PRIVREDA NACIONAL-SOCIJALIZMA Deo lll.SPOLJNA TRGOVINSKA POLITIKA I EKONOMIJA
Uticaj države na pravac privrednoga
razvoja ima, kao glavni neposredni cilj,
adaptiranje privredne strukture potrebama potrošnje. Autarktične težnje
velikoga broja zemalja, sa kojima je Nemačka stajala u intenzivnim odnosima
privredne razmene, a naročito sve veća industrijalizacija evropskih i
prekomorskih agrarnih zemalja, učinili su, da nemački industrijski izvoz u toku
poslednjih godina znatno opada. Prema tome je nemačka industrija upućena
velikim delom na unutrašnje tržište u oblasti industrijske delatnosti moralo se
pristupiti znatnoj reorganizaciji u pravcu što većeg intenziviranja unutrašnje
trgovine. Ova reorganizacija vrši se pod kontrolom i po upustvima državne
politike,
Staranje za sprečavanje
gubitka kapitala
Nacionalno-socijalistična privredna politika teži za tim, da u što većoj
meri razvije sve unutrašnje produktivne snage. Videli
smo, u prvome delu naših rasmatranja, da svhatanje nacionalnoga
socijalizma o odnosu privrede prema narodu zahteva da se iskoriste sve
mogućnosti, koje privreda pruža, u cilju što snažnijega razvoja njenoga
produktiviteta. U vezi sa tim stoji težnja nacionalno socijalistične države da
ne dopusti gubitak kapitala usled pogrešnih investicija.
Ako se kapital uloži u privrednu granu, koja je, doduše, u sadašnjosti
rentabilna, no koja je dovoljno snažna da sa postojećim investicijama može
podmiriti potrebu, koja postoji za njenim proizvodima, onda se time oduzima drugoj grani
privrede, gde su možda
investicije potrebne, mogućnost
proširenja svoje delatnosti. S druge strane
država ima interes da izvesne grane proizvodnje, koje nisu dostigle još onaj stepen razvoja koji im namenjuje njena
privredna politika, unapredi na taj način, što će uputiti kapital da u njoj
vrši investicije. Pogrešna investicija može dakle biti u
dva pravca: prvo, kapital se može investirati
u privrednu granu, u kojoj neće moći da donese dovoljnu koristi
privrednoj celini, jer je ta grana već zasićena.
Tu bi se novim investicijama smanjila i korist, koju daje kapital, koji
je već ranije u tu granu investiran. Drugo, greška u investicionoj delatnosti
je, ako se ona uputi u pravcu jedne manje važne privredne grane, dok grane,
koje su za narodnu privredu mnogo važnije, nisu u potrebnoj meri razvijene.
Država, kao organ koji ima da se stara za narodno blagostanje, dužna je
da uputi kapital i njegovu investicionu delatnost u pravcu, koji će biti za narodno-privrednu
celinu najkorisniji, Ona mora da se stara, da će kapital, kojim raspolaže
nemačka privreda, biti što racionalnije upotrebljen, tako da može maksimum
radne snage njegovom pomoći da bude uposleno i da sve produktivne snage
narodno-privrednoga organizma dođu do što snažnijega razvoja.
No sem upućivanja
investicione delatnosti, koje treba da spreči gubitak kapitala, nacionalno
socijalistična država smatra svojom dužnošću da zaštiti kapital koji je već
investiran u izvesnoj privrednoj grani.
Mere, koje je u tome smislu dala privredna politika u oblasti
industrijske i uopšte prerađivačke radinosti, zasnivaju se na Zakonu o
privrednim kartelima od 15 jula 1933 g.
Ovaj zakon ovlašćuje ministra poljuprivrede da zabrani za izvesne grane privrede osnivanje novih ili
proširenje postojećih preduzeća, ukoliko ovakva zabrana izgleda potrebnom radi
interesa te privredne grane, a istovremeno je opravdana sa gledišta
narodno-privredne celine i opšteg dobra. S druge strane isti zakon ovlašćuje i
nadležne ministre da mogu autoritativno intervenisati, ako izvesna privredna
grana ne može iz sopstvene snage da ,,nađe izlaza iz postojećih teškoća",
i to u pravcu organizovanja i uređenja međusobnih odnosa u toj privrednoj
grani.
Zakon od 15 jula 1933 g. ima, prema tome, dejstvo u dva pravca, koja oba
treba da obezbede što racionalniju upotrebu postojećeg kapitala i da onemoguće
neprivredni gubitak kapitala.
Onemogućenje pogrešnih investicija
Prvo je dejstvo sprečavanje pogrešnih investicija. Podizanje novih i
proširenje postojećih preduzeća može u izvesnim privrednim granama da pojača
konkurencionu borbu među preduzećima. Mada, u načelu, kao što smo videli,
nacionalni socijalizam prema privrednoj utakmici u oblasti industrijske
proizvodnje i trgovine stoji u afirmativnom stavu i ipak smatra da se ta
utakmica može dopustiti jedino tamo gde preduzeća svoj kapacitet iskorišćavaju
u punoj meri. Ako proizvodni kapacitet u jednoj privrednoj grani nije potpuno
iskorišćen, nove investicije u toj grani ne treba dopustiti, jer će one samo
povećati konkurenciju među preduzećima, iz koje će se pojaviti štetne posledice
i za privrednu granu u pitanju i za narodnu celinu. Investicionu delatnost
treba sprečiti da se u tome pravcu uputi, jer ona može dovesti do gubitka
kapitala, i to kako onoga koji se na novo investira,
tako i onoga koji je u toj privrednoj grani već investiran. Devalvacija
investiranoga kapitala pretstavlja gubitak za narodnu privredu, koja sa
raspoloživim kapitalima mora razumno da gazduje. Ovaj je gubitak naročito osetan u vreme, kada narodna privreda u drugim
oblastima delatnosti nužno potrebuje kapitale za svoj razmah i radi stvaranja
rada i uposlenja.
Iz zakonskog ovlašćenja od 15 jula 1933 g., a u vezi sa željom da se
spreče pogrešne investicije, ministar privrede doneo je sledeće zabrane
podizanja novih preduzeća ili proširenja postojećih investicija: za izradu
kalijevih proizvoda; za proizvodnju automobilskih guma; za sva preduzeća
tekstilne privrede u kojima se prerađuju isključivo ili delimično vuna, pamuk,
lan ili juta, zaključno do tkačnica, trikotaža, izrade mreža ili klobučine
(izuzete su, međutim, predionice pamuka, lana i jute, izrada pozamenterije,
predionice gume, izrada zavesa, čipki i tila, industrije šešira i oplemenjivanja);
za podizanje benzinskih pumpi, izuzev na novim automobilskim drumovima; za
izradu boja od olova i drugih hemijskih olovnih proizvoda, cinkovog belila,
litofona, zemljanih boja; za izradu tkanina za kravate; za proizvodnju čađi; za
izrade od čelika ili njegovih legura; za industriju hartije i kartona; za
industriju cementa i šupljeg stakla; za industriju cigara i sandučića za
cigare; za industriju kabala za struju jakoga napona; za industrijske
valjaonice cinka; za časovnike, sa izuzetkom ručnih; za dušik i superfosfat; za
industriju radioaparata; za industriju duvana; za izradu potkovica; za
industriju presovanih i valjanih izrada od olova
i t. d.
Ukupno je izdato ovakvih zabrana do 1935 g. za 44 razne privredne grane.
Od ovih je zabrana krajem 1935 g. 39 bilo još na snazi. Zabrane su izdate delom
sa naznakom trajanja njihove važnosti, a delom bez ove, na neograničeno vreme.
Zabrane izdate za neograničeno vreme stupaju van snage novom uredbom, koja se
donosi po potrebi, kada nestaje razloga radi koga je zabrana donesena.
Iz istih motiva donesena je naročitim zakonom, koji je izdat 12 maja
1933 g., zabrana za osnivanje novih preduzeća u trgovini na malo, to znači
zabrana otvaranja novih trgovačkih radnji za
detaljnu prodaju. U toku depresionih godina otvarano je veoma mnogo trgovačkih
radnji, no mahom bez dovoljnog kapitala i sa vrlo nesigurnom kreditnom
sposobnošću. To su, velikim delom, bili pokušaji za održavanje egzistencije,
koji nisu mogli da daju solidnu i sigurnu trgovinu. Usled prezasićenosti u ovoj
privrednoj oblasti je, s jedne strane, preterana konkurencija sprečila
normalizaciju prilika, a s druge strane se broj stečajeva i obustava plaćanja
iz dana u dan povećavao. Onemogućenje osnivanja trgovačkih radnji na malo treba
da donese trgovini sanaciju, jer povoljni konjunkturni obrt omogućava
postojećim trgovačkim radnjama olakšanje njihovog kritičnog položaja, koje će se dejstvo osetiti u
punoj meri usled onemogućenja povećavanja konkurencije u toj oblasti privredne
delatnosti.
Od ove
zabrane moguć je izuzetak samo u vanrednim slučajevima, t, j. jedino ako se
pokaže naročita potreba za novim radnjama, prvenstveno u novim naseobinama koje
su proizišle iz kolonizacione delatnosti.
Prinudni karteli
Odredba Zakona od 15 jula 1933 g., kojom se omogućava autoritativno uređenje privrednih odnosa u jednoj privrednoj
grupi, praktično znači zakonsku podlogu za stvaranje prinudnih kartela. Težnja
za sačuvanjem kapitala nije mogla svugde biti ostvarena samo zabranom osnivanja
ili proširenja. S druge strane radilo se i o tome, da u izvesne privredne
oblasti od životne važnosti država dobije, preko svoga prava davanja direktiva
i opštega nadzora, još i neposredniji uticaj.
Prinudni karteli postojali su u Nemačkoj i pre
nacionalno socijalističnoga režima. Tada oni, međutim, nisu imali karakter instrumenta državne privredne politike, niti su služili nekom naročitom državnom planu u pogledu upotrebe domaćega
kapitala. Oni su imali tada samo značaj branilaca monopolističkoga
položaja izvesnih privrednih grupa, koje su preko raznih
stranaka došle do političkoga izražaja.
,,Kartelsko zakonodavstvo nacionalno socijalistične države ima za cilj
da izvesne privredne grane trajno uredi prema državnom planu".1)
Prema tome je cilj prinudnih kartela dvostruk: sačuvanje kapitala u sadašnjosti
i stvaranje organizacije za budućnost. Dok Zakon od 15 jula 1933 g. sa
"svojim opštim ovlašćenjima ima u vidu prvenstveno prvi momenat, dotle je
Kartelski zakon, koji je donesen 27 februara 1934 g. upravljen na postizavanje
drugoga momenta. Ovim je Kartelskim zakonom država preuzela isključivu
jurisdikciju nad kartelima. Odluka o tome postoji li kartel ili ne, sme li on
postojati, kao i utvrđivanje njegovih statuta, stavljeni su u nadležnost
ministra privrede. No pored toga, — što je mnogo važnije, — ministar privrede
dobija i neposredni uticaj na vođenje kartela time, što on postavlja ličnosti,
koje stoje na čelu kartela, i ove smenjuje. Time je prinudni kartel postao
zvaničnom ustanovom, u pravome smislu instrumentom državne privredne politike.
Ovlašćenje, koje Zakon daje ministru privrede u pogledu osnivanja
prinudnih kartela, iskorišćeno je u cilju stvaranja ovakvih privrednih
organizacija u svima onim oblastima, u kojima je preterana konkurencija pretila
da ošteti bivstveno celu privrednu granu. Tako je na pr. ministar privrede
početkom 1934 g. naredio osnivanje prinudnoga kartela prozivođača sapuna. Ova
je naredba izazvata delatnošću mnogobrojnih outsider-a, koji su preplavili
naročito tržište u Istočnoj Pruskoj i doveli nelojalnom konkurencijom čitav niz
malih i solidnih preduzeća do sloma, ili ih bivstveno ugrozili. Cene novoga
kartela kontroliše, kao kod svih ostalih kartelskih sporazuma, država i na
osnovu te kontrole je naređeno da se one za izvesne vrste sapuna sa velikom
potrošnjom spuste. Sličan je postupak preduzet i u industriji časovnika, gde
su, s jedne strane, preduzeća sklopljena u prinudni kartel, dok je, s druge
strane, zabranjeno podizanje novih ili proširenje starih preduzeća. Sem toga su
stvoreni prinudni kartell i u oblasti industrije lana i konoplje, proizvodnje
žice, proizvodnje šrafova, šupljega stakla, cigareta, križenog duvana,
automobilskih guma i t. d. Pored stvaranja niza prinudnih kartela proizašlo je
iz ove politike i mnostvo raznih kotizacija, kondicionih sporazuma i sl.
Postavlja se pitanje, kakav je odnos između ovoga kartelskog tipa, bio
on dobrovoljan ili prinudan, i kalkulacionoga kartela, sa kojim smo se napred
upoznali. U prvi mah izgleda da ovde postoji s jedne strane kontradikcija u
samoj državnoj politici, a s druge
strane lutanje, nesigurnost i zbrka u privrednome životu.
Ako se u privrednoj politici, koja se stara za tržište industrijskim
proizvodima, traži sistem, koji će dati jednoobrazne organizacione oblike za
celi privredni život, onda je ovaj utisak tačan. No napomenuli smo da se
sadašnja situacija u nemačkoj privrednoj politici ne sme posmatrati sa te tačke
gledišta. Mnogobrojni su uticaji na delu koji čine da privredna politika ne
bude jednoobrazna. Ona se, naprotiv, stara da bude što elastičnija i da
pojedina pitanja reši individualno s obzirom na to, kako će biti najpogodnije
za postizavanje opštega cilja koji joj lebdi pred očima: jačanje privrede,
omogućenje njenoga razmaha, uz istovremeno čuvanje interesa narodno-privredne celine.
Tamo, gde je potrebno iz ovih motiva stvoriti ili tolerisati čvrstu
kartelsku organizaciju, ona će biti prinudno stvorena ili
dozvoljena. Tamo, gde ovakva
organizacija nije potrebna, a gde
se usled pojačane konkurencije stvaranjem novih preduzeća ili povećanjem
kapaciteta starijih pojavljuje opasnost za gubitak investiranih kapitala, koji
pogađa i samu narodnu privredu kao celinu, država upotrebljava zabranu za
podizanje novih ili proširenje postojećih preduzeća. Tamo, gde ne stoji ni jedan ni drugi
razlog, a potrebno je regulisanje privredne utakmice radi opasnosti da ona bude
nelojalna, upotrebiće se kalkulacioni kartel, koji omogućuje kontrolisanje
lojalnosti privredne utakmice i nadzor nad cenama. Gde se ne pojavljuje nijedna
od te tri mogućnosti, gde dakle
nije potrebno nikakvo mešanje države koje bi uticalo neposredno na privredni život,
ostaviće se privreda slobodna, uz opšti nadzor nad cenama i privrednom
utakmicom.
Verovatno će se s vremenom iskristalisati
jedan jedinstveni oblik u privrednoj organizaciji one delatnosti, koja nije
obuhvaćena staležom ishrane. Neminovno je da će se nacionalno socijalistični
režim, ako ostane politički jak, sve više izraziti u privrednome životu i time,
što će stvoriti određene oblike. Kakvi će ti oblici biti ne može se sa
sigurnošću predvideti, no da iz osnovnoga stava nacionalnoga socijalizma jasno
proizilazi, da će oni morati da obezbede što
veću ingerenciju države, jasno je. Uticaj države na privredu, koji je već sada veoma jak, vrlo se verovatno neće
smanjivati, već će nužno morati da se povećava.
4. Opšti interes i privatna svojina
Uticaj
države na industrijsku i unutrašnju trgovinsku politiku ne ograničava se samo
na oblast izdavanja direktiva, zabrana ili stvaranja prinudnih sklopova. U
izvesnim slučajevima država je preuzela i aktivne mere, koje daleko premašuju
granice njenoga uticaja na privredni život, sa kojima smo se do sada upoznali.
Izvesnim svojim postupcima u privrednoj politici, država prilazi i pitanju
slobodnoga raspolaganja svojinom, t. j. privatnoj svojini, i pokazuje
konkretnim metama da ne smatra nepokosnovenost privatne svojine granicom, pred
kojom se njen uticaj na privredni život ima zaustaviti.
