ТРЕЋИ
ПЕРИОД
Пре Немање, две главне српске области, Зета и Рашка, беху два јака и непомирљива супарника. Зета, као приморска област, била је под јаким утицајем старе романске културе и са много елемената њене етничке традиције. Бар, са католичком архибискупијом, био је један од главних расадника те културе; после Котор и Дубровник деловаху са своје стране. Ту је готово искључив утицај западне цркве. Сви натписи до краја XII века писани су тамо латински, као и много помињана Дукљанска Хроника. Позната је чињеница, да почетком XII века, кад се Немања родио, у унутрашњости, близу Подгорице, није било православног свештеника и да је новорођени био крштен по западном обреду. Поред Срба, у Зети је био добар проценат Романа и Арбанаса и утицај те етничке мешавине морао се и политички осећати. Према таквој Зети стала је конзервативна, патријалхална и расно много чистија Рашка, у којој се чувао народни језик и с њим остало народно наслеђе. У њој је утицај источне цркве, с народним словенским елементом, био толико јак, да је Немања, кад се вратио у ту област, могао и по други пут бити крштен и то, наравно, по источном обреду. Између такве две области морало је, по сили прилика, доћи до борбе. Прва српска држава образовала се у Рашкој и одатле је почела србизација суседних области. У XI веку Зета је успела, да се прва ишчупа испод грчке власти и да постане водећа сила међу Србима. Али та њена превласт траје кратко; једва нешто више од пола века. Перифериски делови једног народа, као и перифериске области, не могу бити језгра једне велике државе. С тога је појмљиво, што Зета или далматинска Хрватска нису могле никад окупити под своју власт сва народна племена, или су то чиниле само привремено, у изузетно повољним приликама. С Немањом је и то питање решено дефинитивно. Основа српске средњевековне државе постала је Рашка, која се налазила у средишту српских области и по том свом средишњем положају она је била централни део целог нашег државног организма.
Немањина породица пореклом је из Зете. У њој се често понављају имена предака, као што је то и иначе чест случај, и ми по тим именима можемо правити извесне закључке. Немањин први син носи име Вукан, Вукана Немањића Ђорђе, Стевана Немањића Радослав, а то су све позната имена из зетске династије. Вукан је био познати Бодинов рођак и моћни жупан у Рашкој; можда је он и непосредни предак Немањин. Отац Немањин изгледа да се звао Завида; колико се досад зна, он није био личност од већег значаја. Он је за време династичких борби у Рашкој, после Бодинове и Вуканове смрти, био протеран отуда и склонио се за извесно време у Зету. Ту му се 1114. год. родио Немања, у Рибници код Подгорице. Има предање, да је ту после подигнут манастир Св. Петра и Павла. Кад је његов отац успео да се врати у Рашку "на стално место", после пораза краља Ђорђа, Немања би крштен поново. Хотећи, да његов син у Рашкој могне бити од утицаја и чврста корена, отац је учинио ту карактеристичну промену, несумњиво као очевидан уступак схватањима, која су владала у тој земљи. Ако је то крштење желео сам Немања онда је то јасан знак његове политичке увиђавности и гипкости. Ово прекрштавање уједно илуструје противност између обадве културе, у Зети и Рашкој, и осећање њихових припадника кад се нађу на послу у другој средини.
Младост Немањина била је веома бурна. У својој области, у коју су спадале Подгорица, Ибар и Расина до Мораве, он је почео своје прво административно-политичко деловање. У породици је постојала традиција узајамног прогоњења и неповерења; саблажњиве сцене отимања о власт биле су на дневном реду. Њима је био заражен и сам Немања. Амбициозан и без много обзира он је хтео да прескочи старију браћу. Његов син биограф не крије, да је ради тога, природно, био омрзнут од браће и да је изазвао њихов отпор. Немања је с почетка водио гркофилску политику рачунајући да ће помоћу ње доћи пре до утицаја. Тако је допро глас о њему и до цара Манојла. Цар је, при свом доласку у Ниш (можда 1162. год.), позвао Немању и да га охрабри у том правцу богато га је обдарио, дао му област Дубочицу код Лесковца као вечну баштину и прогласио га у њој самовласним. Поновио је, дакле, и с њим донекле оно, што је већ раније пробао са Десом. Цар је, уклонивши Десу, а давши Немањи нарочит значај, свакако хтео да у Србији створи чисту ситуацију. У случају нових заплета са Мађарском није хтео да има неприлика и са српске стране.
Мађаре је цар Манојло био сасвим притеснио. Краљевић Бела морао је живети у Цариграду, где су га и оженили, а Белине земље, Далмација са јужном Угарском (испод Велебита), морале су доћи под цариградску управу. Мађари су ради тога огорчени и спремају отпор.
Цар Манојло, обавештен о њихову незадовољству и унутрашњим трзавицама, у два маха упада у Мађарску, 1163./4. год. Год. 1164. узео је цар јуришем Земун и похарао читав Срем. Уз Грке су ишли и обавезни одреди Срба. Друга грчка војска, под вођством Јована Дуке кренула је на запад, преко Србије и Босне на Далмацију. Без великог отпора Грци су узели 57 градова од Спљета до Бара. Покорили су том приликом Босну и Далмацију и натерали их, да признају грчку врховну власт. У северној Далмацији постаде грчки намесник Нићифор Халуфа, а у јужној с Дукљом кир Изанације. Срем и суседне области дођоше под власт Костантина Анђела и Василија Трипсиха. За њихове управе подигоше се порушене куле земунске, а утврдише се и београдска градска платна. Исто тако беше обновљене утврде Браничева и Ниша, а Браничево још и нарочито насељено.
У ово време у Србији се поново јавља Деса. Не знамо како је отишао из Цариграда, да ли с каквом царевом дозволом или као бегунац, али у Србији он је поново противник Византије. Кад се цар спремао да крене на њ, Деса се препане и замоли да га цар прими. Манојло, увек доста лаковеран, прими га; истина, с много прекора али без горе штете. Деса му се додуше заклео на верност, али без намере да држи обавезу. "Заклех се језиком", говори за њ један грчки писац, "али срце оста без заклетве". Немања је за то време био повучен, и свакако на страни Манојловој. Из тог времена су његове задужбине у Куршумлији, Св. Никола и Богородичин Манастир.
Млетачка Република која се раније обраћала за помоћ Византији због освајачке политике Фридриха Барбароса у северној Италији, поче видно да мења своје држање кад виде Грке као господаре Далмације. Она се приближи Мађарској као природном савезнику против Грка. У исти мах почели су да раде и међу српским племенима, нарочито у Рашкој, како би их дигли против Византије. На нови рат се није дуго чекало. Мађари кренуше војничку акцију већ 1166. год., да потисну Грке из новодобијених области. Прве успехе постигли су у Далмацији, где није било много царских посада, а потом и у Срему. Мађарски успеси с једне стране, а напредовање Грка у Италији, где су заузели важни Јакин с друге, определише Млетке да ступе у отворен савез с Мађарском. Цар Манојло, сагледавши опасност, реши се да целу ову акцију угуши у заметку. На Мађарску кренуше три војске, једна с Дунава, а друге две чак преко Влашке и Молдавске, да упану у срце земље, изводећи један дотле неупотребљавани стратешки маневар. Док је главна мађарска војска оперисала према Дунаву, зашле су две грчке војске дубоко у њихово подручје изазвавши општу панику. Мађари бише присиљени да преко посредника моле примирје. Вероватно због неких њихових претераних захтева не дође до мира, него се ратовање настави и целе 1167. год., и то на мађарску штету.
У Срему и Далмацији грчку власт представљаху, како смо видели, царски намесници; док су у Рашкој, Босни и остацима Зете владали домаћи господари под врховном влашћу Грка. Срби из Рашке, за време овог ратовања, испунише своје обавезе према Грцима, пославши у њихову војску своје одреде, који се помињу на грчкој страни у борбама по Срему. Али, изгледа, да је баш због тог учествовања дошло до неког преврата у земљи. Год. 1168. ненадно избија на површину Немања и то, мимо сва очекивања, домало као противник Грка. Вести о овом периоду наше хисторије веома су мутне и човек тешко може добити слику о правом развоју прилика. Сасвим су нејасни подаци о Десиној судбини. Сигурно је само једно, да је устанак у земљи избио поводом учешћа Срба у овом рату, и да је цар Манојло лично дошао да га угуши. Великог жупана српског ухватио је и повео у Цариград као роба. Деса је, колико се чини, био за Мађаре. Али није јасно како се Немања, миљеник цара Манојла, нашао доскора као противник Грка. Њихови извори помињу га с мржњом, као човека дрска и незајажљива и као непоуздана. Немањин син и биограф, Стеван Првовенчани, описујући очеву младост, каже, како су га старија браћа замрзела, што је радио у својој земљи све на своју руку, не саветујући се с њима. По свој прилици, њима се није свиђала његова политика, која је првих година била гркофилска. Десу је сменио у Рашкој Немањин старији брат, чије је име, изгледа, било Тихомир. Овај с осталом браћом ухвати Немању и баци га у тамницу. Из тог затвора Немања се наскоро спасао, не знамо чијом помоћу, и одмах се спремао на освету. Успео је да остане у Рашкој победилац и да нагна браћу да траже склоништа у туђим странама. Мени се чини, да би објашњење за све ово причање могли дати овако. Немања се, вероватно, надао, да ће место Десе доћи он као дотадашњи представник грчке странке, док је Манојло довео на престо његова најстаријег брата. Љут због тога Немања мења своју политику, и савладавши браћу тражи наслона код Мађара и њихових савезника. Можда се њиховом помоћу и спасао из затвора. Тако разумемо и зашто цар против Немање шаље Тихомира са својим помоћним четама, међу којима је било Грка, Франака и Турака. Немања дочека противника на Косову, код Пантина, и страшно их потуче. Сам Тихомир заглави том приликом у Ситници.
Немања, сад као противник Византије улази у тешње везе са Млецима, који су због свог одметништва од Византије изазвали гнев Манојлов против себе. Млечани у Приморју почињу живу акцију против Грка. Немања жели да им се придружи, и то баш акцијом у том правцу, према Приморју, а посебно према Котору. Кад је млетачка флота, која је организована на брзу руку после напада на млетачке трговце у Цариграду (12. марта 1171.), кренула у септембру те године према истоку, покорила је, уз пут, Трогир и Дубровник. Тада је некако почела и Немањина акција. У исто време Немања је ушао и у везе с Мађарима и преко њих са аустриским војводом, који је био у сродству с мађарским краљем. С тога је једну своју војску Немања упутио и у моравску долину, угрожавајући саобраћај између Ниша и Београда. Имамо из тог времена неколико занимљивих података о Србима. У Равном, данашњој Ђуприји, на сред моравског пута, било је српско становништво. Оно није хтело да пусти у град саског краља Хајнриха Лава, крајем марта 1172., како су их грчки пратиоци краљеви као царске поданике нагонили на то. Срби су очевидно били узбуњени Немањином акцијом, и нису хтели да приме саског краља као грчког пријатеља. Немцима су Срби, у својим шумама, изгледали дивљи, необуздани и суровији од животиња, са доста подмуклости. Срби су близу Равног извршили и један неуспели ноћни напад на њихов добро чувани табор. Срби су, писао је скоро у исто време Виљем Тирски, "народ необразован, без сваке дисциплине, становник гора и шума, непознат са земљорадњом. Срби су богати домаћом ситном и крупном стоком, млеком, месом, медом и воском." Дрски и насртљиви, они нападају суседство и угрожавају мир.
Код Мађара брзо наста промена. После смрти краља Стевана (4. марта 1172. год.), кад се Манојло беше кренуо с војском да им за краља доведе свог кандидата Белу, погрченог Алексија, дочека га у Софији њихово посланство и замоли да им свог кандидата упути на престо. Кад је тако без муке решио питање Мађарима, цар се окрену против Срба. Млечићи беху, међутим, настрадали у источним водама и од њих се није имало чему надати. Уплашен, Немања се повуче у планине и отуд поручи цару да хоће да се покори. Кад је разабрао да се може надати милости, стигао је пред Манојла гологлав и босоног, с голим рукама до лаката, с конопцем о врату, подносећи цару мач, да с њим уради што хоће. Овај став потсећа у нашем народу на сцену при крвном умиру, кад кривац долази да моли милост. Пред царем Немања је пао ничице и молио за опроштење. Цар се смиловао, али га ипак поведе са собом у Цариград, да му украси победни тријумф. Висок и наочит Немања је био од свих примећен, а цариградска публика, као и њени писци, није штедела с потсмехом на његов рачун. У похвалној беседи цару архиепископа Јевстатија помиње се, да је Немања био "на боље окренут" више ранама него грозом. Српски народ је у тој беседи означен као "велики", а Немања као "чувен" или "славан".
После ове тешке лекције Немања више није помишљао на отпор против Манојла. Сав се дао на сређивање прилика у својој држави. Нарочиту је пажњу обратио сузбијању богумилске јереси и јачању православља. Против јеретика је употребио врло оштре мере: њиховом учитељу одрезао је језик, а следбенике је чак и спаљивао или натеривао у бег; имања им је запленио, а књиге спалио. Његова браћа морала су да му се покоре и признају његову врховну власт, да би могла да задрже своје области. Крај око западне Мораве држао је Страцимир, који је основао Богородичнин Манастир у Грацу (Чачку), а у Захумљу је владао "велики кнез" Мирослав, оснивач манастира Св. Петра на Лиму, за ким је била удата сестра босанског бана Кулина. Мирослав је навукао на се прекоре папске курије и 1181. год. проклетство једног папиног легата, што је узео заштиту неретљанске Качиће, који беху убили сплетског бискупа Рајнерија, и што је задржао за се бискупов новац. Сем тога, Мирослав је спречавао да се уреде односи и попуне места у некадашњим катедралним седиштима његове области. Мирославов шурак, пословични босански бан Кулин, јавља се поуздано од 1180. год., а вероватно је и од раније владао у Босни. Можда је он дошао непосредно иза бана Борића, негде одмах иза 1163. год. Сад је, као и Немања, признавао врховну власт Византије.
Још у пуној мушкој снази, са 58 година, умро је 24. септембра 1180. год. силни цар Манојло, последњи велики цар Византије. Његова владавина, мада пуна успеха, била је у ствари више низ сјајно изведених војничких маневара, него државничких конструкција. И с тога је, још за његова живота, било јасних знакова да Византија пати од доста невоља, које он није успео да отклони; после његове смрти зло је, нагло и непоштедно, узело неодољив мах. Царев син, Алексије, био је малолетан, а његова околина, одмах од првог дана, поче борбу за власт. Вештим сплеткама и с ретким цинизмом дочепа се престола Андроник Комнен, рођак Манојлов, човек велике даровитости, али још веће покварености и свирепости. Чим су непријатељи Византије сазнали за Манојлову смрт и за кризе у династији, спремише се да поврате и окају све, што су изгубили за Манојлове владе. Већ у зиму 1080/1. заузели су Мађари северну Далмацију заједно са млетачким али њима оданим Задром. На вест, да је у Цариграду затворена Манојлова удовица, прешао је мађарски краљ Бела, пријатељ и штићеник Манојлов, 1182. год. у отворен нападај и на дунавској линији, према Београду и Браничеву, пошто је заузео Срем. Покољ Латина у Цариграду, који су помагали непопуларну владу цареве удовице, изазва против Византије огорчене протесте и убрза одлуке за освету. Кад погибе царева удовица и после млади цар Алексије, уз друга лица из царске куће и аристократије, Андроникова владавина би жигосана као најгрубља. И Стеван Првовенчани код нас забележио је, како у Цариграду настаде "цар љути и крвопролијатељ". Против Византије диже се мађарски краљ Бела и с њим у савезу Немања и, како изгледа, босански бан Кулин. Бела је хтео да свети цареву удовицу, своју свастику, а у ствари да настави експанзивну политику Мађарске, коју Манојло беше зауставио. Немања је ишао за тим, да ослободи Србе од Византије и да прошири своје државно подручје. Босанци су ратовали уз мађарску војску.
Византиску војску у источној Србији, према Мађарима, водили су Алексије Вранас – Андроник Лапардас. На глас, да је Андроник преузео власт у Цариграду, међу њима настадоше несугласице и потом растројство у војсци. Вранас је био за Андроника, а Лапардас против њега. Овај други напусти војску и крену за личним авантурама. Разумљива је ствар, да ова војска није могла бити подесна за веће акције. Мађарска и српска војска потиснула је Грке из моравске долине и продрла је све до Софије, опљачкавши Београд, Браничево, Равно, Ниш и саму Софију. Мађари су ту прекинули ратовање и вратили се натраг, а Немања је остао да даље ратује за свој рачун. Главна Немањина освајања извршена су у ово време, од 1183-1190. године; на жалост, тачна хронологија његове активности још није утврђена. Он је потпуно покорио Зету у целом њеном опсегу, заједно са Скадром, и читаво бокешко приморје. Од свих градова издвојио је и поштедио Котор (1185. год.); у њему је чак сазидао и свој двор. "Грчко је име истребио", пише Првовенчани, "да им се не помиње отад у тој области". Том приликом уклоњена је из Зете и стара домаћа династија, односно њен последњи владар, велики кнез Михајло. 20. августа 1189. год. нашла се Михајлова жена Десислава, у пратњи барског архиепископа Гргура и неких других дворских људи, као бегуница у Дубровнику, где је предала општини две лађе. Барски архиепископ узалуд је тражио веза и можда помоћи код свог спљетског у Христу брата; у овај мах није било никог, ко би хтео и могао да спречи Немањину акцију у том правцу.
Од јужних приморских градова против Немање се с успехом одржао једини Дубровник. Јаки градски бедеми штитили су малу републику под Св. Срђем с копна, док за удар с мора Немања није имао довољне флоте. Према дубровачким хроникама, писаним касније, али понајвише на основу старе грађе, напад на дубровачко подручје извела су 1184.(?) год. Немањина браћа, хумски господар и непосредни сусед Мирослав и Страцимир. Мирослављева флота страдала је 18. августа код Пољица, преко пута од малог острва Колочепа, а Страцимиров поход на Корчулу, после губитка флоте, завршио се с потпуним неуспехом. Поучена искуством, браћа су поновила нападај идуће године на Дубровник само с копна, али и опет без среће. 27. септембра 1186. потписан је уговор о миру који је и очуван. Жупан Невдал и Дружина Видошевић дошли су у Дубровник и утврдили погодбе мира са заступником норманске сицилске краљевине, чију су врховну власт признавали Дубровчани кратко време од 1185.-1192. год., с кнезом дубровачким Крвашем и архиепископом Трибуном. Дубровчани су тим уговором добили слободну трговину по рашкој држави; право испаше на Немањином подручју и искоришћавање шуме. Хумљанима је за то дато право слободног промета у Дубровнику.
У лето 1185. кренута је и велика норманска офанзива против Византије, која је посредно помагала и Немањиним успесима. Нормани узеше Драч и Солун и спремаху се на сам Цариград. У престоници изби буна, којој се стави на чело Исак Анђел, од 12. септембра нови цар. Андроник би ухваћен и у страховитим мукама убијен. Нормани, изгубивши у пљачкању потребну дисциплину, бише у јесен поражени на доњој Струми и изгубише све тековине.
У време ових општих покрета одметнула се 1185. год. од Византије и Бугарска, под вођством браће Теодора и Асана Белгуна. Да би се осигурали од Византије, која је, поред свих унутрашњих незгода, покушала да устанак угуши, Бугари уђоше у везе са Куманима преко Дунава и са Немањом преко Тимока. Немања је с планом ширио своју акцију према Бугарској; освојио је Ниш и продро у тимочку долину. Ту је заузео и порушио градове Сврљиг, Равно код Књажевца и Кожељ. Покушај цара Исака 1186/7. год., да покори Бугаре, није имао успеха; они су за непуне две године већ успели да прилично развију своју снагу. Цар Исак је у овој тешкој ситуацији за Царевину показивао више енергије него што се од њега могло очекивати. Да се ослободи најопаснијег противника, он се измирио с Мађарима и оженио се ћерком краља Беле. Уз њу је требало да добије и изгубљене градове у моравској долини. Али је Немања, ушавши у то подручје као освајач, хтео ту и да остане, осећајући и привредни и војнички значај моравске долине. С тога је он, по свој прилици, и помагао бугарски устанак и одржавао везе с њима.
На глас, да је 3. октобра 1187. султан Саладин освојио гроб господњи, крену се моћни немачки цар Фридрих Барбароса на нов крсташки поход. Он, који је век провео спорећи се са Римом и носио жиг некадашње црквене клетве, хтео је, пред крај живота, да једним великим делом, идеалом тадашњег витештва, даде доказа о својој дубокој хришћанској оданости. Срби су, изгледа, знали за њ. Он је био познати противник Византије у Италији. Како је Немања дошао с њим у везу не може се поуздано тврдити, али чини се, да је посредник био истарски крајишки гроф и титуларни војвода Хрватске и Славоније, Бертолд Андекс. Немањин брат Мирослав преговарао је с њим да за свог сина Тољена узме Бертолдову кћер. О Божићу 1188. год. дошли су Немањини посланици у Нирнберг, цару Фридриху, с поруком, да њихов господар радо очекује крсташе у својој земљи. Кад је у мају идуће године цар кренуо из Регенсбурга познатим путем преко Мађарске и стигао у моравску долину, могао је да види непосредно разлику између српског и грчког понашања. Читавим путем, до Немањине границе, нападали су грчки најамници и други пљачкаши, понајвише по заповести браничевског заповедника, пртљаг и позадину крсташке војске. Немања је, међутим, поздравио цара, кад је 27. јула стигао у Ниш, заједно са својим братом Страцимиром, најсрдачније. Они донесоше војсци обилате понуде у вину, јечму и месу. Немања је изложио цару своју антигрчку активност и понудио му своју сарадњу; да се опрости грчке власти, он је пристајао да призна Фридрихову, јер је могла бити свакако мање непосредно осетна. И Бугари су, исто тако у Нишу, по примеру својих српских савезника понудили цару сарадњу у борби против Грка. Међутим, Фридрих сад није ишао као непријатељ Византије; напротив, он је чак имао с њом једну врсту пријатељског уговора о слободном пролазу. Цар је с тога по свој прилици у Нишу још био уздржан.
Грци су, наравно, били обавештени о свему овом. На путу за Софију наиђоше крсташи на византиску војску, која је била тобоже упућена против Немање, али у ствари спречавала и пролазак крсташа и долазила с њима до сукоба, у разним кланцима, а посебно са њиховим одвојеним оделењима. Крсташи су имали нарочитих тешкоћа са снабдевањем војске, јер су им Грци правили разноврсне неприлике. С тога у Тракији дође до правог непријатељства. Љутит, цар Фридрих је помишљао да изведе чак и напад на Цариград. У Тракији он се, у исто време, решио и да прими понуде Срба и Бугара, који су му могли бити од знатне војничке користи. Сам Немања ценио је своју војну помоћ на 20.000 људи, а Бугари на два пута толико. Немања, иако већ у годинама, – сада је могао имати две-три године преко седамдесет, – није малаксавао у својој делатности, да што боље и што пре искористи све моменте. Он је пошао за крсташима све до Трајанових Врата, па је одатле скренуо на даља освајања, а цару Фридриху је послао своје изасланике у Андријанопољ. Преговоре је у име царево водио с Немањом Берхтолд Андекс, његов нови пријатељ. Немања је освојио овом приликом читав низ градова: Перник, Земен, Велбужд, Житомиск, Стоб и само Скопље.
У Адријанопољу, 14. фебруара 1190. год., дошло је до мира између Грка и крсташа; Фридрих је свакако имао на уму више Саладина и прави циљ свог похода, него Исака и његове Грке. Чим се ослободио те опасности, цар Исак се реши да сву снагу обрне против Срба и Бугара. Брзо предузети поход против Бугара није успео; с тога се цар за нови поход против Срба спреми много озбиљније. У јесен 1190. (или можда 1191. год.) кренуо је он на Немању с добро опремљеном војском. Немања се пред Грцима повукао с југа и негде на Морави прими битку. У тој борби прошао је рђаво. Његова војска би потучена, земља тог краја опустошена, а његов двор, вероватно у Куршумлији или у њеној близини, попаљен. Али Немања није био савладан; он је борбу могао наставити и негде у својим планинама Рашке. Цар Исак је с тога волео, да се с њим нагоди и пристао је да буде врло попустљив. Добар део Немањиних освајања остаде Србима; тако сва Зета, Косово с Липљаном и Метохија до близу Призрена. Византија је гледала само да растави Србе од Бугара и да задржи главна места моравског пута, као Ниш и Равно. Срби су, међутим, већ у великој мери преплавили околину тих места и раширили се и према истоку и према северу, и то као врло непоуздани грчки поданици. Да обезбеди грчки утицај у Србији, цар Исак је уговорио, да његова братичина Јевдокија, кћи Алексија Анћела, пође за средњег Немањина сина Стевана, који ће имати да наследи оца на престолу. Такви услови мира показују најбоље колико је Немања ојачао, колико се Србија дигла, и како се њена снага и осетљивост Немањина сад, ипак, поштовала. При ранијим поразима српски су жупани били срећни ако спасу главу и одрже престо; византиска милост била је често чиста милостиња и добијала се с највећим унижавањем. Сад, међутим, са Србијом се преговара, чине јој се уступци и тражи се њено пријатељство. Истина, то се дешава у доба Исаково, а не у Манојлово; у време кад Византија тешко болује од домаћег рата.
Овим миром с Грцима завршио је стари и већ заморени Немања своје ратничке подвиге. Резултат његових дугогодишњих настојања био је врло позитиван. Под његовом влашћу почело је прибирање српских области у једну целину. Добивши Зету, Немања знатно проширује српску област на мору, а новим освајањима померио је српске границе из брдских предела у три велике суседне долине: у моравску, косовску и метохиску. Излазећи тако из свог планинског склоништа у свима правцима, а нарочито на широки царски друм дунавске долине Срби постају активан и важан чинилац у балканској политици, много више него што су дотле били. Босанска династија је у родбинској вези с Немањом, а Бугари су му савезници. У српској државној политици осећа се, да поред авантуристичког и случајног и четничког, што је дотле превлађивало, има и нечег државничког и стваралачког, одређеног за будућност и за трајнији живот. Тај потез нечег стабилнијег и монументалнијег одлучно карактеришу Немањине црквене грађевине. До њихова времена ми као да нисмо имали ниједног српског црквеног споменика веће уметничке вредности; то може бити разлог, што се код народа није очувао готово никакав спомен о нашим владарима пре Немање, и што је предање о њима, невезано за видне објекте, готово потпуно ишчезло из памети. Са Немањом, који је, не гонећи католике, православље учинио државном вером, почиње богата серија наших величанствених средњевековних задужбина, достојних пуне уметничке пажње. Црква Св. Николе у Куршумлији, Ђурђеви Стубови и надасве још и данас добро очувана красна Студеница најбољи су докази Немањина успона. За Студеницу кажу стручњаци, да јој је техника "стајала на висини најсавршеније сувремене технике на западу". Ко се одлучује на таква дела несумњиво је да осећа у себи способност живота и после смрти и да верује у стабилност онога што је успео да створи.
Кад је византиски цар Исак 1194. год. покушао да сузбије бугарску експанзивност и у свом ратном походу рђаво прошао, јави се против њега моћна опозиција, којој је био један од вођа његов брат Алексије, таст Стевана Немањића. Можда то, да уступи место Алексијеву зету; а можда и неповерење Византије према Немањи као старом савезнику Бугара; а можда и физичка клонулост, иако је она најмање вероватна – би узрок да се Немања, на Благовести 1195. год., одрекао престола. За његова наследника не дође старији му син Вукан, него средњи Стеван, византиски зет, што много говори у прилог мишљењу да је Немањина абдикација дошла из политичке потребе. Вукан доби на управу Зету с Требињем, Хвасно и очинску Топлицу. Трећи, најмлађи Немањин син, Растко, његов мезимац, беше негде у јесен 1191. или 1192. год., одушевљен причањима о Светој Гори, отишао тамо у руски манастир и примио монашки чин и ново име Сава.
Мало дана по Немањиној абдикацији, 10. априла 1195. год., цар Исак би у табору код Кипселе свргнут с власти и ослепљен, а на царски престо дође сплеткама врло вешти Алексије.
Пошто се одрекао престола Немања се, заједно са женом, замонашио у Расу, у цркви Св. Петра и Павла, па се онда повукао он у Студеницу, а жена му, сад прозвана Анастасија, у Богородичин Манастир код Куршумлије. Немања је из Студенице пратио развој политичких догађаја. Кад је видео да је грчка царска криза остала без даљих последица и без опасности по Србију и да је нови и нератоборни цар пажљив према свом зету (именовао га је чак севастократором), – решио се Немања да напусти земљу и да остатак живота проведе у Светој Гори, уз свог љубимца. У јесен 1197. год. дошао је монах Симеон на Атос и ту проживео нешто више од две године. У споразуму са светогорском општином и сином Савом, а по дозволи цара Алексија, пуном пажње према Симеону и Сави, подигао је Немања 1199. год. на северном делу Свете Горе манастир Хиландар као српску обитељ, "која ће служити за примање људи од српскога народа", како изрично пише у царевој хрисовуљи. Хиландар је, по царевој одлуци, постао "самосталан, својевластан и самоуправан", односно права царска лавра. Хиландар је постао најактивнији српски манастир Средњег Века, расадник црквене културе и писмености византиског типа, и место за најсолидније образовање наших монаха. У народној традицији "б’јел Вилендар усред Горе Свете" заузима једно од најчаснијих места. У њему је Немања, са 86 година живота и испустио душу, на сурој рогозини и с каменом под главом, 13. фебруара 1200. год. Као родоначелника династије Немањића, као заслужна бранитеља и утврдитеља православља у Србији и као човека који је свој бурни живот окајао монашком ризом и молитвом, српска црква прогласила је Немању за светитеља.
Немањина ненадана абдикација и потискивање најстаријег његова сина са великожупанског престола нису могли проћи без кризе у земљи. Вукан се осећао увређеним. Саблажњива сцена братске борбе око византиског престола имала је свог одјека и у српским земљама. Вукан, рачунајући са још несмиреним сепаратистичким струјама у Зети и са католичким елементом у њој, који је тешко подносио претежни утицај православља у Немањиној држави, долази на мисао да искористи то супарништво. Непосредан повод за то дао му је нападај мађарског принца Андрије на хумску земљу. Овај је од брата Емерика отео 1197. херцештво Далмације и Хрватске и већ је с раног пролећа наредне године напао Хум. Дајући известан поклон манастиру Св. Кршевина у Задру, 6. маја 1198. год., Андрија помиње своју победу "како у Хуму, тако и у Рашкој". У житији свог оца Стеван, који прича како се одазвао његову позиву да помогне зидање Хиландара, казује, како је том приликом, дакле 1198./9., уздајући се у Христа и његове молитве, био без страха од оних који су га нападали, нити се бојао "шетанија иноплеменика варвара". Вукан је с Андријом склопио савез против брата с намером, да његовом помоћу дође на српски престо. У лето 1198. год. Андрија се сукобио поново с братом Емериком и изазвао с тога против себе папино проклетство. У Андријином случају Вукан је нашао непосредан пример више за своје држање према Стевану.
Да обезбеди победу својој ствари Вукан се те године био обратио и папи молећи га да у његову земљу упути своје легате и појача надзор и утицај западне цркве. 8. јануара 1199. папа се одазвао тој молби и упутио је у Зету два своја посланика. Али шаљући их папа је своју препоруку за њих упутио у исти мах и великом жупану Стевану и женама обојице браће. Папа, према том, није тим актом показао нарочито истицање Вукана мимо владајућег брата; он је само радо прихватио прилику да појача утицај Рима у тим областима где је православље почело да узима маха. Вукан, да би стекао папино поверење, сматра и приказује долазак легата као нарочиту срећу за своју земљу и даје им пуну слободу рада. У исти мах он обавештава папу, како је у његовом суседству зло стање. "У земљи мађарског краља, т.ј. у Босни", пише он, јерес је ухватила маха, јер је сам бан Кулин са женом и сестром, удовицом кнеза Мирослава, и са многим сродницима и са више од 10.000 душа прешао у њу. Вукан не каже која је то јерес, али је вероватно да мисли на богумилство. Мађарски краљ натерао их је, да се упуте папи и да тамо прикажу своје веровање, али су се они, казује Вукан, вратили са измишљеним писмима, као да им је то папа одобрио. С тога он сад моли папу, да саветује мађарском краљу, нека их "истреби из своје државе као кукољ из шенице".
