октобра 1538. Херцег Нови и остали у том граду као господари, иако су га Млечани из више разлога тражили за себе. То је био први отворени разлог за разилажење савезника. Други је разлог, мање отворен, био и тај, што је Карло V узео у заштиту Дубровник, који су Млечани хтели посести окривљујући малу Републику да служи Турцима. Сем тога, и у Далмацији је терет копненог рата пао у главном на Млечане, иако се знало да њихова сухоземна снага никад није била већих размера. Турци су без велике муке, узели градове Надин и Врану, али њихов напад с морске стране на Котор није успео. Међутим, 8. августа 1539. преотели су Херцег Нови од Шпањолаца. Посредовањем Француза Млечани су се због свега тога издвојили из Светог Савеза и 1540. год. склопили с Турцима сепаратни мир. Млечани су успели да сачувају у северној Далмацији морску обалу с главним градовима Задром, Шибеником и Сплитом и сва острва, али са врло мало поседа у залеђу. У Боки Которској остао им је Котор са својим срезом. Сву осталу Далмацију притисли су Турци, надвирујући скоро у градске зидине. Од отете земље они су образовали клишки санџак.
Хабзбурзи нису били боље среће ни у Угарској. Јован Запоља умро је у лето 1540., али је мало пред смрт добио сина и наследника. На самртном одру он је заклео своје пријатеље да му за сина сачувају краљевску круну, наравно под заштитом Турака, јер се са пристанком Фердинанда није могло рачунати. Међу туторима малог Запољиног сина налазио се и један Србин, Запољин рођак Петар Петровић, који је имао велика имања у арадској, тамишкој и северинској жупанији. Петровић је био противник Фердинандов од почетка, па је то остао и сада. Заједно са осталим Запољиним присталицама он је наставио политику наслањања на Турке, који су, сасвим разумљиво признали Запољина сина као краља. Кад је видео да је ранији уговор са Запољом остао без важности решио се Фердинанд да његово признање изнуди силом. Год. 1541. напао је Будим, у ком се налазила Запољина породица. На тај нападај одговорили су Турци новом офанзивом. Без муке допрли су до мађарске престонице и ушли у њу 26. августа, овога пута коначно. Хтели су, да се поседањем тог важног града увуку између источне и западне Угарске, да тако потпуно овладају ситуацијом у тој земљи, и да учврсте свој положај у Средњој Европи. Тим успехом, којим је крунисао своја дотадашња освајања, Сулејман је постао стварни господар Угарске. Узимање Будима тргло је, међутим, и Запољине присталице. Бојећи се да их Турци не стегну јаче они су, већ крајем те године, пристали да се измире са Фердинандом, али од тог измирења било је у тај мах мало непосредне користи.
Том приликом рачунало се, природно, и са Србима, чији је број у јужној Угарској био врло велики. Заступник палатина Александар Турзо обратио се у име Фердинандово Србима позивајући их да му се придруже и обећају верност. Срби су се састали у Ходошу 1. септембра 1542., па су изабрали као свог изасланика краљу Петра Божића. Срби су тражили да задрже сва она имања мађарских племића која су посели делимично и са дозволом Запољином. Турзо није био за то, да им се то одобри, јер би било на штету "многе господе и племића", него је препоручивао Фердинанду да их држи у доброј вољи лепим речима, како се Срби, ако не би били задовољнени, не би обратили Турцима, који би им то испунили без устезања. Из ових преговора види се јасно који су социални процеси ишли упоредо са овим политичким променама. У оним метежима, од слома мађарске државе и за време грађанских ратова, Срби су се, као избеглице и махом бескућници, дочепали мађарских властелинстава, нешто силом а нешто простим поседањем, јер су се многи власници били склонили из страха од Турака. Природна је ствар што их они нису више лако пуштали из рука, и што су, приликом преговора о промени владара, тражили као цену за своје услуге легализацију створеног стања. С друге стране и мађарски су племићи гонили, без много обзира, српску властелу и угледне вође, гледајући у њима повлашћене дошљаке, који су били, по њиховом мишљењу и сувише награђивани. Тако су, на пр., постепено отели највећи део поседа породици погинулог Павла Бакића, а разграбили су имања породице Јакшића, која је изумрла у ово време.
Рат између Аустрије и Турске наставио се на велику штету прве. Карло V, због рата с Француском, није био у стању да помогне, а Фердинанд сам није могао да спречи турско напредовање. Покушај његове војске да поврати Будим завршио је бедно. Турци су заузели многа места западне Угарске са Печујем и Стоним Београдом, а продирући уз Дунав освајали су важни и лепи град Острогон. У Славонији турска граница прешла је Валпово, Чазму и Копривницу. Аустрија је задржала западни појас Угарске, а Хрватска је сама говорила да претставља "остатке остатака." Турско продирање дирну у савест Европе, па се многи хабзбуршки противници осетише побуђени, да им олакшају положај. Француски краљ Франсоа I, савезник Турака, доживевши више неуспеха, би присиљен да 1544. год. тражи мир. Иза њега склопише мир и Турци, најпре с Фердинандом 1545., па са Карлом 1547. год. Мудри Сулејман, опрезан и добро обавештен, није хтео да се, без потребе, изложи нападу једне веће хришћанске коалиције.
У Ердељу, удовица Запољина, краљица Изабела, дође у сукоб са једним делом своје околине. Као мајка она је хтела да очува круну свом сину и није веровала Хабзбурзима. Њен главни саветник, намесник фратар Ђорђе Утјешеновић, иначе родом Далматинац, био је за споразум и као свештеник и као дипломата. Краљица није имала поверења у њега, па се, кад је дознала за његове тајне преговоре, потужила и султану, тражећи заштите. Султан је у тај мах био заузет у Персији, али се ипак брзо одазвао, јер је видео да је западни свет, и даље крвно завађен, без већих опасности за њ. Он одмах нареди будимском паши и околним санџацима, да пођу у помоћ краљици. Главни стуб краљичине странке био је Петар Петровић, који је остао доследно на старој линији. Он је 1550. год. са својим Србима и нешто Турака повео борбу против фратра Ђорђа, али у њој није имао успеха. На то је почела непосреднија интервенција султанова. Он је тражио, да за намесника дође Петровић, да му Мађари уступе градове Бечкерек и Бечеј и да му се повиси харач. Ти захтеви ослабили су краљичину странку, која је сем тога претрпела и војнички пораз. Присиљена, краљица је 19. јула 1551. пристала на уговор, да се одрече Ердеља и круне уз извесну новчану отштету и под условом да јој син добије нека властелинства у Шлеској и да постане зет Фердинандов. Петар Петровић је исто тако морао напустити своја добра и градове, а место њих је добио Мункач. На то је Сулејман објавио рат сматрајући да је тим повређено његово право и његови интереси.
Турску офанзиву почео је у септембру 1551. као врховни заповедник румелиски беглар-бег Мехмед-паша Соколовић. Тај човек, који ће у Турској доскора водити главну реч, био је пореклом из Босне, из села Раванаца, соколовићске општине, близу Рудог. Као дечак провео је извесно време у манастиру Милешеву, учећи књигу. Роћен је био 1505/6. год., а одведен је био у Једрене, као родитељски данак у крви, кад је био свестан и своје средине и свог порекла. Даровит и амбициозан поисламљени Мехмед доспео је рано у Цариград, и то у сам двор. Као млад човек учествовао је у битци код Мохача и у другим борбама по Угарској. Већ 1546. год. постао је капудан-баша, то јест шеф турске морнарице, у време, кад је други Србин из Босне, Рустем паша Опуковић, био велики везир. Три године доцније постао је Соколовић румелиски беглер-бег и с тога положаја повео је војску у Мађарску.
У Соколовићевој војсци био је приличан број Срба, и то и оних који су дошли као мартолози и азапи и оних који су му се придружили у Банату. "Фратар Ђорђе тражио је од Фердинанда да распише акт о ослобођењу сељака, јер су на томе питању многи сељаци, нарочито Срби, прешли у табор Турске, који су им обећавали слободу." Догодило се оно, што је Турзо предвиђао пре десет година. Фердинанд, међутим, није примио Ђорђеве предлоге. Соколовић је с планом излазио Србима у сусрет, да би их што чвршће везао за турску ствар. У овом рату они су му с тога учинили лепих услуга и као борци, и као достављачи. У местима, где су они сачињавали главну посаду, предавали су се по договору. Њихово држање, сем тога, обесхрабривало је Фердинандову и фратрову војску, која ни иначе из почетка није била ни много спремна ни расположена за борбе. После краћих борби Соколовић је заузео Бечеј, Бечкерек, Чанад, Липову и читав низ других градова по Банату, али му није пошло за руком да освоји и Темишвар. После турског повлачења испред тога града Фердинандове и фратрове чете успеле су да поврате скоро све изгубљене градове и да добију и неколике веће победе. Соколовићева експедиција завршена је тако с неуспехом, иако главнина његове војске није нигде ушла у одлучнију борбу. Али аустриски људи нису ипак били задовољни. Налазили су, да фратар Ђорђе, који је у међувремену постао кардинал, има неких потајних жеља и путева, па су га пред Божић 1551. год. дали убити. Тим, очевидно, нису нимало појачали своје позиције. Напротив. Изазвали су забуну и неповерење чак и у оним редовима, који су им били одани, и тим су потрли сав морални значај своје победе.
Да би деловао на Србе, а и да би употребио све расположиве снаге за борбу, Фердинанд упути у Ердељ и Петра Бакића, стричевића Павловог, који је имао око 1.500 људи под собом, био искусан ратник и који је и лично и због породице уживао знатан углед. Али његов покушај, у фебруару 1552., завршио је потпуним неуспехом. Мало потом Бакић је и умро, 24. априла 1552., не успевши да испуни наде које су у њ биле полагане. Нису их, у осталом, испунили ни други. Аустријанци су, борећи се стално са финансиским тешкоћама и унутрашњим кризама, били апсолутно у немогућности, да воде какву акцију великог замаха на дуг рок. Они су показивали снаге само на махове. Тако је било и овог пута. Активност из јесени 1551. год. замењена је извесном клонулошћу већ идуће године, када су Турци, без великих жртава, успели да поврате изгубљене позиције у Банату и да освоје Темишвар.
Тако је, средином XVI века, цело подручје Угарске у ком су Срби живели у већим масама, цео Срем са источном Славонијом, Барања, Бачка и Банат, дошло под турску власт.
Већина српског становништва, после свог досељења на Балкан, била се сместила у средишту балканских земаља, од Врбаса и Цетине на западу до Мораве и Шар-планине на истоку. За време јачања средњевековне српске државе српска експанзија била је упућена у три правца. На северу допрли су до Саве и Дунава, на истоку до Тимока, а на југу све до Егејског Мора. У северном и источном правцу српска се државна експанзија подударала са етничком; сродна словенска племена тога подручја врло су се брзо стапала са српским елементом. На југу и југозападу српско ширење је наилазило на јак и свестан грчки елеменат и мање свестан али врло жилав арбанаски и није показало много успеха. Оно је, у осталом, и мало трајало, не више од четврт века. С распадом српске царевине и са продирањем Турака српски је елеменат с крајњег југа био брзо потиснут или се изгубио у другој етничкој већини.
На другим странама српско етничко ширење узимало је све веће размере. Романски градови на јужном јадранском приморју као Дубровник, Котор, Будва, Бар и друга мања места добила су претежно словенски карактер захваљујући само приливу из свог српског залеђа. Од краја XIV века тај је прилив постојао све већи по целом приморју, када су наши људи, склањајући се испред Турака, тражили уточиште на тим странама. Из Србије миграције према северу, у мађарске земље, имале су две фазе. За време деспотске власти вршено је насељавање деспотских имања у Угарској с планом, али не у великој мери. Друга фаза, од пада Србије, била је сва ужурбана, с пуно метежа, с бежањем у масама и са вољним и присилним пресељавањем, које је исто тако вршено у великим масама. У XVI веку број српских становника у Угарској био је несумњиво врло висок, па ма и не износио половину све популације, како је говорио фратар Ђорђе. Због претежног броја српског живља Бачка и Банат били су дуго називани "српска земља", Rб czovszá g. Један мађарски писац казује, "да су из Баната читава села мађарска пребегла преко Мориша на север, а оно мало Мађара што је остало беху сами себи остављени у "мору српском". На том подручју "цар" Јован Ненад могао је да оснује чак и једну посебну државу, свеједно што је била кратког века. Од друге половине XV века па све до данас Срем је добио и задржао искључиво српски карактер. У првој половини XVI века склањао се, истина, добар део Срба из Срема и јужних области даље према северу и западу и Павле Бакић имао је о том више преговора с краљем Фердинандом и другим властима, али су зато Турци спахије доводили и ту, као и у освојену Далмацију, српске сељаке и кметове, да им обделавају поља, и српску милицију да им чува градове и друге поседе. Велика је била улога српских мартолоза у турској војсци при овим насељавањима. Они су, уз турске власти, били најбоља заштита досељеним српским земљорадницима и привредницима, који су брзо хватали корена. Већ 1543/4 год. при јавним лицитацијама за давање у закуп турских државних прихода јављају се у Угарској српски привредници као закупци, и то са разних страна, као из Фоче и Цернице у Херцеговини, из Сремске Митровице, из Ковина и других места. Католичко свештенство, нарочито више, које би у невољи имало окупити свет око себе, било се разбегло. Нестало је сремске бискупије, а у Калочи није било бискупа за више од једног и по века. Ниједан бискуп није смео да се врати стално под Турке. То је знатно допринело да се проредио и католички пук. Имања католичких манастира и властелинстава добили су или турске спахије, или су их притисли Срби. Стари мађарски писац Катона забележио је, како су Турци насељавали Србима напуштена мађарска имања и како су Срби надвладали на подручју калочке бискупије. Тада су калочки Мађари заборављали свој језик, а учили "рашки" (,rascianicam linguam’). Да Србима у Угарској није било тешко под Турцима сведочи најбоље онај случај, кад је 1552. год. један велики број Срба кренуо из Баната у Ердељ да се тамо насели, па се после извесног времена опет вратио на стара места. Чак и Срби у Ердељу више су волели турску врховну власт него аустриску. Кад је 1556. год. избио устанак у Ердељу против Фердинандова режима и кад, помаган од Пољака и Турака, на чело устанка стаде Петар Петровић, Срби се у великој већини одлучише за њ. Фердинандове присталице бише разјурене, па је и он сам морао признати свршени чин. Петровић постаде губернатор обновљене мађарске државе у Ердељу, а други његов помагач, Србин Никола Цреповић би постављен за северинског бана.
Већ је Б. Курипечић забележио 1530. год., како је у Босни било досељавања из Србије. Људи су испред Турака ишли у суседне слободне земље, а кад су и те бивале угрожаване онда би ускакали на аустриско и млетачко подручје. Али у тим пресељавањима учествује мали број становништва; то су претежно борбени и одважнији мушкарци. Нарочито је то случај са ускоцима, који постају или војнички најамници Млетака и Аустрије, или авантуристи са несигурном судбином и незајемченим кровом. Право насељавање врше делимично влашки сточарски елементи, који су у покрету према западу из Хума и суседних земаља већ од осамдесетих година XIV века, и још више земљорадници. И у Босни се збивао сличан процес као и у Далмацији и Угарској. Католички елеменат је у великом броју напуштао угрожену земљу. Сеобе из Босне у суседне далматинске, хрватске, аустриске и мађарске области помињу се од пада Босне, али нарочито од пада јајачке бановине. Курипечић је већ 1530. могао забележити, како Босна запушћује нешто од честих епидемија, а нешто од исељавања. Процес исељавања помагала су и суседне хрватске и аустриске власти, којима је било много стало до тога да пусту границу населе елементом, који се дао искористити за ратничке сврхе. Оне су чак и позивале људе и давале им разна обећања. Прве вести о сеобама у Хрватску из суседне Босне казују, да су оне почеле 1526. год., а прва већа сеоба, са 50 кућа, датира из 1530. Хрватски бан, чувени јунак Иван Карловић, препоручивао је њихов случај аустриском заповеднику на граници, наглашавајући да су "веома добри војници" (quia valde boni milites sunt), од раније познати, који су, док су били међу Турцима, много јада задали хрватским властима на граници, и који су недавно имали код Бихаћа успешне борбе с Турцима. Били су то људи из Срба, Унца и Гламоча. Вођа њихов, гламочки војвода Стипковић, с препоруком бихаћског заповедника, отишао је лично, с неколико људи, да прими српске досељенике. Док су сталежи алписких земаља с муком пристајали да даду мале кредите за смештање тих људи, војничке власти биле су за то, да се они прихвате. Сместили су их привремено на жумберачком подручју у јесен 1530., где је тако образована прва "ускочка" колонија. Али не без тешкоћа. Иако су они били настањени на опустелим местима, та места нису ипак била без господара и њихови власници полагали су своја права на њих. Ускочки елеменат, сем тога, као све избеглице, био је махом без средстава и без дисциплине, и околни власници имали су муке с њима. Али вредност ускока на граници осетила се брзо. Турски упади били су чести и никад нису пролазили без штете по животе и имања пограничног становништва. С тога, по савету војних кругова, алписки сталежи решише 1531. год., да за чување страже на граници унајме за извесно време и један број ускока. Према војничким извештајима заузео се за ове избеглице и краљ Фердинанд. Он је препоручивао да буду смештени најпре на краљевским добрима, на пустим и необрађеним местима, па после, по потреби, и на земљиштима приватних власника. Својим актом од 24. априла 1532. он је досељеницима дао да бесплатно живе на земљишту, које ће сами култивисати, и одобрио им је да сами себи бирају своје старешине. У лето исте године потврдио им је и право наследства на земљиште које буду обрадили, ослободио их је двадесет година од плаћања пореза и од других намета. "У расправама ради земљишта судићи им краљевски капетан, а у дужност ће им спадати да помажу код одбране границе и да о свом трошку војују у краљевској војсци." Тако је, с тим повластицама, већ 1532. год. учињен заметак будућој Војној Граници и служби граничара. Ови досељени Срби нису били прости невољници у својој постојбини, јер међу њима налазимо и локалних "војвода", и "кнезова" и свештеника, који су у свом крају свакако значили нешто.
Иза Босанаца дошло је 1531. год. и до сеобе једног дела цетинског далматинског становништва. Број досељеника био је око 1.000, са 700 мушких глава. То становништво водило је са собом и своју стоку, чији се број ценио на 15.000 комада. Њих су с почетка населили у Словеначкој код Костеља, Пољана и по Красу. Крањски сталежи бојали су се, да их оставе на граници, да не би упадали у турско подручје и изазивали турске освете. Али су способне мушкарце за војску плаћали, да би их могли употребити и за одбрану и за нападај.
Између досељеника и староседелаца долазило је, међутим, до тешких сцена. Ускоци нису пристајали да буду властелински кметови, а засели су на многа њихова и црквена имања. Како их на доста страна нису пуштали друкчије на имања и како су их гонили с њих, то су они прибегавали освети. Било је отимачине, крађе и сваковрсних насиља, од којих су страдали и суседни сељаци. То изазва 1533. год. узбуне против ускока близу Метлике и Жумберка, у којима је било и жртава. Ускоци су се бранили, да сва злочинства не потичу од њих и да они, остављени сами себи, морају урадити нешто да се прехране. У војничку службу узимају их само привремено, за по три-четири месеца годишње, и то не све, а од тога не могу живети целе породице. Сем тога, они нису пристајали, као су говорили, да над њима владају Хрвати. Како су их у исто време позивали и Турци натраг, то је међу њима настало колебање да се, доиста, реше и на тај корак. Краљ Фердинанд био је искрено за то, да им се питање реши повољно, а и бојао се да се не врате Турцима и да их не обавесте о правом стању на граници. Они су се дотле борили "часно, поштено и витешки" и пограничне земље треба да их, у сопственом интересу помогну. Краљ је мислио да би се могао постићи компромис на овој основи: да сталежи уступе Србима пусто земљиште бесплатно за шест година, а после шест година да им плаћају, у име поседничког права, десетину или тако што. Сталежи су одговарали да је то сасвим неизвесно, јер нема никакве сигурности да ће ускоци после шест година хтети ма шта да дају, и с тога су остајали непомирљиви. Чували су своје поседе као своје, па макар остајале голе ледине. Под краљевим притиском пристали су, најпосле, у пролеће 1534., поседници града Жумберка да уступе тај град српским ускоцима заједно са градским подручјем. Срба за настањивање било је 350 кућа, па су њихова насеља била проширена и на подручје Метлике, Костањевца, Фрауенбруна и Плетарја.
Иако искуства с том сеобом нису била нимало охрабрујућа ипак су се преговори за пресељавање почињали са обе стране, и од људи из Турске и од аустриских пограничних власти. Год. 1538. прешло је на аустриску страну неколико стотина кућа из Срба и обровачких Чича, који су дотерали на 40.000 комада стоке. Аустриске власти спречиле су Турке, који су покушали да зауставе тај прелазак. После преговора од две године дана сместили су те људе на огулинска добра Стевана Франкопана. Да Турци нису та пресељавања гледали мирно разуме се само по себи. Они су са своје стране мамили људе и обећавали им повољне услове, неке су хватали и гонили, а неке су и придобијали. Сем тога они су у Босанску Крајину, која није никад била густо насељена, а која је сад остајала прилично пуста, доводили у великом броју српске досељенике из унутрашњости. Тако су исто радили и у Лици и у северној Далмацији. С тога се понекад и код пресељених Срба у Хрватској јављају тежње, да се врате у Турску, међу своје, где неће бити тако непријатељски гледани као у новој средини. Због тих појава, и покушаја пребегавања, и веза с Турцима, суседне су власти гледале понекад на њих и са много сумње. Никола Зрињски, који је ствари посматрао и као претставник хрватских сталежа, предлагао је 1543. год. да се ускоци уклоне са границе, негде северно од Беча, или на коју другу страну. Изгледа, да је доиста те године постојао неки тајни договор између Турака и ускока, који је довео до једног турског упада у Хрватску и створио против њих много подозрења.
Православни ускоци били су нарочито нерадо гледани у средини тада претежно католичкој. С тога се већ 1544. год. доносе на извесним местима решења, да се међу њима почне живље деловати да приме римокатоличку веру. У то време спомињу се и католички Власи. Такви су, на пр. они којима су 1544. год. Никола Зрињски и Стеван Франкопан обећали заштиту. То су били људи из околине Рибника. Јасно се може видети тај однос из једног списка Ивана Ленковића, ускочког капетана, од 1. марта 1551., где налазимо поред војводе Даје, Митра Грубачевића, Рајака Вуксановића, Херока Радановића и др. Стипана Вринчића, Милоша Микулића, Јурја Павловића и сл.
Г. Радослав Грујић скренуо је пажњу на читав низ имена босанских места око неких градова Штајерске, као што су Вареш, Модрич, Бања Лока, Јајце, Ливањци и др., која јасно говоре за везе с Босном. Не знамо, на жалост, ништа ближе о том кад су настали називи, али да потичу од босанских исељеника то је скоро сигурно. У списковима штајерске најамничке војске XVI века, од 1542-55. год., срета се "сразмерно најчешће" презиме Бошњак, а има и имена као Јајчанин, Кључанин, Пливљан.
Резултат ових и других сеоба које су им касније следиле био је потпуна измена дотадашњег племенског распореда у западним југословенским земљама. Северна Далмација добила је огроман прилив српског становништва, које је потпуно сменило хрватско, и то не само ту него и у источној Лици, у старим жупанијама Сане, Врбаса и Дубице, које су некад припадале загребачкој цркви, затим у средњој Славонији. Хрвати су се повукли према северозападу, где су у ранијој ужој Хрватској, створили свој борбени фронт. Католички елеменат одржао се ипак, све до данашњих времена, у средишњој и западној Босни, нарочито око важних црквених средишта, у Фојници, Крешеву и Олову; затим у западној Херцеговини и јужној Далмацији, где су живо радили да га одрже и верски васпитају фрањевачка браћа, најзаслужнији католички црквени ред у тим земљама. У јужној Далмацији, западној Херцеговини и средишњој Босни Турци нису правили нарочитих тешкоћа католичком елементу зато, што му ту није био опасан; своје подручје они су будно чували и чистили од њега у главном само на границама, према Млецима, Хрватској и Мађарској. За одржање католицизма у јужној Далмацији знатно је допринела Дубровачка Република, која на свом подручју није трпела друге вере и која се трудила да својим суверницима буде од користи.
У Босни је нарочито ојачао православни елеменат. Њега је, наравно, било и раније. Б. Курипечић изрично наводи, да је у Босни видео "многе српске цркве, свећенике и манастире". Али је несумњиво да су сад извесне области биле преплављене њим. У једном нашем запису каже се за Врхбосну, без икаква ограничавања, 1516. год., како су се муслимани веома намножили, "а православне вере хришћанске у тој земљи велико је умањење, тако да се не налази ништа." В. Скарић је упозорио на чињеницу, да су два сарајевска свештеника вршили обреде и по суседним селима, јер у њима није било посебних парохија. Међутим, иако је Врхбосна са Сарајевом била дуго седиште земље и турских власти, иако је Сарајево само било претежно турско насеље, пространо сарајевско поље добило је временом огромну православну већину. Сарајевска насеља потичу претежно из лимске долине, а православно становништво босанске крајине из Херцеговине, Рашке и Црне Горе.
Са овим сеобама проширило се знатно српско етничко подручје. У националним погледу Срби су под Турцима добили изузетан значај, далеко већи него, на пр., Бугари. Они су, истина, изгубили слободу, страдали су доста и физички и материално, давали су тежак порез у крви, али су, ипак, напредовали. Они су имали велику животну снагу, способност сналажења у ситуацији, и у доброј мери потпору својих муслиманских сународника, који су се у Турској попели до високих части. Српска насеља допирала су до иза Будима на северу, до Липове и Арада на истоку, до Жумберка и Книна на западу. Она нису била у етничком континуитету, расплинула су се и с тога многа временом и ишчезла, али су хватала главне прометне и трговачке тачке и допринела привредном и културном развијању извесних наших средина.
Значај ових сеоба треба истакнути и са још једног гледишта. Биолошко јединство југословенске расе, које несумњиво постоји и поред свих ускогрудих племенских реакција, донекле се било помутило животом у посебним политичким јединицама, јер је у њима долазило до мешања са другим расама не само несловенским, него и неиндоевропским. Услед ових сеоба оно се обновило. Нема данас ниједне југословенске области, у којој није дошло до мешања становништва, а врло је мало братстава и породица у којима није било крвне заједнице.
Добар део исељеника на западу потицао је из области старе српске државе. Он је кретао тамо, како смо већ напред рекли, не без својих локалних вођа, војвода, кнезова, свештеника; на север су га водили чак истакнути чланови племићских породица. Ти људи нису ишли без свести о својој прошлости и о њеној вредности. То се види јасно по томе, што су све западне области примиле од њих традиције и култ главних момената и личности српске прошлости. У Босни се скоро потпуно заборавила традиција њихове историје; најкрупније личности њихове, сем пословичног Кулина бана, потонуле су у заборав. Најмоћније средство за ширење српске државне традиције била је народна епска песма, која је по свом духу и епици производ искључиво немањићско-српске државне културе. Са изванредно богатим фондом разноврсних мотива вешто унесених у нашу прошлост, са много историских сећања и саосећања, снажна, богата маштом и полетом, са живом и непосредном дикцијом, та је поезија постала необично популарна по целом словенском југу. Уметнички она је несумњиво најлепши производ наше народне стваралачке снаге и достојно замењује оскудицу друге књижевне производње. Чак је, зато што је дубоко расна и оригинална, и надмашује. Њу су исељеници разносили као своје највеће духовно добро. Тако је у Словеначку допро култ Краљевића Марка; тако је Далмација била пуна песама о њему и косовским јунацима; тако се у Босни, међу католицима, препева мотив о погибији Пријезде војводе и паду Сталаћа. У северној Далмацији уведен је прави култ Косова и везан је чак за један њихов истоимени географски објекат. Никола Томазео забележио је примера ради, у Далмацији песму о рођењу Краљевића Марка и о његову оцу краљу Вукашину, а у Босни је, у једној католичкој збирци, очувана једна од најизразитијих варианата Југовића мајке. На новом подручју Срби су наставили са даљим развијањем те поезије, чији јунаци постају Змај Огњени Вук, Сибињанин Јанко, браћа Јакшићи, Бановић Секула и многи други, па међу њима и краљ Матијаш.
Нарочито су се у XVI-XVII веку развиле песме о ускоцима и хајдуцима. Ови су сами били главни носиоци епске песме, уз слепе гусларе. Славећи прошле јунаке они су, у исто време, стварали расположење и за себе. Хајдучија, мада у основи разбојничко занимање, имала је симпатија код хришћанског света зато што је најобичније погађала Турке, што је долазила као нека врста освете, и што је у доста случајева заклањала сиротињу. Хајдуци и ускоци, са мањим и већим четама, али понајвише са четама од тридесет људи, под вођством једног харамбаше, нападали су трговачке караване, турске куле и чардаке, и поједине турске транспорте и одреде. Врло су опасни били по великим планинама као што су Романија, Сува Планина, Хомоље, Моравска Шума, Шумадија и сл. Чврсто повезани између себе хајдуци су били прилично дисциплиновани; нарочито је била велика строгост бираног харамбаше. Зими, кад је немогуће остати на терену, одлазили би код својих јатака. Ту би препевали старе и стварали нове песме, којих има, с разним садржајем, неколико стотина. Хајдучки и ускочки циклус епских песама данас је несумњиво најмногобројнији, иако није најразноврснији, а по снази, лепоти, сликовитости и понекад духовитости не заостаје иза косовског и оног о Краљевићу Марку.
Гусле су биле најпоштованији предмет у кући после иконе. У Босни, Херцеговини, Црној Гори и јужним крајевима Србије тврдио је Вук Караџић, њих је било скоро у свакој кући; некад "тешко је наћи човјека да не зна гуђети, а млоге и жене и ђевојке знаду." Певали су их слепци по кућама, вашарима и зборовима код цркава и манастира. "Путник кад дође у каку кућу на конак, обично је да га увече понуде с гуслама да пјева, а осим тога путем по ановима и по крчмама свуд имају гусле, па путници увече пјевају и слушају; а ајдуци зими на јатаку дању леже у потаји, а по сву ноћ пију и пјевају уз гусле." Многи угледни људи певали су песме уз гусле, тако још у новије доба војвода Мирко Петровић, отац краља Николе и војвода Богдан Зимоњић. Као некад у Средњем Веку поједини великаши што су имали своје епске певаче, тако их је било још и у Новом. За Смаил-агу Ченгића зна се то с више страна. Мада у најновије време све наглије ишчезава, култ гусала траје ипак и у наше дане. Кад смо 1933. год. нас неколико професора сишли с Брскова у Мојковац дошла су, међу другима, и три гуслара да нас поздраве и почасте својим певањем.
Од XVI века предмети и интерес епске песме добијају нове елементе, јер је она била и остала израз правог народног живота и осећања. У рукописном Ерлангенском Зборнику народних песама, писаном око 1720. год., налази се једна песма, која је чист производ XVI века и као таква прототип једне врсте нове поезије, у којој су српске симпатије на страни Турака:
Вино пије тридес мартолоза,
У лијепу ше(х)ер Смедереву,
Међ њима је Каица Радоња.
К њима иде старац Бали-бега.
Кајица Радоња је, по другим нашим песмама, био љубимац деспота Ђурђа; он га зове најлепшим именима на збору господском и њим "совру зачељује". Овде, Кајица, као мартолоз, спасава Бали-бегова сина из ропства Змај-деспота Вука. После ће, у другим песмама којима су творци наши муслимани, бити опевани турски и муслимански јунаци, Ђерђелез Алија, Хусреф-бег, Бојичић Алија, Мустај-бег Лички и др., али у истом метру, у истој епској пластици, и са скоро истом дикцијом и техником стиха. Тако је епски десетерац српске рашке средине ишао упоредо са српским етничким ширењем и постао израз целог нашег народа. Његов утицај осећа се, сем тога, и у бугарској народној епици, и то, и тамо, не само обликом, него и садржајем и каталогом јунака и догађаја.
Ма какво да је било стање српског народа под Турцима српска црква се с њим није могла никад помирити. Из простог и јасног разлога што је дошла у подређен положај. У старој српској држави она је имала изузетних права и врло велик утицај. Крупна личност Светог Саве давала јој је нарочит значај. Од Немање до деспота Ђурђа сви су јој владари били штедри приложници и указивали јој нарочиту пажњу. После слома српске државе нестало је и тог утицаја и те милости. Српска црква претрпела је с државом заједно неколико тешких удара, и кад је, после прве олује, настало затишје свештенички ред је осећао, да ће српска црква у најбољем случају бити само трпљена. Ислам и његови припадници имаће свуда предност и као такви доводиће у искушење многе "плахе и лакоме." С тога сви наши свештеници, скоро из реда, узимају непријатељски став према турском освајачу у својим интимним белешкама и разговорима, и то без обзира какве су све стварне разлике међу лицима на турском престолу и у турској управи. Они су сви за њих, као и за остало хришћанско свештенство, само "безакони", "безбожни", "тројицухулни", "триклети" и "нечастиви."
Ми до данас нисмо сасвим начисто с питањем шта је било са српском патриаршијом после смрти Арсенија II, који је био патриарх 1459. год. Зна се, да после њега Срби нису имали другог патриарха, али се не зна да ли је то било с тога што нису могли или што нису хтели да бирају патриарха. Наши летописи и толики записи, који су забележили много других ствари, не кажу нигде да су Турци тада отстранили патриарха или укинули патриаршију. Било би чудно, да то чине у Србији, кад то нису хтели да изведу у Цариграду. А чињеница је, међутим, да патриарха није било и да је то довело до извесног поремећаја у цркви. Само тај се поремећај није јавио одмах или током XV века, него тек двадесетих година XVI.
Султан Мехмед II сменио је бившег охридског архиепископа Доротеја и место њега је поставио ранијег цариградског патриарха Марка. Онај је Доротеј, према једном запису из 1466. год., обилазећи своју област, био свратио и у Кратово и ту затражио, да му се препише један законик за охридску цркву српским језиком, јер је имао само грчки текст. Кратово је раније било у српској власти и припадало је раније пећкој патриаршији. Да није ово тражење српског законика било у каквој вези с намером, да охридска архиепископија преузме врховну власт над српском црквом? Одговора на то поузданог нема, али се зна, да је охридска црква доиста узела на се јурисдикцију и над српском црквом. Из почетка, колико се данас ствари могу пратити, српска је црква радила потпуно у традицији Св. Саве и није имала никаквих сметњи, иако су Турци, према једном нашем запису, "нештедно поражавали православне вере уставе", па међу њима, можда, и патриаршију. Божидар Вуковић из Подгорице штампао је у то време, од 1519-1538., читав низ црквених књига и текстова у Млецима, у својој штампарији, с добрим црквеним помагачима, испуњавајући тим велику празнину, насталу у раду преписивања рукописа у овим метежним временима. Известан културни полет српског монаштва тога времена, а свакако и турске толеранције, показује оснивање српских штампарија у Милешеву, Горажду, Рујну, Грачаници, Београду. Број српских калуђера тога доба није био мали. У манастиру Добруну нашао их је Б. Курипечић осморицу, у Милешеву их је било 1550. год. педесет. На Косову 1530. год. била је "у сваком селу црква и свећеник". У то време, до прве половине XVI века, подигнуто је у нашим земљама више цркава и манастира, а од знатнијих из тог времена датира требињски манастир (Тврдош, 1508.), Озрен, Ломница, Возућа. А неколико царских фермана изрично наређује, да се постојећи манастири не дирају. Српске црквене старешине тога времена, осећајући се као у неку руку повлашћени према католицима, ишле су чак тако далеко, да су од њихових свештених лица и црквених добара тражиле извесне приходе за себе. Католици су се с правом бунили против тога и тражили заштите на највишим местима. До прве половине XVI века очувано је неколико султанских фермана, који су ту праксу забрањивали, али која се ипак продужавала захваљујући потпори извесних локалних власти. Чести ратови с Аустријом и Млецима XVI века појачавали су мржњу против католика и омогућавали су такве поступке. Турци овога времена нису правили православнима никаквих већих сметњи ни у кретању по земљи, па чак ни у везама са иноземством. Калуђери разних манастира ишли су у "писанију" по целом Турском Царству, а прелазили су и у Влашку, па и у Русију, да на дворовима и код богатих бољара и црквених кругова траже помоћи за своје цркве и обитељи. Утицај српске црквене писмености и српског књижевног диалекта освојио је у то доба скоро цело подручје словенског Балкана. У Бугарској се тада, на више страна, осећа тај српски утицај; њихови људи из Ћустендила и Софије делују као српски штампари.
Упада у очи у XVI веку необично проширени појам Мађедоније у нашим крајевима. У народним песмама у Мађедонију се рачунају Смедерево и Пећ. Поменути штампар Божидар Вуковић казује 1519. год. за себе, да је отачаством из Подгорице "у пределима маћедонским", а после тако исто говоре за себе и неки писари из херцеговачке Завале, из Мораче, па и из Сарајева. Вук Караџић је тврдио "да су се Маћедонија српски звале све земље народа нашега", док је И. Руварац мислио, да је то означавање ствар сујете, "хотећи да се праве важни и да своје порекло доводе из тако важних историских места, као што је била Филипа и Александра Великога Маћедонија". Тумачење је, међутим, много простије. Назив Маћедоније за све српске земље проширио се од оног времена, кад је Охридска црква обухватила под својом влашћу све те области.
Српска црквена лица нису била задовољна охридском врховном управом. Око 1528. год. јавио се и отворен покрет против ње. Постоји мишљење, да је стварна власт охридске цркве уведена мало пре тога и то сарадњом потурченог Грка Играхим-паше, који је 1523. год постао велики везир. Али је исто тако могуће, да је до сукоба дошло извесним мерама новог охридског архиепископа Прохора. Кад су српски епископи одбили да извршују његове наредбе Прохор је 1528/9. сазвао црквени сабор у Охриду, који је осудио ту појаву и тражио ред у цркви. На том сабору учествовало је и неколико српских епископа јужно од Мораве. На чело српске опозиције ставио се смедеревски епископ Павле. То је био активан и изузетно енергичан човек, који није зазирао ни од насиља. Има једно недатирано писмо влашког господара Јована Радула, којим се он, на основу акта пољског краља, препоручује властима, да му не праве сметње кад купи милостињу. Павле је, чинећи то, пропутовао Русију, Пољску и Влашку и био свакако човек ширих видика. С неколико епископских сумишљеника он је 1530. год. прогласио отцепљење српске цркве од охридске и узео врховну власт у своје руке. Противници су говорили, да се за те циљеве служио новчаним средствима и нецрквеним властима. О раздору у цркви говорило се у то време по великом делу праославног света. Сам Прохор обратио се свој четворици васељенских патриарха и они су у септембру 1531. заједничким актом осудили Павлов поступак. После тога сазван је у Охриду нови црквени сабор, који је 13. марта 1532. донео енергичне закључке. Павле је био искључен из цркве, а с њим и сви епископи и свештеници које је он рукоположио. На том сабору учествовала је и већина српских епископа и пристала је на то можда из страха, видећи одлучан став Прохоров и осталих претставника цркве, а можда и с тога што је била незадовољна с Павлом. Али то овог није збунило. Он је наставио борбу још љуће. Од својих једномишљеника дао се огласити за патриарха српског. Некако му је пао у руке и сам Прохор, па га је с неким од непријатељских епископа дао без много обзира затворити. Изгледа, да су његове присталице продрле у охридску архиепископију, јер су се дочепале Прохора "заједно са свима властима његове цркве." Неке је епископе сменио и заменио другим. Јасно је, према томе, да је Павле за своје тако силовите мере морао имати врло моћних помагача. Из црквених оптужби види се, да је имао неких веза с Портом и да су му турске власти у извесној мери излазиле у сусрет.
Архиепископ Прохор спасао се некако из тамнице, па је отишао у Цариград на тужбу самом султану. Султан је наредио, да се он врати на свој положај у Охриду и да сабор охридске цркве донесе одлуке о даљем раду. И цариградски патриарх био је, разуме се, на његовој страни. На новом охридском сабору Павле је био осуђен и коначно искључен из цркве са три епископа кратовским, лесковским и зворничким, и с њим и сви они који би се њима обратили у ма којој црквеној ствари. Тај трећи сабор одржан је био 1541. год. Један наш писар из 1537. год. с болом је забележио, како православни беху "у та лета нужна скрбни и ненависни од свих који су тих времена долазили".
После ове нове осуде Павле је био онемогућен. Турске власти нису га смеле помагати после султанова решења. У самом Охриду иза Прохорове смрти изабран је за архиепископа рашки митрополит Симеон (1550. год.), али је после неколико месеци морао отступити, јер су Грци на том месту хтели свог човека. То је дало повода новим објашњењима и оживело је сећања на Павлов отпор. Да српска јерархија није била задовољна разуме се само по себи. То је сигурно знао Мехмед-паша Соколовић, чији је брат Макарије припадао том кругу. На Порти, у тај мах, 1555. год., беху три везира Србина: Рустем-паша Опуковић, Али-паша Семиз и Мехмед-паша Соколовић. Сва тројица су сигурно више волела Србима него Грцима, и сва тројица су настављала општу линију турске политике, да раји, по могућству, учине живот што сношљивијим и да Србе придобију на свима линијама као држави одан, елеменат. Њима се има приписати, а Соколовићу у првом реду, што је Сулејман Величанствени 1557. год. обновио српску пећку патриаршију и тим српској цркви дао новог полета.
За дело српског народног уједињења пећка обновљена патриаршија учинила је највише. Она је прихватила вођство у народу, кад другог вођства није више уопште било. Место властеле, која је, кад је била и најбоља, гледала ипак увек и на своје интересе и опредељивала се и према њима, свештенство је, у то време, било поузданији вођа. Оно је било ношено једном идејом и трудило се да јој служи и користи; и ма какво да је било оно је било, ипак, најобразованији део српског друштва. Мада нису располагали са онаквим средствима каква је имало српско свештенство Средњег Века, наша свештена лица XVI века нису, ипак, била без више културе. Она су путовала много, улазила у разне средине, и разумевала много проблема. Више је њих у Млецима учило штампарски занат и пратило књигу; понеки су, у политичким мисијама, допирали и до Беча и до Рима. Патриаршија је живо прегла да успостави и ојача везе са целим православним елементом свога подручја. С материалним прибирањем ишло је и духовно. Сва у традицији немањићске културе, којој је захваљивала свој постанак и сјај, патриаршија је била дубоко национална и ширила је култ те старе српске славе, која је њој самој давала пуну слободу и материално благостање. Обновљену патриаршију више су занимала општенародна него догматска или чисто богословска питања. Њој је било прече да култом народне прошлости и проповедањем народне и верске солидарности чува српске редове од исламизације, него да прати захукталу верску борбу на западу и све њене мотиве.
Тек под влашћу пећке патриаршије извршено је први пут уједињавање српског народа на целом његовом етничком подручју, јер је њезина власт допирала свуда докле су ишле, међу Србима, и границе турске државе. Никад дотле нису се српске ни државне ни црквене границе поклапале са подручјем целог српског народа. Босна, на пр., није улазила ни у састав Савине црквене организације, ни у границе Душанове патриаршије. Онострани Срем исто тако. Кад су укинуте све старе политичке границе нашао се и сав православни елеменат под једном, и то турском влашћу и с тим под влашћу патриаршије. Турска није нимало сметала том организовању Срба; црквена управа, са једном врховном главом, одговарала је потпуно њиховим схватањима о уређењу државе. Колико се данас зна, вођење црквених и народних послова вршено је, у главном, само или претежно од саме патриаршије, а угледнији народни људи били су само помагачи. У унутрашњости Турске старе и утицајне велике властеле било је нестало, а мала властела, војводе, кнезови и спахије, живела је непосредно с народом и изједначила се сасвим с њим. Кнез Ђурађ Вранеш, обновитељ манастира Заступа на Лиму (1537.), војвода Радоје Храбрен, ктитор цркве у Тријебњу (1534.), Милисав Милорадовић спахија, оснивач манастира Житомишљића, Војин спахија Подблаћанин, ктитор Св. Тројце код Плеваља, "велики кнез" Вукић Вучетић, обновитељ Мораче, и др. били су угледни људи свога краја, али у основи ипак равни својим сељацима, као и сви други. Ниједан "двор" таквог једног властелина није много одвајао од осталих домаћинских кућа. Лични прохтеви изнад свега другог, са свима моралним последицама таквог става, који су карактерисали нашу велику властелу и династе, изгубили су се у патриархалном моралу народне целине. Место ранијих тежња за децентрализацијом, која није била израз народа него властољубихвих мотива појединаца, сад је све више по неком инстикту самоодржања, избијала тенденција да се народна снага не разбија. На периферији још су се јасно могле видети рђаве последице тога, што Срби нису имали једног вођства, што су били поцепани у својим схватањима, и што су служили интересима других. Тако су се могли пратити код наших људи још увек извесни јасни трагови феудалних наслеђа у ставу и моралу. Нивелација нашег друштва у унутрашњости Турске довела је, природно, до сузбијања личних амбиција на старој феудалној основи. Народ је постао јединственији колективан појам, из којега се издвајало само оно што није чисто и прекаљено.
У нашем народном епском песништву имају две нарочите црте, које с тим у вези упадају у очи. Прва је та, да је наш свет волео то старо господство српских јунака и да је с видном уживањем волео да окити и њега, и његова коња, и сву његову опрему. Како су браћа опремала Милоша Војиновића цару у сватове и како народни певач ужива кад је могао кликнути
Засија се скерлет и кадифа,
Засјаше се токе на прсима
И злаћене ковче на ногама,
Сину Милош у пољу зелену
Као јарко иза горе сунце.
Сетимо се, како је Марко Краљевић заклиње свога Шарца, да му достигне вилу:
Јао Шаро, моје десно крило!
Достигни ми вилу Равијојлу,
Чистим ћу те сребром потковати,
Чистим сребром и жеженим златом
Покрићу те свилом до колена,
Од колена ките до копита;
Гриву ћу ти измешати златом,
А поткитит’ ситнијем бисером!