Prinudna zajednica mrkoga
uglja
Naročito je u tom smislu karakteristična uredba od 29 septembra 1934 g.,
kojom se ovlašćuje ministar privrede, da može, u cilju novog ili povećanja
postojećeg iskorišćavanja mrkog uglja, spojiti preduzeća ili lica koja
proizvode mrki ugalj ili raspolažu njegovim nalazištima u prinudne zajednice
(Pflichtgemeinschaften), ukoliko to smatra s obzirom na dobro naroda i države
potrebnim, Ministar se privrede istovremeno ovlašćuje da propiše uređenje,
organizaciju i delokrug ovih prinudnih zajednica i da vrši nad njima kontrolu.
Zajednice su vezane za njegove odluke i upute.
Ovom opštem ovlašćenju, koje samo po sebi jasnije pokazivalo u kome će
pravcu ono biti iskorišćeno, sledila je
23 oktobra
1934 g. uredba, kojom je ono našlo svoju konkretizaciju. Tom se uredbom
naređuje spajanje svih onih preduzeća mrkoga uglja, koje ministar privrede
označi, u ovakvu prinudnu zajednicu. Zajednici je cilj finansiranje naročitog
akcionarskog društva. Preduzeća ili lica, koja ulaze u prinudnu zajednicu,
dužna su da uplate u tome cilju sumu, ciju visinu odredi ministar
privrede. Ovakvo stvoreno akcionarsko
društvo ima za predmet proizvodnju pogonskih sretstava i maziva, koji proizlaze
iz hemijske prerade mrkoga uglja. Sem same proizvodnje, ono ima za zadatak da podiže ustanove, koje su pogodne za što potpunije ispunjavanje svrhe, radi koje je društvo osnovano.
Na čelu prinudne zajednice stoji
državni komesar, koga postavlja ministar privrede. Komesar je zakonski
zastupnik i pretstavnik zajednice. On može poništiti ili izmeniti svaku odluku koju organi zajednice donesu i ima sveobuhvatnu kontrolnu vlast nad celokupnom delatnošću zajednice i akcionarskoga društva. Prinosi za zajednicu, čiju visinu propisuje, kao što je navedeno, ministar privrede, mogu se u slučaju potrebe naplatiti egzekutivnim putem preko poreskih organa.
Osnivanje ove prinudne zajednice i akcionarskoga društva pretstavlja
vrlo zamašnu intervenciju u oblast privatne svojine.
Iz
razloga državnoga rezona potrebno je da se u zemlji stvori produkcija pogonskih
sretstava. Nemačka ne raspolaže dovoljnim nalazištima nafte, pa prema tome
treba pogonska sredstva, ako želi da se oslobodi uvoza iz inostranstva, da
proizvede hemijskim putem iz mrkoga uglja. Za ovu produkciju su, međutim,
potrebni tako zamasni kapitali, da će se teško naći
koji preduzimač koji bi samostalno započeo taj
posao u potrebnome obimu. Sem toga bi se u tome slučaju pojavila opasnost da on
zauzme i uskoro izvestan monopolistički stav, koji bi zahtevao naročitu
intervenciju. Pored toga postoji i treći motiv: potreba da se domaća
proizvodnja mrkoga uglja, koja je veoma obilna, što više iskoristi, jer ona
pretstavlja i ekonomski i socijalno veoma važnu privrednu granu, a prodaja
neprerađenoga mrkoga uglja je znatno manja od mogućnosti njegovoga vađenja.
Najzad, pošto se ovakvo preduzeće, kakvo je stvoreno na osnovu uredbe od
23 oktobra 1934 g., ne može
razviti bez aktivne državne blagonaklonosti, bolje je da od ove imaju koristi
svi proizvođači mrkoga uglja nego samo jedan.
Svi ovi motivi igrali su važnu ulogu u odluci, da se staranje za
proizvodnju domaćeg pogonskog sretstva i maziva prenese na same proizvođače
sirovine, t. j. mrkoga uglja. Svojom intervencijom u ovome pogledu država je
stvorila veoma važan presedan. Ona je dala izraza nacionalno socijalističnom
osnovnom gledištu, da ima pravo i dužnost da kapitalu naredi investicije, koje
smatra narodno privredno potrebnim. Kapital prestaje da bude neograničena
svojina i postaje i u praksi, kao što ga shvata doktrina, funkcijom za koju su
vezane važne dužnosti. Država. u ime narodne celine i njenog privrednog
interesa, može narediti kako se kapital ima upotrebiti. Ona naređuje
proizvođačima mrkoga uglja da ulože 100 miliona RM (oko milijarde i po dinara u
preduzeće za proizvodnju nacionalnog pogonskog sretstva i maziva, stim da se povisi ta suma prema potrebi i na 200 miliona RM.
Iz istih ideja proizašla je i pruska uredba od 13 decembra 1934 g.,
kojom se vlasnicima izvesnoga zemljišta oduzima pravo da eksploatišu i
istražuju na svome zemljištu petrolej ili slične materije. To se pravo, bez
ikakve naknade, prenosi na državu.
Ovde,
dakle, već potpuno prestaje slobodno raspolaganje svojinom. Privredna politika
nacionalnoga socijalizma se ovde približava jednome obliku, koji je između
dirigovane privrede i državnoga socijalizma.
Zakon
o podeli dobiti kod kapitalnih društava
Prema tome država kontroliše i naređuje cene, država određuje pravce
privredne delatnosti i autoritativno donosi odluke, koje daleko zasecaju u
slobodu privrednikovog odlučivanja. Država naređuje i investicije, gde je to
potrebno. No država onemogućava i stvaranje velikih dobitaka, ukoliko se ovi
mogu mimo svih tih mera postići, odnosno iskorišćava ove dobitke za sebe.
Zakonom od 29 marta 1934 g. o stvaranju fonda zajmova kod kapitalnih društava
(kratko : Kapitalanlagegesetz) i Zakonom od 4 decembra iste godine o podeli
dobiti kod kapitalnih društava (kratko: Anleihestockgesetz), kojim je prvi zakon
izmenjen, donešene su sledeće odredbe:
Akcionarska društva, komanditna društva na akcije, društva s ograničenim
jemstvom, kolonijalna društva i ostala pravna lica javnog i privatnog prava,
kojima je svrha zarada i čiji članovi mogu svoje udele u imovini tih pravnih
lica da prenesu na treće osobe, — sa izuzetkom registrovanih zadruga, udruženja
sa uzajamno osiguranje i ostalih sličnih udruženja, — obavezna su da iz čiste
dobiti, koju stavljaju krajem poslovne godine na raspoloženje svojim članovima,
obrazuju fond zajmova.
Dobit, koja se u jednoj poslovnoj godini podeli članovima, ograničena je
na visinu od 6% i, uplaćenoga kapitala. Ako je u prošloj godini podeljena veća
dobit od 6%, može se dobit u istoj visini ponovo podeliti, — ukoliko je i u
ovoj godini postignuta, — no ni tada ne sme preći 8%. Višak dobiti preko 6%
odn. 8% pripada, doduše, članovima
društva koji na nju imaju pravo, ali im se u smislu ovoga zakona ne isplaćuje.
Ovaj se višak dostavlja odmah po donošenju odluke o podeli dobiti Nemačkoj
banci zlatnoga diskonta — (Deutsche Golddiskontbank) — u Berlinu. Ova državna
banka ulaže primljene sume u državne zajmove, obrazujući dakle za svako od
preduzeća, koja joj šalju svoje viškove, zaseban fond zajmova, koji pripada
članovima dotičnoga preduzeća, no kojim banka rukuje kao staralac. Fond zajmova
ne podleži egzekativnoj naplati. Ni društvo, odnosno preduzeće, u pitanju niti
njegovi članovi ne mogu njime raspolagati.
Sa državnim zajmovima izjednačeni su zajmovi, čije ukamaćenje država
garantuje.
Osiguravajuća preduzeća, čija društvena glavnica nije u celini uplaćena, mogu onaj deo svoje dobiti, koji je namenjen fondu
zajmova, da iskoriste kao uplatu društvene glavnice.
Ako se obveznice zajmova, iz kojih se sastoji fond, amortizuju ili
izvuku zgoditak, Nemačka banka zlatnog diskonta tu svotu odmah ulaže u nove
obveznice, koje dodaje fondu. Isto važi i za interes od obveznica.
Zasada je važnost Zakona utvrđena na tri poslovne godine. Posle isteka
toga roka imao bi se, pri prvoj narednoj podeli dobiti, fond podeliti među
članove društva, o čemu ima ministar privrede izdati naređenje. Mora se,
međutim, imati u vidu, da je važnost ovoga Zakona već jedanputa produžavana i da je, po našem mišljenju,
veliko pitanje neće li se to produžavanje ponoviti.
Principijalni značaj ove ustanove je
ogroman. Tu se postavlja načelo da država ima pravo da učestvuje, bez obzira na
svoju poresku politiku, u dobiti iz privredne delatnosti kapitalnih društava.
Po svome efektu zakoni od 29 februara i 4 decembra 1934 g. možda nisu daleko od
državne finansijske operacije, poznate pod imenom prinudnoga zajma. Ipak sam
način i pravno obrazloženje toga efekta nosi novo obeležje. Ne radi se ovde
više o jednoj prolaznoj trenutnoj finansijskoj operaciji, obrazloženoj izvesnom
konkretnom nužnošću. Ne radi se tu o izuzetnom uplitanju države u privatne
finansijske odnose. Prinudni zajam se nikada pravno ne obrazlaže jer se smatra
protiv pravnim aktom, opravdanim jedino životnom potrebom države. Tretirani
nacionalno socijalistični zakoni, međutim, polaze sa društveno-pravne baze, i
koju postavlja nacionalno socijalistično shvatanje o društvu, naciji i državi.
Nacionalni socijalizam priznaje privatnu
inicijativu u privredi. Privatna ličnost ima da bude nosilac privrede. Ona ima
pravo da svojom privrednom delatnošću postigne dobit za sebe. No ta dobit je
opravdana samo do izvesne mere. Pređe li tu meru, postaje neopravdanom. Otud
regulisanje cena. A otud i zakoni od 29 februara i 4 decembra 1934 g. No ti
zakoni imaju i drugi značaj. Oni se zadržavaju samo na kapitalnim društvima i
ne proširavaju svoje dejstvo i na preduzimača-pojedinca. Nesumnjivo je da je
ovo ograničenje diktirano takođe i tehničkim razlozima, jer je lakše utvrditi
visinu dobiti kod kapitalnoga društva nego kod pojedinog preduzimača. Ali u
ovome leži tendencija da se ograniči mogućnost dobiti za sam kapital, dok
mogućnost visine zarade kod pojedinca-preduzimača, ukoliko se ona pojavljuje i
pored kontrole nad cenama, ostaje nedirnuta. Ovo je sasvim u skladu sa načelnom
tendencijom nacionalnoga socijalizma, kojom u privredu želi da uvede ponovo u
jačem stepenu uticaj ličnosti preduzimača, a da iz nje postepeno eliminiše uticaj
anonimnoga kapitala.
Cilj ustanove fonda zajmova je da se
dobit, koja ide preko izvesne granice, privede opšte korisnim ciljevima, Od te
dobiti treba celi narod da ima koristi, jer je tek usled postojanja
organizovane narodne zajednice dobit omogućena. Narod je organizovan u državi,
pa prema tome država kao organizacija naroda ima pravo da višak dobiti upotrebi
za sebe, t. j. za narodnu celinu.
Zajmovi ostaju, doduše, nominalna
svojina pojedinih akcionara, faktički, međutim, vlasnik ima nad državnim
obveznicama, kupljenim njegovim novcem, samo nudum ius, jer država njima
upravlja ,,kao staralac". Čak i ako bi se zaista posle triju poslovnih
godina fond zajmova vratio svojim pravnim vlasnicima, ipak to ne menja samo
načelo iz koga je on i osnovan. Oni ne dobijaju gotov novac, već obveznice
državnih zajmova.
5. Reklama
Nacionalni socijalizam se u svojoj privrednoj politici nije zadovoljio
samo uticanjem na privrednu utakmicu sa njene unutrašnje strane. On polaže
veliku važnost i na to, da u svojim spoljnim oblicima privredna utakmica sačuva
određene granice. Lojalnost i organizovanost konkurencije treba da se istakne i u formama, u kojima se ona ispoljava. Radi toga
organizovalo je ministarstvo propagande naročito telo pod imenom Saveta za
reklamu nemačke privrede (Werberat der deutschen Wirtschaft), koje je počelo
svoj rad 30 oktobra 1933g.
Ovome je Savetu stavljeno u dužnost ,,da privrednu utakmicu, koja je
neophodna za razvoj narodnog i privrednog života, dovede u sklad sa nacionalno
socijalističnom idejom o značaju vodeće ličnosti i o primatu opšte korisnosti
nad pojedinačnom".1) U Savet je postavljeno 60 lica iz sviju
grana privredne delatnosti. On je uređen po nacionalno socijalističnom načelu
voćstva t. j. kao savetodavni organ svoga
pretsednika.
Savetu je potčinjena sveukupna reklama i privredna propaganda, nad kojom on ima da vrši kontrolu. No pored prava i dužnosti
kontrole, on ima i pravo izdavanja uredbi, kojima treba da reguliše poverenu mu
oblast privrednoga života.
Između njegovih uredbi ističe se n. pr. uredba od 21 novembra 1933 g. kojom izdaje norme za oglasnu
propagandu i propisuje uz nju tarife. Uredbom od 21 marta 1934 g. regulisao je pitanje
sajmova i izložbi, koje je za nemačku privredu veoma važno. Ova uredba treba da
spreči priređivanje sajmova i izložbi bez prave privredne potrebe, a
istovremeno da prilagodi odobrenje sajmova principima državne privredne
politike.
Kao treće važno pitanje regulisano je plakatiranje i reklamiranje na
javnome mestu uredbom od 1 jula 1934 g.
Ova uredba ima za cilj da reguliše pitanje reklamnih plakata kako u smislu
sprečavanja nelojalne utakmice, tako i u pogledu njihove estetike. Zabranjeno
je, u vezi s tim, plakatiranje van zatvorenih naselja, a za plakatiranje u
naseljima doneseni su propisi, koji treba da obezbede lepotu plakata, njegovu
umešnost i njegov sklad sa okolinom. Pored ovih principijelnih uredaba,
regulisan je čitavim nizom propisa, naredaba i normi način reklame. Zabranjeno
je navođenje neistinitih hvala i citiranje zahvalnica i preporuka,
iskorišćavanje izreka vodećih državnika ili poznatih lica iz javnog života i t. d.
Mada za sam razvoj privrednoga života delatnost Saveta za reklamu
nemačke privrede nije od prvorazrednog značaja, ipak je, kako po sklopu tako i
po nadležnosti, Savet za reklamu veoma interesantan. Pre svega u njemu se
izražava državno načelo da nijedna manifestacija privrednoga života ne može za
nju biti indiferentna. Sve manifestacije, svi fenomeni privrede potpadaju u
načelu pod njenu kontrolu i voćstvo. To važi za stvari unutrašnjeg privrednog
života. To važi, međutim, i za spoljne forme koje su za sam privredni život od
drugo stepene važnosti. Time što je regulisanje reklame stavljeno u nadležnost
jednome telu, koje je izabrano iz privrednih krugova, a ne jednoj državnoj
ustanovi, država je ovde stvorila jedan od onih oblika privredne samouprave sa
kojima smo se u dosadašnjim izlaganjima češće sreli. Tendencija je da se
privredni život organizuje i diriguje posrestvom autonomnih tela, koje
postavlja i nadzire država, zadržavajući za sebe samo vrhovno upravljanje i
izdavanje direktiva.
6. Industrijska
racionalizacija
Problem racionalizacije
Jedno od pitanja, sa kojim se nacionalni socijalizam u svojoj
industrijskoj politici sreo i prema kome je morao zauzeti svoj stav, je pitanje
industrijske racionalizacije. Naročito u vezi sa osnovnim tenorom sviju
privrednih mera nacionalnoga socijalizma, — staranjem za sniženje broja
nezaposlenih, — ovo je pitanje od velike načelne važnosti. Pojavila se dilema :
Treba li, u cilju snaženja privrede, dopustiti racionalizovanje u najvećem
mogućem obimu, ili treba stati, u interesu uposlenja što većeg broja
neuposlenih radnika, na gledište da je racionalizacija u načelu nepoželjna i
dozvoljena samo u izvesnim slučajevima, i uz potrebne garancije da se njome
neće povećati broj nezaposlenih? Ako se dopusti neograničeno racionalizovanje
u preduzećima, hoće li moći nacionalni socijalizam sprovesti svoje načelo o
pravu na rad? Ako se racionalizacija koči, hoće
li
nemačka privreda moći da konkuriše sa privredom drugih zemalja u međusobnoj
borbi za osvajanjem inostranih
tržišta?
