Слободан Јарчевић - Средњевековни списи о Србима у Србским поКрајнама

СРЕДЊЕВЕКОВНИ ДОКУМЕНТИ О СРБИМА У КРАЈИНАМА

 Слободан Јарчевић

О етничкој припадности становништва Балканског полуострва у антици и Средњем веку, историчари се не слажу. Неки сматрају да је најстарије становништво Балкана словенско (с племенским именима: Илири, Трачани, Скордици...), а други изричито тврде да су Словени стигли на Балкан тек у шестом и седмом столећу после Христа.
Занемарујући ове недоумице, погледаћемо шта пише у сачуваним документима о нешто каснијем времену – Средњем веку. Она сведоче о присуству Срба на територијама српских крајина – данас у саставу Републике Хрватске, много пре појаве Турака на Балканском полуострву. Срби се помињу у време кад, у тим документима, нема помена о Хрватима, нити о хрватским државама. Помињу се у деветом столећу само Срби и словенска племена, а од кнежевина: Славонска и Далматинска. Ни у владарским титулама нема помена о Хрватској. Кнез Борна, за кога званична историја Југославије пише да је хрватски кнез, означава се само кнезом Гудушчана и Тимочана, или, касније, кнезом Приморске Далмације. (Значи, био је кнез у Србији, па кад је прешао на територију под влашћу Франака, постављен је за кнеза Приморске Далмације – не Хрватске Далмације, како кривотвори историја у Југославији). Тој Далмацији је припојена Либурнија, али опет се не спомињу ни Хрвати ни Хрватска.
Ове чињеница не би била спорна да литература и историографија југословенске државе (1918–1990), није преовлађујуће писала о присуству Срба у Панонији, Банији, Кордуну, Лици и Далмацији, као последици њиховог досељавања из Србије, Македоније и Црне Горе, и то по освајању Балкана од стране Турака – у четрнаестом, петнаестом и каснијим столећима. Истовремено, и у енциклопедијске одреднице се уселила ова неутемељена тврдња о тако касном доласку Срба на подручје западног Балкана. А кад је реч о досељавању Словена у шестом и седном столећу, југословенска литература се (често) и енциклопедије (редовно) не ослањају на историјска документа. Тако, Енциклопедија Лексикографског завода у Загребу не говори о Србима кад је реч о том досељавању на Балкан. Њене одреднице, углавном, садрже да су се на Балкан, у шестом и седмом столећу, «доселили Словени и Хрвати». Оне не објашњавају како је у тој словенској маси, тако рано, искристалисан идентитет Хрвата, а не и Срба – мада су Срби, одувек, били бројнији од Хрвата. Очигледно, у питању је извесна произвољност, или намера да се у неко давно време одређена територија прогласи поседом једне нације, мада то, ни делимично, како смо навели, не поткрепљују сачувана документа тога времена. Проф. Реља Новаковић, истраживач античке и средњевековне историје Срба, упозорава на могућа огрешења о науку:
Тражећи одговор на оваква и слична питања, истраживач, у недостатку савремених извора, може да западне у опасност да решења тражи домишљањем, при чему се обично руководи логиком и схватањима свога времена.
Овог пута ћемо се ослободити потребе за домишљањем о прошлости Срба и Хрвата и ослонићемо се само на позната и верификована документа – с циљем да видимо да ли су Срби у српским крајинама становници тек после турске инвазије на Балкан, или су тамо живели и неколико столећа раније.