И стотине сличних примера. Народни певач волео је да идеалише своју прошлост, која увек, чим је даља, изгледа лепша. То је, у осталом, и његова сопствена особина. Многи путници изненађивали су се још у XVIII и XIX веку гледајући скупоцено, сребром оковано, оружје наших људи. У нашим крајевима још су честе сребрене и посребрене токе на прсима, зелене доламе од скупе чохе и џамадани извезени златом. Идеал је сабља, која ваља три царева града. Гледао сам још и сам, на почетку овог века, у кући сердара Томе Томашевића у Крушевицама или војводе Богдана Зимоњића у Гацку, да више вреди јуначко оружје и одело него чини ми се цела, врло проста и врло скромна, кућа у којој су становали. То је остатак старе епске традиције која је, с гуслама и десетерцем, величала у првом реду јуначке подвиге.
Друга је црта производ стања у ком се наш свет нашао. Осиромашени људи, гледајући општу нивелацију, наш стари живот и на дворовима владара и великаша нису замишљали много друкчијим од живота који су они сами водили. Тако ће, на пр., мајка Краљевића Марка, госпођа краљица, саветујући сина да се жени, рећи:
О мој синко, Краљевићу Марко,
Већ је твоја остарјела мајка,
Не може ти приправљат’ вечере,
А не може служит’ мрка вина,
А не може лучем свијетлити.
Другом приликом сцена је још убогија:
Сједе Марко с мајком вечерати
Сува љеба и црвена вина.
Као какав хајдук, или ускок, Марко трза жени Филип Маџарина три низа дуката и с тим иде да пије у нову механу; а кад га Филип удара буздованом Марко, свестан своје надмоћи, одговара као какав сточар из планине: "Не буди ми по кожуху буха." Боланом Дојчину, најбољем јунаку Солуна, нема ко други да одведе коња на поткивање до његове љубе Анђелије. То казује јасно и недвосмислено, да у народним редовима, кад су стваране ове песме, није више било очигледних разлика између тих високих кругова и другог нашег света. Култ прошлости ценио се међу њима не по њеној сили и границама, него по њеним лицима, која су се борила да заштите слабе и да сломију насилнике, и која су била схваћена као носиоци боље правде. Стварао се више култ идеје него култ материје. Нема сумње, да је тим схватањима знатно доприносило и свештенство, чији је утицај у стварању наше епске поезије много већи него што се досад обично узимало.
Погрешно би било мислити, да је са утицајем свештенства ојачао код нас можда и клерикални дух. Православна црква била је од Св. Саве стално више народна него верски духоборна установа. Од Немањине борбе против богумилске јереси ми никад у нашој цркви нисмо више имали неког јеретичког или шизматичког покрета. Оно што је одувек чинило главну снагу српског православља, оно што се у народу каже "српска вера", то није вера ортодоксије или уопште нека дубља религија, него је то оно што је спојено с вером као духовно наслеђе старине. То је фонд свих веровања пребојен доста танким слојем верске догматике. Као сви патриархални народи ми смо били пуни традиционализма, а за време дуге турске власти ми смо били поново враћени у такав живот. Наша црква била је изузетно либерална према народним обичајима, нешто што није хтела да изазива сукобе, а касније, што је свештенство, лишено могућности већег образовања, и само имало иста схватања о тим стварима као и широки народни редови. Обичај Крсне славе, својствен данас само Србима, непосредан је израз компромиса црквеног обреда и једног старог народног обичаја. Такав је случај са култом бадњака, са толерирањем шишаног кумства, са ивањданским обичајима и др. Та либералност схватања, затим идентификација цркве и старе наше државе као природне целине учинили су, да је појам о православљу и "часном крсту" постао широком асоцијацијом идеја уверење, да је црква органски део и израз народне целине у прошлости, који се одржао јер је имао за собом божије провиђење. Црква и народ су једно; једна им је прошлост, једна судбина садашњости, па, према томе, и једна сарадња за будућност. С тога Његош, иако свештеник, осећајући ту дубоку везу у народу, и пушта, да се његови јунаци са поносом куну "вером Обилића". Манастири су били наша главна зборишта кроз читаво време од XVI до XIX века; у народу је и данас остао израз "идем к цркви" место "у цркву", да се каже шта је прави циљ одласка. Ниједна већа акција у народу тих времена није се кренула без њихова учешћа.
Обновљена патриаршија радила је несметано на јачању вере. На неколико страна подижу се нове цркве. Тако је, на пр., богати Никола Пепић из Кратова, обновитељ манастира Леснова 1558. год. подигао у Шибину цркву Св. Ђорђа, 1559. год. почето је грађење цркве у Троноши, а 1561. обновљена је сама пећка црква. У Грачаници дозидао је патриарх Макарије нову припрату. Иза тога дижу се цркве и манастири по другим странама. Манастир Грабовац подигнут је са нарочитом милошћу будимског везира, што манастирски летопис са признањем истиче. Срби у Угарској добијају десет епархија, а у Босни више манастира. У Мркшиној цркви прорадила је 1562. год. мала црквена штампарија, а идуће године у Скадру друга. У Босни, пише један наш писар 1564. год., био је турски намесник Мустафа-паша Соколовић, "сродник благочастивом и христољубивом патриарху пећском Кир Макарију".
Код пресељених Срба у Аустрији било је, под утицајем тих вести и појава, неколико мањих и већих покрета да се врате натраг у Турску. Нарочито је био важан покрет угледног Шобота Поповића из 1565. год. Он је осуђен на смрт и погубљен у Љубљани што је помагао Турцима да преотму Крупу и што је спремао сеобу у Турску. Од 1577. год. Аустрија је помишљала и радила да изведе праве експедиције против Срба у Лици, које су Турци тамо насељавали, јер су им сметали и као противници и као агитатори код њених Срба. Поједини гранични заповедници изводили су такве акције и на своју руку, а и сам хрватски сабор је у више наврата расправљао о српској опасности у Лици и о сузбијању њихових четничких упада.
Па ипак Срби нису били задовољни; нарочито је било много турских незадовољника међу свештенством. Год. 1560. писао је један писар у манастиру Св. Тројице код Плеваља о "тугама и теготама на хришћане", с којима се, вели, поступало као са "скотом несмисленим". Нарочито су чести помени о страдањима хришћана поводом нове турске офанзиве против Аустрије 1566. год., када се истакао својом јуначком одбраном Сигета бивши хрватски бан Никола Зрињски. "О тешко тада хришћанском роду и свима западним странама од безаконих Агарјана", бележио је један наш писар под Мојсињем. Други један писар, у опширном запису, описује турску силу и њихову безобзирност према хришћанима. Истиче "љуту скрб и безаконо насиље и тешке намете" и страдања цркава. Султан Сулејман, казује један летопис, био је "љут као звер" и прави други Артаксеркс. Тих година, под притиском, извршено је доста преверавања.
Тај поход Сулејманов био је последњи. С њега се није ни вратио. Још док је опседао Сигет њега је, већ стара и изморена, снашла смрт. Соколовић, који је од 1582. год. био царски зет, добивши за жену кћер царева сина и престолонаследника Селима, и који је од 1565. год. заузимао место великог везира, држао је сву власт у својим рукама. Да би у туђој земљи сачувао војску од расула и да би приправио престо свом тасту, да га добије без икаквих потреса, он је, по турским саопштењима, тајио пред војском седам недеља његову смрт. Тек кад је нови султан, Селим II, дошао у Београд Соколовић је, обезбедивши се потпуно, на повратку, у Срему, саопштио војсци смрт султанову. Од Митровице претворио се повратак војске у погребну поворку. Околина новог султана покушала је да потисне Мехмед-пашу, који је имао много противника, али је он, вешт и енергичан, успео да је изигра. После тога он је код свог алкохоличарског таста дочепао стварно сву власт.
Занимљиво је, да се и у широким народним редовима знало за страсти Селимове; један наш запис из 1567. год. каже за њ кратко, али довољно, да је био "крвник, блудник и винопија". А забележио га је те године нарочито по том, што је по целој држави купио данак у крви, да би зановио јаничаре, чија је дисциплина већ почела попуштати. Наши летописи бележе за њ 1567/8. год., да је "продао цркве и манастире по целом свом царству". Није их, каже друга белешка, хтео разарати, него с њима трговати. На манастире су ударени толики намети, да их је једва било могуће поднети. А ко није могао да "искупи" манастир био је отеран. Спомен о Селиму остао је у нашем народу врло негативан, и поред Соколовићеве сарадње. Свакако за то што је водио ратове против више хришћанских земаља и што је, за време тих ратова, и наш елеменат био изложен тешким прогонима.
Европска Турска делила се у то време у четири велика намесништва: Румелија, Босна, Банат и Будим. У Босну је била рачуната и Славонија, као и освојена Далмација; а сва Србија, северна и јужна у Румелију, само је зворнички санџак обухватао и нешто србијанског Подриња. Области или ејалети делили су се у санџаке. Сулејман Величанствени, зван Ал-кануни, "законоша", трудио се да у том пространом царству осигура трајан поредак и постигао је несумњиво врло лепих успеха. Али пространство царства било је већ и за његове владе, као и свуда на свету, довољан предуслов да се добре намере законодавца могу изигравати. Иза његове смрти, за Селимове владе, почиње полагани процес разобручавања, који ће временом узимати све више маха. Дворске и харемске сплетке спречавају активност и солидност управе, а супарништво великих квари војску, уноси корупцију и изазива стална трвења. Већ Соколовић није био слободан од извесних поступака самовоље, подметања и сплеткарења; други после њега у још већој мери искоришћавају та средства, немајући његових способности. Сем тога, као многе друге силе и Турска овог времена почиње патити од оскудице финансиских средстава, која се намичу тешким притиском на народ и на све гране привреде.
Извесне тешкоће зададе Селиму нова хришћанска лига. Млади шпански краљ Филип II (од 1558. год.), васпитан строго католички, завршио је дуги рат с Французима и почео је борбе с Турцима, да би сузбио њихов утицај у Средоземном Мору. Турци су, међутим, желели да у њему осигурају своју превласт. Иако су 1565. год. били одбијени с Малте, они су настављали с освајањем нових база. Посели су грчка острва Хиос и Наксос, а 1570. год. затражили су од Млечана Кипар. Млечани одбише тај захтев и обратише се у исти мах хришћанском свету за помоћ. Посредовањем папе Пија V склопљена је 20. маја 1571. нова Света Лига, у коју, сем курије, уђоше Млеци, Ђенова, Малта и Шпанија. Турци су за то време допловили у Јадранско Море и освојили Улцињ, Бар и Будву, па су ушли и у Боку Которску. Извесни одреди њихове флоте допрли су све до Задра. На глас да је против њих кренула велика хришћанска флота Турци се повукоше. Код Лепанта, 7. октобра 1571., однели су хришћани сјајну победу. Али нису успели да је искористе. Међу савезницима, по старој пракси, није било довољно поверења, а ни зимско доба није било повољно за акције на мору. Но и без тога тај пораз турске флоте није могао имати тежих последица за Турке, чија је снага на копну остала нетакнута и далеко надмоћнија. Захваљујући папи и Филипу II, који су имали разумевања за његов положај, Дубровник је и у овом рату остао неутралан и поштеђен, на велико незадовољство Млечана, који су гледали да га се како било дочепају. То, па неискоришћавање победе и неповерење према Шпанцима определило је Млечане, да у пролеће 1573. склопе сепаратни мир с Турцима. С њиховим изласком растурила се и цела лига.
Сви наши записи тога времена, сви без разлике, бележе тешко стање хришћана и турска насиља. Тој невољи придружила се још и глад. "Од Солуна со вожаху те мењаху за жито, мером колико жита толико соли." У 1574. год. помињу се први пут у већој мери и арнаутски зулуми у Пећи, Ђаковици, Призрену и Скадру. "Две хиљаде хришћана около ових вароши исекоше." Разумљиво је с тога, што је код нашег света, у вези са свим тим, почело јачати нерасположење против Турака, и што су наши људи и у унутрашњости Турске почели поклањати пажњу извесним туђим агитацијама.
Аустрија није учествовала у Светој Лизи; формално је између ње и Турске владао мир. У ствари, на границама је увек било мањих и већих чаркања. Нарочито су биле честе борбе на граници Хрватске и Босне за време Ферхат-паше Соколовића. То је био борбен и силан човек, који се истакао као клишки санџак-бег. Одатле је премештен у Босну. "Кад је улазио у Травник", пише Сафет-бег Башагић, "пред њим се носило 700 барјака. Пратило га је до три стотине дели левента у одијелу од вучине под жељезним калпацима". Год. 1575. он је разбио аустриског генерала Ауерсперга и заробио му сина. Од откупнине за тог роба, која је, по причању, износила невероватну суму од 30.000 дуката ферхат је подигао сјајну џамију Ферхадију у Бањој Луци, која и данас постоји. Он је уопште дигао тај град, који је, истина, постојао и раније, али коме је он дао нови значај. Да би био ближи граници Ферхат је ту пренео из Травника седиште босанског санџака (1580. год.) и знатно допринео, да се развија бањалучки Доњи Шехер. Подигао је и град на Врбасу, да би се лакше бранило ново насеље, коме је поклонио пуну пажњу и своја богата средства. Ферхат је знатно проширио босанско подручје на Крајини, освојивши читав низ граничних градова, као Кладушу, Бужим, Цазин, Острожац и др. Само му је и даље пркосио тврди Бихаћ. За толике успехе Ферхат је постао први беглер-бег босански, па је потом 1588. год. био унапређен и за будимског пашу. Тамо га је 1590. год. мучки убио један роб. Насилном смрћу завршио је у истом граду и његов претходник Мустафа-паша Соколовић, а из потаје је убијен 1579. год., и највећи Соколовић, носилац турске политике за четврт века, Мехмед-паша, велики везир трију султана, Сулејмана, Селима II и Мурата III.
Аустрија је, према турском продирању, које се све више примицало њеним старим границама, спремала посебну организацију одбране. Први појас градова, које њена војска беше посела да спречава Турке, Јајце, Книн, Скрадин био је давно пао; Турци су прешли и Крупу и Острожац; њихове чете угрожавале су не више линију Уне, него цео слив Купе и Коране. Надвојвода Карло, коме је била поверена одбрана јужних аустриских области, поче 1579. год. зидати нови тврди град Карловац као упориште нове Војне Границе. Тај цео гранични појас израдио је врло брзу обавештајну службу помоћу људи и сигнала; у њему је подигнуто неколико караула, војничких чардака и утврђења; а на целом подручју организована је стална војничка приправност. Управа је предата потпуно у војничке руке, који су били једини господари на том терену. Службени језик био је немачки; с њим и добар део целог васпитања. Уз сталне војничке гарнизоне службу су вршили и тамошњи становници, "граничари", "људи са караула", у већини досељени Срби, који су били ослобођени од свих пореза, али који су за то од 16-60 година сматрани као војни обвезници. Раније хрватско становништво са домаћим племством повлачило се већим делом испред Турака на север, али се известан део уклањао не могући да издржи превласт и режим аустриске војске и немачких официра. Њихова имања и земље поседали су српски досељеници.
Аустриски цар Рудолф био је 1592. год. закључио мир с Турцима на осам година, верујући да ће се он и одржати. На Порти, међутим, расположење је било скроз ратоборно. Хтело се, да се ратом запосли војска, нарочито јаничари, који су све више узимали маха и постојали недисциплиновани, и да се једним великим успехом дигне поново углед султана. Из Цариграда је био дан миг босанском паши, ратоборном потурчењаку из Херцеговине, Хасан-паши Предојевићу, да несметано наставља продирање према Хрватској. Њему је пошло за руком, да у лето 1592. освоји Бихаћ и да зада још неколико удараца хришћанима на тој страни. Али кад је идуће године поновио офанзиву претрпео је код Сиска страховит пораз. Сам је заглавио у реци Купи, а с њим је пропао велики број одличних турских јунака. Тај пораз узела је Турска као повод да Аустрији и формално објави рат. За главног заповедника турске војске би постављен велики везир Синан паша, човек који је највише гурао у тај рат и био врло безобзиран.
На папску столицу беше почетком 1592. год. дошао Климент VIII, човек који је живо желео да дође до ближе сарадње међу хришћанским државама и да се обнови значај римске цркве, који беше знатно поткопала Лутерова реформна акција и верске борбе с њом у вези. Његова настојања да дође до новог хришћанског савеза имала су само полован успех. Француска и Млеци не хтедоше да се придруже Аустрији, и у савез уђоше само папска курија, Шпанија и Аустрија. Папи и круговима око њега чинило се, с разлогом, да то није довољно и да савез треба проширити. Пошто је запад био поцепан могло се помишљати само на источне народе, на ердељске Мађаре, Румуне, Пољаке и Русе. Први пут тежила је сад сама папска курија да уведе Русију у решавање европских питања. На папску курију деловали су у том правцу католичка лица с наших страна, која су могла и видети и чути како се шири постепено руски утицај међу балканске хришћанске државе. Руси су имали своје људе у Цариграду и Светој Гори, који су међу свештенством развијали интерес за Русију. Многи наши калуђери XVI века из Свете Горе и унутрашњости ишли су у Русију да траже помоћи и враћали су се отуд с прилозима у новцу и стварима и са причама о пространој православној царевини. Хварски бискуп Петар Чедолини, у посебној претставци, почетком 1593. год., предлагао је папској курији, да се пошаље посебан изасланик на руски двор, који би кренуо Русе и Пољаке у борбу против Турака. Руси, као православни, имају под Турцима доста једноверника, "на чији се устанак има рачунати као на једну од основних погодаба за успех." У истом смислу је извештавао и опат Александар Комуловић, који је обишао сав Балкан и знао ствари непосредно. У том смислу су се обратиле папи 1. јуна 1593. и албанске старешине, свакако под утицајем сличних агитатора.
Турци су већ с јесени 1593. год. почели непријатељства у западној Угарској и тим још више потакли папину активност за стварање лиге. Почетком 1594. год. Комуловић је кренуо на исток носећи папин позив цару Феодору. Папини и аустриски изасланици радили су, међутим, и на другим странама. Њихово деловање у Ердељу, код кнеза Сигисмунда Баторија, и код суседних Срба изазва први устанак међу Србима у Банату. У марту 1594. год. устаници и хајдуци нападоше и попалише Вршац, можда још не као израз добро припремљене акције него из хајдучке назлобрзости и под утиском вести да је избио турско-аустриски рат већих размера. Међутим има знакова као да је лугошки бан, Ђорђе Палатић, Баторијев човек, потицао Србе и Влахе тога краја, да се у што већем броју дигну на Турке. Биће да је било сличних покрета и у унутрашњости. Међу Арнаутима католицима, а и међу суседним српским племенима, било је и агитације и врења већ тада.
Није још сасвим утврђено шта је непосредно потакло Синан-пашу, главног заповедника турске војске, да тога пролећа 1594. год. узме мошти Св. Саве из Милешева и да их спали на Врачару 27. априла 1594. год. Он није могао бити ни једног часа у сумњи, да ће такав поступак дубоко озлоједити Србе. Шта је хтео с тим? Да казни Србе за тај локални устанак у Банату, или да их унапред заплаши? Нама се чини да су мотиви морали бити дубљи. Такав поступак према мртвима није био у обичајима Турака; телеса краљева Милутина и Дечанског и тело кнеза Лазара и других српских светитеља остала су поштеђена све до наших времена. Очевидно је, дакле, да се хтело тим светогрђем Св. Саве погодити саму цркву и њене претставнике, који су у Сави гледали свог духовног родоначелника. А то се догодило што турске врховне власти са Синаном на челу нису биле задовољне држањем српских црквених лица, њеним везама и радом у народу, и што су спаљивањем Савина тела хтели, и симболично и стварно, да спале српску слободарску мисао, која се почела све јаче осећати.
После овога било је јасно, да ће устанак у српским земљама захватити шири обим. У самом Банату он се разбуктао неочекивано. Устаници заузеше Бечкерек, Липово, Тител и неколико других места. Устанички духовни вођа постао је владика Теодор Тиводоровић. Турци су претрпели велике губитке, али су на крају, ипак, превладали захваљујући премоћи и својој бољој организацији. Ердељски кнез Жигмунд Батори, који се дуго ломио да се коначно определи, није их прихватио у одлучни час и у пуној мери, иако су му Срби нудили деспотско достојанство и будућу српску круну. После пораза добар део Срба повукао се у Ердељ и тамо се населио. За владику Тодора казује се, да је потом основао у Сибињу српску епископију; а један српски натпис бележи, да је темишварски паша вршачког владику "одро на мех".
У лето 1594. год. почела је велика турска офанзива у Мађарској. Синан-паша освојио је важни Ђур између Будима и Беча и упињао се потом узалуд да узме и Комаран. У јесен повукао се на зимовник у јужну Угарску с намером да идућег пролећа удари на Беч. Али му је велики устанак у Влашкој и Молдавској покварио намере. На Порти постадоше веома незадовољни таквим исходом рата и свргоше Синана у фебруару 1595. У јесен те године повео је војску сам нови султан Мухамед III, да сломије Аустрију и њене савезнике, ердељског и влашког кнеза, али ни он није имао много среће. Рат се продужио и изазивао на све стране нове преговоре, нове везе и нове акције.
Папска курија живо је радила на том, да изазове устанке код хришћана на Балкану, а у првом реду код Срба и Арнаута. Њих су сматрали као најборбеније и као најжељније да се отресу турске власти. Овог пута главно средиште папине акције постао је Дубровник, кроз који је пролазило неколико њених агената и радника и неколико проблематичних авантуриста. Република се, наравно, правила да не види ствари и чувала је до краја своју вазалску лојалност. Песник Фрањо Лукаревић Бурина постао је шпански повереник у Турској, а Антун Сасин, који је у својим Разбојима од Турака опевао ово ратовање, сав је био на страни хришћана. Један од активних агитатора беше фра Доминик Андријашевић, члан херцеговачких Андријашевића из Попова. Он је већ одавно хватао везе са људима из Херцеговине и уговарао устанак. У том су га, по папиној жељи, помагала многа угледна црквена лица, која су и иначе учествовала у покрету. Сам корчулански бискуп долазио је у Будву, да ради на устанку. Једине сметње на које су наилазили потицале су од Млечана, који су били љути противници целе ове акције и који су зазирали од тога, да се Шпанци не утврде на источној обали Јадрана.
Међу нашим људима, нарочито после спаљивања моштију Св. Саве, покрет је наишао на велик одзив. Ораховички епископ Василије напустио је 1596. год. епархију и цело имање и прешао је у Хрватску. Охридски архиепископ Атанасије радио је међу Албанцима, а црногорски епископ Херувим у својој средини. Средиште акције за Херцеговину постао је од 1596. год. требињски манастир, у ком је седео митрополит Висарион. Они су се сви, сем Атанасија, изјашњавали за Аустрију, на коју је пао главни терет рата, и чији би успех имао да донесе њиховом ослобођењу. Као главни радници у народу за Аустрију били су ускоци, који су се размилели на целом подручју од Сења до Дубровника. Они су једним смелим препадом 8. априла 1596. год. били чак преотели тврди Клис, али нису могли и да га одрже. У Аустрији се помишљало једно време да се крене и акција у Босни, где је малтешки витез Далматинац Фрањо Бртучевић радио у њену корист. Али бечка влада за такав подвиг није имала снаге; она је с великим напором једва успевала да како-тако одолева Турцима у Угарској.
Крајем 1596. год. почели су, после албанских Кимариота, да се буне и наши људи. Први устанак избио је међу Бјелопавлићима, а после се проширио на Дробњаке, Никшиће, Пивљане и Гачане. На челу устанака налазио се никшићки војвода Грдан. Два српска калуђера упућена у Рим 1597. год. излагала су на папској курији српску прошлост, све од Немање, наглашавајући како "наша земља велми плаче", што нема више људи од његова рода. Они су тражили од папе да упути на Нови војску, коју би помогао војвода Грдан са суха. Одатле, они би пошли на Оногошт, где би се скупили главари од све Црне Горе, Дукађина и осталих земаља. За случај акције могло би се рачунати на 100.000 добрих бораца. Откад су Турци однели Св. Саву "њима бог не помога, убијају их крстијани са сваке стране." На калуђере нападају говорећи им: "Ви се богу молите на наше зло." Папа нека пошље једног човека као господара Србима, који ће бити добар хришћанин. Та порука показује расположења која су у тај мах владала међу извесним српским духовним и световним вођама. Овој акцији придружио се чак и пећки патриарх Јован, само је његов став, разуме се, био са више резерве. Охридски архиепископ Атанасије налазио се у ово време у Риму, пошто је његов покрет завршио с мало успеха. Али ни српски није био боље среће. Побуњена херцеговачка племена, Дробњаци, Никшићи и Пивљани, почела су 1597. год. борбу, али су код Гацка била потучена. Разбио их је црногорски санџак Дервиш-бег.
Наши људи били су несавесно увучени у ову ствар. Изазивани су пре него што је ма каква стварнија акција била у изгледу. Аустрија, у чије се име много обећавало, није била у могућности да покрет понесе ни до Будима, а камо ли до Босне или Србије; папска курија није уопште долазила војнички у обзир; а Шпанија је имала својих брига. Разне авантуристе и добронамерне али недорасле дипломатске шепртље обавештавале су нетачно и обојено обадве стране. Једнима су обећавали више него што се могло испунити, а другима су претстављали прилике зрелијим него што су биле. Протурало се много лажних извештаја; било је "петљања" на више страна. Иако је љуто страдао, наш свет, ипак, није био изгубио сву веру; у својој наивној честитости мислио је да су поруке и обећања могли бити ипак стварнији него што су испадали у стварности. Једина поука после свега била је само та да су постали више обазриви. Турци, заузети у Угарској, Хрватској и на Приморју, били су вољни да у неколико попусте, бар за тај моменат. У нашим областима није овом приликом настрадао ниједан од истакнутијих вођа; једино је у Велесу 1598. год. био посечен архиепископ Валом.
Рат између Шпаније и Француске ослабио је, у великој мери, веру у хришћанску победу већег стила. На папској курији, где нису били задовољни због шпанских претензија у Италији, јењавала је исто тако стара ревност. Увиђајући да не могу одржати оно што је обећавано у њихово име одговорни чиниоци у Риму избегавали су да се састају с нашим људима, који су им тражили објашњења или помоћи, а на писмене поруке давали су одговоре пуне само лепих речи. И то не само према обичним лицима, него и према српским првосвештеницима.
Банатски Срби придружили су се, у великом броју, Жигисмунду Баторију, који је од 1595. год. почео са Румунима заједно борбу против Турака. Он је и раније помагао Србе, али недовољно. Сад им је дао слободу да се насељавају по ердељском земљишту (1596. год. дошло је у његову државу на 10.000 српских душа), награђивао је њихове вође и излазио им и иначе на сусрет. Међу српским четовођама тога времена истиче се нарочито неки Дели-Марко, који је, харајући, прелазио Дунав и допирао дубоко у унутрашњост Турске, чак до долине Марице, док на једном таквом походу није био заробљен. Ослободивши се некако из ропства прешао је у службу влашког војводе Михаила, који је после отступања Баторијева с ердељског престола, био главна личност на тој страни. Тим се много замерио, са Србима заједно, мађарским ердељским сталежима, против којих је Михаило био уперио своју акцију. После Михаилове погибије (1601. год.) Срби су се покорили аустриским властима, које су заузеле Ердељ. Заједно с Румунима они су под вођством Дели Марка 1603. год. потпуно сузбили Мојсија Секеља, који се помоћу Турака био прогласио за кнеза. Аустриски режим у Ердељу био је веома суров и тежак и није чудо што је с њим заједно пала велика мржња и на Србе, као на његове помагаче. У толико више што Срби у Ердељу нису били елеменат реда и што су, с хајдуцима, иначе у замућеној земљи направили доста зла. Тада се, међу српским четницима, спомиње и Баба Новак, чија ће се личност, у народној песми и предању, стопити са Старином Новаком. Кад се Стеван Бочкај 1604. год. прогласио за ердељског кнеза имао је Србе као главне противнике. Из освете Срби су идуће године предали Турцима град Липову. Да би их смирио Бочкаји им је упутио врло ласкав позив обећавајући им равноправност, али с њим није имао никаква већег успеха сем што му је липовска српска посада опет повратила град.
У јужним областима духови, исто тако, нису могли лако да се стишају. Албанска племена, а посебно Дукађинци, нису остављала оружја. Сукоби с Турцима понављали су се непрестано, а 1603. год. избио је поново прави устанак. Патриарх Јован, шаљући 1602. год. неке рукописе на оставу у Хиландар с болом је писао, како у та времена "хришћанин нигде не беше миран", па ни он сам. Много записа тих времена помиње страдања и "умањење" хришћана и рушење и оштећење и опустелост цркава. "Тада отац чедо за хлеб продаваше, и син оца, и кум кума, и брат брата. Оле беда! Тада беше роб по пет гроша, а во по 15 дуката, кило жита пет гроша, пинта вина по дукат." "Многи се данци стизаху на хришћане", јадикује други, "по четири и по пет." Трећи казује, да се цена коњу пела до 300 дуката, да је ован цењен по пет, а товар жита по шест дуката. "Тада се умножила свака неправда међу људима и бешчашће родитељима од њихове деце. И усахну свака љубав блага код људи". Један је писар просто нарицао од невоље опште и глади, која је таманила људе: "Ох беда, ох туга, ох скрби те године од проклете деце агаренске на хришћански род. Ох, ох, ох!"
У Босни се за то време био одметнуо Џелали Хасан паша, звани "писар" или "скриван", задајући доста бриге турским властима. Узео је био, у отсуству беглер-паше, сву власт у своје руке, 1603. год. Аустријанци су покушали извесне преговоре с њим, а колико су били слаби види се најбоље по том, што нису могли да ову пометњу у Босни искористе и да се дочепају бар једног дела те земље. Чак ни онда, кад су се између Босанаца и султанове војске с једне и Хасанових чета с друге стране водиле огорчене борбе. Поражени Хасан био се повукао у пролеће 1604. год. из Бање Луке према Сарајеву, али се ни ту није могао одржати. Из Граца су узалуд слате поруке карловачком генералу да му прискочи у помоћ. Смешне изгледају, после тога, све комбинације и планови, саслушавани и рађени у аустриским дворским канцеларијама и упућивани у Рим и на друге стране, како би царска војска на што лакши начин могла да завлада Босном. У целом раду било је доста и подваљивања. За фра Доминика Андријашевића, једног од главних агитатора, проносило се, на пр., да су код њега, приликом једне преметачине, нађени лажни печати, које је ударао у име неких лица из Босне.
То све није опаметило људе. Аустриски двор настављао је стално преговоре и обећавања, а од 1606. год. појачали су нешто своју активност и Шпанци. Од српске стране јављали су се у Грацу и Прагу, на двору надвојводе Фердинанда и царева заменика надвојводе Матије, уз сумњивог Андријашевића пећки калуђер Дамјан Љубибратић, који је већ 1597. год. имао мисију у Риму, и друга иначе мало позната лица, од којих се Никола Драшковић издавао за племића босанског и био у везама са фрањевцима. Можда ће имати право Јован Томић, који је мислио да та стална аустриска преговарања и обећавања нису чињена без извесног плана. Њима се, мисли он, "ишло на то да се изазове покрет, који ће задржати Турке, да сву силу своју не одвлаче у Угарску". Обећавало се још и у току 1606. год., иако је изморена и свима невољама измучена земља једва чекала мир, о коме су с Турцима вођени потајни преговори и који је склопљен 1. (11.) новембра 1606. на ушћу Житве у Дунав.
За ово време и Млечани су извршили један напад против Дубровника. Крајем јануара 1603. посели су они дубровачко острво Ластово, да би тобоже спречили ускочке гусарске нападаје. Дубровчани се у невољи обратише папи и хришћанским владарима, али им је главна помоћ дошла од Порте, која се заузела за Републику Св. Влаха као за свог вазала. После извесног затезања Млечани су били присиљени да 1606. год поврате отети оток и да обуздају своје прохтеве.
Кад су престале непосредне везе са Аустријанцима наши су се људи, упућивани са разних страна, стали обраћати шпанском двору. Као средоземна сила, противница Млетака, Шпанија је у то време тежила да добије које упориште на источној обали Јадранског Мора и налазила је за ту тежњу извесне подршке и на папској курији. Она је с тога прихватала понуде извесних људи из Албаније, који су је позивали да им помогне у устанку против Турака. Тим људима придружили су се Андријашевић и Љубибратић. На шпанском двору они су били примљени лепо, јер су се претстављали као народни опуномоћеници, с којима је већ раније озбиљно преговарао и аустриски двор. У Шпанији они су чак склопили и погодбу о покрету Срба и Арбанаса. Већ у лето 1606. напала је шпанска флота Драч, а идуће године избио је нови бунт у Албанији. У Напуљу, код шпанског вицекраља, стицале су се разне вести и разне врсте људи. Изасланства војводе Грдана цењена су ипак нарочито; по њиховим извештајима то је био, principalissimo huomo". За њ се озбиљно помишљало, да би могао са Сењанином Ивом Влатковићем помоћи да се поново отме Клис и да има врло широк утицај. Његов углед, каже један извештај од 15. маја 1607., био би довољан да дигне устанак у Црној Гори и околним странама. А тај би устанак натерао Турке да разделе своје снаге. Али са скупим искуством од пре неколико година Грдан није хтео да се излаже никаквој опасности пре него Шпанци не дођу у јадранске воде и не почну озбиљне операције. И с тога је преговарао али чекао.
Шпанско отезање учинило је, да су наши људи стали тражити нове везе. Избор је пао на врло несрећну комбинацију, на савојског војводу Карла Емануела I, човека амбициозна, али превртљива и скроз непоуздана. Тражећи неку круну у Европи он би се био задовољио и са Албанијом. Преко извесних лица из тих страна обавестио се о дотадашњем раду на ослобођењу Албаније и ступио у везе и са војводом Грданом. О српским стварима њега је обавестио Дамјан Љубибратић, који је дошао из Напуља у Турин. Почетком 1608. год. дошла су у Дубровник два војводина племића повереника тражећи ту састанак са Грданом и стварајући везе с људима из Херцеговине. Дошла су заједно с Љубибратићем, који им је имао бити посредник. По споразуму с њима требало је да он лично оде до Грдана, али он то, не знамо зашто, није учинио, него је узео за посредника Иву Рашљанина, истина пријатеља Грданова, али млетачког човека. Тако су Млечани, и иначе прилично обавештени, сад дознали за све појединости. Добили су том приликом могућност и да прочитају писма, која је војвода савојски био упутио патриарху Јовану и Грдану. Српски главари (писмени извештај млетачки каже, conti et principali del paese di Albania) одговорили су војводи да жељно очекују његову акцију да би га радо примили за свог краља. Војводи је писао и патриарх Јован, а обратио се у исто време и папи и шпанском краљу скрећући им пажњу на озбиљност ствари и опасност по хришћанство, ако она не успе. Српски главари састали су се били у манастиру Косијереву, 18. фебруара 1608., и са тог састанка упутили су одговор Карлу и писмо шпанском краљу тражећи енергичан подвиг. Из Напуља је на та писма стигао патриарху одговор, који га је тешио надама, и који је јасно говорио да, због заузетости на другој страни, Шпанија не може у тај мах учинити ништа на истоку. Али је било доста људи који су још веровали и којима лично није можда било у интересу, да се свет смири. А ускомешали су се били на више страна. У лето 1608. стигао је у Турин, војводи Карлу, и један архиепископ из Босне са четири калуђера, очевидно у истом послу. Гласови су се ширили стално, да је шпанска флота већ на путу и да акција тек што није почела. Нарочито је слао сувише оптимистичке и нетачне извештаје калуђер Дамјан, који се био сувише заплео у ове ствари и био или сувише лакомислен или одвише наиван. Под утицајем његових и других порука Срби су сазвали шири збор у Морачу и на њему су 13. децембра 1608., у патриархову присуству, главари Црне Горе и источне Херцеговине по други пут донели одлуку, да ће признати Карла Емануела за свога краља када дође да их ослободи, и да ће га патриарх крунисати по старом обичају. Патриарх је уз то тражио признање свих права православне цркве, а изрично је нагласио да "у наше стране никако нећемо ни језуита, ни никога другога, који би пук хришћански обраћао на закон римски."
Међутим, тај акт није више био потребан. Ситуација у Европи скренула је пажњу Карлову на друге стране. Протестанти су 1608. год. склопили своју унију, којој је као одговор следовала католичка лига. У Аустрији се већ озбиљно говорило да је "bellum civile ante portas." Француска се, у савезу с протестантима, спремала на нови рат против Хабсбурга. Шпанија, у очевидном и наглом опадању, имала је бити уплетена исто тако. У таквим приликама Карлу није могло бити стало до тога, да се сувише излаже и залаже на далеком Балкану. Како се брзо одушевио за ствар тако је брзо и охладио.
Али, мада је он одустао од акције и мада је било мање-више јасно да се повукао и шпански двор, наши су људи ипак настављали акције. Устанак, који је 1609. год. избио у Горњој Албанији, захватио је и суседна племена Клименте, Куче, Пипере и Бјелопавлиће, али је без помоћи са стране малаксао и био угушен. Извесни наши људи створили су били занат, да скоро с лучем траже људе, који би помогли покрет. Тако су, на пример, 1610. год. преговарали са кнезом из Мантове, а после са војводом Тоскане. Могло би се рећи, да су ти преговори били вођени скоро без свести о одговорности, кад не би било извесних података, да је по среди било и пустих амбиција и ниских мотива. Извештаји папских нунција из Граца и Беча 1609. год. нису нимало повољни за личност и морал фра Доминика Андријашевића. Питање је колико је био бољи његов друг и сарадник српски монах Дамјан Љубибратић, који је десет година шетао по Европи и дипломатисао. По овом како су ишли од једног господара другом, обијајући прагове разних дворова, не видећи после толико времена суштину ствари, и не стекавши никаква искуства за десет година, човек доиста добија утисак да, у најмању руку, нису били нимало подесни за тако тешку дужност коју су примили на себе. Али нису искључени ни други, по њих много неповољнији, закључци. Тешко је веровати, да и они сами нису увиђали, како је и тешко и немогућно сломити турску снагу таквим једним подвигом, без тежих заплета и последица, све да су ти планови имали и конкретнијих резултата. Сем тога, целу акцију су читаво време енергично и с много веза ометали Млечани, који су успели да неколико главних радника увуку у своју службу и да, добро обавештени, мање-више паралишу сваки значајнији потхват.
Војвода Грдан умро је негде око 1612. год., а мало за њим преминуо је у Цариграду 1614. год. и патриарх Јован. Нема никаквих поузданих података о том, да би завршио насилном смрћу, како су неки наши људи претпостављали. Мало после њихове смрти избио је у наше крајеве авантуристички претендент на турски престо, Јахија, који се издавао за сина султана Мехмеда III и који беше примио хришћанство. Он је пре тога тражио по Италији владара, који би му помогао да дође до престола, па се, међу осталима, познао и с неким нашим људима, који су обилазили талијанске династе. Јахија је дошао у Пећ, мислећи да ће ту затећи патриарха Јована. Причања о његовом бављењу међу Србима и Арнаутима и о његовим покушајима да ту изведе устанак великих размера не изгледају нимало вероватна; сигурно је, да су извесна лица просто измишљена или анахронисана (н. пр. херцеговачки митрополит Макарије, патриархов синовац Висарион). Биће да је те и њима сличне вести ширио Јован Ренези, сумњиви тип који је служио у исто време по два господара, који је био и ухода и завереник, и који је, смуцајући се по Европи, хтео да своје везе и тобожње утицаје што скупље прода. Он је и лично слао поруке патриарху Јовану и Грдану, хтео је да га сви признају за војводу и да му издају неку врсту генералног пуномоћства. Он је измислио и вест, да је 8. септембра 1614. одржан у Кучима велики збор српских главара, који је имао да изради папи план о великој акцији за народно ослобођење и који је, тобоже, одређивао њега као српског претставника.
Несумњива је чињеница, да је крајем XVI и почетком XVII века, под утицајем хришћанске западњачке активности, српски народ у Турској изменио своју политику. Истина, још не на целом подручју, али ипак на више страна; и, што је најважније, у главном средишту српског духовног и политичког живота, у Пећи и његовој околини, Макаријев правац био је напуштен. Турци су били изненађени српским држањем и огорчени; у огорчености су учинили и један поступак који је био чисто и необично светогрђе. Ако су дотле Срби били оруђе туђе пропаганде и радили, у најбољим тежњама, и нехотице против себе, њихова је даља борба била разумљива реакција на турско држање. После метежа од петнаест година и тешких страдања они су на крају дошли до уверења, да су се и сувише изложили без икакве стварне користи, а изменили су своје држање. Нови српски патриарх вратиће се на стару линију. Али, мада у први мах бесплодан, овај је покрет унео у српски живот нова осећања. Слободарске тежње пробудиле су се у народу и радиле су од сад више притајено, али стално. Спаљивање тела Св. Саве створило је дубљи јаз између Турака и српског свештенства, који се више није дао премостити. Тим моментима дошле су и социалне невоље. Истрошена дугим ратовањима и напорима Турска је сасвим пореметила своје финансије и морала је да изналази све нове изворе за државне приходе. Трговачки неинвентивна и без правог полета, са неразвијеном трговачком флотом, не залажући се за што активнију продуктивност богатих области којима је располагала, Турска је прибегавала најкомотнијем средству прибављања прихода тим, што је повишавала старе и ударала нове порезе. С тога видимо, да замире рударска производња, да трговина не улази у смелија предузећа, да сељак, оголео и несигуран, у великом броју напушта земљу, па или прелази преко границе, или се склања у планинске, теже приступачне, крајеве. Земљорадња уступа пред сточарством и све више остаје запустеле и необрађене земље. Да је то још више појачало хришћанско незадовољство разуме се само по себи; рајветин и зулум постају појмови који добијају нарочит израз погоршаног социалног и правног стања.
Као највиднија последица ове промене у политичком држању Срба било је повећано исељавање из Турске. Лика је крајем XVI века задавала много јада пограничним аустриским властима. Њу и Крбаву Турци су били населили Србима и с планом су пуштали њихове чете да харају по суседству. Кад је освојио Бихаћ Хасан-паша Предојевић се пожурио да у његову област што пре доведе српске колонисте. Срби су, у то време, на крајини и по турској граници чинили Турцима велике услуге, користећи се и сами њиховим освајањима. У аустриској Војној Граници Србе су штитиле, у главном, само војне власти, док су им племићи и староседеоци често пута загорчавали живот. У Турској бар с те стране није било сметње; они су обично долазили на земљишта, која су дотадашњи и поседници и кметови напуштали склањајући живу главу. Разумљиво је с тога што су Срби на турској страни били активнији и што је та активност задавала главобоље на аустриској страни. Али од почетка хришћанског покрета стање се видно изменило. Већ је А. Карољи добро приметио, да је спаљивање тела Св. Саве изазвало преокрет. Год. 1600. насељена је Србима околина Гомирја, а после тога иселило се око 500 Срба из околине Бихаћа у хрватску Лику. Били су то већином чланови племена Крмпотића. За њима су ишли и други, из тих области и из Лике. Тога сељења било би свакако и више, да се нису власници, Зрињски и Франкопани, свим начинима противили да на њихово земљиште долазе људи, који неће да буду њихови кметови. Војне власти су узалуд посредовале. Гомије је осамдесет година лежало пусто. Шта су власници имали од њега? Међутим, насељавањем Срба појачава се безбедност границе. Земаљски сталежи донели су ипак 1604. год. у Пожуну одлуку, да се укине неправда, да досељеници не плаћају деветину властели на чијем се имањима налазе. Двор је успео у толико, што је одбио да Срби плаћају тај порез за време рата. Привилегије, које је цар Рудолф био 22. априла 1607., по предлогу надвојводе Фердинанда, потписао за Србе у Лици остале су непослате из страха, да се тим, због горњег закључка, не би дошло у отворен сукоб са сталежима. Против Срба је и крањски земаљски сабор. Кад је 1609. год. дошла једна нова група досељеника из Рибника, из Лике, и кад се за њу тражила помоћ и смештај, он је одговорио, да је од Срба било више штете него користи и с тога се предложило, да се обустави свако даље примање Срба на тој страни. Одсељеним Србима светили су се, уз то, и Турци упадајући међу њих и пленећи им стоку. Такав један већи нападај забележен је 1613. год. против Срба у Модруши. Гоњени и нетрпљени Срби су се и сами светили коме су стигли, а понеки су и напуштали нова насеља и одлазили на разне стране, а понајвише на славонску границу, где је стање било много сношљивије.
У последњој десетини XVI века појачала се и српска имиграција у Славонију. Пример је дао ораховачки владика Василије. То досељавање помагао је заповедник хрватске границе барон Јохан Херберштајн, у споразуму са високим војним круговима. У главном су прелазили Срби из турске Славоније у аустриску, у Ровишће, Копривницу, Поганац, Св. Криж, Иванић. Пре досељавања пограничне аустриске власти давале су Србима разна обећања, да би их лакше придобили на своју страну, али после досељења јављале су се исте правне тешкоће као и у Хрватској. Главни власник у тим областима била је загребачка бискупија, која је бранила своје интересе. Војне власти заступале су Србе и одбијале су захтеве бискупије у главном оним истим разлозима, којим су их браниле и у Хрватској. Према Србима оне су биле у обавези, јер су им раније обећавале да неће бити ничији подложници. Сем тога, оне су се бојале да се разочарани Срби не врате у Турску и да тако не имадну двоструку опасност: поновну опустелост границе и раздражено непријатељство Срба с њиховим турским помагачима. "Досељавање Срба у аустриски део Славоније", пише А. Ивић, "било је најинтензивније од год. 1595. до год. 1600., а досељавање у Хрватску од год. 1600. до год 1611." На почетку XVII века у тадашњој Хрватској, у вараждинском и карловачком генералату, број православних душа, то ће рећи у претежној већини Срба, ценио се на 60.000 душа.