Važnost problema racionalizacije naročito pada u oči, kada se uzme u
obzir da je od 1914 g. do 1934 g.
porastao usled racionalizovanja metoda u proizvodnji kapacitet pojedinoga
radnika u građevinskoj privredi za 190%, u montaži mašina za 275%. Prosečni
porast produktivnosti ljudskoga rada iznosi u toku posleratnih godina 50 do
55%. U nekim granama to ide u fantastične visine. Tako u proizvodnji
električnih sijalica jedan radnik danas u Nemačkoj može proizvesti 9.000 puta
više nego 1914 g. U mašinskoj produkciji opeka jedan radnik proizvodi do
400.000 komada opeka za 8 časova rada. Ovakvi se primeri mogu ređati po volji.
Dok je
pre rata svako otpuštanje radnika, prouzrokovano racionalizacijom, uskoro
kompenzirano usled snažne ekspanzije, u kojoj se nalazila evropska industrija,
sada za tu kompenzaciju nema više mogućnosti jer su se i mogućnosti za
industrijsku ekspanziju u veoma znatnoj meri smanjile. Industrijski život je u
Nemačkoj, kao i u celome svetu, u stagnaciji, sa čijim smo se uzrocima ranije
ukratko upoznali.
Praktične mere u vezi sa
racionalizacijom
Jasno je, da je nacionalno socijalistična država morala povesti o tome
računa, jer je odgovor na pitanje za ili protiv slobode racionalisanja od
velikog uticaja na celokupni uspeh nacionalno socijalistične privredne
politike. Načelni stav nacionalnoga socijalizma u pitanju odnosa države i
privrede pretstavlja nesumnjivo osnovu za presudni uticaj države i u tome
pitanju.
Prva mera, na koju nailazimo u zakonodavstvu nacionalnoga socijalizma u
pitanju racionalizacije, je Zakon od 15 jula 1933 g. o upotrebi mašina u
industriji cigara. Ovim se zakonom zabranjuje nabavka novih i ponovno puštanje
u pogon obustavljenih starih mašina za uvijanje cigara. Ako mašine, koje su na
dan stupanja na snagu Zakona, — koji se poklapa sa danom njegovog
objavljivanja, — bile u pogonu, ostanu i dalje u upotrebi, ne sme se ubuduće
proizvoditi više nego u poslovnoj godini 1932/33. Ako se i ove mašine obustave
i upotrebe kao staro gvožđe, otpada svako ograničavanje proizvodnje. Za ovo
izbacivanje mašina iz pogona, država odobrava kredit od 2 miliona RM, iz koga
se imaju odnosnim preduzećima isplatiti naknade za izbačene mašine. Visina
pojedine naknade upravlja se prema upotrebnoj vrednosti mašine, koja je ravna
zbiru kupovne cene, troškova transporta i troškova montaže, od koga se odbija
za svako tromesečje rada mašine po 5%. Pretpostavka da bi se ta naknada
isplatila je, da je u vremenu od 1 septembra 1933 g. do 31 avgusta 1934 g. uposleno u dotičnome preduzeću najmanje
10% više radnika nego pre toga.
Razlog za donošenje ovoga zakona leži u povećanju upotrebe mašina u
industriji cigara, koja je u Nemačkoj dosta razvijena. Ova se mehanizacija
proizvodnoga procesa pojavila kao posledica povišenja uvozne carine na duvan za
166,6%, koje je stupilo na snagu 1 januara 1931 g. Da bi mogli održati, i pored povišene carine, cene na starome
nivou i time održati i potrošnju cigara na staroj visini proizvođači cigara
pribegli su znatnoj racionalizaciji svojih preduzeća,
Zakon od 15 jula 1935 g. želi da postigne, pre svega, zaposlenje što
većega broja radnika u proizvodnji cigara, a s druge strane da sačuva mala
preduzeća, koja sa mašinizovanjem velikih preduzeća nisu mogla konkurisati, od
propasti. U Nemačkoj je bilo 1930 g. 5.615 preduzeća
za izradu
cigara. Od ovoga broja 3.485 preduzeća prerađuju manje od 600 kg. duvana
godišnje. U izvesnim oblastima na jugoistoku Nemačke postoji po selima niz ovih
radionica, koje omogućuju radnoj snazi da se u svome selu uposli. Konkurencija
mašinizovanih velikih preduzeća preti da uništi ove socijološki značajne male
radionice, da upropasti njihove sopstvenike i da natera njihove radnike u grad.
Nacionalni socijalizam, koji se intezivno bavi idejom o raseljavanju velike
industrije iz velikih centara i njenoga prebacivanja u mala mesta, nije mogao
da dopusti da se uništi ova grana industrijske radinosti na selu, koja uposluje
mnoge hiljade radnika.
Efekat Zakona od 15 jula 1933 g. bio je, da je od 190 preduzeća, koja
su upotrebljavala mašine u pitanju, izbacilo njih 130 te mašine u roku od mesec
dana, t. j. do 15 avgusta 1933 g. Do 31 oktobra iste godine poslo je za ovim primerom još 25 preduzeća. Sada još samo pet preduzeća radi sa tim
mašinama i nihova proizvodnja je prema tome kontingentirana.
Načelo, istaknuto Zakonom o upotrebi mašina u industriji cigara, ne može
se primeniti na sve industrijske grane. Učinjeni su u tome pravcu izvesni
pokušaji u tekstilnoj industriji. No pošto su tekstilije jedan od najvažnijih
nemačkih izvoznih artikala, — (u statistici izvoza na četvrtom mestu), —
odustalo se od tih pokušaja u interesu sprečavanja poskupljenja tekstilija,
koje bi sprečilo njihov izvoz. Jedino u onim grana privrede, gde su uslovi
slični kao u industriji cigara, mogu se i načela, slična onima iz Zakona od 15
jula 1933 g., primeniti sa uspehom.
Nemačka privreda je velikim delom upućena
na međunarodnu razmenu dobara. Otud mora da vodi računa da na svetskom tržištu
ostane sposobna za konkurenciju. Na osnovu toga ne može se, bez veoma velike
opreznosti, sprečavati acionalizacija u svima onim granama proizvodnje, koje su
ma u kome pravcu upućene na inostrane kupce. Efekat sprečavanja racionalizacije
u takvim preduzećima bio bi suprotan od onoga, koji se želi. Usled nemogućnosti
izvoza, odnosno njegovog znatnog skučenja, dotična privredna grana bi došla u
kritičan položaj. Iz ovoga bi neminovno rezultiralo otpuštanje radne snage.
Uz ovo pridolazi još jedan momenat. Nemačka je ograničena na relativno
malu teritoriju i u doglednom vremenu ne može računati sa novim oblastima koje
bi mogla da kolonizira. Otud se pojavljuje potreba da se produktivne snage,
kako ljudske tako i materijalne, razviju što više ,,ukoliko interesi opšte
narodne privrede i nacije ne bi zahtevali njihovo ograničenje").
Prema ovome proizlazi, da nacionalni socijalizam, kao u mnogim drugim
pitanjima, tako i u pitanju racionalizacije postupa kazuistički. Držeći se
svojih osnovnih idejnih načela, on se stara da u svakom pojedinom pitanju nađe
onu soluciju, koja je s obzirom na njih
i na njegove praktično-političke težnje najprikladnija za rešenje
konkretnoga slučaja. Nacionalni socijalizam, dakle, nije ni principijelni
protivnik ni principijelni prijatelj racionalizacije. Ukoliko ima u
racionalizaciji štetnih posledica za narodni privredni život, posmatran kao celina,
on će je kočiti. Ukoliko ona donosi koristi, on će je favorizirati. U svakome
slučaju, međatim, apsolutni primat politike nad privredom i apsoutno pravo
države da reguliše privredni život, omogućava da se privredi i u ovoj oblasti
određuju pravci, koji su diktirani opštom privrednom politikom.
U tome pravcu je interesantna i uredba ministra privrede od 19 jula 1934
g. Njome se, s jedne strane, reguliše pitanje radnoga vremena i upotrebe mašina
u tekstilnoj industriji, a s druge
strane se normiraju cene. Pošto pokušaj, da se upotreba izvesnih mašina u
tekstilnoj industriji zameni upotrebom drugih, koje zahtevaju veći broj
radnika" nije mogao iz navednih razloga dati rezultata, pristupilo se
drugoj meri. Uredbom je naređeno skraćenje radnoga vremena kod glavnih mašina
na 36 časova nedeljno. Ukoliko je, međutim, preduzeće radilo sa kraćim radnim
vremenom u toku prošle godine, to se kraće radno vreme ne sme ni ubuduće preći.
Istovremeno sa ovom odredbom, koja želi da dovede do uposlenja što većega
broja radnika, izriče ista uredba zabranu podizanja novih i proširenja
postojećih preduzeća. Time se želi preduzećima, koja su vezana za radno vreme
od 36 ili manje sati, obezbediti sigurnu egzistenciju kako iz ekonomskih tako i
iz socijalnih razloga, sprečavanjem pojavljivanja nove konkurencije. Dalje se
zabranjuje stavljanje novih mašina u pogon, ukoliko se odgovarajući broj starih
iz pogona ne izbaci. I najzad, uredba tačno normira cene za tekstilne
proizvode, zabranjujući da se u unutrašnjem prometu daje ili traži viša cena
nego što ju je prodavac u vremenu od 1 do 31 marta 1934 g. pretežno postizao.
Ako u tome vremenu takvih prodaja nije bilo, maksimalna je cena prosečna
tržišna cena na dan 21 marta 1934 g.
Za sirovine i prerađevine može se izuzetno dopustiti povišenje cena jedino u
slučaju, ako su sirovine u inostranstvu, iz koga se nabavljaju, skočile u ceni.
Za nepoštovanje odredaba ove uredbe kažnjava se zatvorom, neograničenom
novčanom kaznom i zabranom radnje.
Ova je uredba tipična za privrednu politiku nacionalnoga socijalizmn.
Ona obuhvata ceo jedan kompleks pitanja, koja su od vitalnoga
interesa za tekstilnu privredu, i reguliše ga na način, koji omogućava
tekstilnoj industriji da se razvije. Istovremeno se, međutim, izriču ograničenja,
koja diktira težnja da rezultati povoljne konjunkture koriste narodno
privrednoj celinu, a ne samo vlasnicima fabrika u izvesnoj industrijskoj grani.
Racionalizaciji ne stoji ništa na putu, ali se istovremeno
mora ograničiti radno vreme, jer broj uposlenih radnika treba da se poveća ili
u najmanju ruku treba sprečiti svako otpuštanje.
7. Organizacija trgovine, industrije i zanatstva
Organizacioni oblici, koje je u oblasti
industrije, trgovine i zanatstva dao nacionalni socijalizam, ne nose pečat naročite originalnosti. Dok je u sektoru poljoprivrede i ishrane stvorena nova organizaciona zgrada na staleškom
načelu, dotle ostala privreda nije podvrgnuta tako radikalnoj
organizacionoj reformi. Razloge za ovo smo već dodirnuli, a vratićemo se na njih ukratko i u konačnom osvrtu.
Prve mere, koje je nacionalni socijalizam preduzeo u
početku 1933 g., bile su personalnoga karaktera. Sa odlučujućeg mesta u
privrednim komorama i organizacijama uklonjene su ličnosti, koje nacionalni
socijalizam nije smatrao pogodnim. To je vreme t. zv. Gleichschaltung-a. U
revolucionarnome zanosu toga vremena prešlo se međutim, i na pokušaj
strukturalne reforme privrednih organizacija. Pojavio se čitav niz težnji,
nezavisno jedna od druge, da se
stvore razne sheme za ukalupljenje u privredne organizacije, Sama privreda,
međutim, bila je u teškoj depresiji, koju je ovo neplansko i abruptno
,,reformiranje" pretilo da poveća u katastrofu 7 jula 1933 g. naredio je Hitler
obustavljanje svih pojedinačnih akcija, stim da se organizovanje privrede ima
ostaviti isključivo nadležnim vrhovnim državnim organima.
Schmitt-ova organizaciona
shema
Potrebna ovlašćenja za izgradnju privredne organizacije dao je ministru
privrede Zakon o pripremi organske izgradnje nemačke privrede od 27 februara
1934 g. Tim se zakonom ministar privrede ovlašćuje:
a) da prizna pojedinim privrednim savezima
pravo isključivoga pretstavljanja svoje privredne grane;
b) da naredi osnivanje saveza, njihovo
spajanje ili ukidanje;
c) da menja ili dopunjuje pravila ovakvih
saveza, a naročito da zavede u njima princip
voćstva;
d) da
postavlja i smenjuje vođu saveza;
e) da preduzimače i preduzeća priključuje
pojedinim savezima;
f) da izda sve potrebne uredbe za
sprovođenje ovoga zakona i da odredi da
se protiv onih, koji se Zakonu ili naređenjima izdatim na osnovu njega ne bi povinovali, mogu izricati kazne zatvora ili novčane.
U vezi sa ovim zakonom
zaveo je tadašnji ministar privrede dr. Schmitt novu organizacionu shemu za
industriju, trgovinu, zanatstvo i ostale privredne grane, koje su podvrgnute
ministarstvu privrede. Za celokupnu ovu privredu postavio je naročitoga vođu,
koji je trebao da pretstavlja pandan zemaljskom seljačkom vođi. Celokupna
privreda, izuzev one koja je obuhvaćena staležom ishrane, organizovana je u
stručne grupe, koje ulaze u 12 glavnih stručnih organizacija, t. zv. glavnih
grupa (Hauptgruppen). Prvih 7 glavnih grupa obrazuje industrija. U prvu glavnu
grupu ulazi rudarstvo proizvodnja gvožđa
i metala; u drugu mašinska industrija tehnika, optika i precizna mehanika; u
treću gvožđena, limena i metalna roba, u četvrtu kamen, zemlja, drvo,
građevinarstvo, staklo i keramika; u petu hemikalije, tehnička ulja i masti,
hartija i izrade od hartije; u šestu kozarstvo, tekstil
i
odeća; u sedmu, najzad, namirnice. Ostalih 5 grupa obuhvataju sledeće privredne
grane: osma grupa zanatstvo; deveta
trgovinu; deseta bankarstvo i kreditne ustanove;
jedanaesta
osiguranje; dvanaesta saobraćajna preduzeća. Uz ovih 12 glavnih grupa
obrazovana je naknadno još i 13-ta za električnu
snagu.
Na čelo svake glavne grupe i
svake stručne grupe u njihovom sastavu
postavljen je vođa iz kruga ličnosti ,,koje stoje u praktičnom privrednom
životu i koje su nošene poverenjem privrede, države i nacionalno socijalistične
stranke"1) Ovim vođama glavnih i njima podređenih stručnih
grupa data je velika nadležnost u pogledu upravljanja svojom grupom. Oni
određuju sebi pomoćnike i postavljaju starešine podređenih organizacija, kojima
menjaju i propisuju pravila i t. d.
Organizaciona shema, koja je na taj
način data, nije se dugo održala. Naročito je velike teškoće izazvala
konstrukcija ,,vođe privrede". S jedne strane, on je trebao da bude
pretstavnik privrede, a s druge strane organ preko koga je trebala da se
sprovodi državna privredna politika. U ovakvom svom svojstvu došao je uskoro u
konflikt sa ministrom privrede. Totalitarni zahtev nacionalno socijalistične
države nije mogao dopustiti dualizam između vođe privrede i ministra privrede,
tim više što je organizacija privrede po Schmitt-ovoj shemi daleko od toga da
bude staleška organizacija u smislu organske doktrine. U oblasti, koja je
obuhvaćena staležom ishrane, izbegnuto je pojavljivanje svakoga konflikta time,
što je ministar ishrane i poljoprivrede istovremeno preuzeo i funkcije šefa
staleža narodne ishrane u svojstvu zemaljskog seljačkog vođe. Konstrukcija
,,vođe privrede" je zato ukinuta uredbom od 27 novembra 1934 g., koju je
doneo novopostavljeni ministar privrede i pretsednik Rajhsbanke dr. Schacht. Na
taj način je jedinim vođom privrede postao ponovo sam ministar privrede.
Reorganizacija
organizacione sheme
Istom uredbom izvršena je i reorganizacija organizacione sheme. 7
induslrijskih glavnih grupa obuhvaćeno je Zemaljskom grupe industrije
(Reichsgruppe Industrie), u čijem okviru su glavne grupe ostale i dalje kao
nižestepeni organi. Naporedno sa Zemaljskom grupom industrije postoje zemaljske
grupe trgovine, zanatstva, bankarstva, osiguranja i električne snage. Saobraćaj
je iz ovoga. sistema
isključen i prenesen pod nadležnost ministra saobraćaja. U okviru glavnih grupa
industrije i u zemaljskim grupama ostalih privrednih grana obrazovane su daljim
rasčlanjavanjem t. zv. privredne grupe (Wirtschaftsgruppen), koje se po potrebi
granaju dalje u stručne grupe i stručne podgrupe.