Али све те доставе нису могле одлучити папу да иступи против Стевана. А сам Стеван држао се врло вешто. И он је, из страха од католичког савеза, предусретљиво примио оба папина легата и у свом писму папи, као "свом духовном оцу", поручивао, да ће упутити своје посебно посланство у Рим. Оно је доиста и дошло, и то са нарочитом молбом Стевановом, да му папа пошаље краљевску круну. У папи, Стеван се надао добити заштиту од нападаја мађарског суседа и свога брата. Мисли се, да га је тежња да докаже свој раскид с Византијом определила, и да отера и своју жену, грчку принцезу Јевдокију, наводећи, иначе, као разлог за тај поступак њену шугу и, како се причало у Цариграду, још и неверство. Ми, међутим, држимо да то неће бити. Стеван је Јевдокију отерао голу, само у кошуљи, очевидно љут ради њених поступака; толика безобзирност може се тумачити једино великом личном раздраженошћу. Сами Грци, који говоре о том догађају, нису му никако придавали политичке мотиве.
Папа Иноћентије III, који је пред очима имао само црквене интересе, био би пристао да Стевану пошаље круну, само да би придобио једног шизматичког поглавара више. Али је мађарски краљ одлучно устао против те намере. То је чак и поспешило његову одлуку, да напане Стевана. У савезу са Вуканом продрли су Мађари 1202. год. у Србију и покорили је. Вукан је постао велики жупан, добио је рашке земље и нишку област, а Емерик узе за се титулу српског краља и област источно од Мораве. Вукан је, тако, постао мађарски вазал, као што је био и босански бан Кулин. Стеван сам прича, како је том приликом Србија била опустошена, а он се нашао ван отаџбине. Изгледа, да се склонио у Бугарску, пријатељима свога оца. Између Бугара и Мађара дође брзо, још 1203. год., до сукоба ради граница у источној Србији. Калојован или Јованица, бугарски владар тога времена, срчан и свиреп, оста победитељ; Мађари морадоше да се повуку из Браничева, а Вукан из нишког краја. Стеван се, после те бугарске победе, вратио у Србију, на свој престо, а Вукан се повукао у Зету.
И босански бан Кулин налазио се у сличној опасности. Вуканова достава и тужба спљетског надбискупа, да је Кулин дао уточиште прогнатим јеретицима из Спљета и Трогира, потакну енергичног папу Иноћентија III да упозори писмом краља Емерика на понашање Кулиново и да га позове да томе учини крај. Босански бан, позван на одговорност, избегао је опасности само тако, што се направио да не разуме у чему би била јерес његове земље и тражећи тобоже поуке. Папин легат за Балкан, Иван де Каземарис, дошао је на то у Босну и 8. априла 1203. на Болином Пољу примио свечано и обавезно одрицање Босанаца од извесних верских обичаја, које су дотле држали. Представници Босне, с истим легатом, отишли су потом мађарском краљу и поновили пред њим своје одлуке и положили заклетву. Том акту присуствовао је и Кулинов син непозната имена. Тако се Босна спасла једне беде, која јој је, у доба тадашње мађарске агресивности, могла донети великих неприлика.
Заузимањем активног и ауторитативног папе Иноћентија III дошло је почетком XIII века до новог крсташког рата. Год. 1202. беше се у Млецима и њиховој околици искупила прилична крсташка војска. Али незгода за њу настаде у том, што крсташи нису имали да плате сву погођену суму за превоз, која је износила 85.000 марака сребра. Млеци искористише те новчане неприлике крсташа и понудише им, после извесних преговора, да ће пристати да их превезу на дуг (сума дуга износила је око 34.000 марака), ако им крсташи помогну, да уз пут савладају одметнути Задар. Стари дужде, Енрико Дандоло, коме је тад било на деведесет година и који беше слеп, пође сам са крсташима, давши тако пример и својим суграђанима. Али он је пошао на исток с другим жељама и мислима него што их је имало његово крсташко друштво.
У исто време јавила се и акција византиског принца Алексија, сина ослепљеног цара Исака. Он је предузимао све могуће само да сруши свог стрица имењака. У Риму је нудио црквену унију, а крсташима политичке и економске услуге, само да му помогну повратити изгубљени очев престо. Млечани су радо пристали на сарадњу, једно да извуку штету причињену Латинима приликом њихова покоља у Цариграду, а друго, да поврате изгубљена трговачка тржишта и добију нове повластице.
У јесен, 8. октобра 1202., кренула је велика млетачка флота на исток с крсташима. 24. новембра пао је Задар у млетачке руке. Тамо стиже доскора и принц Алексије. И поред протеста папина и отпора неких крсташа, ту би решено да крсташки поход, место у света места, крене најпре на Цариград. Крајем априла 1203. упутила се крсташка војска из Задра, са новим грчким царским претендентом као Алексијем IV. Као свог новог цара поздравише Алексија уз пут Дубровник и Драч. 23. јуна стигла је флота у Сан Стефано, пред Цариград, и одмах наскоро почела опсаду. Цар Алексије III, уплашен, побеже из престонице у Бугарску, а сам град бранио је његов зет Теодор Ласкарис. После Алексијева бегства, у ноћи 17. јула, изгледало је, да је циљ крсташа постигнут. Слепи Исак изведен је из затвора и враћен на престо, а 1. августа крунисан је Алексије као његов савладар. Млечани, којима се није напуштао Цариград, затражише исплату од 100.000 марака сребра, која је била уговорена као цена за њихову сарадњу. У исто време тражено је и да се изврши обавеза у погледу црквене уније.
Притисак финансиских органа на народ, да се исцеди онолики новац за Млечане, који није поштедео ни цркве и њихово благо, и ови преговори с Римом узбунише свештенство и цео народ. И избегли цар Алексије III, правећи се као жртва православља и туђинске обести, разви из Адријанопоља живу агитацију против новог стања у Цариграду. Видећи, како латинофобија у народу узима све више маха и како постаје неодољива, млади цар Алексије мења своју политику и напушта своје помагаче. "Бедно дерле", рекао му је тад разјарени Дандоло, "ми смо те дигли из блата и опет ћемо те у њ бацити!" Борба између Латина и Грка поста неизбежна. Али и међу самим Грцима настадоше нереди и сплетке. Оба цара, отац и син, бише крајем јануара 1204. свргнути с власти. Исак, стар и изнемогао, умре од страха, а Алексије би задављен. Док се водила борба око њихова престола, трулу и искварену Византију бранило је, у главном, неколико варошких најамника и војвода Алексије Мурзуфло као нови цар Алексије V. Последњег дана, кад су крсташи јуришајући већ продирали у Цариград, побегао је и тај нови цар, а за његова наследника би извикан храбри Теодор Ласкарис. Али он није имао шта више да спасава. 13. априла 1204. Латини су постали господари горде византиске престонице, у коју, од њеног оснивања, не уђе дотад никад туђин као освајач.
У Цариграду је после тога основано Латинско Царство. Желећи да појача значај Млетака и њене привредне интересе, стари Дандало, душа целог овог предузећа, радио је на том, да нови цар не буде јака личност, ни нова царевина јака држава, јер ће само тако Млеци моћи одржати свој престиж и натурати своју вољу. Сам за себе он круне нити је требао ни тражио, и кад му је понуђена он је одбио. Али његовим утицајем би изабран за цариградског императора Балдуин Фландриски и 16. маја крунисан у опљачканој Аја Софији. За патријарха у Цариграду би постављен Млечанин Тома Морозини и уза њ, за Св. Софију, још тринаест млетачких каноника. Али је за сваког познаваоца прилика на Истоку било јасно, да такве мере неће довести до црквене уније. Уз ранија насиља при заузимању Цариграда ово отимање Св. Софије беше само разлог више, да се у душама ортодоксног грчког свештенства развија још дубља мржња на завојевача и створи трајнији јаз између обе цркве.
Старо Византиско Царство распаде се у више делова. Поред Цариградског, територијално врло ограниченог, Латинског Царства, доби Бонифације Монтефератски Маћедонију са престоницом у Солуну. Пелопонез, Епир, Илирик и нека острва добише Млеци, који поседоше и један део Тракије и један део самог Цариграда. Други француски племићи подобијаше разне мале кнежине. И Грци сами, тамо где су успели да се одрже, разбише се у више држава. У Никеји се образова ново грчко царство, као наставак цариградског, под последњим владарем цариградским, Теодором Ласкарисем. Независно од њега развише Комнини своју власт у далеком Трапезунту. Деспотат Арте у Епиру држала је још једна грана династије Анђела.
Природна је ствар, да је тако важна промена имала великих последица на целом Балкану. Од балканских држава падом Византије понајвише се користила Бугарска. Њен владар, Калојован, већ је и нешто раније био ступио у везе с папском куријом, а сад их је само усрдније развио. У јесен 1204., 7. новембра, папин кардинал Лав посветио је трновског архиепископа Василија за бугарског примаса, а сјутри дан крунисао је Калојована за "краља", не "цара", Бугарске. Калојован се за то, у име свог народа, подвргао врховној власти римске цркве. Калојовановом примеру следио је и српски велики жупан. Његову вољу да из Рима добије краљевску круну помиње папа у једном писму из исте 1204. год. Али мађарски краљ, који није могао спречити веза између папе и Бугара, успео је да спречи краљевску титулу за српског великог жупана.
Бугарска је била и прва држава, која је почела борбу с Латинима и имала успеха. У борби с необично одлучним и брзим Калојованом допао је као заробљеник у бугарске руке сам цар Балдуин, после изгубљене битке код Адријанопоља, 15. априла 1205. Тамо је после убијен, на веома грозан начин. На цариградски престо дође Балдуинов брат, Хенрик Фландриски, или Јерис Филандер, како га по грчком зове Стеван Немањић. У борби с Бугарима погинуо је 1207. и Бонифације Монтефератски. Калојован је, чинило се једно време, био главни чинилац на Балканском Полуострву. Али га је брзо нестало. Кад је, после погибије Бонифацијеве, пожурио да узме Солун, пао је под његовим зидинама од ударца једног свог војводе, 8. октобра 1207. С њим је застала и бугарска офанзива и полет обновљене бугарске државе.
Оснивање Латинског Царства утицало је, природно, и на односе у Србији. Дубровачка Република, место дотадашње византиске врховне власти, прима 1205. млетачку. Град је задржао своје старо уређење, али му је, ради контроле, кнез увек имао бити Млечанин. Кнезови су најпре бивали доживотни, а после само са мандатом од две године. У својим трговачким односима са суседима Дубровчани су и даље имали слободне руке. Тако су, на пример, већ 1206. год. тражили и добили трговачке повластице од Михајла Дуке, епирског деспота.
У самој Србији Стеван Немањић је мудро пратио развој догађаја, не излажући се ни за крсташе ни за Бугаре. Исто је тако остао миран и Вукан у Зети. Сава, у својој биографији Стевана Немање, прича да је Вукан био жив, кад се он вратио у Србију почетком 1208. год. доносећи из Хиландара мртво тело очево. У Студеници, 19. фебруара 1208., Немања је сахрањен поново, а над мртвим очевим телом Сава је коначно измирио оба брата. Али већ у лето те године Вукан више није био жив или бар није био на власти, пошто се као дукљански краљ помиње његов најстарији син Ђорђе.
Ђорђе се, на име, 3. јула 1208., заклео на верност млетачком дужду, без обзира на свог стрица Стевана, и био спреман да с Млечанима заједно ратује против Арбанаса Димитрија Прогоновића, зета своје куће, који је према Млечанима био непоуздан. Изгледа, да се Ђорђе у Зети сматрао као самосталан и да је политику водио на своју руку.
После смрти Калојованове настадоше у Бугарској велики метежи. Малолетни Јован Асен, син Асена I, мораде да бежи из земље, а власт уграби сестрић Калојованов, Борил. Услед одметања и непризнавања његове власти Борил је изгубио много од тековина свога ујака. Мађари му одузеше Београд и Браничево и проширише своје границе све до данашње Ћуприје у Србији. Калојованов сродник Стрез, врло угледан и чак претендент на престо, добеже Стевану Немањићу. Он је, вероватно, потсетио Стевана на услуге, које је њему, у сличној прилици учинио Калојован. И поред протеста Борилових, Стеван се заузео за Стреза, побратио се с њим и помогао га војнички да се дочепа тврдог Просека на Вардару и да се ту учврсти. Из Просека Стрез је проширио своју власт све до Охрида и близу Солуна. Сам Стеван казује, да је "отео и предао њему пола царства бугарскога", оставивши га да влада у Просеку под његовом заштитом. Борило није у први мах могао да спречава све те своје противнике, јер је био наставио борбе с Латинима и у њима претрпео тежак пораз (2. августа 1208. код Филинопоља). Кад Латини, заузети у борби с Грцима и због својих међусобица, нису до краја искористили своје победе, Борило, добивши одушке, почиње разрачунавања с противницима, које је, с друге стране, његов пораз био охрабрио. У Трнову, 11. фебруара 1211., одржан је државни сабор против богумила, а у ствари против цареве опозиције. Наскоро потом, посредовањем папиним, дошло је до измирења између Борила и оба суседна католичка владара. Цар Хајнрих поста зет Борилов, узевши његову братучеду, а Мађари су спасли његову власт, пославши му помоћ да угуши једну велику побуну у видинској области.
Пошто је средио односе с католичким владарима и са Хенриком чак склопио и савез, одлучи се цар Борило да напане српског велико жупана. Стеван му није био пријатељ, и бугарска опозиција, као и Стрез, налазила је код њега склоништа и можда потпоре. Заједно са Хенриком кренули су Бугари на Србе, по свој прилици 1214. год. У близини Ниша, једним ноћним препадом, Срби су савезнике помутили и нагнали на повлачење. Да се освете за тај пораз, и да постигну сигурнији успех, савезници почеше да се боље спремају. Обећањима и изгледима на неку добит, они премамише на своју страну Стреза и дигоше га против Стевана. Стеван посла просечком господару свог умног брата Саву, да га одврати од тог савеза. Али Савино наговарање оста без успеха. Тад се пришло другим средствима. Савини биографи причају, како је Бог, на Савину молбу, послао "анђела љута" који прободе Стреза. После његове погибије напад савезника би на извесно време одложен. Стрезову област заузеше, међутим, Латини из Солуна (сам Просек и његов крај), а делом Грци из Епира, који овладаше Скопљем и северном Маћедонијом.
Епирски деспот, Михајло I, беше се за ово време осетно ојачао. Под његову власт беше дошла цела Албанија с Драчем, и сад, како видесмо, и северна Маћедонија. Ово последње освајање, и нарочито заузимање Скадра, доведоше Михајла у сукоб са Стеваном. Али до рата између њих није дошло. Један слуга убио је Михајла у брачној постељи и тим, као и код Стреза, решио питање најкраћим начином, вероватно 1215. год. Наследник Михајлов, његов полубрат Теодор, брзо нађе начина да се измири са Србима. Михајлов брат Манојло узе за жену једну од српских принцеза, а сам Стеван намераваше да узме Марију, кћер погинулог деспота Михајла, удовицу Евстатија Фландриског, брата прве двојице латинских царева, али му то не дозволише црквене власти грчке ради блиског сродства. Касније је, не знамо тачно које године, Стеванов најстарији син Радослав узео за жену Теодорову кћер Ану. Њихов заручни прстен очуван је до данас, на ком, у грчким стиховима, стоји написано: "Веренички прстен Стевана, изданка од лозе Дука, прими рукама, Ано, роде Комнина."
За Србију настаде велика опасност, кад између Латинског Царства и Мађарске дође до ближих веза. Политички планови ове двојице католичких владара узимали су у своју комбинацију Србију као подручје које им је на путу за непосреднију сарадњу. Њихове намере нису биле скривене. Год. 1216. решише се цар Хенрик и мађарски краљ Андрија да се састану у Нишу, и то с војском и један и други. Очевидно, поход је спреман само против Србије, јер са Бугарском беху у добрим односима. Сам Стеван Немањић пише, да је намера противника била "прогнати ме и земљу отачаства мога разделити и себи задржати". Они су били упутили позив и Стевану, да дође на тај састанак. Стеван, дипломатски врло вешт, у споразуму с братом Савом, одлучи да покуша раставити савезнике. С мађарским краљем у последње време није имао никаквих сукоба, па му се споразум с њим учинио лакше могућ. С тога пође са Савом преда њ, пре састанка у Нишу, на границу код Равног (т. ј. данашње Ћуприје). Ту дочека краља Андрију 10. априла са свима почастима, као пријатеља, и гостио га је дванаест дана. Изненађен, краљ Андрија је одговорио на те љубазности пажњом са своје стране и одустао је од намераване борбе. Кад се тако обезбедио од Мађара, пошао је онда Стеван с Андријом заједно у Ниш, као пријатељи. Хенрик, међутим, "пун гнева и јарости", није се дао лако сломити. Он је од Стевана на сваки начин тражио један комад Србије, макар и мали. Стеван, сигуран да га Мађари неће напасти, није попуштао и чак се спремао да казни Хенрика. Он даде посести све кланце око Ниша, вероватно и грделичке и сићевачке, да спречи Латинима повратак или да натера Хенрика на попуштање. Хенрику у тај мах није било до борбе. У солунској држави беше дошло до крупних трзавица и Маргарита, солунска владарка, сестра краља Андрије, молила је Хенрика за помоћ. С тога он, кад је наишао на Стеванов отпор и видео да не може постићи што жели простом претњом, одустаде од даље акције. Повлачење му је осигурао краљ Андрија, који је посредовао код Стевана. Одмах из Србије Хенрик је пошао према Солуну, али га је на том путу изненадила смрт, 11. јуна 1216. год.
Овај савез двојице католичких владара против Србије, и осамљеност Србије у политици, натераше Стевана да тражи негде наслона. С тим у вези требало је напуштати донекле и чисто православску ориентацију српске државе, како је замишљао Немања и изводио Сава. Можда је чисто католички краљ Андрија већ у Равном тражио каквих обећања у том правцу. Несумњиво је, да је Стеван 1217. год. извео крупан преокрет у својој политици. Омогућила му га је свакако брачна веза са Аном Дандало, унуком славног дужда Хенрика, која је остварена негде у то време. Да ли преко Млетака, или непосредно, Стеван је ступио и у везе са папском куријом и тражио тамо поново краљевску круну и извесну моралну потпору. Папа Хонорије III одазвао се тој молби радо, јер она је значила нову тековину римској столици на Балканском Полуострву. Један посебан папински легат, који је преко Спљета отишао у Србију, донео је круну за Стевана и 1217. год. крунисао га њом.
Тај преокрет Стеванове политике није био добро примљен у земљи. Традиција православља већ је била ухватила корена. Против Стевана се нарочито диже његов брат Сава, дотадашњи му верни сарадник, главни претставник православља и византиске црквене културе у Србији и по свом чину и по свом светогорском васпитању. Сава није хтео да изазива борбе у земљи, да је не би изложио каквим неприликама, него је напустио Студеницу у Србији и отишао у Свету Гору.
Међутим, баш ове исте године, 1217., на Балкану настају крупне промене. Место умрлог цара Хенрика дође на цариградски престо Петар Куртнејски, његов зет. Кад се он кренуо на своју царску дужност из Рима, где је био крунисан, покуша да отме, по жељи Млечана, Епирцима Драч. Тим изазва њихову освету. Не успевши под Драчем, цар Петар се упутио сухим за Цариград, али га Епирци на том путу негде око Шкумбе предусретоше и убише. Царева погибија изазва у сплеткама богатом Цариграду збуњеност и читав низ нових интрига и прегоњења у Бугарској. После смрти латинског цара Хенрика, цар Борило губи сваки ослонац и бива потиснут с власти кад се 1217. појавио законити наследник, избегли Јован Асен II, праћен руским четама. Борило се држао једно време у Трнову, али га најпосле издаде народ и племство и отвори градска врата младом цару. Год. 1218. Борило је изгубио престо и очњи вид. – Мађарски краљ Андрија беше се у августу 1217. год. из Спљета кренуо на крсташки рат у Палестину, с кога се идуће године без имало славе вратио у завађену и презадужену земљу. – Једине две државе на Балкану, чије стање беше сређено и које су могле да се користе овом помућеношћу, беху Србија и епирска држава деспота Теодора.
Погибија цара Петра и одлазак краља Андрије знатно су изменили увете, под којима је краљ Стеван стварао своју латинофилску политику. Он то брзо увиђа и политички врло гибак, водећи рачуна и о православској опозицији у земљи, он се решава да се врати на стару линију. С тога се мири са Савом, који, да се осигура православље у Србији, тражи да се изведе организација српске цркве. Таква организација добро би дошла Стевану и из чисто политичких разлога. Црква његове државе налазила се под врховном влашћу охридског архиепископа, који је био епирски поданик. Теодор епирски, који се истакао као противник Латина и на чијем је подручју погинуо цар Петар, имао је због те латинофобије несумњивих симпатија међу свештенством у Србији. Утицај његов и његове охридске архиепископије могао је, с тога, постати можда и опасан по Стевана; отуд код овог склоност да се за Србе створи посебна српска црквена организација. Сава је лично узео на се, да иде у Никеју, цару и патријарху, и да тамо изради самосталност српске цркве.
У Никеји Сава је био срдачно дочекан. За цара Теодора Ласкариса то је значило, да у Србији може добити једног савезника више, и то на Балкану, за борбу против Латина. Сем тога, како је између Никејаца и Епираца постојала извесна суревњивост у питању евентуалног наслеђа Византије и Цариграда, кад се једног дана скрхају Латини, то је, разумљиво, у Никеји било радо примљено да се Србија обраћа њима и да се на доста лак начин може добити њено пријатељство. За патријарха то је значило враћање истоку и његовом утицају једне земље, која је била у опасности да постане папинска домена. Они с тога пристадоше да српску цркву признају автокефалном. За архиепископа самосталне српске цркве би посвећен сам Сава, једна од најјачих личности тадашње Србије, човек са много веза међу Србима. То је било 1219. год. Сасвим је разумљиво, да је оснивање самосталне српске цркве изазвало протесте из Охрида, а нарочито од Димитрија Хоматијана, тадашњег архиепископа.
Србија је тако за владе Стевана Немањића, првог свог венчаног краља, добила две велике тековине у свом државном развоју: постала је краљевина и добила је своју самосталну црквену организацију. Немањино дело, већ у првом нараштају, бива дограђено са несумњивим успехом. Србија је постала права држава, са својом индивидуалношћу и са својим несумњивим стваралачким амбицијама. Али, и то треба додати, да у читавој нашој прошлости није било периода, где су на управи земље била два члана династије с тако изузетним способностима, као што беху Стеван и Сава, и у тако уској и на један циљ концентрисаној сарадњи.
Организаторски рад Савин у српској цркви био је врло енергичан. Он је, пре свега, тој новој организацији дао чист национални карактер. Грка владику, кога је затекао у Призрену, свргнуо је и у место њега поставио Србина, свог ученика, односно свог човека. И то није једина црта његове борбености. Одређивање седишта новооснованих епископија изведено је исто тако с нарочитом државноверском намером. Архиепископија је стављена у Жичу, у нову задужбину краља Стевана, далеко на север од Раса или Студенице, а недалеко од мађарске границе. Епископија у Дабру на Лиму стављена је готово на саму границу босанску, да делује на тамошњи православни елеменат и да сузбија богумилско учење. Зетска епископија смештена је на Превлаку, у Боку Которску, ван саме праве Зете, а Хумска у Стон: – обе готово на периферији краљевине, али очевидно са циљем да сузбијају католичну акцију која се нарочито ширила са подручја которске и дубровачке бискупије. У раније време и православни су манастири били подвргнути надзору католичког барског надбискупа; после Савине акције тај се одношај почиње да мења у обрнутом правцу. Православље је, после Савине организације, постало коначно државна вера немањићске Србије. Сава је у том погледу радио доследно и без имало обзира. Богумиле је сузбио из Србије још његов отац Немања, а Сава је, као светогорски латинофоб, учинио са своје стране све да спречи и ослаби утицај католичанства. Преко свештенства, на које је сам непосредно утицао и примером и поуком, Сава је дизао и општи културни ниво целог народа, настојећи да у њему развија људске врлине и смисао за грађанске дужности. Српску државну мисао немањићске династије створио је физички Немања, а интелектуално Сава. Национално, или боље речено, етничко јединство било је у то доба још недовољно свесно и не би спречило да и даље долази до онаквих сукоба каквих беху они између Рашке и Зете, односно између католичанства и православља. Верско јединство било је у она времена једини делујући амалгам и, захваљујући Савину раду, оно је доиста и деловало.
Друга линија Немањића, кнеза Мирослава, владала је у Хуму под врховном влашћу рашког великог жупана, односно краља. Власт неких чланова те породице ширила се понекад и на суседне далматинске градове, који су иначе имали и задржавали своју локалну автономију. Тако је наследник кнеза Мирослава, у нас славна и позната по ванредно драгоценим Еванђелију које је за њ писао дијак Глигорије, кнез Петар (1198-1227.), био 1223. год. изабран за спљетског кнеза и уведен у ту дужност од спљетског грађанства и поред врло огорченог отпора од стране католичног свештенства. Као спљетски кнез он је дуго оштро водио борбу са хрватским браством Шубића. По саопштењима из каснијих извора, кнез Петар је, познат и иначе као борбен тип, ратовао и са краљем Стеваном и у том ратовању је рђаво прошао, изгубивши сву област на левој обали Неретве.
Краљ Андрија, по повратку из Свете Земље, протестовао је против тога, што је Стеван узео краљевску круну и претио је чак и ратом. Али је стање у његовој земљи било тако рђаво, да се краљ није смео ни усудити да је излаже новим напорима. Племство је било толико ојачало и притеснило Андрију, да је морао 1222. год. објавити своју чувену Златну булу, која је, исто као и нешто мало раније издата енглеска Magna charta, сужавала краљевску власт у корист племства. Стеван није знао за све то, па је покушао да на Андрију делује дипломатским путем. Можда је с тим у вези шиљање Стеванова посланика Методија у Рим папи Хонорију III, да тај са своје стране утиче на мађарског краља. Сем тога Стеван је упутио у Мађарску и брата Саву, по свој прилици, у другој половини 1219. или почетком 1220. год., да и он умири Андрију. Савини биографи причају, како се краљ Андрија тобоже с почетка опирао, али да је на крају попустио пред очигледном светошћу Савином. Савина је мисија свакако успела, али више с тога што краљ Андрија није могао, а не што није хтео да ратује. Односи између Србије и Мађарске постали су после тога доста срдачни. Из обзира према мађарском краљу пропустио је Стеван 1221. год., да несметано прође кроз његову земљу нови латински цар, Роберт Куртнејски, син погинулог цара Петра, а шурак Андријин. Један француски извор тога времена ("Extrait de la compilation dite de Bandonin g’ Avernes") казује, да је том приликом дошло до једне подвале српском краљу. Цар Роберт имао је уза се једног "сержана" из Лила, за кога се говорило да је његов незаконити стриц. Лепу кћер тога сержана дао је цар богато нагиздати и, претстављајући је као своју рођену, успе, да је протури за жену "српском краљу", вероватно једном сину или неком блиском рођаку Стевановом. Није нимало вероватно да је то била Јелена, Францускиња, удата за трећег сина Стеванова, пошто је Јелена морала бити млађа бар за читавих 15-20 година.
Стеван Првовенчани је крај живота провео у миру. Пред смрт, која га је задесила око 1227. год., он се по очевом примеру покалуђерио и постао монах Симон. Свом наследнику Радославу оставио је државу потпуно сређену и унутра и у односима са свима суседима.
Радослав је био потпуно у сенци свог моћног таста. Теодор епирски беше 1223. год. освојио Солун, прогласио се за цара и постао најсилнији владар на Балкану. Али, понесен великим и наглим успесима, он беше преценио своју снагу и ушао у борбе са много противника, с Латинима, с Грцима Никејског Царства и најпосле с Бугарима. Једино је Србе оставио на миру. Радослав, син једне грчке, а супруг друге грчке принцезе, осећао се и сам као Полугрк. Његов заручни прстен има грчки текст; грчки се потписује и на повељама. Он се не поноси именом Немањића, него својом царском лозом Дука. Грчки је натпис и на његовом бакарном новцу у облику зделице, који је он први почео да кује у Срба, по узору на новац свог деда цара Алексија. Српски летописци помињу утицај Теодорове кћери на Радослава, коју зову "нова Далида", казујући буквално, да му је она завртела главу. Чини се, да је Радослав, под утицајем Епираца, попустио и пред протестима охридске цркве против српске црквене автокефалности; несумњиво је, да је с Грцима тамо опет успоставио ближе везе. Поуздано је, да га је Димитрије Хоматијан, охридски архиепископ, с којим је био у преписци ради разних теолошких питања, хвалио, и писао је патријарху Герману у Никеји како је Србија побожна земља, украшена "чашћу ваљанога морала сваке врсте". Хоматијан је иначе лично био противник српске самосталне цркве и протестовао је, како знамо, код Саве кад је она добијена. Незадовољан таквим стањем у Србији Сава је напустио земљу и кренуо на исток, у света места, 1229. год. На том путу он се свратио на никејски, Теодору непријатељски, двор, код цара Јована Ватаца.
Кад је 1230. год. цар Асен победио цара Теодора код Клокотнице и заробио га, био је уздрман и Радославов положај у Србији. Бугарски цар сматрао је Србију, ради великог Теодорова утицаја у њој, као неку њему вазалну државу, и с тога је, после ове победе довршујући у Трнову своју лепу цркву у славу Четрдесет Мученика, хвалећи се постигнутим успехом, записао, како је добио целу Теодорову земљу "од Једрена до Драча" и земље "грчку и још арбанаску и српску". И доиста највећи део Теодорове државе дође под непосредну власт Асенову; у Солуну само, с Тесалијом и Епиром, оста на власти Асенов зет Манојло. Српски принц Владислав, други син Стевана Првовенчаног, постаде исто зет Асенов. Он је, наскоро по паду Теодоровом са осталим незадовољницима у Србији почео борбу против Радослава. Радослав се држао једно време, али је пред моћнијим братом морао најпосле да побегне из Србије, крајем 1233. год. Склонио се у Дубровник. Тај мудри трговачки град, који је све више ширио свој промет и од цара Асена добио повластице за своје трговце, примио је с пажњом и добеглог српског краља. Из захвалности он им је, за случај да се врати на престо, дао обилате повластице: да тргују без царине, да не плаћају могориша и да су им слободни виногради, које су дотле засадили по жрновничкој жупи. Из Дубровника је краљ Радослав можда нешто покушавао против брата, краља Владислава, јер је овај у то време почео да узнемирује малу републику, која се из страха обраћала и босанском бану Нинославу да је по потреби заштити. Због пажње према краљу Радославу добили су Дубровчани извесне повластице у земљи деспота Манојла, 1234. год., камо је из Дубровника отишао свргнути краљ са женом, вероватно с намером да тамо тражи енергичнију подршку. У Драчу, прича један стари српски биограф, чекало је Радослава ново разочарање. Тамо му неки Франак уграби жену, а њему самом угрози живот. Лишен круне и жене, краљ Радослав се одрекао светске сујете и примио је монашки чин. Као монах Јован, повучен и заборављен, умро је у неком манастиру по свој прилици у Студеници, где је сахрањен.
Стриц Радослављев и Владисављев, Сава, који се био вратио с истока и утицао да борбе између браће не узму опасније размере за Србију, није био задовољан стањем ствари. Србија је за дуг низ година била поштеђена од сукоба са суседима и тај мир могла је да искористи за своје унутрашње јачање. На том је нарочито радио Сава. Теодосије, Савин биограф, приписује њему у заслугу, што је дошло до брака између Владислава и Асенове кћери Белославе. Али, као што је раније, за време Радославово, у Србији преовлађивао утицај цара Теодора, тако се сад за време краља Владислава, у Србији осећао утицај цара Асена, у време од 1230-1240. год. најмоћнијег владара на Балкану.