Борбе о односу поседника и српских досељеника нису престајале. После склопљеног мира с Турцима 1606. год. чинило се, да је прошла непосредна опасност и да Србе треба притегнути. И загребачки бискуп и великаши тражили су од цара, да испуни њихове захтеве. Генерал Траутмансдорф и надвојвода Фердинанд залагали су се за то, да се према Србима има што више обзира. И успели су у приличној мери. После неколико узалудних покушаја да дође до узајамне нагодбе краљ Фердинанд II, 7. августа 1623., узео је досељенике под личну заштиту и обећао им, да их у новим поседима неће нико сметати. Тим, истина, цело питање није било скинуто коначно с дневног реда, али је положај Срба у знатној мери олакшан. Мало касније, 25. септембра (5. октобра) 1630., двор је одобрио Србима посебан статут, који је одређивао њихову унутрашњу организацију. По том статуту Срби су добили посебан положај. Имали су, на челу својих општина, изабраног кнеза, и своје суце. Иначе су сви, од 18. године, имали служити у потпуној ратној опреми, у случају турских нападаја. То је била врло јевтина војска, далеко јевтинија него најамничке чете, којима се тако често прибегавало, и увек релативно брзо приправна. Уз то, обрађујући земљишта на опустелој граници Срби су дизали привредну снагу земље и тим и посредно и непосредно били од користи држави. "Г. 1626.", пише др. Ј. Мал, "краљевски комисари ценили су укупни број ускочких обитељи вараждинске границе на 1.200, а владика је пак, Максим Предојевић, наспрам Леваковићу тврдио, године 1641., да је у то време било у загребачкој бискупији око 11.000 православних кућа". Генерал Траутмансдорф говорио је још 1613. год., да би Срби досељеници "у случају побуне, могли наступити са већом моћи него цела Славонија".
У ово време било је и великог исељавања из средње Далмације. За време борби око Клиса 1596. год. и после њих околном становништву светили су се и Турци и Млечани. Један народни устанак у том крају 1603. год. довео је до смењивања турског санџака Мехмед-бега, али је тај човек успео да постане босански паша, и да се, с тог положаја и иначе, свети свима противницима. То је изазвало велике сеобе и уклањања. Од 1603-1624. год. рачуна се, да се могло иселити до 10.000 кућа. Тада су опустели манастири Драговић и Крупа. Ј. Ердељановић је својим проучавањима дошао до резултата, да је тада извршена и сеоба Буњеваца на подручје Бачке. Др. Р. Јеремић је утврдио, да презимена и народне песме Буњеваца показују, да су крајеви између Неретве, Врбаса, Саве, Купе и Јадрана били њихова најдуготрајнија етапа. И остала проучавања потврдила су ту чињеницу. Буњевачко становништво, које потиче из западне Босне и Херцеговине, повлачило се најпре према Далмацији, а одатле у дунавске области. Населили су се у области Суботице, Баје и Сомбора, из којих су се пре тога, 1598. год., многа српска насеља склонила према северу, у околину Острогона. Сам назив буњевац чест је по целој Далмацији и употребљава се само за католике. Етимологија речи још није сасвим убедљиво протумачена.
У тим крајевима, у XVI и почетком XVII, довело је до великих заплета и питање ускока. Из почетка, док су и сами ратовали против Турака, Млечани су примали и помагали ускоке, али пред крај XVI века, кад су веровали да се ствари обрћу против њих, Млечани су им постали непријатељи. И то огорчени. За време борби око Клиса и после њих они су гонили не само њих, него и своје поданике, који су били с њима у вези, па чак и висока свештена лица, као, на пр., шибеничког бискупа. То је изазвало освете ускока на свима странама. Они су ометали млетачку трговину и на копну и на мору, правили дрске залете у млетачке луке, харали и пустошили гдегод су могли. Њихови противници звали су их с тога љутито ,razza di ladroni’, али су признавали да имају симпатија у народу због нападања на Турске. У том погледу веома је занимљиво прочитати дело задарског надбискупа М. Минућиа Historia degli uscochi и његова настављача П. М. Паола. Аустриске власти, којима су ускоци били једна врста савезника, помагала су их новчано и затварала су очи на извесна њихова недела. Млетачки протести, чести и понекад врло енергични, нису могли да измене ствари. Аустриски покушај да обузда ускоке 1602. год. завршио је формалном буном. Да би им доскочили предузимали су више мера. Немајући поуздања у талијанске војнике да се носе с њима, ни у Хрвате, који им нису били сигурни, они су против њих доводили Арбанасе. Проказивали су их и Турцима. Од год. 1597., кад су ускоци опљачкали њихове лађе у Ровињу, они су против њих водили праве хајке. Не без крупних разлога. Ускоци су у лето 1605., у једном ретко смелом подвигу, допрли све до Требиња и Сланог, а залета до Неретве било је више пута. Нарочито су се били уплашили у Млецима кад су чули, да Шпанци настоје добити Сењ од Аустрије као базу у северном делу Јадранског Мора. Тада су млетачке власти озбиљно покушавале да купе тај град од Аустрије. Кад то није помогло дошло је 1615. год. до блокаде Сења и хрватског Приморја и на крају и до правог рата између Млетака и Аустрије. Рат је заинтересовао целу Европу и ставио ускочко питање пред хришћанску савест. Посредовањем са више страна ратовање је завршено миром у Мадриду 1617. год., по коме је Сењ морао бити расељен.
У народној поезији, које је ускочке подвиге пратила са видним саучешћем, нема много мотива и песама о борбама с Млечанима, јер се осећало да та борба између хришћана није много симпатична. Сењанин Иво, или Иво Влатковић, не памти се ни као аустриски капетан, ни као млетачки противник, него као првоборац против Турака. То је била средина, у којој се, тада, није питало за порекло, и веру, него се само гледало ко је бољи јунак на тешком месту према општем непријатељу. Народна песма не зна ни то, да је Сењанин Иво 1612. год. у Карловцу био погубљен за казну, што је опљачкао храну из царских магацина и лађа. Очевидно, српски певач не би желео да скрнави помен једног јунака, с којим би заједно морао да оскрнави и читаву групу лица, које је идеализовао и у којима је гледао своје осветнике.
Заједничка ратовања против Турака приближила су већ поодавно разне хришћанске народе Средње Европе. Али као да нису могла ни на нашем угроженом терену да много ослабе оштрице верских противности. На западу ово је било доба кад су верске борбе тровале све друштвене и државне односе; год 1618. почеће, сав у њиховом знаку, страховити Тридесетогодишњи Рат, који ће просто опустошити добар део Средње Европе. Код нас, на југу, ова активност против Турака носила је друго обележје. Она је проповедана у знаку хришћанске солидарности; у њој су, први пут тако јавно, учествовали као вође свештена лица православног и католичког круга; и први пут су, после толико векова, наши људи ушли у непосредније везе са Римом. Учинили су то у огорчењу против турског насиља, у тежњи да се ослободе њихова притиска и са уверењем да ће, ослобођени имати далеко мање опасности с римске стране. У римској цркви, од Тридентског Сабора, оживела је необично верска активност с тежњама да се црква реформише и оспособи за нове задатке. Тада је већ ушао у програм жив рад у турским областима, међу тамошњим хришћанима. Заводу Св. Јеронима у Риму обраћана је нарочита пажња у васпитавању свештеничког подмлатка за Југословене. Босански фрањевци са Петром Солињанином почињу 1596. год. своју интензивнију делатност у Бугарској и у Ћипровцу стварају важно културно средиште. Али нарочито је имала да организује рад међу некатолицима Конгрегација ,de propaganda fide’, која је основана у Риму 1622. год.
Да би придобили Србе, Бугаре и Русе за своју државну и црквену политику у Риму су апеловали на два осећања: на хришћанску солидарност, која има бити што дубља, и затим на словенску узајамност. Ова дотада није била с планом негована, иако је постојала и долазила с времена на време до изражаја. Феудални Средњи Век није водио рачуна ни о ужој племенској и народној заједници, а камо ли и о широкој, у оно време скоро апстрактној, али је зато та свест о узајамности постојала у извесним интелектуалним, а посебно црквеним круговима. Наши људи XVI века одлазили су не само у православну Русију, него и у католичку Пољску. Хотећи да увуче Русе у сарадњу са Светом Лигом, папа Климент VIII у јануару 1594. нарочито је препоручивао опату Александру Комуловићу, свом изасланику у северне земље, да их потиче упозоравањем на њихову племенску сродност с Јужним Словенима. У вези с том политиком почела се развијати славенофилска или свесловенска идеја и у науци и у књижевности. Бенедиктински опат Мавро Орбини објавио је 1601. год. своје још и данас корисно дело Il regno degli Slavi, са широким погледом и пуно славенског родољубља. Далматински књижевници Петар Зоранић, Јурај Бараковић, Иван Иванишевић и други пуни су словенског култа и одушевљења, али најачи израз добила су та нова осећања у дубровачког песника Ђива Гундулића, који је у свом Осману с одушевљењем поздрављао победу Пољака над Турцима као победу Словенства и који је подједнаком љубављу обухватао све Јужне Словене и хришћанске борце од Александра Маћедонског "Србљанина" до Скендер-бега. Одјеке тих схватања и одушевљења налазимо још у XVIII веку, у популарном, иако књижевно невеликом, Разговору угодном народа словинскога Андрије Качића Миошића.
У Риму се, с тим радом у вези, настојало много на том да се изврши и уједињење цркава. Преговори с патриархом Јованом додиривали су и та питања. Извесни српски црквени кругови били су склони да с папом ступе у ближе везе, из оних истих разлога из којих су то чинили и Грци XV века. Желело се ослобођење од Турака, па ма и под папским окриљем, ако већ не иде друкчије. Јер се међу нашим људима веровало, да је политичка снага папске курије тога времена била далеко већа него што је стварно била.
Први српски епископ који је стварно признао српску унију био је Симеон Вретања. Њега је за епископа у аустриском делу земаља Угарске, Хрватске и Славоније био 1607. год у Ђуру посветио избегли коринтски грчки архиепископ Козма. Биће да наш свет није био задовољан тим постављањем од стране једног грчког митрополита, кад је Симеон морао тражити признање и од патриарха Јована, које је и добио 1608. год. Или није било канонски чисто постављање Симеоново од Козме, који није имао свог архијерејског сабора, нити сам своје области? У сваком случају за ауторитет пећског патриарха није од мале важности, што се његова јурисдикција тражила и признавала и на подручју аустриске царевине. Симеон, за кога не знамо кога је порекла и коме је требало да он прави тај заобилазни и мало сумњиви пут до своје епархије, ступио је у везе са загребачким бискупом Петром Домитровићем, који је сам потицао из православне породице. Под његовим утицајем Симеон је пристао на унију и 1611. год. признао папу. Од католичких власти добио је дозволу да обнови њихов разрушени манастир Марчу и да ту буде његово епископско седиште. Вретењин положај после тога у нашем народу није био лак. Загребачки бискуп тражио је стално, да српски насељеници у Славонији по његовим земљама постану његови кметови; другим речима, да признају непосредно његову физичку а посредно и његову духовну власт. Срби су се том енергично опирали и Вретењина духовна акција није успела добрим делом зато, што је добила тај социални моменат.
На српски патриаршиски престо после смрти Јованове дошао је Јањевац Пајсије, дотадашњи новобрдски митрополит. То је човек који је на челу српске патриаршије провео највише година (тридесет и три) и који је за њу учинио веома много. После неуспеха политике Јованове очевидно је, да патриарх Пајсије није могао ићи истим путем. Он је, изгледа, био друкчија природа. Волео је више унутрашњи ред у самој цркви. С тога предузима све да цркву опорави и дигне. Обилазио је своју област и бринуо се да се обнове порушене и запустеле цркве, да се украсе живописом и да се снабдеју књигама. За његовог времена живописано је најмање 27 цркава и манастира, и то у свима крајевима, а преписано, његовом инициативом, више рукописа. Он се и сам лично бавио књижевношћу. Написао је, добрим делом на предању основано, житије цара Уроша, кога је канонизирао, и службу Стевану Првовенчаном. Пратио је и нашу летописачку књижевност. Настрадао је, у дубокој старости, од једног бивола у Будисавцима и умро је 3. октобра 1647. сјутра дан пошто је био рањен.
У мају месецу 1620. год. скупио се у манастиру Грачаници неки "сабор", о ком иначе не знамо ништа ближе. Исте те године 11. новембра 1620. помиње се и један сабор у Београду, на ком је учествовало много главара из разних области Балкана, па међу њима и патриарх Пајсије. Али акт о том сабору не изгледа ни мало поуздан. У њему се поново спомиње онај сумњиви Јован Ренези као једно од главних лица акције, а и остали наводи и листа учесника пуни су сумње. У ово време јавља се поново и фра Доминик Андријашевић, који 1622. год. постаје скадарски бискуп, али који је већ после две године морао напустити своју дијацезу и прећи на "мостарску", односно наронску бискупију.
Савремени извештаји доносе доста појединости о том, како је у XVII веку католичко становништво осетно назадовало у унутрашњости Турске, и то мање у корист ислама колико у корист православља. Сима Милутиновић изнео је у својој Историји Црне Горе, да је цетињски владика Рувим превео у православље Куче, Дрекаловиће и Братоножиће. Рувим је био савременик Пајсијев и седео је дуго на владичанској столици. Његову активност потврђују и римски извештаји. Међу Бјелопавлићима било је 1633. год. свега још 200 католичких кућа, а 1635. год. међу Зетом и Морачом број католичких душа није прелазио много преко хиљаде. Пипери, који су још 1610. год. сматрани скоро сви као католици, постали су исто већим делом православни. У Попову до 1627. год. од 12 цркава католичких 7 је прешло у православне руке; сличних појава је било и у околини Требиња. Има исто тако вести о преласку католика у православље у Срему, око Руме и Митровице. Главни разлог за то био је тај, што католичко више свештенство у већини није смело да живи под Турцима, него се задржавало махом у суседним хришћанским земљама. Много извештаја говори о том, како пук по више година није видео свештеника међу собом. А без непосредног надзора и сталног одржавања веза ствари су природно морале ићи на горе. Босански фрањевци, који су иначе сносили све тегобе са својим народом, нису ван босанског подручја били радо виђени, а и њиховом понашању у Босни стављали су папски визитатори тешке прекоре.
У ово време, 1619-20. год., забележено је и турчење католика у већим масама. У околини Призрена тих је година преко 3.000 душа примило ислам, а око Сутјеске, у Босни, 6-7.000. Међу Бјелопавлићима прешло је 90 породица.
На другој страни, у земљама хабсзбуршким, губили су православни на рачун католика. Поступак владике Симеона Вретање само је увод у систематско превођење православних у унијатске редове и у католичанство. Власти су ометале прелазак српским свештеницима, како би народ, обезглављен, лакше примио католичке и унијатске душобрижнике. У том смислу издао је наредбе и сам цар Фердинанд 1638. и 1642. године. Тако се могло догодити, да скоро сви жумберачки ускоци временом приме унију, као и ускоци по Словеначкој. Много католичења вршено је и по Лици. Протестантски покрет није захватио области у којима су Срби живели у гушћим насељима, иако је било извесних тежња у том правцу. Али је у народу ипак постало име лутора као ознака за тешке безбожнике. У Турској католици су обратили нарочиту пажњу Јужној Србији. У њој су 1658. год. бискупију у Скопљу подигли на степен архибискупије, да би појачали ревност њеног свештенства, али ни та мера није могла зауставити опадање њихова броја. У Боки и по Далмацији трудиле су се црквене власти да православне приведу католичкој цркви, али им успеси нису били значајни, јер им млетачка влада није ишла на руку.
Односи између православних и католичких првосвештеника били су неједнаки. Из Рима се тежило и тражило, да верска активност донесе неког плода, па су настављани односи с извесним лицима из српске јерархије. Код православних било је великог колебања. Има доста тужби које говоре о том, како они злостављају католике и како праве насиља католичкој цркви тражећи од њих прирезе и данке. Други су тражили додира с Римом, али веома резервисано. Патриарх Пајсије није хтео да излаже ни себе ни народ. Годинама нема никаквих порука за Рим. Главни радник био је једно време само цетињски владика Мардарије са својим калуђером Висарионом. Конгрегација за пропаганду упутила је с пролећа 1640. тог Висариона са мисионаром Франциском де Леонардис, да са патриархом расправљају о извесним разликама у цркви и да му донесу римску књигу о општим саборима. Патриарх је остао при схватањима православне цркве у чувеном и много расправљаном спорном питању, да Св. Дух исходи од Бога Оца, а не и од Сина (,filioque’). То је, као што се зна, била једна од основних догматских разлика између обе цркве још од времена старог разлаза, и није се дала никако пребродити. Међутим епископ Мардарије је ушао у везе са Римом и признао римску цркву као "матер свега хришћанства" и папу као врховног поглавара. Из Рима су тражили од Мардарија да утиче на патриарха, како би и он променио своје мишљење. Између патриаршије и Рима развила се преписка о тумачењима Светог Писма, али без успеха за римско гледиште, иако су с те стране гледали да утичу на Србе позивајући се на Грке и њихов пристанак на Фјорентинску унију. Уз Рим је пристало, прича се према једном сасвим непоузданом извештају, до 1648. год. неколико стотина свештеника и три владике, али то не изгледа нимало вероватно. Извештаји о том потичу од заинтересованих лица, која су се хтела препознати или извући неке користи. Дух авантуриста и фалзификатора трајао је целог XVII века. Колико је само лажних владарских диплома остављено у то време и колико лажних родослова.
Папа је био послао патриарху Пајсију архијерејску митру уз једно своје писмо надајући се да ће га коначно придобити. Али је стари патриарх добијене ствари затворио дубоко у сандуке и није ништа предузимао.
Тек после његове смрти постала је пропаганда активнија. На црквеном сабору у Морачи, држаном 1. фебруара 1648., кад је за патриарха био изабран Гаврило Рајић, донесена је одлука да се наставе преговори с римском црквом. Имало се преговарати на оној истој основи, на којој су вођени преговори и у Украјини и Белој Русији. У име курије дошао је у Морачу руски кнез Јован Васиљевић Шујски, који се био избавио из руског ропства. Други његов помагач био је украјински монах Павлин Демски, кога је курија одредила за учитеља у школама, које су се имале отварати међу Србима. Прву такву школу, са православним и католичким ђацима, отворио је Демски у Котору. Међу Србе у Хрватску и Славонију био је упућен холмски бискуп Методије Терлецки, који је делао од 1628-1644. год. Курија је радила с планом, али ипак без успеха.
У Црној Гори наставио је Мардаријеву политику његов бивши сарадник Висарион. О држању хрватско-далматинског владике хаџи Епифанија вести се не слажу, али има помена, да се и он одлучио за унију.
Међутим, наши извори не говоре о тим покушајима и преговорима. Значи, дакле, да о њима широки народ није знао много или не бар ништа покретно. Постоји, истина, причање, да су Црногорци каменовали владику Мардарија, али за то нема никакве потврде у изворима. Упада у очи да владике из Србије и Босне не узимају уопште никаква учешћа у свим тим преговорима и да се цела акција води у Црној Гори, јужној Херцеговини и око Пећи. Католички писци помињу, истина, унијатске заверилце наших неких манастира као Милешева, Житомишљића, и др., али ми не знамо колико су оне аутентичне. Било би доиста чудновато, да о том покрету, ако је био тако озбиљан, нема никаква трага у толико наших записа и натписа или летописа или других споменика. Очевидно је, да је био само површински и дипломатски, схваћен као потреба једне политичке ситуације, коју је требало као такву искористити. А да ствар није ушла у народ види се најбоље по оним покушајима и резултатима преверавања.
Наш свет овога времена више се окретао православној великој Русији. Тамо одлазе калуђери по милостињу из свих наших области; тамо су у XVII веку, до 1654., ишла и четири црквена великодостојника, епископи вршачки Антоније, скопски Симеон, требињски Арсеније и кратовски Михаило. У Русији српски монаси XVI и XVIII века, пошто би поднели уобичајену "челобитњу", добијали су лепе прилоге у новцу, књигама и сасудима, а многима је давано право да се могу повремено навраћати за нова даривања. У Русији они су налазили култ православља и одушевљавали се торжеством цркве. Тамо су могли добити обавештења и о љутим борбама православне цркве против Пољака и католицизма и о расцепу у цркви после примања уније од стране руских мањина у Пољској. Обнова кијевске митрополије строго православног типа, 1620. год., сматрала се као велика победа. Нови руски цар Михаило Романов (од 1612. год.) био је син доцнијег патриарха Филарета и с њим је почео тако да речемо, црквено-национални курс. Ти наши људи, који су одржавали везе са Русијом, нису могли бити присталице католичке ориентације. Напротив. Могли су само проповедати борбу против ње. У исто време римска је курија живо радила и међу Грцима и постизавала је приличне резултате. Чувени научењак Лав Алације био је један од главних претставника грчких унијата. Али је за то било и ватрених противника, који су, као Ћирил Лукарис, и пером и речју сузбијали римски утицај. Прва половина XVII века пуна је криза у грчкој цркви које су јавно и тајно изазивали римски изасланици, а нарочито борбени Исусовци.
Да је опозиције било, и да је она била врло јака, сведоче извесне немиле појаве довољно. Патриарх Гаврило био је одредио као свог изасланика папи будимљанског епископа Пајсија. Огорчен, Пајсија је одао самим Турцима његов придворни калуђер, 1651. год., нашто су га ови уморили свирепом смрћу, сасекавши га жива. Турци су то учинили не из неких верских побуда, него што су држали да су по среди издајничке везе. Они су од 1645. год. ушли у дугогодишњи рат с Млечанима због Крита (Кандиски рат) и с тога су с великим подозрењем пратили кретања наших главних људи. У толико више, што су Млеча-ни ровили на све стране, а нарочито у Далмацији и Црној Гори. Под њиховим утицајем Кучи су 1649. год. узели Медун, а Никшићи, Дробњаци и Риђани препадом су се дочепали Рисна и предали га Млечанима. Покрет је захватио и Бјелопавлиће. Млечани су се према Црној Гори понашали као нека врста господара-капиталиста, па су, на пр., 1652. год. затворили цетињског кнеза Ивана кад је убио спахију Мартина Црногорца. Да је земља страдала због тог рата сведочи јасно Гаврило Тројичанин 1649. год., који каже, да су Турци "велику беду" чинили својим поданицима и да су данке узимали "сваког дана". Чини ми се, пише други, "да озлобљење тад роду хришћанском не беше мање, него ли старом Израиљу у Египту." У Херцеговини је заповедао Али-паша Ченгић за време овог рата. Он је скупио велику војску, да би могао сузбијати Млечане и њихове помагаче, а та је војска, казује се, правила тешке зулуме. О њима говоре подробно, исто тако неповољно, и дубровачки извештаји. "И верни и неверни", писало се, "који имађаху имања" бежали су на страну, "остављајући села и домове".
Турски притисак осетио се, природно, и у цркви. Пример владике Пајсија био је и сувише тешка опомена. Нови сабор у Морачи, 1654. год., под претседништвом ариљског митрополита Јевтимија, тужио се на турске зулуме и сумње због ових веза. Турци су говорили да Срби траже на западу помоћи против њих. Црногорски владика Висарион би протеран; чини се, да је и требињски Арсеније побегао из страха. Уплашио се био и патриарх Гаврило, па је крајем 1653. прешао у Русију. Повод су му дали позиви влашкога господара да га смири са суседима и султанова наредба да иде и да то изврши. Патриарх је једва дочекао да се може уклонити и у Русији је отворено признавао да се бојао Турака. Павлин Демски јављао је у Рим, да је страх овладао у српским редовима, а Франциско Леонардис није крио да међу Србима према Риму постоји велика противност. Ипак је морачки сабор пристао да се везе наставе, али тражећи од Рима ефикаснију помоћ. Сем једног папског намесника они су тражили, свакако по упутствима Демског, учитеље и штампарију "да нас напоите жедне учењем светим књигама, као што чините у Малој Русији". Али су, уз то, упутили и једно писмо, тражећи да се питања верских разлика и односа рашчисте, пошто се у том погледу дотада није могло доћи до сагласности. Тај синодални акт носио је у Рим морачки игуман Максим. Акција је, у тој средини, имала, изгледа, неког успеха, јер се на њу позива један извештај из 1660. год., у ком се казује, да посредовањем пераштанског опата Змајевића игуман Требињског Манастира изражава жељу да дође у Рим. Змајевић је указивао на пример Морачког братства. Игуман требињски Ђирило дошао је у Рим почетком пролећа 1661. год. са писмом митрополита Василија Јовановића, каснијег популарног острошког светитеља, изражавајући том приликом оданост папи и тражећи од њега помоћи. Тражио је, у исто време, у име митрополитово, да га папа препоручи католичким главарима у Херцеговини, да би га они признали за свог старешину. На тај начин надали су се ти кругови ублажавању верских противности и извесним користима за своју цркву. Овом приликом чули смо први пут, да су наши монаси тражили у Риму, да њихова два млађа сабрата буду примљена у неки тамошњи колегиј на васпитавање. Дотле су такве питомце слали у Рим само Грци и Украјинци. Папа Александар VII одговорио је 25. априла 1661. митрополиту Василију с пуно срдачности обећавајући му помоћ. Њега и његов требињски манастир он је, одиста, још истог дана, препоручио пажњи Дубровачке Републике. Односи између митрополита и суседних католика били су после тога више него исправни. Његовим посредовањем вратили су, на пр., 1668. год. православни католицима цркву Св. Илије код Пераста. Требињски манастир добио је био извесне материалне помоћи из Рима, али је избегавао да се потпуно потчини римској власти, наилазећи свакако на опозицију. Од 1661. год. његови монаси нису више долазили у Рим, иако су имали од папе одобрене кредите за пут. Тек током 1670/71. год. обратили су се поново за помоћ и они и сам митрополит, а препоручивао их је сам бискуп требињски фра Антон Прими.
Српска патриаршија доживела је ових времена тежак потрес. Патриарх Гаврило био је отишао у Русију, да се склони Турцима испред очију због својих веза са Западом. Тим је, нема сумње, изазвао подозрење и према себи и према цркви. Није утврђено чијом је инициативом, још за његова живота, дошло до избора новог патриарха Максима, али како је он биран "у великој нужди" то је врло вероватно, да су попуњавање места могли тражити и Турци, или наши људи из страха од Турака. Требало је тако десолидарисати патриаршију с његовим радом. Максим се помиње као патриарх од 1656. год. Не знамо тачно који су разлози навели Гаврила да се врати из Русије; знамо само да је то било на његову коб. Наши споменици кажу да је био облаган на Порти, како је с Русима радио на устанку против Турака. Било те доставе, било раније сумње против њега, било све заједно, утицали су у Цариграду, да Гаврило буде осуђен на смрт. Обешен је у Бруси и сахрањен 18. јула 1659. близу воде Агиазме. То је најтежа казна, која је досад, у целој нашој прошлости, постигла једног нашег тако високог првосвештеника.
Да нови патриарх Максим није могао после тога ићи његовим трагом разуме се само по себи. Он је, колико је то ишло, покушао наставити мирну линију Пајсијеве црквене политике према Турцима. Према католицима хтео је, помоћу турских власти, постићи извесне успехе, али није имао среће. У Ливну је 1661. год. једва изнео живу главу од разјареног католичког пука, кад је, како фрањевачки извори говоре, хтио "да подложи све карстианство од Босне на свои рит."
И Цариградска и наша патриаршија имале су у то време криза и друге врсте. До високих достојанстава у цркви није се долазило увек личном вредношћу, него чисто митом. Турци су утицали на изборе тражећи од појединих кандидата богате "пешкеше". Без њих су се код Турака овог времена послови свршавали врло тешко или никако. Дубровачки и млетачки извештаји доносе о том драстичних примера. И наши црквени достојанственици морали су давати поклоне у новцу, који су износили до 2.000 дуката, и које је, наравно, требало извући из народа. С тога нису ретки протести ради владичанских намета, који су понегде, као, на пр., у Сарајеву крајем XVII века, доводили до отворених сукоба. Само, на срећу, у нас није било онаквих примера, као што је онај патриарха Јеремије, који је 1598. год. свог противкандидата митом дао послати на турски колац. Средином XVII века и после тога наши манастири су морали да плаћају Турцима велике намете, па су били присиљени неки од њих да залажу своје драгоцености туђинцима, понекад и иноверцима. Један од разлога што су се људи обраћали и у Рим биће, поред тежње да помоћу с те стране дођу до слободе, још и у тим материалним невољама. Год. 1662. тужио се један наш писар, да, као тада, "таква туга земљи никад није изашла на Херцеговину". Нарочито су били пропишћали манастири. Они су страдали од турских зулума, али и од хајдучких препада. Ових година спомињу се чешће страдања и заробљавања калуђера и откупи за њихово ослобођење. Тако се може објаснити, што се убоги и мали херцеговачки манастир Завала, који је страдао 1663. год., придружио акцији Требињског Манастира. У ватиканском архиву чува се писмо херцеговачког митрополита Авакума, наследника Василијева, који се 1672. год. са завалским калуђерима обратио папи. Само, његово писмо, које има сличан формулар и делимично исти текст као и писмо Василијево из 1671. год., није исто тако, као ни оно прво, писано од самих српских калуђера. И стил и језик и црквена терминологија упућују јасно на католичку сарадњу, ако не чак и на њихове изворе.
У исто време, 1661-2. год. стизале су тужбе у Загреб и на друге стране против православних владара, које су тражиле да им се католици подложе. У Босни су морали да плате католици патриарху 5.000 империала; слично су их притезали и у турској Славонији. На спору у Сарајеву, где је патриарху позлило, фратри су победили 1669. год., али их је то стало седам товара астри. Год. 1675. тужили су се католици и на Порти на поступке пећког патриарха и његових владика у Босни и Херцеговини, који су им не само тражили новац, него их још натеривали да читају еванђеље по њиховом обреду. На посредовање Дубровачке Републике дао им је султан ферман, који их је узимао у заштиту од тих и таквих захтева. То, мислимо, довољно показује, како у раду није било никаква јединства и како у преговорима и целој тој активности нису подједнако мислили ни сами преговарачи. Рим је мислио да придобије Србе за унију, а српске црквене старешине хтеле су да прошире своју власт и на католике.
У тој акцији требало је да учествује и Дубровачка Република, у којој је Томо Наталић Будиславић, потомак једне невесињске породице, требињски бискуп, иначе занимљив авантуриста, тестаментом изразио жељу да се оснује један колегиј за рад међу суседним православцима и на јачању католичке вере. Његова задужбина почела је рад 1636. год., али га није могла да развије, јер се дубровачка влада бојала од заплета с Турцима и јер је зазирала од тога, да тај рад не послужи некој туђој сврси.
У Хрватској верско супарништво добило је, како смо видели, и социалан карактер. Марчанске владике браниле су добијене повластице српских досељеника, а загребачки бискупи заступали су, и сами власници, гледишта хрватских земљопоседника. Да би сломили српски отпор бискупи су ишли за тим, да или верском унијом придобију Србе или да сасвим укину владичанство у Марчи. У Војничкој Крајини, где су били, на граници, у већини православни, владике су тежиле да своју власт прошире и на остало становништво, као што су у суседству поступали бискупи, где су католици сачињавали већину. То је, разуме се, доводило до борби и до омразе. Генерал Херберштајн јављао је 1666. год., да је владика Сава Станиславић ишао за тим, "да међу Савом и Дравом добије световну и духовну власт", али је, очевидно незадовољан и под утицајем цркве, претеривао и сумњичио владику и остале Србе на све начине. Гонили су се и једни и други. Загребачки бискуп Бенедикт Винковић заступао је, на пр., гледиште, да је православни владика у Марчи само викар бискупов и да му мора давати извесне приходе. Његови наследници радикализирали су после свој став још више. Они су тврдили да је марчанска православна епископија уопште сметња за ширење католичке вере, а нарочито су ударали на везе њених епископа са пећском патриаршијом. Генерал Лесли је тачно видео и 1662. год. извештавао у Беч, да ће пре доћи до устанка него што би сви Срби пристали на унију. Једног свог сумњивог сабрата, Симеона Кордића, који је све предузимао да постане епископ у Марчи, сами су калуђери манастира Лепавине и Марче, везали и затворили. Можда би католичка пропаганда имала на тој страни, у овај мах, ипак нешто успеха, да нису Турци 1663. год. објавили Аустрији рат и да аустриским заповедницима опет нису затребали српски граничари. Да би се они задовољили именован је тад за марчанског владику Гаврило Мијакић, чију су кандидатуру помагала и браћа Зрињски, Никола и Петар. Именовање је дошло после дугог отпора католичког свештенства, које је ишло чак до претње цару, да му његов исповедник неће дати апсолуције, ако испуни жељу ускока. Њихова опозиција успела је бар у толико, што Мијакића није хиротонисао пећки патриарх него молдавски митрополит; али је Мијакић, изгледа, ипак отишао и у Пећ. Сем тога, био је натеран да даде изјаву покорности папи и римској цркви и да се одрече пећске патриаршије као духовне власти и да се, уз све друго, призна за викара загребачког бискупа. Мијакић је, истина, те изјаве сматрао више као формалности да би дошао до циља, али их је ипак дао и чак је 1667. год. отишао и у Рим. Пред народом није смео казивати шта је све урадио; сам је изјављивао да би га његови људи каменовали. Противници су, међутим, били безобзирни. Кад је год. 1668. избила буна крајишника против пуковника Херберштајна чак су и војничке власти натеривале ухваћене људе на унију и преверавање, а прозелитазма је било и пре тога, у више прилика. Херберштајн је заступао начело да нема јединства тамо где нема једне вере, и с тога је извештавао у Беч, да на крајини неће бити сигурности, док се не истреби православље. С тога је при угушивању буне поступао са свом строгошћу, на велику радост и уз сарадњу загребачке бискупије. И Мијакић је изгубио њихову потпору, иако је стално давао изјаве лојалности и оданости Риму. А изгубио је за то, што није хтео отворено радити за унију и што ипак није хтео да раскида све везе с пећком патриаршијом. С тога је било решено да се уклони с владичанског места, али се та одлука није смела провести у дело, да се не би узбунили ускоци. А ови су Бечу били у то време веома потребни из два разлога: да се не би придружили Петру Зрињском, за кога се знало да спрема преврат, и да би их они сами могли искористити против њега. Има више вести, које говоре о том, да је Мијакић био доиста у везама са Зрињским и да га је чак сматрао својим духовним сином. Кад се Зрињски предао у Бечу дошао је на ред и Мијакић. Као повод за његов прогон узет је случај пароха Павла Зорчића. То је био ђакон владичански у Марчи, кога је загребачки бискуп после васпитао у исусовачкој гимназији и католичкој теологији, па га поставио за жупника у Мијакићевој диецези. Тога Зорчића напали су једног дана, у владичином присуству, неки калуђери и изазвали тучу с његовом пратњом. Херберштајн је на то, по вишој наредби, у октобру 1670., ухватио и затворио Мијакића. Мењајући затворе Мијакић је у њима остао до смрти, 1686. год., а да му се никад није дала прилика да буде изведен пред прави суд. Свет је умириван изјавом, да је учествовао у завери Зрињског и К. Франкопана. За његовог наследника постављен је Зорчић, који је био отворен унијат.
Тако је наш XVII век испуњен скоро у целе три четвртине новим политичким и духовним борбама. Поред Турака наши људи имали су да се носе и са претставницима римске цркве, на чију су сарадњу пристајали с пуно наде. Носећи се с католицима тражили су понекад помоћ турских власти, а носећи се с Турцима уздали су се на папу и западне силе. Тако се њихов однос заплитао без изгледа на решење, које би донело бар приближно оно за чим су тежили. То је трагика свих који из таме траже пут на светлост, па морају да пипају на све стране и да стално посрћу. Али је главно то, да се тражио пут и излаз, да се није изгубила вера у себе, и да се, ни у каквим искушењима, није скретало са оног правца који је народ, по некој унутрашњој снази, сам себи одредио настављајући традиције своје прошлости.
Млечани су на почетку кандиског рата имали нешто успеха у Далмацији; освојили су Макарску, Книн, Клис и неколико других места; одбили су Турке од Шибеника; али, кад су Турци организовали прилично добру одбрану нису могли више да оперишу са већим одредима. Борбе су потом добиле више четнички карактер, али су чете понекад износиле по 1.200, 1.500 и 2.000 људи. Од хајдучких чета, које су допирале дубоко у унутрашњост, до Скопља и Прусца у травничкој области и до Мостара у Херцеговини страдали су не само Турци, него и хришћани. Постоји више тужби, са разних хришћанских страна, на љуте зулуме хајдучке. Млечани су акцију у Далмацији препустили првенствено домаћем становништву, које се бранило упорно и нападало срчано, али било недовољно дисциплиновано. Сем тога, домаће је становништво позивало у сарадњу и своје саплеменике преко турске границе, а млетачке су власти нарочито пазиле на то да придобију њихове главаре. Тако су, на пр., 1648. год. издали награде већем броју "морлачких" главара и харамбаша, као попу Дамјану Ковиловићу, харамбаши Илији Смиљанићу и др., а 1649. Јанку Митровићу, који је тада имао око 36 година, а до године и његовом "нејаком" сину Стојану. Многи од тих јунака прославили су се веома у борбама с Турцима. За Вука Мандушића, који је 1648. год. допро до Кључа у Босни, сами су Млечани писали, да је био "врло храбар" и "на крајини цијењен више него иједан други." Погинуо је 21. јула те године. Илија Смиљанић погинуо је на Вучјаку 1654. год. Његовој удовици Кати, која је била рођена муслиманка, издала је млетачка влада лепу пензију. Јанко Митровић, отац Стојана Јанковића, умро је 1659. год. од рана добијених у једној борби. Његов син Стојан допао је 1666. год. ропства приликом једног неуспелог нападаја на Цетину и био је одведен у ропство, у Цариград. Отуд се некако спасао после четрнаест месеци робовања и дао мотив за једну од понајлепших народних песама из ускочког циклуса. У јужним крајевима Далмације и Херцеговине оперисао је Бајо Пивљанин, који се јавља први пут 1654. год. са неких 1.500 другова на млетачком земљишту као њихов човек. Тих година нападали су Турци у Боки Пераст (1654.) и Котор (1657.), али нису постигли никаква успеха. Под Котор их је довео из мржње на Млечане бивши грбаљски капетан, потурица Џафер-ага Тујковић. За ускоке и "Морлаке" писао је млетачки провидур Катерино Корнаро, да су "народ неукротив и необуздан", а на њих је око 1666. год. вршио највећи утицај Србин Цвијан Шарић, харамбаша у Шибенику, који је 1652. год. био заробио алај-бега Јусуфа Филиповића, "најкрупнију личност међу турским Крајишницима".
Од турских и муслиманских граничних јунака био је веома на гласу Мустај-бег Хасуновић или Мустај-бег Лички. Био је капетан Бихаћа од 1642-76. год., а његов таст Јусуф-бег Филиповић био је лички санџак-бег. Муслиманске епске песме нарочито славе његове смеле залете у Хрватску и "Унђуровину". Погинуо је 1676. год. Куна Хасан-ага био је ага у Книну, а изгубио је главу у борби с хајдуцима 1653. год. Много се помињу Хрњица Мујо, кладушки ага и чувар Крајине и Бојичић Алија, који се боји везира "колик’ ђоге свога". Овај други је био диздар у Задварју. Заробио је 1663. пет макарских фратара, два ђака и једног момка, док је шестог фратра погубио. Све живе робове продао је у Ливну јаничарима за 500 гроша. Али је, зато, после неколико недеља, на новом подвигу, платио главом. У епским песмама муслиманским њихови јунаци се понајчешће састају у Удбину, где мимо прописа вере, као и хришћанске делије, пију разна пића у "пјаној механи" и договарају се шта да раде према непријатељима на Крајини. Њихов интерес је везан, природно, за најужу околину, али поједини се јунаци решавају и на смелије подвиге, чак до Малте или до "влашке Индије." О Кандији нема, колико ја знам, посебних муслиманских народних песама; али о турским борбама ради ње свакако се говорило и један муслимански песник XVII века из Босне, Каимија, у врло неуким и слабим стиховима очекивао је њен пад и претио хришћанима после те победе.
Заповједи Исукрст;
"Турчите се, дигни прст",
Обори се на тле Рист
Кад вам оде Кандија.
Извесна обнова турске снаге настала је од 1656. год., откад је султан Мухамед IV као свог првог сарадника узео старог и честитог Мухамеда Ћуприлића, некадашњег момка у дворској кухињи. Пошто је кратким путем и без обзира рашчистио стање у престоници бацио се свом снагом на Млечане и постигао видне успехе. Његов син и наследник Ахмед није имао среће у борби с Аустријанцима (1664. год. претрпео је пораз у битци код Св. Готхарда), али је ипак склопио врло повољан мир. Над Млечанима је међутим Турска однела коначну победу, освојивши 1669. год. Кандију.
Из овог времена очуван је један веома занимљив и богат подацима извештај о стању у Турском Царству, који потиче од турског путописца Евлије Челебије, савременика свих ових догађаја. Челебија је прошао сву пространу Турску Царевину и видео је, и чуо, и записао много ствари. Он није свуда поуздан, има источњачки метод претеривања, и прима за готово све што му се каже, али је, поред свега тога, ипак од извесне користи. Тада је, на пр., Земун био мало насеље са неких 400 кућа, без чаршије, које је своје потребе подмиривало у Београду, који је био важан центар целе области. Митровица сремска била је претежно турска варош са 12 махала и много џамија и медреса. У унутрашњости Србије прича за Ужице да је било врло напредна варош са 4.800 кућа и 1.140 дућана. У Сребреници је приметио да народ добија гушу од њене воде. У источној Босни задивило га је богатство шуме, које траје све до наших дана. Сарајевски град са 17.000 кућа био је једна од најзнаменитијих вароши на западу Турског Царства, у којој су се стицали трговци од Млетака до Перзије. У Ливно је било пренесено седиште клишког санџак-бега, па је цела варош претворена као у тврђаву. "У сваке куће има за рат мазгали". То је било потребно за одбрану од честих ускочких препада. Не будући ником на ударцу лепо се развила Бања Лука са својих 45 махала и 13.700 кућа. "У херцеговачком санџаку имаду два уредна шахера, једно је Фоча, а друго Мостар". Скопље, најразвијенији град Јужне Србије, са много заната, имао је 2.150 дућана и био средокраћа промета.
После напада на Котор турски заповедници су решили да казне Пивљане и Никшиће, који су помагали Млечанима. У експедицији, којој се придружио и Челебија, учествовало је 10.000 војника. За та наша племена Евлија пише, по бог зна чијим обавештењима, да су "овејани Хрвати". Они, вели, с херцеговачким пашама "говоре једино с врховима од анџара", па због тога "управник те области њима никога не сме да пошаље". На том путу Турци нису имали никаквих већих борби од значаја, али су опљачкали око 12.000 комада ситне стоке. Побуњеници су се били повукли у своје планине. Евлија казује да су похватали известан број људи и да су нашли богат плен у драгоценим стварима, али то не прелази оквир општих места. У његовом присуству је Сихраб Мухамед паша оштро укорио Дубровчане, што су помагали хришћанима, и њиховог је посланика дао затворити.
Из овог времена је веома важан и путопис Енглеза др Едварда Брауна. Њему је упала у очи чињеница, да многи наши људи у Срему, с породицама заједно, станују у земуницама. "Кад смо туда пролазили јадни хришћани су се склањали у своје рупе као питоми зечеви". Тај стари начин живота одржавао се не само из економских разлога, што су те куће, копане у пешчаним бреговима или у равници биле релативно веома јевтине, него још више с тога, што нису привлачиле пажњу турских пролазника и других кесаџија. Те чисте земунице или колибе-земунице, са једним малим горњим делом изнад земље, биле су ниске, с мало простора, веома убоге. Једном енглеском путнику изгледале су "кравље штале у Енглеској чистије и удобније од сеоских кућа на Балканском Полуострву". Таквих земуница било је највише у Срему; у кршевитим динарским областима превлађивао је тип малих камених колиба. Извесне породице израђивале су временом и такве земунице с више пажње. Браун бар изрично вели, да су их "налазили у бољем стању него што смо очекивали." Тако су подизане чак и извесне цркве. Поједине земунице имале су и по више оделења, а све оџаке на крову. Прозори су прављени или под кровом или су на самом крову пробијане рупе, такозване "виђелице". Да су у таквим становима хигијенске прилике биле веома неповољне не треба, мислимо, нарочито ни наглашавати. Помор деце, и данас још, казује довољно речито на много страна по нашим селима, како су хигијенски услови страховито примитивни.
У свом путопису Браун је помињао и велику несигурност у земљи и по путевима. Сигурности није било исто тако ни по великим друмским хановима. "Да би се путници заштитили од разбојника бубњари се постављају на опасним пролазима, да дају знак да нема опасности". Сем разбојника на путнике су насрћали и вукови, нарочито ноћу, а и пси. Казне за разбојништва и хајдучију биле су врло строге, али их нису могли истребити. То је, с једне стране, у извесним областима постала нека врста привреде (у Црној Гори постоји, на пример, читав циклус народних песама и причања о грабљењима стоке и четовању), а с друге је била знак револта. У сваком случају сведочила је та хајдучија о попуштању јавне безбедности не само на границама, него и у унутрашњости. "Жао ми беше јадних хришћана кад сам видео у каквом страху живе у тим крајевима; склањаху се чим би нас видели да идемо према њима".
Услед те несигурности страдали су много промет и трговина. Трговачки каравани ишли су само у великим групама и са оружаном пратњом. Турске власти попуштале су у старој ревности и све више уводиле режим бакшиша. Без њега се послови или нису никако свршавали или врло споро. Многи су ударали таксе и царине и намете по својој вољи измишљајући шикане разних врста. Дубровачке архивске књиге ових времена пружају у том правцу доказе у изобиљу. Сем тога и стари путеви, на које се у доба Сулејмана Великог толико полагало, постојали су све запуштенији и гори, а нови се нису градили, или веома ретко.
То је био један од разлога због којих је почео да осетно опада и стари полет Дубровачке Републике. Пиратерија у Средоземном Мору сметала је у великој мери трговачки промет, а копнени путеви на Балканском Полуострву ограничавали су шире везе. Стари рудници су једва животарили и све се више сводили на тип примитивних самокова. Нових извора за оживљавање трговине није било, а и колико их је било нису допадали у дубровачке руке. Приход Републике, који је у XVI веку цењен на 58.000 дуката годишње, почео је све више да опада. Опадао је исто тако у залеђини број стоке и сточних производа, који су столећима ишли у Дубровник и преко њега. Од XVII века дубровачка пловидба добила је у источном делу Средоземног Мора опасне конкуренте у француском, холандешком и енглеском бродарству, које је било боље и развијеније од њиховог. Али најтежи ударац задао је Дубровачкој Републици страшни земљотрес, који је 6. априла 1667. по новом, лицем на Велику среду, задесио град. Удар, који је почео мало пре седам сати пре подне, упропастио је пола Дубровника, са великим бројем његових грађевина. Пропала је Велика Госпа, а знатно оштећен кнежев двор. Настрадао је посебно онај део града, који је био подигнут на насипима. Рачуна се, да је град од 6.000 својих становника изгубио преко две трећине, са великим делом имања и старих наслеђа. Под рушевинама је погинуо сам кнез са сенаторима и много угледних лица. Море се нагло повукло из луке разбијајући лађе или их остављајући да се насучу. Брња Ђорђић је с болом говорио, да је то "расат наше отаџбине", већи утолико, што је земљотресу следио и пожар. Нарочиту пустош изазвале су експлозије барутних магацина. Било је, наравно, и бездушног грабежа. Потрес је захватио и друга места у Приморју, нарочито у Боки Которској. Страдао је и Требињски манастир Тврдош. У легенду, међутим, иде причање о страховитом страдању острва Лопуда. Дубровачки капитал трошио се после тога на оправку града и није могао бити инвестиран у нова трговачка предузећа. Данашњи Страдун и зграде подигнуте око њега потичу све из времена после те Трешње, која је у граду, под тим именом, запамћена као најтежа катастрофа. "Остадосмо као тица на голу камену" поручивали су у Цариград, молећи да се има обзира према њиховој несрећи и да им се смање данци и други терети. Цело подручје Републике, по попису од 1673/4. год., имало је свега око 22.000 становника.