Privredne grupe, stručne grupe i stručne podgrupe
mogu, u slučaju da za to postoji naročita potreba, obrazovati u svome okviru i
regionalne organizacije za svoju privrednu granu. Celoj
organizacionoj zgradi dat je prinudni karakter, a uveden je
najstrožiji autoritativni princip. Na čelu svake grupe stoji njen starešina,
koji svoju funkciju vrši kao počasno zvanje. Starešine zemaljskih grupa i
industrijskih glavnih grupa postavlja ministar privrede po slobodnome izboru.
Starešine privrednih grupa on postavlja po predlogu starešine zimaljske grupe.
Starešine stručnih grupa i stručnih podgrupa postavlja starešina zemaljske
grupe, odnosno, kod industrije, starešina glavne grupe na predlog starešine
privredne grupe.
Između organizacije privrednih saveza i
privrednih komora ustanovljena je saradnja na taj način, što su sve regionalne
organizacije obuhvačene, zajedno sa
trgovinsko-industrijskim i zanatskim komorama te oblasti, privrednom komorom za
tu oblast. Oblasna privredna komora pretstavlja dakle
zajedničko pretstavništvo regionalnih organizacija privrede, (izuzev grana
obuhvaćenih staležom ishrane), trgovinsko-industrijskih komora i zanatskih
komora svoje oblasti, u kome celokupna privreda te oblasti može raspravljati pitanja, koja je interesuju i tangiraju. Dok stručne grupe treba da obrađuju pojedina pitanja sa gledišta svoje struke i njenih interesa, dotle komore treba ista pitanja da raspravljaju sa gledišta interesa celokupne privrede i da dejstvuju u pravcu koordinacije interesa
pojedinih svojih članova.
Kao vrhovno pretstavništvo privrede
stvorena je Zemaljska privredna komora, čiji su članovi kako zemaljske grupe
glavne grupe, tako i privredne komore, trgovinsko-industrijske komore i
zanatske komore. Zadatak je Zemaljske privredne komore ,,da velike probleme,
koji tangiraju celokupnu privredu konačno prosudi, pre nego što će ministar privrede doneti svoju odluku. Ona dalje
treba da dovede u sklad stručno-privrednu delatnost stručnih grupa i opšte-privrednu
delatnost komora, pri čemu ima naročito obratiti paznju na razgraničenje i
podelu zadataka između njih."1)
Najzad, stvorena je 21 marta 1935 g., sporazumom između nadležnih
ministara i vođe Fronta rada, sankcionisanim od strane vođe Rajha, naročita
zajednička organizacija privrede i rada. U vršenju svojih posebnih funkcija
Zemaljska privredna komora i Front rada ostaju međusobno nezavisni. U pogledu
zajedničkih zadataka, međutim, propisane su sledeće direktive;
1. Veće Zemaljske privredne komore i
Zemaljski savet rada u Frontu rada, sazivaju se u zajednička zasedanja na
osnovu poziva pretsednika Zemaljske privredne komore i vođe Fronta rada, kao
Zemaljski savet rada i privrede.
2. Na sličan
način sastaju se po oblastima veća privrednih komora sa oblasnim savetom Fronta
rada u oblasni savet rada i privrede.
3. Zajednički privredni rad poverava se
tajništvu Zemaljske privredne komore, koje postaje istovremeno zemaljskim
privrednim uredom Fronta rada.
U ovu
saradnju između socijalne i privredne organizacije nacionalni socijalizam
polaže nadu, da će se iz nje, zajedno sa ostalim uticajima, postepeno razviti
preduslovi za stalešku organizaciju privrede.
8. Zanatstvo
Jedna od oblasti, koja je
nacionalno socijalističnim idejama veoma pristupačna, jer im je po svojoj biti
bliska, zanatstvo je u nacionalno socijalističnoj državi ubrzo dobilo svoj
ustav. Pri ovome je nacionalni socijalizam pošao od dvaju motiva:
Pre svega je, politički gledano, za
njega bilo važno da mase zanatlija, — koje pretstavljaju kičmu sitne
buržoazije, — što pre dođu do stabilizovanog odnosa prema nacionalnome
socijalizmu. Drugi momenat je bio privredni. Radilo se o tome, da se u
industrijalizovanoj zemlji, u kojoj je tradicionalno zanatstvo sve snažnije
potiskivano, ovo zadrži od proletarizacije. Mase proletarizovanih zanatlija,
izbačenih iz privrednoga procesa usled industrijske konkurencije, pretstavljaju
povećanje broja industrijskoga radništva. Da se propadanje zanatstva pred
talasom industrijalizacije nije zadržalo, postojala je opasnost od priliva
nezaposlenih i sa te strane.
Značaj zanatstva u
Nemačkoj
Oba ova momenta, politički i
socijalno-ekonomski, igrala su podjednako važnu i značajnu ulogu u stvaranju
novogzanatskog zakonodavstva. Od kolikog je značaja bilo hitno rešenje
zanatskoga problema — (jer se odnos zanatstva u industrijskoj državi pojavljuje
kao ozbiljan problem) — vidi se iz okolnosti, što gotovo 10% nemačkoga
stanovništva, t.j. 6,5 miliona duša, nalazi svoje izdržavanje u zanatskoj
delatnosti, 1 oktobra 1931 g.
bilo je u Nemačkoj 1,383.438 zanatskih radnji, podeljenih na sledeće grupe:
Odelo i
obuća
483.873
Građevinarstvo 250.033
Ishrana 234.648
Izrada
predmeta za kućnu upotrebu 206.843
Drvodelje
170,798
Hartija i
štampa
25.379
Ostalo 11.863
Na
hiljadu stanovnika došlo je prosečno 22,4 zanatskih radnji, a u nekim oblastima
(n. pr. Wurttemberg) čak 35,2. Pored majstora, — sopstvenika radnje — radilo je
neposredno u zanatstvu 1,055.000 kalfi i pomočnika i 650.000 šegrta, a broj
članova porodice, koji pomažu u radnjama, iznosio je 175.000.
Zanatska organizacija
Ustrojstvom zanatske organizacije, nacionalni socijalizam želi da stvori
zanatstvu mogućnost, da se razvije pored industrije i naporedo s njom. Makoliko
je to u zemlji, koja je u tome stepenu industrijalizovana kao Nemačka, vrlo
teško, nacionalni socijalizam smatra da se opstanak i razvoj zanatstva mora
obezbediti. Njega treba uputiti u pravce, koji ga neće dovoditi u neposredni sukob sa industrijom, u kome ono
kao slabije mora podleći.
Nacionalni socijalizam želi da stvori
takvo ustrojstvo zanatstva, koje će načela, na kojima se ono zasnivalo još i
pre kapitalističkoga doba, primeniti u sadašnjosti, menjajući spoljna obeležja,
ali zadržavajući njihov duh. Radi se dakle o tome, da se zanatstvu vrati stari
tradicionalistički esnafski duh, nasuprot liberalnoga duha, iz koga su nikle
savremene privredne forme. Od zanatstva nacionalni socijalizam hoće da stvori
opet privrednu oblast, koja će se rukovoditi načelima tradicionalizma,
unutrašnje veze između materije i rada, patriarhalnoga odnosa između poslodavca
i radnika. Industrija neka stvara svoje masovne artikle. Zanatlija ima da
stvori baš tom duhovnom vezom između sebe i svoga proizvoda drugu vrstu
proizvodnje sa drugim osobinama, drugim odlikama i drugim krugom upotrebe. To je, ukratko, suština nacionalno socijalističnih pogleda na
zanatstvo.
Organizatorno je učinjeno sledeće:
zakonom od 29 novembra 1933 g. ovlašćeni
su minstar rada i ministar privrede da uredbodavnim
putem, na osnovu načela prinudne esnafske organizacije i principa voćstva,
izvrše izgradnju nemačkog zanatstva. Na osnovu toga zakona donesene su 15 juna 1934 god. i 18 januara 1935 g. uredbe, kojima je
stvorena prinudna organizacija zanatstva, koja obuhvata kako zanatske majstore,
tako i pomoćnike i šegrte.
U svakome srezu stvara se esnaf, koji
obuhvata jednu granu zanatstva. Na čelu svakoga esnafa stoji viši majstor, koga
postavlja pretsednik nadležne zanatske komore. Viši majstor postavlja esnafsko
veće od članova esnafa, kao i starešinu
kalfa, koji je član esnafskoga veća i stoji na čelu organizacije kalfa,
nameštenih kod majstora dotičnoga esnafa. Viči majstor ima pravo da odlučuje po
svima esnafskim pitanjima i da kažnjava članove esnafa, koji se njegovim
odlukama ne pokoravaju.
Svi esnafi jednoga sreza ujedinjeni su u
sreskoj zanatskoj organizaciji, a sve sreske zanatske organizacije jednog
komorskog područja stoje pod zanatskom komorom. Zanatska komora upravlja se po
principu voćstva. Njenoga pretsednika postavlja ministar privrede po saslušanju
šefa nemačkoga zanatstva, koji nosi naziv zemaljskog zanatskog majstora.
Zanatska komora je nadzorni vlast nad radom zanatskih organizacija svoga
područja, a istovremeno je i organ, koji u svome području sprovodi zanatsku
politiku, određenu od zemaljskog zanatskog majstora.
Vrhovna organizacija zanatstva je
centrala zanatskih komora, čiji je pretsednik zemaljski zanatski majstor. Na
taj način je celokupno zanatstvo organizatorno centralisano, stojeći pod
voćstvom zemaljskog zanatskog majstora. Ono ulazi kao zemaljska grupa u
organizatornu shemu privrede, sa kojom smo se napred upoznali.
V.
SPOLJNA TRGOVINSKA POLITIKA
1. Spoljno-trgovinski položaj Nemačke
Nikakav se planski privredni sistem ne može
zavesti u granicama jedne države bez autoritativnog regulisanja spoljne
trgovine. Pogotovu to važi za Nemačku, čija je industrija vezana za uvoz
stranih sirovina, za izvoz svojih proizvoda, a čija se ishrana još ne može obezbediti bez inostranstva.
Upoznali smo se ranije sa načelnim
stavom nacionalnoga socijalizma prema pojmu svetske privrede, svetskog
privrednog organizma. Ostaje nam da vidimo kakvu su praktična rešenja
rezultirala iz komponenata načela i konkretne nužde.
Nacionalni socijalizam odriče spoljnoj
trgovini, isto kao i unutrašnjem privrednom zbivanju, makakav samosvojni život.
,,Spoljna trgovina nije ništa drugo do sretstvo opšteg političkog zadatka
očuvanja i obezbeđenja naroda."1) Otuda se nameće državi ne
samo pravo već i dužnost da kontroliše, planira i vodi spoljnu trgovinu. Posle
Engleske, nijedna država u Evropi nije toliko upletena u međudržavne trgovinske
odnose i upućena na međunarodnu razmenu dobara kao Nemačka. No baš stoga
postavlja se nemačko i državnoj upravi nužno zadatak regulisanja spoljne
trgovine. Baš u spoljnoj trgovini državni uticaj mora biti naročito obazriv i
svestran, jer u toj oblasti svaka odluka može imati najsudbonosnijih posledica
za celu nacionalnu privredu.
Od kolike je važnosti, a istovremeno i
od kolike je komplikovanosti zadatak, koji se postavlja državi u regulisanju
spoljne trgovine, dokazuje okolnost da je u godini privredne depresije 1931 g.
nemačka privreda izvršila 40 do 50.000 pojedinačnih izvozničkih isporuka za
jedan radni dan.1)
Nemački se izvoz ne sastoji, kao n. pr.
izvoz iz Sovjetske Unije, iz nekoliko masovnih artikala. On je, naprotiv,
sastavljen iz mnogobrojnih diferenciranih predmeta, tako da za Nemačku može
teško doći u obzir državni izvozni monopol. A od kolike je važnosti za nemačku
privredu izvoz vidi se iz okolnosti, da je 1932 g., kada je nemačka industrija
radila samo sa 35,7% svoga kapaciteta, preko 3 miliona radnika radilo
isključivo za izvoz.2)
Ukupne cifre uvoza i izvoza smanjile su se, prema tome, do godine 1933
na gotovo 13 svoga iznosa u 1929 g. 1934 g. nastavio se pad izvoza, no uvoz se
je povećao. Ovo povećanje uvoza rezultira iz oživljavanje unutrašnje privredne
delalnosti, no ima za posledicu pogoršanje trgovinskoga bilansa. To je
pogoršanje naglašeno i time što su cene svih izvoznih dobara spale prosečno za 9,6% prema 1932 g. dok su cene uvoznih dobara pale prosečno samo
za 8,5%.
Nemački trgovinski bilans, aktivan u 1932 g. sa 1.073 mil. RM pokazuje
1933 g. samo još aktivu od 668 mil. RM, da bi u 1934 g. bio pasivan sa 284 mil.
RM. Pri tome se, međutim, pojavljuje u sve većoj meri plaćanje skripsovima,
tako da se samo za jedan deo izvoza dobijaju devize. Od 668 mil. RM, koliko je
iznosio višak izvoza nad uvozom u 1933 g., jedva je ušlo za za 500 mil. RM
deviza u Nemačku1). Istovremeno je, međutim
servis za inostrane zajmove iznosio u periodu od kraja septembra 1932 g. do kraja septembra 1933 g. 1.328
mil. RM 2).
2. Gazdovanje devizama
U ovoj situaciji donesen je ,,Zakon protiv izdajstva prema nemačkoj
narodnoj privredi", od 12 juna 1933 g.
Dajući poslednju mogućnost amnestije za devizne krivice, postigao je ovaj zakon
da je Rajhsbanci predate deviza u vrednosti od oko 100 miliona RM. Ovaj iznos
nije mogao biti dovoljan za servis po velikom inostranom zaduženju. Zlatna
podloga Rajhsbanke spala je usled toga od 806 mil. RM na dan 30 decembra 1932 g. na 386 miliona RM na dan 30
decembra 1933 g.3) Smanjenje zlatne podloge nije mogao sprečiti ni
zakon od 9 juna 1933, kojim je zaveden transferni moratorijum za sva plaćanja
inostranstvu po zaduženjima, nastalim pre jula 1931 g. Ova se plaćanja imaju
od 1 juna 1933 g. vršiti
samo još u nemačkim markama u naročitu kasu pri Rajsbanci.
Marta meseca 1934 g. zavedene su kontrolne ustanove za gazdovanje devizama. Ove ustanove su za važnije grane privrede
osnovane sa zadatkom, da raspoloživu količinu deviza prilagode ,,potrebi koja
rezultira iz živoga razvoja uvoza, da bi na taj način obezbedile najveću korist
u smislu stvaranja rada i oživljavanja privrede i sprečile nestašicu u
privrednim oblastima od životne važnosti."1) Kraće rečeno,
zadatak je kontrolnih ustanova da gazduju devizama i da raspoložive devize
raspodele prema stepenu nužnosti uvoza, koji tim devizama treba platiti,
Kontrolne ustanove ovlašćene su da utvrde količine sirovina, koje se u toku
izvesnoga perioda smeju nabaviti, i da donesu odredbe o zalihama, koje smeju držati zainteresovane industrije.
Prve
kontrolne ustanove obuhvatile su: pamuk, vunu, liku, neplemenite metale izuzev
gvožđa i čelika, kože i krzna. Jula meseca 1934 g; stvaraju se nove kontrolne
ustanove za druge privredne grane. Istovremeno i naporedno s tim dolazi do
regulisanja unutrašnjih cena, zabrana podizanja novih preduzeća, kao i do
čitavoga niza unutrašnjo-privrednih mera, sa kojima smo se gore upoznali.
Novi plan
Početkom avgusta 1934 g. dolazi za ministra privrede dr. Schacht, koji
istovremeno zadržava mesto pretsednika Rajhsbanke. Novčana, kreditna, devizna i
trgovinska politika spojene su, na taj način, pod rukovotstvo jedne ličnosti.
Krajem avgusta ministar privrede objavljuje t. zv. novi plan, prema kome treba
da bude organizovan celokupni kompleks pitanja u vezi sa nemačkom spoljnom
trgovinom.