Нападај Мађара на Асенове земље и њихово заузимање Београда и Браничева, 1232. год., и врло затегнути односи с латинским баронима у Цариграду, определише цара Асена да раскине везе са папском куријом, која је била на страни његових противника. Тај корак царев наишао је на велико одобравање целог православног клира. Дотле је постојала врло јака опозиција свештенства из бивше Теодорове државе, односно од стране охридске цркве, која није дозвољавала да православни епископи и свештенство признају власт бугарског примаса – патријарха, пошто је он, са своје стране, признавао папину врховну власт. После раскида с Римом, Асен је покушао да обнови везе с патријаршијом у Никеји, али се отуд тражило као први увет да бугарска црква призна врховну власт никејској. Асен на то није пристао; он је желео измирење, а не понижење своје цркве. С тога, и без пристанка Рима и Цариграда, он даде изабрати за православног бугарског патријарха Јоакима. Али је, ипак, из разумљивих разлога, тежио, да својој патријаршији изради признање. У помоћ му је дошла нова политичка ситуација. Против савеза католичких држава, Латинског Царства и Мађарске, требало је створити савез православних држава. Асен с тога нуди преговоре никејском цару, Јовану Ватацу. Створени споразум између њих прихватио је деспот Михајло и вероватно краљ Владислав. За Саву, стрица Владислављева, зна се, да је крајем 1233. год. напустио свој архиепископски положај и као свог наследника оставио Сремца Арсенија. После је отишао поново на исток, у Јерусалим, Александрију и на Синај, одатле у Антиохију и Никеју, а из Никеје у Цариград и Свету Гору. Свршивши тај велики пут, он се кренуо у Бугарску, у Трново, цару Асену. Тај пут Савин у све четири престонице патријарха православне цркве и навраћања у Бугарску, куда му се није требало враћати у Србију, по свој прилици је у вези са поменутом акцијом Асеновом за признавање бугарске патријаршије. Асену је Сава, као угледна личност, са доста веза, по свој прилици послужио као посредник у том послу. Успех је био постигнут. У Галипољу, на малоазиској страни, 1235. год., објављен је грчко-бугарски савез и признање бугарске патријаршије од сва четири патријарха. Оба стара биографа Савина, Доментијан и Теодосије, казују, да је цар према њему био врло пажљив. Код Асена је Сава и умро, у Трнову, 14. јануара 1235. год. Одатле је пренесен у Владислављеву задужбину у манастир Милешево, где је са свим сјајем српске цркве положен у нови гроб, 6. маја 1237. Ту се сачувао и његов лик, рађен од неког уметника ређе врсте, који је умео да својој фрески да индивидуалан израз са много непосредности. Сув, с дугом брадом, проседом, која казује да Сава није умро у дубокој старости, са извесном оштрином у крупним цртама, које показују јаку вољу, Сава има продирне сугестивне очи, сличне дубокој води. Читав лик има крепчине и претставља више државника него светитеља. Према њему ликови младог краља Владислава (имају два), плава, с малом негованом брадом, с нечим меким у изразу, изгледају просто као да су са неке феминизиране природе. То, што је Владислав на обе фреске приказан као млад, иако је доживео свакако преко педесет година, и непосредност Савина лика, говоре очито за то, да је фреске радио неки мајстор непосредно после подизања манастира и Савине сахране. Као оснивач српске самосталне цркве, њен први архиепископ и организатор; као јака личност, која је утицала на сређивање и снажење Србије; као први наш књижевник, коме, поред типика за карејску ћелију и манастире Хиландар и Студеницу, захваљујемо и за прво, лепо писано, оригинално житије српско (рађено као увод за Студенички Типик) Стевана Немање; – Свети Сава је проглашен за свеца. Он је најпопуларнији народни светитељ, с националном бојом још од XIII века, и централна личност многобројних хагиографских мотива народне усмене књижевности.
У ово време беше нарочито озлоглашена на папској курији босанска држава. Доставе, да се тамо уврежила нека опасна јерес, гониле су на активност и Рим и Будим; први из верских, а други из политичких мотива. Пример јаке руке, која је у божјем гневу "дивно беснела" страховитим оценама у Тулузи, у Француској, изгледао је као створен и за полуварварску Босну. Шаљући 1221. год. свог легата Аконција у Босну, папа се тужио да јеретици тамо јавно исповедају своју веру "као што ламије доје своју штенад голим сисама", па је с тога позвао краља Андрију и угарски епископат, да их униште. Краљ Андрија у то време није могао да делује у Босни, исто као што није могао ништа предузимати ни у Србији, заузет унутрашњим кризама. Једино су Мађари успели, да 1125. год. Босна буде подвргнута у црквеном погледу мађарској калочкој подбискупији. Папа је, одобравајући тај акт, позвао надбискупа, да у својој новој области строго делује против јеретика и да против њих проповеда и прави крсташки рат. Надбискуп калочки, Угрин, покушавао је доиста, да предузме нешто по жељи папиној и нашао је и једног војсковођу, Јована Анђела, сестрића мађарског краља Андрије, византиског емигранта, који је тада, са мајком заједно, био господар Срема. Али озбиљне кризе у Мађарској и после сукоби с Бугарима нису дозвољавали ни Анђелу, као ни другим Мађарима, да се заплићу у босанске ствари.
Народној цркви у Босни запрети већа опасност тридесетих година XIII века. Пренестински бискуп Јаков беше 1233. год., као папин легат, свршио један посао у Мађарској и онда стигао у Босну. Својим великим ауторитетом, и политичким и црквеним, он је утицао на тадашњег босанског бана Нинослава да даде изјаву, да ће он остати у католичкој вери, иако су његови преци били јеретици. Својим писмом од 10. октобра 1233. год. папа је Нинослава, на основу те изјаве, примио под своју заштиту и гарантовао му интегритет "правом предрагог ми у Христу сина нашег светлог краља Угарске". Нинослављев рођак Пријезда прешао је исто тако на католичанство. Онима, који су тад деловали у Босни, тај сам чин покрштавања није био довољан као јемство за његову исправност, него су тражили нешто још непосредније. Пријезда је морао дати свог сина за таоца, и касније је сам Нинослав, уверавајући папу о његовој исправности, требао молити чак у Рим да буде пуштен. Кад се тако тешки услови постављају члановима владајуће куће, и они их примају, онда је несумњив знак да онај који то тражи претставља неку необичну снагу. Верска активност католика у Босни после тога врло је жива. У Босну се, још исте године, упућује један посебан бискуп, Јоханес Вилдесхаузен, родом Немац из Фрајбурга. Доминикански ред, познат као врло оштар у прогањању француских јеретика, долази исто тако, по папиној наредби, да делује у Босни. Легати римски бивају све чешћи; Босни се очевидно поклања све већа пажња. За њу се на папској курији говори, да због јеретика изгледа "као пустиња и шикара, пука трња и коприва, и постала је легло гуја". Нови бискуп има толико самосвести и енергије, да неће да води рачуна ни о жељама мађарског краља, и сам папа мора да га смирује и, у интересу курије, нагони на попуштања. Међутим, у земљи постоји јак народни отпор. Из Рима се с тога, једним писмом од 17. октобра 1234. год., тражи чиста ситуација у Босни, и, ако не помогне друго, препоручује се крсташки рат. Хрватског херцега Коломана папа Гргур IX изрично упућује на ту дужност, а кад се он одазвао, папа га је, горњег датума, узео под своју заштиту као војника Христовог. У Риму се овој експедицији давала толика важност, да су крсташи за Босну били изједначени са ослободитељима Свете Земље. Такво расположење у Риму изазивала је Угарска, да би га после могла искористити у своје политичке сврхе. Краљ Андрија је излагао папи опасност од непоузданих босанских банова и потребу да се власт над Босном потпуно преда мађарским краљевима, који се не би дозвољавали да се у земљи јавља све ово, што је сад у њој. Папа је примио те сугестије Мађарске и 9. августа 1235. год. одобрио је краљеву одлуку, да Босна припадне Андријином сину Коломану.
Коломан је и почео рат у Босни, у име вере, а у ствари у име својих и мађарских освајачких циљева. Бан Нинослав, који је ранију изјаву дао под притиском, био је прави претставник отпорних Босанаца. Они нису хтели нову веру, коју су им доносили на мађарском мачу. Снага Мађарске овог времена била је врло велика. У ратном походу против Аустрије они су 1235. год. дигли војску, која се, вероватно претерано, ценила на 200.000 људи, али која је била силна ако је износила и половину тог броја. Нинославу није било лако ни иначе. У земљи је један део великаша пришао Мађарима (н. пр. усорски кнез Сибислав, син иначе непознатог бана Степана), а други се плашио. Он се с тога повлачио у своје тешко приступачне планине и избегавао отворену борбу. Због тога се ратовање прилично отегло. Мађари постигоше извесне успехе у Захумљу и Западним Странама, али праве, средишње Босне нису могли освојити. Год. 1238., 26. априла, писао је, истина, папа, да је Коломан уништио јеретичку напаст; 23. децембра исте године говорио је о "десници Створитељевој која триумфује", али сви ти успеси, у колико их је било, беху кратка века. Већ 1240. год. долази бан Нинослав безбрижно у Дубровник и ту чак обећава Републици да ће је узети у заштиту, ако би дошло до њеног сукоба с рашким краљем. Кад две године после рата с Мађарима Нинослав узима на се улогу заштитника и излаже се опасности, да уђе у један нов рат, значи: прво, да његов положај у Босни није био нимало несигуран и друго, да мађарски ударци нису нанели његовој држави толике штете, да би јој требало дуже времена за опорављање.
На папској курији предлагали су исто тако оштре мере и против старих неретљанских гусара, који никако нису хтели да се окане свог старог заната. Племе Качића било је у том погледу највише на злу гласу. Краљ Андрија им је претио казненом експедицијом; папа Хонорије III позвао је суседне Спљећане, да и они сузбијају то зло. Качићи се нису дали обуздати; они су самом папином легату Аконцију спремали замке. По свему се чини, да је било извесних веза између Босанаца, Неретљана и Захумљана; чак није немогуће да је заседа против Аконција дошла баш као словенска реакција на римске покушаје, да сломију отпор наших људи. "Патарени" међу Качићима главни су ослонац за ту претпоставку. Притиснути нешто јаче, Неретљани су год. 1226. мало попустили, али их је зао глас гонио и даље. У дубровачкој обавези према Млецима од 13. јануара 1232. изрично се вели, да Дубровчани неће примати у свој град Качиће и Омишане, "или друге карамије и пљачкаше или отимаче", и да ће помагати Млечане, ако крену своје лађе против њих. У опште, биће непријатељи свима гусарима "од Драча до Млетака". Тек за време припрема за крсташки рат у Босни, Омишани су из предострожности, 17. марта 1235., склопили мир са Дубровником.
Рат је у Босни беснео у пуном јеку, кад је краљ Владислав пренео у Милешево тело Св. Саве. Савез Владислављева таста, цара Асена, са никејским Грцима показао се одмах на делу и 1236. год. удружени победнички савезници угрожавали су сам Цариград. Владислав није улазио у ту акцију, као што се није мешао ни у друге политичке послове Бугара. Али би по свој прилици био увучен у рат између Бугара и Мађара, који су ови спремали, осокољени успехом у Босни, нешто из својих рачуна, а нешто по позиву папе Гргура IX, да није дошло до оне страшне најезде Татара, која је 1241. год. преплавила Мађарску и захватила и северни део Балкана. Као вихор јурнуле су коњичке хорде Татара однекуд из руских степа у средњу Европу. Куманске чете прснуле су пред њима на све стране; руски кнежеви беху покорени; пољски градови Краков и Бреслава порушени. Мађарски краљ, у борби с њима, претрпи страховит пораз и мораде бежати чак у Приморје, на Раб и у Спљет. Татари су пошли за њим, али већ расути по широком подручју, преко ког су превалили. Разбијени од Хрвата под Клисом, они су преко Босне, Србије и Бугарске дошли на доњи Дунав, харајући и пустошећи уз пут све до чега су могли доћи. Поштеђени су остали у Приморју само градови с јаким бедемима (страдали су ипак Котор, Свач и Дриваст) и за коњанике тешко проходне шуме са збеговима. На земљишту јужне Русије прибраше се ти и други одреди поново и основаше моћну татарску државу Златне Хорде. Тај њихов поход извазвао је узбуну кроз све земље куда је прошао. Нешто тај потрес, а још више смрт цара Асена (+1241.), који је био главна Владислављева подршка, бише узрок, да се у земљи јавио покрет против њега. Њему се догодило исто оно, што и његовом старијем брату Радославу после пораза цара Теодора. Као нови краљ избио је њихов трећи брат Урош, звани Храпави (ваљда због оспица), негде током 1242. год. Занимљиво је, да је главни отпор против Уроша организовао не Владислав, него његова жена, која се беше можда тога ради, склонила у Дубровник. Није вероватно, да јој се Владислав није придружио само с тога, што је био негде затворен. Дубровачка Република обавезала се краљу Урошу, да на свом подручју неће трпети никакве агитације против њега. Владислав се после измирио са Урошем и признајући врховну власт млађег брата владао је, чини се, у Зети. Један запис из манастира Милешева, из 1264. год., писан је, вели се, "у дане благоверног краља Уроша и брата му краља Владислава".
За владе прва два сина Стевана Првовенчаног Србија је била под политичким утицајем моћнијих суседа, епирских Грка и Бугара. Ни једна ни друга владавина нису биле с тога много популарне; Владиславу се, на пример, пребацивало да је Св. Сава био "бегун" испред њега. Али, та владавина и једног и другог брата, мада на очи неславна, била је ипак од знатне користи за Србију. Ради јаких веза, које су имали и Радослав и Владислав, нико од суседа није смео да их узнемирује; Епир и Бугарска, који су им могли постати врло опасни, претворили су се у заштитнике. С тога краљ Урош, кад је дошао на владу, затиче земљу неистрошену и способну за подвиге и с тога је могао да се јави с извесним ауторитетом у часу, кад је имало да се ликвидира питање већ дотрајалог Латинског Царства.
Далмација је страдала понајдуже од последица татарске најезде; између Спљета и Трогира дошло је чак до рата, који је претио да узме опасније размере. Бежећи испред Татара краљ Бела се био спасао у Трогир, где га примише с пуно пажње. Из захвалности он је повељом од 18. марта 1242. год. дао том граду извесне поседе, од којих су неки од раније били спљетска својина (н. пр. Острог). Због тога Спљећани нападоше на Трогиране кривећи их за отимачину. Трогиране су помагали хрватски племићи одани краљу, а Спљећани, којима једно време није ишло добро, позваше као савезнике босанског бана Нинослава, хумског кнеза Андрију и још неке суседе. Бана Нинослава изабраше чак за свог градског кнеза. Догађаји се после тога сплетоше. Босанско-спљетски нападај на тврди Трогир није успео, али је зато страдала трогирска околина. Спљећани нападоше и друга нека места, као Клис. Угрожени градови обратише се у невољи самом краљу. Овај узе ствар врло озбиљно, нарочито ради Нинослављева учешћа и поче спремати две војске: једну против Спљета, а другу против Босне. Војску против Спљета водио је славонски бан Дионисије; она је у лето 1244., у заједници с Трогиранима, напала град и присилила га на предају. У миру, склопљеном 19. јула, Спљећани су били прилично унижени; краљева даривања Трогиранима морала су бити испуњена. Из амнестије, коју је уговор предвиђао, били су искључени спљетски савезници, с Нинославом на челу. Војску против овог другог водио је сам краљ Бела и допро с њом до града Глашког. Појединости о том ратовању нису познате, али је сигурно да Босна овом приликом није много страдала. У повељи од 20. јула 1244., којом краљ даје повластице и потврђује имања босанској цркви, каже се да је на то пристао и бан Нинослав са својом браћом и великашима. Краљ се налазио у глашком граду од 15-21. јула; судећи, према том кратком трајању и овој повељи може се чак мислити да до борбе није ни дошло, него да се бан покорио краљу и изгладио ствар мирним путем.
Средином XIII века почела је да се врши велика промена политичких односа на Балканском Полуострву. Грчки елеменат почиње поново да узима маха. Никејско Царство, за време Јована Ватаца, води енергичну и у главном све успешнију борбу за васпостављање Византије и ортодоксије у Цариграду. Најпре у савезу с Бугарима, а после без њих и против њих, они освајају постепено изгубљене позиције на Балкану. Од Бугара су отели целу источну Маћедонију они, а западну Грци из Епира. Кад је стари ослепљени цар Теодор, давно ослобођен из бугарских ропства, покушао из свог Водена једну акцију против Никејаца, у вези са Епирцима, дало је то Ватацу добродошао повод да скрха и Епирце као могућне такмаце и да поседне добар део Маћедоније и Арбанију с градом Кројом, 1253. год.
Поред Грка на јужном делу Балкана, јаку политичку активност показују, у исто време, и Мађари на северу. Они се уплићу у бугарске међусобице и од 1246. год. Бела IV се назива "краљем Бугарске". Око 1247. год. Мађари стварају мачвански банат испод Саве и за првог управника постављају краљева зета, черниговског руског кнеза Ростислава Михајловића, који поред Мачве добија још североисточни крај Босне са Соли и Усором. После смрти босанског бана Нинослава (+ иза 1250.), Мађари су, искористивши тамошње нереде изазване највероватније верским сукобима, ушли с војском у Босну и покорили је. Краљ Бела писао је папи 11. новембра 1253. год., како има посла с јеретицима Бугарске и Босне "против којих се управо сад боримо с нашом војском". После пораза босанско је подручје било раздељено у више мањих баната и области, које је као од милости делио мађарски краљ. У самој ужој, старој Босни, после ове борбе, јавља се као бан неки Пријезда, вероватно онај исти Нинослављев рођак из 1233. год. Њега доцније чланови породице сматрају као родоначелника династије Котроманића. У писмима мађарског краља он се назива као "fidelis noster" ("наш верни"), а имао је, добијене од њега, и поседе ван Босне, око Горњег Михољца. Да је према Мађарима био у правом вазалском одношају сведочи чињеница, да 1260. год. његове чете суделују у мађарској војсци, кад је та ратовала са чешким краљем Пшемислом Отокаром II. У исто време Мађари су се дали осетити и у Хуму. Жупан Радослав хумски, син кнеза Андрије, дотле рашки вазал, бележи се као "веран клетвеник господину краљу угарскому".
Краља Уроша сви ови догађаји нису с почетка непосредно погађали. Његови први сукоби беху са малом Дубровачком Републиком, која је, изузетно, у овој прилици хтела да води политику великог стила и да уђе и у опасније авантуре. Повод за сукоб било је неколико (агитација Владислављеве жене, земљишна погранична питања на требињској граници, трговачке повластице и др.), али је најважније спорно питање било о правима и поседима дубровачке и барске католичке архиепископије међу Србима. Питање је уз верски добило и чисто политички карактер. Краљ Урош, сасвим природно, помагао је настојања барске архиепископије из јасног разлога, што је желео да католичка црква Србије буде под влашћу његова, а не туђег поданика. Краљ Урош није заступао искључиву православску традицију Св. Саве, можда по том што је био син Ане Дандолове, а свакако под утицајем своје жене Јелене, која је била из врло угледне али ближе непознате француске породице. Анжујска династија назива је "својом драгом рођаком" и нема сумње да је с њом у некој вези. У Приморју је било доста католика; Урош је према њима био предусретљив, а краљица Јелена, која се удала за Уроша око 1245. год., била им је прави заштитник. Урош је хтео да задовољи своје католичке поданике и да на папиној курији изради непрепорно признање барске архиепископије, које јој је од средине XII века било одузето, 1199. год., за Вукана Немањића, обновљено и после опет оспорено. Дубровачка Република чувала је права своје цркве с упорношћу пуном енергије. У интересу тобоже старих и стечених права обе су цркве, и барска и дубровачка, извршиле у то време читав низ фалзификата папинских повеља. Год. 1247. израдише Дубровчани на папској курији, да се барски каптол подвргне дубровачкој цркви. Кад је у мају те године дошао дубровачки каноник Матеј у Бар, да изврши решење, наишао је тамо на непредвиђен отпор. Барски каптол изјављивао је, да он не признаје то решење, а пук и клирици узрујано су викали: "Шта се нас тиче папа? Наш је папа господин наш краљ Урош!" Син градског кнеза с неколико младића морао је лично да спроведе Дубровчане до пристаништа, да их не би разјарена светина и телесно напала. Овакво држање католичног елемента даје најбоље сведочанство о успеху толерантне политике краља Уроша. Ма колико се узимало у обзир, да су се Барани овако држали јер су били у питању њихови локални интереси и патриотизам места, ипак би тешко било веровати, да ће једна католичка опћина претпоставити једног краља шизматика папи, ако тај краљ и његова политика доиста то не заслужују. Обавештен о тој ствари папа, за чудо, није осудио толико Баране колико Дубровчане. Водећи у првом реду рачуна о интересима цркве, а нешто и из политичких разлога, папа је 1248. год. именовао за барског архиепископа једног веома цењеног црквеног мисионара и свог пријатеља Јована де Плано Карпили. Њему је поверио да тачно проучи овај спор.
Дубровачка Република је већ 1249. стала тражити савезнике. Те године обећао је бан Нинослав Дубровчанима, да ће их штитити у случају нападаја српског краља. Суседног хумског кнеза Андрију, српског вазала, склонили су те исте године да им даде обећање, како ће лепо примити Дубровчане који њему добегну и да им даде изјаву да не ће поћи на њих с њиховим непријатељем. По том би изгледало, и то је врло вероватно, да су се Дубровчани бојали нападаја српског краља због свога држања, а не да је иницијатива потицала од њих. Али, кад су, мимо свако очекивање, они дали ухватити и затворити барског надбискупа, кривица за изазивање пада на њих. Почетком 1252. год. водила се права парница између Барана и Дубровчана, у присуству обојице архиепископа; а у лето те године пошао је Урош на Дубровник. Мала република успела је да за овај мах смири краља с мало штете, иако су духови били узрујани. Урош се љутио што се преговори у Риму бесконачно отежу и осорно је изјавио, да у његовој држави нема никакве власти ни папа ни римска црква; краљ Владислав отишао је још даље, па је чак и псовао папу и назвао псима и њега и све кардинале. Изненађује, свакако, и упорност Дубровника, који је тражио, поред толиког устручавања са српске стране, да њезина црква буде врховна власт једне већ моћне краљевине. Не попуштајући никако, а уплашени нападајем од 1252. год., Дубровчани желе да се још боље осигурају и да с добрим савезником евентуално сами пређу у нападај. Таквог савезника нашли су у Бугарима. У лето 15. јуна, 1253., склопљен је у Дубровнику савез између његове владе и Бугара, и то изрично "врху зло творење неверног краља Уроша". По том уговору, Дубровчани су имали дати помоћ Бугарима и на копну и на мору и предати им све градове које буду узели. Дубровчани ће као награду добити слободну трговину по Бугарској, све раније повластице по Србији, мало проширење земљишта и врховно право своје цркве над приморским католицима Србије. Годину дана доцније, 22. маја, придружио се том савезу и хумски жупан Радослав, син Андријин. Није сигурно, да ли је Радослав ушао у тај савез пре бугарског нападаја на Србију или услед њега. Бугари су, доиста, после склопљеног савеза упали у Србију и продрли су дубоко, чак до манастира Св. Петра на Лиму, који су опљачкали, а можда и до Жиче. Како је дошло до бугарског повлачења из Србије није данас сигурно познато; највероватније је да је било страног посредовања, било византиског, било мађарског. После бугарског повлачења Дубровчани су дошли у тежак положај. Осамљени, они су морали тражити мир, који је склопљен 23. августа 1254. По том миру Дубровник је морао да плати један део ратне штете. Дугогодишњи спор између њихове и барске цркве решен је у корист ове друге; и то је решен тако, што су Дубровчани одустали од парничења. Барска архиепископија постала је отада неоспорена католичка метропола Србије. Горе од Дубровчана прошао је жупан Радослав. После овог рата о њему се губи сваки траг; биће вероватно да га је краљ Урош свргао с власти и његов део Хума тешње спојио са својом државом.
Иза смрти цара Јована Ватаца (+1254.) покушаше Бугари да поврате Маћедонију, али нису имали среће. Неуспех у том рату изазва у Бугарској метеже и погибију цара Михајла II, а потом и грађански рат. После дугих криза би, најзад, за цара изабран Константин Тих, унук Немањин вероватно по женској линији и после зет никејског новог цара Теодора II Ласкара. Своју повељу манастиру Св. Ђорђа Горга код Скопља Тих пише тако, да се види како је водио рачуна о свим својим везама; он ради како су радили "свети и православни цареви грчки и бугарски, и жупани и кнезови и краљеви српске земље. Нешто више успеха имао је у својој антиникејској политици после Ватацове смрти епирски деспот Михајло. Он је искористио запосленост цара Теодора у Малој Азији и 1258. почео је непријатељства у Маћедонији и Албанији. Да би имао више сигурности он је ушао током догађаја у савез са франачким кнезовима Вилхелмом Вилардуенским, господарем Ахаје и Манфредом краљем Сицијлије. Овом је, као мираз уз своју кћер, уступио Крф, Драч, Валону, Канину и Берат. Као некад за времена Роберта Гвискара што су Нормани из Јужне Италије закорачили у Албанију, сматрајући тај пут као најприроднији да се одатле шире према унутрашњости Балкана и загосподаре Јадранским Морем, тако се имало поновити и овог пута. Албанија у брзо постаје домена франачких господара.
Краљ Урош је с почетка имао извесних веза са царем Ватацем. Као непосредни, Бугари су му били опаснији и он је радо гледао њихово потискивање од никејског господара. Али после Ватацове смрти Урош хладни према Никејцима, можда зато што му се чинило да су, после многих успеха, сувише ојачали своју моћ. Можда због каквих родбинских веза он прилази Михајловом савезу, у ком западњаци имају тако видног удела, а можда му је изгледала сигурнија добит у савезу малих. Год 1258. почела су непријатељства. Епирци су освојили највећи део западне Маћедоније, помагани од Срба. Заповедник византиске војске и хисторичар Георгије Акрополита беше се повукао у прилепски град и ту се затворио. И Срби су преко Кичева кренули на тај град и узели га, разбивши једну грчку војску која им је била пошла у сусрет, али нису могли да освоје саму прилепску тврђаву, односно онај град, који се, на једном стрмом брегу, издиже изнад вароши и који је данас познат под именом Марково Кале. Срби су кренули после тога на Скопље и узели га, а прилепска се тврђава, на крају крајева, предала заједно са својим заповедником, кога у оковима одведоше у Арту. Усред ових борби умре цар Теодор II, пореметивши пред крај памећу; тек после дужих криза дође за његова наследника војсковођа Михајло Палеолог, човек храбар и способан, али личан и потпуно безобзиран. С њим долази на власт нова византиска династија Палеолога, која влада све до пропасти Цариграда и грчке државе.
Кад се учврстио на престолу, цар Михајло пребаци одмах војску у Европу, да прими борбу с тамошњим непријатељима. Његов брат Јован потуче код Костура удружене Епирце и Франке, па одмах настави даље продирање. Брзо падоше Охрид, Дебар и околна места. "Такви су становници тих западних области", образлаже Акрополита себи за оправдање ту појаву, да се у тим крајевима народ без много отпора мири са променама власти, "лако се подвргавају свима господарима". Само с помоћу свог зета Манфреда, коју му овај посла у најтежи час, могао је Михајло да се одржи у својој области Епира и северне Тесалије. Грци су заузели читаву Маћедонију, а потисли су и Србе из Скопља. Изгледа, да је краљ Урош, видећи судбину Епираца, сам повукао своју војску из Маћедоније и тако избегао тежој борби са никејским трупама. На српско подручје оне нису прелазиле.
Али главни византиски успех овог победничког ратовања беше васпостављање њихове власти у Константиновој престоници. Једним ноћним препадом, 25. јула 1261. год., заузеше никејске трупе Цариград и протераше отуд Латине и њихова цара Балдуина II. Цар Михајло Палеолог, као обнављач Византије, "отац отаџбине" свечано је метнуо на главу царску круну у Аја-Софији. Његова политика после тог успеха има више амбиција и замах. Он је у сукобу с много суседа, а нарочито с Бугарима, против којих војује дуже али без сталне среће. Са Србима се у то време није носио. Ови су били једним делом заузети на северу, као помоћници Мађара, у њиховим борбама с чешким краљем Пшемислом Отокаром II (1260. год.). Како су Срби постали нека врста мађарских вазала не да се утврдити на основу извора; ја лично мислим, да је то била цена мађарског посредовања у српску корист за време српско-бугарског рата 1253/4. год. Српске помоћне чете помињу се у мађарској војсци изрично уз сигурно вазалне Босанце и Бугаре из области деспота, после цара Јакова Светослава. Да српско-мађарске везе постану ближе, оженио се старији син Урошев, Драгутин, Катарином, ћерком краља Беле IV. Кад се женио Белин син, Бела Млађи, 1264. год., у сватове, код Беча, дошао је и "краљ Србије", вероватно краљ Урош главом. Можда је те везе с Мађарима развијала краљица Јелена, а можда су оне последица непосредних мађарских успеха 1253. год. у Босни и њихова учвршћивања у Мачви.
Када су у Мађарској, 1267. год., настале борбе између старог краља Беле и његовог првенца сина Стевана, које су узеле велике размере и завршиле Белиним поразом, и када се чинило да је Мађарска, услед тих борби знатно ослабљена, решио се краљ Урош да се опрости њихова туторства и да се и сам окористи тим заплетима. Исто је то био покушао мало раније и бугарски деспот Светослав, али без успеха. Да би успео према Мађарима Урош се хтео да осигура пријатељством са Грцима. Цар Михајло је радо прихватио везе са Србима. Против њега спремала се из јужне Италије врло озбиљна акција, којој је био на челу Карло Анжујски, брат француског краља Луја IX, краљ "обеју Сицијлија". У мају 1267. склопио је он уговор с протераним латинским царем Балдуином, на двору папе Климента IV, да се почне наскоро с обновом Латинског Царства. Његова је војска посела Крф, узевши то као етапу за даље акције. У таквим приликама цар Михајло је морао водити рачуна о држању Срба. Споразум између њега и њих био је брзо готов, и да би био солиднији требало је да краљевић Милутин, други син Урошев, узме Михајлову кћер Ану, и да он као царски зет постане наследник престола. Међутим, неуспех Урошев с Мађарима поквари све планове. Он беше 1268. год. продро у Мачву, али га ту Мађари потпуно потукоше и заробише. Мађари су и према краљу Урошу, као и према деспоту Светославу, показали доста пажње; они су их задржали на престолу, тражећи само више гарантија за будућност. Те су се гарантије, међу осталим, састојале вероватно у том, да се краљевићу Драгутину, као мађарском зету и приврженику, да удео у власти и већи утицај на државне послове. У актима после тога Драгутин се, доиста, назива "млађи краљ".
На политику Урошеву утицали су нарочито догађаји у суседству после 1271. год., односно после смрти епирског деспота Михајла, кад се његова држава распала у два дела и кад су Анжујци из јужне Италије, користећи се тим, посели главне албанске градове Драч, Валону, Берат и Кроју и још нека места. Балкански народи, противници Грка, почеше се спремати да ухвате тешње везе са Карлом Анжујским. У септембру 1271. год. очекивани су на анжујском двору посланици Србије, Бугарске и Албаније, иако његова војска тек 1272. почиње своје операције у Албанији. Тад су Анжујци створили први пут посебну албанску државу, "regnum Albaniae", на чијем је челу, у њихово име, стајао капетан-маршал, са седиштем у Драчу. Шест угледних албанских таоца седело је, међутим, на двору краља Карла. У мају 1273. год., српски и бугарски посланици долазе на Карлов двор, где их врло лепо примају. Краљица Јелена је сродница Карлова, а краљ Урош се изрично зове "одлични пријатељ". У овај анжујски савез улази и тесалски господар, севастократор Јован, који се домало орођава с Урошем и даје своју кћер за његова сина Милутина. Испало је, дакле, тако, да је грчки цар, који је први кренуо мисао о савезу балканских држава против нове латинске инвазије добио тај савез против себе. Србија је, после узалудне акције против Мађара, ушла потпуно у везе са западњачким силама; краљ Драгутин важи као мађарски поузданик, а краљица Јелена је најсигурнија потпора западног свештенства и, с њим у вези, и заточник западне ориентације.