И књижевност није више у Дубровнику имала старог полета. Сметао јој је и у великој мери утицај строгих исусоваца, који су узели наставу у своје руке и вршили иначе духовни притисак у граду који се дотле развијао у духу талијанске обнове. С исусовачким утицајем настало је и интензивније учење латинског језика и с тим у вези и неговање домаће латинске књижевности. Латински пишу и певају чак и неке жене. Једини прави књижевни таленат овог периода био је Игњат Ђорђић (1675-1737.), учени теолог и историчар, али и добар песник, са доста осећања и са прилично духа. Наука је, међутим, стала веома добро и дала је неколико веома високих имена, али је највећи део њених претставника радио на страни, где су услови за рад били далеко повољнији. Међу њима су најчувенији математичари Марин Геталдић и Руђер Бошковић, човек XVIII века; историчар и археолог Анселмо Бандури, први наш византолог; лекар Ђуро Баљиви. Као најбитнију карактеристику дубровачког духовног занимања после потреса Павле Поповић истиче "напор да се прибере и очува све оно што је некад чинило славу града Дубровника"; "осамнаести век је можда највише век историје, археологије, преписивања рукописа, скупљања грађе, а најмање век чисте литерарне продукције." Нарочито се стварају академије, учена друштва, првенствено за рад на језику и потом историји; али, као за иронију, службени језик понеких од тих академија, био је талијански. Већ тада се радило, по примеру страних учених друштава, да се изда велики тројезични речник: српски, латински и талијански.
Врло повољан мир склопљен са Аустријом и после неуспеха код Св. Готхарда; прилично срећан завршетак Кандиског Рата; отворено непријатељство Луја XIV против хабзбуршког двора; устанак Мађара против Аустрије беху осетно дигли дух код Турака. Већ је напред помињани др Браун записао у свом делу из 1669. год., како они нису задовољни својим границама према Хабзбуршкој Монархији и како говоре, да "морају временом доћи до Беча и поново окушати срећу." Прилика им се за то дала 1682. год., кад им је вођа мађарског устанка гроф Емерик Текели понудио савез и кад је француска дипломатија употребљавала сва средства, да увуче и Турке у своју борбу с Аустријом.
У мају 1683. год. повео је велики везир Кара-Мустафа огромну војску против Аустрије, која је бројала на 250.000 људи. Скоро без икаква отпора стигла је та силна ордија под Беч. Аустриска престоница била би том приликом сигурно заузета, да није пољски краљ, одлични ратник Јан Собјејски, на велике молбе папске курије, пошао у помоћ држави којој иначе раније није био пријатељ. Уједињена пољска и немачка војска разбила је Турке под Бечом 2. (12.) септембра 1683. тако силно, да су Турци, у дивљем бегству, оставили сву своју богату ратну и другу спрему и велик број жртава. То није био обичан пораз, један од оних који се у променљивој ратној срећи даду поправити. Ово је био пун и прави обрт среће, видан за све, и од првог дана осећан као такав. То је био последњи турски залет према западу и најдаљи њихов домашај. Осећало се и пре тога, да Турска није више ни онако чврсто повезана, ни онако свесно и снажно вођена, као у доба Мехмеда II, Селима и Сулејмана Величанственог. Дворски скандали и збацивање и убијање султана били су јасан знак, да стара зграда пуца и да Турска Царевина није више оно што је била. У њој је попустио стари запт, изгубила се правна сигурност и с тим у вези малаксао и раније полет. Узалуд је Кара Мустафа дао задавити три паше после пораза, узалуд је и сам, на повратку, у Београду, доживео исту судбину, неминовни точак историје није се могао више задржати. Од овога пораза под Бечом престаје свака даља турска офанзива на западу; од краја XVII века Турска више уопште није нападач у старом стилу, него брани своје позиције, које се све више померају према југу.
Од овог турског пораза Аустрија добија нарочиту улогу у балканској историји. У XVI веку њој су прибегавали народи и државе хришћанске средње Европе и Балканског Полуострва са уверењем да она, каква је да је, претставља ипак јединог хришћанског чиниоца, који би могао организовати отпор против турске најезде. Мучена тешким унутрашњим кризама и опасним верским борбама, Аустрија, с немачким државама заједно, није могла да предузме ништа енергичније против Турака и цело време од 1526-1683. год. она је била стално мање-више у дефанзиви. Сад, после турског слома под Бечом, њој је био постављен историски задатак да искористи тај пораз и да пређе у офанзиву. Тај задатак није поставила у први мах она сама себи, него су га истакли други, а она га је прихватила у извесној мери преко воље, а у сваком случају с пуно опрезности. Једно зато што се бојала француске опасности са запада, а друго што није веровала ни сама себи. Цар Леополд је био спреман на мир и на велику попустљивост; његова ужа околина у већем делу исто тако. Турска упорност, жива агитација папске курије, борбеност Мађара и немачких сталежа довели су најзад до одлуке да се рат настави. У Линцу, 5. марта 1684. по новом календару, образована је нова хришћанска лига, такозвани Свети Савез, у који су ушли, поред Аустрије и папске курије, Пољска и Млетачка Република.
Рат Светога Савеза захватио је наше земље у првом реду на млетачкој граници. Аустријанци су оперисали споро и постали су према југу активнији тек пошто су освојили Будим у јесен 1686. год. Борбе и на југу није почела сама Млетачка Република, која је службено објавила рат тек у јулу 1684., него ускоци и хајдуци, које узмутише сву Крајину. Још у јесен 1682. год. дошло је у Земунику, у северној Далмацији, до покоља турских земљепоседника и њихових пратилаца. Повода за сукобе било је колико се хтело; атмосфера на граници била је одавно пуна неповерења и, што би се физички рекло, набијена електрицитетом. Крајем 1683. год. Бајо Пивљанин је ступио у чету Илије Јанковића и почео с њом нападати Турке по равним Котарима. Главни јунак и вођа ускока постао је популарни Стојан Јанковић, једна од најмилијих личности нашег народног епа, богати православни посредник и млетачки сердар ,il cavalier Janco’. Рат против Турака у главном су и водили ускоци, са малим ефективима редовне млетачке војске. С тога су "велика" освајања и била спора и ретка. Освајање северне Далмације, до Цетине, трајало је преко четири године. С почетка беху заузети Скрадин, Врана, Обровац, Дрниш; у јесен 1686. освојен је Сињ, а Книн тек 1688. год. То споро напредовање упадало је тим више у очи, што је већи део босанске војске, с валијама на челу, био позиван да помогне главној турској ордији, која је заустављала продирање аустриске војске у Угарској иначе упадајући дубоко у Босну. Ускоци су били, нема сумње, добра војска, али не увек поуздана; издавала је често пута у сукобу с већом силом или кад није било непосредног изгледа на већи плен. Тако је, на пр., постао њена жртва и сам Стојан Јанковић. Он је 12 (24.) августа 1687. учествовао са провидуром Антониом Зеном у нападу на Дувно. Нападачи су разбили Турке, од којих су се неки са херцеговачким алајбегом затворили у једну камену џамију. У најтежем часу по Турке стиже им помоћ из Ливна. Ускоци, место да се приберу уз Зена, повукоше се у страну. "Кавалир Јанко" (тако су Млечани звали Стојана, по извештају самог Зена) "пошто је посјекао три главе, не могавши да поднесе толики кукавичлук својих, ни да обузда своје велико срце, загна се очајнички, и са самих осам или десет другова заметну бој с Турцима." У том боју је и погинуо. "По његовој смрти отишао сам лично у одред Морлака да их потакнем на освету њихова поглавице али ништа није помогло". У јесен 1687. један јак одред ускока и других Далматинаца, са 4.000 људи, продро је изненада до Раме, уграбио велик плен и нанео много штете муслиманима. Том приликом они су превели у Далмацију фратре и ђаке из рамског манастира, који је потом опустео. Приликом освајања Книна истакао се нарочито Јован Синобад, који је због показаног јунаштва 1691. год. именован за сердара Книнске Крајине и потом за витеза Св. Марка.
Много више успеха нису имали Млечани ни у јужној Далмацији, где су могли да се ослоне на суседна црногорска и херцеговачка племена. Њихов рад није из почетка ишао лако, јер је скадарски санџак-бег Сулејман Бушатлија живо настојао да милом и силом одврати брђанска и црногорска племена од сарадње са њима. Млечани су упутили на границу Црне Горе храброг харамбашу Бају Пивљанина, да соколи и прикупља људе. Кад је Бушатлија, у пролеће 1685., кренуо у Катунску нахију с војском, да натера у покорност одметнута племена, Република им није могла дати скоро никакве помоћи. Бајо, са невеликом четом хајдука и Црногораца, није могао да заустави надмоћнију Сулејманову војску. Борећи се храбро пао је, у мају 1685., у боју код Вртијељке. Сулејман је потом дошао на Цетиње, попалио га, и натерао Црногорце на послушност и на плаћање данка. Народ се потом тргао и није хтео да улази више ни у какве авантуре док не види да и сами Млечани прихватају озбиљно ствар. Иако су њихове симпатије биле више за хришћане они су, ипак, из страха, ишли једно време после Сулејманове победе са Турцима; тако, на пр., и 1686. год. приликом неуспелог пашина похода на Будву.
Међутим, између савезника није било праве искрености, нарочито не између Аустрије и Млетака. Кад је почетком 1684. склапан савез онда се још није могло са сигурношћу предвидети какав ће бити општи исход борбе. Али кад је та борба донела успехе, нарочито после пада Будима, кад су Турци почели нагло узмицати, и на једној и на другој страни јавише се велики прохтеви. Хабзбуршки цар, као носилац круне Св. Стевана, сматрао је да има историско право на све земље, које су ма кад и ма у ком облику улазиле у састав Угарске. С тога је желео да добије не само целу Хрватску, него и извесне делове северне Далмације и целу Босну. Тако је морао доћи у сукоб с млетачким аспирацијама, које нису полазиле с историских права, него из животних интереса. Они су тражили шире залеђе за уски појас својих поседа на Приморју, а посебно у Далмацији. Било им је много стало до тога, да овом приликом коначно подвласте и Дубровачку Републику. Због свега тога и једна и друга страна постале су живље од 1687. год., кад је ратиште пренесено и у близину наших области на северу.
Дубровчани су већ у августу 1684. признали врховну власт аустриског двора, не прекидајући, наравно, ни своје вазалске односе према Турцима. О том је аустриски двор намеравао у септембру 1684. обавестити и млетачку владу, али то није учинио због неповољног утиска, који би та вест изазвала у Млецима. Из страха од Млечана Дубровчани су за то време чинили извесне услуге Турцима, које су у Републици Св. Марка изазивали велико огорчење. После пада Будима Дубровчани су почели плаћати аустриском двору по 500 дуката на годину у име данка, а аустриски двор је, као видан знак свога протектората, упутио у Дубровник свога претставника јануара 1687. год. Од тада Дубровник почиње опрезну али јасну агитацију за аустриске интересе међу суседним црногорским и херцеговачким племенима, претстављајући им бечкога цара као далеко моћнијег господара. Покушали су чак са хајдуцима и један нападај на Требиње.
Као одговор на то дошла је појачана млетачка активност у суседству мале републике. Ушавши у неретвански крај они су се спремали да освоје Попово. Кад су 24. септембра (4. октобра) 1687. заузели Херцег Нови, добро утврђени и дуго брањени град, они су дали наде херцеговачким и црногорским племенима, да се могу, у заједници с њима, ослободити брже и непосредније. За млетачке интересе био је од знатне користи цетињски владика Висарион, који се неуморно залагао код Црногораца да им приступе. Већ крајем јесени 1687. разбили су Кучи једну казнену експедицију Сулејман-паше Бушатлије, а антитурски покрет захвати и источна херцеговачка племена. Кад је почетком пролећа идуће године још теже настрадала друга турска војна против Куча, коју је водио сам Бушатлија са 7.000 војника, хришћанско борбено расположење ојачало је још више. Да би у даљим борбама имали више помоћи и подршке код Млечана Црногорци су им се сами, током 1688. год., у два-три наврата, понудили да признају млетачку власт и да се закуну на верност. Тражили су од Млечана, да им пошаљу на Цетиње две чете војске, која би ту остала као стални гарнизон и да им упуте Зана Грбичића као заповедника те војске. Пристајали су уједно да тај Зане и управља њима. То тражење Црногораца испуњено је пред крај јесени исте године. Грбичић је био именован за губернадура у Црној Гори и дошао је на Цетиње с једним одељењем млетачке плаћене војске. На овај начин Црна Гора се придружила Млетачкој Републици не као побуњена турска област, која тражи савезника, него, која у борби за ослобођење од Турака у ствари мења врховног заштитника и господара. Млечани су то сматрали као свој велики успех. Отада они Црногорце сматрају и означавају као своје поданике, а Црну Гору као "ново заузеће".
У исто време Млечани су вршили притисак и на Дубровник. После заузећа Новог они су посели Царину између Дубровника и Требиња, а потом су увели своју војску и у Цавтат. Отворено су говорили сенаторима мале републике, да се Дубровник присаједини Млецима. Дубровчани су то упорно одбијали. Волели су и Турке више него њих; и да спрече млетачка освајања у околини Требиња и Габеле слали су Турцима не само муниције и хране, него су их и обавештавали о млетачким кретањима. Њихово држање било је сасвим друкчије од црногорског.
За то време аустриска је војска постигла огромне успехе. Очистила је од Турака целу западну и северну Угарску, разбила Турке у више бојева, и прешла у Банат и Ердељ. Међу самим Турцима настало је расуло. Раздражени јаничари, који су сами допринели поразима, убише великог везира. Би свргнут и султан Мухамед IV, човек који није био без вредности. Год. 1688. Аустријанци су наставили напредовања и у нашим областима, освојивши Петроварадин, Сланкамен и у августу и сам Београд.
Тада се међу Србима појавио као аустриски повереник један дотле мало познати човек, гроф Ђорђе Бранковић. Његова породица потиче од старе куће Бранковића из требињске околине, из Корјенића, а дошла је у Поморишје крајем XV или почетком XVI века. У том крају она је имала известан углед и дала је неколико значајних људи. У тој породици родио се и тај Ђорђе, у Јенопољу, 1645. год. Његов предак владика Мојсеј који је управљао јенопољском епархијом, родоначелник је владичанске "династије" Бранковића. Њега је у епархији наследио син Сава I, овога синовац Лонгин. И Ђорђев старији брат, Сава II, био је свештеник, и постао је православни архиепископ у Ердељу. Он је васпитавао млађег брата у доста тешким и метежним временима. Врло млад ступио је 1663. год. у дипломатску службу ердељског кнеза Михаила Апафија, па је, у својству дипломате, провео неколике године у Турској. Путовао је и у Русију и Влашку. Већ 1673. год., намењујући себи велику улогу, млади дипломата почео се издавати за потомка српских деспота. Издао је кнеза Апафија и његове мађарске противнике, с којима је стајао у везама, и пришао је Аустрији. Учинио је то с тога, што је кнез рђаво поступао с његовим братом и почео прогонити православне. Излажући у једној претставци од те године своје планове за будућност, у случају рата с Турцима, он је говорио да би могао на граници Угарске створити "неку врсту државе налик на Хрватску, која би бранила Угарску од турских провала", пошто "Срби знају да су у провинцијама, тамо према Београду, владали некада његови преци". Аустрији у тај мах његова сарадња у том правцу није била потребна; њихови меродавни кругови нису је, у осталом, ни узимали озбиљно. Тако се Бранковић вратио поново у службу Апафију, иако му ни после није био веран. Кад је 1680. год. митрополит Сава био свргнут и затворен, нешто због своје одбране православља, а нешто због грамжљивости, отишао је Ђорђе влашком кнезу Шербану Кантакузену, кога је уверио да му је рођак по неким далеким везама. За време турских припрема за рат с Аустријом Бранковић је покушао утицати на влашког кнеза, да се придружи цару Леополду, а и сам је тражио додира с бечким круговима. Нудио је свој утицај у Влашкој и међу Србима и обећавао помоћ с те стране. У стисци у којој се налазила приликом турског нападаја 1683. год. Аустрији је свака помоћ била добро дошла, и сваки изглед на њу. С тога је цар 7. јуна 1683. издао диплому, којом Бранковића признаје за барона и којом му је потврдио наследство у Херцеговини, Срему и Јенопољу. Бранковић је смишљао план који је био и наиван и препреден у исти мах. На Беч је деловао својом тобожњом породичном прошлошћу и значајем међу Србима, да отуд добије признање угледа и средства, а међу Србима је мислио деловати приказујући се као утицајан и признат чинилац на царском двору. А кад тако избије на површину он ће већ знати шта и како треба радити.
Када су у Бечу видели да се турска снага ломи све очигледније они су живо желели да своје успехе што више прошире. Рачунали су са сарадњом балканских народа, која би им олакшала и физичке и материалне напоре. Цар Леополд је већ почетком 1687. год. позивао цариградског патриарха да прихвати хришћанску ствар; рачунао је и са Шербаном Кантакузеном; помишљао је и на Србе. Видећи та бечка настојања Бранковић се поново појавио са својим захтевима и предлозима. Послан у Беч као Кантакузенов повереник 1688. год. он је радио више за себе. Кантакузен је зазирао од бечке помоћи и преговарао је само да добије времена; Бранковић је, међутим, журио, да искористи повољан час. Он је нудио у Бечу сарадњу српских устаника, а, по примеру Кантакузенову, тражио је признање и чување српских права и православне вере, и повлачење царске војске из хришћанских области после турског потискивања. Као брат једног православног владике Бранковић је имао веза са православним свештенством не само из Ердеља и у Влашкој, него и са лицима из унутрашњости Турске, која су преко Влашке ишла за Русију. Захваљујући тим везама и свом положају на Кантакузеновом двору он је дошао у посредну везу са патриархом Арсенијем III Црнојевићем, који се у то време налазио у источној Србији. По жељи Бранковићевој и уз награду од 150 дуката, патриарх је 1688. год. потврдио Ђорђу, да његова лоза води од старих српских деспота. Поверовао је свакако, знајући ваљда да је старих Бранковића било у бившој угарској држави, да на двору влашкога кнеза не би имао приступа и речи, кад не би "кућић".
У Бечу Бранковић је износио план, да се сарадњом царске војске и српских устаника васпостави Илирска држава. Та држава, коју је он познавао само по књигама, магловито и непоуздано, имала је да буде тобожњи наставак старе државе Бранковића, са Славонијом и Сремом, од Осијека до Београда, Јенопољском "или Рашком", и са нарочитим признањем на Херцеговину и Банат с Темишваром. У тој држави владар би имао бити, наравно, он, као кнез Римске Империје. Човек велике маште, пун амбиција, нереалан и несигуран у сваком погледу, Бранковић је причао, да ће царска војска затећи на граници 30.000 српских устаника. После пада Београда, кад је требало да царска војска почне операције у Србији, 20. септембра 1688. издата је царска повеља Бранковићу. Царска канцеларија није хтела да даде никакав писмени одговор на његове предлоге о образовању и односу нове илирске државе, него је само, да задовољи његову личну таштину, издала диплому, којом га цар издиже у ред грофова. После тога Бранковић се с поносом потписује као "наследни деспот целокупнога Илирика и велики војвода Горње и Доње Мизије, кнез Свете Римске Империје, дуката Св. Саве, Црне Горе и наследни господар Херцеговине, Срема, Јенопоља и гроф угарски".
Из Беча Бранковић је стигао аустриској војсци у Ердељ. Чекао је ту на царски проглас да се народ диже на оружје, али је у међувремену одлазио и у Влашку, где је, иза Шербанове смрти, дошао на власт Константин Бранкован, противник Аустрије. И Шербан и Бранкован беху ушли у извесне преговоре с руском владом, да би, помоћу ње, као православне силе, сузбијали утицај католичке Аустрије. У тим везама учествовао је и Бранковић, иако не ни дубоко, ни с неким већим планом. То је изазвало неповерење бечких кругова према њему. Он је међутим, у пролеће 1689., почео неку акцију за спремање устанка и искупио је око 800 људи, али се није усуђивао да пређе на десну обалу Дунава и да почне непосредан рад у народу. Није прешао у Србију чак ни онда, кад је царска војска потукла Турке код Баточине и узела Ниш. Генералисим аустриске војске, Лудвиг Баденски, обавештен о везама Бранковићевим са Русима и сумњивим влашким кнезом, беше добио у руке један његов проглас народу, у ком се потписивао као деспот Илирика. Имао је чак и саслушање једног калуђера, који је говорио да ће деспот, ако устреба, своје земље узети и силом. Забринут због тога он је наредио да се Бранковић позове и затвори. То је и учињено у Кладову 29. октобра 1689. Како је тада био лишен слободе Бранковић је више никада није добио. Од тада, па до своје смрти, 1711. год., он је провео у сталној интернацији и сужањству, у Бечу и Хебу. Колико је за време слободе био безначајан у српском народу и без икаква утицаја, толико је добио за време овог тамновања. У њему се почео да гледа народни мученик, који страда због саме сумње и скоро невин. Бранковић, иако нимало симпатичан ни по свом моралу ни по свом деловању, ипак изазива извесно саучешће. Кажњен је далеко теже него што би заслуживала његова кривица. У затвору он се дао на писање својих опсежних Хроника, великог дела од 2681 стране, која је, мада није никад у целини угледала света, вршила осетан утицај у нашој хисториографији. Бранковић је читао много, а у дугом затвору имао је довољно времена за рад. Његово дело, мада има личну боју и личне мотиве, претставља ипак леп напор; Н. Радојчић, који га је нарочито студирао, хвали нарочито његов мемоарски део.
Због овог ратовања Светог Савеза против Турака притисак на хришћане у целој Турској Царевини био је осетно појачан. И морално, и физички, и финансиски. Крајем 1686. год. јављао је патриарх Арсеније III которском провидуру, да се тврдо решио прећи из Пећи на Цетиње, да тамо живи. Турци су му ограничавали кретање, а имао је незгода од њих и у самој патриаршији. Они су га сумњичили да одржава везе са Млечићима. Касније, патриарх се приближио више Аустријанцима. Знамо сигурно, да је он извесно време (бар од маја до августа) 1689. провео у северној Србији, која се тада налазила под њиховом влашћу. Аустријанци, који су имали успеха у северној Босни и који су постигли извесне резултате и у Србији, надали су се чврсто, да ће остварити своје жеље на Балкану. Њихова је разумљива тежња била, да успоставе везе са главом српске цркве. Да то није могло бити по вољи Млечићима разуме се само по себи, јер су јасно видели да би толико освајање аустриско испало на штету њихових претензија. Нарочито их је бунило то, што су Аустријанци хтели да, помажући Дубровник, прошире своје границе све до његова подручја. Шта би онда остало за Млетке? И до које границе?
Од септембра 1689. год., кад је аустриска офанзива добила бржи темпо, и политичка ситуација на Балкану постала је сложенија. Аустриска снага била је очевидно већа, с више успеха, и с тога је и више импоновала него млетачка, иако обе нису износиле ни приближно онолико колико су могле дати. Аустрија је своје најбоље трупе упутила на западну границу, против Француза, који су, забринути њезиним успесима, објавили рат. Млечани, заузети у Мореји, нису искористили аустриску парализу, и рат су настављали са половним средствима и с тога без већих резултата. Наш свет није знао позадину Светог Савеза и европски положај тога времена, али је видео да Аустријанци напредују све даље и даље и да их Турци не могу да зауставе.
Аустриски генерал Енеј Пиколомини, који је добио задатак да напредује из Ниша према Јадранском Мору, није имао уза се ни пуних 4.000 правих војника. Природна је ствар да је он, као и аустриска врховна команда, морао рачунати са што већим учешћем Срба. И с тога је Пиколомини гледао да ухвати што више веза са угледним српским људима и да се према Србима покаже што предусретљивији. Срби су Аустријанце примали као ослободиоце. Народ с Косова дочекивао га је с одушевљењем, заједно са свештенством, а многи су се придружили аустриској војсци или повели акцију на своју руку. Нарочито се у кумановском крају истицао харамбаша Карпош. У свом продирању аустриска војска допрла је на југу до Скопља а на југозападу до Пећи и Призрена.
Природна је ствар, да су Аустријанци у првом реду хтели придобити патриарха Арсенија као главну личност међу Србима. Као свог повереника слали су му Петра Соколовића, "најстаријег капетана над српском војском", родом из Бихора. Да би направио што јачи утисак Баденски је, у свом писму патриарху, рекао међу осталима и то, да му наређује "да настане радити на добро хришћана у оним крајевима, заповедајући да се сви дигну на Турчина што жешће могу, што ако не учине, он ће их сматрати одметницима ћесаревим као и друге такве, ако ли се пак покажу верни, обећава им да ће их ћесар примити у милост и под своју заштиту." Та претња не би сигурно толико определила Србе на сарадњу колико уверење, да се приближује крај турској сили и да треба помоћи општу хришћанску ствар.
Патриарх Арсеније дошао је свакако у везу са аустриским властима још за време свог бављења у Београду. По повратку у Пећ постао је подозрив Турцима и ови су једног дана припремили напад на патриаршију. Било је и жеље, да се дочепају и патриаршиског блага, спремљеног за помагање акције. Калуђери су лепо примили и поопијали турску чету, а патриарх је за то време, с нешто сабраће, побегао у Никшић. О свом удесу обавестио је Млечиће, с којима је раније радио, а вероватно и Аустријанце. Његови људи тврдили су, да су Турци, видећи патриархове везе и припремање акције, претили Арсенију и смрћу. А патриарх је доиста радио, мирећи у први мах поједина племена, да би се слошки одупрла непријатељу. Чак је претио и изопштењем из цркве сваком оном, који би био у везама с Турцима. Из почетка патриарху није било познато какве су намере и међусобни односи између хришћанских савезника, а кад је дознао за то нашао се на не малој муци. Црногорска и херцеговачка племена радила су дотад са Млечанима и он је ту акцију помагао. Како сад да обрне те исте људе на другу страну и како да им објасни то мењање фронта? Одлуку су му олакшали донекле сами Млечани. Они, из много разлога, нису ни хтели ни смели да дођу у сукоб са Аустријанцима, па су давали неодређене одговоре и нису предузимали ништа одлучније. А Аустријанци су за то време напредовали и ставили патриаха пред свршен чин. Овај је, по позиву Млечана, био отишао на Цетиње и вратио се у Пећ тек кад су Аустријанци ушли тамо и кад су му запретили да ће га, ако не дође у одређеном року, просто сменити.
Аустријанци су били енергични и на херцеговачкој страни. Они су у лето 1689. ставили до знања Млечанима, да су примили под своју заштиту Попово и Требиње и да ови не треба да настављају своје војничке акције у том правцу. У сам Дубровник дошло је још у фебруару те године 60 аустриских војника, Хрвата из Бакра, али су их Дубровчани, из предострожности, због Турака, огласили као своје најамнике. Међутим, у јесен 1689., кад им је било јасно да ће их Аустријанци потпуно потиснути, Млечани се ипак решише да не остану сасвим празних руку. Али њихов нападај на Требиње остао је без икаква успеха. Дубровчани се нису устручавали да им штете где год могу. Они су, међу осталим, утицали и на претставнике српске цркве да се не држе с Млечанима, него да приђу Аустрији.
Као за време многих других ратовања, тако је и за овог настала страшна глад и ужасан помор. Нарочито је харала куга, која је узела маха у нехигијенским и од бегунаца пренатрпаним градовима. Кад је аустриска војска стигла пред Скопље, у најразвијенији турски град од Београда до Солуна, чији се број становника ценио на 60.000 у њему је владала куга. Генерал Пиколомини, на кога је град направио најлепши утисак, и који му се по величини учинио раван Прагу, није смео да ту остане без довољног осигурања. Пошто је опљачкао град он га је, као за уклон, дао спалити 16. (26.) октобра 1689. Хтео је, како сам каже, "да страх и трепет међу варварске народе распростре и оружје свога господара и у најудаљенијим крајевима учини страшним." Како су зграде биле махом од дрвене грађе пожар је направио праву пустош.
После спаљивања Скопља Пиколомини је преко Качаника стигао у Пећ и Призрен. У овом месту састао се с патриархом Арсенијем и почео преговоре. Али их није потпуно довршио. Заражен кугом умро је две недеље пошто је, праћен музиком, дао наредбу и гледао како се Скопље претвара у згариште. Успео је ипак, што, у осталом, није много тешко, да од патриарха добије заклетву верности аустриском цару. Да су се и остали Срби из крајева куд је прошла аустриска војска, и у ближем суседству, дигли и придружили ћесаревцима може се разумети само по себи. Број Срба и Албанаца у аустриској војсци цењен је на 20.000; пред самим Призреном дочекало је Аустријанце око 6.000 Срба и Арнаута. Али оно што је било мање разумљиво то је понашање Аустријанаца. Они се нису држали као ослободиоци и савезници, него као прави господари. То се видело већ по тону писма Л. Баденскога упућеног патриарху и по њихову ултиматуму да се одмах врати с Цетиња. И спаљивање Скопља говорило је о њиховој безобзирности. Та се безобзирност показала и доцније, кад су Аустријанци успели да продру до Штипа и Велеса и да и њих запале, пљачкајући и муслимане и хришћане. У поступцима с људима били су бахати, надути, неодмерени. И дисциплина је, тако далеко од њихових база, била попустила, што је доводило до врло мучних сцена. Народ који им је прилазио с пуно поверења поче се постепено туђити од њих, па их и сасвим напуштати. Насилно разоружавање Срба и Арбанаса и паљење њихових села појачало је то огорчење још више.
После великих пораза султан даде кратким путем смакнути неспособног серашћера Арап Реџеб-пашу и позва за великог везира Мустафу Ћуприлића. Овај прогласи свети рат и преже, помоћу Француза, да што боље реорганизује војску. Имао је несумњиво и успеха, али више због куге која је харала и због проређености царске војске, која се није занављала, него због бољег вођства. Чак би се могло пре рећи, да није с довољно брзине и одлучности искористио ослабелост хришћана и њихово незадовољство с аустриским трупама.
Крајем 1689. год. почело је турско напредовање са снагама које су се скупиле на брзу руку. У борби код Качаника, на католичку нову годину, Арнаути, огорчени аустриским поступцима, пређоше Турцима, а и српске чете брзо узмакоше. Аустриски пораз био је потпун и непоправив. Они врло брзо напустише Јужну Србију и почеше се повлачити према Нишу. За њима је морао поћи и патриарх Арсеније са оним првацима, који се беху компромитовали према Турцима и који их нису смели сачекати. Како су Аустријанци отступали врло журно то је сасвим природно, да је и српско повлачење морало бити извршено исто тако нагло и да је добило карактер бежања. Колико је било тих српских избеглица с југа није се могло никад утврдити, јер нам недостају и приближно поуздани извештаји. Јован Томић је само са извесном убедљивошћу покушао доказати, да је сеобе било мање из области које су непосредно граничиле са Албанијом, а више из Рашке, с Косова, Поморавља и Србије.
Турци су се светили у пуној мери. Напали су патриаршију, опљачкали њено имање и тројицу затечених калуђера сасекли. Сличан је случај био и са манастирима: Дечанима, Милешевом, Ђурђевим Стубовима, Сопоћанима, Раваницом и Студеницом. Један запис у Дечанима, описујући с грозом те дане, каже, да је Гашли-паша игумана опленио а манастир опустио. Нишки владика Рувим писао је 1689. год. на Цетињу о великој беди, "коју без да говорим свак мудри може знати шта се чини када се царство измењује". Пећки паша Махмутбеговић, за освету за своју кућу и имања, почео је "пленити и сећи и жећи" нахије тетовску, призренску, ђаковичку, пећку, плавску, белопољску, вучитрнску и Мораву, све до Новог Пазара. Није штедео ништа, нарочито не цркве и манастире. Свет се спасавао где је знао и могао, у планине, пећине и преко границе. Неки епископи одбегли су у Далмацију, један у Свету Гору. Народ је страдао на све стране. "Љути страх и беда тада беше; матер од деце раздвајаху, и од оца сина. Младе робљаху, а старе секаху и дављаху. Тада људи призиваху на се смрт а не живот".
Глад и беда беху страшни. У Дробњацима, у Рашкој, у Босни и Херцеговини. Ока шенице продавала се по 100 аспри, граха по 150, лука 130 и све у том размеру. "И то лето једоше људи месо пасје и човечје и коњско и много нечисто". Силан народ помре у великој муци. "Кудгод би се мако лежаху мартци, нит се копаху, нит имадиаше ко", пише један босански фрањевачки хроничар. "Јиђаху ресу липову, з дарвја кору, винову лозу, псе, мачке. У Сараеву изидоше дица матер мртву. У Бањој Луци кога су обисили, обноћ би га гладни људи свега изили. У то вриме паша сидијаше и вишаше и ускоке и рају, кога год би довели; и те би људи мартце све изили".
Борбе и погибије у рату, куга, глад, сеоба, и ове турске освете проредиле су страховито наш народ у старој Рашкој и Метохији. Све савремене вести говоре о опустелости и разбијености старих насеља. Оно народа што је и остало после тако страшне катаклизме било је толико ударено по глави, да му је дуго требало да дође себи. Губитак претрпљен тада, каже јасно Општи лист пећке патриаршије, није се више поправио. На опустела српска огњишта, у колико су уопште била обновљена, почеше долазити Арнаути и Турци.
Већ је раније било доста случајева у тим областима, да су у појединим породицама домаћини или старији син примали ислам, да би им куће биле поштеђене од намета и насиља. Остала чељад, жене и деца, остајала су у хришћанству. Тих појава забележен је читав низ од краја XVI века, па све до почетка XX. Већи притисак на Србе вршен је нарочито од средине XVII века, за време Кандиског Рата, када су Турци открили везе српског свештенства са западњацима. Тад је нарочито настрадала будимљанска епархија, чијег су епископа Пајсија Турци дали убити, а његово свештенство растерати. После слома аустриске офанзиве Срби су, природно, били изложени још већем притиску. Тад настаје грабеж њихових имања, гоњење и убијање. У невољи људи тад прибегавају преверавању или се повлаче. Нарочита маха узимају Арбанаси муслимани, активни горштачки елеменат, који продире у долине Метохије и Подриме, а одатле даље. Призрен, Пећ, Ђаковица добијају постепено турски и арнаутски карактер. У Призрену се још памте имена и места старих цркава, којих је у то доба и нешто касније нестало. За породицу Кораћа зна се чак кад су своју цркву претворили у џамију. Има читавих села у којима данас нема ниједне православне душе, а остале су међутим њихове цркве. У селу Беревцу још и данас долазе Арнаути муслимани цркви Св. Петке, као и у манастир Девич. У извесним манастирима, као у оном Св. Тројице код Призрена, налазе се уписани у поменик и хришћански преци појединих муслимана, и то по њиховој жељи. Топографија тих крајева и у доба најактивнијег арнаутирања није изгубила много од свог српског карактера. У извесним селима Горе очували су се и неки народни обичаји, као, на пр., стављање бадњака о Божићу.
Млечани нису имали довољно снаге да искористе аустриске недаће. Успели су, истина, да код Никшића разбију Турке и заробе пашу Џин Алију, али је то био и остао само локални успех. Ситне чарке и окршаји с релативно малим снагама нису могли да измене општу ситуацију.
У Бечу је неуспех на југу изазвао праву пометњу, у толико више што је и положај на западу био врло озбиљан. У први мах наређивало се војсци, да се одмах повуче према Београду, а кад је заповедник војске у Србији, генерал Ветерани, јавио, да он нимало не губи наде и да би, шта више, са војском од правих 12.000 ратника био у стању продрети до Цариграда, онда се решило да се борба настави и да се за њу поново позову Срби и Арбанаси. Фрањевац Тома Роспасари, који је учинио лепих услуга Аустријанцима, световао је Лудвику Баденском, да царев позив тим народима, уз позив за нове борбе, зајемчи њихова права и обичаје, слободу вере и избора њихових старешина и ослобађање од пореза, како би се људи лакше придобили. Аустријанци су примили тај предлог и 6. априла 1690. изашао је царев проглас свима народима северног, средњег и западног Балкана (Арбаније, Србије, Мизије, Бугарске, Силистрије, Илирије, Маћедоније и Рашке) и друго писмо упућено лично патриарху Арсенију. Мисао о слободном избору војводе није у том царевом прогласу потекла од Ђ. Бранковића, како је мислио и тврдио Ј. Радонић, него по предлогу фратра Томе, а по обичајном праву албанских брђана, које су примили од својих српских суседа. Међутим, Радонић може имати право кад мисли, да су она имена области, чијим је народима цар упутио позив, "више литерарнога порекла и неодређена значења", узета из претставке Ђ. Бранковића од 1688. год. Тога става у Томином мемоару нема.
Повлачећи се испред Турака патриарх се био задржао у Београду. Ту је 18. јуна 1690. сазвао збор црквених и световних лица, и то из граница турског и аустриског поседа, да заузму став према царевом позиву. На збору је, сем патриарха, било 5 владика, 11 капетана, 7 игумана, (од којих из Србије само двојица: студенички и сопоћански) и неколико других лица. Том приликом Срби су решили да траже од цара слободу вере и јемство да се нико од иновераца неће мешати у њихове послове и с тим у вези своју црквену самоуправу. Њихов верски поглавица може бити само Србин, "от нашега рода и језика србскаго." Сем цара, нико се други од световњака није могао мешати у њихову јурисдикцију. Те народне жеље имао је однети у Беч јенопољски владика Исаија Ђаковић. Пуномоћ за Исаију писао је неко од "пречана", који је познавао прилике у оним крајевима и који је примио и добар део њихове терминологије. По мађарском он Леополда зове краљем, а не царем; своју православну свештеничку сабраћу назива по западном редовницима, а пуномоћ му је "књига креденцоналиш". Схватање тог српског сабора је јасно: он је желео да и у Аустрији, као и у Турској, вођство народа и његова репрезентација остане у крилу цркве, која се сматрала као главни чувар вере и нације. О световним главарима, односно о војводи ту нема ни помена; вођство је припадало патриарху, као у Црној Гори владикама. Световних главара, у племенском систему који је код нас владао, било је више; црквени поглавица био је у пространим областима само један, који је као такав стајао изнад племена и везао их у заједницу. Ниједан од наших световних главара тога времена није имао ни ауторитета ни снаге, да би се могао ставити уз патриарха или бити раван њему. Извесни наши писци чуде се, што Срби на том сабору траже мање, него што је садржавао царев манифест. У ствари, Срби су хтели да се осигурају поуздано. Манифест није био упућен само њима и доносио је обећања која они нису тражили. Није иста мета за њих и за католичке Албанце, који су сарађивали с Аустријом и који су нарочито поменути у манифесту. Сем тога, они су хтели обезбеђење своје вере на целом подручју аустриске власти, тадашње и будуће, а не само у турским областима.
На том сабору Срби су признали цара Леополда као наследног владара српског народа, и то, како су они говорили, првог после Косова. Патриарх Арсеније, који му се обраћао у Беч, наглашавао је у свом писму, како су се на том сабору нашли људи са више страна "земље наше", обухватајући под тим појмом "наше земље" области и под Турском и под Аустријом, све где су се налазили Срби и где је допирала власт и признавање пећке патриаршије. За њ не постоје историске границе него границе стварног и живог народног поседа, мада пише да те границе "определише нам у давнини самодржавни и светопочивши краљи наши".
У Бечу с тим одговором нису могли бити задовољни. Испало је баш обратно од оног што се очекивало. Позивом од 6. априла хтело се, да Срби поново ступе у борбу, на свом подручју, а не да се селе у њихове земље. Али се тај став ипак разумео. За то време положај царске војске у Србији знатно се погоршао. Она није могла добити никаквих појачања из царских земања, а без тих појачања није се могло тражити да се снажније заталаса и сам народ Србије и суседних крајева. Рачунајући са Србима као елементом који би се могао искористити при свима обртима ратне среће, и у офанзиви и у дефанзиви, и који би, у најгорем случају, могао послужити и да се насели опустела јужна Угарска, у Бечу нису хтели да их озловоље. С тога је цар Леополд 11. (21.) августа 1690. издао своју диплому којој је дао Србима жељене привилегије. Привилегије су обухватиле становништво "грчког обреда и српског народа" по Грчкој, Бугарској, Рашкој, Херцеговини, Далмацији, Подгорју, Јенопољу "и осталим придруженим местима и свим осталим областима". Издајући те привилегије цар је узео Србе под своју заштиту, а у исти мах их је поновно позивао, да се дигну на оружје. Цар је, признајући Србима изузетан положај, издао ове привилегије преко аустриске дворске канцеларије, обишавши мађарске уставне чиниоце, чија је сагласност за овакав акт била потребна. Он је тај свој корак објашњавао војничком потребом, а донео га је у сувереном уверењу, да може непоштовати угарске уставне прописе, пошто је угарско подручје ослободио својом снагом од Турака и сматрао га као војничку тековину. Мађари су цело време стајали на гледишту да су тим актом повређена њихова права и с тога су Србима, кадгод им се дала прилика, правили начелне и стварне потешкоће. Сем Мађара против ових привилегија радила је и католичка јерархија. Због ње нису у привилегијама били поменути Срби из Угарске, Хрватске, Срема и Славоније, на које је била ставила руку њезина пропаганда. Кад је дознао за то епископ Исаија Ђаковић он је затражио енергично, да се обухвате и Срби са тих страна. У Бечу се, у тадашњој ситуацији, попустило, али су зато у већ спремљеном концепту привилегија извршене извесне измене, да би се патриархова јурисдикција ослабила. "Оно место, где се каже да се повластице дају Србима где се год у будуће буду налазили изостављено је и замењено са речима: да привилегије и повластице важе дотле, докле год Срби, сви скупа и појединце, буду били верни цару. Тим, накнадно доданим, речима вредност дане привилегије, наравно, знатно се смањивала". При преговорима у Бечу, Ђаковић је радио споразумно са Ђорђем Бранковићем, који се ту налазио у интернацији.
Истог дана, кад је цар издао Србима привилегије, настрадала је његова војска у Ердељу. Да би заштитила Угарску главна се аустриска снага морала повући из Србије. Ослабеле посаде нису потом могле да издрже турске нападаје. За седам недеља Турци су преотели сву Србију, заједно с Београдом. Патриарх их, разуме се, није смео тамо дочекати, него се раније, са осталим избеглицама, склонио на царско подручје. Бојећи се турске офанзиве патриарх није смео да остане у областима јужне Угарске, него је отишао далеко на север, у Сент-Андреју. Али данас не знамо поуздано колики је био број српских избеглица, који нису прелазили у једно време и на једном месту. У једном писму сам патриарх, истина, наводи, да је прешло "више од 30.000 душа", и то ће свакако бити највероватнији број, али потпуно сигуран није ни он. У Будиму је, на пр., 1706/7. год., било 536 српских пореских глава, "и то су били све саме занатлије сем петнаест бакала". Међу становницима тога града 1720. год. било је 14 Зећана, 12 Пећана, 6 Призренаца, 8 Сарајлија, 9 Косоваца, 8 Крушевљана, 6 Пожаревљана, 5 Београђана итд. Будим је имао свој српски део града (Raszvaros), у ком се, према једном путопису из 1715. год. налазило на 20.000 српских душа. Још више него Будим добила је прилив српског становништва Сент Андрија; у њој је подигнуто самих шест православних цркава. У Чобанцу, крај Сент-Андрије, постоји предање да су ту дошли из Пећи; а А. Белић је утврдио, да њихов диалекат још чува особине косовско-ресавске и стару косовско-ресавску акцентуацију.
Док су Аустријанци на једној страни позивали Србе и обећавали им слободу вере и поштовање старих традиција, дотле су на другој ударали католички свештеници отворено на њихову веру. У том је нарочито био активан исусовачки ред. Крајем 1689. превели су у унију ораховачког "владику" Јована Рајића са 16 парохија и ораховачким манастиром Св. Николе, а 18. јануара 1690. то су и потврдили писменим актом. Рајићу се придружио и игуман манастира Грабовца, Јевтимије Негомировић. Одмах потом изашла је наредба царског комесара, која је тражила од српског свештенства између Драве и Саве, да се покоравају овом игуману Јевтимију. Врло је вероватно да је Ђаковић и остали наш епископат дознао за то пре свог збора и с тога још одлучније тражио проширење патриархове компетенције и на области угарске. Ови случајеви били су, међутим, предигра за даље борбе, које ће загорчавати живот свим српским досељеницима и њиховим свештеним претставницима.