Novi plan
zavodi kontrolu i organizaciju celokupnog nemačkog uvoza preko nadzornih ureda,
čija je kompetencija prema ranijim kontrolnim ustanovama znatno proširena. Uz
dotada ustrojenih 11 kontrolnih ustanova, koje se pretvaraju u nadzorne urede
prema novome planu, pridolazi još 10 novih, dok se istovremeno 4 već ranije
osnovane ustanove za nadzor nad agrarnim uvozom pretvaraju u nadzorne urede, uz zadržavanje
ranije
nadležnosti.
Celokupni uvoz
mora da ide neposredno preko tih utanova ili mora od njih biti odobren. Time je i celokupna
nemačka industrija stavljena pod kontrolu sirovina. Nadzorni uredi osnovani su
za sledeće artikle:
duvan;
mast za industrijsku upotrebu;
vuna i druga životinjska dlaka;
pamuk;
pamučno predivo i tkanine;
lika;
koža;
kaučuk i astbest;
čađ;
neplemeniti metali;
gvožđe i čelik;
drvo;
proizvodi povrtarstva, pića i ostale
namirnice;
ugalj i so;
mineralna ulja;
hemijski proizvodi;
svila, veštačka svila,
odelo i srodni
proizvodi;
krzna;
hartija;
tehnički proizvodi;
razna roba;
Uz ovo dodeljena je nadležnost nadzorne
ustanove još i ovim centralnim ustanovama za poljoprivredne proizvode:
Jaja;
mlečni proizvodi, ulja i masti;
životinje i
životinjski proizvodi;
žitarice,
stočna hrana i ostali poljoprivredni proizvodi.
Nadzorni uredi vrše svoju funkciju u dva
pravca: S jedne strane kontrolišu nabavku sirovina za indnstriju, odnosno uvoz, a s druge strane gazduju devizama. Nadzorni uredi za agrarni
uvoz imaju uvozni monopol, a pored njega još i
važnu funkciju prilagođavanja cena uvezenih agrarnih produkata unutrašnjem
nivou cena, o čemu ćemo niže
progovoriti. U svojoj funkciji kao devizno-kontrolni uredi, nadzorni uredi
stoje pod centralom za gazdovanje devizama pri ministarstvu
privrede odn. Rajhsbanci.
Cilj novoga plana je, da još potpunije
od ranijih normiranja sprovede sklad između uvoza i platežnih mogućnosti i da
obezbedi plaćanje uvoza. Glavne načelne linije novoga plana su sledeće:
1. Apsolutna saglasnost uvoza sa mogućnostima
plaćanja putem proširenja kontrole na svu robu. Time je izvršeno proširenje
birokratskoga aparata, no i uprošćenje uvoza, jer se ranije uvoz, dozvola za
uvoz i dodeljivanje deviza nisu poklapali u pogledu nadležnosti
administrativnih organa, dok novi nadzorni uredi obuhvataju kontrolu uvoza, davanje uvoznih dozvola i dodeljivanje deviza.
2. Na mesto postojećih ugovora sa drugim
zemljama, koji sa klauzulom najvišeg
povlašćenja sprečavaju ostvarenje spoljno-trgovinske ravnoteže, novi plan
favorizira stvaranje sporazuma na preferencijalnoj bazi.
3. Obezbeđuje se snabdevanje industrije sirovinama u najvećem mogućem stepenu.
4. Izvoz se
olakšava jednostavnijom procedurom i mogućnošću stvaranja fonda za eksportne
premije.
Novi plan dovodi uvoz u zavisnost od priliva deviza iz izvoza i
ostvarenja kompenzacionih poslova. U svojim neposrednim posledicama novi plan
je nesumnjivo kočnica za zagranični promet dobara. U daljoj konzekvenciji je on
jedino moguće rešenje u teškoj situaciji, u koju je nemačka privreda upala.
Principijalno značenje njegovo je svakako veliko. ,,Novi plan, kaže Ringer”1),
pretstavlja odlučnu celinu; on podvrgava celokupnu privredu bez ikakvoga
izuzetka uticaju, nadzoru i voćstvu države. Država preuzima time, u času
ugroženja i opasnosti, vođenje i obezbeđenje privrede.
Novim planom treba da se celokupni zagranični promet dobara
jednoobrazno uredi i dovede u punu saglasnost sa unutrašnjim potrebama. Njegovi
rezultati počinju se već osećati. Dok je
1934 g. zaključena sa izvoznim deficitom od 284 miliona RM., iskazuje
trgovinski bilans za prva tri tromesečja 1935 g”1) pasivu od svega
31 milion RM. Tendencija trgovinskoga bilansa kroz tri tromesečja 1935 g.
pokazuje njegovo aktiviranje, koje se vidi iz sledećih brojeva:
uvoz
izvoz bilans (u mil. RM)
I tromesečje 1935 1.116
967 — 149
II
,, ,, 1.010 995
— 15
III
,, „ 067 1.100
+ 133
Celokupni zagranični trgovinski promet Nemačke za prva tri tromesečja 1935 g. izgleda ovako (u mil. RM):
svega: žive ži-
namirnice sirovine i gotova roba:
votinje: i pića: poluprera-
đevine:
uvoz 3.093
26 704 1.924 437
uvoz 3.062 2 52 553 2.455
O tome, da li novi plan pretstavlja
programsko rešenje forme, u kojoj će država nadziravati i upućivati spoljnu
trgovinu, vodi se u nacionalno socijalističnoj literaturi i stručnoj štampi
debata. Dok jedni smatraju da je novi plan doveo do izražaja i programske
težnje, dotle ga drugi, pa i sam njegov autor ministar privrede dr. Schacht,
tumače prolaznom merom, kojom se ima prebroditi konkretni kritični period.
Nesumljvo su pretpostavke, na koijma počiva novi plan, nacionalno
socijalistična pravna shvatanja o odnosu privrede prema državi. Time, što se
država potrudila da spoljnu trgovinu uredi po opštem i detaljno izrađenom
planu, ne zadovoljavajući se samo palijativnim merama, ona je stavila do znanja
da se tu radi o izvesnome sistemu. Pogotovo to postaje jasno, kada se uporedi
paralelizam između mera, kojima je regulisano unutrašnje tžište, i
spolino-trgovinskih mera.
Konkretno regulisanje, pojedinačne
formalnosti, koje novi plan utvrđuje, svakako nisu izraz principijalne
doktrinarne ideje, koja mu je dala pravnu osnovu, već su diktirane postojećom
nuždom. Ako se jednoga dana relacija između uvoza i izvoza, odnosno celi platni
bilans, u tolikoj meri popravi, da će opštih potreba strogoga gazdovanja
devizama, svakako će se izmeniti i sistem kontrole spoljne trgovine. Da će,
međutim, upravljanje spoljnom trgovinom ostati i dalje u državnim rukama, veoma
je verovatno. Potčinjavanje privrednoj politici ne može
biti potpuno ako spoljna trgovina
nije potpuno podvrgnuta smernicama državno-privredne politike.
3. Budući razvoj nemačke spoljne trgovine
Sistem
,,vodene dizalice"
Između cena na unutrašnjem nemačkom tržištu, na kojima je sazdana cela nemačka privredna politika, i cena na svetskome
tržištu, postoji veoma velika nivoska razlika. Ova razlika igra veoma važnu
ulogu, kako kod izvoza, tako i kod uvoza. Za nemački izvoz ona ima nepovoljno
dejstvo, jer nemački izvoznik ne može sa uspehom konkurisati na svetskome
tržištu radi visokih proizvodnih troškova svoje produkcije. S druge strane, ova
nivoska razlika ima povoljno dejstvo za nemački uvoz a naročito za uvoz
agrarnih produkata. Politikom staleža ishrane podignut je indeks poljoprivredne
proizvodnje od 1933 g. do septembra 1935 g. od 93,3 na 102,3 (1913=100), dok je
u isto vreme taj indeks u gotovo svima evropskim zemljama spao. U Francuskoj je na pr. indeks poljoprivredne
proizvodnje od 482 u 1932 g. pao na 321 u septembru 1935 g., a indeks za
životinjske proizvode spao u istome periodu od 505 na 369. U Švajcarskoj je pao
indeks od 122 u 1932 g. na 114 u septembru 1935 g. U Poljskoj je indeks pao od 100 u 1928 g. na 48,9 u
1932 g. i 37,9 u septembru 1935 g. U Mađarskoj od 100 u 1925/27 g. na 53,7 u
1934 g. U Kanadi od 100 u 1926 g. na 66,6 u 1934 g. Da bi nemačka agrarna
proizvodnja bila rentabilna, što je glavni cilj poljoprivredne politike staleža
ishrane, ovaj se brižljivo stara da cene agrarne proizvodnje stabilizuje na
visokome nivou, protivno tendencijama na svetskoj pijaci. Otud velika
diskrepancija između cena za agrarnu produkciju na svetskome tržištu i cena na
nemačkom unutrašnjem tržištu.
Dejstvo ove razlike u cenama iskorišćava mehanizam nadzornih ureda za
uvoz agrarne proizvodnje. Razliku između svetske i unutrašnje cene, koja može
biti veoma znatna, zadržava za sebe centralna nadzorna ustanova odnosno država,
puštajući uvezenu inostranu robu u promet jedinoj po onoj ceni, koja je
utvrđena za domaći agrarni proizvodi. Ovaj se princip naziva ,,principom vodene
dizalice" (Schleu-senprinzip). Cena uvezenog agrarnog proizvoda diže se do
nivoa unutrašnje cene, kao tada koja se u vodenoj dizalici diže do veće nivoske
visine, pa se tek tada pušta u promet. Dobit od ovoga dizanja na unutrašnji
nivo cena zadržava država i može ga iskoristiti da s druge strane spusti
industrijski proizvod, namenjen izvozu, do niskoga nivoa
cena na svetskome tržištu. Drugim rečima, ova dobit ima
da služi kao izvozna premija,
Efekat ovoga mehanizma je veoma složen. S jedne strane njime se sprečava
da inostrana konkurencija može oboriti cene na unutrašnjem tržištu agrarnih
proizvoda i time dovesti u pitanje celu politiku staleža ishrane, pa i uopšte
privrednu i socijalnu politiku. S druge strane, ovako postignutom dobiti
olakšava se izvoz, a time se omogućava povećanje priliva deviza, koji je za
uvoz od neophodne potrebe. Potrošač, istina, na taj način nema koristi od niskih cena na svetskome tržištu, no podela
na potrošače i na proizvođače je u usavršenom privrednom organizmu, kakav
pretstavlja nemačka privreda, od veoma sumljivoga značaja. Niti se može jedna
grupa izdvojiti kao grupa samo-potrošača, niti postoje samoproizvođači.
Odrzavanjem rentabiliteta agrarne proizvodnje sprečava se proletarizovanje
seljaka i time povećavanje ponude na tržištu radne snage. S druge strane,
favoriziranje izvoza omogućava oživljavanje privrede, od koga imaju koristi
najširi krugovi. Između svih privrednih subjekata u jednoj narodnoj privredi
postoji tesna interesna povezanost. Od nje polazi privredna politika
nacionalnoga socijalizma i u ovome slučaju. Ona posmatra koristi od svoga
sistema spoljne trgovine sa gledišta narodno-privredne celine. A ta korist
nesumnjivo postoji.
Glavni
propagator ovoga sistema vodene dizalice, dr. Herman Reischle, jedan od
glavnih saradnika Darreovih, kaže o tome sistemu:1) ,,Ubrzana
izgradnja takvoga sistema vodenih dizalica... proizvela bi utvrđene odnose
između uvoza i izvoza. U tom utvrđenju može nemački narod sačekati u miru, dok
se drugi napolju, na svetskome tržištu, dovoljno ne naratuju da bi bili posle
spremni za novu regulisanu izgradnju međusobnih odnosa narodnih privreda."
Preorijentacija
nemačkoga uvoza
Za budući razvoj nemačke spoljne
trgovinske politike dve su pojave od najveće važnosti: preorijentacija
nemačkoga uvoza i oslobođenje industrije od inostranih sirovina.
Nacionalno socijalistična politika traži
da se nemački uvoz orijentiše prvenstveno prema onim zemljama, koje apsorbuju
nemački izvoz. Na mesto svetske privrede stavlja se međusobna razmena dobara
među državama, koje su po svojoj privrednoj strukturi upućene jedna na drugu.
Za ovaj pravac spoljne trgovinske politike stvoren je izraz ,,privreda velikih
prostora" (Grossraumwirtschaft).
Prešlo bi okvir ovoga dela, ako bismo se upustili u planove nemačke spoljno-trgovinske
politike u ovome pravcu. Nacionalni socijalizam smatra da je vreme slobodne
trgovine konačno prošlo. Razvoj pojedinih narodnih privreda, koje su se sve
više u sebi upotpunjavale, doneo je posledicu da slobodna međunarodna trgovina
uništava produktivne snage narodno-privrednih organizama. Mogućnost za razvoj
nacionalnih produktivnih snaga postaje jedinim merilom za trgovinsko-političke
odluke.
,,Time se niukoliko
ne sprečava međudržavna privredna razmena, štaviše se ona može nesumnjivo i unaprediti.
Ali oblici i metode kao i pravac te razmene doživljavaju korenitu promenu.
Najviše povlašćenje sve se više zamenjuje dvostranim ugovorima o preferencijama
i kontingentima, sve se više iz opšte svetske privrede iskristalisavaju
pojedinačne međudržavne privredne grupe."2)
,,Gossraumwirtschaft", međudržavna privredna grupacija, koju
nemačka spoljna trgovinska politika želi da ostvari, imala bi da obuhvati pored
nje agrarne države srednje i istočne Evrope. No ova promena u pravcu spoljne
trgovine zahteva stvaranje tolikih preduslova, da se ona zasada može shvatiti
kao tendencija, čije će ostvarenje tek kroz niz godina moći da dođe do
konačnoga oblika. Svakako da je Nemačkoj ovaj rad znatno olakšan osnovnom
pretpostavkom za ovakve zamašne planske radove: autoritativnim odnosom države
prema privredi.
Domaća
proizvodnja industrijskih sirovina
Iz iste pretpostavke, zasnovane na nacionalno socijalističnoj doktrini a diktirane i konkretnim prilikama, omogućen je i
drugi veliki zadatak, koji je nacionalno socijalistična privredna politika sebi
postavila: što veće usavršavanje proizvodnje industriijskih sirovina u zemlji.
Na prvo mesto dolazi tu tekstilna
industrija, čije se potrebe u sirovinama pretežnim delom moraju pokrivati
uvozom iz inostranstva. Godišnja potreba u inostranim tekstilnim sirovinama
iznosi:
23.000 t. lana;
20.000 t. konoplje;
400.000 t. pamuka;
155,000 t. vune;
100.000 t. jute;
62.000 t. ostalih materija.
Ukupna vrednost ovih tekstilnih sirovina pretstavlja sa sumom od oko
jedne milijarde RM najveću stavku u nemačkome uvozu. Prema ovome uvozu nemačka
unutrašnja proizvodnja ovih sirovina izgleda ovako;
4.000 t. lana;
200 t. konoplje;
15.000 t. vune;
20 do 30.000 t. veštačke svile;
3.000 t. veštačkog svilenog prediva;
Pošto na taj način domaća proizvodnja
može da pokriva 6 do 7% ukupne
potrebe,
postavlja se zadatak da se, u cilju uštede u devizama, što više favorizira
proizvodnja domaćih tekstilnih sirovina.
U pogledu povećanja proizvodnje vune nema mnogo izgleda. Sadašnji broj
ovaca (ispod 3 miliona komada) mogao bi se tek kroz 10 godina popeti na 10
miliona komada.1) No time bi bila postignuta granica, povučena
mogućnošću tla, ali ne bi bilo postignuto ni izdaleka oslobođenja od uvoza
inostrane vune.
Isto je tako nemoguće proizvoditi u
Nemačkoj pamuk. Svi pokušaji u tome pravcu pokazali su apsolutno negativan
rezultat.
Sa lanom već stoji bolje. Površina zasađena lanom spala je u vremenu pre
1933 god. na 6.000 ha. Stalež ishrane izradio je za 1934 g. plan sađenja lana, po kome je u
toj godini zasađeno lanom oko 8.900 ha. Za 1935 g. povišena je ova površina na 30.000 ha, da bi za 1936 g. plan
predvideo dalja znatna povećanja. Cilj ovog forsiranog povećanja proizvodnje
lana je, da se postepeno potisne u
izvesnoj
meri pamučno platno lanenim, tkanim iz domaće sirovine.