Видећи опасност од западњака цар Михајло намисли да је отклони предлажући папској курији унију између православне и католичке цркве. Ради тога сазват је велики црквени конгрес у Лиону, 1274. год. У преговорима око уређења црквених питања Михаило је учинио велику погрешку што је изнео предлог да се укину, као неканонски основане, трновска патријаршија и српска автокефална архиепископија и да се српска и бугарска црква подвргну охридској. То изазва, сасвим природно, огорчење и код Срба и код Бугара; уопште, читав тај посао са лионским сабором и овај став Михаилов против српске цркве деловали су на Србе, да лакше приме антивизантиску политику Урошеву у савезу са западњацима, која им иначе свима не би била по вољи. И грчки клир, са чијом осетљивошћу и утицајем цар није рачунао у довољној мери, устаде против његове црквене политике. Цар Михајло је свакако рачунао, да би укидање трновске патријаршије и српске архиепископије и њихово подвргавање Грцима могло бити сматрано као неки добитак и да би то могло утицати да се лакше приме остали закључци лионског сабора, али се преварио. Књижевно и културно знатно развијена грчка јерархија прозрела је суштину лионских закључака, који су доносили превласт и признање папства, и није хтела ни помишљати да за љубав споредних уступака прегори свој начелни став.
Цар Михајло, и довољно мудар и довољно предузетан, није се зауставио само на дипломатској и верској акцији. Имајући известан ослонац код Албанаца он је предузео и војничке мере да сузбије Анжујце на Балкану. С јесени 1274. год. његова војска је посела Берат и прешла те и наредне године и на боља освајања у драчкој области потискујући анжујске чете. Ове се одржавају, у главном, у Приморју, где их штити и снабдева краљева флота.
Краљ Урош, који није имао успеха ни према Грцима ни према Мађарима, тражио га је према малој Дубровачкој Републици, којој никад није био прави пријатељ, поред свега што се чинило да су миром од 1254. год. решена сва спорна питања између њих. Дубровник је 1265-6. год. подизао своје јаке бедеме са копнене стране, "да би обухватио подграђе Св. Николе де Кампо и боље бранио пристаниште". У исто време тражена је у Млецима и помоћ против опасног рашког суседа. Занимљиво је, да је тада, као добра католичкиња, краљица Јелена била на страни Дубровчана и да им је чак, писмено, понудила услуге на рачун свог мужа и државе, којој је она била краљица, обећавајући им, да ће их на време извештавати о краљевим наредбама. Да ли је тада дошло до непријатељстава и каквог су обима она била није познато; тек од 1268. год. повећава Република свој годишњи данак краљу. Али ни тај нови споразум није био дуга века. 1275. год. дошла је српска војска поново под Дубровник, под вођством самога краља, и хтела је јуришем да га заузме. Дубровачки кнез, Петар Ћеполо, први пут у дубровачкој хисторији, не ограничи се само на успешну одбрану, него сам, с војском, изврши из града препад на Србе и потисну их од градских бедема. После тог успеха поче дубровачка флота нападати српске обале и пљачкати их. У једном таквом нападају настрадаше осетно од једне српске заседе, која похвата око 40 њихових племића. Бенедикт Гундулић као вођа и један Млечанин, заменик Ћеполов, бише, по наредби Урошевој, ослепљени. "Дванаест дубровачких посланика, обучених у црно одело, преклињали су новога дужда, Ђакома Контаринија, да их помогне с флотом, после чега су два млетачка посланика, који стигоше на две галије, посредовали те се мир наскоро обновио".
Годину дана после тога дошло је, по мађарском примеру, и у Србији до борбе између оца и сина. Млади краљ Драгутин, у ког су Мађари, као у свог зета, имали више вере, добио је помоћ од мађарског двора и са том помоћу он је потукао очеву војску на гатачком пољу, у јесен 1276. год. Архиепископ Данило у Драгутиновом житију приказује ствар тако, као да Урош није хтео да, по обећању, додели сину једну већу област за владање и да је овај, онда, био присиљен да власт отме силом. У ствари, на Драгутина је деловао пример његова таста, краља Стевана V, и тадашње неодређено држање Урошево у борби између Грка и Анжујаца. Краљ Урош повукао се после пораза у Захумље, можда у требињску област, и доскора се закалуђерио и постао монах Симон. Умро је вероватно 1280. год., а сахрањен је у његовој лепој задужбини, у Сопоћанима, Рашкој на извору, у манастиру, који је поред Милешева очувао најлепше српске фреске XIII века. Збацивање Урошево није прошло у Србији без протеста. Сем краљице Јелене, која је осуђивала то дело, против њега је био и главни претставник српске цркве, архиепископ Јоаникије, који је због тога напустио свој положај. После су, из захвалности, краљица Јелена и краљ Милутин дали пренети његово мртво тело у Сопоћане, да лежи поред тела Урошева.
Значај Урошеве владавине није био у политичким успесима; ти су, како се види, били или врло мали или понекад никакви. Чак би се пре могло рећи, да је линија његове спољашње политике, врло кривудава, завршила у многом негативно. Његова вредност претежно је у унутрашњем јачању државе; а у спољашњој политици његова је главна заслуга само у том, што је, за разлику од своје браће Радослава и Владислава, место њихове пасивне, узео више активну политику, покушавајући да је води више самостално. Он је тражио нове ориентације, а није хтео да се, као његова браћа, држи само једне линије, без имало личне иницијативе. У тим тражењима није био увек срећне руке, али је прилично погодио општи пут бар у једном правцу; савез са западњацима против Византије била је једина политичка могућност да Србија постигне извесне користи ако не одмах и непосредно, а оно, под добрим вођством, у скорој будућности. У унутрашњој политици његов успех је неоспоран. С каквим је разумевањем средио црквене односе у земљи види се најбоље по том, што га католици зову својим папом, а што православни архиеписком с њим заједно напушта своју власт. Да учврсти православље и да династију тешње веже са црквом, он је свакако доста учинио да његов брат Предислав постане архиепископ Сава II, по угледу на њихова великог стрица. За Урошев двор је учени калуђер Доментијан писао житије Св. Саве и Св. Симеона Немање.
Краљ Урош је први почео експлоатисање рударства у Србији, а посебно сребрених мајдана у Брскову, и то, по свој прилици, помоћу саских рудара који су испред Татара пребегли из Ердеља у Србију. Прве капитале за тај посао давали су Дубровчани и Которани као комисионари Млечана; можда је због неког финансиског питања и дошло до каснијих сукоба између Краља и Републике Св. Влаха. Први српски бронзани новац по грчком узору почео је да кује краљ Радослав, али тај покушај није имао готово никаква привредног значаја. Српски средњевекони новац почиње од краља Уроша. Он је први почео ковање сребрених динара, по угледању на млетачке матапане, који су господарили у трговачком промету по источном делу Средоземног Мора, и тај тип новца задржан је и од свих његових наследника. Тим је српска држава примила, у новчаном погледу, западњачки карактер; према западу је, преко Котора и Дубровника, упутила и свој главни извоз не само рударских, него и других домаћих сировина, претежно сточарског порекла (месо, вуна коже, сир, восак и сл.).
Краљ Драгутин остао је читава свог живота одан Мађарима, поред свих криза и промена кроз које је прошла њихова држава крајем XIII и на почетку XIV века. Исто је тако остао у пријатељству и са напуљским двором. Утицај сродничких веза преко Драгутинове жене Катарине био је у оба случаја од знатног утицаја. Драгутин уопште има доста обзира у својим односима према западњацима; Млетачка Република нема разлога да се тужи на њ, исто као и наш Дубровник. Ради тога краљ Драгутин ужива симпатије западних писаца и истиче се увек као пример честитости према млађем брату Милутину.
У Бугарској је од 1277.-1280. беснио грађански рат. Цар Константин, сломивши ногу, беше постао теже покретан и није могао с успехом да сузбије предузећа многих огорчених противника, раздражених нарочито поступцима његове царице. 1277. он је изгубио круну и живот, а онда је почело страховито клање у земљи. После дугих борби и невоља дочепао се, најзад, 1280., царског престола један Куманац, Ђорђе Тертерије. Против њега су Грци радили на све стране, и онда је сасвим природно што се цар Ђорђе одмах придружио анжујском савезу против њих.
Ратовање савезника на албанској страни није било много срећно. Сами Албанци беху претежно уз Грке и у доста случајева чине неприлике и Србима и анжујским четама и људима. У јесен 1278. год. има помена о том, како Албанци нападају српске и дубровачке караване, који иду из Брскова у Котор. У јесен 1279. предати су у Бриндизију, у затвор, неки албански прваци као издајници напуљског краља. У пролеће 1281. год., после извесног напредовања у средњој Албанији, до Берата чете краља Карла бивају тучене и потиснуте с осетним губицима. Љут, с тога, а пун планова, Карло, помоћу својих широких веза увлачи у савез и Млетачку Републику; спрема велико предузеће против Грка; и озбиљно се носи мишљу да у најкраће време обнови Латинско Царство, коме би био на челу његов зет Филип, син Балдуина II. Али и цар Михајло не чека скрштених руку да дође ударац. Он је против краља Карла нашао савезника у арагонском краљу Петру, зету краља Манфреда, кога је 1266. срушио напуљски господар. Као последица грчко-арагонског савеза дошло је 31. марта 1282. год. Сицилијанско Вече, покољ Француза на Сицилији, и општи устанак против њих. Византиски цар бацио је угарак у саму Напуљску Краљевину и онда није никакво чудо, што краљ Карло за једно време није могао предузимати ништа на Балканском Полуострву.
У вези са овом анжујском акцијом у Албанији било је и српско кретање против Грка. Оно, као ни анжујско, није вођено с почетка у великим размерама: карактеристично је, међутим, да није ишло с њим у истом правцу. Срби су ратовали у подручју око Шар-планине, и тек кад им се придружио један угледни грчки пребег, војвода Котаница, почели су да шире свој круг и да се упућују с појединим четама дубоко у Маћедонију, чак до Сера. После свог успеха у Албанији Грци угрозише и Србе, који морадоше да се повлаче. Нешто тај неуспех, а нешто несрећа, што је сломио ногу, при јахању, под градом Јелечем, изазваше код краља Драгутина тешку потиштеност. Архиепископ Данило приповеда, да је краљ сматрао свој пад као божију казну за поступак према оцу; али је још вероватније, да је на њ деловала недавна коб његова рођака, хромог бугарског цара Костантина. С тога он у Дежеву, 1282. год уступи престо свом млађем брату Милутину, а за себе задржа западни део области око Рудника, Подриње, и Хум са Требињем. Драгутин је предао престо Милутину као неке врсте регенту, желећи да наследство престола остане свакако у његовој линији, односно синовима му Владиславу и Урошицу. Тако су ствар и приказивали неки савремени страни писци; један анонимни приказивач Србије из 1308. год. изрично вели, како је сам Драгутин говорио, да је престо уступио привремено, за време своје тешке болести после пада, и да полаже своје право на њ. Данило, међутим, вели, да је Драгутин Милутину "даровао престо свој". У манастиру Ариљу, у Драгутиновој задужбини, бележи се 1296/7. год. како је тад владао "млади краљ Урош самодржац", па се тек за њим помиње ктитор "господин краљ Стефан, брат краља Уроша". Касније, кад је прездравио, 1284. год., добио је краљ Драгутин од свог шурака краља Ладислава, а против воље његове таште Јелисавете Куманке, Мачву са Сремом, Београд и од Босне крај Соли и Усоре, која је дотле држала сама Јелисавета. Драгутин се с тога и назва "сремски краљ", по средишњој области своје нове државе. Његове престонице беху Београд, који тад први пут долази под српску власт, и Дебрец у Срему. Драгутинову ту област аноним из 1308. назива Србијом, док за Милутинову има име Рашка. У Босни; он у јесен 1284. постаде зет краља Драгутина, узевши његову кћер Јелисавету. Та брачна веза имаће после велика значаја у хисторији Босне и Србије.
С Милутином је Србија добила једног владара ретких особина. Његов велики политички таленат, који га је показивао као правог потомка Немањиног, донео је његовој држави неколико сјајних успеха. За његово време, сређена финансиски, снажна војнички и добро вођена дипломатски, Србија постаде најмоћнија држава на Балкану и знатно утиче на судбину целог суседства. Милутин је увек знао шта хоће и имао је амбиција и потеза једног правог државника. Али, као што обично бива, он је, идући за својим циљевима, гледао само своје интересе и био је себичан и безобзиран до бруталности. Ради власти, коју не би испустио ни под коју цену, он је газио преко свега; ни најрођенији му нису били поштеђени од свирепости, ако је осећао да сметају његовим интересима. Јака личност, која је надилазила своју средину, он је своју вољу често изметао у ћуд и од задовољавања те ћуди правио понекад не само породична, него и државна питања. Његове очи, у индивидуално рађеним портретима у Нагоричану и Грачаници, криве и мале, имају нечег лукавог и пожудног, као две битне црте његовог карактера. Милутин је био велик владар, али рђав као човек; Драгутин је, као личност, имао много више моралног осећања. Милутинов пример, још више него Немањин, даје непосредан доказ, да државу јачих размера не стварају људи сентименталних особина; ко и сувише води обзира о другима упада у опасност да понекад помери своје. Српска црква, која је Милутина поред свих личних грехова, и то за црквена схватања доста тешких, ипак прогласила за свеца, учинила је то гледајући његове успехе и његово дело, које је неоспорно било велико и трајно.
Промена на престолу у Србији, после Драгутинове абдикације, није утицала на спољашњу политику у Краљевини. Не знајући за Сицилијанско Вече и немогућност Анжујаца да наставе балканску акцију по првобитном плану, Милутин је, веран савезу с њима, продужио рат са Византијом и заузео је Скопље, оба Полога, Овче Поље, Злетово и Пијанец. Ова освајања од 1282. год. остају стална српска тековина. Скопље домало постаје један од главних градова Србије, у којој су превлађивала сточарска и ратарска насеља уз нешто трговачких и рударских. Српско продирање у вардарску долину, које је први започео Немања последњих година своје офанзиве, за време Милутиново постаје главни циљ српске експанзије. Са југа су, у исто време, с успехом почели акцију против Палеолога и Тесалци. На савезничке односе између Срба и Тесалаца као да није утицало ништа то, што је Милутин вратио кући своју прву жену, кћер тесалског деспота Јована. На вест о овим нападајима крену се сам цар Михајло, да сузбије и казни освајаче. Легенда каже, како су уплашене избеглице уверавале цара, да му неће остати ни сам Цариград, ако не сузбије опасног српског нападача. Цар је око себе прибирао повећу најамничку војску, али га у сред припрема задеси смрт у селу Алагама код Радоста, 11. децембра 1282. год. Кренута војска, у којој је било доста Татара, пошла је ипак на Србију и допрла до Липљана и Призрена. Један њен део пошао је и даље, жељан пљачке и плена, али је љуто настрадао у набујалом Дриму, кад је покушао да га на коњима преплива.
Иза цареве смрти српска офанзива, почетком 1283. год., обновљена је с већим снагама. У акцији је учествовала војска и Милутинова и Драгутинова. Она је, у смелом залету, допрла врло дубоко, све до близу обала Егејског Мора, код Атоса и Кавале. Опљачкане беху читава струмска и серска област. Кад се Драгутин вратио натраг, не могући да издржава ратне напоре, Милутин је ратовање наставио сам, иза једног малог одмора, и 1284. год., помаган од суседних арбанашких великаша. Овог пута он је заузео области дебарску, кичевску и поречку, а опустошио је крај око Охрида; "није било кога да му се противи и да га укори", каже биограф краљев. Тако су српска освајања у Маћедонији проширена с источног и на западни крај. Српске државне границе помакао је Милутин овим срећним ратовањем до пред градове Струмицу, Прилеп, Охрид и Кроју; највећи део Словенима насељене Маћедоније дошао је под српску власт. Тежиште српске државне политике померило се према истоку и југу. Рашка престоница и дежевски двор напуштају се и краљевска седишта постају Приштина и Скопље. До Милутина Србија је гравитирала само према Јадранском Мору; сад, овим новим освајањима, она се видно упућује према Егејском. Док је Рашка претстављала српско средиште подручје, гравитација према Јадранском Мору била је природна, тамо су водиле Неретва и посредно Морача и сви главни стари путеви; Дубровник, Котор и Бар беху главне излазне тачке из унутрашњости. Од Милутина средишња српска област постаје косовска висораван и подручје Шар-планине; ту се стјечу путеви и правци и према југу, низ Вардар, и према истоку према Брегалници, и према северу, низ Мораву, и према западу, одакле је добивала своју главну етничку снагу.
Син цара Михајла, цар Андроник II (1282.-1328.), слаб и поводљив владар, није имао снаге да спречи српску експанзију, која је за ово кратко време показала снажан полет и ненадане успехе. Он је највећи део своје активности провео у дефанзиви, и то понекад више у ставу молиоца, него што би одговарало још увек поштовања достојној снази Византије. У осталом, било је и врло тешко сузбити српску експанзију. Од Немањина времена Срби нису предузимали офанзива великог стила, које би прошле народну снагу, исто као што земља није страдала ни од једне теже непријатељске најезде, која би је бацила за дуг низ година у назадак. Прикупљена народна енергија тражила је да се искористи. Код брђанских елемената, као што је био српски у рашким планинама, има те неодољиве тежње да избије на чистину, у пределе лакшег живота. Војничком продирању претходило је етничко; до XII века мешовито становништво Косова и Метохије бива у XIII веку готово у већини славизирано, односно србизирано; чак грађански елеменат у оно мало градова Метохије и Косова добија осетан проценат српског живља. Трговачки обрачуни у Дубровнику и Котору у другој половини XIII и првој XIV века показују тај словенски прираст у довољној мери. Српском наглом јачању највише је допринело брзо развијање српске финансиске снаге. Експлоатисање богатих сребрених рудника, у Брскову, Руднику, Трепчи, Брвнику и другим местима давало је владару велике приходе, који су употребљавани добрим делом за набавку добра оружја и добре најамничке војске. С развијањем рударства развила се и трговина, у којој понајвише учествује млетачки капитал. Повећани трговачки промет јачао је, са своје стране, државни приход. Добивши тако јача сретства, српска држава је сасвим природно, могла доћи и до свог јачег израза. Српски замах овога времена није с тога искоришћени успех једног подесног момента, него унутрашња потреба једног ојачаног организма.
Краљ Милутин је нарочито саблажњавао савремени свет својим поступцима према женама. У том погледу за њ није било никаквих препрека ни обзира. Своју прву жену, тесалску принцезу, која му је родила сина Константина, вратио је просто кући. Оженио се други пут својом пријом, сестром своје снахе Катарине, Драгутинове жене, Јелисаветом, коју је завео као калуђерицу. Од ње је добио кћер, којој је дао чудно име Царица. И њу је отерао после кратког времена и већ 1284. год. венчао се са Аном, ћерком бугарског цара Ђорђа Тертерија. Данас не знамо, да ли је овде била по среди нека страст или какав политички рачун. Ђорђе Тертерије, чију су земљу Татари пленили неколико пута и чију је врховну власт он признао 1285. год., није у овај мах био неки значајнији политички чинилац. Тертеријева се политика састојала у то време у том, да тражи споразум на све стране; можда је он гледао да придобије Милутина овом брачном везом, из које је рођен Стефан Дечански.
У браничевској области беху се осилила два бугарска великаша, браћа Дрман и Куделин. У Ждрелу на Млави, у данашњој горњечкој клисури, беху се они утврдили, одметнули од сваке власти и узнемираваху и српско и мађарско суседство. У њиховој војсци налажаху се као полупљачкаши а полунајамници људи разних народности, а понајвише Бугари, Татари и Куманци. Озлојеђени на њих Мађари су почетком 1285. год. упутили против њих једну војску да их казни. Њиховом примеру следовали су мало касније и Срби. Краљ Драгутин, као непосредни сусед, покушао је сам да их казни, али им није могао учинити ништа, јер су се били одлично утврдили у иначе тешко проходном кланцу. Драгутин је, по свој прилици претрпео пораз, јер Дрман и Куделин пређоше одмах у нападај против њега и заузеше му извесне крајеве. Драгутин позва Милутина на договор у Мачковце на Морави и замоли га за помоћ. Милутин се одазвао. Уједињена српска војска ушла је потом у Браничево, потукла и протерала пљачкаше и њихове господаре, и завладала читавом облашћу. Браничево је предато Драгутину; тада је први пут дошло под српску власт и остало у њој цело време после тога.
После овог пораза Дрмана и Куделина решио се видински кнез Шишман, који је можда имао неких веза с њима или полагао право на њихово подручје, да се обрачуна са Србима. Изненада, не зна се тачно које године, продро је он све до Хвосна, а намеравао је, међу осталима, да опљачка пећску архиепископију. Али ту је претрпео пораз од српске војске, која је дохрлила однекуд с југа, и морао се нагло повлачити. Срби су се дали у потеру за њим и гонили су га све до Видина. Шишман се с муком пребацио преко Дунава, док су Срби заузели видински град. Са леве обале реке послао је побеђени кнез људе, да моле краља за преговоре. Мир је склопљен на основи: да Шишман призна врховну власт српског краља, а као јемство имала је бити Шишманова женидба са кћерју једног српског велможе. Доиста, Шишман је доскора узео кћер великог жупана Драгоша, а доцније његов син Михајло Милутинову кћер Ану, коју доцније писци зову народски и Недом.
Ово ратовање Срба по Браничеву и видинској области доведе их у сукоб с татарским ханом Ногајем. Ногај, који је имао посебну област од подручја данашње Румуније, од Железних Врата и Дунава, до иза Крима, у извесној још не утврђеној вези са Златном Хордом у Русији, био је моћан господар и знатно је утицао на политичке прилике у земљама северног Балкана. Пред њим је побегао у Византију бугарски цар Тертерије и био замењен у власти војводом Смилцем, као новим бугарским царем под врховном влашћу Ногајевом. У суседним руским областима његова се реч слушала без поговора. Византиски цар Михајло Палеолог дао му је још 1273. год. своју једну кћер за жену. С тога је, приликом царева спремања против Срба 1282. год., његовој војсци дошао у помоћ и један већи татарски одред. Силни Ногај, који је имао раније сукоба и са Пољацима и са Мађарима, био је спреман да напане и Србе, јер је он од Срба освојена подручја, нарочито видинску област, сматрао као своју домену. За тај нападај он је већ кренуо и војску. Милутин, кога су обавестили о Ногајевој снази, уплаши се и понуди преговоре. Врло је вероватно, да је краљ том приликом дао обавезе, да не мисли предузимати никакве даље акције у тим областима. Као залогу за своју добру вољу упутио је Ногају као таоца свог сина Стевана са неколико друге деце из властеоских кућа. Они су остали међу Татарима све до Ногајева слома и погибије, кад је дошло и до распадања његове државе. Хронологија тих догађаја још није утврђена; датуми се разилазе у крупној мери.
Кад су настале међу Татарима међусобне борбе, одлучио се бугарски цар Смилец да се ослободи њихове врховне власти. Да то постигне он се обратио за помоћ краљу Милутину. Споразум између Срба и Бугара имала је да утврди брачна веза између Милутинова сина Стевана и Смиљчеве кћери Тодоре. Али се Смилац није могао одржати. Њега је срушио с власти Тертеријев син Светослав у заједници с Ногајевим сином Чеком (Чаком), кога је после Светослав дао убити. Шта се догодило после са Смилцем није познато; сигурно је само то, да се Милутин није ради њега одлучивао ни на какве оштрије мере; он је у то време био заузет крупним преговорима са Византијом.
После погибије мађарског краља Ладислава (+1290. год.) настадоше у Мађарској велике борбе око његова наследства. Сва се земља поделила у два табора: за последњег Арпадовца Андрију III "Млечића", у пола однарођеног и непопуларног "домаћег" принца и за анжујског принца Карла Мартела, сестрића краља Ладислава, а сина краља Карла II. За анжујску страну беше добар део моћнијег хрватског племства и с почетка и краљ Драгутин и његов син Владислав, њихови сродници. С тога Владислав добија од анжујске стране 19. августа 1292. год. војводство целе Славоније сем области које су већ припадале кнезовима Водичким и Франкопанима. Међутим, мало после те награде, Владислав као да је дошао у ближи додир са краљем Андријом; бар се, 1293. год., венчао са његовом нећаком Костанцом из познате млетачке породице Морозини. Из смрти Карла Мартела (+1295.), напуљски анжујски двор поставио је као свог новог кандидата Мартелова сина, Карла Роберта. Драгутин овог пута није био за тог новог кандидата и правио му је сметње.
У том мутном времену од 1290-1300. год., бан Павле Шубић, пошто је већ имао Далмацију и један део Хрватске у својој власти, баца очи и на Босну. Он предузима неке ближе непознате војне походе у босанске земље и 7. априла 1299. год. јавља се први пут с новом титулом "господара Босне". Изгледа да је то била нека лична узурпација Павлова, јер упада у очи да о Босни нема помена у повељи од 4. августа 1299. год., којом Карло Напуљски потврђује сва права и области Шубића. Ако је и добио штогод од босанских земаља, то је с почетка могло бити само на западним странама. На истоку, област Соли и Усора држао је краљ Драгутин, а у средишњој Босни изгледа да се бар још тада држао Драгутинов зет Степан Котроман.
За време ових борби око мађарског престола краљу Драгутину није запала нека виднија улога. Извесни подаци говоре за то, да је био на страни свог пашенога; то показује, сем донекле држања његова сина, нарочито препорука напуљског двора Драгутину и његовој жени, да помогну Карла Роберта, који се с почетка 1300. год. спремао да пређе у Далмацију, а одатле у Мађарску. После се видело, да Драгутин није испунио те наде, бар не с почетка. Исте 1300. године кнез Ђуро Шубић доиста је и превео Карла у Спљет, а 1301. год. је умро краљ Андрија. Тако је Карло остао једини претендент. Он је, природно, био обавезан Шубићима и за овај мах обасуо их је својом милошћу. Њима за вољу, потврдио је њихову сроднику кнезу Хрватину и његовој браћи босанску област доњих крајева. Сам бан Павле уступио је свој део Босне свом млађем брату Младену 1301. год. Павлов син Младен, зван иначе и Младен II, спомиње се 1304. год. као кнез "Трију Поља и читаве земље кливањске".
Мађарски епископат беше навукао на се гнев папе Бонифација VIII, што није помагао његова кандидата Карла Роберта и што је и после смрти Андријине тражио краља за Мађаре на другој страни. Да поправе свој положај, они дођоше на мисао, да предложе папској курији борбу против јеретика у Босни, и то и духовну и физичку. Као много пута раније, и сада је Босна имала послужити као вентил за опасну напетост у Угарској. До борбе је доиста и дошло, само је она испала сложенија и тежа него што се надало у мађарским круговима. У ту борбу уђоше и Шубићи. Год. 1302. стајали су један против другог босански бан Стеван Котроман и бан Младен Шубић и то чак на међи босанске државе, у области око Дрине. Стеван се свакако повукао у област свога таста, краља Драгутина. У јуну 1304. бан Младен је погинуо од "неверних јеретика". Борбу је наставио његов брат Павле и имао је успеха; од почетка 1305. год. он се зове "господарем читаве Босне", коју даје на управу свом сину Младену II. Како се Карло Роберт држао тад потпуно уз Шубића, то је краљ Драгутин охладио и према њему, поред свих сродничких веза и препорука, и чак му правио неприлике на граници и међу великашима.
Хумску земљу држао је чврсто краљ Милутин од 1284. год., кад је Драгутин, добивши северне области, уступио требињски крај мајци краљици Јелени, и кад је Милутин запосео остале крајеве хумске земље. У њима је он као намесника поставио свог сина Констатина. Краљ Милутин је током 1303-4. преговарао с баном Павлом и имао с њим чак и један састанак у Вруљи близу Макарске. Према Хуму Шубићи нису ништа постигли, он је и даље остао неокрњен у српској власти. Краљ Милутин, видели смо, наставио је политику свог оца и брата у погледу савеза с Анжујцима. Краљ Карло беше упутио у Албанију свог сина Филипа Тарентског, да управља том облашћу. Али Филип беше слаб да одолева византиским нападајима, који пред крај XIII века беху постали прилично успешни. Он је око 1295. год. био изгубио чак и Драч старо исходишно место анжујских потхвата против Византије. Од Византинаца га је преотео и држао кратко време краљ Милутин. Год. 1296. град је био у српској власти. Кад је и како упуштен не да се поуздано утврдити.
Грцима је било јасно, да треба одвојити Милутина од Латина, да би ове могли сузбити с Балкана. Удружени Срби и Латини претстављају опасност чије се све могућности не даду сагледати. С тога се у Цариграду одлучују, после неуспеха њихове офанзиве против Срба, под вођством способног и хваљеног Михаила Главаса, да Милутина задовоље признавањем уступања највећег дела оних области које је освојио и да га тако, по могућности, придобију на своју страну. Као вођа посланства српском краљу би упућен крајем децембра 1298. год. Теодор Метохит, доцније велики логотет, човек вешт и проницав, који је, идући пет пута у Србију ради краљеве женидбе, сам забележио своје врло занимљиве утиске с Милутинова двора. Из једног његова писма добро смо обавештени како је у Србији постојала јака опозиција против споразума с Грцима; људи су говорили да је мир потребан Византији, а не победничкој Србији. Један део Грка, као Котаница, који се беху придружили Србима, бојао се краљева споразума с царем и радио је против њега. Код неких Срба, којима је ратни плен и пљачка знатно увећао приходе, било је опирања из чисто материјалних разлога. Краљ Милутин био је, међутим, лично вољан да преговара. Као печат уговора имала је и опет да буде једна женидба. Цар је раније био понудио краљу своју сестру, удовицу трапезунтског цара Јована II. Краљ Милутин беше пристао, али се византиској дами није ишло у непознату и за њу варварску земљу, а сем тога хтела је да остане у Трапезунту уза сина Алексија, који се није слагао са ујаком. Да не би увређени краљ ради тог отказа прекинуо све везе, до којих је Грцима било много стало, цар Андроник понуди сад Милутину своју кћер Симониду, још младо дете од пет година. Овај четврти брак краљев, и то с дететом, само је појачао опозицију Срба против тог споразума и код властеле и код једног дела клира; незадовољства је било и код Грка. Опозицију цариградског патријарха и његових једномишљеника цар је морао да ублажава другим уступцима и изјавом, да је своју кћер просто жртвовао да изради отаџбини преко потребни мир. Сем тога, било је и покушаја суседних владара, да се осујети споразум између Срба и Грка, који би могао знатно изменити односе на Балкану. Стари савезници Милутинови, епирски Грци, односно синови тесалског деспота Јована, наваљивали су на Милутина писмима и порукама да не верује Цариграду и да, у тешњој вези с њима, настави почети посао на рушењу цариградских властодржаца. С друге стране јављали су се са својим понудама и Бугари. Удовица цара Смилца, пореклом Гркиња, иако већ у роду с Милутином, као ташта његова сина, обратила се сада Милутину са предлогом да је узме за жену и тако добије и Бугарску Царевину. Метохит казује, како усплахирена удовица и њени помагачи "шаљу сваки час поруке и изасланике, преклињу краља да има пре њих на уму и да се не узда у царева обећања, јер нису искрена нити ће се остварити". Али Милутин оста непоколебљив. Брак са византиском царском кћери ласкао му је сујети, чинио му се као награда за његове политичке успехе и дизао му углед према брату у питању краљевског наследства. Год. 1299. дошло је до коначног споразума. Србија је задржала освојене градове, тобоже као мираз уз цареву кћер, али се заклетвом везао краљ на ново пријатељство и узајамно су дати таоци. На сред Вардара, после Васкрса 1299. год, краљева трећа жена би, као да је какав кривац, предата Грцима, ради њихове веће сигурности, а с њом Котаница и српски таоци. На истом месту предали су Грци Симониду и своје таоце. Милутин је сам дочекао своју младу жену; кад је прешла Вардар он је сјахао с коња и клекао пред њу. Брак са Аном раније је проглашен незаконит, да би се Милутин, мимо црквене одредбе, могао венчати и четврти пут. Тако је Стеван, Милутинов син из тог брака, посто одједном незаконито дете.
У Солуну, на састанку између Андроника и Милутина, то је пријатељство добило још тврђу везу. У својој једној повељи манастиру Хиландару Милутин спомиње с поносом, да је на мачу добио јужну Србију, али не без сујете истиче и то, како је постао зет грчког цара, који му онда даде "онузи земљу у прћију".