Поред верских сукоба настали су и социални. Мађарско племство тражило је просто да укмети Србе не признавајући им никаквих изузетних права. Жупанске власти наметале су им, исто тако, ратне прирезе и ометале их у њиховом привредном животу. Да се ослободе тога Срби упутише поново у Беч епископа Исаију, да се потужи и да, у исто време, затражи да се њихове привилегије објаве и преко угарске Дворске Канцеларије. Сем тога, Исаија је, у име народа, имао да крене и питање Ђорђа Бранковића. Исаија је поверовао његовим причањима, а као јенопољски владика знао је понешто из борбе Бранковића за цркву. Срби су поверовали, да је он жртва аустриских сплетака и да је страдао због својих планова у корист српског народа. Кад је српска депутација дошла у Беч затекла је тамо ново ратничко расположење. Аустрија се спремала на нову офанзиву, а у тој офанзиви рачунала је и опет са Србима. С тога је цар 1. (11.) децембра 1690. потврдио своју диплому о привилегијама, и то, по жељи Срба, преко угарске Дворске Канцеларије. У исти мах цар је препоручивао мађарским властима Србе као своје штићенике и обећао је у Будиму посебну комисиску истрагу за насиља на која се туже. Наравно, с тим у вези ишла је одмах и акција, да се образује српска милиција. Ради тога бечка влада није могла одбити ни српски захтев, да се испита случај Бранковићев и да се утврди веродостојност његове дипломе. У Бечу нису могли демантовати ранија своја акта, ма колико иначе били уверени да Бранковић није то за што се издавао, и ма да им је цео његов случај и иначе био непријатан. Кад су добили потврду признања његових ранијих диплома, Срби, на свом састанку у Будиму, марта 1691., изабраше Бранковића за српског деспота, показујући на тај начин, сад први пут жељу, да добију световног господара. Избор је био извршен у отсутности патриарха Арсенија. Он га је признао, али преко срца, јер је ишао очевидно на уштрб његова дотадашњег апсолутног положаја.
Упада у очи чињеница, да Срби, иако избеглице и обескућеници, на овом будимском сабору узимају доста енергичан став. Дотадашња искуства дала су им оправдана разлога и за протесте и за повишени тон. Видели су исто тако да им аустриске власти излазе у сусрет не што би стварно имале обзира према њима, него што су им били потребни. Ради свега тога Срби сад изјављују, да ће радо поћи против Турака, али под својим старешинама. Тражили су и да се питање Бранковићево изведе на чисто, а док то не буде желели су, да му могу изабрати заменика. Цар је пристао на све то, само није хтео да попусти у Бранковићевом питању бојећи се његових амбиција и веза и огорчености због дотадашње судбине. За заменика његова, као српски подвојвода, би постављен (а не изабран) Јован Монастирлија, пореклом Битољац, чији су преци раније били прешли у Угарску. Аустриски двор имао је вере у њега, а пристао је да Србима да пре њега као војничког заповедника, него да им потврђивањем деспота призна политичку власт. У тим идејама Беч је пристао, исто тако, да патриарху Арсенију призна право јурисдикције не само у црквеним, него и у световним стварима. Волео је да српски повлашћени положај претставља свештено лице, него политички човек; а рачунао је и с тим, да ће патриарх љубоморно чувати свој утицај и из властитог интереса сузбијати претензије световних лица. Да испуни жеље цркве и народа у тај мах цар је 10. (20.) августа 1691. својим Патентом, објављеним преко угарске Дворске Канцеларије, обновио привилегије, истичући овог пута у првом реду Србе у Угарској и Славонији, а онда у осталим областима. По овој новој дипломи сва имања оних Срба који буду умрли без наследника имају припасти цркви и архиепископу. Њом је, у исти мах, признато патриарху (односно архиепископу) право јурисдикције и у световним стварима.
За то време Турци су покушали да зауставе српски покрет сеобе и да их колико-толико умире. Пошто је протутњио први бес освете велики везир објавио је општу амнестију за све који се у року од шест месеци врате кућама. Да би спречио утицај патриарха Арсенија на Србе Ћуприлић је у пролеће 1691. поставио новог патриарха Калиника, ранијег свештеника у Скопљу, кога неки зову Грком. Калиник се трудио да умири народ и поврати разбегле епископе и свештенство на њихове дужности. Да му појачају углед и приходе, који су ишли и њима на корист, и да даду одушке незадовољству према аустриским и млетачким суверницима, Турци су сад поново наређивали да католички пук мора плаћати извесне намете српској патриаршији, односно њезином епископату. Обавештени о тим турским обзирима према Србима и Аустријанци су, у ово доба борбе, морали подешавати своје држање са много више предусретљивости, него што се у срцу желело.
Читаве прве половине 1691. год. није дошло ни до каквих већих борби. И једна и друга страна спремале су се да зададу што одсуднији ударац. Кад су се код Сланкамена, 9. (19.) августа, судариле обе војске чинило се да ће та борба одлучити даљи исход рата. Али није било тако. Иако су Турци претрпели страховит пораз, изгубивши и великог везира и много људства и материала, рат тим ипак није био окончан. Аустријанци нису имали довољно свеже снаге да га пренесу даље. И ову саму битку припомогла је у одсудном часу српска милиција, која се, као посебна целина, са 10.000 људи, борила под Монастерлијиним заповедништвом. Бројала је 6.400 пешака и 3.600 коњаника. Српска је милиција прва провалила у турски табор и запленила 34 заставе. "Битка код Сланкамена", наглашава Ј. Радонић, "значајна беше по српски народ стога, што је то последњи бој, у коме су Срби, као компактна целина и као царски савезници, под својим командантом, борили се против Турака." После им Аустријанци не признају више тај посебни положај, него Србе увршћују у бојне јединице као и остале војнике, бојећи се да Срби као организована засебна војна јединица не постану опасни.
После својих заслуга у сланкаменској победи Срби су, потстицани на то од Ђ. Бранковића, тражили све енергичније да се реши већ једном њихов положај и да он преузме дужност народног претставника. Овоме је било дозвољено да станује у једном хотелу, да прима контролисане посете и да се полуслободно креће, али га ослободити сасвим нису никако хтели. Верујући да се постепено приближује свом циљу он се сматрао као нека врста господара и титулисао се као "самодржавни деспот земљи славеносрпској и всего Илирика", и то "милостију божијеју".
Врло моћни чиниоци међу угарским сталежима, а још више на царском двору, налазили су, да су учињени уступци Србима ишли предалеко, да они стварају државу у држави, и да као "шизматици", с нарочитим повластицама, уносе незадовољство међу друго становништво. Њихову војничку вредност они су потцењивали, тврдећи да они нису ипак права војска и да им нарочито недостаје потребна дисциплина. За српско свештенство тврдили су да је неуко и порочно, а сам народ да није много поуздан. Један део тих прекора био је тачан, али несавесно уопштен и једностран. Међу српским избеглицама, које су веровале да је њихово склањање у Аустрију само привремено, било је доста елемената који су живели од данас до сјутра. Са службених страна поручивало се и наглашавало, да је наставак борбе стално у плану, тако да се људи нису могли лако снаћи и почети нове послове. Привременост је постајала сталност. С тим су долазиле остале незгоде. Дугогодишње ратовање, напуштање кућа и своје средине, немаштина и подивљалост нарави која прати све ратове, имали су својих рђавих последица и код Срба. Јеромонах Михаило Рачанин, један из круга бољих и некако збринутих, јадао се 1695. год., како наши људи живе "у великом утеснењу", "лишени својих домова и манастира и сваког добра, а овде никакво добро не приобрели". Године им већ пролазе "по злу добра чекајући, и не дочекасмо."
Нарочито је био активан католички клир, коме је на челу стајао до краја антиправославски и непомирљиви кардинал Леополд Колонић. Годину-две дана иза царских привилегија његови су их људи отворено газили. За сремског унијатског епископа би постављен 1693. год. Петар Љубибратић. Исте године донео је печујски суд одлуку, по захтеву бискупа Матије Радоњаја, да се протерају сви Срби православни из тог града, "као шугаве овце из стада". Било је и других насртаја. У исто време и српска милиција укинута је као самостално тело и стављена је под врховну команду царских генерала. У Бечу се, сем тога, узимао у обзир и план да се српска насеља разбију тако, што би се Срби разбили у разне колоније. Као одговор на све то дошле су одмах тужбе српских претставника и њихов захтев, формулисан на збору у Баји 1694. год., да остану у заједници и да им се даде одвојено земљиште, и то Мала Влашка између Саве и Драве. Ставови су јасни. Срби траже стално, проширујући своје захтеве, свој аутоман положај у пуном смислу те речи, са својом црквеном и световном влашћу, са својом милицијом и са својим подручјем. Беч, мада им је давањем привилегија признао засебан положај, жели да ту самоуправу што више ослаби и ограничи. Борба око тога водиће се скоро столећима. Кад им Срби буду потребни Беч ће пристати да им, с времена на време, обнови привилегије и са ласкањем да нова обећања; чим опасност мине, сви ће српски непријатељи гледати на све начине да се обећања изиграју.
У току 1693-5. год. Аустријанци према Турцима нису имали скоро никаквих успеха. Покушај из 1693. год. да се дочепају Београда завршио је бедно. Из одушевљења прозвао је тада велики везир Београд "местом среће", Хајрул-билад, и сам је султан Ахмед II дошао у град, да покаже своју радост због тога успеха.
Турци су током 1692. год. постигли извесне успехе и према Млечанима. Сулејман-паша Бушатлија напао је у септембру на Црну Гору и без муке је допро до Цетиња. Млечани бише присиљени да предају то место, али им се допусти да изведу своју посаду. Полазећи из манастира они су га минирали и нанели осетне губитке Турцима, који су у њ улазили не слутећи зла. Тако ће учинити и касније у требињском манастиру Тврдошу, с мотивацијом да се не би Турци ту "поново" учврстили. Више среће имали су Млечани у долини Неретве, где су у лето 1694. освојили Читлук и Габелу. Једно време беху посели и Попово и Требиње и област око корјенићког Клобука.
Почетком 1695. год. дошао је на турски престо борбени Мустафа II. Ношен жељом да поправи грешке својих претходника и да даде новог духа целој царевини он се сам ставио на чело војске. Глас о његовој активности и енергији беше заплашио све његове противнике. Тај страх се дао одмах приметити и у аустриској престоници. Већ крајем фебруара те године добио је патриарх потврду свог права да именује епископе и да ти епископи имају прво каноничке визитације. У исто време Срби су били ослобођени да плаћају десетину католичком клиру. Аустриска бојазан показала се као потпуно оправдана. Неуспеси њене војске у Банату и Ердељу, 1695. и 1696. год., могли су компромитовати ако не цео исход, а оно добар део дотадашњих резултата овог дугог и свима дотешчалог рата. Да се поправе мутни изгледи Аустријанци су 8. фебруара 1697. склопили савез са руским царем Петром Великим, несвесни тада у правој мери опасности којој се излажу уводећи ту силу у решавање турског питања и турске власти на Балкану.
Велика срећа за Аустријанце беше, што су у своју војску добили младог и гениалног војсковођу Евгена Савојског, француског племића, за кога његова отаџбина не нађе достојног запослења. Овај енергични, иако врло неугледни, војник примио је команду у лето 1697. год., а већ 1. (11.) септембра успео је да потпуно разбије турску војску код Сенте, коју је водио сам султан. После те победе кренуо се Евген са свега 6.500 људи на вратоломан и дрзак поход у средиште Босне, знајући да је босански паша био и страдао у борби код Сенте. На том походу није наишао ни на какав отпор сем код Врандука. У Сарајево је стигао 13. октобра, где је три дана харао. Већ првог дана била је варош запаљена. Строге мере биле су правдане тим што су Турци ранили аустриске парламентаре. При пожару, у лако запаљивој вароши, где су куће биле махом од дрвене грађе и слабог ћерпича, страдали су подједнако и хришћани као и муслимани. Из опљачканог града принц Евген је повео са собом известан део православног и католичког елемента, да га насели по Угарској. Известан део наших људи једва је дочекао да се после врати у Сарајево. Велика породица Будимлића добила је отада тај надимак, као сећање да су једно време провели као Будимлије.
Али, мада су однели код Сенте тако велику и видну победу, Аустријанци њом, ипак, нису изменили много цео војнички положај. Овај упад у Сарајево била је само једна епизода. Оно што би било далеко важније, да пренесу поново бојно ратиште испод Дунава, на то нису смели да се реше. Не чак ни да изведу напад на Београд, који је био војнички важнија тачка од Сарајева. Њима је победа код Сенте била сад добродошла да се Порта увери како је мало изгледа да ће моћи изменити ратну срећу и да постане склонија на мир, а с друге стране да увери и Французе како се Аустрија не да лако сломити и поред све борбе на два фронта. Луј XIV прошао је у основи рђаво у рату са такозваном европском коалицијом, поред свих победа које му је војска односила, и 1697. год. пристао је на мир, који га у души није задовољавао. Обавештена да је Аустрија тим добила слободне руке на западу решила се, најпосле, и Турска, посредовањем Енглеске и Холандије, да се мири. Преговори о условима примирја и мира трајали су подуже, а окончани су у Сремским Карловцима, 16. (26.) јануара 1699. год. По том миру Турцима је од свих поседа у Угарској остао само Банат и у Славонији њен југо-источни сремски део. С Млечанима се нашао коначни споразум тек 1701. год. Они су дуго настојали, да отсеку Дубровник од осталог залеђа, желећи да задрже цео појас земљишта, од Неретве, преко Попова, до Грахова. Али то Република није могла постићи, јер Дубровник и његово залеђе није дала Турска, а штитила га је и Аустрија. Млечани су помакли своју линију преко Книна, Сиња и Читлука са Габелом, а у Боки су задржали Рисан и Нови.
Пошто се, после толико година борбе, смирила са оба своја противника, и на истоку и на западу, Аустрија је могла да се посвети унутрашњем прибирању. То ће рећи, у односу према Србима, да попусти свима њиховим непријатељима. Пошто је прошла потреба од српске помоћи могло се прећи на давно жељени циљ, да се српско тесто измеси потпуно по својој вољи. Да га угоне у свој калуп и католичко свештенство, и мађарско племство и жупаниске власти. Али с једним важним чиниоцем бечки кругови нису ипак рачунали. То је била упорност и отпорна снага српска. У исто време и вештина, да за своју корист нађу нове и на Беч осетно делотворне елементе.
У Бечу су људи тврдо веровали, да Срби немају много да бирају; могу се одлучити или за њих или за Турке. Кад је прошла ратна опасност није им било баш превише много стало до тога за кога ће се определити иако су рачунали с тим, да би било од штете ако би се, њиховим повлачењем, проредила граница. На велико своје изненађење у аустриској престоници могло се наскоро сазнати да Срби хватају везе са Русијом Петра Великог и да чак тамо налазе извесног разумевања; да су Срби, дакле, успели за своју ствар заинтересовати једног новог политичког чиниоца. Прве непосредне везе створили су Срби са Русима већ у лето 1698., за време боравка цара Петра Великог у Бечу. Тада су патриарх Арсеније и Ђ. Бранковић имали састанак с царевим пуномоћником П. Б. Возњицином и изложили су му стање Срба и православља у аустриским земљама. Колико је патриарх тим стањем био задовољан види се најбоље потом, што је преко руског посланика желео израдити дозволу од Порте, да се врати у Пећ, на своју стару дужност. Возњицин је своју дужност у Аустрији схватио озбиљно и предузимао је кораке и у одбрану православља и за ослобођење Ђ. Бранковића, који га је за то свакако усрдно молио. Беч, истина, није био много љубазан у свом одговору на те претставке, али му је ово ипак могла бити једна опомена. Српско питање није било онако просто и изоловано, како је изгледало извесним сувише ревним лицима из високог клира и аристократије.
Кад су били познати резултати Карловачког Мира за патриарха и већину пребеглих Срба, који су видели да се натраг не може, постало је јасно да треба нешто предузети, да се обезбеди живот њихових сународника у нормалним приликама. Патриарх и неколико народних првака израдили су у Бечу, да је цар издао током лета 1699. два патента, којима су Србима зајемчивана права и заштита. Али је зато Јован Монастирлија крајем 1701. год. потчињен непосредно дворском Ратном Већу, као "особа чисто војничка и службена", да не би зависио од нечије друге надлежности. Међутим, то исто веће, иако је знало за царске привилегије Србима, под утицајем клерикалних кругова, помагало је унијатску акцију и придруживало се онима који су на Србе гледали с неповерењем. Оно је још 1698. год. наређивало властима да иду на руку поунијаћеном епископу Јеврему Бањанину, који је имао да настави рад у почетом правцу. За самог Арсенија III цар је у једном акту из 1703. год. говорио, како он никад није дозвољавао да се служи титулом патриарха, а те му је године изрично забранио сазивање црквеног сабора, који би имао да озакони избор његова наследника, кога је патриарх, због болести, био већ одредио и за његову потврду упутио посебног делегата у Цариград. Патриарху се сад уопште замерало што води преписку са својим људима у Турској и што је на црквени сабор позвао и њих. Бечки кругови, подозриви и неискрени, нису могли схватити од колике би користи баш по њихове интересе било кад би претставник српске цркве из њихове државе могао вршити стварно моћан утицај у Турској. Али, свесни да њихови поступци према православнима нису исправни, они су се бојали поређења односа. Још мање им је било у интересу да патриарх, са наслоном на јак православни живаљ у Турској, наставља са народом заједно жилав отпор преверавању и однарођивању, што је била стална тежња царске камариле. Срби су јасно видели и осећали то неповерење и тужили су се више пута. У том погледу карактеристично је једно писмо патриархово московском бољарину Ф. А. Головину, који је показивао интерес за Србе. Патриарх му се у том писму од 29. октобра 1705. отворено тужио. Срби само додају плач на плач немајући ниоткуд помоћи. Обраћају се с тога њему с молбом да им "мојсествује", т. ј. да избави Србе онако као Мојсеј Израиљ из Египта.
Вероватно би стање Срба постало много теже, да 1703. год. није букнуо у Мађарској устанак Фрање II Ракоција, потицан од Француза, с којима је Аустрија поново ушла у рат. Ако се том устанку придруже и Срби, како их је Ракоци позивао дајући им многа обећања, постојала је не мала опасност да то постане крупно питање за царевину. Срби то нису учинили, иако је било извесног колебања међу њима. Патриарх се решио за цара, јер је био за закониту власт и јер Ракоцију није много веровао. Желео је, да бар сад у Бечу покажу више разумевања за српско држање уопште. У Бечу нису били сасвим на чисто са Србима. Бојећи се рђавог утицаја огорченог Бранковића на Србе они су овог несмиривог човека, који је симпатисао Ракоцију, дали превести из Беча у далеки Хеб, што даље од српских првака. После извесног уздржавања Срби су помогли цареву ствар и знатно су допринели да је мађарски устанак био угушен. Али су за то и осетно настрадали, јер су се Мађари свирепо светили кивни на њих и што су као дошљаци устали против њих и што помажу бечку владу и што су се бојали да ће награђивање Срба испасти на рачун њихових и животних и националних интереса.
Срби су сачињавали добрим делом и нову, током 1702/3. год. образовану, потиско-поморишку војну границу, која је дошла под власт Врховног војног савета. Као и у Хрватској и у Славонији, Срби су и ту били изложени као нека врста живог бедема према Турцима. Своје привилегије они су могли да одржавају само тим сталним излагањем себе на границама, где се њихова вредност морала видети и ценити и о којој су војни кругови, немајући никог другог да их боље замени, морали водити рачуна. Ради тога ће, само док буде потребе, Срби остати, како се у Бечу говорило, "толерирана нација".
У априлу 1705. умро је аустриски цар Леополд. Срби су и од њега, у вези с Ракоцијевим устанком, тражили нову потврду привилегија са устаљенијим схватањима о њиховој важности. После његове смрти то је морало бити нарочито потребно, да би се јасно одредио став новог цара. Нови цар, Јосиф I, испунио је српске жеље 13. (24.) фебруара 1706. Али патриарх није био тим задовољан. Потврда је опћенито помињала привилегије, али није узимала у обзир њихове повреде и санкције и годинама стечено искуство, до чега је Србима било највише стало. Они су хтели, да се њихов положај јасно обележи, како не би било двосмислености и заобилажења и злоупотреба. Нову претставку патриархову цар је упутио на мишљење кардиналу Колонићу. Какво је било гледиште његово на српско питање види се јасно по овом његовом објашњењу како Срби тобоже погрешно тумаче своје привилегије: "Они изводе, да је по гласу истих њима дозвољено не само да сада "шизматици" буду, већ да као такви т. ј. одељени од католика и римске цркве и даље остати могу. Но то им се не може никако допустити, јер не само да то св. наша католичка вера забрањује, него је одлучно противно и самом државном разлогу; то искуство нас довољно учи, шта је све разлика у вери по Угарској починила у недавно прошла времена, а историја нам казује шта је све догађало се због тога и по другим крајевима света". Он је тражио да цар поставља Србима не само патриарха и епископе, него и свештенике. Патриарх не сме предузимати ништа не само против свештених лица, која би примила унију, него ни против манастира, која би тако, простим актом самовоље, имала прећи у туђе руке. "Ако се те привилегије већ не могу изменити или скратити, то нека се бар од речи до речи потврде или таквим тамним изразима и двосмисленим речима изложе, које би се, у разна времена, могла сад овако, а сад онако разумети и тумачити; уз то би ваљало све то само привремено и са извесним клаузулама потврдити, како би касније, у згодно време, ти шизматици, као и остали акатолици, кад им више не буду сметале сличне привилегије римске цркве, са црквом католичком, и против воље њихове, лакше се спојити могли". "Ради опћег добра и веће користи по службу ћесарову требало би тако дуго оклевати после смрти садањег патриарха са постављањем другог, док то не би са свим прешло у заборав, те кад он умре тада не ће бити кога, који би могао посвећивати и надомешћивати оне владике, које се буду међу тим с римском црквом спојиле, а ови би тада постепено потрудили се, да сједине с римском црквом њихове игумане, калуђере и свештенике; - те ће се тако постепено без икакве силе, током времена, сви они са римском црквом сјединити; а с народом би се тада поступило онако, како то буду прилике онога времена донеле".
С обзиром на мађарски устанак, и српске војничке услуге, и општи положај цар није могао бити негативан према Србима, али су за то у великој мери искоришћени Колонићеви савети. Избегавала су се сасвим прецизна јемства и остављало се много полуотворених врата. Нова потврда српских привилегија цара Јосифа I (с поменом титуле патриарха) потписана је 7. августа 1706. Тога лета уступљено је патриарху велико добро Даљ код Осијека. Међутим Арсеније III није могао дуго да га ужива, јер је умро још те јесени, 26. октобра 1706.
Избор новог српског верског поглавице обављен је тек почетком 1708. год. Наследник Арсенијев, Исаија Ђаковић, који му је био један од главних сарадника, али с којим се после разишао, био је око патриархове смрти именован за царског саветника због заслуга у турском рату и Ракоцијеву устанку. Ђаковић је биран за "првјејшег и начелњејшчег митрополита", а титула патриарха остала је само за пећког носиоца. Срби су, на свом збору одржаном у јесен 1707. у Карловцима, били тврдо одлучили, да неће кидати заједнице с пећком матицом и да ће признавати врховну власт пећког патриарха, па су то доставили и у Беч. Нови српски првосвештеник у аустриској држави имао је бити митрополит крушедолске митрополије. У Бечу тај предлог нису одмах прихватили, "због опасности да се Срби поврате натраг под Турке и да би се лакше могла спроводити унија међу њима". Али како Срби од тог става нису отступали они су најпосле попустили. За митрополитово средиште би изабран манастир Крушедол, највећи и најчувенији од свих у Фрушкој Гори. Нову аутономну крушедолску митрополију признао је пећки патриарх Калиник, и тако је очувано јединство српске цркве. Друга струја, коју је с почетка заступао и сам Ђаковић, хтела је, да српска црква у Аустрији буде аутокефална, али је остала у мањини. Ђаковић је потом признао пећску патриаршију и заклео јој се; под тим условом једино могао је и бити изабран. Нови митрополити, после нагле Ђаковићеве смрти (20. јула 1708.), становали су претежно у Карловцима, на Дунаву, на питомој падини Фрушке Горе, па је нова митрополија ускоро добила назив карловачка, који јој је остао све до наших времена. Исаијин противкандидат, Стеван Метохијац, сремски митрополит, постао је његов наследник, али није издржао на својој новој дужности ни пуну годину дана. Умро је 27. априла 1709. Нови митрополит Софроније Подгоричанин, славонски владика, био је, као и претходник му, досељеник из јужних области. Као и она двојица и он је на управи цркве остао врло кратко време, до смрти, која га је задесила на самом почетку 1711. год. Ово нагло умирање српских првосвештеника изазивало је у народу сумње, да по среди нису била чиста посла, али се није могло ништа утврдити, што би дало оправдања тој сумњи.
Аустриске власти, које у први мах, 1708. год., нису могле спречити да Срби свечано и јасно нагласе свој однос према Пећкој патриаршији, нису ипак напустиле свог плана. Већ приликом заклетве цару, митрополиту Софронију 1710. год. није било дозвољено да се у исти мах закуне и пећком патриарху. Али Србе то није много поколебало. Као један посредан одговор на то била је одлука, да се на упражњену митрополију изабере поново један човек с југа, Вићентије Поповић Јањевац, а као непосредни одговор било је његово стално одржавање тих веза.
Крајем XV века Црна Гора је била придружена скадарском санџакату. Почетком XVI столећа пошло је за руком Скендер-бегу Црнојевићу, трећем потурченом сину Иван-беговом, да се Црна Гора издвоји из тог санџаката и да се преда њему на управу. Као "санџак црногорски и приморски и свој диоклитиској земљи господин" он је управљао том облашћу од 1514-28. год., водећи рачуна о старим традицијама и осетљивости земље. "Нисмо ми као босански санџак и остала непозната господа", писао је он једнога дана Млечанима, него стари Црнојевић који зна наслеђе своје куће. После њега Црна Гора је поново враћена скадарском санџакату, а као претставник турске власти сматрао се војвода. Иначе, она је као управно-судска јединица била кадилук. Кроз цео XVI век, све до његовог краја, Црногорци се не истичу нигде као нарочити устаници и борци против Турака, не чак ни онда, кад се ратно бојиште било сасвим примакло њиховим границама. Локални сукоби нису узимали нигде општији карактер. Камени крш катунске нахије није привлачио турске спахије да се тамо сместе и разбашкаре као у долинама Зете и Лима. Само становништво, претежно сточарско, живело је, као и оно у албанским брдима, по старим обичајима и правима, несметано у свом начину живота ни од нових турских власти, као што није било ремећено ни од ранијих. Живећи у чисто племенској организацији, која је имала своја освештана предања и начела, своје судство и неку врсту своје управне организације, нису имали ни потребе да долазе много у додир са турским властима. Турци су, у администрацији прилично упрошћени, имали увек извесних обзира према наслећима локалних управа и њиховим схватањима. Становништво је давало Турцима, кад је морало, прописани харач, али убого и оскудно гледало је на све начине да избегне тим обавезама.
Поједини писци црногорске историје не могу лако да се помире с тим чињеницама. Иако је већ поодавно, нарочито после студија И. Руварца и Ј. Н. Томића, изведено на чисто питање о односу Црне Горе према Турској нађе се још увек људи, као, на пр., др Н. Шкеровић, који ће и 1927. год. тврдити, да "о стварном признавању турске власти и поданству Црногораца Турској не може бити говора". "Истина, међународно право не зна за Ц. Гору као за државу све до 19 вијека. Али Црногорци знаду - у пркос међународном праву - да су они од вајкада били и остали слободни". Та се питања не расправљају овако неозбиљним фразама, нити се њима могу изменити несумњиве чињенице. Млечани и Дубровчани, као први и добро обавештени суседи, знали су добро и забележили су у више извештаја и аката, како је Црна Гора формално турска област и како је то остала све до пред крај XVII века.
Пећанац Дервиш Агић Сарвановић успео је 1592. год., да се скадарски санџак подели на двоје и да он, као санџак-бег црногорски, добије Улцињ, Бар и области од Бојане са Црном Гором. Год. 1592/3. дошао је на Цетиње Акан-бали чауш, да изврши тефтиш, односно попис становништва за харач. Црногорских кућа набројано је у Катунској нахији 461, у Љуботињу 369, у Пљешивцима 65, у Љешкопољу 414, у Црмници 347. Али већ 1614. год., у чувеном опису Которанина Маријана Болице, Црна Гора се спомиње поново као део скадарског санџаката. Као глава Црногораца тога времена помиње се ријечки војвода и спахија Вујо Рајчев, као у херцеговачким Доњим Власима Милисав Милорадовић. Од покрета Срба пред крај XVI века, за време патриарха Јована и никшићког војводе Грдана, и Црна Гора све чешће и све видније показује своје незадовољство. Њени људи учествовали су у неколико борби и покрета. Чувен је био нарочито пораз који су 1604. год. нанели у Љешкопољу скадарском санџак-бегу, кад је пошао да им с војском узме "уобичајени трибут" (l’ ordinario tributo), за време оних великих метежа хришћанског покрета на тим странама. Али већ 1612. год. помиње се одлазак неких њихових главара у Цариград, заједно с црногорским кадијом, да траже извесна олакшања и да се туже на млетачко суседство.
Прави покрет за ослобођење Црне Горе од Турака јавља се тек за време Светог Савеза, крајем XVII века, и то инициативом Млетачке Републике. Он, како смо видели, у овај мах није имао успеха, али је ипак оставио јака трага и велику омразу између Турака и Црногораца. Главно дело црногорске, а најлепше песничко дело целе српске књижевности, Горски Вијенац Његошев, приказује ослобођење Црне Горе на други начин. У њему је тежиште мржње пренесено не толико на Турке освајаче, колико на домаће потурице, њихове помагаче, који онемогућују унутрашње прибирање племена и оспособљавање за један општи народни покрет. С тога се ослобођење Црне Горе имало извести тако, да се те потурице или поново крсте, или да се истребе. Истрага потурица, тако замишљена, изведена је, по предању, једног бадњег вечера по целој земљи. По Његошу, главни покретач те акције био је владика Данило Шћепчевић, после прозван Петровић, родом са Његуша. Он је био изабран за црногорског владику 1697. год., а хиротонисао га је не суседни пећки патриарх Калиник, него Арсеније III, 1700. год., у Сечују. Постоји предање, да је допао ропства код неког Демир-паше, који га је много мучио и пустио тек после плаћеног откупа од 600 цекина. Отад, он је, вели се, желео да се освети и да "очисти" земљу од Турака. У једном запису, који се њему приписује, каже се, како је он наваљивао на црногорске главаре од једног рока до другог да изагнају Турке између себе, али да Црногорци не смедоше "уложити". Кад су Турци, дознавши за то, почели да му прете владика је зовнуо Вука Бориловића и четири брата Мартиновића и затражио је од њих, или да ударе на Турке, или ће он напустити Црну Гору. Они су пристали на акцију тек кад им је владика дао још тројицу својих људи. На Божић, пре зоре, 1707. год., побили су они ћеклићке и цетињске Турке све, који не хтедоше да се покрсте. Акција је с црногорске стране прошла без икаквих тежих жртава; рањен је био само један владичин момак.
По Његошевом делу истрага потурица била је епохалан догађај по Црну Гору, од кога датира њено ослобођење. По овом запису то је узак локални догађај, у чијем извођењу учествује само осам људи; мање, дакле, него у многој хајдучкој чети. Да тај догађај у оно доба није имао никаква већег значаја и да није био чак ни примећен нарочито у најближем суседству види се јасно по том, што о њему немају ниједне једине вести ни Млечани ни Дубровчани, у чијим су нам архивама очуване толике друге вести о догађајима много мање важности, него што би био овај. Нису га ни сами Турци схватали сувише трагично, јер не би иначе пустили, да Данило крајем октобра 1709. дође у Пећ, на црквени сабор, и да се отуд врати без икакве штете. Петар II Петровић Његош дао је овом догађају шири значај нешто да прослави првог свог саплеменика на цетињској владичанској столици, коме је дао много својих личних црта и схватања, и затим на опомену Црногорцима, који су њему самом око 1846/7. год задавали много главобоље својим везама са скадарским пашом.
Иначе, првих петнаест година црногорске историје XVIII века пуно је борбе с Турцима и са млетачким и дубровачким суседима. Те борбе су имале искључиво четнички карактер. Пљачкање је у тим убогим крајевима било постало једна грана народне привреде; у гладним годинама суседи су то ишчекивали као и елементарне несреће. Нарочито су у ово време честе дубровачке тужбе на њих, а било је много сукоба и са Бокељима и Паштровићима. Да доскоче Црногорцима и граничним херцеговачким племенима Турци су почели да обнављају градове на граници, тако Клобук и Бањвир код Требиња и нарочито Никшић. У пролеће 1703. погинуо је у Дробњацима Реџеп-паша Шеић, који је имао да замени убијеног војводу Илију Косорића. Год. 1704. натерао је скадарски паша Бјелопавлиће и Љешкопољце, да му даду харач и таоце. Како то није смирило људе решили су се били Турци 1706. год. да раселе и Црногорце, као што су пре тога силом раселили један део Климената. Кад се састадоше код Спужа херцеговачки и скадарски паша уплашени Црногорци попустише и дадоше и харач и таоце. Код неких историчара помиње се те године нека црногорска победа на Трњинама, после које да су Црногорци мењали отмене турске заробљенике за вепрове. У савременим извештајима о тој борби нема помена, а у невољи, у којој су се налазили Црногорци те године, тешко је веровати да би они могли постављати те увредљиве услове.
Када је у јесен 1710. руски цар Петар Велики објавио Турској рат он је позвао у борбу и балканске хришћане. Међу њима, наравно, и Црногорце. Као царев изасланик дошао је, с неколико људи, пуковник Михаило Милорадовић, члан чувене херцеговачке породице, која је подигла манастир Житомишљић. Није требало много напора, да се ратоборни Црногорци дигну на оружје и да захвате и један део источних херцеговачких племена. Устаници су имали извесних успеха оперишући од Никшића до Требиња, али Турцима нису ипак нанели ниједан тежак удар. Против тврдих градова нису имали артиљерије, а са ручним оружјем постизавали су само половне резултате. У борбама су устрајали чак и онда, кад је Петар Велики, доведен у тешку ситуацију, морао да моли мир. И то на своју велику штету. Огорчена Порта наредила је босанском везиру Ахмету Шапчалији да казни Црну Гору и да ухвати владику Данила и пуковника Милорадовића. У лето 1712. кренула је турска војска с источне и западне стране на Црну Гору, продрла је до Цетиња, срушила манастир и све зграде владичине. Владика и Милорадовић с нешто главара и војске беху се у последњи час уклонили испред Турака. У опљачканом, а иначе оскудном, Цетињу Турци се нису могли дуго задржавати и у половини августа почели су се враћати. На том повратку њихове залазнице претрпеле су доста губитака од Црногораца, који су их пресретали и нападали у заседама. За време тога рата помиње се једна страшна турска погибија на Царевом Лазу, за коју народно предање и некритична историја тврде, да је цео поход претворила у огромну црногорску победу. Млетачки извори, по којима је проучавао ту борбу Ј. Н. Томић, не знају ништа о тој црногорској победи; да ње није могло бити у описаном опсегу види се, у осталом, јасно по том што су Турци избили на Цетиње и остали господари ситуације. Али су у Дубровник доиста стизале вести с границе о неком црногорском успеху у Љешкопољу. Тај успех није био постигнут против главнине турске војске, него само против једног њеног дела, и није могао да измени судбину похода.
По одласку Турака Црногорци су дигли главе. Владика Данило, који се био укрцао на лађу за Ријеку, да би пошао у Русију, вратио се натраг и почео прибирати људе. Херцеговачка племена примила су већим делом турску амнестију, а неки њихови људи узели су на себе, да за плаћу организују пандурску службу дуж границе и у унутрашњим кланцима. Да би се обештетили Црногорци су крајем 1712. и целе 1713. год. веома појачали своју четничку активност на свима странама. У исто време њихов војвода Рајим Крецун распитивао се код Дубровчана како стоје ствари у Русији и како би они, преко једног свог изасланика, могли ухватити везу са царем Петром. То борбено држање Црногораца и тужбе суседних паша и власти на њих определише Порту да се реши на нову експедицију против Црне Горе. С тога би почетком 1714. год. за новог пашу у Босну постављен Нуман-паша Ћуприлић, који је важио као исправан али и енергичан човек. Његова напад на Црну Гору почео је тек у октобру, после дугих припрема. Црногорска племена, којима је још у свежој успомени остао прошли поход, нису могла сад да се сложе у свом држању. Плашио их је велики број турске војске и добра опрема. Једна племена ушла су одмах у преговоре и примила су турске услове; друга су се колебала; а трећа су, као Катуњани била за одлучан отпор. Паша је брзо продро у Озриниће, а владика Данило се повукао на млетачко подручје. Турци су дошли на Цетиње и до испод ловћенског положаја, и то брзо, за недељу дана, гонећи Црногорце и преко млетачке границе. Нуман-паша и његови људи јавно су оптуживали Млечане, да су помагали Црногорце и нарочито с тога, што су им давали уточишта. Херцеговачка племена, заплашена од турске силе, остала су овог пута пасивна. Тада су Турци један део заробљених Црногораца, око 3.000, заједно са женама и децом, преселили на Гласинац и његову околину. Црна Гора је била опљачкана, "највећи део катунске нахије опустошен, а Озринићи, Заљупи, Цуце, Бјелице, Ћеклићи и Његуши попаљени и сравњени са земљом". Владика Сава још је 1743. год. помињао ово расуло Црне Горе као други расип Јерусалима, од кога се земља није могла лако опоравити.
Ово помагање Млечана Црној Гори узели су Турци, уз друге разлоге, као повод да им, потпуно неспремним, објаве рат. Хтели су да им препадом преотму важну Мореју, а на западној граници да дигну дух и самопоуздање својих људи. У Грчкој су Турци брзо постигли лепе успехе, али су зато у Далмацији, и поред свега изненађења, прошли рђаво. Њихови нападаји на Сињ, у лето 1715. год., одбијени су са великим жртвама, а када је већина њихове војске морала да иде на север, против Аустријанаца, пошло је Млечанима за руком да 1716/7. год. освоје неколико места у Херцеговини, као Царину код Требиња, Хутово, део Попова, и да у долини Неретве допру до Мостара. Овог пута они су се трудили да постигну оно, што им није успело за време Светог Савеза, а то је, да прекину дубровачку везу са залеђем. Мудрије него раније они су гледали да и саме Дубровчане наговоре, да се на леп начин споје с њима, али су им сва настојања у том правцу остајала узалудна. Црногорска племена, тешко погођена за време Нуман-пашине акције, нису могла лако да се опораве и с тога за време ових борби нису узимала видније учешћа. Активне су биле само њихове хајдучке чете. Владика Данило бавио се 1715. год. у Русији, где је добио нешто помоћи за настрадалу земљу, али се тим није могло поправити све. Млечани су ту неактивност осуђивали строго и приписивали су је новом, русофилском, курсу црногорске политике. Држећи да за тај обрт носи главну кривицу владика Данило они су 1717. год. били чак донели одлуку да га отрују.
Млечани сами не би могли издржати рат са Турцима. Они су с тога тражили помоћ на све стране, а у том их је нарочито помагала папска курија. Као први и главни помагач била је узета у комбинацију Аустрија, стари савезник из прошлог рата. Ова се опирала извесно време хотећи да се обезбеди на западу, а кад се уверила да јој тамо не прети више никакво изненађење, решила се у пролеће 1716. год., да се придружи Републици. Хтело се у Бечу, да се настави тамо где се стало прошлог рата, и да Аустрија постане протагонист Европе у борби против Турака. Њену војску водио је Евген Савојски, у кога су, с правом, полагане велике наде. У овом часу Аустрија је била главна сила у решавању балканског и с њим спојеног источног питања, и ако у њему успе, њој би, по сили прилика, имао припасти лавовски део.
Турци су против Аустријанаца били скупили велику војску. Из почетка они су нешто напредовали, особито у Бачкој и Срему, где су нанели много штете нарочито Србима. Од њих су страдали Карловци, које су попалили, исто као и манастир Крушедол. Уплашени Срби били су збуњени, а биће да се ни иначе нису у први мах хтели много излагати. С тога су им аустриски заповедници пребацивали да више воле Турцима и с тога су им претили и одузимањем повластица. Извесни примери недисциплине и грабежа натерали су једног нашег епископа, да извесне српске људе назове "крштеним Турцима". Ирижани су, на пр., погинулог обер-капетана Адама Монастирлију, подвојводина сина, као и остале пале Србе бездушно опљачкали. Међутим, турски успеси били су кратка даха. Принц Евген задао је великом везиру непоправив ударац код Петроварадина 25. јула (6. августа) 1716., иза кога, до краја године, дође чишћење целог Баната. Са хрватске стране, где су Турци имали много слабије снаге, били су потиснути исто тако дуж целе савске линије. Наредне године, почетком јуна, пренео је принц Евген ратиште на српску страну, искрцавши се под Београдом. Велика турска војска, која је за времена дошла да спасе опседнути град, није могла ништа помоћи. Њу је Евген разбио 5. (16.) августа исто као и ону под Петроварадином, а потом је, домало, ушао и у Калемегдански град. Велики везир Нуман-паша Ћуприлић, познати крвник Црногораца, морао је да бежи главом без обзира са Дедиња, где је био поставио главни логор. Разбијену турску војску гонили су, у главном, српски добровољци.
На југу Млечани нису успели да ову заузетост Турака на главним северним бојиштима искористе с више среће. Они нису имали копнене војске ни довољне артиљериске спреме. Успели су само, да у неколико поправе односе с Црном Гором. Владика Данило прихватио је сарадњу са Русијом и осећао је, као и други Црногорци, више за њу него за Млечане или за Аустрију. Али, њему је било јасно, да је Бог високо а руски цар далеко и да Црна Гора, упућена на суседе, мора да тражи непосредних средстава и начина да би могла да животари. Млечани су јој могли нанети осетних штета и пакости, ако им на граници стегне надзор и ако код суседних племена распали старе мржње и освете. Како ни самим Млечанима није било у интересу да прекида дотадашње везе с Црногорцима, то није било тешко доћи до извесног споразума. На црногорском сабору од 23. фебруара 1717. било је одлучено да Црна Гора поново ступи под млетачку заштиту, а Млечани су потом, иако с пуно неповерења према владици, пристали, да он врши духовну власт и над њеним поданицима Боке Которске и јужног приморја. Владика Данило, борбен и истрајан, успео је са ова два наслона, на Русију, који је био више морални, и поред нешто сталне материалне потпоре, и на Млетачку Републику, да појача и свој лични положај и углед свога братства и да постане неоспорно главна личност Црне Горе. Тешке борбе из првог периода његове управе, у доба његове плаховите младости, донеле су му доста искуства и више опрезности, и он је с тога, у другом периоду, много стишанији и више релативан.
После два онака страховита пораза, као што беху онај под Петроварадином и онај под Београдом, Турцима није остајало друго него да траже обуставу рата. У Пожаревцу, где је мир склопљен 10/21. јула 1718., Турска је учинила Аустрији огромне уступке. Дала јој не само цео Банат и југоисточни Срем и Малу Влашку, него и сву Србију до западне Мораве и реке Каменице и босанску Посавину. Североисточна Србија са црноречким и кнежевачким округом остала је Турцима, исто као и област Крупња у подринском крају. Млечани су добили такозвану линију Моћениго, т. ј. ону границу која је важила између Босне и Херцеговине с једне и Далмације с друге стране све до 1918. године.
На освојене области Баната и Србије полагала је право Угарска Дворска Канцеларија по наслеђу круне Св. Стевана, али је бечка влада одлучно одбила њезине претензије сматрајући те земље, добијене оружјем, као царске. Она је у њима увела своју администрацију под управом кнеза Александра Виртемберга. Самој управи дала је назив Администрација, која је имала бити примерна, али која је због сложености компетенција у централи и између централе и ње радила врло споро и тешко. Од те администрације били су изузети у Србији цео крајински и источни део пожаревачког округа и додељени су на управу банатској администрацији у Темишвару. И Аустријанци су, као и Турци, оставили локалне општинске власти са њиховим кнезовима на челу. Аустриска управа није у земљи оставила добар траг. Њен шеф био је само војник, ћудљив, одан пићу, својевољан, нескрупулозан у питањима новца. Од народа су и он и његови органи узимали шта су хтели и колико су хтели; грабљивост појединаца није уопште знала граница. Земља је страдала и од хајдучије, коју власти нису могле а нису понекад ни хтеле да искорене. Извесни њени људи били су у вези са хајдуцима или са хајдучким јатацима. Народ је тиштало и бесправно и безобзирно искоришћавање његове радне снаге и његове стоке. Ти поступци доводили су дотле, да је народ из Србије почео да се сели у турске области и да су и саме аустриске власти налазиле да се прешла мера. Један њихов извештај признаје сам, да је стање у земљи "benjeinensnjь rdig", т. ј. заслужује да се оплаче и да би људи заслуживали да се с њима поступа "више хришћански".
Поред тога на Србе је рђаво деловала и аустриска верска политика. Још прије склопљеног мира у Пожаревцу одлучио је аустриски цар Карло VI, да се у Србију пошаље известан број мисионара, који ће радити у корист католицизма. Нова управа добила је изрично упуство, да има опрезно деловати да се помогне дело уније. Католичка је вера била повлашћена и имала је за собом сав државни ауторитет. Да би се ојачао католички елеменат сви нови досељеници у Србију могли су бити само те вере; у самом Београду број католика имао је да буде "сваки пут" већи од православних. Већ 1726. год. установљена је католичка епископија за Србију, а седиште јој је било у Смедереву. Посебни каноници беху постављени у Шапцу, Јагодини, Руднику и Параћину, а у Београду их је било више. Пред крај своје владе црквене аустриске власти основале су нове парохије у Миријеву, Ваљеву, Пожаревцу и Градишту. Уз цркву деловала је и школа, чији су наставници морали полагати испите пред исусовачким комисијама. Год. 1726. основана је у Београду једна врста ниже гимназије.
Док је тако ширен католицизам у земљи где га дотле није било или га је било врло мало у извесним трговачким колонијама, дотле су православљу чињене многе тешкоће. Кад је 1725. год. умро митрополит карловачки Вићентије Поповић постављало се само од себе питање: да ли да се уједине карловачка и београдска митрополија и да се тим уједињењем добије јединствено црквено вођство за све Србе у аустриској држави. За Србе питање је било јасно и они су сви, и свештеници и народ, искрено желели да се то оствари. Али су против тога биле и аустриске власти и католички клир. Уједињена српска црква имала би више самосвести и отпорне снаге и отежавала би процес уније. Сем тога, у Бечу се налазило да би припајање Србије и Баната карловачкој митрополији могло појачати прохтеве угарске Дворске Канцеларије. По жељи Срба пећки патриарх Мојсије Рајовић потврдио је био 15. августа 1721. владику Мојсија Петровића за београдског митрополита, али је у исти мах изразио жељу, да он, у случају смрти карловачког митрополита, уједини под својом влашћу све Србе под Аустријом. "Као што је Београд од почетка град краљевски стони у српској краљевини, тако и сада лепоствује, па нека буде увек архиепископ митрополит врховни свих Срба који се налазе под влашћу најсветлијег и најаугустњејшег монарха римског". Да би се остварила та жеља Срби су били сазвали црквени сабор у лето 1722. Аустриске власти биле су забраниле Србима из Србије, па и самом митрополиту Мојсеју, да учествују на том сабору. Али их он није послушао. Срби су изабрали Мојсија као помоћника оболелом митрополиту Вићентију с нарочитим образложењем, да хоће енергичнију заштиту народних привилегија и интереса православља. Беч тај саборски закључак није хтео да одобри.