Ustvari se znatnije potiskivanje inostrane vune i pamuka može očekivati
jedino od vestačkih prediva, proizvedenih od drvene celuloze. Tu dolazi u obzir
veštačka svila (t. j. beskrajni konac), i veštačko svileno predivo (t. j.
kratki konci). Tkanine iz ovih veštačkih vlakana ne mogu biti upotrebljene do
za izvesni ograničeni broj proizvoda. No mešanjem ovih vlakana sa vunom,
pamukom, a naročito lanom, dobijeni su dobri rezultati. Prema planu, koji je izradio
Ministar privrede sa industrijom veštačke svile, treba u narednim godinama da
se poveća proizvodnja od 40.000 tona veštačke
svile i 12.000 tona veštačkog svilenog prediva u 1934 g., na 70.000 tona veštačke svile i 100.000 tona veštačkog
svilenog prediva.
Ne manje važno je pitanje emancipacije od uvoza inostranih mineralnih
ulja, pogonskih sretstava za eksplozivne motore i maziva. Ukupna potreba
nemačke industrije iznosila je u 1933 g. oko 4 miliona tona proizvoda od
mineralnih ulja i tera. Od te količine dala je domaća proizvodnja oko 35%,dok je oko 2 i po miliona tona morale
biti uvezeno. U potrošnji pogonskih sretstava učestvovala je unutrašnja
proizvodnja u relaciji, koja se vidi iz sledeče tabele:
Potrošnja pogonskih sretstava u
1933 g.:
domaći: uvezeni:
benzin 174.000 t. 905.000 t.
benzol 233.700 t. 33.600
t.
gasno ulje 110.000 t. 474.000 t.
špiritus 126.000 t. —
--------------------------------------
ukupno: 643.700 t. 1.412.600 t.
To znači, da je 1933 g. tek 31% potrošnje pogonskih sretstava
mogao biti pokriven unutrašnjem proizvodnjom.
Staranje za podizanje unutrašnje proizvodnje mineralnih ulja pokazalo je
izvesnoga uspeha. Tako je od 175.000 tona
u 1930 g. porasla unutrašnja proizvodnja mineralnih ulja na 313.000 tona u 1934
g. Za prva tri meseca 1935 g.
izvađeno je u raznim revirima svega 107.000 tona. Istraživanje
i vađenje mineralnog ulja prepušteno je, doduše, formalno privatnim društvima
uz naročitu koncesiju. Ustvari stoje, međutim, ta društva pod najstrožijom
kontrolom države, koja za bušenja daje kredite od 50% troškova bušenja. Ovi se
krediti vraćaju državi jedino ako su bušenja imala uspeha. Ipak, i pored
najupornijih nastojanja, nema izgleda da će Nemačka na toj bazi da reši problem
svoga snabdevanja pogonskim sretstvima.
Mnogo se više nade stoga polaže u pogonska sretstva koja se dobijaju iz
uglja. Iz proizvodnje koksa dobija se, kao sporedni produkat, benzol. Njegova
proizvodnja zavisi od veličine potrošnje koksa. Sa povećanjem industrijske
delatnosti, ova se potrošnja znatno podigla a istovremeno s njome i proizvodnja
benzola. Od 234.000 tona u 1933 g. treba, po predviđanjima Tehničko-hemijskog
instituta Tehničke visoke škole u Berlinu, proizvodnja domaćega benzola da
poraste na 525.000 tona u sledećim godinama.
Velike se nade polažu i na proizvodnju benzina iz mrkoga uglja. U tome
smislu je država uzela inicijativu stvaranjem prinudne zajednice proizvođača
mrkoga uglja, koja treba da preuzme staranje za proizvodnju ovakvoga benzina
putem hidriranja mrkoga uglja. 1934 g. proizvedeno je oko 100.000 tona
pogonskih sretstava hidriranjem uglja. Posle stvaranja prinudne zajednice
očekuje se znatno povećanje ove proizvodnje.
No s druge strane prešlo se i na upotrebu sasvim novih pogonskih
sretstava. Tako se naročito propagira upotreba drvenoga gasa, pa se za
adaptiranje automobila i nepokretnih postrojenja upotrebi toga gasa daju i
znatni državni krediti, uz istovremeno sniženje poreza. Do 1 aprila 1935 g.
bilo je u Nemačkoj u pogonu preko 1.300 motornih vozila, koja upotrebljavaju
drveni gas za pogonsko sretstvo. Isto tako se propagira i upotreba drugih gasova, na pr. svetlećeg gasa,
propana, butana i raznih ugljovodonika. Za izvesna vozila propagira se upotreba
motora na paru i t. d.
Odvelo bi nas daleko da damo opšti pregled svih mera, koje je nemačka
preduzela radi svoga što većeg oslobođenja od inostranoga uvoza industrijskih
sirovina. Iz ovih nekoliko primera vide se tendencije, koje nacionalno
socijalistični režim svesno naglašava i potstrekava svim svojim autoritetom.
Mada sama nacionalno socijalistična doktrina nema sa ovom delatnošću u
pravcu emancipacije nemačke industrije od stranih sirovina neposredne veze,
ipak je država, organizovana po
načelima koja iz ove doktrine proističu, preduslov za ovakav rad. Ako se narodna
privreda shvata kao organska celina, kao jedinstven organizam, može se račun
rentabiliteta postaviti sa privatno-privredne na narodno-privrednu bazu.
,,Nerentabilnost
u privatno-privrednom smislu može se podneti ako je za opšti interes neophodna.
Korist za celinu, koja proističe iz žrtava pojedinaca, daje centralnome voćstvu
sretstva u ruku, da može dejstvovati u smislu izjednačenja i pomaganja."1)
VI.
NOVČARSTVO
I KREDITNA POLITIKA
1. novac
Reforme, koje je nacionalno
socijalistični režim zaveo u oblasti novčarstva, kreditne politike i berzanskog
života idu za tim, da obezbede u ovoj vrlo važnoj oblasti privrednoga zbivanja
predominaciju državnoga uticaja. Makoliko bio zahtev za stvaranjem te
predominacije u skladu sa nacionalno socijalističnom doktrinom, ipak se pri
njegovom ostvarenju polazilo prvenstveno sa gledišta praktične privredne
politike.
Radilo se, pre svega, o tome da država
za svoju privrednu politiku raspolaže što većim uticajem na novčarstvo. Bez
toga uticaja ne bi bilo ni moguće sprovoditi plan za podizanje privredne
delatnosti sa izgledom na veći uspeh.
Unapred treba podvući da se dosadašnje
reformistične mere u oblasti novčarstva i kreditne politike ne mogu smatrati
konačnim i da su tek početak jedne izgradnje, koja će svakako ići naporedno sa
izgradnjom nacionalno socija-lističnog privrednog sistema u ostalim oblastima
privrednog života.
Glavni smerovi do sada sprovedenih
reformi idu za stvaranjem zavisnosti novčanih zavoda od opštih privredno-političkih
ciljeva, kao i za što većim prilagođavanjem kreditne politike potrebama
privrede. Totalitarni stav nacionalno socijalistične države udario je svoj
pečat i na mere koje su preduzete u oblasti novčarstva, kao i na mere kojima
država utiče na novčano i kreditno tržište. Ipak, organizacija novčarstva je
još daleko od toga, da u punome smislu odgovara nacionalno socijalističnoj
doktrini.
Politika
otvorenog tržišta
Prva mera, koju je nacionalni socijalizam preduzeo, bila je promene
statusa Rajhsbanke. Pre svega je konačno oduzeto pravo emitovanja novčanica
narodnim bankama drugih nemačkih zemalja u granicama Rajha. Taj privilege bile
su zadržale novčanicne banke Bavarske,
Wurttemberg-a,
Saksonije i Badena. Na osnovu njega bilo je u opticaju 170 miliona RM
novčanica. Od mnogo većega značaja je, međutim, izmena Zakona o Rajhsbanci od
27oktobra 1933 g. Na osnovu ove izmene ukinuta je
njena samostalnost. Njenoga pretsednika i članove njenoga direktoriuma
postavlja u buduće šef države. Njeni činovnici izjednačeni su sa državnim činovnicima.
Pored ove organizatorne izmene, kojoj je cilj da obezbedi apsolutni
uticaj države na Rajhsbanku, doneo je Zakon od 27 oktobra 1933 g. vrlo značajnih promena u mogućnostima tržišne politike
banke. Rajhsbanka je dobila pravo da može, u cilju regulisanja novčanoga
tržišta, kupovati pored robnih menica i razne dugovinske zapise i na osnovu
njih izdavati novčnice. Ova novina, t. zv.
politika otvorenog tržišta, ulazi kako u pitanje uticaja banke na novčano
tržište, tako i u pitanje pokrića novčaničnog opticaja. Rajhsbanci je data
mogućnost da svoj uticaj na novčano tržište u veoma znatnom obimu poveća.
Politika
otvorenoga tržišta praktikuje se već od ranije u Engleskoj i u Sjedinjenim
Američkim Državama. No dok ona u tim zemljama ima za cilj da spreči preterani
uticaj fluktuacija zlata na novčano tržište, njome se u Nemačkoj išlo na
postizavanje drugoga efekta,
jer o tim fluktuacijama na nemačkom tržištu ne može biti ni govora. Politika
otvorenog tržišta u Nemačkoj ima za cilj da sa novčanog tržišta raspoloživa
sretstva prebaci na tržište kapitala, drugim rečima da stimulira privatnu
investicionu delatnost kao i da omogući Rajhsbanci efikasniju kreditnu
politiku. Ograničenje kreditne politike Rajhsbanke na diskont trgovačkih menica
je u vreme skučenja privredne delatnosti onemogućilo da se potrebe privrede za
kreditom u dovoljnoj meri zadovolje.
Novčanični opticaj
No ne manje važno je i načelno značenje politike otvorenog tržišta za
pitanje pokrića novčaničnoga opticaja. Time, što je omogućeno Rajhsbanci da na
osnovu vrednosnih papira izdaje novčanice, otstupilo se odlučno od osveštanih
načela pokrića novčaničnoga opticaja. Opticaj je time postao manipulisanim
novcem, koji svoju vrednost crpe, ustvari, iz državnoga autoriteta. Zlato i
devizni stok, koji su se u Rajshbanci zadržali, služe za regulisanje
inostranoga plaćanja. Trgovačke menice i hartije od vrednosti, na osnovu kojih
se izdaje novčanice, ustvari sa više merilo za novčanični opticaj a ne pokriće
u klasičnome smislu. Opticaj, odn. novčanice, ne crpe svoju vrednost ni iz
zlatnog odn. deviznog pokrića, niti iz robnih menica ili vrednosnih papira. One
su sretstvo plaćanja sa postojanom vrednošću na osnovu toga, što ih država kao
takvo izdaje i što državni autoritet izaziva veru da u njihovoj vrednosti neće
nastupiti znatne izmene. Politika izdavanja novčanica, koje su postale,
ustvari, pravi novac, prestala je da bude samostalni domen privredne politike i
stupa u korelativne odnose sa celokupnom državnom politikom, a naročito sa
konjunkturnom politikom i regulisanjem cena. Vrednost opticaja platežnih
sretstava, odn. njeno utvrđivanje, postalo je stvar državne privredne politike.
Kao dopuna toga sistema manipulisanje
vrednosti novca nephodna je centralisana devizna politika, uz koju ide i zabrana izvoza i uvoza domaćeg novca. Na taj se način
postizava nezavisnost vrednosti novca od inostranih uticaja i Rajhsmarka se
pretvara u čisto unutrašnju valutu, čiji kurs ne određuju nikakvi drugi momenti
do situacija na unutrašnjem tržištu, koju diriguje država.
Novac tako dobija dva kursa: unutrašnji
i spoljašnji. Unutrašnji je strogo manipulisan. Spoljašnji zavisi od tržišnih
zakona i raznih drugih uticaja na inostranom novčanom tržištu. Između
unutrašnjeg i spoljašnjeg-kursa postavlja se država putem svoje novčanične
banke, koja svojom deviznom i novčanom politikom na osnovu svoga monopolnoga
položaja sprečava da inostrani uticaji mogu imati jačega dejstva na unutrašnji
kurs. Dopuna ovoj brani je državna kontrola uvoza preko poznatih nam 25
nadzornih ureda. Dirigovane od jedne iste ličnosti, trgovinska, opticajna i
devizna politika, kao korelativne grane jedne, iste državne privredne politike,
imaju zajednički cilj. One se međusobno dopunjavaju
i
podešene su jedna prema drugoj.
Regulisanjem opticaja u izloženom smislu
nije, međutim, potpuno obezbeđeno nastupanje onih dejstava, za kojima novčana
politika teži. Videli smo da nacionalno socijalistična doktrina ukazuje na
predominantni značaj žiralnoga novca, čiji iznos prelazi monetarni novac i čiji
je uticaj u razvijenom privrednom životu sve veći. Želja za manipulisanjem
žiralnim prometom je jedan od osnovnih razloga
za doktrinarni
zahtev etatizacije banaka.
Od kolike je važnosti za ovakav zatvoren
sistem, kakav je stvoren u Nemačkoj silom prilika a pod uticajem nacionalno
socijalističnih shvatanja, potreba za dirigovanjem žiralnoga novca, pokazuju
sledeći podaci: Ukupni novčanični opticaj je izneo novembra 1934 g. 5.756 mil.
RM. Žiro promet Rajhsbanke iznosio je u istome mesecu 46.873 mil. RM.
Poštansko-čekovni promet je u istome mesecu iznosio 10.225 mil. RM.1)
Prema tome je žiro promet Rajhsbanke bio 8 puta veći od opticaja, a
poštansko-čekovni promet izneo je 178% opticaja. Uz ovo dolazi i privatni žiro
promet.
2. Banke i kredit
Problemi kreditne politike
i etatizacije banaka
Iz problema žiralnoga novca
proizilazi problem kreditne politike. Ako država želi da zadrži svoj položaj
prema privrednome životu, ona mora obuhvatiti svojim autoritetom i ovu njegovu
oblast. Njen uticaj na kreditnu politiku je od vrlo velikoga
značaja, jer sa te strane može privatna spekulacija
dejstvovati na privredni život u velikoj meri.
Pitanja, koja je morala država rešiti, bila su dakle sledeća;
Kontrola nad bankama ili njihova etatizacija; uređenje kreditnih
poslova; razvoj tržišta kapitala;
pitanje kamate. Nacionalno socijalistična država morala je iz svoga
totalitarnoga stava naći po tim pitanjima rešenje, a mogla je to utoliko lakše,
što je njen načelni stav prema privredi omogućio intervencije u svakome obimu.
Postavilo se veliko pitanje: Je li u datim privrednim okolnostima
oportuno sprovesti stoprocentno zahtev doktrine i početi sa načelnom
etatizacijom banaka, pa sa te polazne tačke rešavati i sve ostale probleme,
koji sa tim stoje
u vezi ?
Ovim je
pitanjem imao da se pozabavi naročiti obor, na čije je čelo stavljen pretsednik
Rajhsbanke, Odbor je započeo svoj rad u jesen 1933 g. i završio ga posle godinu
dana, novembra 1934 g. Na osnovu rezultata, do kojih je došao odbor u svome
radu, donesen je 4 decembra 1934 g. Zakon o kreditnom poslovanju (Reichsgesetz
uber das Kreditwesen). Ovaj zakon ima okvirni karakter i određuje Opšte linije i pravac reorganizacije
bankarstva. Uz nacrt Zakona, koji je predložen šefu države, izrađen je i
detaljno obrazloženi popratni izveštaj, koji objašnjava osnovne polazne tačke za odredbe Zakona.
Obrazloženje
Zakona polazi od doktrinarnoga stava države prema privredi na osnovu nacionalno
socijalističnih gledišta. ,,Nacionalno socijalistična država ima da ispuni
prema narodu mnogo obimnije zadatke nego raniji liberalistično-marksistički
režim, pa ne može dopustiti da se stvari razvijaju same od sebe kao u liberalističnoj
eposi."1) Tražeći da država aktivno učestvuje u izgradnji novog bankarskog i kreditnog-sistema,
obrazloženje produžava:
,,Stvaranje
novčanog i kapitalnog tržišta, koje odgovara zadacima nacionalno socijalistične
države, mora biti srž svake reorganizacije... Prema ovom osnovnom gledištu
moraju se podesiti stoga sve
zakonodavne mere, i nijedan od tangiranih instituta ili organa ne sme ostati
van ovoga regulisanja."