Ова промена Милутинове политике изазвала је незадовољство не само код пријашњих савезника, него и у његовој рођеној земљи, и у самој његовој породици. Краљица Јелена, мајка Милутинова, побожна старица није била задовољна ни са краљевим политичким држањем, ни са његовим необичним браком. Милутинови поступци показивали су безобзирност једне врло тврде, сујетне и себичне душе. Грци су, изгледа, знали нешто о том јер су од Милутина изрично тражили да се на уговор о миру закуне и Јелена. Милутин се извињавао мајчином старошћу и даљином и тегобом пута. Ово тражење Грка да краљица мајка уз краља буде јемац мира свакако је важан доказ за политички значај и утицај Јелене. Милутиново држање оштро је осуђивао и његов брат Драгутин. Има вести, да је већ тада помишљао и на оружан сукоб, прозирући очевидно и друге планове Милутинове, али се уздржао, бојећи се помоћи византиске војске коју је Андроник за тај случај ставио на расположење, немајући довољно потпоре у тада растрованој Мађарској и на другој страни заузетим Напуљцима. Сем тога, и његов зет, Стеван Котроман, био је угрожен од Павла Шубића, па је требало обратити пажњу и на те ствари.
Први, кога је погодила ова промена Милутинове политике био је Дубровник. Млечани, врховни господари мале републике под Срђем, беху почели огорчен рат са Ђеновом, савезницом Византије. Да помогне новој тазбини српски краљ је употребио оштре мере против Дубровника, коме раније беше признао сва права и повластице дотле уживане. Он је 1301. год. дао по Србији позатварати дубровачке трговце, а Дубровчани на то заузеше Мљет и блокираше ушће Бојане. Дубровачки трговци из Брскова тужили су се 8. маја 1302. својима на мору, како се, "у овој земљи зло чини". Млетачким заузимањем дошло је 14. септембра 1302. год. до мира, по ком краљ поново "створи милост граду Дубровнику".
Са Милутином и новом политичком ситуацијом била је веома задовољна цариградска дипломатија. Њој је савез са Србијом дошао у прави час. Да је, место споразума, морала настављати рат са Србима или, из опрезности, држати у Европи веће гарнизоне, она би имала у Малој Азији тешкоће, које би, можда, била у немогућности да отклони, а камоли да савлада. Јер у ово време почиње брзо продирање Турака према малоазиској обали. Ојачали као вазали селџучког икониског султаната, Турци, под својим вођом Османом, рођеним 1258. год., постају активни већ од краја XIII века. Још 1288. год. потукли су они Грке код Мелангине и пренели тамо своју престоницу, потурчивши и саму варош у Караџахисар; а 1301. год. пала је у њихове руке и Никомидија. После распада икониског султаната Турци почињу да стварају нову малоазијску државу. То стварање могло је бити само на рачун Византије. После ударца, који су 1301. год. код Бафејона задали Турци византиском престолонаследнику Михајлу, та је опасност постала јасна за све државнике у Цариграду. Цар Андроник, да би с више изгледа одолевао Турцима, узе под најам једну јаку дружину шпанских ратника, "Каталане", који су дотле служили као најамници у борбама по Италији. У борби с Турцима Каталани су с почетка имали успеха, али већ после две године проведене у византиској служби они, пусти, недисциплиновани и острвљени крвљу, обрћу 1305. год. своје оружје против својих изнајмитеља, истина не без византиске кривице, јер, не беху солидни у плаћању. У току тих борби, озлојеђени Каталанци превозе се у Европу, на Галипоље и после на Касандру, и почињу одатле пустошење суседних области. Служили су једно време и једним делом и као најамници код Бугара. Од њихових насртаја био је, негде 1307. год., угрожен и манастир Хиландар, који је пожртвовано, с много напора, одбранио игуман Данило, чувени писац житија српских краљева и архиепископа, захваљујући добрим делом и помоћи коју му је послао краљ Милутин, у људима и новцима. Биограф Данилов пише како "тада није било наћи ниједну стазу куд би се могло мирно проћи, него борбе и ратнике". Краљева помоћ уништила је један део пљачкаша, а други су се, после извесног времена, повукли у стару Грчку.
Сем са Турцима у Малој Азији, Грци су имали великих тешкоћа и са Бугарима, са којима се беху заплели у један дуг а не много срећан и сигуран рат, који су 1307. год завршили са великим попуштањем. Краљ Милутин, пратећи пажљиво развој догађаја, почео је сумњати у могућност одржања Византије као озбиљног политичког чиниоца. Нимало сентименталан, он је с тога одмах ушао у везе с онима, који су могли доћи у обзир као евентуални пријемници њених поседа. У првом реду беше то анжујски двор. Обнова Латинског Царства беше поново стављена на дневни ред. Брат француског краља Филипа IV, Карло Валоа, беше се оженио унуком латинског цара Балдуина II и са њом добио у мираз титулу њеног деда. Помаган од брата и извесних других елемената на западу, он се почео да спрема на рат и да тражи везе ради нападаја на Византију. Напуљски двор пратио је све те припреме са симпатијом. Драч је опет од 1305. год. у власти Филипа Тарентског, сина Карла II, који се спрема и на даља освајања. Већ у лето 1306. год. покушао је Милутин, преко скадарског епископа, да понуди савез Филипу. Био је, наравно, с обзиром на његову моћ, радо примљен. 6. августа те године одредио је Филип свог канцелара, који је имао примити заклетву од краља, а у јесен се и сам лично састао са Милутином. Краљ Карло је одобравао те везе и потврдио је уговор. Сем са Филипом, Милутин је ушао у везе и са самим Карлом Валоа. Марко Лукарев из Дубровника и Трифун Микаели из Котора отишли су, као његови посланици, папи и "цару" Карлу у Француску, да и с њим склопе савез. На француском двору се, природно, јавио интерес за српску краљевину и један њихов човек, један доминикански калуђер, би упућен у Србију, да је ближе сагледа и проучи. Његов извештај с тога пута, писан почетком 1308. год., очуван је и садржи занимљивих података, иако је писан са мржњом на краља Милутина и ради њега намерно са неколико неистина. Српски краљ претстављен је као непоуздан, развратан и суров. Пишчеве симпатије су на страни католицизма пријатељскијег краља Драгутина, који је још и у роду са Анжујцима. Краљ Милутин се сад тобоже боји напуљског двора, јер би му краљ Карло, као католик, могао отети Приморје, у ком је већина незадовољних католика; а друго он се боји још и тог, да стварањем Латинског Царства не изгуби своје тековине, које су га довеле до близу Солуна. Али се Карло Валоа није обазирао на тај извештај. Он је 27. марта 1308. склопио савез са краљевим посланицима близу Мелена. Главна тачка тог савезног уговора било је заједничко освајање Византиске Империје "против Андроника који влада тим Царством и његових наследника". Тим уговором Карло је потврдио Милутину као српски посед ове земље и градове, које је раније добио од Византије и држао у својој власти: читаву област између Прилепа и Просека, Овче Поље до Штипа, дебарску област до реке Маће и кичевски крај до "Хокерије", који су сви, по тврђењу посланика, доносили краљу свега 5.000 флорина годишње. Врло је важно за ове територијалне потврде, да их Милутин не тражи за Скопље и Полог, које свакако сматра као неспорне у сваком случају; док се за Штип каже у ратификацији уговора, да га краљ држи за се и за своје наследнике, "нити желимо обавезати се претекстом поменуте заклетве (на уговор) да ћемо га напустити". Тим уговором Милутин је обећао прећи у католичку веру и своју кћер Царицу, рођену с мађарском принцезом Јелисаветом, дати за Карлова млађег сина, исто Карла. На Милутина је свакако делова и успех анжујског принца Карла Роберта, који је, иако некрунисан, већ током 1307. год. постао стварни господар Угарске. Папа Климент V веровао је тврдо у то обећање и писао је на више страна (патријарху у Градо и прокураторима фрањеваца и доминиканаца), да приведу у дело краљево прелажење у римску цркву и да му, као знак папине пажње, предаду његову заставу. С Милутиновим посланицима стигла су у Србију и два француска свештеника, као цареви изасланици, да приме од краља потврду уговора. Милутин их је примио и потписао уговор 25. јула 1308. год. у шатору код "Голих Хума". Много доцније, тек у децембру 1313., потврдио је тај уговор и француски краљ Филип.
Верујући у озбиљност тих планова Милутин је, одбацивши обзире према византиском двору, још те исте године прешао у нападај. Кренуо је војску у старом правцу, према Солуну и Егејском Мору. Од каталонских савезника Турака, који су с њима заједно, пљачке ради, прешли у Европу, Милутин је узео у најам један део чета: 1.000 коњаника и 500 пешака. Вођа те најамничке војске беше неки Мелик или, како га Данило зове, Мелекиљ, Турчин, који је, служећи хришћанске владаре, постао и сам хришћанин. С том војском Срби нападоше и солунску област, али бише одбијени. Разуздана руља најамника обрну се, после тога, против самог Милутина. Али их овај савлада и оштро казни; Мелик би убијен, а његово братство разјурено и премлаћено.
После извесног времена Милутину је постало јасно, да је западни антивизантиски план више дело авантуристичке фантазије, него реалних припрема. Његов страх од нове најезде Латина на Балканско Полуострво показао се као неоснован. Успеси Филипа Тарентског у Албанији беху незнатни и без већег утицаја на балканске односе. Кад је то уочио, Милутину није дуго требало да промени своју политику и да се врати својим грчким пријатељима. Кад је то извршио не да се тачно определити, али свакако још 1309. год. У то време, 1309. год., папа Климент V прешао је у Авињон и довео тим до пуног изражаја сукобе у римокатоличкој цркви, који су владали између Талијана и Француза. Ти сукоби слабе углед папе и спречавају у осетној мери, њихов рад већег политичког замаха. Кад је исте те године папа проклео Млетачку Републику учинио је само то, да је један од највећих чинилаца у балканској политици био излучен из сарадње с њим, и то, наравно, на његову штету. Карло Валот, човек од више комбинација, мало после савеза са Србима, беше, заједно с братом, ушао у преговоре да дође и до немачке царске круне, која је, погибијом краља Албрехта (1. маја 1308.), остала без свог носиоца. Доцније, он је потпуно заокупљен унутрашњим питањима Француске. На промену краљеве политике можда су вршили известан утицај Млечани, који су били огорчени на папу и Французе. Они као да упућују Милутина и на покрете против Албаније, односно, против тамошње анжујске власти. У једном писму Млетачке Републике краљу од 10. маја 1309. год., Урош се зове "краљ Србије, Хума, Дукље и Албаније." То је први помен Албаније у титули српског краља. Тај назив можда није употребила као прва српска канцеларија, него млетачка, али је њим обележена видна линија у Милутиновој балканској политици и с тога је и важан и карактеристичан.
Краљ Милутин није могао одмах предузимати веће акције у Албанији. Било је важних питања и на другој страни. Требало је помагати, најпре, Византији у борби против Турака. Једно турско оделење, као оно Меликово и од прилике исте снаге, беше под вођом Халилом засело у Галипољу и по примеру Каталина вршило пљачке по читавој Тракији. Византија сама није могла да их савлада; тек са српском помоћу они су 1312. год. били потпуно уништени. Из захвалности према Србима цар Андроник је, међу осталим, поклонио Хиландару село Куцово. Ово је био први хисториски сукоб између Срба и Турака, на европском тлу. Али није био и једини. Турско продирање у Малој Азији узимало је све више маха. Нису ту били у питању мањи или већи пљачкашки одреди, него свесна експанзија једне младе и добро огранизоване државе. Грчке војске нису могле да одоле турским ударцима и претрпеле су више пораза. Грци су већ гледали Турке где се приближавају Никеји и Бруси и где их опасују једним снажним ланцем. Византија је, осећајући се сама слабом за борбу с њима, тражила савез на више страна. На Србе је рачунала као на хришћанске и сродничке пријатеље. Краљ Милутин одазвао се позиву свог таста, цара Андроника, и упутио је 1313. год једну српску војску, са доста властеле, у Малу Азију, под вођством великог војводе Новака Гребострека. Срби нису хтели да се подвргну грчкој команди, него су сачињавали посебно оделење. Њихово ратовање у Малој Азији било је успешно; чак у Нагоричину, у манастиру Св. Ђорђа, унесено је у црквени натпис како краљ "у то лето изби Турке", док Данило говори о тамошњим српским победама у самим суперлативима.
У ово време краљ Милутин има и две тешке кризе у породици. Између њега и његова брата Драгутина односи одавно нису били искрени и срдачни. Милутин је био себичан и једном добијену власт очевидно није хтео испуштати из руку. Драгутин је желео да престо осигура свом сину, а то је према таквом Милутину могао постићи само силом. Сем тога, Драгутин је осуђивао Милутинов последњи брак и сам по себи, и ради веза са Византијом. Безимени извештач од 1308. год. изрично каже, да је међу браћом избио рат и разлаз ради неслагања у питању о престолу, који је трајао још и те године. Византинци су, још приликом удаје Симонидине, дали Милутину нешто помоћних чета да би се успешније бранио од Драгутина, за кога су знали да је непријатељ те везе и политички и јер је она имала да подигне Милутинов престиж. Борбе у Босни почетком XIV века између Шубића и Драгутинова зета Стевана и састанци Милутинови с Павлом Шубићем у то време можда су с тим у вези. Ратовање између браће имало је мањих и већих пауза. Једно посредовање познатог писца Данила између оба брата забележено је у време кад је Данило био хиландарски игуман, по свој прилици негде између 1305.-7. год. Кад је Милутин упутио своју војску у помоћ Грцима, Драгутин га је напао поново. Српска властела, којој је Милутин натурио своју вољу и која је осуђивала његове ћуди, прешла је у већини на Драгутинову страну. Милутина је из врло тешка положаја спасло свештенство. Оно је зазирало од Драгутинових веза са западом, док је Милутин, мада суров и безобзиран, задужио српску цркву обилатим прилозима, зидањем и оправљањем многих манастира и јачањем свештеничког сталежа. Вођа Милутину оданог свештенства беше познати биограф Данило, човек вешт, окретан и с пуно знања, који је некако у то време постао епископ бањски. Њему је Милутин поверио своје велико благо на чување. С тим новцем, на дукате, Милутин је прикупио најамничку војску, састављену од Турака, Татара и Осета, и спремио се на прави рат. Али од тог домаћег рата плашила се цела земља. Свештенство се живо заузе да се распра стиша и да дође поново до споразума. Хиландарски игуман Никодим би упућен од оба краља и сабора српске земље у Цариград, цару Андронику и патријарху Нифону, очевидно с мисијом, да тамо јави за текст споразума и вероватно добије неку санкцију. Драгутин је овом приликом проширио своју област и добио је Рудник; да ли је било још неких других промена није познато. Као симбол измирења дошло је подизање манастира Бањске на повлашћену игуманију, о чему је издат заједнички чувени Светостефански Хрисовуљ, са учешћем оба краља. Псеудоброкар, непријатељски расположен према Милутину, казује исход читава спора овако: Милутин је у борби остао побеђен. "А по том Стефан (Драгутин), смиловавши се на крв свога брата, опрости му, и по својој драгој вољи подели краљевину са својим братом." Пошто је умро Драгутинов син Урошиц, то је други син његов, Владислав, имао наследити очеву област, а Милутин да остане краљ Рашке као синовчев вазал. Ако је, под притиском, доиста пристао на то, Милутин ни једног часа није помишљао да ту обавезу доиста и одржи.
Други сукоб имао је Милутин са сином Стеваном, рођеном из брака са Аном Тертеријевом. Како је био поништен краљев брак с његовом мајком, Стеван се, одједном, обрео као незаконити син. Неки страни писци и зову га тим именом. Да је то морало вређати младог принца и охладити његове односе са оцем разуме се само по себи. Како је Милутин употребио Симониду полно још као неразвијено дете и покварио јој материцу, то је било јасно да ће тај брак остати неплодан. Царица Ирина, ташта Милутинова, жена врло амбициозна и предузимљива, обасипала је Милутина разноврсним поклонима са нескривеном намером да његов престо осигура једном од својих синова. Она је послала с тога у Србију, негде иза 1308. год., најмлађег сина Димитрија, али се тај наскоро вратио. Младом грчком принцу учинила се српска држава сувише сурова. Да ли је после тога царица извела други, исто тако неуспео, покушај са старијим сином Теодором, који је постао монфератски господар, како то прича један грчки хроничар, није сасвим поуздано. Међутим, готово је ван сумње да се утицај таштин на Милутина није ограничио на само то једно питање. Са Симонидом је дошло и нешто грчке дворске пратње и она је сигурно уносила своја схватања и навике у српски двор. Да то није могло проћи без протеста српских дворских лица и властеоских породица не треба ни истицати посебно. Најогорченији је био краљев син, Стеван, који је најновијом очевом женидбом изгубио највише. Оглашен за незаконитог губио је изгледе на власт или суделовање у њој; а покушај са Димитријем казивао му је, да то оглашавање није била проста формалност, него да ће се из ње извући све правне последице. У Зети, где је био намесник очев, око њега се почела купити незадовољна властела. Можда је ту било и опозиције западњачког приморског елемента против византофилске политике краљеве. Који је био непосредан повод Стевановом устанку није познато, као ни тачно време кад је он избио. Милутин пожури с војском да угуши побуну. Пред очевом силом Стеван се повукао иза Бојане. Данило прича, да је Милутин понудио тад сину преговоре и да је овај, дирнут, отишао оцу и молио за опроштење. Кад га се дочепао, у Милутина није било милости. Он је Стевана дао оковати, одвести у Скопље и тамо ослепити; онда га је, убогаљена, послао у Цариград, свом тасту, заједно са женом и два сина, Душаном и Душицом. Сва је срећа била за Стевана што очева наредба о ослепљењу није до краја извршена. Крвник, који је имао да то учини, био је поткупљен и није пробо несрећном краљевићу зенице. Бојећи се оца, Стеван је то крио за читава његова живота и стално носио завој. У Цариграду, цар Андроник је имао саучешћа према Стевану, коме је тамо умро млађи син, и са своје стране није чинио ништа, што би отежавало судбину изгнаника и заточеника.
Не знамо како је краљица Јелена примила вести о овим стварима; можда их није ни дочекала. Умрла је у дубокој старости 8. фебруара 1314. год. Пред крај живота примила је у Скадру монашки чин, и то православни. Сахрањена је у својој задужбини, манастиру Грацу, где је по љутој зими пренесена из свог двора, из Брњака.
Мало после мајчине смрти разболео се и краљ Драгутин. Осећајући крај живота он се покалуђерио и добио име Теоктист, пошто је од раније показивао извесне аскетске склоности и осећао потребу да своје тело кажњава ради грехова младости. Умро је 12. марта 1316., наџивевши сина Урошица, а сахрањен је, не као и син му у његову манастиру Ариљу, него у Ђурђевим Стубовима код Раса, у Милутиновој области. Милутин је Драгутинову наследнику Владиславу оспорио не само право на врховну власт у Рашкој, него и на очев део државе. Он је одмах упао с војском у синовчеву област, ухватио је Владислава и бацио га у тамницу. Његову област, сем Босне, припојио је својој држави. С краљем Драгутином нестало је у Босни и његова зета бана Степана. Степанова жена мора да бежи с децом из земље, и то, судећи по том што су једни побегли у Дубровник, а други у Медведград, у великој журби. Дубровник се после често хвалио, како је прогната баница на његовом подручју нашла склоништа и заштите. Можда су с тим у вези Милутинови нападаји на Дубровник 1317/8. год., који су обустављени заузимањем Млечића.
У Босни се, на рачун Котроманића, проширио бан Младен II Шубић, који их је, у главном, и потиснуо, видећи да се после Драгутинове смрти нема ко заложити за њих. Само бан Младен није знао да очува тековине свог оца. Осион и прек он је изазвао против себе најмоћније хрватске племићске породице, као Франкопане, Курјаковиће, Бабониће, Нелипиће, неке приморске градове као Трогир, и босанске племиће Хрватиниће и Миховиловиће. Мађарском краљу Карлу Роберту, који се и иначе носио мишљу да крши моћ великаша, добро је дошло ово огорчење против бана Младена, и он се брзо решио да бана потпуно ослаби. Вероватно, да поправи свој положај и добије нове присталице, бан Младен је довео у Босну за бана Стевана II Котроманића, сина Стевана I. Дубровчани су се после хвалили, да је у том било и њихове заслуге. Нови босански бан, који је био бистра глава и врло вешт политичар, био је с почетка потпуно зависан од Младена, готово само његов намесник. Бан Младен је, на пример, молио папу за дозволу да се Степан може венчати са кћерју кнеза Мајнхарда Ортенбуршког, с којом је био у сродству. Папа се одазвао тој молби писмом од 18. јула 1319. год.
Питање о наследству Драгутинових земаља, које су биле мађарско лено, доведе до сукоба између Мађарске и Србије. Краљ Карло енергично је устао против Милутинова присвајања тих крајева. Он је, по препоруци папиној, створио против њега читаву коалицију и организовао је нападе са више страна. Сем са севера из Мађарске, против Србије се јавише непријатељи и из Далмације, које је водио Младен Шубић, и из Албаније, где су Анжујци имали своју странку. Положај Милутинов беше прилично тежак. Али је Србија већ била толико ојачала, да је из те борбе изишла не само без губитака, него у неколико и као победница. Први су почели непријатељства противници с југа. Српска властела из Стона, три брата Бранивојевића, почеше одмах с нападајима на суседне области Шубића, гледајући у бану Младену отвореног противника. Од 10. априла 1318. год. почео је он да се зове, уз све дотадашње титуле, још и "главним господаром хумске земље". Милутин се, у истом духу борбе, прозва "краљем Хрватске". У рату који се водио 1318/9. год. бан Младен је рђаво прошао и добио је мир тек посредством Дубровчана, пошто је морао дати таоце и међу њима и рођеног брата, омишког кнеза Гргура. У зиму 1318. год. знало се у Риму, да је против Милутина устао и Филип Тарентски и читав низ арбанашких првака под вођством три брата Мусакија. Папа Иван XXII соколио је 1319. год. одметнике и борце против Срба и обећавао им своју помоћ. Покрет је изгледао доста широк. Као непријатељи Срба помињу се многи арбанашки прваци као Павле Матаранго, Виљем Аријанит, Владислав Гонома, два брата Блиништа. Али Милутин се одржа и на тој страни. Мађари су напали на Милутина са севера, у Мачви и Београду. Једна војска продрла је до Колубаре, а друга је на јуриш узела Београд и запалила га. Али нити је прва могла да иде даље од Рудника, ни друга даље од Космаја. Краљ Карло је позивао папу, да крене у акцију остале владаре католичког света, како би са њиховом помоћу могао да продре до мора и освоји сву Милутинову државу. Очевидно је, да он не би тражио ту туђу помоћ, да је сам имао довољно снаге да изиђе на крај са Милутином. Папа, љут противник шизматичког краља, за кога каже да је "у свему непријатељ хришћанске вере", развијао је доста живу делатност да створи гвоздени обруч око њега. Поред писама упућиваних албанским главарима и бану Младену, он је, после молбе мађарског краља, стао позивати и чешког и пољског краља и друге неке немачке кнезове, да помогну Мађаре и католичку ствар против "рашког неверника". Сви ти људи имали су, међутим, пречих брига код куће, а нису налазили ни довољно разлога да се упуштају у ту далеку и по њих бескорисну експедицију. С тога, цела ова акција оста без последица. У запису из 1319. год. на сребрном олтару што га је дао поставити у храму Св. Николе, у Барију, штованом код Срба још од Немање, Милутин је са извесним поносом дао забележити, да је господар земље "од мора све до реке великог Дунава". Србија је, довољно јака и стабилна, с успехом могла издржати ову знатну пробу оптерећења.
Јак и безобзиран у својим државничким акцијама, Милутин је такав исти био и у породичним односима. Суров, циник, човек само своје воље. Од њега и његове љубоморе пропиштала је и Симонида, која се све више развијала у лепу жену. Краљ није више био млад да би освајао; а ни раније док је био млад, изгледа да никог није обавезао својом љубављу. Невољен ни од ког, отуђен од најрођенијих, он је имао незавидну јесен живота. Симонида је чак и бежала од њега. Искористила је мајчину смрт, 1317. год., да се врати сама у Цариград. Отуд није нипошто хтела у Србију. На претње Милутинове отац је силом натера да пође тамо. На путу, Симонида у Серезу прими монашки чин само да се спасе од Милутина. Али њен брат, деспот Костантин, који је добро знао шта би бесан Милутин могао да уради после тога на штету Византије, раздера сестрину монашку ризу и предаде Симониду Србима, без обзира на њен плач и јаук. Милутин је доскора, око 1320. год., под утицајем свештенства, а нарочито архиепископа Никодима, опростио најзад сину Стевану и дозволио му да се врати у Србију. Претварајући се да је потпуно слеп, Стеван је умирио оца и добио од њега на управу жупу Будимље, где је повучен живео чекајући своје време.
У Византији је цар Андроник од 1320. год. имао тешке кризе у породици и држави. Те године умро је његов син и наследник Михајло, а заменио га је као наследник престола његов син Андроник. Овај није марио свог тврдицу деда и нестрпљив, одмах је зажелео да старца потпуно потисне с власти. У грчком друштву, склоном сплеткама, у ком стари цар ни иначе није уживао много симпатија, он је нашао доста одзива и створио јаку странку, која је била готова да одмах загази у борбу. На челу унукових људи био је паметни и препредени доместик Јован Кантакузен. У пролеће 1321. год. дошло је у Византији до отворене борбе. Бугари су држали страну старога цара. Милутин се колебао. У време озбиљне напетости он је послао свог изасланика, калуђера Калиника, да позове натраг 2.000 куманских најамника, које је зет био позајмио тасту за борбе на истоку. Калиник је ушао у преговоре с младим царевићем, коме би српска помоћ решила цело питање и који је с тога живо желео. Милутин, ником поуздан пријатељ, показивао је склоност да напусти таста, само је желео да се претходно састане с младим Андроником негде близу границе и да се с њим погоди за цену помоћи. Како се сукоб између деда и унука у лето 1321. год. привремено смирио, а како се увиђавнијим људима у Цариграду чинило опасно српско и бугарско посредовање у целом том спору, то је и питање о Милутиновој помоћи било за извесно време одложено. У брзо потом Милутина је нестало за увек. Изненада, 29. октобра 1321. год., он је умро у Неродимљу, по мишљењу лекара од апоплектичког удара, једва коју недељу иза завршетка своје лепе Грачанице и пошто му је стари таст, да га одобровољи, и из захвалности, уступио манастир Св. Николе код Сера. По Милутиновој смрти краљица Симонида вратила се у Грчку и умрла је као калуђерица у манастиру Св. Андрије.
Милутин је дигао Србију до главне балканске силе. За његова времена српска држава се нагло развила у свима правцима: и културном и економском и војничком. Њене границе обухватиле су први пут браничевску област на северу, а трајно је у њен састав ушла северна Маћедонија са Скопљем као новом престоницом. Мачва с Београдом, дата Драгутину као мађарско лено, постаје све више српско подручје. Милутин се не може огласити за великог само због његових оскудних моралних особина; иначе, после Немање то је свакако најкрупнија политичка личност Србије кроз цео XIII век, односно личност која је за Србију државнички највише учинила. Једино је Свети Сава јача духовна вредност од њега. Напретку Милутинове државе свакако је много доприносило и то, што се у њој усталила његова власт за скоро четрдесет година, па се у тако дугом року могла доследније провести извесна консолидација прилика и ојачати ауторитет централне власти поред свих њених незгодних страна.
С Милутином је нарочито дошао процват црквене уметности и књижевности као јасан знак општег полета земље. У његово време радила су три велика писца наше књижевности: Теодосије, оригинални прерађивач врло популарне Доментијанове биографије Св. Саве и писац службе и похвале Св. Симеону и Св. Сави; епископ Данило, краљев политички помагач, вешт и као човек и као писац, који је дошао на мисао да даде читав низ биографије српских краљева, својих савременика (краљева Драгутина и Милутина и краљице Јелене) и српских архиепископа (од Арсенија); и архиепископ Никодим, дипломата Србије у традицији Св. Саве, чији је велик поштовалац, који је 1319. завршио свој важни превод типика Св. Саве Јерусалимског. Сам је Милутин тражио и помагао преписивање богослужбених књига и рад око њих. Једно лепо еванђеље, рађено по његовој жељи 1316. год. и од њега поклоњено Карејској ћелији Св. Саве налази се и данас, одлично очувано, у ризници манастира Хиландара.
Нарочито је заслужан краљ Милутин за нашу црквену архитектуру. Он је од свих наших владара највише подигао и обновио цркава и манастира, и то не само у Србији. Наши стари летописи бележе, да је он владао 42 године и подигао 42 цркве. Његове две најсјајније задужбине у земљи јесу: још и данас у целини очувана Грачаница, последње његово дело, и од Турака разрушена Бањска. За ову другу говорио је Андра Стефановић, познати стручњак у старој српској црквеној архитектури: "По својим доста великим дименсијама, по техничкој савршености, по лепоти размера, по богаству орнаментике, по архитектонским облицима најсавршеније и најпрецизније изведеним, по лепо смишљеним и оригиналним капителима, ову грађевину стављам на прво место од свих грађевина у романском стилу подигнутих на српском земљишту. Колико је мени познато, сувремено талијанско грађевинарство може показати примерке само већих дименсија од ове старине српске, али се ова грађевина у свему осталоме може по техници и естетици да равна са најсавршенијим талијанским грађевинама свога доба. И не само то, него је техника тако савршена, да слободно могу рећи да ни данашња техника не би могла показати што савршеније од ове грађевине, у погледу прецизности израде, лепоте размера и лепо смишљене и органски изведене грађевине".
Петокубетна у византиском стилу грађена Грачаница, зидана с укусно сложеним редовима опека међу камењем, нема иначе друге спољашње декорације, али оставља врло леп утисак оплеменошћу својих линија и размера и хармонијом целине. Њен се облик данас често употребљава у модерној српској црквеној архитектури. Од других цркава које је Милутин издигао и обновио у земљи важније су: Бородица Левишка у Призрену (1306/7.), и Тројеручица у Скопљу; храм Јоакима и Ане у Студеници (1314.), Св. Никита у скопској Црној Гори, Св. Константин у скопском граду и др. Упада у очи повелик број цркава посвећен Св. Ђорђу: у Нагоричину (1313., живописан 1318.), на Серави, Св. Ђорђа-Горга, у Ораховици у Дабру. С мајком је обновио из темеља католички стари манастир Св. Срђа на Бојани. Год. 1293. сазидао је данашњу главну цркву у Хиландару, пошто је порушио стару Немањину; проширио је конаке и читав манастир заштитио градом. Близу мора, на месту старе Самарије, подигао је град с пиргом, Хрусију, да би бранио прилаз Хиландару од разбојника с морске стране. Још и данас очувани високи пирг близу морске обале почео је већ са врха да се руши. Сем у Србији Милутин је зидао и помагао цркве и у другим крајевима. У Солуну је подигао цркве Светој Тројици, Св. Николи и Св. Ђорђу и царски двор, а обдарио је цркву Св. Димитрија. У Серу је створио обитељ Св. Јовану; у Цариграду је дао подићи једну цркву у чувеном манастиру Продрому. Милутин је основао и у јерусалиму манастир Св. Арханђела као склониште за српске хаџије и као афирмацију српске државе и на тој, у хришћанству тако штованој, старини. И ту је пошао трагом Св. Саве, који је први подигао тамо мали манастир, откупивши једну ћелију. Милутинова дарежљивост проширила се и до Синаја. Ту је, у славном манастиру Богородичином, подигао храм Св. Стевану, коме је посвећена и Бањска. У том манастиру постојала је, као и у Јерусалиму, лепа збирка српских рукописа од XII-XVI века, која још није подробније проучена, али која је, срећом, прилично сачувана. У Цариграду је Милутин подигао и једну велику болницу, с много кревета, и купио за њено издржавање много села; сабрао је у њу веште лекаре и дао им добру плату, да би стално били уз болеснике. У тој болници постала је наскоро школа за учење медицине; или боље, она је добила карактер једне медицинске клинике.