Мојсије Петровић, који је, као београдски митрополит, могао изблиза да прати рад аустриских власти и да у свом личном примеру види и осети њихове задње намере, решио се врло брзо да се за времена побрине за одбрану православља. Видећи да нашем свештенству недостаје добра школа, а не верујући аустриским школама, којима су на челу били исусовци, он се још 1718. год. обратио глави православља, цару Петру Великом. Глас о Русији и њеном великом цару ширио се по свима српским земљама, од Црне Горе до Сент Андрије. Од почетка XVIII века неколико је наших Срба из Аустрије ишло у Русију не могавши да подносе притисак верских власти и њихових помагача. Један између њих, тителски капетан Панта Божић, који је већ 1704. год. прешао у Москву, постао је "стални претставник и известилац цара Петра Алексијевића за српске послове", а 1708. год. добио је и неку врсту овлашћења од сабора у Крушедолу. Кад се Русија спремала за рат с Турском Богдан Поповић, изасланик Срба официра из Аустрије, понудио је у Петрограду 1710. српску сарадњу. Симпатије Срба у том рату биле су потпуно на руској страни. Један српски писар у Карловцима молио се исте године у свом запису Богу: "Пособи, господи, цару нашему", т. ј. православном цару Петру. У више записа, песама и усмених саопштења клицало се Петру и Русији, који су сматрани као врховни заштитници православља. Аустриска власт, која је имала толико успеха против Турака од 1683-1718. год. стекла је врло много услова да буде поздрављена као сила ослободитељска, али је њен престиж кварила насртљива верска политика, која је одбијала наше људе. Словенска и православна Русија постајала им је све ближа и они су све више почели обраћати своје погледе на Москву и Петроград. У првом реду то је чинило свештенство, а за њим и остали народ. Од свог преласка у Аустрију Срби су тражили веза са Русијом, тужили се на аустриске поступке, и гледали да добију моралне подршке. Знамо сигурно, да су 1708. и 1711. нотификовали Русима и избор својих нових митрополита.
Обраћајући се Петру Великом по други пут, 1721. год., митрополит Мојсије му је изнео тешкоће које подноси од католичке пропаганде, а онда је од њега тражио да буде други апостол Христов међу Србима. "Просвети и нас као и своје људе, да не рекну наши непријатељи: где је њихов Бог? и да нема ко да помогне". "Не тражимо богатства, него помоћи за просвету учења и за оружје душа наших да би се супротставили онима који војују на нас". Цар је већ 22. маја 1722. наредио, да се српским црквама пошље одејања и књига и да се за наставнике упуте међу Србе два кијевска васпитаника. Али је прошло прилично времена док су се нашла погодна лица, или боље, док се у први мах нашло једно. То је био Максим Теренчевић Суворов, синодални преводилац. Руска државна благајна одредила му је 300 рубаља годишње плаће, а других 300 било је вотирано за једног грчког учитеља, који је био исто тако потребан и кога ће моћи изабрати митрополит сам. Уз Суворова послато је 70 комада славенске граматике Мелетија Смотрицког, 10 примерака Поликарпова тројезичног речника и 400 букварева. У Карловце Суворов је дошао тек у мају 1726. год., а школу је отворио 1. октобра исте године. Но већ после четири месеца преселио се, по митрополитовој дозволи у Београд, где је почео рад 1. фебруара 1727.
Његова школа није донела Србима оно што се од ње надало, али је била ипак бар један полукорак напред. Срби су се осећали угроженим и ова је школа, ако ништа друго, показала интерес православне Русије за њих. А то је било потребно, јер су се аустриске власти спремале да знатно прикрате српске повластице. У Банату је и за православне прописано светковање католичких празника; код избора митрополита имала су се цару предложити по три лица, а исто тако и при избору епископа; епископе и митрополите не треба пустити да сами иду у народ без пратње ког чиновника; ослободити народ од митрополитова утицаја у световним стварима. Док су тако стезали власт и права српског свештенства католичком је пуштен пун мах. Иза смрти Вићентија Поповића (1725.) српско се питање поставило у пуној јасности. Беч је желео да Мојсије никако не сједини карловачку и београдску митрополију, а народ није пристајао ни на какво друго решење. Више од годину дана повлачило се то питање, док у Бечу нису најпосле пристали да Мојсија потврде као карловачког митрополита и само као администратора београдске митрополије. Али истог дана, 1. априла 1727., кад је Мојсију била издата диплома, објављен је и царски рескрипт, који је садржавао она напред поменута ограничења привилегија. Тај рескрипт наишао је на отворено негодовање у народу. Извесни народни прваци одбише да га приме до знања, а камо ли да га извршују. Народни сабор упути претставку цару побијајући одредбе рескрипта, а сам митрополит оде у Беч, да објасни народни став. Из Беча су почетком 1729. год. дали ново објашњење српских привилегија, али без много уступака. С тога народ поново одби и тај покушај на свом сабору у Београду и упути у Беч нову депутацију, с митрополитом на челу. Митрополит Мојсије и умро је том приликом у царској престоници, 27. јула 1730.
Иста борба око попуњавања места заједничког митрополита поновила се и 1731. год. Срби су кандидовали арадског владику Вићентија Јовановића, кога је Лаза Костић нетачно и свирепо приказао у свом Пери Сегединцу, и остали су упорни бранећи свој став. Али њихово огорчење није било само због верских питања, у којима су Аустријанци претеривали све више, забрањујући чак и подизање и оправку православних цркава и гонећи српско свештенство. Чинили су то сасвим безобзирно не само у Хрватској, него чак и у Србији. У вараждинском ђенералату дошло је 1718. год. до праве буне, кад је унијатски владика дао убити на вратима манастира Марче његовог непопустљивог православног игумана и кад је силом почео нагонити народ на унију. Али Срби су патили исто тако и од социалних невоља и од несавесне и грабљиве администрације.
Аустриске власти обилато су делиле и продавале велике комплексе земљишта по Срему и Бачкој туђој господи. Илочки спахилук са 30 села добио је кнез Ливије Одескалки; вуковарски са 24 села доби гроф Елц; карловачки са Каменицом и Сланкаменом и још 7 села барон Г. Ифелн; митровачки са 19 села гроф Колоредо; земунски са 20 села кнез Шенборн и др. Закупници и управници тих имања правили су велике злоупотребе и неконтролисани од својих господара вршили су над народом преваре и насиља свих врста. Кулаци господи малој и великој били су тешки и на њих се изгонило безобзирно. За једног од тих закупника, неког Колхунта, зна се, да је на имање свог господара 1728. год. дошао са једним колима ствари, а кад је 1731. год. одлазио за Осек морали су сељаци дати 70 кола за превоз његове пртљаге. Тако се брзо, и бездушно, грабило на рачун сељака и малог света. Због тих и таквих типова многи су људи бежали са спахилука и одметали. За пет великих села у Доњем Срему бележи се, да су просто опустела (Сакуле, Керек, Толинци, Дреновац и Витојевци).
Митрополит Вићентије Јовановић (1731-1737.) тужио се руској царици Ани на невероватне поступке аустриске солдатеске по Србији. Војници су грабили немилосрдно по кућама, имањима и по црквама; "шта више нису остављали на миру ни саме мртваце, него су их ископавали из гробова и с њих скидали што су од вредности нашли". Оштре су исто тако и његове претставке аустриским властима. Није никакво чудо, што је свет, под таквим приликама, напуштао земљу. Цело село Дубница из параћинског краја пребегло је у Турску. Год. 1721. постојале су, по аустриском попису 6.023 сесије у Србији, а 1726. само 4103. У параћинском округу од 341 сесије из 1721. год. остало их је 1735. свега 238. Сам принц Александар Виртенбершки жалио се пред крај своје управе на чиновништво и говорио је "да би читави крајеви морали дезертирати ако остане овако". Да попуне тај мањак, а и ради веће своје сигурности, Аустријанци су почели рано да доводе стране, махом немачке, колонисте у Србију, а нарочито у Београд, који су од 1723-1736. год. претварали у једну од најачих тврђава Европе. Год. 1736. налазило се у самом том граду на 400 немачких породица и још нешто туђих народности из аустриских земаља. Један део Београда, стара Палилула, добио је тада име Карлстал. Цар Карло VI, по ком је дат тај назив, поставио је био као начело, да "у Београду, као крајњем граничном месту и првом зиду целог хришћанства, немачка нација у свако доба мора бити прва по снази и по броју".
Жеља српског епископата, да помоћу руских учитеља подигне духовни ниво свештенства и сузбија све моћнију пропаганду католичког клира, није испуњена у оној мери како се то замишљало. Максим Суворов није био човек који би се сав, с љубављу, бацио на посао, а и са српске стране, од конзервативних елемената, прављене су му извесне тешкоће из неразумевања и из зависти. Није било ни правог плана како да се организује посао. Митрополит, сам прилично неук, препустио је посао Суворову, а овај опет, радећи на своју руку, није био потпуно начисто шта управ Србима треба и с кога краја да се почне. Од 50 ђака у београдској школи, с којима је почео рад, већина га је брзо напустила. С тога је школа настављена од идуће године поново у Карловцима, где се овог пута и одржала. Почетком децембра 1727., кад је ту био почет рад, у школи су се била скупила 124 ђака, међу којима је било и ђакона и монаха, па и свештеника. Суворов је с њима почео руско-словенско читање, па је доскора, с напреднијима, отпочео и курс граматике, а касније и латинског језика. Сем тога отворена је руско-словенска школа у Араду, где је учитељ био Суворовљев брат Петар, па затим у Београду, Ваљеву, Пожаревцу и Мајданпеку. У овом последњем месту 1735. год. изрично се помиње као "мештер" један Русин. Суворов је издржао у Карловцима до августа 1731., када је, завађен с људима и лично огорчен, напустио школу, поневши се пред крај врло нелојално. У Аустрији је остао до 1737. год., проводећи један део времена при посланству у Бечу, а други као српски учитељ у Сегедину, Северину и Новом Саду. За то време радила је у Београду, од 1726. год., латинска школа, т. ј. једна врста гимназије, са језуатским наставницима и са тим духом, и са нескривеном тежњом да се преко деце делује и на родитеље.
За школство међу Србима бринуо се с пуно љубави и митрополит Вићентије Јовановић. Он је довео за учитеља и проповедника Руса јеромонаха Синесија Залуцког, кога је поставио и за управитеља српских школа. У Карловцима је наставила рад Суворовљева школа и без њега. У Београду је за времена Вићентијева, 1731. год. била уведена школа и за црквено певање; ради тога је био доведен из Свете Горе јеромонах Анатолије, "искусни псалт", који је створио и грчку школу. Он је после радио и у Карловцима. Он се живо трудио да отвори школе и по другим странама, бар у свима епархиским местима. Нарочито му је било стало до тога, да се у Карловцима развије словенско-латинска школа као једна врста гимназије. С тога се обратио у Русију, кијевском архиепископу, да би из тамошње академије добио способне наставнике. На његов позив дођоше међу Србе крајем лета 1733. неколико нових учитеља, међу којима беше најзначајнији Емануел Козачински. Рајић каже за њега и његове другове да "са дивним успехом почеше преподавати изредно настављење латинске граматике". Они су прави творци гимназиске или "латинске" наставе у Карловцима. Козачински је био човек књижевно образован, финијег духа, који је у школу унео класичарске беседе, певање похвалних ода и који је први код нас организовао позоришне претставе са својим ђацима. Он је за њих написао и прву нашу Трагедију о смрти цара Уроша. После одласка Залуцког Козачински је од 1736. год. постављен за ректора свих школа београдско-карловачке митрополије и за главног црквеног проповедника. На том положају он је остао до лета 1738., кад је, иза смрти митрополитове, и због новог рата с Турцима напустио Србе и отишао у Русију. Рајић с болом констатује, како се "добро устројени српски Парнас расу и красно цветајући училиштни врт би уништен... Од два архиепископа Мојсеја и Вићентија заведено учење остаде погребено у Карловци, а остаде само мала тривијална школа словенска и граматичка".
Ови руски учитељи, већином Малоруси, с тога противници католичке пропаганде, о којој су много знали и на свом терену, појачали су сигурно руски утицај међу својим српским ђацима, мада иначе нису били задовољни српском средином у којој су радили и где су калуђерске пакости биле на дневном реду. Напредовање Русије било је видно и православни су у њу упирали очи све више. У XVII и на почетку XVIII века било је неколико случајева, да су српски свештеници, чак и епископи, од страха или за љубав обећања, примали унију. Митрополит Мојсије је исповедио тајну, да је и њему био нуђен црвени шешир. Од друге половине XVIII века такви случајеви су све ређи. Српски редови постају чвршћи, свеснији и јачи. Грађански сталеж српски, који се већ био укоренио, с разумевањем прати народне послове и учествује у њима дајући јаке подршке цркви и одбрани вере. Њихове везе с Русијом постају све чешће. Наши људи, свештени и световни, шаљу младе српске момке на студије у Русију, понајвише у кијевску Духовну Академију, да се напоје тамо, на извору православља. Већ 1737. год. помиње се као први свршени ђак те школе каснији будимски епископ Дионисије Новаковић. Ти руски ђаци и млади српски васпитаници код руских учитеља постају носиоци руског духа, шире њихову културу, славе њихове успехе. У рукописним песмарицама XVIII века има много чисто руских песама, које су ушле у наше друштво, са правим култом Русије и руских владара. "Піyснж славнаго орла россіyскаго" велича руску победу над Шведима; друге над Турцима. Мислим, да се може потпуно сигурно тврдити, да је русофилска ориентација у српском друштву била потпуно свесна и широко распрострта крајем тридесетих година XVIII века, обухватајући не само свештене кругове него цео народ. Русија је била кула православља; на њу се тражио наслон и од ње се очекивала не само морална него и стварна помоћ. У те наде Срби су уносили не само много вере, него и много поверења, и маште, и лирике, замишљајући да Русија мисли и да треба да ради и да ће радити само онако како они желе. Нису увек водили рачуна, да Русија има и својих путева и својих посебних интереса.
Утицај руске школе међу Србима осетио се нарочито у језику. До краја XVII и почетком XVIII века међу нашим црквеним људима и преписивачима владао је још увек претежно стари српскословенски, "србуљски", језик, са нешто примеса народног говорног језика. Али већ од средине XVII века јављали су се и утицаји руско-словенског језика. Како је у српским црквама све више нестајало старих богослужбених рукописних и штампаних књига, то су српски калуђери тај недостатак накнађивали довозом из Русије. Год. 1732. у Срему је у 104 цркве и код свештеника било свега 1146 црквених књига, од којих су 465 биле србуље, а 681 руска књига. Развила се постепено и трговина с књигама са тих страна; трговци "Москаљи" долазили су на вашаре и протурали руске књиге у приличној мери. С тога већ крајем XVII века сретамо код понеког од наших писара понеке руске речи и облике. Од појаве ових руских учитеља и њихових букварева и граматика тај утицај постаје много интензивнији. Нови српски нараштаји почели су да употребљавају руске облике, понеке руске фонетске црте и толику множину руских речи, да је постепено српски књижевни језик добио сасвим нови лик. Постао је смеса српског, руског и старог словенског, која се употребљавала сасвим произвољно. И сам назив тог језика био је русизиран и звао се "славјаносербски"; чак своје народно име почели смо били употребљавати у ненародном облику као "Серби". Они који су нешто више учили или који су себе сматрали ученијим писали су искључиво тим језиком сматрајући га отменијим и више црквенским; за многе од наших писаца XVIII века народни језик био је нешто просто, "паорско", "говедарско". За извесне наше писце тога времена једва се може рећи да су писали српски или да су наши, толико им је језик пун туђе смесе. А синтакса и цео дух писања били су такви као да су то рђави преводи туђих дела. Кад се од почетка XIX века јавила реакција на то наши многи људи, а посебно претставници цркве, остајали су упорно и борбено при тој мешавини налазећи да нас она приближава Русима. Као највећи уступак који су чинили неки од њих било је то, да дозволе употребу два језика: народног за шири пук и тог мешаног за више духовне потребе.
Од XVIII века напустио се наш стари српскословенски језик и у цркви. Данас светосавска црква не употребљава језик свог организатора, нити његову традицију. У нашим црквама служи се сад рускословенским језиком са српским изговором. И сви новији текстови црквених књига, који су прештампани у Карловцима и Београду, рађени су потпуно по руским изворницима. Јер само се Русима и руским књигама веровало, да неће донети унијатске текстове или другу коју подвалу пропаганде, које су се људи стално бојали.
Ове везе Срба са Русима и ово све дубље припајање Срба за свог великог северног брата нису могли остати непознати аустриским меродавним круговима. У Бечу се одавно видело да њихова политика није могла задобити Србе. Чак су и војни кругови, који су их дотле ценили као потребне ратне сараднике, почели сумњати у њих. Евгеније Савојски није то ни крио. Због тога су многи кругови помагали акцију пропаганде с планом не само из верских разлога, него и из уверења да ће их тим више приближити Бечу и одвојити од Русије. У аустриским круговима почело се осећати, да се у моћној северној царевини, која од Петра Великог постаје чинилац првог реда, јавио опасан такмац на Балкану, на који је, после постигнутих успеха, бечка влада полагала скоро искључиво право. Православље је било природни савезник Русије. У Молдавској и Влашкој, међу Србима и Бугарима, и међу свима Грцима руски престиж је видно јачао. У Бечу нису никад могли да увиде основни проблем за успех њихове источне политике: да би задовољни Срби њихова царства били главни носилац и за сву акцију на Балкану, односно у његовом западном и северном делу. Мада су Русија и Аустрија у то време у доста политичких питања ишле заједно, у Бечу се Русији ипак није потпуно веровало. Исто тако ни Србима, према којима се настављала политичка шикана, потискивања и преверавања.
Због избора новог краља у Пољској дошло је 1733. год. до противности између Русије и Аустрије с једне и Француске с друге стране. За време рата који су бечкој влади објавиле Француска, Шпанија и Сардинија, аустриска војска није имала много среће. Јавише се тешкоће и у унутрашњости. У Мађарској изби 1734. год. буна, коју је потхрањивао Фрања Ракоци из Турске. Побунили су се првенствено Мађари, одбијајући да иду у војску, у сегединском крају, па је, ширећи се и захватајући сељаке, устанак постепено добио аграрни карактер. Опет беше оживело име "куруца". Српског учешћа у том покрету било је врло мало. Једино му се придружио стари печански капетан Пера Сегединац, кога је огорчило понашање виших чиновника и кога су на ту акцију потакли Мађари. Главни покрет развио се у пролеће 1735. и имао је чист револуционарни карактер против цара и против Немаца. Аустриске власти угушиле су га брзо, и то у одлучној борби код Ердехеђа помоћу Срба. Митрополит и српске вође трудили су се да спасу од смртне казне старог капетана, који је у снажној Костићевој трагедији добио херојски лик и у коме је песник хтео приказати типског претставника српског народа под ћесаровом влашћу, али је све било узалуд.
Из овог времена имамо извештај једног енглеског путника о Србима у Мађарској. Он је сумаран и више говори о спољашњим особинама, али је занимљив у многом погледу. Срби или Рашани "веома су се намножили у Мађарској, тако да једва има веће вароши, нарочито у јужној Мађарској, где се не налазе у великом броју... У многим крајевима Мађарске рашанске куће су само мале колибе, чији се кровови једва дижу од земље. Рашани граде куће и у стенама; неколико таквих видео сам и у Будиму. Живе аљкаво... Одећа Рашана из простог народа разликује се од мађарске, и једноставнија је. Састоји се само од неког сукна са великом и четвртастом кукуљицом, и умотава тело, на коме нема више ничег другог сем ланених чакшира. Капа им је по обличју хајдучка. Већином носе сандале (опанке)... Богати Рашани, који се виђају у Бечу, носе дугачку источњачку одећу, са чалмом, и велике чакшире као Турци".
Раздражена честим узнемиравањима Татара са подручја јужне Русије, нарочито за време свога рата са Перзијом, петроградска влада је наредила да се нападне и заузме Азов, што је 1736. год. довело до рата с Турцима. Аустрија, као савезник Русије, покушала је да посредује, али кад је видела да Руси неће лако да попусте и да имају већих планова на Балкану, уплашила се за свој положај, па се решила да и сама уђе у рат с Турцима, иако се тада још није била коначно измирила с Француском. У рат је ушла под врло неповољним условима. Њени историчари тврде, да је војна снага царевине била у очигледном опадању и да се то јасно видело у борбама на западу, где ни присуство Евгена Савојског није могло да донесе њиховим борцима више среће. После Евгенове смрти, у пролеће 1735., Царевина није имала ниједног војног лица од већег значаја. У самој земљи беше много незадовољства. Међу Србима нарочито, и то и у Угарској и Хрватској, као и у Србији. Ако они и нису дизали формалног устанка негодовање је било дубоко и скоро у свима круговима. С чисто војничког гледишта Аустрија је погрешила што није прибрала војску на једно главно ратиште, него је ударала у три правца, а и у та три правца са више девијација.
Одмах, прве године рата, у лето 1737., љуто је настрадала аустриска војска под Бањом Луком. Има вести, да је том поразу знатно допринео један Србин, који је упућивао Турке како да раде. Да је српског нерасположења било сведочи јасно један савремени запис из манастира Ораховице, а уза њ мање-више јасно и неколико других. Па, ипак, већи део Срба решио се и овог пута да буде на аустриској страни. Узроци су јасни. Овог пута биле су у рату против Турске и Русија и Аустрија и Срби су сматрали за своју дужност да се нађу заједно с њима. У толико пре што је за њих изгледало сигурно, да би удружене те две силе могле учинити крај турској власти. Сем тога, турска централна власт била је много ослабила и није имала ни снаге ни воље да обузда самовољу појединаца. А у унутрашњости се од ње много патило. Велик број муслиманског становништва, потиснут у последњим борбама из Угарске, Хрватске, Славоније, Далмације и северне Србије, био се сручио у Босну, Херцеговину и Стару Србију, и обескућен и озлојећен хтео је да се обештети на рачун хришћанског становништва. То је било доба сувих зулума сваке врсте.
На једном тајном збору, одржаном у марту 1737., на ком се нашао патриарх Арсеније IV Јовановић Шакабента са неколико епископа (скопским, рашким, штипским и самоковским) и са неколико световних главара из Старог Влаха и студеничког краја било се решило, да Срби помажу аустриској војсци. Упада у очи, да се уз патриарха није нашао нико из Босне, Херцеговине и Црне Горе. Покрет је био чисто локалан, у крају, у који је имала бити упућена аустриска офанзива и где су њени људи највише радили. Сем српског патриарха за Аустрију је радио и католички надбискуп у Скопљу Михаило Сума, а преговоре је водио, постављајући велике захтеве, и охридски архиепископ Јоасаф. С овим последњим није се ништа постигло, а Сума је морао пре објаве рата да пребегне Аустријанцима, јер су му Турци били ушли у траг. Патриарх и аустриски повереници успели су, да покрену у акцију један део зетских брђана и Арбанаса. С њим заједно отишло је у аустриски војни логор близу Ниша неколико претставника Васојевића, Куча, Пипера, Братоножића, Климената и Груда. Само ни овог пута није било претставника из старе Црне Горе, коју су задржавали млетачки суседи.
Аустриска војска, која је, са српским помоћним одредима, под заповедништвом Станише Марковића Млатишуме, оперисала према југу, у правцу Ниша и Новог Пазара, узела је Ниш 28. јула без борбе, а истог дана и Нови Пазар. Старовлашки кнез Атанасије Рашковић дигао је своје људе и помоћу њих очистио Нову Варош и Пријепоље. Али аустриски одреди не беху довољно јаки ни довољно вешто вођени, а и одзив српских устаника био је мањи него што се надало. То је долазило отуд, што су Турци предузели енергичне противмере. Они су патриарха Арсенија, кад се вратио од Аустријанаца, били затворили и можда би га уморили, да се није ноћу спасао из Пећи и добегао у Ругову. Његова сабрата, самоковског епископа Симеона, су мучили и најпосле обесили. Из Ругове се патриарх пребацио у Васојевиће.
Кад су крајем јула 1737. Турци прибрали своје снаге, они су и на овом ратишту, као и у Босни, показали своју несумњиву војничку вредност. То је заплашило и Србе и Арбанасе, па се нису у већој мери дигли на оружје. Нису чак доносили ни довољно хране за војску, нешто можда што је нису имали превише, а још више из страха. Уз то, јавила се, као и оно крајем XVII века, куга и друге заразне болести. Свет је, на крају крајева, био и начелно уздржљивији, баш у овим крајевима, после искуства пред Велику Сеобу. Мада су желели победу хришћанима људи нису хтели много да се излажу; били су за сарадњу, али не да цео терет пане на њих.
И имали су право. Аустријанци су претрпели пораз и пред Видином и нису имали довољно снаге, да је поново баце против Турака на југу. У зору 13. (24.) августа Аустријанци су напустили и Нови Пазар. Патриарх кад је са својим Брђанима (било их је око 3.000) дошао пред тај град чуо је, на своје право запрепашћење, да су га Аустријанци са Млатишумом напустили. Један патриархов сарадник пише поштено, како су они, сметени и уплашени, нагли у бег; "дадосмо се у бег ко више могаше бегати, претичући друг друга и обазирући се често натраг да нас не достигну агарјани и посеку". Неки од Брђана наставише пут за аустриском војском, а други се вратише кућама. Патриарх је преко Студенице отишао у Крагујевац, а одатле у Ниш. Али, безглави, Аустријанци су напустили ускоро и тај град, с намером да главну акцију развију на Дрини и освоје Босну. Њих је пратио пораз за поразом, и поред привремених ситних успеха. Повлачећи се из Новог Пазара Аустријанци су поручивали својим сарадницима нека се спасава како ко зна или нека иде за њима.
Патриарх се из Ниша упутио у Београд. После смрти архиепископа Вићентија Јовановића београдско-карловачка митрополија беше остала празна. Било је природно да њу заузме српски патриарх било привремено било стално, ако морадне остати на аустриској страни. Епископат српски у Угарској примио га је братски. Средином децембра 1737. отишао је Арсеније IV у Беч, да тамо уреди своју ствар. У Бечу су га дочекали с пажњом и признали су му духовну власт, али само привремено. Од избеглица, који беху дошли с патриархом, образован је начелно један пук од 2.000 људи, али који није био остварен. У марту 1739. именован је био патриархов зет, кнез Атанасије Рашковић, за пуковника српске народне милиције. Дотадашњи вођа српских одреда, Станиша Марковић Млатишума, који је активан од времена борбе принца Евгена 1717. год. и који је у Србији, под аустриском управом, био оберкапетан у Крагујевцу и истакао се у овом последњем рату, био је пао у немилост. Српски ратници, видећи рђаво аустриско маневрисање, неуредно плаћени и слабо збринути, напуштали су аустриске редове и то се приписивало у грех капетану Станиши, иако је овај чинио све што је могао да обезбеди успех аустриској војсци. Али њој није било спаса. Корупција лифераната и административних чиновника, слабо вођство с једне стране, а жива активност Турака с друге стране решили су рат на штету Аустријанаца и пре одлучног пораза. Страдања Срба била су и овом приликом знатна, иако су се доста рано тргли од опасније сарадње с Аустријанцима. Нарочито су 1737. год. страдали Васојевићи, док су Кучи, помагани од Климената и Братоножића, прошли боље.
Одлучни пораз аустриске војске у Србији догодио се 12. (23.) јула 1739. код Гроцке. Било је мртвих и рањених самих 10 генерала, а погинулих војника било је преко 5.000. Пораз је, природно, обесхрабрио све људе. Аустријанци су, без наде да би скоро могли поправити положај, почели убрзо преговоре о миру. Напустили су Београд, у ком је 7. (18.) септембра потписан уговор о миру. Аустријанци су вратили Турцима све поседе преко Саве и Дунава, који постају и остају дуго времена граничне реке између два царства. Београдска утврђења била су порушена. У једној популарној уметничкој песми Београд се с болом јада што су га напустили:
О проклети Немци и солдати
мене ћете често спомињати!
А Турци, ушавши у град,
Лепе баште коњи погазише
И бедеме моје покварише,
Превисоке куле предобише,
Око мене шанце раскопаше,
Племените цркве разорише,
И мечите своје оградише,
Племените дворе освојише
И народом својим населише.
Сву Сервију земљу освојише.
Том приликом је пребегло на аустриску страну нешто народа из северне Србије, као и оно људи што се са патриархом повлачило са југа на север. Колико је био број тих нових избеглица не може се данас поуздано утврдити, само је сигурно да их није било онолико колико приликом сеобе патриарха Арсенија III. Са Србима је овог пута било и нешто католичких Арнаута, који су се борили претежно под српском командом. Један њихов део отишао је у чувене и озлоглашене Тренкове пандуре, а други се населио на имањима барона Пејачевића у Хртковцима и Никинцима. По једном извештају из 1743. год. тражило се место у Срему за 2.859 српских и албанских породица. Других пресељавања било је по Срему. Кад је 1740. год. био затворен Станиша Млатишума тврдили су за њ народни људи, да је он сам превео у Аустрију и населио око 1.000 хришћанских душа. Србијанска милиција, коју је водио Вук Исаковић Црнобарац са 633 човека населила се на запуштеним имањима Одескалија, Шенборна и Колореда.
Турска освета према Србима није изостала. Патриархово учешће на страни Аустријанаца и његов одлазак из земље дали су им оправданих разлога за што јачи притисак. Активни постају нарочито муслимански Арнаути који плаве не само Метохију, него и Косово и Полог и који се шире постепено све до Вардара. За Рожај прича Гр. Божовић, одличан познавалац оних страна, да у њему настањене породице "не могу избројати ни пуних двеста година". "На целој левој обали Ибра су Кучи, једно огромно потурчено братство, а на десној мањи, много мањи део, који води порекло од Климента". "По селима Горње Реке", пише он, "утврдио сам да нема ни пуних стотину година кад су они још говорили српски". У Пологу још има муслимана Арнаута који говоре српски, а који су старинци и раније били православни. Ми немамо, на жалост, довољно писмених извора да би могли са пуном сигурношћу и хронолошки пратити цео процес исламизације и албанизације у западној Старој Србији, али му јасно видимо последице. Застрашени и обезглављени српски елеменат губио се и повлачио баш у оним областима где се налазило средиште наше старе немањићске државе. Пећ, Дечани, Призрен, Митровица, стари Рас, Бањска, Приштина, Вучитрн и толика друга места добили су муслиманско и албанско становништво, које је прелазило у већину и претило да потпуно потисне Србе. Као сељачко, сточарско и земљорадничко становништво Срби су се сами повлачили из градова, јер градски живот није био у њиховој традицији, али су противници улазили постепено и у села или су се трудили да селима натуре своју агинску и спахиску власт. Са системом чивчија ишло је и стварно подјармљивање. Српски елеменат на југу био је изложен великој опасности; доста је само рећи да су арнаутска насеља била продрла чак до у Топлицу и да су била почела захватати и западни део Новопазарског Санџака.
Аустриској царевини загрозиле су велике опасности и на другим границама сем јужних. Цар Карло VI није имао мушке деце и према Прагматичкој Санкцији, коју је он с много муке озаконио, престо је добила његова даровита кћи Марија Терезија. Али тек што је она 1740. год. села на престо јавио јој се опасан и непомирљив противник у младом и ретко способном пруском краљу Фридриху, који ће после добити назив Велики. Још исте године његова је војска, децембра месеца, ушла у Шлеску. Домало, напали су Аустрију, у савезу с Француском, и Баварци, чији је господар, курфирст, тражио царску круну за себе. Неуспех аустриске војске у последњем рату с Турцима давао је наде свима противницима да ће до својих циљева доћи без много напора. Међутим, преварили су се. Аустријанци су показали много животне снаге и рат, који се с почетка могао чинити тако лак, протегао се пуних осам година. Наравно, на штету и једне и друге стране. Највише је добила ипак Пруска, која отада постаје права велика сила, са моћним утицајем у Европи. За време тог тешког рата Аустрији је требало војске и добрих ратника; разумљиво је потом што је Србима скочила цена. Ови су у великом броју слати на разна бојишта. Од 113.544 аустриска војника број граничара је 1740. год. износио 45.615; а међу граничарима, зна се, био је велики проценат Срба. Атанасије Рашковић борио се са својим српским одредом једно време на немачком ратишту, а тамо су биле упућене и друге српске вође; после је, са друговима, био пребачен у Италију. Српске вође, духовне и световне, искористиле су ову прилику и тражиле су од Марије Терезије, да им се признају и обезбеде народне привилегије, које се сужавају "сваковрсним интерпретацијама". Царица је, у ратној невољи, издала потврду 1743. год. Потврдила је и избор Павла Ненадовића за карловачког епископа, кога тамошње власти скоро две године нису хтеле да пусте у народ да им не квари рад на унији. Учинила је то преко срца, јер је начелно била и сама за став хрватских сталежа, који су тражили у Пожуну забрану рада "шизматицима" 1741. год., бојећи се за интересе католичанства. Али, како су у тој невољи царици биле потребне и друге народности, а у првом реду политички врло свесни Мађари, то је она морала радити тако, да задовољавајући једне не увреди друге. Тако је 1744. год. за српски црквени сабор поред уобичајеног једног царског комесара, једног генерала, одредила и једног претставника угарске Дворске Канцеларије. Срби су били незадовољни због тога и протестовали су. Њихови претставници немају места у мађарском сабору, па, према томе, ни мађарски у њиховом. Они су хтели да опште непосредно с царем и његовим органима, а у овом акту слутили су признање, да имају на неки начин потпасти под Мађаре, односно њихове сталеже. Из Беча им је на то стигла неискрена порука да двор није имао те намере и да Срби неће бити подложени Мађарима, а да је мађарски комесар именован као и сваки други аустриски поданик. Овај поступак Срба казује јасно, да су они већ стекли извесно политичко искуство, и да су знали бирати и моменте и начин како ће властодршцима показати свој став. Игра с привилегијама имала је иначе свој познати ток; кад су Срби требали оне су биле признаване, кад би опасност прошла онда су долазиле "интерпретације" да их обиђу, сузе или потпуно изиграју. Срби су, међутим, били свесни и наглашавали су стално, да њихове повластице нису privilegia gratiosa, дате из милости, него privilegia remuneratoria, дате као награда за услуге.
Царица Марија Терезија образовала је 1745. год. посебну Дворску Комисију, која је имала да води бригу о српским стварима. Царица је била добро обавештена, да угарски сталежи са својом канцеларијом Србе притискују мимо закона, али је налазила да их и Дворски Ратни Савет сувише заклања из војничких разлога. Са својом Комисијом она је хтела створити неку средину: да се Србима одрже привилегије, али да се не проширују. "Колико је тај народ храбар и добар он је и врло лукав и све се даље шири", писала је она, очевидно с намером да се то спречи. У ствари, Срби би били задовољни, да су се привилегије тачно примењивале и поштено тумачиле и да су царске власти у том погледу биле доследне и праведне. Мађарске власти биле су противне тој Комисији и изазвале су сукобе компетенција због чега је царица 1747. год. ту Комисију претворила у Дворску Депутацију за ердељске, банатске и "илирске" ствари. Али је пре тога, 21. децембра 1746. донела одлуку, "да митрополит није глава народа него цркве, те тужбе, које се тичу народа, нека се не шиљу преко њега."
Мађари су упорно тражили, да се поштују њихова уставна права и јединство њихова подручја. Од угрожене царице нарочито су захтевали као прве мере, да се укину изузетне војничке мере и њихова засебна подручја. Док је царска власт 1745. год. славонску Посавину припојила Војној Граници, Мађари су настојали, да се моришка и потиска граница "развојаче" и да се, као обичне покрајине, придруже мађарској матици. Исто су тако тражили, да се укину посебни славонски и сремски граничарски пукови и да се место њих образују мађарски. Три од Турака ослобођене жупаније: вировитичка, пожешка и сремска сједињене су биле 1745. год. са Хрватском, али су за то ипак, као и остале мађарске жупаније, слале по два своја заступника у мађарски сабор. Марија Терезија, која је у души била централиста, морала им је попуштати, јер поред спољашњега није могла да ствара и унутрашњи фронт.
Кад су аустриске власти одлучиле да укину поморишку и потиску крајину митрополит Павле Ненадовић, који је дошао иза патриарха Арсенија (+1748.) и кратковременог И. Антоновића, препоручивао је 1750. год. да се то не чини. То је био уступак Мађарима на рачун српских ратника и њихових дотадашњих права. Срби су имали или да буду подвргнути мађарским жупаниским властима или су, као војници, требали да буду пресељени на другу страну. Срби из тих крајева устали су одлучно против те намере. Они су тражили, да могу остати "аки привилегирати народ у овом чину и имању", да служе цару оружјем, "и на вечное поруганије наше паори да не будем". Међутим, царица је била у обавези према Мађарима још од 1741. год., кад им је потврдила саборски закључак у том смислу, и није могла натраг. Демилитаризација у Бачкој почела је још 1745. год., укидањем суботичког шанца, Сомбора и Брестовца, а идуће године преговарало се о том, да се "провинцијализује" и петроварадински шанац. Да би се Срби смирили чињена су им разна обећања, али је већина, ипак, остала одлучно против предузетих мера. Царица је 28. фебруара 1751. потписала и декрет, који је објавила угарска Дворска Канцеларија, да се свима официрима са десет година службе из укинуте поморишке и потиске крајине даје племство при ступању у грађански сталеж и по један комад земљишта за десет година.
Они људи из тих крајева, који нису хтели да иду у "паоре" и грађане, са 2.200 породица, прешли су почетком лета 1751. у Банат. Ту су дошли с њима у везу емисари српског хусарског пука из Русије, који су тражили војнике и позивали људе да иду са њима. Србима се није било тешко одлучити, из више разлога. У Русији чекала их је војничка служба, коју су они ценили више свега; ишли су тамо међу своје једновернике, који их неће гонити и унижавати што не припадају хабзбуршкој царској вери; и најпосле, они су већ били кренути са својих седишта, па им није тешко падало да се наново крену. Аустриске власти, тужили су се они с огорчењем, понизили су их толико, да се морају селити "тамо амо као цигани са чергама, а не као прави и привилегирати национ". Руски посланик у Бечу, Михаило Бестужев Рјумин, ушао је у везе са Србима и помагао је, и чак постицао њихов покрет за емиграцију у Русију. Он се исто тако залагао и за одбрану православља и православног свештенства, према којима су католичке црквене власти биле насртљиве у мери која је прелазила границе закона и реда. Аустриска влада, чији су органи помагали активност католичке цркве и која је у угарским жупанијама и у Хрватској трпела очевидна безакоња, морала је да вешто тактизира. У политичкој констелацији тога времена она није смела ни помислити да неким отвореним одбијањем огорчи Русију, која јој је постала савезник, и да је отера у ред непријатеља. Мада је рад руског посланика посматрала с пуно незадовољства она се није усуђивала да га јавно спречава.
Од српских људи ушао је у везу са Бастужевим Јован Хорват, потпуковник моришке милиције. Он се, по његовом савету, обратио аустриској влади с молбом да пређе у руску војну службу и добио је ту дозволу. Његовом примеру следовали су и други. Пошто је добио уверење да ће их руска влада примити и наградити почео је Хорват тајну агитацију у народу за сеобу у Русију. Незадовољни, Срби су и пре тога помишљали на сеобе. Било их је, који су се враћали у Турску, а 1744. год. јављали су се људи, који су хтели да воде Србе чак у Пруску. Кад је дознао за Хорватов покрет митрополит Ненадовић је обавестио о њему аустриски двор у жељи да га заустави. Мотиве му не знамо, али је могла бити по среди колико тежња да се не слаби снага српског народа толико и брига, да се не умање црквени приходи. Умешале су се и политичке власти, али нису сасвим успеле. Њихова забрана сеобе зауставила је покрет тек пошто су прве партије напустиле земљу и изазвале опште коментаре. Прва је кренула у Русију Хорватова група крајем септембра 1751. год. са 218 душа, која је до пролећа нарасла на 1.000 душа.
Крајем 1751. год. руска влада је примила Хорватов предлог о организовању једног дела руске војне границе од досељених Срба. Једна од тачака тога предлога била је, да се никакав други народ "не сме населити на земљи од тврђаве Каменка дуж пољске границе, нити на ту земљу никакву претензију дићи". То ново насеље добило је назив Нове Србије. За првог генерала Срба, који су имали сачињавати главну војску на тој граници, би именован сам Хорват. Српско подручје је било "између Сињухе, Буга и Дњепра јужно од праве линије, која спаја ушће речице Виса у Сињуху и речице Тјасмина у Дњепар".
Марија Терезија покушала је да извесним љубазностима умири Србе. Кад је у лето 751. дошла у Будим дала је тамошњој православној цркви 200 дуката, а приликом маневара на Ракошком Пољу, где су се нарочито истакли српски пукови, она је нарочито одликовала српског пуковника А. Рашковића и хвалећи верност српског народа обећала му многе милости.
Српско питање довело је током 1752. год. до извесних објашњења измећу Беча и Петрограда. Мада није хтела да се замери Русима, бечка влада је ипак сматрала за дужност, да учини крај руској агитацији. Посланик Бестужев био је смењен. То није сасвим зауставило даље покрете, али их је обуздало. У лето те године Срби у Банату дигли су праву буну тражећи да могу слободно ићи у Русију. Аустрија је одговорила на то казненим патентом и војничким мерама, али је исто тако осетила потребу да ублажава и извесне поступке верских и других власти против њих. То је чинила да смири Србе, али и да избегне непријатна руска посредовања у корист православља. Руска влада се заузела и за оне Србе официре, који су прешли у њезину службу, па се после враћали у Банат да позивају своје сународнике на сеобу. Њих су аустриске власти дале затворити, али су их на захтевање руске владе морали пустити. Тако се могло догодити, да је и после казненог патента, у септембру 1752., кренула и друга група Срба у Русију, под вођством другог потпуковника поморишке милиције, Јована Шевића. У тој групи било је око 800 лица. Та група била је насељена крај ранијих насеља Хорватових од Бахмута до Лугање. Шевић, који је био у непријатељству са Хорватом, није хтео да му се потчини, него је, као нови генерал, добио посебну команду над својим одредом. Ново, Шевићево насеље, добило је службени назив Славјаносербије. Један учесник забележио је, како су се наши људи нашли у новој постојбини. "Дошли смо на пусту степу и земљу таку, где од створења света никаква насеља није било, ни купити се ничег није могло". Број српских насељеника, од којих је дошло 1753. год., још нешто жена и деце и неколико мушких глава, није био велик; једва ако је прешао 3.000 лица. Али је читав покрет био значајан сам по себи, као израз народног расположења и као први догађај који је о српском питању у Аустрији изазвао објашњења између Русије и Аустрије и тим целој ствари дао изузетан и дубљи карактер.
Између Русије и Аустрије дошло је потом до привременог формалног савеза, коме се, на велико изненађење Европе, придружила и Француска, стари непријатељ Дунавске Монархије. Савез је био уперен против Фридриха Великог и његова енглеског помагача. Марија Терезија је тврдо веровала, да ће, помоћу тог савеза, повратити изгубљену шлеску покрајину, подићи свој оштећени углед и сломити опасног пруског противника. Али овај гениални државник и борац није се дао збунити. Сазнавши за опасност он је сам узео инициативу и прешао у напад. Рат је почео 1756. год. и трајао је седам година, са веома променљивом ратном срећом. У њему су учествовали и Срби међу аустриским и руским трупама. Од интереса је напоменути, да је гроф Чернишев заузео 29. септембра 1760. Берлин само са српским хусарским одредом и са одељењем донских козака. Тежак положај, у који је била запала већ исцрпљена Пруска, изменио се нагло крајем 1761. год., кад је умрла руска царица Јелисавета. Њен наследник Петар III, иначе скоро неурачунљив, прешао је одмах на страну Фридрихову. У Аустрији је то изазвало разумљиву констернацију; без Русије, сама, било је очевидно да она са Пруском не може изићи на крај. То је, природно, појачало и нерасположење не само против Руса, него и против Срба који су симпатисали с Русима. Кад је у лето 1762. Петрова жена Катарина дала свог мужа манијака свргнути и убити изгледало је као да ће се ти односи поправити. Али није тако било. Катарина се изјаснила за политику неутралности и повукла се из рата. Наскоро су и обе љуто завађене силе, Аустрија и Русија, 1763. год., пристале на мир.
Да није било овог рата, и аустриских пораза у њему, и обзира према Русији и српским ратницима, судбина Срба и православља у Аустрији била би веома тешка. Марија Терезија, жена од воље, која је хтела да створи што чвршће јединство своје из разних елемената састављене царевине, много је полагала на то, да, у оскудици других спајајућих чинилаца, изведе то јединство бар помоћу вере. Свом сину Јосифу она је писала једном приликом, да је толеранција средство које све поткопава. Као језуити она је сматрала, да је толеранција не особина ширине духа, него знак слабости. За време њене владе Србима је био онемогућен улазак у извесне државне функције и нека виша звања. И поред свих обећања и обзира за њене владе чињена су многобројна насиља према православљу и Србима уопште. Кад је 1763. год. био ухваћен један тајни манифест Катарине II, да се православни из Аустрије селе у Русију, дало је то повода бечкој влади, којој више руска помоћ није била потребна, да пооштри мере и према руским путницима и према српским недовољно лојалним круговима.