Средњевековна документа о Србима на територијама данашње Хрватске

1) Ајнхардов летопис – девето столеће
Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена – што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате. Описујући ово време, франачки хроничар Ајнхард пише да је цар Лудвик позвао у Херистал све народне прваке 818. године, нешто пре Људевитовог устанка. У попису племенских првака, нема спомена о представнику Хрвата, нити се спомињу Хрвати. На скуп је позван Људевит, као господар Доње Паноније – а не као господар Хрвата. У исто време, потоњи кнез Далмације Борна је позван код франачког цара у својству кнеза Гудускана. Ни он се не спомиње као хрватски вођа и уз његово име нема помена о Хрватима, или хрватској држави. Супротно овако недвосмисленом историјском извору, историографија двадесетог столећа Борну третира као Хрвата, а Кнежевину Далмацију преименује у «Приморску Хрватску», или «Далматинску Хрватску». (Занимљиво је, овакав третман Кнежевине Далмације и кнеза Борне у југословенској историјској литератури правда се позивом на Ајнхардов летопис – мада у њему, како смо видели, нема помена о Хрватима. Тако, Владимир Ћоровић наводи да су на државном сабору у Херисталу, те 818. године, цара Лудвига «поздравили неки хрватски изасланици», мада то Ајнхард није записао, а проф. Реља Новаковић је исцрпно анализирао зашто се Хрвати не спомињу у овом Франачком летопису).
Ајнхардов летопис не спомиње ни представнике Срба у Херисталу, али бележи да Срби живе јужно од реке Саве и у данашњој Лици. То је година 822. и Ћоровић то овако записује:
Бежећи испред Франака, Људевит је, прича франачки аналист, пребегао Србима 'за који се народ казује да заузима велики део Далмације'.
Нико од наших историчара не расрпавља о овој чињеници – да Срби насељавају Далмацију у деветом столећу, и то њен велики део, а да се она проглашава хрватском државном територијом. Да је у питању неопростив пропуст, сведочи и нелогичност око кнеза Борне. За њега се каже да је Хрват, а влада том српском земљом у Далмацији – коју наши историчари прекрштавају у «Приморску Хрватску». А ако Борна влада земљом коју насељавају Срби, зар је могуће да је он Хрват, а не Србин? Ово је питање још занимљивије зато што записи из почетка деветог столећа потврђују да је Борнин ујак српски племић! То значи да је и Борнина мајка Српкиња.
Проф. Реља Новаковић је био на прагу да реши ову загонетку о раној распрострањености Срба на западу Балкана следећим закључком:
Ако, по причању Ајнхардовом, смемо да наслутимо да су Срби, којима је Људевит пребегао 822. године, становали негде у области Срба, а можда и нешто западније, онда бисмо, узимајући у обзир и Паганију, Захумље, Травунију, а можда и Босну, могли рећи да је првобитно језгро српске државно-племенске заједнице настало у западном делу континенталне Далмације.
Држећи се података у Ајнхардовом летопису, проф. Новаковић проналази територије насељене Србима, где се склонио Људевит Посавски и на којима се сукобио с франачким подаником кнезом Далмације Борном:
Сасвим, међутим, другачије звучи када ове Ајнхардове Србе замислимо на подручју које је за све време било или непосредно укључено у описана збивања или се налазило негде у близини. Врло је вероватно да је на том подручју један део племена био противан политици коју је Борна водио, као франачки штићеник. Људевит је можда то знао и када је из свог средишта отишао међу Србе, вероватно долином Глине или Уне, могао је покушати да уклањањем противника у новој средини учврсти своје позиције.  Он је такав подухват могао да предузме само на подручју које је добро познавао и где је још од раније имао известан број својих опробаних присталица, док би такав потез негде у средишту Босне, или још источније, био раван безумљу... Сасвим, међутим, другачије звучи кад под том српском земљом разумемо подручје недалеко од границе Паноније, негде, рецимо, од Плитивичких језера према Србу, или дубље према Лици, или према Уни и Сани. Та српска земља није морала бити просторно мала чим Ајнхард каже да је Људевит убио једног од њихових кнезова. Најпре ће бити да је реч о више жупанија.
Ајнхардов летопис још једном потврђује присутност Срба у западним деловима Балкана, тамо где су власт држали Франци. Видели смо да на сабору у Херисталу (818) представници Срба нису били, али су позвани на сабор у Франкфурту (822):
Ајнхард спомиње на сабору у Франкфурту изасланике ових народа: Абодрита, Сораба, Вилаца, Бохема, Мораваца, Преденецената и Авара.
Ни овог пута се не спомињу Хрвати, мада су Франци тада владали делом Далмације, Ликом, Кордуном, Банијом, Славонијом, Барањом и Сремом. Пошто су представници Срба (Сораба) позвани на сабор у Франкфурту, очигледно је да су Срби живели у овим покрајинама, или у некима од њих.
Овај историјски докуменат с франачког двора, мада не објашњава све детаље тадашњих збивања, неоспорно потврђује да су Срби живели у наведеним подручјима (данас у саставу Републике Хрватске) и да су неутемељене тврдње којима се присуство Срба у овим крајевима приписује њиховом досељавању од 15. до 19. столећа.