Све те штедре поклоне могао је краљ Милутин да чини захваљујући својим великим приходима од нових, добро искоришћаваних рудника. Теодор Метохит у свом опису краљева двора казује, како им се Милутин претставио сав накићен. "Око тела имао је више накита од скупоценог камена и бисера, колико је год могло да стане и сав је трептио у злату. Цео дом блисташе свиленим и златном украшеним намештајем." Грчко посланство, храњено обилато најразноврснијим јелима, добивало је храну на златним и сребреним тањирима и посуђу. Краљ је посланицима поклонио "своје најлепше хаљине, које је само један пут носио и опасао нас је појасима које је тек један пут пасао." Често их је звао за своју трпезу. Оволика дарежљивост долазила је, вероватно, нешто и отуд што је краљ хтео да се истакне пред грчким посланицима, у часу кад се преговарало да постане царски зет, али је добрим делом постала и црта његова карактера, омогућена лепим приходима.
У дубровачким књигама има нешто података о њиховом трговачком промету са Србијом на почетку Милутинове владе. По рачунању Г. Чремошника 1282. год. роба, коју су српски трговци, поглавито из Брскова, узели у Дубровнику на кредит, – у колико су обрачуни очувани или уопште забележени – износила је 13.206 солида и 11 гроша. Било је свакако и робе која се узимала за готово или у размену и на кредит који није уписан. Год. 1325. промет се знатно развио и износио је око 160.000 перпера годишње. Како је добар део српске трговине ишао и преко Котора и Бара, то је сума промета свакако већа. Али и овако, према дубровачком делимичном рачуну, види се лепо како је тај развој био доста брз и све већих размера.
Како је Милутин умро нагло, а како, врло неповерљив, за живота није решио питање наследства, то је одмах по његовој смрти дошло до борбе око његова престола. Ни сам погреб краљев није прошао на миру. Кад је мртво тело Милутиново преношено у Бањску да се тамо сахрани било је читавих пљачкашких одреда, који су хтели да отму чак његов леш.
Борба о престо трајала је дуго и водила се врло оштро; да Србија није била доиста јака и очврсла, могла је због ње да има знатних неприлика. Као наследник Милутинов сматрао се његов син Константин, некадашњи хумски намесник, који се није ничим истицао и који, изгледа, није био од неке веће вредности. У лози Немањића, рађеној у Грачаници, вероватно последње године Милутинова живота, нема Стевана као Милутинова сина, а насликан је Костантин. Овај се уз Милутина и Симониду помиње и у барском натпису. Последњих година, после смрти краљице Јелене и прогонства Стеванова, добио је на управу Зету. Ту је проглашен за краља, и ту је, у Скадру, ковао и свој новац. То, што је он дошао у Зету иза Стевана, иако је био старији од њега (потицао је из првог Милутинова брака), и што је Милутин, место њега, пристајао на своје шураке као могуће наследнике, говорило би јасно за то, да га Милутин није ценио и да је узео у комбинацију кад није било другог кандидата. Стеван кога су сматрали као излучена из наследства због поништења брака његове мајке и због тога, што се мислило да је слеп, створио је врло брзо своју јаку странку. Чим је чуо за очеву смрт, Стеван је збацио завоје с очију, објавио да му је Св. Никола повратио вид и спремао се да избори своје право. Понудио је Костантину да поделе власт, а кад овај није пристао почела је борба. Стеван је боље стајао. Костантиново одбијање да се нагоде, Стеваново мучеништво, веровање у чудесну моћ његова исцељења и његово словенско порекло по мајци, освојише му симпатије већине народа. Константинова лична слабост испољила се и том приликом, кад није могао и разумео да спречи Стеванов успех. Главни клир напусти Константина. На Богојављење 1322. год. крунисао је архиепископ Никодим Стевана за краља, а његова сина Душана као "младог краља." Стеван се после крунисања службено зове Урош III, пошто се Милутин звао Урош II. У борби са Стеваном Константин је био савладан и ухваћен. Псеудоброкар казује, да је био убијен врло свирепо. Тај према Стевану рђаво расположени писац казује, да је Стеван дао Константина "опружити на једном комаду дрвета, па му клинцима проби мишице и бутине, па га онда расече на две поле, по средини." У народ је, међутим, ушло предање, како је Стеван из његове лубање дао направити пехар.
Други претендент на престо беше Драгутинов син Владислав. Он се, после Милутинове смрти, избавио из тамнице и одмах истакао своје старо право на престо. Уза њ пристаде добар део властеле из области његова оца, где је управа Драгутинова била у бољој успомени од Милутинове. Владислава је помагао и мађарски краљ, а вероватно и његов сестрић, босански бан Степан. Сем тога, имао је посредне помоћи и од Бугара. Хумски епископ Данило, познати стари писац, слат је тим поводом у Трново и у Цариград, да посредује мир. С њим Стеван није с тога могао свршити тако брзо као с Костантином, иако му, у Рашкој, од Владислава није претила већа опасност, нити је овај тамо морао да створи неко моћније упориште. Ратовање се између њих отегло све до пролећа 1324. год., у главном на северним границама, око Рудника. На крају је Владислав, ипак, подлегао и савладан није хтео да се склања у североисточну Босну, у тај крај његова оца, него је отишао негде у Мађарску, где је и умро. Његово подручје у Босни посео је тад дефинитивно босански бан.
Овим метежима у Србији највише се користио Степан II Котроманић, мудри босански бан, који се ванредно вешто држао и у свима другим кризама свога времена и који је од дотле мале босанске државе створио политичког чиниоца од значаја. Он је, за време тих престоних борби, освојио од Србије готово цело хумско подручје и дао Босни широк излаз на море. То освајање употпунио је после и у неретљанској крајини, искористивши катастрофу Младена Шубића. После неуспеха Младенова у рату са краљем Милутином ојачао је против њега покрет далматинских градова и непријатељске властеле. Осион, Младен није имао много пријатеља; чак ни рођена браћа нису хтела да иду до краја с њим. Већ 1319. год. одметну се од њега Шибеник, а наскоро и Трогир, нашавши заштите код Млечана. Сабор хрватских великаша, који је Младен сазвао да би на њему створио расположење против Млетака, обрну се против њега сама. Брзо би чак створен савез између побуњених градова и великаша, да се скрши Младенова моћ. Том савезу придружио се, међу другима, и бан Степан. Кад је краљ Карло добио вести о том покрету, он је, незадовољан Младеном и његовом невештом политиком, која је довела до млетачког јачања у Приморју, послао славонског бана Ивана Бабонића да докрајчи побуну, а и сам се са војском упути у Далмацију. Младен је био поражен од својих противника и на мору и на копну, код Блиске. Кад је краљ Карло стигао у Книн, скрушени Младен дошао је преда њ с даровима и као молилац. То му је спасло главу; иначе, краљ му је одузео банску власт и одвео га са собом као заробљеника из Далмације, негде крајем септембра 1322. год. С Младеновим падом Стеван је остао једини господар и бан Босне. Он се, у главном, верно држао уз мађарског краља, као његов вазал, и с тога је без сметње морао добити области Драгутинова сина Владислава. Због постигнутих успеха и мудрим уступцима он је придобио за себе и кључког кнеза Вукослава Хрватинића, коме даје жупе Бањицу и Врбању и градове Кључ и Котор.
За времена бана Степана Босна се почела дизати и економски. Трговачки промет с Дубровником и Приморјем постао је живљи. Као у Србији и овде експлоатација рудника доноси држави богате приходе. С баном Степаном почиње и ковање босанског новца. Док је бан Младен ковао свој новац опонашајући млетачке сребрене гроше као и Срби, дотле је бан Степан приближио свој тип новца дубровачком. Има чак његова новца, који с једне стране имају босански, а с друге дубровачки натпис. Њих је бан Степан ковао по дубровачким калупима, можда с намером да уједначи одомаћену врсту новца. Упада у очи, да у Босни нема онако монументалних црквених грађевина, какве се у исто време подижу у Србији или у Далмацији. Можда би разлог за то могли тражити у нејединствености вере у земљи и у честим верским сукобима, иако је тешко протумачити: зашто бар католичка црква није била предузетнија у том погледу, да лепотом и величином својих храмова прави утисак на богумиле и православне.
Српски господари из Хума прешли су делимично под власт босанског бана, а делимично су се повукли на суседно подручје требињских другова. Борбе на граници претвориле су се у четовање. Нарочито страда стока и трговачки каравани. Дубровачка Република кривила је за то понајвише угледну властеоску кућу Бранивојевића из Стона, која је била у вези с породицом Војиновића, једном од првих кућа у српском краљевству. Кад је Дубровник сам дошао у опреку с краљем Стеваном зло се само појачало. Дубровачки трговци беху се у Острвици, на Руднику, солидарисали с људима краља Владислава. Краљ Стеван сматрао је, да су то они учинили у споразуму са својом владом и гледао је у том, природно, акт непријатељства. С тога је вероватно да су нападаји пограничних војвода Бранивојевића и гатачког Војина били његов одговор на тај поступак. Срби су с повећом војском напали дубровачку област и нанели јој грдне штете. Дубровчани, у невољи, послаше два грађанина да умире краља Стевана, а у исто време замолише и Млетачку Републику да се заузме за њих. Ова је то одмах и учинила, прекинувши све трговачке везе са Србијом. Дубровачке хронике спомињу да се том приликом заузео за њих и бан Степан. До мира је најзад дошло 26. марта 1326. Дубровчани су се после тога свирепо осветили Бранивојевићима. Ови су, и после мира, настављали своја пљачкања, али су доскора пали у дубровачке руке. Иако су били озлоглашени и својевољни, за Бранивојевиће су се ипак, ради њихових породичних веза, заузимали и српски двор, и босански бан и војвода Младен, родоначелник Бранковића, и војвода Војин, таст Брајка Бранивојевића, али узалуд. Дубровчани су баш овог Брајка уморили глађу, држећи га затворена у једном кавезу, на јавну саблазан. Другог брата, Браноја, осудио је српски суд на смрт и казна је извршена у Котору, пошто су Дубровчани подмитили све утицајне личности и силом спречили његову мајку да оде код краља Стевана и измоли милост за сина.
После пропасти Младена Шубића један део хрватске властеле пренео је своју мржњу на целу његову породицу. Било је с тога за Шубиће доста тешких дана, иако се они, још за времена, беху изјаснили против поступака свог непромишљеног братственика и чак делимично ступили и у савез против њега. Бан Степан је стајао на њиховој страни. У борби против кнеза Нелипића, под тврдим Книном, 1324. год., страдале су уз Ђуру Шубића и босанске помоћне чете. Две године доцније, кад је краљ Карло опремио војску да скрха ојачаног Нелипића, као недавно бана Младена, бан Степан је ишао заједно с мађарским краљем, али нису имали велика успеха. Боље среће беше Степан у Приморју, где је без велика отпора заузео читав крај од Цетине до Неретве, изузимајући једини Омиш. То је, изгледа, била наплата за помагање Шубића у овим борбама.
За чудо је, да у време од 1324-1328. год. Србија није предузимала ништа, да поврати изгубљено хумско подручје. Шта више, бан Степан је у то доба одржавао везе са српским двором и пограничном српском властелом од утицаја. Вероватно је то дошло с тога, што је краљу Стевану требало извесног времена да среди земљу после грађанског рата, што је ушао у извесне акције против Византије, па је избегавао нове сукобе с противником који је био од вредности и сам по себи, а и по везама с мађарским краљем, који је стајао иза њега.
Краљ Стеван је после смрти своје жене Теодоре намеравао да се ожени ћерком Филипа Тарентског (још 1323. год.). Тај му је брак требао ради веза са анжујским двором, да преко њега ослаби политички значај и залеђину сукоба с краљем Владиславом, Драгутиновим сином. Стеван је чак, ради тог брака, обећавао прећи у католичку веру и утицати на измену црквених односа у својој земљи. Али његова понуда, коју су препоручивали Дубровчани није успела, можда из обзира према Владиславу, чије су везе с Анжујцима биле старије и дубље. Кад није успео на тој страни, Стеван се обратио Византији. Тамо је као супругу добио 1324. год. дванаестогодишњу Марију Палеологову, братичну Симонидину, а унуку напред помињатог и навођеног Теодора Метохита. Отац невестин, синовац цара Андроника II, Јован Палеолог, био је дуже времена намесник у Солуну и добро обавештен о приликама у Србији. Овај брак Јовану је добро дошао да оствари своје давне жеље за једном посебном државом, која би имала Солун као главни град, а Маћедонију као своје подручје. Тај део Византије одредио је још раније цар Михајло Палеолог оцу Јованову Константину. У том правцу помагала су га два његова шурака, браћа Метохити, заповедници Струмице и Мелника. Са помоћу српског краља тај би план могао лако да се претвори у дело. После Маријине удаје, он је са женом дошао зету у госте, "на виђење", и ту је живо радио да га придобије за тај план. Стеван је доиста пристао, и српски нападај и пустошења, у вези с Јовановим четама, у серској и струмичкој области последица су тог договора. Цар Андроник, уплашен том акцијом, понуди Јовану измирење и даде му титулу ћесара. Овај се поколеба и пристаде да се врати, али се изненада разболи и умре у Скопљу, на зетову двору. Његова жена, "стидећи се Ромеја због мужевљевог понашања", не хтеде да се враћа, него оста у Србији. Стари Метохит беше узео на себе улогу, да уреди целу ову ствар; можда је он утицао на цара да упути у Србију једно посебно посланство, поред једног његова сина. Царевом посланству придружио се и чувени писац Нићифор Григора, који нам је доста живо описао цео тај пут, а који је иначе о Метохиту имао изванредно високо мишљење. На том путу, прешавши Струму, посланство се с муком пробијало кроз недавно опустошена места и густ шипраг. Њихови пратиоци певали су покаткад на сав глас јуначке песме, које су се разлегале по брдима и стенама куд су пролазили. На путу су, по ноћи, изненада, срели неке људе, омалена раста, обучене у мрка одела од вуне, руна, оружане копљима и секирама, а понеки и с тобоцем стрела, од којих су се Грци у први мах уплашили, а који су се, после поздрава показали ведри и пристојни. То су били погранични стражари, који су надзирали путеве и чували суседство од пљачкашких упада. У Струмици су, о Васкрсу, гледали народна кола, у којима су играли и стари и млади. За три дана стигли су из Струмице у Скопље. Овај град Григори се учинио мали и он га зове πολιχνιον. Ћесарица, коју писац приказује као најумнију жену свог времена, пошто је пред Грима болно оплакала мужа, пристала је, најзад, да се врати. Један члан посланства, Торникије, имао је с краљем посебне преговоре и одмах се, без осталог друштва, вратио цару. М. Ласкарис има право кад мисли, "да је потреба повратка ћесарице била само један изговор, који су саветници Андроника старијег употребили да пошаљу посланство у Србију. Јер се у то доба обе странке, т. ј. и странка деда и странка унука спремале за рат". Резултат тих преговора беше савез између Андроника II и Стевана, који је према старом цару имао извесних обзира и ради његова благог поступка према њему за време изгнанства у Цариграду.
После једне подуже кризе, у Бугарској 1323. год. би изабран за цара видински кнез Михајло Шишмановић, зет краља Милутина и краља Стевана (по сестри). Он је успео да у борби с Грцима и грчким штићеницима поврати Бугарској старе границе и да грађанским ратом ослабелу земљу дозове себи. Да то постигне добро су му биле дошле византиске борбе између деда и унука, од којих је Византија патила неколико година. Андроник млађи, који је уживао симпатије цариградске публике, успео је 1. фебруара 1325. год. да га дед призна као свог сувладара. Иако је тим постигао свој циљ, он се ипак није задовољио. Није на њему ни његовим присталицама била довољна опомена ово јачање Бугарске, или још опасније јачање Турака у Малој Азији, који 1326. год. освојише Брусу и пренеше тамо своју престоницу. Шта више, оба цара потражише за своје обрачуне помоћ суседних држава; Андроник II уђе у везе са Србима, а његов унук с Бугарима. Српска војска, под војводом Хрељом, би упућена у Сер и Струму, али је остала неактивна, задовољивши се с нешто пљачке, као свој прилици с тога, што је добро обавештени Хреља, као први српски војвода на граници према Грцима, видео да је актинији унук надмоћнији и боље спремљен. Током зиме и пролећа 1328. год. млади Андроник је заузео сву византиску Маћедонију и Албанију. Присталице дедове могле су се одржати само у градовима око српске границе, у Мелнику, Просеку и Струмици, где су им Срби указивали своју помоћ. Краљ Стеван, који је изишао с нешто војске на границу, није се упуштао у борбе, иако су га завађени Грци позивали; он је, по Хрељиним обавештењима знао, да је војска младог цара боља и да нема смисла без веће потребе, излагати се ударцима. Кад је млади Андроник освојио Прилеп, онда је грчки заповедник Просека, Михајло Асен, пореклом Бугарин, сам предао свој град Србима, не хотећи да га преда противнику свог старог цара. Толико је била велика мржња између једне и друге стране! Већина становништва и војске пристајала је уз младог цара победника, коме Цариграђани једне ноћи отворише врата престонице. Стари цар, у мају 1328. год., би ухваћен, натеран да се одрече престола и упућен у манастир.
Између Срба и новог цара Андроника III дошло је због свега овог, а нарочито због поседања Просека, до врло запетих односа, управо до рата, који је вођен, истина, са српске стране као неко погранично четовање. Срби су, по Андрониковом одласку из Маћедоније, покушали били и да освоје Охрид. Цар је, једва опорављен од болести, лично дојурио под угрожени град и спасао га, а Србе је потиснуо и заузео и нека утврђења на граници. Овакво држање Срба изазвало је Андроника да се против њих реши на одлучније мере. Савезника за једну већу експедицију он је нашао врло брзо у бугарском цару Михајлу.
Цар Михајло од свог доласка на престо није био добро расположен према Србима. За време Владисављеве акције против Стевана он је имао извесних потеза, који су нагнали Србе да му шаљу посебно посланство. Још више је охладио према њима, кад је пустио своју прву жену Ану (у каснијим изворима звану Неду), па се оженио Теодором, сестром Андрониковом (1325. год.). Природно би било, да је Михајло после тога, држећи се свог новог шурака, постао отворен противник и старог Андроника и његових српских савезника. Он, међутим, није био поуздан пријатељ ником. Усред савеза он је једно време оставио свог шурака, ушао у преговоре са дедом и упутио у Цариград 3.000 својих људи, да помажу старог цара против унука. Кад опрезни старац није хтео пустити у град бугарску војску, опозвао је Михајло испод престонице и почео с њом лично борбу против Византије. Његова ташта, вешта и енергична жена, успела је да га смири са младим Андроником тек под погодбом, да се чим пре обојица оборе на Србију.
Бугари су са зебњом пратили српско учвршћивање у вардарској долини. Они су се, истина, често залетали према Тракији и сањали више пута о свом освајању Цариграда, али су њихове тежње још чешће имале као конкретнији предмет Маћедонију и придобијање њеног радног словенског елемента. Српско ширење у том правцу претстављало је препреку, коју је требало отклонити. Постојала је вероватно и тежња, да се, у друштву с Грцима, сломи српска премоћ, која је постала очевидна. Цар Андроник и Михајло лично су се два пута састајали, код Андрианопоља и Созопоља, и на тим састанцима утврдили су свој план за акцију против Срба. Цар Михајло је током 1329. и прве половине 1330. год. чинио озбиљне припреме за обрачун са Србима. Купио је за своју војску татарске и осетске најамнике, а утврдио је и савез са влашким кнезом Јованом Басарабом. Ни Срби, наравно, нису остали скрштених руку. Обавештени о бугарским спремањима и савезу, и они су почели набављати најамнике; Грегора помиње 1.000 "Келта", а Кантакузен 300 "Аламана", све коњаника. 1. маја 1330. изишла је наредба краља Стевана, којом је забрањивао Млечанима увоз оружја и робе у Бугарску; сам се спремао врло живо. Пре него би дошло до борбе, која је Србима задавала много бриге, Стеван је понудио Михајлу пријатељски споразум, али се његово посланство вратило без икаква успеха.
Бугари су кренули на Србију у јужном правцу, према Струми и Брегалници, свакако с намером да с те стране лакше дођу у везу са Грцима. Срби одлучише да предухитре савезнике пре него што им се сједине војске. Надајући се Бугарима са севера Срби су се груписали на добричком пољу, односно на ушћу Топлице у Мораву, хотећи да с њима сврше посао док су још сами. Цар Михајло, који је пре упада у Србију ишао с војском све до Видина, вероватно да ту прихвати татарске и влашке савезнике, па онда окренуо далеко према југу, прешао је српску границу код града Землена, код Струме. Чувши за правац бугарског кретања Срби похиташе да их предусретну. На путу се краљ зауставио у цркви Св. Ђорђа у Нагоричину и у манастиру Сарандапорском. На реци Каменци сачекао је остатак своје војске и ступио поново у безуспешне преговоре с Бугарима. Ту су му свакако стигле и вести, да дисциплина у шареној бугарској војсци није најбоља и да су се многи војници расули по околини тражећи хране. Када су у зору 28. јула 1330. год. стигла и последња српска оделења краљ им је дао мали одмор, а онда је пред подне код Велбужда напао Бугаре свом снагом. Број српске војске, а вероватно тако исто и бугарске, износио је око 15.000 људи. Срби су се борили одлично. Нарочито су се истицали војници младог краља Душана, који су били вешти стрелци; "они су стрељали са обе руке и никако нису грешили", казује савремени српски описивач борбе. Западни најамници, искусни у борби, јурнуше право тамо где се налазила бугарска царска застава и сам цар. Бугари су били изненађени српским нападом, брзо се сметоше, и нагоше у бег. Сам цар Михајло, који је једно време покушавао да их среди, каже и сам да се бегом спасе. Његова несрећа беше потпуна. На том бегу он је пао с коња, а српска потера га стиже, уби и донесе краљу Стевану. Овај га је дао сахранити у Нагоричину, у цркви Св. Ђорђа. Разбијену бугарску војску Срби су далеко гонили и многе сасекли; нарочито се у борби истакао млади Душан. Остатке бугарске војске извео је брат Михајлов Белаур (румунски "Змај") у Мраку, у родомирски крај. Српска војска пошла је за Бугарима, у њихову земљу. Ту јој је стигла вест, да се цар Андроник, који беше пошао на Србију с југа и прикупљао војску у Пелагонији оперишући на граници, повукао са српских међа, на глас о бугарској погибији. Срби су сад несметано могли да оперишу у Бугарској. Уплашени бугарски бољари сретоше, међутим, краља у Извору код Радомира и замолише за мир. Било је Бугара, који су том приликом нудили краљу да се уједине Србија и Бугарска. Стеван је пристао на мир, врло повољан по дојучерашњег противника. Он је повратио на престо своју сестру Ану и њеног малолетног сина Јована Стевана. За сваки случај царицу је отпратио у Трново један одред српске војске. Иначе, унутрашњу управу у Бугарској краљ није хтео да мења; све власти и лица остали су онакви, какви су били и пре пораза. У територијалном погледу Србија се, исто тако, није хтела много користити; у најбољем случају извршена је само понегде исправка границе.
Срби су овом победом постигли врло много. Бугарска је била ослабљена и коначно сведена у своје границе између Дунава и Марице, да се за читав Средњи Век никад више не усуди и не узмогне обрнути према вардарској долини. Том победом Србија је себи потпуно обезбедила посед Маћедоније и несметан излаз на Егејско Море. Са царицом Аном дошао је у Бугарску српски политички утицај; у Трнову се од Велбужда стално водило рачуна о држању Србије и њеним интересима. Овом победом Србија је за дуго разбила сваку нову могућност политичких савеза на Балкану против себе; њу више на Балканском Полуострву не сме да изазива и напада ниједна друга држава. Свест о тој победи, тако давној али тако важној, одржала се у народној поезији све до XIX века. У песми Вукова Зборника "Бан Милутин и Дука Херцеговац" пева се о погибији бугарскога краља Михајла и о том како је цар Степан сео "у земљу бугарску" и "умирио земљу Бугарију." У Босни је, у зборнику Б. Петрановића (III), забележена и друга песма о "Цару Душану и краљу Михајилу." У хисториском погледу, по свом значају и по својим последицама, победа на Велбужду претставља један од најкрупнијих датума у нашој прошлости Средњег Века.
Грчка војска није сачекала повратак Срба из Бугарске, него се с југа пребацила у Тракију, да тамо искористи невољу и узгред опљачка дојучерашњег савезника. Срби су се, после малог одмора, упутили и на југ, против њих и повратили су без муке заузета места на граници. И у том походу истакао се млади краљ Душан.
Краљ Стеван (Урош III) славан је нарочито по својој задужбини, манастиру Дечанима, подигнутим недалеко од Пећи, по коме је добио и своје име: Стеван Дечански. Народне песме с поносом помињу тај још увек потпуно очувани манастир, који је зидан од "камена мерџаније," доношена тобоже чак преко мора; манастир који је леп "да га лепшег нема" и висок "да га вишег нема". Градио га је Которанин, фратар Вита, за пуних осам година, 1327-1335. год., и унео је у њ, сем полета и снаге, укусне комбинације романских западних традиција са нешто источњачких елемената и дао му је много орнаментике и скулптуре у белом мрамору. "Техничка прецизност", казује Андра Стевановић, "може се такмичити са данашњом техником". Дечанска хрисовуља, којом је краљ дао богате приходе манастиру од села и људи, јесте највећа српска повеља, и ванредно је значајна за проучавање српског државног живота у Средњем Веку.
Али краљ Стеван није дочекао довршавање те лепе грађевине. Као што је имао тешку младост, тако му беху тешки и последњи дани. Он је најтрагичнија личност династије Немањића, која је највећи део живота провела у жртви, болу и патњи. Још као дечко он је таоц код Татара; лишен после мајке на начин који је био пун понижења и за њу и за њега; гоњен од оца и дат џелату на ослепљење; свргнут с власти од сина; а можда и уморен од свирепих противника. Против њега су устајали и отац и брат и син. Као да га нико није волео, или се бар нико није залагао за њ. Тешко је рећи одакле све то долази и да ли у понечем није било и његове кривице, али он је доиста био мученик. Кад би узели да је за сукобе с оцем више кривице до Милутина него до њега, то не би могли рећи са сигурношћу и за последњи сукоб са сином му Душаном. Настављач списа архиепископа Данила казује без устручавања, да Стеван, отац, "ненавист диже на свог сина". Има мишљења, да је ту мржњу изазвала друга жена краљева, Гркиња Марија, која да је желела да обезбеди престо или удео у власти свом сину Симеону-Синиши, кога је добила у браку са Стеваном. Друго тумачење спора између оца и сина своди се на политичка неслагања. "Један од главних разлога што је у лето 1331. год. изведена насилна промена на престолу", пише Ст. Станојевић, што је збачен краљ Урош и на престо подигнут млади престолонаследник Душан, ваља тражити у незадовољству, које се појавило због промене, изведене у Бугарској, којом је сузбијен српски утицај тамо, и што су тиме, како је српском јавном мњењу у тај мах могло изгледати, уништени сви резултати победе код Велбужда."
Колико се данас зна, ствари су се развијале овако: већ у јесен 1330. год. знало се, да су отац и син противници и да се спремају на борбу, тражећи обојица извесне помоћи од Дубровчана. У пролеће 1331. год. кренуо је краљ Стеван на Душана, који је живео у Зети, и продро је до Скадра рушећи синове посаде. Том приликом потпуно је разорио Душанове "палате многе дивне", које беху подигнуте на обали Дримца. Душан се пред оцем повукао на другу страну Бојане. На очеве позиве да му се покори и врати није хтео да се одазове, бојећи се, да отац не поступи према њему онако, као некад Милутин према Стевану. Ипак, после дужих преговора, они су се некако измирили везавши се узајамно "страшним клетвама". Душан је, иза тог, прешао у Требиње, месеца маја, а одатле је, по позиву, сишао у Дубровник и ту био врло срдачно дочекан. Али, започета борба тињала је и даље. Краљ Стеван, сумњајући на сина, тражио је од њега безуветно да му лично дође. Не верујући оцу, који је био упоран, Душан је намеравао да остави Србију и тако избегне очеву гневу. Али његова зетска властела, незадовољна управом Стевановом, стаде отворено на Душанову страну и диже с њим заједно буну. Неочекивано, они стигоше пред Неродимље, где се налазио Стеванов двор, спремни за борбу. Краљ је једва успео да сам на коњу, са мало људи, побегне у Петрич. Потера је одмах пошла за њим, ухватила га ту и предала Душану. Овај је, по савету властеле, читаву очеву породицу упутио у град Звечан, где је имала бити чувана. Одмах иза тога сазван је државни сабор у Сврчин, где Душан би признат и поново крунисан за краља, на Малу Госпојину, 1331. год. Стари краљ Стеван није дуго преживео свој пад. Умро је 11. новембра исте године, и то, како се чини по наводима неких писаца, насилном смрћу.
Немире у Србији искористили су Бугари, да отерају с власти непопуларну краљицу Ану. За новог цара би доведен син кнеза Срацимира и Михајлове сестре, Јован Александар. Али не желећи тој акцији дати политички, антисрпски карактер, иако га је вероватно у дубини било, Бугари су пожурили да ту промену прикажу, у главном као више личну и унутрашњу ствар. Сам нови цар Александар живо је желео, да у Србији не добије непријатеља и ради тога је одмах почео преговоре о том, да се ороди са Душаном. И доиста, већ о Ускрсу 1332. год. извршено је венчање младог српског краља и Александрове сестре Јелене. Односи између зета и шурака постали су иза тога срдачни; Душан је, без икакве бојазни од Бугара, могао на широко да развија своје акције и према Грцима и према Мађарима.
Краљ Душан, необично развијен, главом већи од свих савременика, "краљ међу свима људима свог времена у свету највиши", како прича савремени Филип Мезиер, већ прослављен у борбама због свога јунаштва, изазивао је дивљење већ самом својом појавом. Његове крупне очи, онако изразите у славној фресци Лесновског Манастира, као да су продирале у душу. Дугуљасто лице, уоквирено малом проредом брадом, више тамне него плаве немањићске пути, има озбиљност и далеко упрт поглед, какав, иначе, на фрескама сретамо обично само код Христа Вседржитеља. У целој појави осећа се моћни самодржац, свестан снаге коју представља. Као сви бољи Немањићи он је одличан војник; уз Немању свакако лично најхрабрији. У дипломатској вештини беше можда нешто мање окретан од Стевана Првовенчаног, вероватно с тога што му је у оноликој снази, мање него оном, требало дипломатског довијања. Од Милутина је наследио државу не само давно и сигурно стабилизовану, него и подигнуту до главне силе на Балканском Полуострву, али је срећа што од свог деда није наследио и његове моралне особине. У свом односу с људима Душан је био знатно друкчији од Милутина, исто као и у породичном животу. У Душану се јавља и једна црта немањићског наслеђа у погледу женског утицаја. Тај силни цар, који је господарио на Балкану, био је необично попустљив према својој жени Јелени, која је, више него иједна друга владарка пре ње, утицала на државне послове и на цара лично и о којој традиција у дубровачком граду није била нимало ласкава.
За Душанова времена Србија достиже врхунац своје моћи. Бугарска зависи од његове милости; Византија вапи за његову помоћ; Млеци траже његово пријатељство. Период Душанове владавине то је уопште, као неким чудним стицајем прилика, период великих владалачких личности. У Мађарској је његов савременик Лајош Велики (342.-1382.), у Чешкој Јован Луксембуршки (1319-1335.) и славни Карло IV (1346-1378.), код Турака силни Оркан (1326-1358.).
Као некада бугарски цар Симон, тако је и Душан своју прву младост провео у Цариграду, са оцем у прогонству, и ту је добио прве и најснажније утиске. Једући изгнанички хлеб у једној средини где је био заточен, он, природно, није могао да ту средину посматра без извесне примесе огорчења, које ће се доцније претворити ако не у мржњу, а оно ипак у извесно злопамћење. Он је, иако још врло млад – рођен је негде око 1308. год., у Цариграду је живео од 1314-1320., – имао ипак могућности да у престоници изближе позна тамошњу публику, пуну страсти и ниских инстиката а са пуно прохтева и амбиција. Нема сумње, да је на младу душу остављао нарочит утисак сав блесак богатог царског града и торженственост његова дворског церемонијала, на које се у пуном традиција Цариграду много пазило.