Од 1764. год. постао је савладар своје мајке њен даровити син Јосиф II, човек финије културе и либералнијег духа, васпитан у великој мери у идејама рационалистичког и слободоумног XVIII века. Позната је ствар, да се он у многим питањима није слагао са идејама и методама своје мајке. И он је желео да спроведе централизам у држави и да као општу спону међу народима Монархије развије употребу немачког језика, али је у верском погледу био прави слободарски дух. Међу Србе дошао је први пут у пролеће 1768., обилазећи јужне области и војну границу, а интересујући се за њихов живот и потребе. У Араду Срби су га дочекали с пажњом. Ту је с царем дошао у додир учени Пахомије Кнежевић, који је после учења у Будиму и Братислави провео три године у Хали, и могао учинити на цара врло леп утисак. Да покаже своју пажњу према Србима дошао је на службу у њихову цркву, пољубио евенђеље, отстојао целу литургију и клекао при њеном најважнијем делу. Али се узгред распитивао и о односу према Русима и био је врло задовољан кад је чуо да се у цркви помиње име његове мајке, а не руске царице. Тада му је дошла на ум и мисао, да би се руско-српске везе могле ослабити, ако би се спречио довоз руских књига на тај начин, што би се отворила једна штампарија, али им је бечки кругови нису хтели дозволити налазећи да би то било једно средство за јачање православља. Ако би им је и дали, у извесним моментима, то је могло бити само под условом да буде у вези и са унијатима. И доиста од 1768. год. кренуто је питање оснивања једне српске штампарије с мртве тачке. Али ни тад се није могло решити, да се штампарија оснује међу Србима и да се преда у српске руке, него је одлучено да се повластица за српску штампарију даде за двадесет година бечком универзитетском књижару Јосифу Курцбеку. Повластицу му је потписала царица 3. (14.) фебруара 1770.
Од тог времена почиње с аустриске стране систематски и интензиван рад, да се сузбије међу Србима руски утицај и духовни и политички. Царица је поверила грофу Фрањи Колеру као претседнику Илирске Дворске Депутације, да свестрано реформише цео живот Срба у њеној држави. Његово је дело Регуламенат од 27. септембра 1770. год., којим су знатно биле ограничене српске привилегије, а појачан надзор и утицај државе. Српски грађански сталеж веома је осуђивао архијереје што се нису енергично супротставили том акту и што уопште не заузму одлучнији став против бечких настојања. Сама хијерархија, одавно недовољно сложна, одупирала се ипак колико је могла. Кад су из Беча 1774. год. предложили, да се за Србе озваничи један катахизис с католичким елементима српске архијереји су га одбили, а поверили су хвалисавом и не много истинољубивом историчару Јовану Рајићу да он изради други. Царица Марија Терезија била је у помагању унијатске акције доследна и истрајна. Год. 1777. обновила је унијатску епископију за Хрватску и Славонију са седиштем у Крижевцима. На црквеном сабору од 1774. год. уложен је протест против Регуламента, а синод је те и 1776. год. већао о потребним изменама. Други Регуламенат од 2. јануара 1777. није донео испуњење народних жеља. У знак протеста због тога и других ствари дошло је 1777. год. до формалних народних побуна и нападаја на владичанске дворове у Новом Саду и Вршцу. У својој тужби царици од 5. фебруара 1778. изнео је митрополит Вићентије Јовановић Видак читав низ мањих и већих разлога због којих се свет буни и у којима с разлогом види нелојалне тенденције власти. Сам Колер, иако није био пријатељ Срба, морао је посебним претставкама утицати на царицу, да не иде до краја за саветима својих исповедника и дворских духовника, који нису хтели, у својој верској ревности, да знају ни за какве обзире.
Аустриска активност у просветном погледу била је руковођена начелима просвећеног апсолутизма. У периоду Марије Терезије нарочита се тежња обратила реформи школства. Код Срба је изванредну ревност за школе показивао митрополит Павле Ненадовић, који је за њихово одржавање био основао и посебни фонд. Поред основне он је покушао развити и средњу наставу. Те школе нису давале много знања; у њима се у главном учило читати, писати, појати и нешто рачунати; али су биле ипак од користи. Учитељи су били добрим делом без правих квалификација, а вршили су на доста места и извесне црквењачке дужности. Главни педагошки реформатор аустриских школа био је опат Игњат Фелбигер, и његов систем није био лош. Али су Срби зазирали од тога што је власт хтела да узме целу наставу у своје руке. Бојали су се да она преко школе не почне спроводити однарођавање и унијаћење. Аустриска државна политика радила је овог пута доиста с планом. Реорганизацијом школа хтела је да наставу уједначи и развије у државном центрипеталном смислу; Курцбековом штампаријом, која је стала под њеном контролом, добила је средство да сузбија руски, а појачава свој утицај. Школски устав, објављен 1776. год., забрањивао је у свом чл. 13 учитеље "чуждаго царствија", то ће рећи Русе, а у чл. 23 употребу туђих, т. ј. руских књига у српским школама.
Иако је Колер са својим реформама имао и добрих намера и несумњивих заслуга, ипак није добро прошао. Једно за то, што ни сам није према Србима био потпуно исправан, друго што није успевао да увек спречи туђе рђаве утицаје, и треће што је извођење реформа проводио журно и већ том самом журбом изазивао сумње. У животу Срба било је доста ствари које је требало исправити, али се грешило што се веровало да се све исправке даду извршити у кратком року, по наредби, и што се није знало удесити да за известан део тих рефорама дође инициатива из народа. На српске протесте Марија Терезија је одговорила тим, што је 2. децембра 1777. укинула илирску Дворску Депутацију, пребацујући кривицу на њу. Али је зато Банат враћен Угарској већ идуће године и тим је актом добар део српских повластица био доведен у питање, пошто је став мађарских власти према српским привилегијама довољно познат. Смрт Марије Терезије (18. (29.) новембра 1780.) донела је Србима истинско олакшање. Она је била велика владарка, с пуно позитивних особина, али је према Србима водила дволичну политику. Иако је и знала и признавала њихове заслуге, иако им је сама, својом руком, потврђивала старе повластице, она је у ствари радила против њих и газила своју реч, пуштајући свесно да се ради против њихове вере и њихових права и осећања.
Колико међу Србима у Аустрији толико је био јак и руски утицај међу Србима у Црној Гори. На позив цара Петра Великог Црногорци су 1711. год. ушли у рат с Турцима. Владика Данило је после тога лично ишао у Русију и стварао везе између ње и Црне Горе. Његов утицај био је моћан не само у Црној Гори, него и у суседној Боки, где је вршио црквену јурисдикцију. За свог помоћника у тој области он је још 1719. год. дао завладичити свог синовца Саву, иако је имао тек нешто преко 20 година. На Данила се нарочито тужио католички епископат Далмације налазећи да му смета у акцији католичења, које је и под млетачком влашћу XVIII века узимало маха, и да ради у корист Русије. Због ове друге црте на Данила су с неповерењем гледале и млетачке власти, иако није било од 1718. год. ниједне теже ратне ситуације, у којој би могле на делима утврдити своје сумње. Данило је умро 4. јануара 1735., пре великог рата које су Русија и Аустрија водиле с Турском и у коме се патриарх Арсеније IV определио за бечку владу.
Његов наследник Сава био је миран и прилично повучен човек, који се у последњим годинама живота одавао пићу. Трудио се поштено да поправи односе са суседима млетачким локалним властима, који су се били покварили због разних сукоба на граници, иако није важио као много одан Млечанима. Пред зиму 1742. год. отишао је у Русију да се претстави као нови духовни поглавар Црне Горе и да прикупи нешто прилога за ту земљу. Раније није могао поћи због савезничког рата и док се нису колико-толико средили односи на граници, јер су Црногорцима суседна српска и арнаутска племена била у крви с Турцима. Владика Сава, под утицајем Млечана, остао је у том рату неактиван и поред свих позива које су му упућивали патриарх и кучки војвода Радоња Петровић. Арнаутске и турске чете нападале су, после аустриског повлачења, сва побуњена племена, од којих су много настрадали Васојевићи и Клименти, док су Кучи успели да нападаче сузбију и да им се освете. Борбе на тим странама трајале су још и 1740. год. У својој претставци царици Јелисавети Сава Петровић, "митрополит скендериски и приморски и Чрне Горе повелитељ", како се сам потписује, изнео је тешко стање своје земље у које је запала после сарадње с Русима 1711. год. О ма каквој акцији за време последњег рата нема ни једне једине речи. Царица је 27. септембра 1743. решила, да се исплате Цетињском Манастиру заостале суме, да се даде 3.000 рубља за обнову цркава и манастира, и да се владици поклони и других потреба за цркву. А заостале суме за манастир нису биле мале, јер нису исплаћиване од 1722. год.
За то време Савин синовац и заменик у Црној Гори, даровити али немирни и неистинољубиви архимандрит Василије Петровић, изазивао је против себе млетачке власти. Оне су тврдиле да он трује односе на граници и да се понаша дволично. Због тога су предузеле и извесне репресивне мере против Црногораца. Василије је због тога отишао лично у Млетке, да уреди ствар, али у том није имао правог успеха. Ствари је смирио тек владика Сава, кад се крајем 1744. год. вратио у своју отаџбину. То је довело до борбе између њега и Василија, који је желео да појача свој лични положај и углед. Василије је био прилично грамжљив и за новцем и у односу са Млечићима та се његова црта видно испољила. После Савина успеха у Русији он се решио да и он иде тамо и да покуша срећу. У писму од 9. фебруара 1746., којим је претходно препоручивао у Русији свог рођака Стевана Шаровића, он је излагао, како се у Црној Гори тога времена разгони незнање захваљујући послатим руским књигама. "Народ је овај веома храбар и оштроуман и ради тога "болезнују" Млечани, јер ако би у Црној Гори настала школа филозофије, филологије и реторике, сви би синови римске цркве приступили православљу". Да би се то постигло треба да Русија помогне обновити Цетињски Манастир као кулу православља. Али тај први корак није имао много среће. Паровић је, свакако по упутству Василијевом, радио у Русији и против владике Саве, па је, ухваћен у лажима, допао затвора. Окретнији и вештији него Сава Василије му се просто наметнуо као помоћник и у цркви и у политици; 1750. год. постао је чак и владика не са искреним пристанком Савиним. У пролеће 1752. год. Василије је лично кренуо у Русију. У писму састављеном као препорука за руску царицу говори се како Турци желе да подвласте "овај једини слободни принципат црногорски" и како је Црној Гори, у борби с Млечанима и Турцима, једина нада у Русији. Црногорци желе да буду и мисле да јесу "под покровом сверусиског императорског величанства". У Петрограду Василије је предлагао, да се "принципат црногорски" унесе у руску царску титулу, али су му тамо одговорили да би за то била потребна бар формална жеља црногорског народа. О том се чуло чак и међу Србима у Угарској и говорило се, да је у ту ствар био посвећен и пећки патриарх. Чак су се проносили гласови, да би за кнеза Црне Горе под руским покровитељством имао доћи Јован Хорват, вођа српских исељеника из Аустрије у Русију. Василије је разлагао, у Русији, како је Црна Гора после Црнојевића остала република под влашћу митрополита и како су тад у њу улазила не само племена Црне Горе, него и Приморје и Брђани с Кучима, Братоножићима, Климентима, Хотима и Кастратима. Овом приликом Василије је објавио и једну своју промеморију као Историју о Черној Гори (1754.), историски и материално скроз непоуздану, као што се види и из осталих његових излагања. Он је у жељи да за Црну Гору и за себе лично извуче што више користи хтео да ту земљу претстави већом и значајнијом, како би Русија имала и сопственог интереса да је подржава. Ради тога је он и наглашавао у својим претставкама како тобоже већ траже савез с Црном Гором не само Млетачка Република, него и римски цар и "напуљска круна".
Василије је био дошао у везу и са претставницима Срба из Аустрије, па је, по њиховом примеру, тражио, да Руси отворе "мале школе" у Црној Гори, а одатле би свршени ђаци ишли после на даље студије у Русију. Обавештен о тадашњој сеоби Срба из Аустрије у јужне руске области он је понудио, да преведе у Русију и један део породица из Црне Горе. У Русији је Василије прошао добро. Кад је 31. марта 1754. у Москви служио литургију сама се царица причестила из његових рука, исто као и престолонаследник Петар. Добио је и приличне материалне помоћи. На повратку у Црну Гору свратио се у Беч. Одатле се потужио на митрополита Ненадовића напомињући уједно како су православни изложени гоњењу.
Кад је стигао на Цетиње Василије је нагло црногорској политици дао сасвим нов и борбен правац. За његова отсуства беше дошло до споразума с Турцима о исплати харача. О Малој Госпојини 1754. год. беше дошао везиров чохадар на Цетиње, да са својим људима прими данак. Василије је устао одлучно против тога. Зар он у Русији уверавао како је Црна Гора независна, па да сад на првом кораку буде демантован? Он је вероватно и искрено желео да Црна Гора покаже своју слободну вољу, веровао је да ће је и Русија помоћи у евентуалној борби. Под његовим утицајем Црногорци отераше турску комисију с Цетиња. Пун дивљења према Русији и њеној величини Василије је целу политику обрнуо потпуно према Петрограду, нападајући и Турке и Млечане. То је био уједно и начин, да против помирљиве политике свога стрица постави своју, активну и борбену, која је свакако више одговарала и темпераменту Црногораца. Он је о свом кораку обавестио руски двор наглашавајући да само од њега очекује избављења и заштиту. "Нашим доласком Црногорци су добили велику кураж".
Због таквог држања Василије је навукао на се, а добрим делом и на Црну Гору, мржњу и Млечана и Турака. Да сузбију руски утицај Млечани су почели делити новац и радити против Василија. Главно им је и најаче средство било у ускраћивању помоћи за борбу с Турцима, а нарочито непропуштање муниције. У Млецима се чак помишљало на то, да се прибегне старом њиховом средству, па да се Василије отрује. Међутим, Василије се сам у свом раду саплео. Отворио је борбу у исти мах на више страна и против спољашњих и против унутрашњих непријатеља. Обећавао је више него што је могао испунити (н. пр. у питању сеобе Црногораца у Русију), а злоупотребљавао је у великој мери поверење Руса. Руски посланик у Цариграду посредовао је, на основу његових вести, код млетачког колеге у корист Црногораца, али је после охладио видећи да Василије претерује. Активизам Василијев није одговарао снази Црне Горе, а савремене политичке прилике нису биле такве да би он могао наћи подршке на другој страни. Русија је била ушла у савез са Аустријом против Пруске и није могла у тај мах изазивати непријатељства и на другој страни.
Кад су се крајем 1756. год. кретали Турци на Црну Гору ова се нашла у врло тешком положају. Млечани су затворили границу и пазили строго да нико не прелази ни с једне стране. Чак ни брђанска и херцеговачка племена не усташе с Црногорцима. Василије је развио на Цетињу руску заставу, да дигне дух код људи. Али га је пре њих изгубио он сам. Видећи у какву је незгоду дошла Црна Гора, а лично омражен и код Млечана и код Турака, бојећи се за своју главу, он је побегао из ње тајно 1. новембра, и отишао је на Сењску Ријеку. Турци су с надмоћном снагом сузбили Црногорце, који су се храбро опирали, али су, због зимског времена и губитака, пристали на компромис. Црногорци су платили формално харач и обећали су пуну лојалност и Турци су се повукли.
Пун фантазије, а у жељи да поправи свој углед међу разочараним Црногорцима, Василије је са Сењске Ријеке слао Црногорцима писмене поруке о интересу Русије за њих и о помоћи коју им шаље. Није презао ни од превара. Из Ријеке је покушао, преко свог старог повереника Шаровића, да утиче на Црногорце да покупе један пук људи, који би отишли у руске српске колоније. Али у том, на срећу није успео понајвише због млетачке агитације. За Црну Гору толики губитак за оружје способног људства могао је претстављати праву катастрофу. Број људи које је покупио и повео из Црне Горе није био већи од 140. С њима је кренуо у Русију почетком 1758. год. На том путу дошло је до свађе између владике с једне и Шаровића и црногорских главара с друге стране. Та свађа довела је до узајамног оптуживања код руских власти, које је, природно, смањило кредит владици и његовим извештајима. Сем тога његови црногорски емигранти, остављени сами себи и варани од поласка из Црне Горе, правили су у Москви честе нереде и вршили пљачке и разна друга насиља. С тога их руске власти силом уврстише у војску или пустише да иду кућама. Да је при том много настрадао Василијев ауторитет разуме се само по себи. А он је морао да страда и иначе. Његови планови подношени руском двору били су понекад не само нереални, него и неозбиљни и скоро патолошки. Поред тога што је тражио 50.000 дуката годишње и топова и техничких трупа, што би се још могло разумети, он је тражио инжењере за копање злата и сребра у Црној Гори и за руску флоту Сењску Ријеку и друге неке ствари. Неповерење према њему види се очигледно у том, што је руска влада, на његове молбе, одредила за Црну Гору 15.000 рубаља, али их није хтела дати њему, него их је упутила преко свог човека, пуковника Пучкова. После дужег бављења у Русији Василије је, с Пучковом заједно, дошао у Црну Гору тек у лето 1759.
Пучков је овом приликом испитивао стање у Црној Гори. Његови утисци нису били повољни. За народ је налазио да је самовољан и недисциплинован и лак на преке мере. Цркве су биле у бедном стању и једва су изгледале као храмови, иако је Русија за њих слала нарочите помоћи. За такво стање он је бацао кривицу у првом реду на саме владике, а нарочито на Василија, кога је приказао веома неповољно.
Поучен искуством Василије је после повратка из Русије изменио своје држање према Турцима. Покушао је да то учини и према Млечанима али без много успеха, јер му ови нису веровали. Ушао је, међутим, без потребе у распре с Дубровчанима, који су се тужили због црногорских пљачкања њихових поданика, па је чак претио да ће с војском упасти на дубровачко подручје. Али Василије је био природа, која се није дала лако обуздати. У пролеће 1762. год. он је тражио поновну дозволу да иде у Русију и да тамо излаже потребу о ослобађању црногорског "опшчества" од турског ига. После Пучковљева извештаја расположење у Петрограду за Црну Гору није било много повољно. Од ње, рђаво уређене, говорило се тамо у службеном излагању, за Русију не може бити никакве стварне користи, а може се имати неприлика са Турцима и Млечанима. С тога је руски одговор био негативан. У Василијевој глави ницали су, ипак, стално нови планови. Године нису смиривале његов активистички дух. Баш ових година, 1763., он је смишљао план о стварању уједињене српске државе, која би обухватала, поред Црне Горе, Србију, Босну, Далмацију, северну Албанију, Бугарску и чак Војничку Границу, без мало највећи део Срба под турском и аустриском влашћу. Али како да се оствари тај план? Којим средствима? Василије је и сад рачунао с руском помоћу, иако је из Русије баш у то исто време добио хладан одговор и препоруку да Црна Гора мирује. Сем тога, он је помишљао на устанак Срба у тим областима, наравно са борбама и против Млечана, и против Турака, и против Аустрије. Василије је о том писао карловачком епископу Данилу Јакшићу, али није, наравно, могао за такву акцију придобити никога, који је реално мислио. То је била лепа жеља и доказ о његовој националној свесности, али то је, у практичном погледу била чиста магла.
Да поправи свој глас и да добије нових средстава за Црну Гору Василије се решио, да и по трећи пут пође у Русију, после промена које су биле извршене на руском престолу. На Цетињу се чуло, да је царица Катарина II "истина заштитница грчког православља", па се учинило корисно доћи у везу и с њом. Василије је кренуо у Русију крајем пролећа 1765. год., претстављајући се као "глава и началник" Црне Горе, без и мало обзира на старог владику Саву. Али у Русији, у коју је стигао с јесени, Василије се разболео и 10. марта 1766. умро у Петрограду. Сумње нема, да је он својим честим причањима о Русији и својим путовањима у њу с намерно прављеним култом те земље знатно допринео, да се у Црној Гори XVIII века, кроз широке народне редове, пронесе глас о њој и да се створи безгранична и одана вера у Русију, каква, у толикој мери, није постојала ни у једној другој нашој области. Црна Гора, од средине тога столећа, могла се без мало сматрати као каква руска експозитура, у којој је народ вољно пристајао да своју судбину веже за удес велике словенске православне царевине. У шали се често говорило, како Црногорци воле да кажу колико има "нас и Руса"; у ствари, у народу се то везање сматрало као сасвим природно.
Колико је руски култ у то доба био захватио целу Црну Гору види се најбоље по полукомичној авантури са пустоловом Шћепаном Малим Рајчевићем. Уз божићне посте 1766. год. беше стигао у Махине неки странац, видар, и то, како по предању прича С. М. Љубиша, "го, бос, снебђен", заносећи "као по крањски" и говорећи "споро и натегом". Ту му је, не знамо тачко под чијим непосредним утицајем, дошла на ум мисао да се прогласи за руског цара Петра III, који се некако спасао намењене смрти. Таквих је авантуриста било још, и у Русији и ван ње. Мисли се, да је то учинио у договору с неким људима из круга владике Василија, који су ишли с њим у Русију и имали тобоже прилике да виде цара, односно царевића. По Његошу он се прогласио за цара у априлу 1767. год. Ми, међутим, знамо за његов проглас народу тек из септембра те године, којим их је позивао да се умире међусобно и на коме се био потписао само као "Шћепан Мали и најнижи од свих на свету, добар с добрима". У том месецу о њему се не само говорило као о руском цару, него се већ водила и препирка. Његов домаћин Вуко Марков из Махина, који је био Василијев пратилац у Русији, ревносно је ширио тај глас. Шћепан сигурно не би пристао на такву мистификацију, врло опасну у осталом, да није видео лаковерност света и да није култ Русије изазвао амбицију да покуша срећу. Његов лик био је вероватно сличан Петровом, па му је то било дало почетну мисао. Али ствар није ишла лако. Врло рано јавиле су сумње и код извесних отреситијих и трезвенијих Црногораца и код њихових суседа. Шћепан сам није демантовао те вести о себи и то је најбољи доказ да је био свестан саучесник у целој превари, мада извесни писци верују да је његова улога била више пасивна. Мотив за ту обману била је са Шћепанове стране жеља за влашћу, а код његових помагача тежња за личном коришћу. Владика Сава, већ оронуо, можда је сумњао у Шћепаново казивање, али му је ипак пришао с извесним респектом, слао му поклоне, и искоришћавао његов утицај. Тек после извесног времена сетио се, да ствар јави руском посланику у Цариграду и да отуд тражи објашњење.
Шћепан је за то време ступио у везу са пећким патриархом Василијем Бркићем, последњим Србином на том положају пре укинућа патриаршије. Одмах по преласку Арсенија IV у Аустрију постављен је био за пећког патриарха Грк Јанићије Караџа, протосинђел патриаршије, који је био посвећен у Цариграду. Чињеница, да је у релативно кратком року и други патриарх напустио своје место и пошао са турским непријатељима морала је изазвати негодовање на Порти и дати маха оним грчким елементима који су радили против независне српске цркве. Од Јанићијева доласка на чело цркве у Пећи српски утицај се видно потискује. Грци постепено узимају маха. Патриарх Гаврило, исто Грк, помиње се као отворен непријатељ српских првосвештеника, које гони на све начине. Поједини Срби, и кад успеју, с много мука и жртава, да мимо њих дођу до патриаршиске власти, имали су много незгода и окапања. Сама патриаршија је била опала и без много угледа, а одржавала се помоћу великог притиска на свештенство и народ. Културног значаја није имала скоро никаква; за цело време XVIII века Пећ и његова црква нису дали ниједног писца од вредности и ниједно дело које би вредело помена. У каталогу пећке патриаршије налази се свега очуваних 5 рукописа, који су писани XVII-XVIII века. У дневнику трговца Петра Андрејевића из Пећи, писаном средином XVIII века, патриаршији није обраћана никаква пажња; види се, да није много утицала у његовом животу.
Василије Бркић, последњи српски патриарх, имао је врло буран живот, али не и најбољи глас. Био је ђакон патриарха Арсенија IV и побегао је 1749. год. из Карловаца, под тешком сумњом да није био чистих руку. Потуцао се по свету и дошао је у Турску, где је 1756. год. постао новобрдски, а три године потом сарајевски владика, не показујући велику црквену ревност. Патриарх је постао 1763. год. и то, по млетачким извештајима, под врло сумњивим околностима. Ту је дошао у сукоб с Грцима, који га оптужише на Порти и успеше, да га турске власти заточе на Кипру. За то време било је свргнуто неколико српских епископа и замењено Грцима. Нове грчке владике, осам их на број, дошле су лично у Цариград и, очевидно по упутству Фанара, тражиле да се укине пећка патриаршија. Патриарх Калиник II, Грк, који је дошао после Василија, поднео је у исто време оставку на свој положај, тужећи се на презадуженост поверене му цркве. Све је било удешено, да се испуни стара грчка жеља. На претставку патриарха Самуила пристао је султан Мустафа III 11. септембра 1766., да укине пећку патриаршију и да је подвргне цариградској. Као награду за то исплатила је цариградска патриаршија пећке дугове Порти.
Василије Бркић се некако спасао из ропства на Кипру и успео је да се врати у близину своје некадашње резиденције. Крајем 1767. год. налазио се међу Пиперима. Одатле је дошао у везу са Шћепаном Малим, а домало се и састао с њим у Маинама. Митрополит Сава посумња, да би договор Шћепанов с патриархом могао испасти на његову штету и с тога, да их предупреди, поста нешто активнији. У исто време стиже му вест од руског посланика из Цариграда, да је руски цар Петар III давно умро и да они у Црној Гори имају посла с једним обичним пустоловом. Али се Шћепан није дао изобличити. Повезавши извесне људе око себе обећањима и изгледима на материалне користи он је прешао у нападаје. Владике не деле добијени новац из Русије народу, него га троше само на себе; Сава је млетачки човек и противник његов зато што је руски цар; и све се удешава да се Црна Гора одвоји од Русије. Лакоми на руске дукате многи људи приђоше Шћепану, који старог владику стави под стражу у манастиру Стањевићу. Само, у тој политици он није могао дуго истрајати. Јавиле су се теже и озбиљније компликације с поља.
И на Порти и у Млецима знало се добро, да Шћепан није Петар III и да се има посла с једним пустоловом. Али се није могло трпети двоје: прво, да тај пустолов јача углед Русије; и друго, да буни народ против Млечана и Турака, што је он чинио, да би себи придао више значаја. И с тога су и на једној и на другој страни предузете мере против њега. Млечани су затворили границу према Црној Гори, а Турци су је у лето 1768. напали, тражећи да им се издају Шћепан и патриарх Бркић. У том походу Турци нису постигли што су желели; сметале су им велике временске непогоде и жилав отпор Црногораца. Допрли су до Чева, па су се одатле морали вратити. Нешто због неслоге паша, који су водили војску, а нешто због панике која је захватила један део чета због удара грома усред њихове ордије. Млечани су за то време били притегли своје поданике у Маинама, Брајићима и Поборима. Око 110 људи су похватали и затворили у галије, а срушили су 34 куће присталицама Шћепановим.
Црногорцима је олакшало положај и то, што се Турска у то време, гурана од Француске, заплела у рат с Русијом. Владика Сава пред опасношћу од Турака, здружио се сасвим са Шћепаном. Угазивши у рат с Турском и руски претставници гледали су на Шћепанов случај мало блаже. Овај чудни и непознати човек, истина с фирмом руског цара, успео је да у самовољној Црној Гори створи извесно поштовање његове власти. Саме млетачке власти признавале су то у својим поверљивим извештајима. У својим службеним актима он се није нигде потписивао као Петар III, него само као "Мали Сћепан по милости божіеи господаръ". У народу он је, наравно, дао штитити гласове како је и нови руско-турски рат у ствари добрим делом ради њега и како ће он, као природни руски савезник, проширити црногорско подручје од Скадра до Дубровника.
Катарина II, исто као и цар Петар Велики, у својој акцији против Турака рачунала је са сарадњом балканских хришћана и позивала их је, да јој се придруже. Ради тога је упутила у Црну Гору кнеза Ђорђа Долгоруког, који је имао да ликвидира и Шћепаново питање. Долгоруки је стигао у Црну Гору крајем јула 1769. На збору главара, на Преображеније, он је заклео Црногорце на верност Русији и царици Катарини. У исто време дао је затворити Шћепана. Али у додиру с народом он се уверио, да је тај човек у земљи ипак био од користи и да није био ни од какве штете по руске интересе. Међу црногорским племенима, од којих се свако сматрало као не мање од других, Шћепан је претстављао неку врсту централне световне личности и, према том, био као претставник толико потребне централне власти. Долгоруки је, видећи то, после не само ослободио Шћепана, него га је оставио и на власти и пред полазак му је предао остатак новца што га је био донео за Црну Гору. Налазио је, да је боље са Шћепаном добити Црну Гору као каквог-таквог помагача, него је, уклањањем његовим, оставити замућену и закрвљену. Са кнезом Долгорукијем отишао је средином октобра и патриарх Бркић, који је устао против Шћепана и који се није слагао ни са владиком Савом.
У дневнику, који је водио један члан кнежеве пратње, Шћепан је описан као полукомична фигура. "Раста је средњег, лице му је бело и глатко, коса светло-црна, кудрава, зачешљана назад и без везе распуштена, млад је - око 35 година - одевен у свилену белу антерију као Грци. На глави му плитка капа од црвеног сукна коју ни пред ким не скида... Глас му је танак, налик на женски; говори брзо а изговор му је босански". Пуна осуде је карактеристика владике Саве, која је дата очигледно по казивању патриарховом. Он је приказан као дволичан, глуп и злобан, "а најгоре је што је лакоман на новце". Још тежа је карактеристика владичине пастве. "Црногорци, готово сви, не знајући никакав ред и будући удаљени од хришћанства и човекољубља, хране се пљачком и грабежем не питајући ни за веру ни познанство ни човештво. Ту крађу они називљу вечитим ратом с Турцима, а у самој ствари они и не виде Турчине ван црногорских каменова и својих кућа. И у борбама плашња, издаја и неверство тако су обичне ствари, да губитке турске ваља приписати само камењу и тешким пролазима". Тако оштро, и очевидно претерано, није писао о Црногорцима нико други, а најмање са пријатељске руске стране. Можда је то незадовољство дошло с тога, што Црногорци нису хтели да приме одмах све оне реформе, које им је кнез Долгоруки ауторитативно хтео да уведе. Нарочито су енергично устали против тога, да им се ма из којих разлога одузима оружје, што је кнез, изгледа, усмено препоручивао, да би се смањила међусобна убијања и крваве отимачине. Много рђавог о Црногорцима испричао је руској мисији и патриарх Бркић, који је био огорчен на њих. Казивао је чак, да су га хтели за новац издати Турцима и да се спасао само тако, што је издајницима дао све што је имао. То је деловало и на кнеза Долгоруког, па је на Црногорце гледао с пуно неповерења. Писац дневника казује, како је владика Сава, као млетачки човек, оптуживао Русе, да их хоће да заведе с Турцима и како је то имало извесног одзива у народу. "Непрестано општење како с Турцима тако и с Млечанима несумњиво је тврдило да се ради о издаји, тако да се ваљало бојати Црногораца не мање од Турака". Тим речима правда се кнежева одлука да остави Црну Гору кришом и да, исто тако тајом, изведе и патриарха, који тобоже није био сигуран за своју главу. Из целог дневника види се, међутим, јасно, да је ауторитет Шћепанов код народа био одржан и поред кнежевих поступака и да је, можда, и то допринело незадовољству руске мисије.
Црногорци нису предузели неке веће акције против Турака, него су по свом старом обичају вршили четничке препаде. Шћепан није био за ратничке подвиге, ни по природи, ни по разуму. Непомагана од Млечана Црна Гора није могла примити сама борбу. Шћепан је, сем тога, у лето 1770. и лично настрадао. Приликом пробијања једног пута мина га је ранила осакативши му једну руку и десно око. Руски успеси против Турака имали су, наравно, жива одјека у народу; у Црној Гори с радошћу се очекивала руска флота адмирала Орлова, за коју се знало да је савладала турско бродовље. Али га Шћепан није дочекао. Он је 11. септембра 1773. нађен заклан у својој соби. Преклао га је његов слуга, Грк, у кога је Шћепан имао велико поверење, а учинио је то, по општем веровању, потплаћен од скадарског паше.
Његов пример није остао осамљен. Већ идуће године појавио се нови пустолов у Црној Гори, који се издавао за потомка Херцега Степана и који је и за себе тврдио да је дошао из Русије. Други авантуриста био је Стијепо Зановић из Будве, који је покушао да се протури у Црној Гори као Шћепанов наследник, односно као други Петар III. Али обојица нису имала успеха; и црногорска лаковерност имала је својих граница. После се Зановић пробијао кроз свет као ретко окретан пустолов долазећи у везе, посредне и непосредне, са првим личностима тадашње Европе. Како се вест о загонетном и необичном Шћепану Малом ширила кроз европски свет и изазивала интерес за њ Зановић се није устручавао да се самом Фридриху Великом писмено јави као "Степан Мали од Црне Горе". Завршио је живот самоубиством 1786., пошто се свуда онемогућио и изиграо.
Руски успеси у рату с Турцима нису били брзи, али су били сигурни. Руси су заузели Влашку и Молдавску, а њихова флота је ушла у Егејско и Јадранско Море, помагана, први пут у историји, од енглеских лађа. Иако на Балкану, у вези с том акцијом, није било већих покрета, сем неколико грчких побуна малога стила, осетило се ипак на све стране колико је овај рат дигао руски престиж и утицај. Нарочито се беху забринули непосредни суседи Русије, Аустрија и Пруска, да Русија не би несразмерно ојачала. Аустрија је још нарочито зазирала од руског утицаја у Подунављу и на Балкану и, да би га спречила, припремала је 1771. год. тајни уговор с Турцима. Прва подела Пољске, изведена 1772. год., имала је да задовољи све три заинтересоване државе, Русију, Пруску и Аустрију, извесним териториалним проширењем. Русија је, после узалудних покушаја да се нагоди с Турском, наставила рат и пренела га и на Балкан. Кад је турска војска у Бугарској била опкољена пристала је беспомоћна Порта на мир, који би склопљен јуна месеца 1774. у Кучук Каинарџи. Тим миром Турска се обавезала да ће штитити хришћанску веру, а руским претставницима у Цариграду је признато право посредовања у корист православне цркве и, сем тога, у корист Влашке и Молдавске, које су добиле неку врсту самоуправе. Русији је дато право и да оснива конзулате по Турској Царевини. Ови успеси дигли су глас и углед Русије. У европској Турској, где је православних било више него муслимана, Русија је правом посредовања у корист православне цркве добила моћно политичко оруђе у своје руке и она га је у доброј мери и искоришћавала. "Тим је", вели тачно др Васиљ Поповић, "ударена основица руској политици, која је преко протектората над хришћанима тежила за протекторатом над Турском, све док није на париском конгресу 1856. тај руски протекторат замењен европским... Кучук-каинарџиски мир значи прелазак водства у источном питању са Аустрије на Русију и утврђење утицаја ове последње на Црном Мору и у Дунавским кнежевинама. Београдски мир је сузбио Аустрију на балканску границу, а кучук-каинарџиски је довео Русију на ту границу".
Руски утицај у корист православља није се ограничио само на Турску. У XVIII веку ојачале су и на млетачком подручју борбене католичке тенденције против православља. Православни епископ у Далмацији би, на захтев католичког свештенства, 1722. год. протеран из млетачке државе. Један од великодостојника западне цркве писао је против православних са невероватном оштрином. "Манастири далматински то су нечисти извори, из којих потиче отров за вјеру и за морал; калуђери су слијепи вође ослијепљенога народа; не знају другог језика осим илирскога, не познају других књига осим московских, немају друге науке него просити, нити другог богословља, него псовке противу обреда и догмата латинског". Год 1735. издаде проводитор Зорзи Гримани декрет, по коме ниједан православни свештеник није могао вршити своје службе без признања прелета католичког обреда. Против православних се већ тада говорило, како имају симпатија само за Русију и како раде само по руским упутствима. У вези с Црном Гором они желе да Далмацију или бар Боку учине руском. Година 1737-8. у Далмацији су чак рушене православне цркве, а тамнице су биле пуне православних свештеника. Отпор Срба био је јак и свестан. Кад им млетачка влада, по саветима католичких првосвештеника, није дала да добију свог црквеног поглавицу, српски свештеници су сами, на далматинском Косову, 1750. год. изабрали за свог епископа родољубивог проту Симеона Кончаревића, човека лепе личне културе, који је израдио и један данас затурени, али, по одломцима и садржају судећи, важни летопис православне цркве. Кончаревић је потом посвећен за епископа у манастиру Дужима од три наша епископа 1751. год. Против тог посвећења протестовао је међу првима црногорски владика Василије Петровић, бојећи се, да би могли бити окрњени његови интереси у Боки. Интриге противника и лабавост млетачких власти довеле су 1753. год. дотле, да је и Кончаревић напустио Далмацију и да је после био оглашен за државног издајника.
И код Млечана је био врло жив страх од Русије, и то не само због руског утицаја на њене грчке поданике по острвима, него и у Далмацији међу Србима. Веровало се, још пре овог руско-турског рата, да Русија има и неких политичких планова на овим странама. С тога су млетачке власти и подупирале католичко свештенство не толико из верске нетрпељивости колико од тог страха. Да би прекратиле црквене везе с Русијом и долазак руских књига у Далмацију млетачке власти су помогле оснивање једне словенске штампарије у свом граду, коју је око 1758. год. отворио Грк Димитрије Теодосијев. Франћеско Диједо, далматински проведитор, објавио је 1760. год. наредбу, по којој ниједан свештеник није даље могао вршити своје службе без претходног патента католичких бискупа, а сви се свештеници, који нису млетачки поданици, имају прогнати. Православни би тако дошли потпуно под власт грчке цркве. Разумљиво је с тога, што је у народу дошло до протеста и до отказивања послушности. Видећи да протести у самим Млецима не помажу много далматински Срби се обратише руском претставнику у Цариграду. И успеше. Руски двор се заинтересовао за њихову судбину и посредовао је у Млецима. Млетачка влада још те исте године опозва Диједову наредбу и домало промени осетно своју политику према православној цркви.
Руски утицај осетио се и у Дубровнику. Свесловенска активност XVI-XVII века обратила је пажњу учених Дубровчана и на ту велику словенску државу, иако с њом нису имали живљих веза. Кад је Петар Велики почео своју реформаторску активност, он је за своје поморске стручњаке узео неколико Бокеља, од којих је Мате Змајевић постао адмирал младе руске балтичке флоте. Имао је и два истакнута дубровачка сарадника, Јеронима Наталића и Иву Тудизића. На руском двору препоручивао је Дубровчане Херцеговац Сава Владиславић, бивши трговац, вешт и утицајан човек, кога је Петар учинио грофом и коме је поверавао врло важне мисије чак и у далекој Кини. Дубровачка влада, у својим писмима цару, кликтала је после његове победе код Полтаве, а и у дубровачкој књижевности јавило се неколико одзива у славу цареву. Најпознатији је Сјеверски плам Игњата Градића, који је доспео у Петрове руке. Али, строго католички град ипак није хтео испунити цареву жељу, да дозволи Владиславићу подигнути у њему православну цркву.
Односи између Дубровника и Русије заоштрили су се без потребе за време овог последњег рата. Дубровчани су, као турски вазали, били запленили једну руску лађу и чинили су Турцима и других услуга. Заповедник руске флоте, гроф Орлов, коме су стизале разне доставе о држању Дубровчана, преузеће репресалије. Не само да је запленио око 50 дубровачких лађа, него хтеде чак и да бомбардује сам Дубровник. Уплашена република обрати се на све стране за посредовање, а захвапи и код царице Катарине. До мира је дошло тек 1775. год. у Ливорну. Дубровник је добио натраг своје лађе, али је зато, овога пута, морао не само допустити долазак рускога конзула у Дубровник, него и дозволити да он у својој кући подигне православну капелу. Дотле, православни у Дубровнику нису имали ни своје богомоље, ни свог свештеника, па чак ни свог гробља у градском подручју, него су им хитне свештеничке дужности обављали калуђери из блиског манастира Дужи. Дубровчани су дуго настојали да избегну ту обавезу и тражили су чак и интервенцију Марије Терезије, али је све било узалуд. Међутим, кад је руски конзул дошао у град пошло им је доиста за руком, да посредовањем код њега и другим изговорима одложе извршење те одлуке. Прва православна црква у том граду као мала капела отворена је тек 1790. године. То је било оне године, кад су Руси заузели Исмаил и показали знатан успех на капији Балкана, и кад је један безимени српски песник у народски сроченој песми одушевљено хвалио Русију и кнеза Потемкина, гледајући у њима нове носиоце своје судбине.
После аустриско-турског рата од 1737-39. год. Србија је дуже времена остала на миру. Због опасности од Пруске Аустрија није смела предузимати ништа, што би могло да изазове и Турску против ње. Шта више, она је с Портом 1747. год. склопила "вечни мир", и добила на југу доиста прилично сигурне границе. Срби сами, после тешких искустава са Аустријом и њеним ратовањем нису задуго помишљали да улазе у ма какве нове авантуре.
У Србији била је прва ствар да се обнови страховито проређено становништво. На том су радили и Турци, којима није било у интересу да богата погранична област изгледа као пустиња. Сва испитивана насеља утврдила су, да је највећи део северне и западне Србије добио ново становништво после аустриске окупације, односно у другој половини XVIII века. То становништво потицало је са разних страна српског подручја. У Горњем Драгачеву и околини Љубића велики је проценат (41%) из старе Рашке, без Старог Влаха; у Колубари и Подгорини старовлашки и ужички елеменат дају 33%, али Полимље с Колашином, Црна Гора и Херцеговина заступљени су са 38%, а Босна са 18%; у Јадру и Рађевини превлађују досељеници из Босне и Херцеговине; у Гружи Новопазарци (из старе Рашке) са 39%. У смедеревском Подунављу 9/10 целог становништва је досељеник. Косовско-метохиска струја заступљена је са 15%, динарска са 22%, браничевска са 16% и вардарско-моравска са 10%. "Нигде се", пише Јован Цвијић, "досељеници нису тако брзо прилагођавали новој географској и друштвеној средини и нигде се нису толико укрштали као у Шумадији... Као што пластична маса узима облик суда у који се стави, као што се ток једне реке прилагођава вијугама и неравнинама корита и на исти начин ломи о обалске стене, тако се у Шумадији разне метанастазичке струје брзо тару, ломе и прилагоде новом географском оквиру и социјалној средини".
Све главне породице Србије XIX века потичу од тих досељеника. Карађорђеви мушки претци дошли су преко Васојевића из Климената; Обреновићи су старином Братоножићи; Ненадовићи из херцеговачког Бирча; Вук Караџић је Дробњак, као и преци Младена Миловановића; Гарашани су Белопавлићи. Из Дробњака потичу Богићевићи, Каљевићи и Јован Цвијић. Стојан Чупић је из Пиве, а из никшићког краја су се доселили преци Блазнаваца, Вукомановића и Скерлића; а из Пипера Узун Мирко Апостоловић и Жујовићи.
У XVIII веку у Србији је било много пусте земље, "пустахије". За своју питому Бранковину прота Матија Ненадовић прича, да је у време, кад су се његови стари ту населили, тај тако богати "крај Србије био готово сасвим пуст". Леди Монтегијева, која је 1717. год. пропутовала кроз моравску долину од Београда ка Нишу, пише у једном свом писму: "Прешли смо пустаре српске, готово прерасле шумом, премда је земља по природи врло плодна". Аустриски генералштабни капетан Адам Вајнгартен објавио је 1820. год. свој географско-историски опис Србије, који је веома занимљив. По њему, Србија је сва, сем речних долина, земља брдовита, покривена "густим и непрекидним шумама". У Мачви, поред мочвара и блатишта, налазе се "често непроходне шуме". Још 1829. год. бележио је Ото Пирх, да је од Крагујевца до Београда јахао три дана "кроз храстове шуме" и да Шумадија још живи "старим пастирским животом". Због тога, што је земља била под шумом и прилично необрађена Србија још првих година XIX века није имала довољно жита, него га је морала набављати. Али је за то имала много стоке, а нарочито свиња, и извозила је не само у Аустрију, него чак и у Далмацију и на Дубровник. Сви познатији људи у Србији с краја XVIII и на почетку XIX века бавили су се или непосредно сточарством или посредно као трговци, препродавци и извозници. Такви су били Коча Анђелковић, браћа Ненадовићи, Радич Петровић, Милутин Гарашанин, Петар Добрњац, Младен Миловановић, Милан Обреновић, Карађорђе и други.
Љ. Јовановић је добро истакао још и овај моменат за стање у Србији на крају XVIII века. Аустриско-турски ратови растерали су из те земље муслиманско становништво тако, "те се ово после никад није могло онако умножити и осилити, као пре, а тим је султановој власти овде недостајало главне подлоге на коју се она наслања".
Ова четири основна елемента: састав становништва активног и покретног из свих наших области; затим претежно сточарско занимање становништва, које људе упућује на кретање, везе, и тражење додира трговачког и другог; огромне шуме, које су биле нека врста склоништа и опасности за турске насилнике; и најпосле релативно мали број муслиманског становништва и учинили су, да се у Србији, на подручју Београдског Пашалука, развио више отпоран и борбен менталитет код наших људи. Као што је бунтовној Црној Гори знатно помагала близина млетачке границе, преко које су се у невољи могли спасавати, тако је и људима из Београдског Пашалука добро долазила блиска аустриска међа, преко које су имали густа насеља, својих сународника. Борбеном расположењу народа давала је израза и потстрека срчана хајдучија, која је у густим шумама имала све услове за пун развој.
Осамдесетих година XVIII века, после дуже паузе, јавила се поново и аустриска агитација. Руски успеси у рату с Турцима, о којима је напред било речи, натерали су Аустрију да и сама, макар и преко воље, уђе у решавање Источног Питања. За Беч је постало јасно да је у Русији на Балкану добила опасног такмаца. За њу су били сви народи Балкана ради исте вере, а Словени још и ради исте расе. Катарина II показала је и воље и снаге да Русији стави у задатак ослобађање Балканског Полуострва од Турака и излазак на Егејско и Средоземно Море. Аустрија, после неуспеха у борби са Пруском, није могла пустити да претрпи неуспехе и на Балкану, на који је једном била и осетно закорачила. Пруска јој није дала да постигне никакав успех у Немачкој и стално се рогушила против ње. Шта је сад могла да ради бечка влада? Канцелар Кауниц спремио је био 1771. год. савез са Турском, да би спречио руско надирање. Али као одговор на то могао се очекивати руски савез са Пруском, који би за Беч могао испасти катастрофално. С тога је Аустрија доста брзо изменила свој став. Кад није могла ићи против Русије она се решила да иде с њом, да би стекла права на деобу добити. То је била нова политичка линија Јосифа II. Год. 1780. дошло је у Могиљеву до састанка између Катарине II и Јосифа II, а 1782. год., потом до савеза између Русије и Аустрије. База споразума била је подела интересних сфера на Балкану. Русија је желела да се створе на Балкану две нове хришћанске државе: Дакија, која би обухватала Бесарабију, Молдавску и Влашку, и обновљена Византија с престоницом у Цариграду и са великим кнезом Константином, унуком царице Катарине, као владарем. О Србији или ма којој словенској држави на Балкану није било ни какве стварније комбинације. Србија није била у руском плану, а Бугарска се сматрала као замрла. Аустрија није била за такве планове, јер би они стварно значили јачање православља и руског утицаја. С тога је она са своје стране тражила Влашку до Олта, Никопољ, Видин, Оршаву и Београд, а од Београда најправију и најкраћу линију до мора, односно до ушћа Дрима.