Pitanje etatacije banaka rešeno je Zakonom od 4 decerobra 1934 g.
negativno, Banke su ostale, u načelu, u privatnim rukama. Za ovo rešenje daje
obrazloženje govor, koji je održao pretsednik Rajhsbanke dr. Schacht u Kiel-u u
Institutu za svetsku privredu.2)
,,Pitanje
o tome, treba li hteti etatizaciju ili naprotiv sprečavanje podržavljenja, nema
aktuelni interes, kada se radi o tome da se sve mere skoncentrišu u jedinu
tačku spasavanja postojeće privrede, njenog što bržeg" izvođenja iz krize
i unapređivanja i konsolidacije u oblasti kredita. Promena jednoga sistema ni
iz daleka ne garantuje i promenu sprovođenja. Ne radi se o sistemu, o obliku,
već o duhu koji čovek u oblik unosi. Ja mogu da zamislim etatizovano
bankarstvo, koje odlično funkcioniše ako su ljudi koji ga vode nadahnuti pravim
duhom. Ali sistem sam neće sprečiti najgora izvrtanja, ako ljudi ne učine
svoje. Zato se neposredni praktični zadatak reforme bankarstva ne sastoji u
zameni jedne organizacione forme drugom, već u prvome planu stoji zahtev
reforme načina mišljenja, stava pojedinih upravljača prema državnoj i narodnoj
celini. I kada govorimo o nacionalno socijalističnoj reformi bankarstva, moramo
držati pred očima da nacionalni socijalizam nije spoljni sistem već unutrašnji
način mišljenja. Tim načinom mišljenja treba ispuniti upravljače i nosioce
novčarstva, kreditnog poslovanja i bankarstva. Od sporednoga je značaja da li
imamo etatizovano ili privatno bankarstvo ili oboje. Odlučuje to, da imamo
nacionalno socijalistično bankarstvo."
Kontrola nad bankama
Umesto za etatizaciju, Zakon se odlučio za kontrolu nad bankarstvom.
Argumentišući protiv etatizacije, odbor za ispitivanje bankarstva pozvao se i
na nacionalno socijalistični zvanični program, u kome etatizacija banaka nije
predviđena, a prema kome država ima da diriguje privredu, no ne i da sama
privređuje. Pored ove argumentacije je odbor uzeo u rasmatranje razloge zbog
kojih se traži etatizacija i došao do zaključaka da oni proističu prvenstveno
iz toga, što su se ranije kontrolne mere pokazale nedovoljno efikasnim.
Smatrajući da zaista pasivna kontrola nema dovoljno
mogućnosti da spreči zloupotrebe, Zakon je stvorio čitav niz preventivnih
kontrolnih mera pa je u nekim pitanjima stvorio i mogućnost za aktivno dejstvo
države. Sistem, koji je usvojio Zakon od 4 decembra 1934 g. smatrao je
nacionalno socijalistični zakonodavac dovoljnim obezbeđenjem zahteva za
solidnim bankarstvom i za mogućnošću upravljanja bankarstvom prema smerovima
državne privredne politike. Pogotovu su žirarni promet i kreditna politika
stavljeni u veliku zavisnost od države.
Za kontrolu nad novčarstvom postavljena je naročita ustanova, kojoj
stoji na čelu pretsednik Rajhsbanke, a članovi su joj potpretsednik Rajhsbanke,
jedno lice postavljeno od šefa države i po jedan državni sekretar ministarstava
finansija, privrede, ishrane i poljoprivrede i unutrašnjih dela. Odluke donosi
pretsednik po saslušanju odbora. Neposredni nadzor nad bankama vodi naročiti
komesar za bankarstvo, koji ima najšira ovlašćenja i može propisati kazne do
100.000 RM za nepokoravanje njegovim naredbama. Za veće prestupe protiv
naređenja kontrolne ustanove ili komesara, kažnjava se i zatvorom.
No pored ovih privatnih
banaka postoji i 19 državnih banaka, koje su osnovane u toku godina radi
konkretnih potreba, koje su rezultirale iz posledica inflacije ili bankarskih
kriza, ili koje su osnovane od države radi naročitih ciljeva. To su pre svega:
Nemačka banka zlatnog diskonta (Deutsche Golddiskontbank), Reichskredit — A. G., Deutsche Verkehrs-kreditbank, Deutsche
Zentralg-enossenschaftskasse, Deutsche Rentenbank-Kreditanstalt, Deutsche Bau
und Boden-bank, i t. d. Ovaj veliki aparat novčaničnih zavoda znatno olakšava
dirigovanje politike na tržištu novca i kapitala.
Kontrola nad bankarstvom, kojom rukovodi
komesar, odnosno nadzorna ustanova pri Rajhsbanci, proteže se kako na spoljašni
razvoj novčanih zavoda, tako i na njihovo unutrašnje poslovanje. U pogledu prve
grane nadzora podleže kontroli svako osnivanje novih banaka, fuzionisanje,
učešće jedne banke u kreditiranju druge i sl. Za osnivanje filijala postoji
zabrana, kojoj je cilj da spreči širenje velikih preduzeća na račun malih, isto
tako podleže regulisanju i pitanje konkurencije među bankama, kome je cilj da
se omogući obezbeđenje egzistencije malim ustanovama u provinciji.
Kontrola poslovanja propisuje, da zbir
obaveza novčanoga zavoda bude uvek u tačno fiksiranom odnosu prema višim
sopstvenoga kapitala, odn, ne sme da prekorači izvesnu visinu, koja se utvrđuje
za svaki zavod ponaosob u relaciji prema njegovom sopstvenom kapitalu. Jednoj
ličnosti, — prirodnoj ili pravnoj, — ne sme se odobriti kredit u većoj visini
od određenoga procenta sopstvenoga kapitala zavoda. Taj procenat određuje
nadzorna ustanova. Članovima upravnog i nadzornog odbora kao i upravnicima
novčanih zavoda mogu ovi odobriti kredite jedino na osnovu jednoglasne odluke
odgovornih lica i uz izrečno odobrenje upravnoga odn. nadzornoga odbora. (Udeli
u dobiti ne smeju se upravljačima, odnosno članovima upravnih ili nadzornih odbora,
isplaćivati u celini. Jedan deo tih udela zadržava novčana ustanova za
obezbeđenje eventualnog oštetnog zahteva prema dotičnoj ličnosti. Procenat
udela, koji se zadržava, određuje nadzorna ustanova.
Kreditni zavodi moraju raspolagati
stalno rezervom gotovine, koja se sastoji iz kasene gotovine kao i aktivnoga
salda kod Rajhsbanke i Postanske štedionice. Sem toga kreditne ustanove su
obavezne da određeni procenat svojih obaveza drže u trgovačkim menicama sa
rokom dospelosti do 90 dana i u vrednosnim papirima, koji se mogu lombardovati.
Zbir akcija i udela drugih preduzeća, koje drže u rukama kreditne ustanove, ne
sme preći određeni procenat osnovnoga kapitala dotične ustanove.
Nadzorna ustanova je ovlašćena da
propiše regulisanje žiro prometa i da odredi, u koliko se žiro promet ima
vršiti isključivo preko Rajhsbanke ili ustanove poštansko-čekovne Isužbe.
Zadatak nadzorne ustanove je, prema
Zakonu od 4 decembra 1934 g., da se stara za opšte privredne interese u
kreditnoj i bankovnoj politici. Dalje ima ona da se stara da se bilansi sviju novčanih zavoda redovno kontrolišu Nezavisno od ove kontrole može
nadzorna ustanova propisati i druge revizije, a može narediti i bankama da se u
svome poslovanju drže izvesnih propisa, koji nisu u samome Zakonu sadržani.
Komesar za bankarstvo je ovlašćen da
može preduzeti sve revizije i kontrole u novčanim zavodima, koje smatra
potrebnim. On može narediti saziv upravnoga odbora ili zbora akcionara ako mu
to kod izvesne banke izgleda potrebnim. U slučaju nužde može doneti sve odluke,
koje pravila izvesne banke rezervišu za upravni odbor ili zbor akcionara.
ZAKLJUČAK
Da bacimo, na kraju, konačni poged na celokupnu idejnu
zgradu nacionalnoga socijalizma i na skup mera, koje je priveo u delo u toku
svoje dosadasnje trogodišnje vladavine u Nemačkoj.
I.
DOKTRINA
Ma koliko ne bila izgrađena u detalje, doktrina
nacionalnoga socijalizma ipak
pretstavlja idejnu celinu. Univerzalističkome pravcu u socijologiji, iz koga je
proizašla, ona je dodala svoje elemente, — u prvome redu svoj nacionalizam, — i
time stvorila svoj sopstveni sistem, koji, mada nepotpun, ipak nosi obeležja
celinskoga gledanja na svet.
Okolnost, što je nacionalno socijalistična doktrina i
pre no što je došla sama u sebi do konačne idejne izgradnje, morala da se
upusti u dnevnu političku borbu kao prograrn političke stranke, nesumnjivo nosi
krivicu za njenu delimičnu nesavršenost i za praznine, koje u njoj često
srećemo. Doktrinari nacionalnoga socijalizma morali su, u svojim rasmatranjima,
voditi radi te okolnosti mnogo računa i o praktičnom političkom efektu svojih
izlaganja. Otuda su ta izlaganja često nedovoljno naučna i površna. Osnovna
misao, koja leži u njima, često je pokrivena čitavom bujicom sporednih
elemenata, koji se mogu
razumeti jedino iz veze između nacionalnoga socijalizma i dnevne politike.
Nacionalni socijalizam se, u sustini,
zadovoljio postavljanjem nekoliko osnovnih postulata. On je obradio temeljito i
svestrano samo ona pitanja, koja će biti merodavna za gIavne pravce njegove
praktične politike kada dođe na vlast. Tako je on, u suštini, postao više političkom
nego socijalnom ili ekonomskom doktrinom. No iz njegovih temelja, ko|i su
udareni njegovvim osnovnim shvatanjem može se nesumnjivo razviti i sveobuhvatna
društvena doktrina. Iz osnovnoga stava nacionalnoga socijalizma i njegovoga
gledišta na pojedina pitanja društvenoga života, koje je doktrina razradila,
govori jasno jedan filosofski sistem, koji još nije našao svoju konačnu formu,
ali sadržava sve osnovne elemente.
Zasada nacionalni socijalizam još
nema svoga velikoga misaonoga klasičara. Gottfried Feder, glavni idejni nosilac
nacionalnoga sociJalizma za vreme njegove borbe o vlast, nije razradio toliko
misaoni koliko politički deo doktrine. Mada Hitler naziva Federovo glavno delo
o nemačkoj državi na nacionalnoj i socijalnoj osnovi ,,katehizisom pokreta",
ipak je to u stvari katehizis nacionalnoga socijalizma kao političkoga pokreta
a ne kao filozofske, idejne zgrade.
Paralelizam, koji postoji između nacionalnoga
socijalizma kao političke stranke i nacionalnoga socijalizma kao gledanja na
svet, kao društvene filosofije, čini da se čisto idejni momenti teško mogu
izdvojiti od praktično-političkih. Idejni momenti su, u poređenju prema
političkim, kod samih doktrinara često zanemareni. Otuda može povrsno
rasmatranje dovesti do zaključka, da se kod nacionalnoga socijalizma uopšte ne
radi o makakvom društvenom idejnom sistemu već samo o praktično-političkom
programu.
Ipak, pored svega toga, iz doktrine nacionalnoga
socijalizma se mog'u izvaći elementi, koji nesumnjivo pretstavljaju osnovu za
jedno gledanje na svet, za jedan ,,Weltanschauung'", koji pruža mogućnost
da se pojedinim manifestacijama društvenoga života može odrediti mesto i
domašaj u celinskom društvenom zbivanju.
Naglasili smo, u toku izlaganja,
istorijsku povezanost nacionalnoga socijalizma i ukazali smo na to, da se on ne
sme shvatiti kao politički program, već kao jedan od savremenih oblika
idealističnoga posmatranja društvenih zvivanja. I tamo, gde se on pojavljuje
samo kao politički program, on je u tesnoj vezi sa svojom idejnom sadržinom. Delimična
oskudnost doktrine, njena stalna veza sa političkim momentima, ne menjaju ništa
na ovom osnovnom saznanju. Kao prvo i osnovno načelo filozofije nacionalnoga
socijalizma, — jer smatramo da se opravdano o takvoj može govoriti, — zaslužuje
pažnju njegovo shvatanje o predominaciji duha nad maiterijalnim momentima. Iz
duhovnoga on prilazi materijalnom. Istorija čovečanstva je za njega istorija
ideja. Društvena zbivanja su determinisana duhom društvene zajednice, u kojoj
se odigravaju. U ovome ne leži, doduše, nikakva originalnost nacionalnoga
socijalizma. No svojom afirmacijom idealističke filozofije, koja je stara kao
Ijudska misao, on dobija svoje opredeljenje u istoriji drustvenih doktrina.
Ono, što je, međutim, originalno nacionalno
socijalistično i što je merodavno za razlikovanje između njega i ostalih
idealističnih pravaca, je uzdizanje nacionalnoga momenta. Pridajući i svim
ostalim oblicima zajedničkoga života u društvu svojstven stvaralački duh,
nacionalni socijalizam. na prvo mesto ipak slavlja narod, naciju. Sa gledišta
narodne celine, koja je večiti i nedeljivi organizam i nosi u sebi stvaralački
duhovni princip, on prilazi rešavanju idejnih i praktičnih problema društvenoga
života. Nasuprot deifikaciji individue, nacionalni socijalizam ne stavlja
deifikaciju države, kao npr. fašizam, već primat narodne celine.
Iz shvatanja o narodnom celinskom
organizmu on prilazi rešavanju problema života Ijudi u zajednici. Iz njega
prilazi i rešavanju pitanja o odnosu države prema pojedincu, Država kao izraz narodne
celine, kao nosilac njene volje, kao čuvar njenoga duha, opravdana samo kao
takva, — to je novo i originalno shvatanje. Državna vlast kao vlast, koju
narodna celina vrši prema samoj sebi, ne nastaje racionalnim prenošenjem
izvesnih prirodnih prava pojedinaca na zajedničku dobrovoljnu organizaciju. Ona
se pojavljuje kao iracionalna neminovnost, kao izraz stvaralačkoga duha narodne
zajednice.Iz istoga shvatanja nacionalni socijalizam prilazi i rešavanju
privrednih problema. Privređivanje prestaje da bude sretsvo za stvaranje
materijalnih dobara pojedincu. Ono se pojavljuje kao društvena funkcija, kao
jedna od delatnosti koju vrši narodna celina. Privreda dobija iracionalno
obeležje službe narodnoj celini. Ova irna, iz razloga, što se privredna delatnost
njenih članova ne pojavljuje kao zbir pojedinačnih privreda, već kao privredna
delatnost celine, dužnost i pravo da apsolutno reguliše i privredni život. Ne
pojavljuje se država kao regulator privrede, već narodna celina, čiju volju
država izražava.
Iracionalni momenat narodne celine povlači za sobom i
iracionalne pojmove o zemlji, kao osnovi, na kojoj se razvija narodni
organizam. Iz istih izvora potiče i rasizam, koji je staranje da se narodni
organizam očuva od stranih elemenata, koji svojim uticajem sprečavaju da
duhovne i fizičke osobine zajednice narodne celine dođu do punoga izražaja.
Narodna celina ima pravo da sama stvori svoje društvo, svoju državu, svoju
umetnost, svoju privredu, — ukratko svoj narodni život prema sebi i svome duhu.
Oni koji su tome duhu strani ne smeju učestvovati u izgradnji ovoga društva
niti smeju u njemu igrati makakvu važniju ulogu, jer bi to sprečilo izgradnju u
onome smislu, kakav treba da proistekne iz narodnoga duha.
Na ovim podlogama razvija se doktrinarna zgrada nacionalnoga
socijalizma, a na njima je sagrađen i njegov praktično-politički sistem.
II. Socijalna politika
Socijalna politika nacionalnoga socijalizma proizlazi
iz njegovog osnovnog pojma o narodnoj zajednici i o pojedincu kao njenome delu,
koji je postojanjem zajednice uslovljen. Nacionalni socijalizam ne prilazi
pitanju uređenja među pojedinim društvenim redovima sa gledišta klasnih
interesa, koji zahtevaju naročito uvaženje. Pojedinačni odn. grupni socijalni
interesi se ne priznaju. Postoji jedino dužnost svih pojedinaca da za zajednicu
ulože sve svoje sile. Nasuprot ovoj dužnosti stoji, međutim, dužnost celine da
se stara za svakoga pojedinca i za njegovo blagostanje. Blagostanje odn.
ekonomsku egzistenciju pruža celina pojedincu na taj način, što mu njen izvršni
organ, t. j. država, omogućava rad. Pravo na rad postaje osnovnim građanskim
pravom, kao korelativ odgovarajućoj državnoj dužnosti.