Кад се вратио у Србију Душан је већ био развијен дечак, који је са разумевањем пратио подвиге свога оца да добије престо. Год. 1322. он постаје "млади краљ". Његов први војнички поход, у ком је показао личну вредност, то је био његов сукоб са босанским баном Степаном, 1329. год. Студенички игуман Никола забележио је, како је Стеван Дечански послао Душана "на безбожне и погане бабуне", и како је млади краљ однео победу над њима и добио "бесмислени плен". Душаново лично учешће у велбушкој битци бећ смо истакли. Није, онда, чудо, што је млади краљ задобио симпатије војске и већег дела властеле, која је у његовој борби с оцем прешла на његову страну.
Један опис Србије, с почетка Душанове владавине, писан 1332. год., а посвећен француском краљу Филипу VI, писан, истина, тенденциозно, "антишизматички", даје ипак доста грађе за извесну слику о стању у њој. "Ова краљевина или и нема никаквих тврдих места ни градова, или их има веома мало; краљевина је то јадна и жалосна, градови су у њој без јарака и без зидова. Зграде и дворови, како краљевски тако и осталих племића, саграђени су од брвана и од дрвета; нити ја тамо где видех двора или куће од камена или од земље, мањ у латинским градовима по приморју. А краљевина је та много богата житом, вином, уљем и месом; пријатно је испресецана текућим водама, изворима и рекама, окићена шумама, планинама, долинама и равницама, и пуна сваковрсне дивљачи: у кратко рекавши, добро је и одабрано све што у њој ради, нарочито у крајевима приморским. У Србији има сада пет рудника злата, и толико исто рудника сребра, где рудари непрестано раде. И осим тога има руда сребра, помешанога са златом, који су заиста ту скоро нађени на многим другим и различитим местима и поврх свега има доиста прекрасну и милу драгоценост, која ће имати скупу цену у свему овом веку." Исти тај извештај казује, како су Латини и Арбанаси незадовољни српским режимом; "и они сви, и сваки појединци, као да би се посветили, кад би могли руке умочити у крв поменутих Словена."
Да је ово казивање било основано на непосредном сазнању казују јасно опасне побуне те исте 1332. год. Промена на престолу у Србији као да беше охрабрила извесне нередима склоне или Србима непријатељске елементе. Арбанас Димитрије Сума и зетски војвода Благоје дигоше устанак у Приморју с пролећа 1322. год., помагани од извесних великаша у Зети. Мисли се, да је устанак избио с тога, што се ти људи нису сматрали "довољно награђени за услуге у борби против Уроша III." Други разлог може бити и онај чести и доста обични, да се после једне побуне јављају брзо и друге с људима који само у таквим променама могу да избију на површину или да задовоље своје прохтеве. Овај устанак смирен је врло брзо, и то, како се чини, мирним средствима, понајвише посредовањем Дубровчана, чији су трговци имали доста веза и утицаја у том крају.
За ово посредовање Дубровчани су били брзо награђени. Још од сукоба са Бранивојевићима, од 1326. год., и од српског потискивања из Хума, после међусобица иза Милутинове смрти, Дубровачка Република носила се мишљу да "за повећање и добро државе, те да би је могли сигурније имати и држати", како су то сами образлагали, ступи у преговоре са српским двором, да закупи Стон. Те године су преговори доиста и почели, али се није могло доћи до споразума. Радећи на том даље, Дубровчани су све више показивали тежњу да Стон не само закупе, него да га потпуно купе, да би га могли "обзидати и утврђивати по својој вољи". Та жеља јављала се код њих све више, откад им је постало јасно, да ће ради Хума између Босне и Србије доћи до сукоба, у којима би они могли имати тешких неприлика, ако се Стон претвори у ратно поприште. Надирање бана Степана II према морској обали узимало је све шире размере. Оно га је, у лето 1331. год., довело чак до сукоба са Млетачком Републиком, која је енергично хтела да заштити своје отоке Корчулу и Брач, на којима је разапео своје нити активни босански бан. Млетачка Република спремала је чак и једну експедицију против бана. Кад је Дубровник био позват да опреми једну лађу, извињавала се мала република у Млецима да им је веома незгодно истаћи се против бана, који би им могао бити опасан и направити велике штете (24. августа 1331.). У ствари, бан је био готов на то и без тог акта непријатељства и сматрао је за потребно да шаље у Дубровник претећа писма, да би их само направио што безопаснијим. Дубровчани су избегавали све сукобе, који им не могу донети ништа друго сем штете, и искрено су се трудили да на обе стране створе расположење за мир. Они су гледали да некако измире бана и са краљем Душаном. Босански бан био је стваран господар Хума, али је Стон, са својим полуострвом, признавао врховну власт српског краља и био његов. Да би дошли до Стона, а неизазвали било једног било другог господара на непријатељства, они су, готово у исто време, преговарали са обадвојицом. Душана су приволели да им га прода после пријатељског посредовања у Зети 1332. год. У Малом Већу Републике решено је 7. јануара 1333. год., да се за Стон плати 8.000 перпера од једном и да се као сталан годишњи доходак плаћа краљу 500 перпера. За подмићивање краљевих великаша одобрена је сума до 1.000 дуката, а главном поверенику краљевом Которанину Николи Бући обећано је једно земљиште у самом Дубровнику и нешто у Стону. Босански бан имао је добити само прве године 600 перпера, а иначе само по 500, без друге какве суме, која би се исплаћивала одједном. Краљ Душан није имао много разлога да одбије понуду за једну област, која је готово ван његова домашаја и чија би га одбрана стала несумњиво више него што она вреди и него што значи за његову моћ. Он им је с тога 22. јануара 1333. коначно продао Стон. Дао им је уза њ и један део приморја до дубровачке међе и Посредницу "како оптјече Неретва до мора". Бан је издао своју повељу 15. марта исте године. Али у тој повељи нема помена о Посредници, коју је Душан, истина, дао Републици, али коју су у ствари држали Босанци. Узалуд је Дубровник покушавао да добије и то место. Саму Посредницу нису добили уопште никад, а приморје око Сланог припало им је тек пред крај XIV века. Кад је Душан чуо за ову Степанову повељу расрдио се на Дубровчане и хтеде да поквари целу погодбу. Уплашени Дубровчани пожурише се са посланством да му објасне ствар и да га ублаже. Новом повељом од 19. маја 1334. тражио је краљ и Дубровчани су се обавезали, да у тај крај не примају друге људе из његова краљевства сем оних, који су се тамо већ затекли, и да дозволе краљеве претраге у том правцу. Осим тога, дубровачка се властела заклела, да у Стону и Рату остане "поп српски и да поје у црквама". У случају да дође до рата између краља и Републике Стоњани су морали бити изузети и нису смели бити употребљени као борци на дубровачкој страни. Занимљиво је, да је после продаје Стона један део угледне хумске властеле прешао од бана краљу. Тако је, на пример, поступио жупан Милтен Драживојевић, немирни сусед Дубровника, који је са својим људима крстарио од Неретве до Оногошта.
Дубровачка Република, чисто и строго католичка, није радо трпела православно свештенство и православну веру у Стону, у којој је још Св. Сава био основао епископију са важном мисијом у том крају, на граници православног подручја. За епископску цркву одредила је Република већ 22. августа 1335. год. католичког свештеника, а 1349. довела је фрањевце у то место. Да не би изазвала Душана дубровачка је влада с почетка имала извесних обзира, али је после и тога нестало. Као средство за потискивање православних употребљена је, поред верске пропаганде, и аграрна реформа, која је на стонско земљиште доводила дубровачке племиће и као њихове раднике католичке сељаке. Захваљујући тим мерама Република је постигла, да већ крајем XIV века на Стону није било православних. Један извештај из 1394. год. каже: "Фратри, божијом помоћу, онај народ преобратише и покрстише и све досад преобраћају оне што сваки дан долазе у тај крај из земаља шизматика". Стонски доходак од 500 перпера годишње примао је с почетка српски двор, а од 1350. год. уступио га је Душан српском манастиру Св. Архангела у Јерусалиму.
Византиски цар Андроник III показивао је много енергије, да обнови посрнули углед Византије. Али, иако је имао успеха према противницима мањег значаја, као што беху Ђеновљани, он ипак није могао да постигне оно што је желео. Византија његова времена налазила се између два противника, набујала и неодољива, који су премашили њену снагу. На једној страни, у Азији, беху Турци, чија је снага расла сваки дан; на другој, у Европи, Срби, чији су прохтеви расли са сваким новим добитком. Сем тога, у Византији самој, као последице грађанског рата беху остали многи неподмирени рачуни и личне освете, који су морали доводити до сукоба и разноврсних пакости. Једна од таквих пакости довела је 1334. год. до српског посредовања. Византиски намесник на Западу, Сиргијан, који је био заповедник и на српској граници, би у Цариграду осумњичен ради велеиздаје. Огорчен на дворске дошаптаче, а и у опасности од казне или прогона, он добеже Душану и понуди му своје услуге. Тако сад доиста постаде издајник своје отаџбине, ако то у време прве оптужбе још није био. Душан прими његову понуду и одмах пређе у нападај против Грка. Један део српске војске водио је сам Сиргијан. Вест о том нападају уплаши све Грке, којима је била добро позната лична вредност њихова одметника. Срби, без велике борбе, освојише на једној страни Охрид, а на другој Стумицу. Сиргијан заузе Костур и друга нека места на албанској граници. Победоносна српска војска стиже под сам Солун, у ком је већ било извесне склоности за предају. На вест о тој опасности крену сам цар Андроник, да спасе свој најважнији град после престонице. У исто време плели су Грци све мреже, да ухвате или упропасте Сиргијана. Лерински заповедник Сфранцес, претварајући се као да је и он одметник, дође Сиргијану да тобоже заједнички раде, па после доста муке успе да га тешко рани у једној заседи. Сиргијана, већ у самртном ропцу, донеше пред Душана, који га је оплакао и сахранио као најрођенијег. Сиргијанови људи, обезглављени, а мамљени од Грка и преклињани да не буду издајници, почеше прелазити Андронику и тако у два-три маха доведоше своје српске савезнике у тежак положај. То је био један од разлога који је деловао на Душана да прими Андроникове понуде и склопи с њим мир, па чак и савез, 26. августа 1334. год. Савез, као чвршћа гаранција мира, био је у тај мах потребан за обе стране. Грцима је требао да би добили слободне руке на другој страни, а Србима с тога, што се на њих спремао мађарски нападај са севера. По уговору Грци су добро прошли, јер им је Душан вратио добар део освојеног земљишта, а задржао је само пограничне градове с ужим областима: Охрид, Прилеп, у ком сазида свој двор, Костур, Струмицу, Лерин, Сидирокастрон (српски Железнац), Воден и Черман. "Ово све узе за три године свог краљевства" пише с поносом краљев биограф у Данилову Зборнику. Цар Андроник, за сваки случај, подиже за одбрану Солуна нови град, такозвани Гинекокастрон, који тако утврди, да би га чак и жене могле бранити; отуд му је остало и име "женски град" или "женско", очувано све до Светског Рата са доста словенског становништва.
Мађарски краљ Карло Роберт, који се од раније спремао против Срба, наишао је, за време тих Душанових операција на југу, да је за њ најпогоднији моменат, да васпостави мађарску власт у северним областима Србије. С тога је с великом војском кренуо преко Дунава. На глас о том пошао је Душан против њега са својим Србима и једним делом грчких чета, које му је дао цар Андроник као савезник. Из Жиче, где се обавестио о мађарском кретању, пошао је Душан на непријатеља, који је на глас о доласку његове снажне војске почео нагло узмицати и гушајући се бежати преко Саве, са грдним губицима. Читава ова борба водила се од пролећа до лета 1335. год. и завршила се потискивањем Мађара са подручја Србије. У њиховим рукама остали су само неки тврди градови као Београд, Голубац и мачвански град.
У ово време пада и једна занимљива и врло важна епизода из породичног живота Душанова. Његов брак с краљицом Јеленом није имао деце; око 1336. год. радило се на том да се он растави. Између Душана и аустријског војводе Отона вођени су 1336. год. преговори, да се Отонова синовица Јелисавета, кћи немачког краља Фридриха Лепог, уда за Душана. Аустриски посланици дошли су били тог пролећа у Србију, путујући морем од Истре до Котора. Изгледа да је као посредник у тој ствари служио витез Палман, заповедник немачких најамника у Србији. Млада Јелисавета, која није била питана за пристанак, згрозила се од помисли да бива гурнута негде у непознат свет, у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена, и сва усплахирена она се тешко разболела и умрла још те јесени. С њом је сахрањена једна интимна сентиментална трагедија, везана за једну нашу хисториску личност, необична и по постанку и по везама и по својим упола мистичким последицама. Кад је краљица Јелена била обавештена о тим плановима Душановим, она се пожурила да роди, и то баш сина, и да тако умири Душана. И доиста, у зиму 1336. или почетком 1337. год. Јелена је, на сумњив начин, добила свог јединог сина Уроша и тако учврстила свој положај на двору.
Грци су 1336. год. проширили своје поседе на западу, заузевши Тесалију, у којој беше умро последњи грчки династа Стеван Гаврилопул. Душан се за то време налазио на југу своје државе и у Радовишту се састао с грчким царем кад се тај враћао из Тесалије. Том приликом познао се и с грчким војводом Јованом Кантакузеном. Извесна питања на западном делу Балканског Полуострва беху тад постала прилично актуелна. У Албанији се спремао неки покрет против Срба, а Грци су, добивши Тесалију, хтели да дођу и у посед Епира, где, исто тако, беше нестало господара. Заједничка акција или бар неукрштање интереса на тој страни чинило се, да би било од користи и по Душана и по Андроника.
Напуљски краљ Роберт беше 22. маја 1335. год. затражио од арбанашких поглавица, да положе заклетву новом кнезу драчком Карлу, пошто је умро његов отац а њихов дотадашњи господар, Јован. До године, он је узео за свог капелана и саветника фра Доминика Топију, члана једне од најугледнијих албанских породица. Да је то чинио с намером да албанске прваке одбије од Душана и привуче себи, види се јасно по сплеткама које су наскоро настале. 19. августа 1336. упутио је Краљ Роберт једно писмо албанским поглавицама Душанове области, у ком је изражавао своје задовољство, што они показују спремност да се одметну од свог господара и обећавао им на пролеће већу војничку акцију. Дотле, њихова је задаћа имала бити, да као пчеле прибирају у своје коло остале поглавице, а он им упућује за сва обавештења своје поверенике Јована Сарда, који је с њима већ преговарао, и Корада Капуанца. У сам Драч, ради бољег успеха целе ствари, имао је поћи или сам кнез Карло или његов млађи брат Лодовико. Доиста, те године јавили су се у Албанији озбиљни немири око Берата, Канине и Клисуре; али, као што се види, не у области српској, него у византиској. Све те покрете покушао је да пресече цар Андроник, који беше пошао да осваја Епир, па уз пут напао и казнио побуњена албанска племена. У први мах цар је добио Епир без борбе, али кад се он удаљио развила се пропаганда за самосталну епирску државу, коју нарочито помагаху западни противници Византије. Кад устанци успеше да протерају византиске власти и да заузму Арту, крену Андроник по други пут на запад и уведе ред, 1340. год.
У то време краљ Душан је био тешко болестан. Са болешћу дошла је и једна криза малодушности. Забринут ради активности противника он је тражио наслона код Млечана и био готов на велике услуге и обавезе према њима. Млечани су му требали у првом реду ради њихове флоте, која би имала да онемогући војничке превозе из јужне Италије у Албанију. Душан је обећавао Млечанима, у јуну 1340. год., своје помоћне чете у јачини од 500 људи, и то не само у суседству Србије, него и у самој Ломбардији. У великом часу опасности он би лично дошао на челу своје војске. Млеци су, сем војничке помоћи, требали да обезбеде сигурно склониште Душану и његовој породици у случају невоље. Млечани су, на тај позив, уврстили краља и његову породицу у своје грађане, али се нису одлучили ни на какве обавезе конкретније врсте. Душану се једно време чинило да ствари иду против њега, и да он не може, овако болестан, да их окрене на боље. Византиски цар постигао је последњих година лепе успехе и припојио Царевини две важне области, Епир и Тесалију. У Албанији се јавио покрет против Срба. Анжујска кућа ту и у Мађарској ради против њега и има уза се босанског бана Степана II. У Маћедонији, у области српске државе, војвода Хреља, један од најмоћнијих великаша, изневерава Душана и прилази Грцима. Предао им је своја три града, с важном Струмицом и за то добио титулу ћесара.
Али, наскоро дође ненадан преокрет. Грчки цар Андроник III, који је показивао активност јаче енергије и који је Душану могао задати доста бриге и спремити много препона, умре још млад 15. јуна 1341., од болести коју је задобио војујући по Епиру. С њим леже у гроб последња нада Византије. Грађански ратови, који су настали иза његове смрти, истрошише и оно мало снаге што беше остало и довели су земљу буквално до руба пропасти. Андроников син и наследник Јован био је још малолетан. С тога му као савладара поставише очева пријатеља и прослављеног војсковођу Јована Кантакузена. Али, против Кантакузена, који је био својевољан и показивао склоности да не само одржи у својој руци сву власт до царева пунолетства, него да је обезбеди за себе и за своју породицу и после тога, диже се царица мајка, Ана, пореклом Талијанка, и сама врло амбициозна и веома лична. Борба између њене и Кантакузенове странке изби брзо и узе домало опак облик.
Глас о смрти Андрониковој пренуо је Душана. Већ ради Хрељина одметништва он се био одлучио да крене на југ, а сад, ненадано, стиже пред Солун. Уплашено намесништво у Цариграду пожури да ублажи краља, бојећи се тежих заплета. Јер против Византије диже се у исти мах и бугарски цар Јован Александар, тражећи да му се изда његов противник Шишман, син цара Михајла. Буне избише и у Епиру и у Албанији; а на трачким обалама појавише се турске гусарске лађе пленећи и пустошећи. У тој тако тешкој ситуацији, личне борбе у Царевини, место да се стишају, плануше још јаче. Кантакузена прогласише за издајника, свргоше га с власти, узеше му имања и све части и на крају му чак и дворе похараше. Свестан своје вредности, пркосан, жудан власти, а имајући уза се један део војске и великаша, Кантакузен се сам прогласи за цара (26. октобра 1341.) и утврди се у Димотици.
Не могући да освоји Адријанопољ, Кантакузен се беше почетком 1342. год. упутио према Солуну, да узме тај други по важности град Царевине, иако је знао да се ту, можда, може сукобити не само с Душановим аспирацијама, него и четама. Али ни један ни други нису имали среће. Душан је био потиснут од Водена, а Кантакузен од Солуна. Кантакузен, шта више, беше стратешким операцијама грчке војске присиљен да се повуче на север и пређе Србима. Са два своја сина, Матијом и Манојлом, и са 2.000 војника дошао је он у Просек и ту се предао српском заповеднику града. Из Просека би упућен у Велес, на подручје његова познаника и пријатеља Војводе Оливера. Кад је Душан, који се баш налазио на путу у походе свом шураку у Бугарску, добио вест о том, поздравио је одмах важног пребега и позвао га на свој двор. Јула 1342. год. примили су Душан и краљица Јелена на свом двору, у Приштини, самозваног византиског цара са много пажње. Лепо дочекан, Кантакузен је остао на српском двору скоро годину дана. Склопио је са Душаном и савез за бољи рад. Цена тог савеза и српске помоћи Кантакузену да се дочепа власти у Византији имала је бити та, да Грци уступе Србима све градове западно од Кавале, у којима би се већина становништва изјаснила за српску власт. Зло грађанског рата давало је наде на Душанову двору, да би та као нека врста плебисцита могла испасти у корист Срба. Обрт политичке среће показивао се већ у понашању појединих људи. Ћесар Хреља, краљев одметник, нашао је за мудро да се опет поврати свом господару и да му као добитак преда још и град Мелник савладавши у њему посаду састављену од Кантакузенових људи. Али, треба нарочито нагласити, да савез између Кантакузена и Душана није био нимало искрен, од самог почетка. Кантакузен је добро знао, да ће Срби тражити наплату за своју помоћ и да та наплата може бити само на рачун грчког подручја. Што српско учешће буде веће, биће природно, већи и њихов рачун. Али њему је било стало до тога, да српском помоћу добије власт и сломи противнике; после ће, кад се учврсти, он гледати да врати све на што је морао пристати у тесном положају. Већ и при преговорима у Србији било је доста тешкоћа; и мада зависан од Душана, Кантакузен се дуго бранио да прими увете који су му постављани. За Кантакузена се много заузимала краљица Јелена. Да се нађе решење био је чак сазван и сабор од 24 српска великаша, на коме је главну реч водила краљица. Њеном утицају и потпори великог војводе Оливера успело је, да нађу то посредно решење, које је остављало отворена врата на обе стране. Кантакузен се могао тешити, да тим решењем Србима стварно није још ништа дао; преговори и расправе око начина провођења могу трајати месецима, а дотле може избити стицајем прилика или случајем и неки по њ и Грке срећнији излаз из целе ситуације. Душан је опет добро видео, да му ова криза у Византији може добро послужити да прошири Србију, и кад већ једна страна тражи његову помоћ он је гледао да је и добро наплати. Понуђено Кантакузеново решење није му било много по вољи, али га је, под утицајем краљице и њених једномишљеника, примио, рачунајући с тим да ипак све обрне у своју корист.
У јесен 1342. год. почела је савезничка акција против Сера. На челу војске беше сам Кантакузен и српске војводе Оливер и Вратко. Поход је, изгледа, био схваћен мало олако. Српски војници са уживањем су пили младо вино, коме нису били много вични, и због тога су се у великом броју поболели од срдобоље; на 1.500 људи платило је главом без иједног непријатељског ударца.
Кантакузенови људи осуђивали су то непажење на чување своје снаге и кад се, због осетних губитака, војска морала враћати не свршивши ништа, један добар део Грка остави савезнике и пође својим послом. Душан је међутим, помоћу мита, добио Воден. Тај успех ојачао је Кантакузенову странку на западу и југу Балкана и још те јесени, помоћу свог нећака Јована Анђела, који је тамо био намесник, Кантакузен осигура Тесалију за себе.
У Цариграду су за то време радили свима средствима, да разбију савез између Душана и Кантакузена. Деловали су чак и преко бугарског цара Александра, свог пријатеља а Душановог шурака. Душану је странка царице Ане нудила одмах све, што му је имао да обезбеди савез са Кантакузеном, то јест читаво подручје западно од Кавале и Филипија сем Солуна, – само ако им изда, убије или бар засужњи противника. Веран датој речи Душан је одбио два грчка посланства и на пролеће 1343. год. поново је, заједно с Кантакузеном, предузео ратни поход. Једно време водио је војску сам Душан. Како је крајем 1342. год у децембру умро превртљиви ћесар Хреља, кога су вероватно прилике и Душаново незадовољство с њим нагнали да оде у Филски Манастир, где је постао монах Харитон и где је и сахрањен, то је краљ подвргао себи његову важну пограничну област. После тога је нарочиту пажњу обратио Албанији, у којој је од лањске године његова војска с успехом деловала, тако да је у јуну 1343. год. Кроја, као главни град средње Албаније била већ у Душановим рукама. Он је тад потврдио граду све раније повластице. Кантакузен је ратовао и опет под Сером, који се упорно бранио. Да покажу своју тврду одлуку истрајности у борби, они су Кантакузенова посланика, који је дошао да преговара о предаји, не само убили него чак и рашчеречили и његове комаде тела извесили на градске зидине, да буду опомена и спољашњем и унутрашњем непријатељу. Кантакузен није имао начина да их савлада и казни. Постоји и чињеница, да се српски војници под њим нису борили са вољом и да су му у два-три маха отказивали послушност. То и неуспеси под Сером учинише, да се Кантакузен поче осећати нелагодно међу Србима. Јавила се сумња. Она се појавила нарочито од онда, кад је Кантакузен преваром добио Бер, на који је већ раније Душан био ставио руку. Сигурно је сем тога знао и за поруке из Цариграда, а у сумњи га је појачао нарочито долазак млетачког посланика Марина Венијера (у лето 1343.) од кога се бојао да ће, по жељама и молбама из Цариграда, утицати на Душана, да се дотадашњи савез раскине. Вероватно се у Србији била мало охладила и она странка, која је раније радила за њ. За Душана је већ чуо, да га је заузимање Бера, у ком се Кантакузен настанио, довело у велику јарост. Због свега тога Кантакузен се реши да напусти Србе и потражи срећу на другој страни. Упутио се против Солуна. На краљев позив, да дође на нове преговоре, није се хтео одазвати. То онда изазва Душана, који је то можда једва дочекао, да пође на њ. У исто време стизала је и цариградска флота у помоћ Солуну. Да не би дошао међу два непријатеља, Кантакузен се брзо повукао у Бер. Природна је ствар, да је после тога дошло лако до споразума између Душана и царице Ане. Да би споразум постао чвршћи би, крајем августа, верен мали шестогодишњи краљевић Урош са сестром младог цара Јована Палеолога.
Гоњен од Византије и напуштен од Душана, Кантакузен се беше нашао у врло тешком положају. Његова одлука створена је, међутим, брзо. Једини активни непријатељ цариградских господара беху у тај мах Турци. Против њих тражила је Византија баш ове, 1343. год., помоћ млетачке флоте. Кантакузен, који је и од раније имао веза с њима, затражи турску заштиту. Омар, ајдински емир, један између најмоћнијих у Малој Азији, брзо се одазва вапају угроженог, као што је годину пре спасавао у Димотици и жену Кантакузенову од Бугара. Турци с Омаром и са својом великом флотом чамаца избише ненадано на ушће Вардара. С Кантакузеном заједно покушаше узалуд нови напад на Солун. Али уједињена хришћанска флота Млечића, родских витезова и кипарског краља, које је окупио и бодрио сам папа, уништи код Халкидике турске лађе. Турци, одсечени од своје базе, нађоше се на муци. Краљ Душан, који је за то време освајао по Албанији и Маћедонији и био, у тај мах, близу Зихне, посла против тих Турака, којих је било око 3.000 људи, свога војводу Прељуба, са тешком коњицом. Код Стефанијане, између Солуна и Сера, дође до сукоба. Ту Турци вешто преварише Србе. Повучени на један брежуљак, пун грмља, они су сачекали да српски коњаници одседну с коња и да се с напором, у тешким оклопима, стану пети уз брдо. Онда су они, за тили час, слетели низ брдо, на другу страну, дочепали се српских коња, побили нешто људи и одјурили у Тракију, где се налазио Кантакузен (1344. год.). У Тракији је Кантакузен и без њих имао успеха, а сад је постао озбиљна опасност. Из Цариграда су звали у помоћ и Србе и Бугаре. За време тих борби у Тракији чешће се помиње неки војвода Момчило. То је један од оних на Балкану доста обичних епских авантуриста, који је као четник служио и Србима и Грцима, делујући у главном у Радопи и по јужној Маћедонији. Год. 1344. оставио је Душана и прешао Кантакузену. Његова чета била је у ствари права, и то врло озбиљна, војска и имала је на 5.000 пешака и на 300 коњаника. Кантакузен га одликује чином севастократора, а царица Ана чином деспота, само да би га придобила на своју страну и везала чвршће. Али он није веран ником. Напустио је доскора и Кантакузена и прогласио се као потпуно самосталан. Самовољан је био несумњиво увек. Оставивши Кантакузена напао је одмах његове турске савезнике, па и њега сама. Али то му беше пред главу. Озлојеђени Турци, заједно с Кантакузеном, нападоше га непоштедно. Момчило је тражио склоништа у тврдом приморском граду Перитеориону, али га грчки становници нису хтели примити, и он је, недовољно спреман, морао да уђе у борбу на пољу. Засути турским стрелама попадали су он и његови другови после храбре одбране (1345. год.). Епска песма српска пренела је тог родопског војводу у херцеговачки Пирлитор и дала о њему и његовом крилатом Јабучилу једну од најлепших својих творевина.
Док се Кантакузен бавио на истоку, заузимао је Душан полагано западне делове Балканског Полуострва и јужну Маћедонију. У јесен 1345. год. беху у његовим рукама Берат, Валона и Канина у Албанији, и Костур, Драма, Филипи, и Хризопољ у Маћедонији. Узео је и Бер, Кантакузенову базу у том крају. Кавала, односно тад звани Крстопољ, постаде крајња тачка византиске западне границе. Неосвојив за Србе остаде бедемима добро опасани и упорно брањени Солун, за којим је Душан жудио целог живота. Успеси које је краљ постигао од 1331.-1345. беху доиста велики. На Балкану Душан није имао такмаца. Физички већи од свих људи он је то био и као владар балканског подручја. Према Србији све су друге државе ишле у други и трећи ред. Бугарска се привијала уза њ, Византија се хватала за његов скут. Босна га се бојала. Душан осећа своју снагу и превласт Србије. Освојивши и значајни Серез, најважнији град између Цариграда и Солуна, краљ 15. октобра 1345. пише Млетачкој Републици са пуно поноса, да је постао "господар готово целог Царства Ромејског."
Видећи своје успехе и немоћ Византије Душан долази на смелу и велику замисао. Он жели да постане господар Цариграда и да на рушевинама иструлеле Византије подигне моћно царство једног млада народа, пуна полета и стварне снаге. Посед Цариграда стари је сан свих словенских држава које су се стварале око Византије, на Балкану и Црном Мору. За њим су тежили Симеонови Бугари, Душанови Срби и после Руси кроз готово цео XVIII и XIX век. У старом Серу, далеко на југоистоку Маћедоније, Душан ствара одлуку да прогласи Српско Царство. Већ јануара 1346. полази његово посланство у Млетке, да пријатељску републику обавести о његовој намери и да јој понуди савез за освајање остатака европске Византије. Тај савез с Млецима Душану је требао највише ради флоте које сам није имао а без које је било немогуће потпуно опсести и савладати Цариград. Само с копнене стране није га дотле могао нико освојити. Али Млеци нису пристајали на ту понуду; једно с тога, што су у то време ратовали с Мађарима ради Далмације, а друго, што им није ишло у рачун, да се слаба влада Византије, која им је често из нужде, давала многе олакшице замени владом једне јаке а младе и усред тога можда осионе државе.
За свечани чин царева крунисања, које је имало да видно, за све векове, обележи врхунац моћи Српске Државе, сјајни успех генерацијама с планом прибиране и развијане народне енергије, чињене су велике припреме. Уз цара је требао постојати и патријарх, који ће извршити крунисање; уз царство и иначе треба да буде патријаршија, највећа црквена уз највећу световну власт. За крунисање није се могло ни мислити на цариградског патријарха; а на бугарског за такав чин у српској држави није се хтело мислити. За патријарха српског Душан даде прогласити архиепископа Јањићија, свог доброг сарадника, који је раније био логотет. Пристанак за проглашење српске патријаршије дали су само од Душана у пола или сасвим зависни црквени поглавари, бугарски патријарх и автокефални охридски архиепископ. Проглас, према том, није био строго канонски, него више израз самовоље и сопствене снаге. Ради тога и ради политичког карактера читава акта бацила је цариградска патријаршија проклетство на ову српску црквену тековину и прекинула с њом везе.
На крунисање Душаново, које се имало извршити у Скопљу, скупила се сва господа српска, световна и црквена. Поред српског патријарха нашао се ту и бугарски, а беше много епископа и црноризаца, нарочито из Свете Горе. Дубровачка Република послала је нарочито изасланство с богатим поклонима. На Васкрс, 16. априла 1346. год., крунисан је Душан за цара, а његов син, деветогодишњи Урош за краља. Србија је постала Царевина, с пуном амбицијом да замени у пола сломљену Византију. То казује и нова титула Душанова, која га означава као Цара Србљем и Грком – βαδιλευζ και αυτοκρτρωα Σερβιαζ και Ρωμανιαζ, и његова изрека, да му је Богородица помогла да "краљује великим и славним градовима грчким и да буде наставник великим и светим царевима грчким". С том амбицијом Србија је узела на се и извесне традиције, установе и ликове цариградске империје, који су сматрани као атрибут и наслеђе царског достојанства, иако су имали у понечем чист византиски карактер, који је извесним делом био и производ њихове културе. Рим је, речено је једном лепо, био град, који је створио једно царство; а цело једно царство стварало је Цариград. У њему је с тога гледан идеал царства, царски град по превисходству. Грци су га сами звали само Град и Константинов град, а у Словена је он добио име Цěсарь градь и Цариградь. С тога су традиције тог града, врло поносна на свој престонички положај, биле примане од свих суседа са несумњивим респектом, и с тога су и некад Симеон бугарски, као сад Душан српски, иако политички противници Византије, прихватали са жудњом њен царски нимбус.