Русија је наскоро потом постала агресивна и већ 1783. год. освојила је Крим. Понудила је Аустрији и да заједнички, још те године, објаве Турској рат. Бечка влада одложила је то, али је одмах почела систематску агитацију по Србији и Босни и војничко извиђање тих области. Радила је и у Албанији и Црној Гори. Аустриским властима чинили су велике услуге српски свештеници, који су желели ослобођење и радовали се савезу Аустрије и Русије. Агитацију није било тешко спроводити. Сем хришћанских симпатија на људе су тешко деловала и тешка насиља турских кесеџија. Јаничари су били безобзирни и ударали су и на саме турске власти. Порта је слала против њих спахије, да их обуздају, али то је Србији донело само нове беде. Вођа јаничара у Београду Дели Ахмет био је и угледнији и моћнији од тамошњег паше.
Између Русије и Турске дошло је до запетих односа 1786. год. због извесних сукоба на Кавказу. Идуће године састали су се поново, и то на Криму, Јосиф II и Катарина II. Турска је осетила да је тај састанак имао оштрицу против ње и да се не би дала предухитрити објавила је Русији рат. Иако савезница, Аустрија није ушла у рат одмах него тек крајем јануара 1788. Стварна непријатељства почела су, међутим, раније. Као и у ранијим ратовима она је и сада рачунала много са сарадњом Срба. С тога им је још у јесен 1787. упутила прокламације, и то по свима областима своје сфере. Покушај, да помоћу Срба, уочи Ваведенија 1787. год., препадом узму Београд није успео. У зиму исте године образовали су Аустријанци од емиграната из Србије посебне добровољачке чете, "фрајкоре" (Freycorps), које су, под командом њихових и српских официра, прошле војничку вежбу. Те чете су им биле потребне, да олакшају рад редовној војсци и да у Србији створе што повољније расположење за Аустрију. Главни заповедник српског фрајкора био је активни аустриски мајор, Михаило Михаљевић, који је свој посао радио с пуно такта и са доста успеха. Уза њ су пристали не само млађи људи и извесни авантуристи, него и угледни домаћини као ваљевски кнез Алекса Ненадовић.
Међу српским добровољцима истакао се понајвише Коча Анђелковић, родом из Пањевца код Јагодине, бивши трговац, који је у лето 1787. пребегао у Аустрију. Други угледни вођа фрајкора био је Радич Петровић, трговац и авантуриста, који је први створио посебну српску чету, у коју су ушли Коча и млади Карађорђе Петровић. Кад је Аустрија објавила рат Турцима Коча је, веома храбар и одлучан, учествовао с једном аустриском четом у препаду на Смедерево, а онда је са својом четом напао и узео Пожаревац. После тог успеха напао је Хасан-пашину Паланку, Баточину и Багрдан, па је и одатле растерао Турке. Ти успеси, и смелост, и лични ауторитет учинили су, да је Кочино име стекло нарочити звук у народу и да је његова чета постала неколико пута јача. Једно време бројала је на 500 глава. С тога, и са даљих успеха, цела ова војничка акција, у којој се аустриска војска није много излагала, добила је у народу назив Кочина крајина. Приман и помаган од Срба, Коча је у свом смелом залету допро до Крагујевца и успео је чак да и одатле изагна изненађене Турке. На западу Србије, кнез Алекса Ненадовић очистио је од Турака ваљевски крај и гонећи их доспео је све до Чачка. Као активни агитатор по западној Србији истакао се у то време бачки владика Јован Јовановић, који је лично ишао по народу. Са учешћем српских добровољаца аустриска војска узела је 16. априла Шабац. Иначе, првих месеци рата читав терет акције пао је на Србе, који су имали да припреме терен за главну војску. Кочи Анђелковићу, после показаних успеха, беше стављено у дужност, да свакако пресече везе између Ниша и Београда. Он је то једно време вршио с доста среће, због чега је добио чин капетана и златну медаљу имајући уза се до 3.000 српских бораца, али је после, недовољно помаган од аустриске војске, морао узмакнути пред надмоћнијом турском снагом. Турцима је снабдевање Београда било веома важна ствар и они је нису хтели упустити без тешке цене. Српске чете нису биле довољно снабдеване ни храном и то је дало повода осетном незадовољству и недисциплини, што се све појачало кад се видело да Аустријанци не улазе у борбу ни после очигледне турске намере да се пробију кроз моравску долину. Било је незадовољства и са Кочом, који је оптуживан да је самовољан и да неправедно дели плен. Средином априла 1788. успео је Дели Ахмет да разбије Кочу и да га натера на повлачење све до Пожаревца. Аустријанци су оклевали с планом. Они нису хтели да се много заложе све дотле, док не виде шта Руси намеравају и док ови не привуку на се главнину турске војске.
Али место руске офанзиве дошла је турска. Почетком маја ударили су Турци од Видина према Пожаревцу и прошли су до Београда. Уплашено српско становништво или се повлачило испред њих или се смиривало. Турци су се светили и кажњавали строго. Београдски трг био је пун српског робља. Број српских избеглица у Аустрији попео се с тога крајем јуна на 50.000 душа са 300.000 комада стоке. Милован Видаковић, који је описивао бег своје породице у Срем, казује како су пролазили поред пустих села. "Сва већ у трави обрасла, нигде живота у њима не има, све је то отишло било. Виногради, вертови, станови, све је то пусто и у корову лежи".
Кад су потисли добровољачке чете из моравске долине и обезбедили Београд Турци су пренели ратиште на аустриску страну, у Банат. Хтели су да пресеку евентуалну везу између Руса и Аустријанаца. У лето 1788. почела је њихова офанзива у Банату, која је имала брзе и релативно лаке успехе. При тој офанзиви страдао је и капетан Коча. Он је бранио рударско место Брзаску, па је издајом и кукавичлуком неких влашких одреда био опкољен и заробљен. За казну Турци су њега и његове другове набили на колац у оближњој Текији. Аустриска војска, слаба и изненађена, није могла лако да се прибере и Турци су заузели цео јужни Банат. Ушли су и у Панчево. Њима су се придружили непоуздани Власи и ту и у неготинској Крајини, нешто из страха а нешто и због пљачке. То је, сасвим разумљиво, унело панику и међу Србе. Срећом та турска офанзива није имала дуга даха. Недовољно спремна њихова војска брзо је малаксала и није искористила своје прве успехе. У јесен обе стране склопише примирје, које је трајало све до лета 1789.
За то време политичка ситуација у Европи изменила се на аустриску штету. Пруска је склопила савез са Енглеском и Холандијом, који је имао антиаустриске тенденције и који се јасно дао разумети у Цариграду. Сазнавши за то и видећи турско затезање у Бечу се решише, да брзом новом офанзивом натерају Турке на попуштање. С тога за врховног заповедника поставише у Седмогодишњем Рату прослављеног фелдмаршала Лаудона, који је прошле године имао извесних успеха на босанској граници. Он је доиста наставио рат одлучно и брзо. Крајем августа његова је војска прешла границу и већ 27. септембра заузела Београд. Одмах потом почела је продирање низ моравску долину, у ком је и опет живо суделовао и српски фрајкор. Главне операције водио је пуковник М. Михаљевић, с пуно обзира и према својим суборцима и према српском становништву. Кад је на Бадњи дан 1789. заузео Крушевац, он је наредио да се очисти црква кнеза Лазара, у којој су Турци дотле држали коње, и да се ту, у њој, одржи благодарење. У свом говору он је, и сам Србин, с узбуђењем говорио како Срби треба да приме Јосифа II као свог новог кнеза, а они су, плачући од радости, полагали заклетву верности. Овом приликом Аустријанци су продрли све до манастира Студенице. Слично одушевљење владало је и у другим областима, у Мачви и Крајини, где су Аустријанци исто тако продрли дубоко. Аустријанцима је у Мачви доста помагао активни архимандрит манастира Троноше, Стеван Јовановић.
Али српско залагање ишло је и овог пута за једну унапред изгубљену ствар. Аустрија је тражила нова освајања не да их задржи, него да прави притисак на Порту. Њен положај био је такав да је мир био пречи њој него Турцима. У унутрашњости мађарска опозиција против Јосифа II била је све непомирљивија и у ратом замореној земљи претила је да се претвори у бунт. Не мање непријатељско било је и држање католичког клира, које није могло опростити цару његове либералне реформе. У спољашњој политици Пруска је све отвореније дизала глас против Беча. У октобру 1789. избила је у аустриској Белгији права буна, а Француску је захватио пламен револуције. Кад је почетком 1790. год. Пруска склопила савез са Турском Беч није имао много да бира. Већ је Јосиф II у јесен 1789. обновио с Турском преговоре за мир, а после његове смрти (9. фебруара 1790.) његов наследник Леполд II направио је од тог мира основну тачку своје политике.
То се све осетило и на ратишту. Бојећи се заплета са Пруском Аустријанци нису смели да упућују у Србију веће снаге. Кад су то видели Турци прегли су енергично да их потисну и успели су. Већ на самом почетку 1790. год. Аустријанци су напустили Студеницу, а домало су почели повлачење и на другим странама. Посредовањем Енглеске, у лето те године, Аустрија се обавезала Пруској да се одриче свих освајања у Турској изузимајући само неке мале исправке границе. После тога је у септембру дошло до примирја с Турцима, које се, истина, протегло дуго, али које је на крају, ипак, довело до мира у Свиштову, 4. августа 1791. "Всјака душа христијанска проплака", записао је архимандрит манастира Боговађе, Хаџи Рувим, казујући положај и расположење Срба.
Извесни српски прваци, међу којима се истицао архимандрит Стеван Јовановић, покушавали су на више страна да прикажу тешкоће народа у Србији после аустриског напуштања, али сво њихово заузимање било је узалуд. Аустрија им није могла помоћи; и Русија се, брзо иза ње, у Јашију смирила с Турцима. А ко им је други могао бити од користи? Ко и како? Аустрија је успела само у толико што им је израдила амнестију, коју су и сами Турци осетили као потребну, да земља не би остала без радне снаге. А сем тога примала је и српске избеглице, да их настани на свом подручју. Стеван Јовановић дошао је у то време на мисао, заједно са још два свештеника, да би се Србима обезбедила извесна унутрашња самоуправа, "како что је Каравлахија била". Самоуправа би "имала да садржи плаћање данка отсеком, а да се Турци "у нас" не мешају и да им не суде паше ни муселими. Срби би имали једног свог "комендата", као што је био у Влашкој. Јовановић је о том израдио и једну писмену претставку, коју су требали да потпишу сви народни људи, али чија нам судбина није даље позната. Извесне њене идеје јавиће се после у народу и нису остале без икаква утицаја, како се на извесној страни мисли и тврди.
Цар Јосиф II био је веома омражен у круговима католичке цркве и међу Мађарима и Хрватима. Дух слободоуман, у истину просветитељски, без многих наслеђених предрасуда, он је сасвим ушао у дух савременог либерализма, који је из Енглеске био захватио целу Немачку и који је био ношен од француских рационалиста и енциклопедиста. За живота своје биготне мајке он се морао устручавати, али после њене смрти изашао је безобзирно са својим реформама. Од богатог имања већ раније укинутог исусовачког реда дао је створити фондове за школе, а 1781. год. почело је његово укидање калуђерских редова и затварање манастира, који се нису бавили хуманим или просветним радом. Потпуну слободу вере и верску равноправност објавио је његов Патент толеранције од 10. (21.) децембра 1781. Сам папа Пије VI је лично покушавао да заустави или бар ублажи цареву активност у свим овим правцима. Сви његови напори остали су узалудни. Чак се, на запрепашћење верних, приликом папина доласка у Беч, појавила сасвим антијерархиска брошура бившег професора универзитета Валентина Ајбла Шта је папа?, у којој није било нимало оног ранијег страхопоштовања према глави западне цркве. У католичким круговима добро се знало, да цар лично закриљује Ајбла. Ово је све било довољно да објасни непријатељски став католичке цркве против њега и његова дела, и да у исто време покаже и зашто су слободоумни српски духови и просвећени грађански сталеж стали на цареву страну. Мађари и Хрвати били су против цара и због његове германизаторске и централистичке политике, као и због тога, што је Јосиф II, као и Фридрих Велики и Катарина II, заступао методе просвећеног апсолутизма. Срби се, збијени у своје редове, под окриљем црквене аутономије, нису много бојали од германизације; можда јој нису увиђали ни прави значај. Од централизма и апсолутизма нису се бојали много; у Турској су добрим делом доживљавали и видели и једно и друго, а и сама њихова црквена управа била је централистичка и прилично апсолутистичка. Сем тога, Јосиф II био је симпатичан Србима још и због тога, што је ушао у споразум с Русима и што је почео борбу против Турака. Сам учени архимандрит Јован Рајић осетио је потребу да тим поводом да одушка свом расположењу у једној повећој поеми. Под владавином цара Јосифа II курс државне политике према Србима осетно се променио, они су истински одахнули, и могли су се посветити несметаном раду у народу.
У Карловцима се око младог и активног митрополита Стевана Стратимировића, који је на тај положај дошао 1790. год., створило ново и активно српско културно средиште. Већ 1791. год. основана је ту прва права српска гимназија, којој је основни фонд омогућио родољубиви грађанин Димитрије Анастасијевић Сабов. У Карловцима је отворена и богословија са бољом стручном наставом. И Курцбекова штампарија прешла је 1792. год. у српске руке, а власник јој је постао бивши секретар митрополије Стеван Новаковић. Српски културни живот се пренуо. Стратимировић је био пун добре воље, сам се бавио науком, волео је књигу, и трудио се да целу своју средину загреје за више циљеве.
С друге стране млада српска интелигенција, понесена и сама идејама рационализма, жели да што непосредније утиче на народ. У њој се осећају либералне тенденције и симпатије за реформе цара Јосифа. У том духу јозефинизма почиње све оштрија критика јаловог и нескромног калуђерског живота по нашим манастирима, сузбија се клерикални утицај, који је понегде узимао сувише маха, и тежи се да се народ просветом лечи од предрасуда и рђавих навика и обичаја. "Националисте", како су себе називали људи који су желели да помогну народу, имали су јака ослонца у грађанству, које је у извесним местима било економски напредно и духовно врло лепо развијено. Слободнозидарски покрет, коме су у XVIII веку припадали сви слободноумнији духови Европе, нашао је одзива и у српској средини. Њему су једно време међу Србима припадала и нека свештена лица, као Стеван Стратимировић и Јован Јовановић Шакабента. Крајем XVIII века био је код Срба приличан број лица, који су своје васпитање стицали на страни, и то не само у православној Русији, него и у Немачкој, која је била много напреднија од Аустрије. Доста Срба знало је стране језике, руски, немачки и француски, који је у то добао ушао у моду. Крајем XVIII века, кад је Аустрија била пуна француских емиграната, било је извесних кућа које су узимале и француске приватне учитеље. С језиком се ширио и утицај француске лектире. На темишварског епископа Петра Петровића утицао је у осетној мери скептицизам филозофа Пјера Бејла. Кад је он дозволио да се преведе за Србе спис унијате Самуила Клајна против прекомерних постова устао је владика Генадије Димовић против начина како нови богослови критикују старе, "као Волтер у Францији".
Главни претставник просветитељске активности у нашем друштву и књижевности био је Доситеј Обрадовић (рођен у Чакову, у Банату, око 1742. год.), духовно веома радознали човек, који је кроз живот прошао са широко отвореним очима. Жељан знања и вишег духовног стремљења он је као млад човек отишао у калуђере, али се у Срему, винородном и путеном, брзо разочарао у идеалној страни монашких заједница. Наши калуђери били су све више него људи од онога света. Из манастира Хопова, у који је ушао пун верског мистицизма, отишао је дубоко разочаран и убеђен противник таквог за друштвену заједницу потпуно бескорисног начина живота. Жељан да што више види и научи он је потом прошао скоро сва важнија културна средишта савремене Европе, почињући с Грцима у Светој Гори и на истоку, па настављајући у Бечу, Хали, Лајпцигу, Паризу, Лондону и другим местима. Пропутовао је, увек будна духа, више него иједан други Србин његова времена. Примивши идеје западних и немачких рационалиста и просветитеља, он ће, као књижевник, цело своје дело посветити тежњи, да отвори очи народу, да га поучи, и да му уопште буде од користи. Међу Србима он је одушевљен присталица напредних реформи цара Јосифа II, кога је, као мало ко, искрено и несебично поздрављао.
О век златни! О слатка времена,
Кад је општа љубав ужежена!
Већ 1783. год., обзнањујући своје прво дело, Доситеј је јасно казао свој програм. Место молитвања за новац доћи ће срдачна дела поуке из љубави. И то непосредна, на народном језику, како би их свет разумео. "Језик има своју цену од ползе коју узрокује. А који може више ползовати него општи, целога народа језик?" То је први корак за потискивање хибридног славјеносербског језика, који је код нас владао и од кога народ није имао скоро никакве користи. Доситеј није могао прокрчити пут народном језику, јер је још сам био доста под утицајем старе школе, али је бар поставио здраво и једино оправдано начело. Истина, бечка влада, почињући и реформама школства, тражила је још од 1769. год. да се у основним школама настава врши на простом народном језику, али су српски црквени кругови, зазирући од оваке бечке мере, тај захтев одбијали с пуно уверења. Јосиф II увео је народни језик место латинског у више установа, па је то тражио и за школе. Можда би у извесним круговима тај захтев наишао на добар пријем, да није у исто време тражено да се и ћирилица замени латиницом. Доситеј није ни помишљао да дира у ћирилицу и с тога је његова акција за народни језик била, као начелна, мање сузбијана, иако није била одмах и примљена. Српски свештени кругови, а многи и од световних, намерно су остајали при старом славјаносербском језику налазећи да их он спаја са Русијом и брани од свих сумњивих бечких новотарија.
Обрадовић је први код нас дао свеснији изражај нашем национализму. Он је прошао Банат, Срем, Славонију, Хрватску, Далмацију, Црну Гору, а живот је завршио у Србији. Ушавши у ствари ближе, он је у народну заједницу обухватао не само све православне Србе, него и наше саплеменике других вера. Нарочито је први, још у оно доба, наглашавао нашу националну истоветност са муслиманима. Прелазио је уопште преко верских предрасуда, одударајући и сувише од своје остале средине и идући, као истински напредни дух, испред свога времена у нас.
Доситеј није био оригиналан писац, нити је то намеравао. Он је, по речима Лукијана Мушицког, купио мудрост туђих народа, да би је понудио своме; њему је било до тога да каже и развије добру ствар без обзира одакле она идејно потиче. Он је готово читаво време живота провео као учитељ, казујући своје знање и искуство другима; сасвим свесно, он је остао учитељ и у књижевности. Ведар, добре воље, с уверењем у могућност људског моралног васпитања и напретка. Његови списи, па и аутобиографија, сви су моралног карактера; с тога је и неговао с љубављу облик басне, која је у XVIII веку била у књижевној моди, додајући басни и своја "наравоученија". Пред крај живота прешао је, с добрим укусом, на облик моралних енглеских есеја. Његови списи вршили су осетан утицај у српском друштву и читали су се и прештампавали кроз цео XIX век. У XVIII веку он је најизразитији тип српског интелектуалца, који је прошао цео систем тадашњег васпитања: од наше убоге манастирске школе до немачких универзитета, човек који је први савремене идеје европске цивилизације уносио у нашу још сирову средину.
Нових идеја налазимо с њим и без њега и у тадашњој српској лирици, љубавној и сатиричној, која се нарочито неговала у напредном грађанском сталежу. Њу су стварали људи независно од црквенских школских традиција, по узору на страна књижевна дела, и понекад не без укуса. Испевана је, природно, на народном језику. У њој се налази не само немачког, него и несумњивог француског утицаја, са њиховом галантеријом и иронијом галског типа. "Пашхалија" Јована Авакумовића, образованог српског песника XVIII века, испевана 1775. год., има не само за оно доба леп облик, вешт стих, доста духа, него и један сасвим слободоуман поглед на ствари. Не би човек скоро могао веровати, да овакви стихови потичу из тог времена из наше средине:
Дању ноћу Савка на небо уздише,
Како звоно чује, таки метанише,
И кад спава само о молитви снива
Замазала свеца што често целива,
Пак ће опет, веруј, овог лета бити
Да ће се и она дати намолити.
Јаков Игњатовић саопштава за Авакумовића у свом Васи Решпекту, да је "знао на флаути и хегедама свирати, да му се и у Италији чудише".
Један наш научник налази, да је овај преображај у српском друштву, односно нова ориентација, како он вели, резултат Фелбигерове и Коларове просветне реформе, односно школске и просветне активности последње периоде терезијанског доба. Напуштање руског и богословског утицаја и стварање овог новог дошло је, мисли проф. др М. Костић, не спонтано, него присилно, отежавањем и забраном веза са Русима и натурањем нових наставних програма. Али ту има, по нашем мишљењу, само један део тачног. Аустријанци су, доиста, забранама и притиском отежавали везе са Русијом и јачање руског духовног утицаја, али нови дух није резултат само њихових школских настојања. Преображај у српском друштву припремао се постепено, али осетно, њиховим привредним, културним и другим везама са Западом. Није бечка влада натурила своје идеје западу, него их је и сама примила отуд и из Немачке. Тако је ишло и духовно формирање цара Јосифа. Српски видици су се ширили и нису се могли више задовољавати прежвакавањем самих богословских тема. Авакумовићеви стихови говоре јасно о новом духу којим се гледало на ствари и који, очевидно, није био осамљен. Саме владике изјављивале су, да их више не може задовољити интерес самог катихизиса. Доситеј и његово дело, оно што је главно у нашем XVIII веку, није резултат аустриске школске системе, него новог пробуђеног духа. Онако исто, како су од земунских цинцарских трговаца постајали бечки банкари; и како су се од наших старих зографа развијали нови молери; и како су од херцеговачких чобана постајали општински стручњаци у Трсту; тако се дизао и цео наш остали духовни живот. Цео наш XVIII век прошао је у видном и сталном напору српске средине да се дигне и изједначи са својом околином, да се "европеизира", и да може да издржи духовну и привредну утакмицу. Затим, треба имати на уму, да је културних средишта за развој српског духовног живота било и ван немачке сфере. Такво једно веома важно средиште био је Трст, главна извозна лука Аустрије и једно од најактивнијих трговачких места у Јадранском Мору. Трст је био духовно талијански град, иако са много словенског становништва, и стално у везама са Италијом. У њему су Срби трговци били моћни и угледни и срдачни помагачи књижевног и културног напретка. Ту су живели и радили и били помагани многи српски јавни радници са Доситејем на челу; ту су Срби били толико јаки, да су 1782. год. Грцима коначно преотели цркву Св. Спиридона; одатле су дарежљиви трговци помагали цркве и школе у својим завичајима, понајвише по Босни и Херцеговини. Трст је цело време био отворена капија за утицај западних идеја и извесних духовних струјања, која нису носила само немачку марку.
Самосвест Срба знатно је појачала и унутрашња борба која се развијала у Аустрији за Јосифова времена. Да сузбије опозицију Мађара цар је, по сили прилика, морао бар привидно повлађивати Србима, једно да њима плаши Мађаре, да постану савитљивији, а друго да изазове и Србе на већу отпорност према Мађарима, како би се у њиховој борби Беч могао појавити као посредник. Царев неуспех у спољашњој политици, никакви успеси у борби с Турцима и избијање Француске Револуције сломили су у великој мери самопоуздање царево, али се ипак у Бечу полагало на то, да се, због престижа државе, не попусти нагло и да се кочи колико се може. Међу осталима за то кочење имали су послужити и Срби. Већ крајем 1789. год. цар је морао васпоставити уставно стање у Угарској и Хрватској; с тим је, природно, био срушен и централизам. Али се даље није мислило ићи. Страх од идеја Француске Револуције, која је имала много симпатизера међу интелектуалним круговима, а која би, сигурно, нашла одјека и у многим народним слојевима, диктовао је бечкој влади одржавање конзервативног курса и јачање милитаристичких мера.
Мађари, свесни да су својим истрајним држањем натерали цара и Беч на попуштање, били су дигли главу. У ствари, њихова политика, после ове победе, није била много друкчија од Јосифове. Као што је цар хтео германизацију целе државе, тако они отад теже за мађаризацијом целе Угарске. Дајући жупаниским скупштинама извесну локалну самоуправу, они с планом сву власт и сав јавни живот усредсређују у Пешти и припремају све чвршћу централизацију. Српске повластице, видели смо, они су одавно сматрали као несагласне са њиховим државним правом и интересима, а изузетни положај Срба хтели су на сваки начин да елиминишу. На Србе они су били, у овај мах, кивни и због тога, што су онако отворено устали за Јосифове реформе. У својој понесености Мађари често пута нису показивали довољно осећања мере. Тако су претеривали и овога пута, и то на целој линији. И према Србима, и према Хватима, који су им у борби били верни савезници, и према Двору. Бојећи се могућности понављања Јосифових тенденција мађарски сабор је Јосифовом наследнику, цару Леополду, почео постављати услове, под којима би био вољан да му положи заклетву верности. То је у Бечу, уз све друго, било довољно да и он почне минирање мађарског положаја у самој Угарској, и то, у првом реду, помоћу Срба и Хрвата.
Чим се чуло да је умро цар Јосиф и да нови цар намерава сазвати мађарски сабор или дијету упутио је митрополит Мојсеј Путник, по споразуму с осталим епископима, молбу, да цар позове на сабор и претставнике Срба, "како се не би на њему шта предузимало у погледу српског народа, а без народа". Ту је молбу изложио и усмено, у Бечу, у аудиенцији код цара. Цар доиста нареди да се упуте позивнице на сабор српском епископату, али за даље захтеве канцелар, Мађар, гроф Палфи изјави "да такозвани српски народ у Угарској као народ нема никаква политична опстанка, а на Дијети је заступљен преко надлежних жупанијских и варошких заступника". Примас гроф Баћањи био је још одлучнији. По њему Срби су туђини у земљи, "њихово право није основано на закону, него на привилегијама". Срби на то затражише, да се на Велику Госпојину 1790. год. сазове народни сабор у Темишвару. Цар је то дозволио 26. јуна, два дана пре ненадне смрти митрополита Путника, и то с јасном тенденцијом против Мађара, који су баш у то време постављали своје услове. Сава Текелија, један од млађих српских вођа тога времена, тврдио је, да је чак цар сугерисао Србима мисао о сазивању тога сабора. Међу Србима се веровало, да су Мађари отровали митрополита, како сабор не би имао чисто политички, него изборни карактер. Али је несумњиво, да је осетно утицао на њих, да их је забрињавао, и да је с тога њихов став постао знатно мекши.
На темишварском сабору, где је за Путникова наследника изабран мудри Стеван Стратимировић, развила се велика начелна борба међу Србима. Свештенство, племићи-спахије, у доброј мери мађарофили, и један део грађанства били су за компромис са Мађарима и тражили су, да се Срби "инартикулирају", т. ј. да саобразе своје повластице са мађарским законима. Претставници војске, махом царски људи, и други део грађанства били су одлучно против тога, тражећи, по старом, наслон на двор и чување свог изузетног положаја. Царски комесар, генерал Попила, пун ласкања према Србима, био је, наравно, на страни ових других. Кад је чуо за предлог о инартикулацији, он "се помами", и са осталима је живо реаговао да се одбије. Други комесар, генерал Шмид-фелд, понудио је Србима, у име цара, да изаберу "предјел земље за териториум ваш", као посебно подручје. Срби су одговорили, верујући тврдо да ће се то остварити, да бирају Банат. Интересантно је приметити, да под утицајем учених кругова и дворске канцеларије, и у српском службеном стилу беше почео да за Србе осваја назив илирског имена. Тако је и за овај сабор говорено, са српске стране, да је "илирически народни" и да "илирически народ" изјављује своју верност цару. У ово време, с обзиром на понуду о посебном територију, помишљало се на могућност обнове српске деспотовине, а за деспота узимао се у комбинацију Леополдов син Александар.
Темишварски сабор није донео оно чему су се Срби надали. Развој догађаја у Француској, после револуције, и устанак у Белгији против Аустрије нагнали су бечку владу да не изазива Мађаре до краја. Србима је дато више слободе у културним питањима и за њих је 1791. год. основана посебна "Илирска дворска канцеларија", али је главно питање, оно о посебној територији, остављено, да не би довело до отвореног сукоба с Мађарима. Учинило се то с тога, што су Мађари, из страха од српских захтева и хрватског става, попустили у својој опозицији и што су за свог палетина изабрали оног истог надвојводу Александра, кога су Срби желели имати за свог надвојводу. Кад се то постигло Беч је у попуштању пошао даље, па је после смрти цара Леополда напустио Хрвате, а и према Србима се показао нелојалан. Већ у лето 1792. била је укинута Илирска канцеларија, а Банат припојен Мађарској. Срби су, као толико пута пре и после тога имали у споровима између Беча и Пеште да послуже као оруђе Двора, навлачећи на крају крајева, по самој природи ствари, незадовољство на обадве стране.
За време владике Саве и Шћепана Малог постојао је у Црној Гори и гувернадир. Био је то Јован Радоњић, човек из угледног братства, али у оно доба још млад и без утицаја. Постоји један акт од 20. августа 1770. са потписом владике Саве, који истиче непроверени и доста сумњиви родослов породице Радоњића и наглашује, да је породица Радоњића била од пада Црнојевића прва међу црногорским кућама и да се увек налазила на челу Црногораца у борби с Турцима. На основу свега тога црногорски збор на Цетињу признао је тобоже Јовану Радоњићу наследно гувернадурство. О Шћепану Малом, који је у то време држао стварну власт у Црној Гори нема ни помена. С тога, и из других разлога, нама тај акт не изгледа нимало веродостојан, као што нису веродостојни ни његови наводи. После Шћепанове погибије, уз слабог и већ сасвим остарелог владику, Радоњић је доиста дошао до извесних утицаја у земљи. Он држи пола државног печата и у државним актима потписује се на првом месту.
Радоњић је у Црној Гори заступао аустрофилску политику. Има један мемоар упућен бечкој влади 1779. год., који су потписали он, сердар Иван Петровић и владичин синовац архимандрит Петар Петровић, а који је пун прекора на рачун Русије, а иначе несимпатичан ради самохвалисања и многих нетачности. Тим актом они су се нудили под покровитељство хабзбуршке куће и пристајали су, да Аустрија уведе у Црну Гору своју посаду од 150 људи било страних, било домаћих, и да главари сами, с владиком и гувернадуром, примају плаћу од Аустрије. Они су свратили лично у Беч и при одласку за Петроград и при повратку с тога пута. Цар Јосиф није био одушевљен том понудом; "све жеље тих људи", пише он, "показују слабост, сиротињу и немоћ". С тога је решио да се с њима поступа лепо, али да се не улази ни у какве обавезе.
Кад је умро владика Сава (26. фебруара 1781.) његов духовни наследник био је привремено његов сестрић, Арсеније Пламенац, који је био завладичен још за његова живота, али стварни наследник имао је бити синовац му, архимандрит Петар. У Црној Гори већ се уобичајило да владике имају бити из куће Петровића, а и цело је братство те моћне његушке породице то тражило. Млади Петар (рођен 1747. год.) био је даровит човек и са далеко више моралних врлина него његови преци Василије и Сава. Од 1762-66. год. провео је на школовању у Русији, а од 1766. год. помагао је свом стрицу.
За то време ојачао је утицај Радоњићев, с којим је једно време сарађивао и млади архимандрит. Петар Радоњић је 1781. год. долазио поново у Беч и понављао своју познату молбу. Бечка влада упутила је на то пуковника Паулића у Црну Гору да испита ствари. Овај је 10. августа 1782., после повратка с пута, поднео дуг и врло занимљив извештај. Паулић није дошао у Црну Гору сам, него са малом пратњом, која је морала обратити пажњу на се и у земљи и у суседству. Нарочито се био узбунио скадарски Махмуд-паша Бушатлија, човек бесан и безобзиран, који је чак претио упадом у катунску нахију. У самој земљи нико нема правог ауторитета, јер нико нема снаге да примени ефективне санкције против незадовољника. Крвна освета, у тај мах између куће Радоњића и Ђурашковића, паралисала је за извесно време сваки заједнички рад. Али је Паулићу ипак пошло за руком, да главне људе придобије и да им улије поверење у Аустрију. Цела Црна Гора бројала је тада 4.884 куће. Број ратника, по Паулићевом рачунању, износио је до 8.000 душа. Митрополити живе више у манастиру Стаљевићу него на Цетињу; ту се налази и једна "бедна" школа за свештенике. Народ се карактерише, каже тај извештач, срчаношћу, слободом, леношћу, осветољубивошћу и поносом. Турцима плаћају данак кад морају, али избегавају да то чине, иначе не признају да су им Турци господари. Одушевљење за Русију попушта, јер је руски двор далеко и јер од њега нису добили онолико колико су очекивали. Цар Јосиф после тог извештаја није био ништа боље расположен за црногорску ствар. Он је налазио, да од те земље Аустрија не би имала никакве користи у мирно доба, а имала би на њу доста да троши, а и у рату корист од ње не би могла бити велика. Пристао је само, да се црногорским главарима подели 2.200 дуката, да их, за сваки случај одрже у доброј вољи.
Не знамо поуздано како је руска влада дознала за те везе, али знамо да је у то време доста оладила према Црној Гори. Кад је после смрти владике Пламенца (1784. год.) Петар I пошао у Петроград да се завладичи, руски посланик у Бечу није хтео да му изда пасош, него је морао отићи у Карловце. Ту је хиротонисан 14. октобра 1784. Да би добио помоћ за цетињски манастир он се исте јесени обратио у Петроград, а почетком 1785. год. је пошао лично у Русију. Али ту је доживео непријатно изненађење. Руске власти су наредиле, да се млади владика прогна с њихова подручја. Царица Катарина је, у последњи час, наредила да се владика врати, али је увређени Петар то одбио. Чак се зарекао, да његова нога никад више неће крочити у Русију.
За време Петрова отсутства Црну Гору је задесила тешка катастрофа. Њен стари непријатељ, бунтовни Махмуд-паша Бушатлија, спремао се од 1784. год. да је напане. У пролеће идуће године то је већ било јасно свима. Узалуд је Радоњић молио млетачке суседе за помоћ и скретао им пажњу на опасност и за њихово подручје. Јуна месеца упала је Бушатлијина војска у Црну Гору и без много муке 10. или 11. јуна стигла на Цетиње и попалила манастир. На повратку Махмут је, тобоже да прекрати пут, пошао у приморје и напао Паштровиће. Ту умало није платио главом од једног храброг бокељског попа, кога Ст. М. Љубиша велича у својој приповеци Поп Андровић нови Обилић.
Стање које је затекао владика Петар кад се вратио било је очајно. Земља прегажена и похарана, а земља љуто завађена. Извесна племена беху чак повила главу пред победником. За неуспех се окривљавало међусобно, са много жучности, а главне оптужбе падале су на рачун управљача. Зло од кога је Црна Гора тога времена нарочито страдала била је крвна освета. Радоњић је крајем 1787. год. писао једно очајно писмо у Беч. Поред свих других невоља Црну Гору мучи и глад; "народ је доша васколик да помре или да се пресели". За младог владику, у првим часовима мисије, биле су пуне руке посла, и то изузетно тешког.
У то време беше почео и руско-турски рат, коме се почетком 1788. год. придружила и Аустрија. Црна Гора улазила је у аустриску интересну сферу и Беч се овога пута решио да предузме акцију и на тој страни. Упутио је међу Црногорце мајора Филипа Вукасовића, који се већ раније са Паулићем бавио међу њима, са неколико официрских другова, и с њима заједно упутио је и свој "патент" издат 17. (28.) априла 1788. Патент је служио као легитимација његовим официрима, који су долазили да се непосредно договоре о заједничкој борби против "тирјанства отоманске власти". У исто време они су имали да придобију за Аустрију и Бушатлију, који се беше одметнуо од султана. Али, у исто време, упутили су у Црну Гору и Руси једног свог мајора, Србина Саву Мирковића. Руски посланик у Млецима Ал. Мордвинов писао је владици позивајући га на сарадњу, али у том писму није ништа говорио о Аустрији. Опат Фрањо Долћи, Дубровчанин, који је имао тесних веза с Црногорцима и који ће после постати секретар владичин, опомињао је одлучно Цетиње, да се држи Русије и да избегава везе с бечким људима. Кад је Мирковић дошао у Црну Гору он је отворено агитовао против Аустрије тврдећи да "тирански поступа с народима грчке вјере".
Владика Петар прешао је на руску страну. Аустриски официри, без имало обзира, покушаше да у Црној Гори изазову метеж. Сами кажу, да су на силу хтели одговорити силом, као да су у својој кући. Да не би дошло до међусобне крви, јер је Вукасовић био придобио нешто Црногораца с гувернадуром на своју страну, владика је попустио и пристао је да сарађује с Аустријанцима. Ови су међутим доживели тешко разочарање с Бушатлијом. Тај вероломни и скроз неморални човек, ушао је у преговоре с њима, заклео се, и примио и дао пријатељске поклоне, а онда је аустриске преговараче (тројицу официра) и њихова српског пратиоца дао из заседе побити и опљачкати. Положај аустриске мисије постао би после тога и у Црној Гори можда одмах неодржив, да им није стигла посада од 100 личких граничара, за коју се говорило да је претходница веће силе. После тога, Аустријанцима није било тешко, наговарањем и новцем, кренути Црногорце против Албанаца. У толико пре, што се веровало да је Црна Гора и иначе била кивна на Бушатлију. Напад на Спуж извело је 400 Црногораца, 220 личких војника и повећи број Брђана. При нападу су били присутни владика, гувернадур, Вукасовић и многи главари. Аустриски извештач, свештеник и песник Јосип Крмпотић, сав успех борбе приписује Личанима, а за Црногорце бележи да су се борили неискрено, односно само привидно, и да су их после сматрали као непријатеље. Нису помагали чак ни владичина преклињања. Тако је цео поход завршио с неуспехом. Крмпотићев извештај подудара се у многом са оним руским из мисије Долгорукова и није нимало повољан за Црногорце, који да су непоуздани, необуздани, грабљиви и лакоми на новац. Међутим, Крмпотић не оцењује у довољној могућности, да је црногорско држање резултат руске политичке агитације и уопште неповерења према аустриским људима. Било је, вероватно, и потајне млетачке агитације. Резултат свега био је тај, да је Вукасовић, исто као и Долгоруки, са својим људима морао кришом да напушта Црну Гору. А морао је напустити, под аустриским притиском, и мајор Мирковић.
После свог одласка Вукасовић је покушао да преко Радоњића створи од Црногораца посебан одред и да их, у споразуму са својим старијима, делом пресели у аустриске земље, али је владика предузимао све да тај план осујети. Између Радоњића и владике настао је потом приметан разлаз, али је владика однео победу. Из простог разлога, што је цео покрет Аустрије "запео у песку" и што се од свих обећања није остварило ништа. Резервисани став владичин према Аустријанцима показао се као мудрији. Радоњић је сам признавао, како је постао онемогућен у народу "зато сам их одвојио од Русије". Међутим, стање у напуштеној земљи мора да је било веома тешко. Русија се, заузета у Влашкој и Молдавској, и иначе, није интересовала за Црну Гору, а Млечани су били у пуној декаденцији. Шта је могло да се ради? Или признати Бушатлију и његову власт или тражити опет какве било помоћи од Аустрије. Само се тако може објаснити, да су се 22. маја 1791. сви важнији главари, с владиком и гувернадуром на челу обратили поново у Беч с молбом, да упути у Црну Гору једно лице, које би је довело у ред "по прилици остали просвештени народа, регулати республика и владенија", а коме би они били верни поданици.
Нарочите је муке задавао Црногорцима Махмут-паша Бушатлија. Он је привлачио себи суседна племена милом или силом, тражио хараче и диктовао понашање. Казнени походи његових чета били су чести и свирепи. Владика Петар јављао је у Беч, да је Махмут ушао у везе с Французима и да је генерал Бонапарте у мају 1796. упутио једну ескадру у албанске воде, а самом паши неколико стручних војних лица. Помогао је пашино одметништво од султана, који није хтео да прихвати француске понуде. Кад су у јулу те године почеле веће борбе између Махмута и Црногораца Французи су отворено помагали свог скадарског пријатеља. Владика је за Црну Гору тражио помоћ Аустрије. Он се лично, у војној опреми, ставио на чело војске и однео је прву победу 11. јула код Мартинића, а другу 23. септембра на Крусама. У овој другој борби погинуо је сам Бушатлија, а Црногорци су преотели 15 барјака и много оружја. То је била значајна победа, која је ослободила Црну Гору од опасног и безобзирног непријатеља и која јој је за дужи низ година обезбедила мир на тој страни. То је први већи успех владичин, који му је донео појачан углед у народу и који је дигао значај Црне Горе у целом суседству. Као видна последица те победе било је све очигледније гравитирање Црној Гори суседних ускочких области око Мораче и Лима и тешње припајање Брђана уз црногорску матицу.
Тек што је свршио с Махмут-пашом пред владику су се били ставили нови задаци. Миром у Кампоформиу 6. (17.) октобра 1797. била је коначно ликвидирана стара Млетачка Република, коју су Французи већ пре тога онеспособили за даљи живот. По тајном споразуму с Французима у Леобену, априла те године, наследник Млетачке Републике у Далмацији постала је Аустрија, која се на тај начин обештетила за губитке на западу и у Италији. Кад су у мају 1797. стигле у Боку вести да је у Млецима, под притиском Француза, дошло до крупних промена у државном уређењу, народ се био узбунио и забринуо. Не само у чисто православним крајевима него и у католичким местима Котору и Будви донесена је одлука, да се замоли цетињски владика да их помогне у борби с Французима, ако би до ње дошло. Требало је, исто тако, мислити и на одржање реда. У Дубровачкој Републици избила је доскора озбиљна побуна сељака у Конављу, а комешања је било и на другим странама. У земљи је врило. Кад се чуло, да ће Млетке заменити Аустрија католички елемент опредељивао се више за њу него за Црну Гору, док су православни хтели свакако да се сједине под владичином влашћу. Владика је, у споразуму с Млечанима, а по позиву грађана, био дошао у Будву, али Которани не пристадоше да пусте Црногорце у град. Између православних Ришљана и католичких Пераштана дошло је због тога и до борбе.
Владика се с Црнгорцима није ни покушао одупирати аустриској војсци, кад је почетком августа стигла у Боку. Он је изјављиво, да је посео Будву само да одржи ред и да је повраћа царској власти с добром вољом. Владика је утицао и на Паштровиће, да приме царску власт без услова и без протеста. Али у тај мах стиже француски протест. По уговору они су уступили Аустрији Далмацију а не и Боку и тражили су сад, да аустриска војска напусти ту област. У неприлици, Аустријанци беху склони да се повуку, али замолише Црногорце да се нађу Бокељима на руци. Ови доиста упутише у приморје своје људе, да се, ако устреба супротставе Французима. Ствар се, међутим, свршила мирно, пошто су Французи одустали од свог захтева.
Аустрија је тако постала, први пут у историји, непосредни сусед Црне Горе. То је, сасвим природно, појачало у њој аустрофилску странку, која је већ постојала. Гувернадур Радоњић обратио се већ у марту 1798. у Беч с молбом, да цар "ришолви не упуштити оволико раброга народа испред обећане протеције" и да, уз то, награди њега и његову породицу. У Бечу, поред заплета које су већ имали са Французима, нису хтели да имају нових и са Портом због Црне Горе и с тога нису хтели да учине ништа конкретније. Владика је, међутим, повео поново сасвим руску политику, незадовољан аустриским држањем. Аустријанци су, доста непромишљено, већ 1798. год. тражили да се Црногорци уклоне из манастира Маина, који се, по старом уговору са Млечанима, налазио на млетачком подручју, али духовно припадао области цетињског владике. Од манастира су хтели направити војничке касарне. Да је то узбудило не само владику него и сву Црну Гору разуме се само по себи. С тога видимо у актима из 1798. год., како Црногорци, с владиком и гувернадуром на челу, у преписци с аустриским властима говоре демонстративно о руском двору као о свом. Да не би изазивала без потребе нове сукобе аустриска влада је упутила на границу генерала М. Рукавину, да на леп начин оконча цео спор. То је био нови и не мали успех владичин.
Нови и исто тако важан успех владичин био је и тај, што је загрејао охладнеле односе с Русијом. У зиму 1798. год. обновљене су руске дотације за цетињски манастир, а у јесен 1800. стигла је код Будве једна руска лађа са муницијом и топовима за Црну Гору. Политички догађаји у Европи и на Балкану изазвали су пажњу и на малу Црну Гору и владика Петар, који је био и уман и енергичан човек, трудио се, да својој земљи даде више значаја. То се осетило, и његов углед растао је, природно, са размахом снаге целе Црне Горе.
Да би ојачао правну свест у Црној Гори, и да би уопште у ту земљу увео више реда, владика Петар је знатно допринео, да Црна Гора 1798. год. добије свој први законик. Законик је, у свом првом члану, казивао и једну ствар, која је у племенској недовољно повезаној Црној Гори имала веома важан значај. Њим се радило и на јединству народа, у првих мах за одбрану од непријатеља, али у даљем развоју и за остале националне задатке. Владика је нарочито радио много на сузбијању крвне освете, која је целој земљи задавала много јада и невоље. Није ни могао сасвим искоренити (њених појава има још и данас), али је знатно утицао да се прореди и ублажи. Тај први законик допуњен је касније, 1803. год. Он у том делу није увек чист законик, него у исти мах и нека врста поуке, врло ауторитативна и прилично непоштедна у осуди злих народних навика. Владика је, као прави пријатељ народа, добро знао да се зло не може лечити обилажењем истине и ласкањем ситној сујети; истина је често пута грка и непријатна, али само она може бити од користи и донети прави лек.
Србско Свитање
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.