2) Цар Константин Порфирогенит: О управљању државом
Расправљајући о овом документу, проф. Реља Новаковић каже да његове делове историчари различито тумаче – често се не слажу. Посебно је у њему нејасно где се тачно простирала Хрватска а где Србија, где су тачне границе српских, а где хрватских насеобина. Ово је још нејасније кад Порфирогенит, као и неки други средњевековни хроничари напишу: «Срби, које зову и Хрватима», или «Хрвати, које зову и Србима». Оно што нас интересује – насеобине Срба на територијама данашње Хрватске – неоспорно је. Порфирогенит, у 34. глави свога списа, наводи:
Земља Травуњана и Конављана је једна: тамошњи становници воде порекло од некрштених Срба, који су ту живели од оног архонта који је пребегао цару Ираклију из некрштене Србије, до српског архонта Властимира. Овај архонт Властимир даде својој кћерци за мужа Крајину, сина Белоја, жупана Травуније.

Овде проф. Новаковић обавештава да Порфирогенит наводи да су у Паганији (Неретљанска област) насељени Срби и да Пагани држе острва: Корчулу, Мљет, Хвар, Брач, Вис, и Ластово. Паганија је постала узрок размирица Србије и Хрватске у време Порфирогенита, када ће Хрватска да се шири на рачун Србије и да запоседне и раније речене српске области: Лику, Крбаву и Гацко. Тако ће границе Хрватске стићи, реком Уном, до Ливна и реке Цетине, што подвлачи и Порфирогенит.
Овај податак о Србима у Далмацији, на отоцима, у Лици, Крбави и Гацку (у десетом столећу), не даје за право оним историчарима који наводе да се из ових области иселио само хрватски народ пред турском најездом у 15. и 16. столећу. Ако су Турци из овог краја прогнали становништво, онда је оно било и српско.

3) Хрватски историчар Натко Нодило: Становници Дубровника су Срби
Крајем деветнаестог столећа је хрватски историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништво западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик. Дословно пише:
У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се српски; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.

4) Срби Дубровника (католици) о хрватском плану за истребљење Срба, 19. век
Дубровчани су у 19. веку били свесни да Аустрија спроводи план да Србе католике преведе у хрватску нацију. Они су се томе опирали и преко новина упозоравали католике да не прихвате ову антисрпску подвалу. Водећи дубровачки интелектуалци су уочавали да ова аустријска политика подразумева и терор над Србима најширих размера. Њега су требало да спроводе Хрвати из Загреба и Загорја, с придобијеним католицима међу Србима у Далмацији, Дубровнику, Херцеговини, Босни, Славонији и другим српским крајевима. Дубровчанин Лука Војиновић је преко српских дубровачких новина, у чланку 1897, тачно предвидео хрватски геноцид над Србима, спроведен у великим размерама у Другом светском рату. Пророчки је написао:
Срби преко Дрине! И та се лозинка слијепо слуша и слушаће се до оног усудног дана који мора да дође, кад ће један велики катаклизам оборити све умјетне ограде, или... или, јаох, порушити и пошљедње бедеме народне српске зграде и тада ће – Хрвати бити задовољни!

5) Ватиканска документа о Србима у Далмацији – пре турских освајања Србије
Српски епископ Никодим Милаш је, на основу средњевековних докумената и радова италијанских и хрватских историчара, забележио да је у XIV столећу српски краљ Босне Твртко преселио у Далмацију, која је била ретко насељена, десетине хиљада Срба:
Далматинска кроника бељежи да је 1371. године Твртко преселио у Далмацију много српског народа, и да су заузели и утврдили се у бријеговитим странама. За 1373. годину, Фарлати спомиње да је тог народа било толико на граници Босне, спремна за пријелаз у Далмацију, да су на себе обратили пажњу и папе, јер су били досељеници православне вјере... Од Тврткова времена, Книн постаје српски град.
Стицајем историјских догађаја, Далмација је изгубила ово српско становништво – бежало је пред Турцима у петнаестом столећу, склањајући се чак и у Италију. Далмација је била поново насељавана у 17. и 18. столећу. И тада, у Далмацију, долазе Срби православне вере, из: Лике, Херцеговине и Босне. О овом досељавању је прикупио податке Марко Јачов у Ватиканским архивама.

6) Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини – од 10. дo 14. столећа
Директор Архива Србије Јован Пејин је објавио књигу о српском становништву у Панонији (која захвата и данашње делове Хрватске) и о српским православним црквама од деветог до четрнаестог столећа – значи, много пре него што су Турци почели освајање Балканског полуострава. Ова чињеница сведочи да су Срби староседалачко становништво и да ће их, као такве, покорити азијски Мађари у 10. столећу после Христа. Пејин то објашњава:
Захваљујући хришћанским Словенима у Панонији, 1001. године, Мађари, за владе Стевана Првога прихватају хришћанство и ударају темеље држави која ће одиграти значајну улогу у историји овог дела Европе. Успостављање мађарске државе, спречило је развој српксих држава у Банату, Срему, Барањи и Срему и њихово уједињење са средишним српским областимаа. Једино је Срем, повремено, улазио у састав српске средњевековне државе за време краља Драгутина Немањића (1284-1316), а према неким изворима и за време цара Душана Немањића (у четрнаестом столећу).
Пејин наводи да су већ тада Мађари све крајеве насељене Србима звали на свом језику Raszyorsyag – што значи: Србија. У време турских освајања део Срба из планинских предела Балкана бежи у Мађарску. Пејин то бележи овако:
Долакском балканских Срба у Подунавље, дошло је до њиховог мешања са српским старинцима... Причају се исте приче и певају исте песме. Јунаци који су живели у Подунављу, које знамо из Вукових песама, кроз десетерац, постају јунаци и придошлих Срба, а јунаци новодошлих Срба, такође кроз десетерац, постају блиски старинцима. Православна црква одиграла је велику улогу у стварању брзог стапања једнородног народа у целину.

7) Сведочанства аустријског државника о Србима староседеоцима у Славонији
Аустријски државник гроф Јохан Кристијан Бартенштајн, саветник царице Марије Терезије – 18. столеће, потврђује чињеницу да су Срби у Хрватској и Славонији староседелачко становништво:
А већ су цар Рудолф Други и цар Матија, као краљеви Угарске, нашли били право (признајући да су Грци или Власи /Срби/, који у оним крајевима станују, обадвема краљевинама: Славонији и Хрватској, итекако помогли тиме што су Турке задржали од даљег упадања у ону прву) да им најснажније осигурају уживање свега онога што су год за њихова доба имали, ако би то лежало у једној или другој од ових двеју краљевина.
Овде је све јасно – аустријски цареви и мађарски краљеви сведоче да су Срби бранили Славонију од Турака у 16. столећу и да су одгађали турска освајања и сад, кад је Славонија ослобођена – крај 17. столећа, признају им власништво над бившом имовином – и у Славонији и у Хрватској.
Гроф Бартенштајн демантује да је већина данашњих Срба на територијама северне Србије (Војводине), Мађарске и Хрватске пореклом од оних Срба који су из Србије дошли под вођством свог патријарха Арсенија Чарнојевића 1690. године. Бартентштајн, тиме, понавља да је већинско српско становништво у овим крајевима староседелачко. То чини на занимљив начин – Аустрија је одлучила да се награде сви Срби који су у овој сеоби дошли са својим патријархом, али то државни органи нису могли да спроведу, јер је био у питању незнатан број породица, у односу на староседелачке, међу којима су се дошљаци изгубили. Ево тог описа Бартенштајна:
Одмах године 1701, хтедоше уклонити митрополита са границе и наредити му стан у Сента-Андреји, више Будима, и доказати да Леополодова обећања припадају само оним породицама што су прешле овамо с митрополитом Чарнојевићем – које би, после дванаест година, тешко било пронаћи.
Бартенштајн сведочи да су у осамнаестом столећу сви становници Славоније Срби – једни су православни, а други, такође, православни али признају римског папу и за свог поглавара (унијати):
Још се једна разлика појављује код граничара у том – што су једни од њих унијати, други пак нису. У ове последње (православне) броје се особито Вараждинци и у Славонији становници у Земунском срезу, а насупрот – остатак је мешовит, и у Градишчанском срезу наћи ћеш далеко више унијата, него ли неунијата.

8) Аустријски цар о Србима као староседеоцима Славоније
У време Леополда Другог, Хрвати су покушавали да српске крајеве ставе под власт хрватских феудалаца у Аустрији. Срби су тражили да се одржи аутономија – и даље независне од мађарских и хрватских феудалаца, па су одржали свој Сабор у Темишвару 1790. године. Леополд Други је послао поруку Сабору Срба и посведочио да су Срби староседеоци Славоније, Срема и Бачке. Ево те поруке:
Што се Мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата с Турцима, живео у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата, једнодушно у поновном освајању истих предела, учествовао, те и сад тамо живи, па да, стога, на те земље и највише права има.

9) Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији
Срби су, од 15. до 19. столећа имали своју самоуправу, потчињену једино аустријском цару. Простирала се на територијама  Републике Српске Крајине (успостављене од 1991. до 1995), а и на друга подручја – чак до Арада у Румунији.
(Упућујемо на Српски устав Војне Крајине и привилегије аустријских царева српском народу на самоуправном подручју, на српском и енглеском језику – објављено у часопису Сардонија, који излази у Чикагу и Београду.)
Српски устав и привилегије са законском снагом говоре о томе да су Срби у крајинама традиционално имали своје државне институције у прошлости и да су на основу тога желели само да их обнове у време хрватске сецесије из Југославије 1991–1995. Народ с тако богатом државотворношћу није требало нико да подстиче са стране на тако нешто, како то хрватски државници желе да објасне и како су такве тврдње преточене у хашке оптужнице против српских државних и војних првака Савезне Републике Југославије и Републике Српске Крајине.

10. Статистички подаци о Србима у Аустрији у 19. столећу

1.     Павле Јосиф Шафарик је 1840. године написао у Словенском народопису да је у Аустрији 2.590.000 православних Срба. То су биле области: Далмација, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Барања, Срем, Мађарска и Војводина. У исто време, Хрвата је у Аустрији било само 1.153.000, иако је Шафарик у ову бројку унео и Србе католике. Тада, Срби католици нису знали да ће се њихови потомци, заиста, убрајати у хрватску нацију, па ће Срби, од двадесетог столећа, бити једини народ на свету који неће имати ни једног католика.

1.     Руски професор Пипин и пољски Спасевич разврстали су Србе православне вере у Аустрији (како их је набројао Шафарик) на следећи начин:

А) Војводина и Банат                                   532.000
Б) Славонија и Славонска војна граница            738.000
В) Хрватска и Хрватска војна граница             629.000
Г) Јужна Крањска (данас Словенија)       40.000
Д) Истра и Мађарско приморје                    254.000
Ђ) Далмација                                                 391.000

Укупно православних Срба у Аустрији   2.584.000

1.     Брахели, бечки професор статистике упоређује Србе и Хрвате у Аустрији:

Х р в а т и
А) У цивилној и војној Хрватској                   625.000
Б) У Хрватској војној граници                      480.000
В) У Крањској                                              17.583
Д) У Истри и Кварнеру                                  88.343
Ђ) У Мађарској                                             71.962
Е) У Војводини                                              2.860
Ж) У Аустрији                                                        6.460
З) У Моравској                                                 720
И) У војсци                                                      36.000
Укупно Хрвата у Аустрији                              1.329.000
С р б а
А) У Далмацији                                          378.676
Б) У Војводини                                          384.046
В) У Славонији                                          222.062
Г) У Војној граници                                                        310.000
Д) У Мађарској (ван Војводине)                     62.880
Ђ) У Истри                                                         44.160
И) У Војсци                                                        25.000
Укупно Срба у Аустрији                             1.427.788                                                       
Види се да је средином деветнаестог столећа било више Срба него Хрвата у Аустрији – за скоро 100.000 становника, па је јасно колико је Срба побијено у двадесетом столећу од стране хрватске државе, да би данас Хрвата било више него Срба. (Ове чињенице је Трибунал у Хагу обавезан да узме у обзир).
 
Кад је стварана Бановна Хрватска – 1939, у њу су укључени и крајеви са српском већином. У њима је дошло до побуне Срба, јер су хтели да остану у другим административним јединицама Краљевине Југославије. Побунили су се Срби Книна, Вуковара, Осијека и Илока – територије које су биле у Републици Српској Крајини 1991–1995, али им је захтев одбијен, јер је југословенска влада била приморана да створи Бановину Хрватску – под притиском Хитлерове Немачке.


О аутору:
Слободан Јарчевић био је дугогодишњи конзуларни и дипломатски службеник СФРЈ, да би за време Отаџбинског рата 1991–1995. био представник Владе Републике Српске Крајине у Београду, а отад до данас представник те Владе у прогонству. Аутор је зборника РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА, Државна документа (Мирослав, 2005. Београд), многих књига историографских расправа и бројних чланака. Живи и ради у Београду.

    (23. 9. 2007)

Србско Свитање