Socijalna politika stvorila je veoma
interesantnu pojamnu novinu: preduzeće kao socijalnu celinu. Pridajući
preduzeću, koje se u liberalističkome gledanju smatra čisto ekonomskom pojavom,
karakter socijalne jedinke, nacionalni socijalizam prenosi težište svih pojava
socijalnoga života u užem smislu na samo preduzeće. U njemu su spojeni
preduzimač, nameštenik i radnik u jednu celinu. Namesto velikih klasnih
interesnih grupa, pojavljuju se pojedina preduzeća, pojavljuju se dakle
socijalne celine, u kojima su individue sa raznim fnnkcijama spojene
zajedničkom pripadnosću preduzeću.
Socijalni sporovi, ukoliko se pojavljuju, imaju se
rešiti u okviru preduzeća. Najamnica se ne obrazuje bezlično na tržištu rada,
već se dovodi u vezu sa preduzećem. Ona se ima obrazovati u njemu, kao
,,pravična" najamnica s obzirom na ekonomski efekat proizvodnje odn.
delatnosti preduzeća.
Sindikalistički
postulat o kolektivnome ugovoru,
koji je i jedan od temelja fašističkoga korporativnoga uređenja, počiva na
centrifugalnoj konstrukciji klasne suprotnosti. Njega nacionalni socijalizam
zamenjuje shvatanjem o sudbinskoj povezanosti i jedinstvu interesa socijalne
celine preduzeća,u čijim se granicama imaju urediti radni uslovi. Shemom svoga socijalnoga uređenja nacionalni
socijalizam stvara
preduslov za borbu protiv
shvatanja o klasnoj solidarnosti i paralelizmu poslodavačke i radničke celine.
Na mesto pojma poslodavaca i radnika, vezanih između
sebe dugovinskim ugovorom, nacionalni socijalizam stvara pojam odgovornoga vođe
preduzeća i njegovih kletvenika.Između njih postoji odnos vernosti, t.j.
dužnost da zajedničkim silama sarađuju na unapređenju preduzeća radi sebe, a i
radi dužnosti prema narodnoj celini. Radnik i poslodavac pojavljuju se kao
funkcioneri narodno-privredne ceiine, kojima je poveren zadatak da se staraju
za napredak preduzeća u kome zajednički rade.
Ustvari celi ovaj sistem pretstavlja
shemu, čija se idejna sadržina približava shvatanjima iz kojih se rodio državni
socijalizam. Mada država ne preuzima svojstvo preduzimača, već ostavlja u
privredi privatnu preduzimačku inicijativu, ipak se privredni subjekti, u
suštini, pojavljuju prema njo kao njeni funkcioneri odn. funkcioneri narodne
celine
Voditi socijalnu politiku za
nacionalni socijalizam znači stvoriti takvo društveno uređenje, koje najbolje
odgovara interesima naroda, shvaćenog kao celina. Razume se da takvo uređenje
zahteva preorijentaciju duhova. Naučiti poslodavca da u svome preduzeću ne
gleda apsolutnu svojinu, već duž nost i funkciju, zahteva svakako promenu u
načinu njegovoga mišljenja. Isto tako i u radniku stvoriti uverenje da
on za svoje preduzeće nije vezan samo najamnicom, već
duhovnim vezama i da je za preduzeće odgovoran kao preduzimač, nije posao
jednoga zakona ili jednoga naređenja Tu je potrebno dugo vaspitavanje u novome
duhu.
Vaspitnu notu, koja nerazdvojno ide uz njegov
socijalni ustav, socijalna politika nacionalnoga socijalizrna svesno naglašava.
Iz nje proizlaze velike organizacije, koje obuhvataju učesnike u socijalnome
zbivanju i u njihovoj pozivnoj delatnosti, i u njihovom političkom pa i u
njihovom privatnom životu.
Saradnja stranke i države pretstavlja na polju
socijalne politike karakteristično obeležje totalitarne države, sagrađene na
jednoj stranci kao nosiocu jedne ekskluzivne ideje. Stranka i država,
dopunjavajući se, podjednako učestvuju u socijalnoj politici, koja teži za tim
da ostvari ideal o besklasnom organskom društvu.
Budućnost socijalnoga života zavisi od
toga, hoće li nacionalno socijalistični režim zaista uspeti da u svoju shemu
ulije život. Ona zavisi dakle od te preorijentacije duhova. Bude li se
socijalni život kretao zaista u pravcu postizavanja socijalne pravde, t. j.
hoće li zaista njegovi subjekti osećati regulisanje svojih socijalnih odnosa
pravičnim, shema nacionalnoga socijalizma će moći da da ono, što se od nje
očekuje.
Konačno rešenje socijalnoga problema
treba, prema nacionalnome socijalizmu, da dođe ne od mehaničke jednakosti, već
od svesti kod socijalnih subjekata, da je organsko, stepenovano ali besklasno
društvo pravično. U svojoj socijalnoj politici nacionalni socijalizam se, u ime
idealističkog načela, stavlja u sukob sa materijalističkim. Ako nacionalni
socijalizam uspe da idealističkom principu obezbedi prevlast, on je uspeo i u
svojoj socijalnoj politici.
Agrarna
politika
Agrarna politika nacionalnoga
socijalizma premaša daleko okvir praktično-političkih mera, upravljenih na
zemljorad i zemljoradnika. Poljoprivredna politika ne rešava samo pitanje
ekonomskoga unapređivanja sela, već stvara i novu shemu za privrednu delatnost
uopšte. Seljačka politika ne zadržava se samo na staranju za fizičko i etičko
zdravlje seljaka već prelazi i u oblast slvaranja novih socijoloških pojmova.
Najizrazitija tvorevina poljoprivredne politike su
njeni privredni savezi. Njima se, pre svega, ide na ostvarenje nezavisnosti
ishrane nemačke narodne celine. Pored toga, njima treba da se obezbedi seljak,
onemogućenjem spekulacije poljoprivrednim proizvodima. Dirigovanjem
proizvodnje, prerade i prometa i utvrđenim cenama eliminiše se iz ekonomske
delatnosti do krajnjih granica mogućnosti elemenat nesigurnosti, koji je inače
bitno obeležje agrarne privrede.
No preko ovih efekata, koji su
upravljeni neposredno na poljoprivredu i narodnu ishranu, tržišna organizacija
staleža ishrane pretstavlja i pokušaj novoga rešenja ekonomskih odnosa i
ekonomske delatnosti uopšte. Agrarno politički pokušaj u Nemačkoj je od
istorijskoga značaja, jer se njime sprovodi u delo zamisao o privredi, koja je
orijentisana potpuno prcma potrošnji i stoji na bazi pravične cene uz punu
reglementaciju, no ipak u okviru individualnoga privređivanja. Tržišna
organizacija staleža ishrane sa svojim autonomnim privrednim savezima, koji su
vezani za uputstva države i stoje pod njenom kontrolom, može imati velikoga
principijelnoga značaja za privredni život uopšte. Privrednim savezima se, — na
mesto pojedinaca koji su u međusobnoj konkurencionoj borbi, na mesto
organizacija privrednih interesenata koje svaka za sebe stoje u
individualističnom izdvojenom stavu prema narodno-privrednoj celini, —
postavljaju organski sklopovi, koji su upravljeni ka celini. U tim tržišnim
savezima, koji su grupisani oko jednog proizvoda u organizatornu celinu koja
nosi i obeležje zvanične vlasti, izražena je na praktični način ideja o
privredi kao organskoj funkciji narodne celine i njenoga života.
Pokaže li se pokušaj organske organizaciie ekonomskoga
života, kakav je učinjen u okviru staleža ishrane, kroz duži period godina
zaista onako efikasnim kakav on obećava da bude, njegov će uticaj morati da se
oseti ne samo u ostalim privrednim granama u okviru Nemačke, već i van njenih
granica.
Dve su opasnosti, koje ugrožavaju efikasnost
regleinenlirane privrede, kakvu gradi stalez ishrane: preterana birokratizacija
i uticaj prirode. Prvu opasnost nacionalni socijalizam želi da izbegne
prenošenjem težišta organizaciie na autonomne saveze, zadržavajući za državu
vrhovni nadzor i pravo izdavanja okvirnih uputstava. Opasnost dveju ili triju
uzastopnih slabih žetvi, koje mogu staviti celi sistem u teško iskušenje,
nacionalni socijalizam može da prebrodi jedino disciplinom svojih podanika.
Budućnost će pokazati, može li konstrukcija privrednih saveza da prebrodi
opasnosti koje leže u birokratizovanju privrede, i hoće li, u danom momentu,
disciplina biti veća nego uticaj ekonomskoga faktora.
Što se tiče seljačke politike, ona
svojim shvatanjem o iracionalnoj vezi između seljaka i zemlje, a preko njega i
celoga naroda sa tlom, daje nove pojmove o socijalnome zbivanju. Glorifikacija
seljaka i njegove vezanosti za zemlju ne može se uporediti sa romantičnim
pravcem prošloga veka. 1 pored iracionalnoga temelja ove ideje, nacionalni socijalizam
shvata funkciie seljaka u narodnoj zajednici ipak veoma realno. Seljak treba da
bude izvor za obnavlianje istrošenog gradskog elementa, treba da bude elemenat
postojanosti, treba da spreči fizičku i etičku degeneraciju naroda. Iracionalni
kompleks ,,Blut und Boden" (Krv i gruda), koji stalež ishrane ističe kao
svoiu devizu, ima veoma realnu i socijološki utemeljenu sadržinu. Paralelno sa
pojmom socijalne cdine preduzeća, nacionalni socijalizam svojom seljačkom
politikom stvara sociološki pojam seljačke porodice, seljačkoga doma. Dok pojam
socijalne celine preduzeća treba da bude izraz socijalnoga mira, dotle pojam
seljačke porodice treba da obeleži trajnost nacije odn. rase i njene vezanosti
za određeni životni prostor. Pridajući seljačkome domu ovaj duhovno-stvaralački
karakter, nacionalni socijalizam ide u svojoj praktičnoj politici potpuno
stopama idealistične organske filozofije i njenoga gledanja na svet.
Najzad, sam stalež ishrane kao organska staleška
organizacija pretstavlja prvi pokušaj da se ostvari organska doktrina o
staležima. Obuhvatajući praktično sve oblike ekonomske delatnosti na osnovu
kriterijuma funkcionalnoga elementa narodne ishrane, on pretstavlja nov i
praktično neispitan oblik socijalnoga udruživanja. Ipak, makoliko u svojoj
organizatornoj shemi bio potpuno u duhu organskih načela, on nije savršen
staleški oblik u doktrinarnome smislu, jer mu nedostaje politička ingerencija.
Staleška doktrina zahteva prenošenje političkili
funkcija na staleške organizacije. Jedini politički organ u Nemačkoj ostala je,
međutim, nacionalno socijalistična stranka (NSDAP). Nemački parlamenat se bira
i obrazuje i nadalje prema načelima liberalnog Weimar-skog ustava. Hoće li se,
u budućnosti, izvršiti reforma države i u tome pogledu što će na mesto sadašnje
forme parlamenta doći do staleškoga pretstavništva, ne može se predvideti.
Uostalom, pitanje samoga parlamenta nije od naročite važnosti, jer je celokupna
zakonodavna vlast prenesena na vladu, odnosno, prema nacionalno socijalističnom
principu vođstva, na šefa države, koji je istovremeno i šef stranke.
IV.
Industrijska i
unutrašnja trgovinska politika
Praktične mere, koje je nacionalni
socijalizam sproveo u oblasti industrijske i unutrašnje trgovinske politike,
polaze od dveju osnovnih tačaka: S jedne strane se traži što hitnije resavanje
konkretnih i akutnih privrednih prolbema pri čemu se u prvome redu vodi računa
o efikasnosti mera,a lek u drugome o njihovoj saglasnosti sa doktrinom.S druge
strane se vrši postepena infiltracija shvatanja
doktrine nacionalnoga socijalizma u privredni život,
pri cemu se vrlo obazrivo vodi računa o tome, da se preteranim radikalizmom ne
utiče nepovoljno na privredni zamah.
Otud ova oblast privredne politike nacionalnoga
socijalizma nosi izrazito utilitarisličko odn. oportunističko obeležj. Država
se, uglavnom, zadovoljava time, da konkretnim merama preuzime davanje smera i
vršenje kontrole nad celokupnom privrednom delatnošću. Njene su mere upravljene
na forsiranje unapređivanja svih grana radinosti, pri cemu dolazi do punoga
izražaja doktrinarno shvatanje o odnosu države prema privredi i primatu
politike.
U pogledu ovog doktrinarnog temelja nema nikakve
diskusije ni u teoriji ni u praksi. Diskusija se, međutim pojavljuje kada se
prelazi na pitanje domašaja doctrine, odn. njenoga stava o uticaju države na
privredu. Dok s jedne strane stoji stalez ishrane, koji gotovo stoprocentno
vodi ortodoksni nacionalni socijalizam, dotle je u oblasti industrije,
prerađivačke radinosti i trgovine elemenat utilitarizma jaci od elementa
doktrinarnosti. Dok upravljači stleža ishrane ističu, da se jedino
organizacijom po njegovom primeru može ostvariti nacionalno socijalistični
ideal,dotle se na drugoj strani ističe mnogo liberalnije shvatanje,koje u
postignuću apsolutnoga primata države pred privredom bez formalnoga
ukalupljavanja privrede, vidi zadovoljenje nacionalno socijalističnih
programskih težnji.
Ovaj načelni sukob proizilazi, prvenstveno, iz
okolnosti sto je nacionalnome socijalizmu radi njegovog političkog prestiža
potreban privredni zamah. On se, stoga, u svojoj dustrijskoj i svojoj
unutrašnjoj trgovinskoj politici boji dirne u suštinu samih problema i
zadovoljava se nizom praktičnih mera, koje, doduše, pokazuju punu podređenost
privrede nacionalno-političkim interesima, ali koje ipak
pokazuju vrlo malo doktrinarne sistematike.
Za budućnost nacionalno
socijalistične privredne politike, pa i za budućnost nacionalnoga socijalizma
kao duhovnoga pokreta uopšte, sudbonosno je pitanje, koja će od dvaju
tendencija na kraju nadvladati: oportunistička ili ortodoksna. Između jedne i
druge će morati da dođe do sukoba, jer jedna pored druge ne mogu paralelno
stvarati u zatvorenom privrednom organizmu kakav je danas nemački.
Nadjača li oportunističko načelo, nacionalni
socijalizam neće moći da zadrži položaj društvene doktrine. Praktično-politički
elemenat u njemu potisnuće njegovu doktrinarnu osnovu i učiniće da se
nacionalni socijalizam postepeno pretvori samo u politički sistem, politički
princip.
Nadjača li ortodoksno načelo, koje traži stoprocentno
izvršenje doctrine,može privredna i socijalna politika nacionalnoga socijalizma
zaista ostvariti društveni, privredni i politički poredak, koji na
idealističnoj bazi i po organskome načelu daje nova i originalna rešenja na
osnovne probleme društvenoga života.
Na završetku jednu napomenu:
Vek i po traje vladavina
materijalistično-individualisticnoga duha nad Evropom. No ta vladavina je pri
kraju.
On je postigao sve što je mogao postići i
degeneriše, umire.
Smena principa je suština
sviju teških društvenih, moralnih i ekonomskih poremećaja današnjice.
Novi talas stare misli, večite misli idealistične,
organske, univerzalistične, već zapljuskuje Evropu. Taj je talas nošen svešću,
da se narodi Evrope moraju,
žele 1i se održati,
regenerisati iz sebe. Regenerisati moralno, socijalno, ekonomski i politički.
Nemci
su našli svoj oblik narodne regeneracije u svome nacionalnome socijalizmu.
Pod tim uglom treba posmatrati pojave, koje se danas
odigravaju gotovo u svima narodima.
Neka ovo delo bude skromni
prilog utvrđivanju istine. Neka bude prilog upoznavanju suštine velikog
istorijskog zbivanja, čiji smo svedoci.
Neka potstakne pisce,
socijologe i ekonomiste našega naroda da se zamisle:
U kakvome, obliku bi mogao naš narod naći svoju
narodnu regeneracijuju?Kakvi bi trebali da budu oblici, kakav bi trebao da bude
poredak socijalni, ekonomski i politički, koji bi odgovarao duhu, karakteru i
praiskonskim slivatanjima našega naroda, a i njegovim životnim mogućnostima?
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.