Поставши цар, Душан је наградио све своје важније сараднике. Како се сам попео у чину по византиском узору, тако је по истом обрасцу унапредио и њих. Титулу деспота, највећу после царске, добише царев полубрат Симеон, брат царице Јелене Јован Асен, који је био у Душановој служби, и Јован Оливер, можда супруг Душанове маћехе Марије и господар овчепољске, тиквешке и мориховске области и оснивалац манастира Лесново. Севастократорима бише проглашени цареви рођаци: војвода Дејан, за којим је била удата Душанова сестра Теодора, господар кумановске области и Бранко Младеновић, чије се порекло изводи од Вукана Немањића, с породичним имањем на Косову, у Дреници, а коме Душан беше недавно поверио охридски крај. За ћесаре је произвео: Војихну, господара Драме; војводу Прељуба, зета царева и војводу Гргура Голубића. Сем поједина лица, цар је наградио и обдарио и многе цркве и манастире. Овом је приликом, највероватније, скопљанска митрополија одликована да буде првопрестона.
Цар је показивао у ово време велику пажњу према цркви. Преко ње је хтео свакако да ублажава и привлачи грчки елеменат, који с новом царевином није имао ништа заједничко сем вере. Хтео је уз то, да богатим даровима придобије за себе свештенство уопште, које је држање цариградске патријаршије могло да направи нерасположеним према цару и његовој творевини. У том погледу изгледа да је нарочито полагао на светогорске монахе, на најутицајнији духовни елеменат у Маћедонији. Он је лично 1347. походио тамошње манастире и богато их обдарио. Тамо су му, ипак, несумњиво замерали, што је попустио упорној царици Јелени да и њу поведе са собом и да прекрши старо освештано правило Свете Горе, да на њено тле, међу монахе, не сме крочити женска нога. Год. 1350. уступио је 500 перпера годишњег дохотка, који је Дубровачка Република плаћала српском владару за предати Стон, јерусалимском манастиру Св. Арханђела. Св. Арханђелима посветио је Душан и свој манастир, на Бистрици више Призрена, за који је изабрао место још 1343., хотећи да се захвали арханћелу Михаилу за оздрављење од болести. Стару цркву, посвећену истим "војводама небеских сила", он је почео зидати у пролеће 1348. год., а довршио је 1352. Она је, на жалост, срушена готово до темеља; недавно извршена ископавања са проналаском раскошне орнаментике и скупог материјала употребљеног мермера дају само једностран наговештај о стилу и вредности те задужбине. Занимљиво је, да је народна песма очувала помен на Душанов култ Арханђелов и да му овог свеца даје за кућног патрона.
На глас да се Душан дао крунисати за цара пожурио се Кантакузен, да се крунише и он. Пет недеља после свечаности у Скопљу крунисао је јерусалимски патријарх (цариградски, очевидно, није хтео) Кантакузена у Адријанопољу за цара (21. маја 1346.). Неуморан и непопустљив, он тражи савезнике на све стране. Кад је његов дотадашњи савезник Омар погинуо у једној борби код Смирне, Кантакузен се обратио силном Орхану, вођи Османлија. Да га чвршће веже за себе он му је дао за жену своју кћер, жртвујући по дотадашњем византинском обичају, за своје политичке циљеве рођену децу. Помаган од Турака, он поправља свој положај; а кад у Цариграду погибе његов главни противник, Алексије Апокавк, окренуло се и јавно мишљење у његову корист. Свет је био сит грађанског рата и његових све тежих последица, а плашиле су га и амбиције нове српске царевине. Кантакузенова странка веровала је у способности свог шефа и хтела је, да му, уз компромис са законитим царем, обезбеди власт и утицај у држави. 3. фебруара 1347. отворише му с тога они капије престонице. Кантакузен би крунисан поново за цара и дата му власт да десет година царује сам у име младог цара, који ће постати његов зет, а да после тога царују заједно. То измирење није поправило положај Византије. Изнурена земља беше клонула и изгубила веру у себе; према Душановој Србији она је представљала, како тачно каже К. Гелцер, силу трећег реда.
Као заповедник области према српској граници, од Дидимотике до Кавале би постављен Кантакузенов син Матија. Он је, као царев син, имао да ободри Грке под српском влашћу и да им да наде на скоро ослобођење. Доиста, чим је учврстио свој положај у Цариграду, Кантакузен шаље посланство Душану, у ком му захваљује за учињене услуге и тражи повраћај узетих градова. Душан је то одбио и дао тим прилику цариградској влади да покуша нову ратну срећу. Помаган од Орханових Турака, којима је један од вођа био и Орханов син Мурат, доцније цар, Матија нападе Србе на источној граници, око Кавале. У тим борбама грчко становништво страдало је више од Турака, жељних плена, који нису много разбирали коме шта припада, него од самих Срба. Сам поход грчки, због таквог понашања Турака, не донесе за савезнике никакав успех.
За то време учвршћивао је своју власт нови, млади краљ мађарски, Лајош после прозван Велики, који је дошао на престо 16. јула 1342. год. На северу Србије он је посео Мачву и узео тврде градове Београд и Голубац; а на западу, у Далмацији, беше почео дугу борбу с Млецима за посед Далмације. Због тога је приближавање између Душана и Млетачке Републике дошло готово само од себе. У Далмацији хрватски великаши беху подељени, једни за Млетке, други за Мађарску.
Босански бан, Степан II Котроманић, био је на муци за кога да се определи. Дотле, он се сматрао као један од најисправнијих вазала краља Карла. Сад, кад на владу у Мађарској долази један шеснаестогодишњи младић неизвесних способности, њему се чини да није мудро везати своју судбину уз Мађарску. Ради тога он 1343. нуди Млецима савез са жељом, да у њ уђе, поред хрватских великаша из Далмације, још и краљ Душан. Републици у тај мах није било у интересу, да се босански бан меша у далматинске послове с њом заједно, јер је желела да тамо ради сама и чисто за свој рачун. Она с тога не одбија потпуно банову понуду, али је и не прима. Видећи ту уздржаност Млетака, а чувши за велику војску Лајошеву, која се кретала према Далмацији, бан Степан се реши, да поново иде с Мађарима, али да ипак, потајно, одржава везе и са Млецима. Кад су се водиле борбе око Задра, бан, иако учествује на мађарској страни, чини ипак неке услуге и Млечанима и, како сами Задрани пишу, само се његовом држању има приписати, да су они, на крају крајева, морали доћи поново под власт Млетака (15. децембра 1346.). Степан је нарочито желео, да га Млечани измире и с царем Душаном, који је на њ био киван ради одузимања Хума и који то питање није никако хтео да скине с дневног реда.
Кад је 1346. год., у лето, дошло до измирења између краља Душана и Лајоша, који је хтео да добије слободне руке на западу, босански бан се беше уплашио за свој положај. Рачунајући на Млетке, које је обавезао држањем у борбама око Задра, и на њихов пријатељски одношај са ојачаним Душаном, он поново мисли на савез између Босне и Млетака. Млечани с почетка не улазе у то питање, али су вољни да код Душана посредују за бана. Али, кад се погоршала ситуација у Далмацији на млетачку штету, они му 11. октобра 1346. поручују, како рачунају с њим и мисле на савез. У исти мах они су му јављали, да је њихов посланик нашао цара Душана дубоко у грчкој земљи и да је цар, за љубав Млетака, вољан да се измири с баном, али под условом да му овај врати Хум. Постоји ли сумња о праву на ту земљу, цар је пристајао да се о том нарочито расправља, с потребним доказима. То је први пут у нашој хисторији, да су владари били вољни један територијални спор решавати не оружјем, него правном расправом. Ако бан не пристане на то, поручивао је Душан, онда он, заузет већим пословима на истоку, пристаје на примирје од две-три године са сигурним гарантијама да неће бити узајамних нападања. Такво држање царево забринуло је бана и определило га, да се одлучи за краља Лајоша и да у наслону на њ обезбеди и свој лични положај и свој посед. С тога напушта мисао и о савезу с Млецима, иако одржава доста срдачне везе с њима. Његовом посредовању има се, делимично, захвалити, што је, најпосле, иза дугих преговора дошло до мира између Млетака и Мађарске, 8. августа 1348. Важно је, да је и цар Душан са своје стране препоручивао Лајошу мир са Млетачком Републиком. Та акција Душанова долазила је донекле и због веза, које је сам почео да стиче у Далмацији. Синовац бана босанског и далматинског господара, Младена II Шубића, а унук моћног бана Павла, Младен III, који је држао градове Скадрин, Клис и Омиш, беше се у јесен 1347. год. оженио Душановом сестром Јеленом. Наскоро потом, 1348. год., Младен је умро од куге, која је захватила цео Балкан и добар део Европе, и оставио је иза себе посмрче, Младена IV. Душан је одржавао везе са рано обудовелом сестром и водио је бригу о њој.
Краљ Лајош дао је погубити 23. јануара 1348. војводу Карла Драчкога као непријатеља свога брата; а исте године умро је и Јован Анђел, намесник византиског цара у Тесалији и Епиру. Цар Душан искористи обезглављеност тих земаља, да настави и употпуни своја освајања на тим странама. Још исте године он је заузео цео Епир са Јањином и Артом, а његов војвода Прељуб заузе сву Тесалију, доспевши до млетачког приморског града Птелеа. Прељуб постаде царев намесник у освојеној земљи; Албанију, са Валоном и Бератом, доби царев шурак Јован Асен, а Епир царев полубрат Симеон. На читавом западу Балкана од Дубровника до Крфа једини Драч беше још остао у власти напуљског двора. Пуна Душанова титула, која се јавља у неким повељама, гласи од 1348. овако: "Ја у Христа Бога благоверни и богом постављени Стефан, цар свима Србима и Грцима и западној страни, то јест Албанији, и Поморију и свему Дису (Западу)."
У тим освојеним областима Душан је проводио антигрчку политику. Он је доста отворено помагао Арбанасе против Грка. Брђанска албанска племена беху почела још с краја XIII века постепено освајање суседних долина, а од XIV века све више узима маха њихова експанзија према Тесалији и Епиру. Цар Андроник III узалуд је покушавао да спречи тај процес, коме се и сав други грчки свет опирао. Разумљиво је потом, што су Арнаути тражили потпоре код Срба и у њиховом походу од 1348. узели жива учешћа. У Прељубовој војсци њихов број морао је бити врло велик, кад су читав тај одред Млечани по њима звали "Албанци". Срби су Албанцима за то давали знатне повластице, нарочито њиховим главарима.
Душанова политика на јужној граници Маћедоније ишла је јасно за тим, да ту област обезбеди за српски етнички посед. Као некад Св. Сава, он потискује грчке црквене великодостојнике и на њихова места доводи своје Србе. Тако је на најважније место, за митрополита у Сер, довео ученог игумана Арханђелова Манастира код Призрена, познатог књигољупца Јакова, очевидно с намером да ту развије своју словенску црквено-просветну активност. С Косова креће у Охрид, на ту исто тако важну тачку, угледне и одане Бранковиће, чија задужбина Заум, на Охридском Језеру, још и сад подсећа на њих. Мудри Угљеша Мрњавчевић почео је своју државну службу у Требињу, па је после, можда сам, а можда у вези с братом Вукашином, који се 1350. наводи као жупан на југу, у Прилепу, премештен на ту страну. Жупан Војихна, који се 1323. год. помиње у северној Србији као присталица краља Владислава, сина Драгутинова, биће по свој прилици онај ћесар Војихна, који добија на управу Драму, најизложенију српску област на југоистоку. Није нимало случајно, што Душан упућује баш на ту страну своје најугледније и најспособније великаше; он је очевидно хтео да те области на граници буду под влашћу њему најоданијих људи и да дођу под што боље управљаче. Људе тамо требало је задобијати и ауторитетом и праведношћу.
Ипак, Душан у тој својој политици није био сувише прек. Да је водио обзира о грчкој култури види се понајбоље по том, што је многе од њихових манастира обилато даривао и писао им повеље на њихову језику. У освојеном Епиру, као изузетак од горњег правила, кога се држао у Тесалији, поставио је за намесника свог полубрата Симеона, који је био, по мајци, грчког порекла. Нићифор Грегора чак истиче, да је Душан, као цар, видно променио свој став "по обичајима Ромеја" и да је за Србију од Дунава до Скопља, оставио старе уредбе и обичаје, и да је за нове области увео лично управу по старом римско-византиском праву. Да је северну Србију, односно Српску земљу, оставио стварно свом десетогодишњем сину, да он ту управља, како вели Грегора, неће бити потпуно вероватно у стварности. Али упада у очи оно, што је А. Соловјев добро нагласио, да је, мимо византиски обичај, Душан крунисао себе за цара, а Уроша за краља. "Rex iunior Урош врши непосредну краљевску власт у читавој држави и непосредно управља у грчким земљама "по римским законима". "У великој даровној повељи Хиландару г. 1348. Душан јасно разликује два дела своје државе: Срьблнє и Романих. И тачан попис метохија у тој повељи даје нам могућност да видимо, које области спадају у један а које у други део. У српску земљу спадају: Плав, Зета, Морава, Пилот, Липљан, Призрен, Полог. У Романију спадају: Просек, Штип, Брегалница, Струма, Струмица, Сер, Редина. Изгледа да и скопска област спада у Романију... Иста се подела спомиње још и у међународном уговору с Дубровником 20. септембра г. 1349. Ту се свуда строго разликује "земља царева и краљева", "тргови цареви и краљеви", "властелин царев и краљев" и сваки поданик царев и краљев. Видимо чак из једне повеље г. 1353, да краљ Урош као "краль всěмь Срьбл нє мь" потврђује исте године даровницу свог оца манастиру Св. Арханђела, вероватно зато што се објект даровнице налази у "Српској земљи". "Али та подела, изведена правно и теориски, није се могла привести до краја у дело, и то из више разлога. Византиских правних традиција, које су се одржавале, било је и у градовима "српске земље" раније заузетим и већ асимилованим, док су српски управљачи, поред свих тежњи да се држе грчког права уносили и у нове области понешто од својих обичаја. Друго, српски је елеменат дошао као победилац и, поред свих обзира, имао је доста пута прилике да се истакне као носилац нове силе. С тим заједно ишло је и српско етничко освајање и јачање националне свести код маћедонских Словена. Најзад, ни сам Душан није био човек, који би своју власт половио, а најмање са сином још дететом. Сем тога, јужне границе његове, за читаво време Душанове владавине, нису се могле усталити због непопустљиве цареве жеље за све новим освајањима; у њима се мање-више готово стално налазила војска, која је имала своје законе и своја схватања; а цар је, из војничких и других разлога, морао држати тамо поуздане управљаче, вође, па и друга спореднија лица, која су могла бити једино Срби.
Освајајући јужну Маћедонију, Епир и Тесалију и улазећи све дубље у чисто грчке области Срби су све више долазили под утицај грчке културе и подлегали су јој. Осећала се њена традицијама богата надмоћност. Она је освајала у старо доба велики победнички Рим, а камо ли неће балканске, још увек добрим делом сирове Словене. Од почетка XIV века почиње та, тако да речемо, византинизација међу Србима и захвата најпре двор и највише кругове. Две Гркиње краљице, Симонида и Марија, брзо једна иза друге, уносе у Србију своје дворске обичаје, церемонијал и неке чинове, и понешто нове материјалне културе. Везе српских великаша с Грцима бивају чешће и непосредније; Хреља Оливер, Момчило, Угљеша и др. знају грчки. Неки се и жене отуда. Стеван Дечански провео је седам година у Цариграду са сином Душаном, који је најлепше детињство провео ту и примио, нема сумње, у сјајној престоници не само извесне утиске, него и много навика. Србија је у XIV веку давала често склоништа знатнијим грчким избеглицама од Котанице до Кантакузена. Од Душанова времена, стварањем Царства, грчки утицај постаје још живљи и у јужним областима непосреднији; сам српски двор са деспотима, севастократорима, ћесарима, логотетима, протовестијарима, алаготорима и сличним титулама опонашао је непосредно Цариград. Јачању тог утицаја помагала је знатно и црква, која је била сва, од свог почетка организована по грчким обрасцима.
Млечићи, који су предвиђали скори рат с Мађарима и својим старим супарницима Ђеновежанима, желели су, да за идуће борбе нађу потпоре код Душана. Ради тога је један њихов посланик, праћен тројицом Дубровчана, кренуо у Србију 6. априла 1349. Млетачка жеља је била, да цар Душан добије слободне руке, да би могао, несметан ни од кога, притећи у помоћ њима, у часу потребе. Посланство је с тога требало, да, поред извесних својих питања о преговорима и царини, посредује и за мир између Србије и Византије и Србије и Босне. Како од тог посланства није било одмах повољна одговора, бан је послао у Млетке свог кнеза Ниноја да пожури ствар молећи троје: 1) да Република посредује код цара, да се између њих утврди "љубав, добра воља и слога"; 2) да му обрече помоћ, ако би дошло до чега поводом подизања његова новог града, по свој прилици Новог на ушћу Неретве; 3) да Република прими под своју заштиту њега и његова места. 16. јула решено је у Млецима, да се одговори бану, како ће се Република одмах обратити цару; али су примећивали бану, како им се чини незгодно да он подиже град на земљишту, које је још увек спорно међу њим и царем.
Млетачко посланство успело је да реши код цара само своја питања. И Дубровчани су израдили укидање новоодређене царине у Требињу. У погледу споразума с баном цар није имао никаква новог разлога, да мења своје раније добро познато мишљење; без попуштања банова преговори ће поново остати на пређашњој мртвој тачци. Још мање је хтео Душан да попушта у питању Византије. Зар да склапа мир с њом сад, кад је она очевидно у назатку и да пред њим као победиоцем већ блеште у даљини кубета самог Цариграда? Место да склапа мир по предлогу Млетака, Душан мисли да и сами Млеци треба да уђу у рат, да му флотом помогну освојити Цариград и да за то добију награду било у Цариграду, читав крај Галате, било епирски деспотат. Његов посланик, Которанин Михајло Бућа, полази у пролеће 1350. год. с нарочитом мисијом, да тај царев план подробније развије пред млетачким сенатом и придобије Републику за њ. Млеци, заплетени у сукобе с Ђеновом, а и иначе волећи да Цариград држе слаби грчки цареви, којима ће њихова помоћ бити често потребна, него моћни српски цар, одбили су да уђу у тај савез. Њихова се влада бранила својим обавезама према грчким царевима, односно сад према обојици, и грчком и српском, и изјављивала да не може без нужде газити заклетве. Исто тако Млечани су одбили и цареву жељу, да се ради тога лично састану он и дужде Андрија Дандало, у Дубровнику или на ушћу Неретве.
У јесен 1350. год., поред свих млетачких настојања да се постигне споразум, избио је рат између Србије и Босне. Повод су дали Босанци. Они су чешће правили испаде на граници и вршили пљачке, од којих је један упад у Конавље, пред Божић 1349. год., био већег обима. У Дубровнику се већ тада мислило, да би то могао бити повод за рат. Царев посланик у Млецима пребацио је 13. априла 1350. Републици, да је Душан на њихово заузимање имао обзира према бану, а тај је добро злим вратио и пљачкао и узимао његова места и земље, па то чини и сада. С тога нека га Република опомене да врати и надокнади штету, иначе ће бан имати да осети цареву освету. Млечани су доиста покушали да посредују, али узалуд. Душан је тражио враћање Хума, а бан Степан није хтео ни да чује о томе. Цару је било, веле доцније вести, пала на ум и ова комбинација: да његов син Урош узме банову кћер Јелисавету и да с њом добије Хум као мираз, да тако поштеди банову осетљивост. Кад бан није пристао ни на то, рат је постао неизбежан.
Сам цар Душан, праћен царицом и младим краљем Урошем, кренуо је против бана, октобра 1350. год., са јаком војском и са четири лађе. Можда му је дошло нешто помоћних чета и од његове сестре, удовице Младена Шубића. Душанова војска освоји читав крај на ушћу Неретве и пође према Цетини. Трогир и Шибеник поздравише цара и одликоваше га својим поклонима. Упада у очи, да Душан освајање Хума није предузео из Требињске области, и да напад на Босну није извршио непосредно из Рашке, него тим заобилазним путем. Намеће се с тога мисао, да је тај Душанов поход имао и неких других циљева. Можда је цар хтео да давно изгубљене западне делове Хума својим присуством опомене на стару припадност; или је можда хтео да предузме штогод и у корист области Шубића и своје сестре, што нам изгледа мање вероватно; или је акцијом на тој страни хтео да живље заинтересује Млечиће за савез с њим. Дубровачки писци казују, да се бан Степан повукао у планине, а Душан да је "огњем и мачем" продро до Бобовца. Српски летописи имају о том погрешну хронологију, а бележе да је цар "сву (Босну) повинуо пода се". Уз цара је, у овој борби, пристао и известан број босанске властеле, несумњиво православне и богумилске, која је била противник верске политике банове. Усред опсаде тврдог босанског града стигоше Душану неповољни гласови из Маћедоније и он, с тога, прекиде даље бављење у Босни, сврати у Дубровник (око 13. новембра) и одатле пожури да час пре стигне на јужно бојиште.
Кад је цар напустио Босну, вратише се банови људи опет у своје старе области. 20. августа 1351. наредила је Млетачка Република Шибеничанима, да врате бану робље, а овај њима да накнади штете, да би унапред могли живети у љубави; а 22. новембра прочитана је у дубровачком Великом Већу банова порука, да могу њихови трговци долазити у његове земље без икаква страха и ту трговати као у самом Дубровнику.
Положај на југу Маћедоније беше се доиста за Србе нагло погоршао. Византинци су искористили царево отсутство и овај рат у Босни да што брже поправе стање у Солуну и око њега. У том граду, изложеном честим српским нападима, опасаном Србима са свих копнених страна, и отсеченом од остале грчке државе, беше се створила једна доста јака странка под вођством Андрије Палеолога, која је радила за Србе. Хотећи да направи што јачи утисак у угроженој области, оба грчка цара дођоше у Солун. Андрија Палеолог, бојећи се прогона и казне, пребеже Србима. Као помоћници грчке војске, коју је добио Матија Кантакузен, стигоше из Мале Азије нова турска оделења. Али Турци, жељни пљачке, приђоше у невеликом броју Матијиној војсци, док се већина разишла на друге стране – један део оде чак у јужну Бугарску – да хара и плени. Грци су, ипак, прешли у нападај, немајући против себе веће српске војске. Лако су освојили град Бер, искористивши скеле постављене за оправку градских зидина. Градска посада српска би разоружана, па пуштена, а немачки најамници могоше изићи слободно са свом опремом. Срби су много полагали на посед старог важног Бера, славна кроз читав Средњи Век ради свог стратешког положаја и множине цркава. Одмах, чим су добили тај град, Срби су у њ довели доста велику посаду и прегли су одмах са огромним бројем радника (говорило се о 10.000) да обнове његове бедеме, и то у великом обиму, како би се у град могао склонити не само што већи број људи, него и стоке, и то са местом за пашу. Његов губитак изазвао је с тога врло мучан утисак, тим више што је при том било и издаје. После Бера падоше Воден, Острово, Нотија. Нападај на град Србију храбро је одбио војвода Прељуб, иако се грчко становништво одмах споразумело са нападачима. За време овог ратовања упадало је, уопште, у очи, да је грчко становништво – што се, у осталом, могло и очекивати – било брзо спремно и вољно, да се придружи својим саплеменицима против нових српских господара. Од отвореног устанка задржавао их је дуго страх од јаке личности Душанове и, једно време, сазнање, да је Византија сувише слаба да их подржи. Кад им се сад учинило, да су се прилике у Константиновој царевини средиле, они су се лако одлучивали да приђу својима, и чак су их, према Кантакузенову причању, и сами позивали. У том је правцу вршена и жива агитација с грчке службене стране. Сам Кантакузен је искоришћавао сем тога и своја ранија познанства и везе с појединим српским заповедницима и мамио их је разним обећањима. Било је у том погледу и извесног успеха; примери ћесара Хреље и војводе Момчила казују довољно јасно, да су код појединих великаша лична корист и самовоља били јачи од осећања дужности и оданости својој држави и свом владару. Тако су и сада давали извесна обавештења Кантакузену или улазили у преговоре с њим хрисопољски заповедник Брајан, заповедник Гинекокастра Вук, па чак и угледни Хлапен, који ће после постати таст Краљевића Марка. Један део ових људи, уплашен офанзивом Кантакузеновом и отсутством Душановим, преговарао је с Грцима понекад и с тога, да би обезбедили своје поседе и положаје.
Ненадна појава цара Душана пред Солуном, усред зиме, помрсила је планове Византије. Грци одмах понудише преговоре. Пред самим капијама града, праћени од својих војвода и гарде, састали су се сва три цара, оба грчка и српски, да потраже споразум. Гневан, Душан је обасуо Кантакузена прекорима ради незахвалности, ради извршеног нападаја, ради савеза са Турцима, наглашавајући узгред да је Кантакузен, који сматра Србе и Душана као отимаче грчког подручја, у ствари главни отимач, који је присвајао оно што по закону припада другом, т. ј. младом Палеологу. Кантакузен је био блажи и гледао је да "издипломатише" Душана; његова беседа, коју је сам писао и конструисао у старости, можда није тачна у целини, али даје сву аргументацију коју је он могао навести у своју корист. Кантакузен је признавао Душанову великодушност према себи лично, али је, наравно, бранио грчко право на њихове области, које су Срби неправедно притисли. Није он никад мислио, да за свој спас жртвује најкрупније интересе своје отаџбине. У осталом, Душан није мислио искрено, искоришћавао је његову невољу, и најзад је прекинуо савез с њим и почео чак и да га гони. Овај почети рат није управљен против српских земаља, него има да поврати несумњиво грчко подручје, које је Душан освојио у једној кризи Царства. Да не би сву ову, нарочито за Кантакузена незгодну, аргументацију водили јавно, пред целом пратњом, њих су два преговарала једно време и насамо. Кантакузену се чинило, да је његово разлагање имало утиска, иако је он од Душана тражио, да се повуче на старе границе и васпостави првашње стање, уступајући му дефинитивно од нових тековина, као крајњи ступак, само градове и линију Зихна, Сер, Мелник, Струмица и Костур. Душан је с почетка тражио да му се врати све што је било узето пре ове последње офанзиве, па је током разговора показивао извесну склоност за попуштање. Тачно је, да је други дан расположење на обе стране било ведрије и да је дошло чак и до заједничке части. Кантакузен тврди, да је Душанову попустљивост поколебало држање његових противника. По тобож већ постигнутом споразуму, дошле су Душану присталице Палеолога, са предлогом да се не мири с Кантакузеном, него да помаже младог цара, који још увек, са својим присталицама, нерадо гледа туторство и личну супрематију свога таста. Душан је, при таквом стању ствари, ако је чак и тачно да је било дошло до споразума на овој основи, коју је као крајњу линију грчког попуштања био предложио Кантакузен, лако променио своју одлуку. Што да попушта и уступа, кад је стање у Византији још увек мутно и без опасности да се може зло окренути против њега? Сјутри дан, његови весници објавили су Кантакузену прекид преговора и објаву рата. До нове борбе између Кантакузена и Душана под самим Солуном није дошло, него се Душан упутио да повраћа отете градове. Брзо би освојен Воден, а за њим и важни Бер, који је узео војвода Хлапен.
Приликом заузећа Водена Душан је врло оштро поступио према Грцима, који су га изневерили. Гоњеном у борби начелнику града Лисаку би ишчупана брада, па је, злостављан и иначе у оковима послат на суђење у Скопље, али је на путу умро. Сам град је за казну опљачкан, а неверни становници расељени. Обавештен о непоузданом држању грчког становништва и по другим местима, цар је наредио најстроже истраге и казне. Колико је последња агитација, с вером у успех Кантакузенове офанзиве, била узела маха, види се најбоље по том, што су чак неки грчки грађани Скопља, у нади да би Грци могли допрети чак и до тог града, ушли у преговоре с Кантакузеном, нудећи му за тај случај своју сарадњу. Скопске Грке спасао је тамошњи митрополит, коме је било поверено суђење, правдајући их да су преговарали од страха, а не из зле намере. Душан се, после ових догађаја, могао јасно уверити, да је његов једини ослонац у српском и словенском елементу Маћедоније, а да је све друго нестално и чак непријатељски расположено. Ревизија дотадашње политике свела се, у главном, на личне промене и казне; док су, у ствари, требале бити извршене много коренитије измене. Српска снага, та која је била прави стуб Царевине, није могла дотицати да очува све те далеке тековине. Је ли мудро цепати ту снагу и слабити је гарнизонском службом у местима и срединама, где њено присуство, у часу озбиљне опасности, ипак неће моћи да измени судбину? Је ли мудро да Прељуб српским грудима брани границе Тесалије, кад нису потпуно сигурни ни Струмица ни Воден? Експанзија српске снаге била је очевидно на штету њене солидности; пре него се ратовало због Тесалије или Тракије или Епира требало је обезбедити и приљубити ближа подручја, с Маћедонијом на челу.
Од овог времена Душан своју енергију збира, да изврши још један обрачун с Византијом, можда коначан. Да то што сигурније постигне, он намерава да уклони с Балкана опасне грчке савезнике, Турке, који су у последњим борбама имали знатна удела. Постоји једно схватање у науци (Н. Јорге, писца једне велике Хисторије Османског Царства), која Турке овога времена приказује као људе, који су имали малу важност, који су били послушно оруђе у рукама њихових позивача ("кад их позваше, они дођоше; кад их отпустише, они одоше") и који су "приморани" да пређу у Европу и оснују своју државу. Схватање је то површно и врло упрошћено. У ствари, Турци су представљали већ тада снагу, која није слутила на добро. У Малој Азији њихово систематско продирање лишило је Грке њихових главних градова и богатих области и сатерало их до саме обале. Не нуде се њима узалуд царске кћери, војни савези и богати поклони. Кад су први већи одреди Орканови стигли у Цариград, свет их је тамо дочекао с радосним клицањем, не само с тога што су Грци били радосни ради доласка нових помоћника, него и што су ти помоћници представљали стварну снагу. Да су ти помоћници били понекад далеко од тога да служе као просто оруђе Грцима видело се већ досад у више прилика. Турци су, нема сумње, показали прави интерес за Европу тек од онда, откад су тамо били позвати; њихови први одреди нису били ништа друго него обичне помоћне чете, које слушају наредбе својих господара; али врло брзо те помоћне чете постају нека врста извидница. Чим су Турци видели, како стоје ствари у Европи, каква је снага њихових грчких послодаваца и како је богат плен коме се с оне стране Дарданела могу надати, они су се лако решили да искористе то стање и то ново подручје. Тим пре, што је Византија, исцрпена другим кризама, била стално у новчаним неприликама, не могући да исплаћује уредно најамничке награде и тако донекле и сама упућивала грамжљиви туђи елеменат да се наплаћује сам. Османлије нису, као ни други пљачкаши, пазили много на то, да ли ће оштетити своје најмодавце, а нарочито онда, кад ти најмодавци не врше према њима примљене обавезе. Рачунајући с тим, Душан намисли да турске чете или премами на своју страну или да их одврати од помагања Византије. С тога шаље једно своје посланство у Брусу и, по Кантакузенову примеру, нуди султану ништа мање него своју кћер за жену. Бар тако прича Нићифор Грегора. Султан је српско посланство примио с чашћу и отпратио га с даровима, али оно није доспело да се здраво и читаво врати у Србију. Једна грчка чета, коју је водио намесник Халкидике, предусрела је код Родоста српско посланство и њихову турску пратњу, па их делом поби, а делом зароби. Тај поступак веома је огорчио Турке и само велико унижење Кантакузеново могло је да смири Оркана. Велика је штета што о том посланству нема никаквих ближих података. Душан је свакако ишао за тим, да Византију сасвим осами и да је онда, слабу и растровану, савлада без тежих напора. Његове планове није било тешко прозрети. Видимо, да су им Грци ухватили нити и да су се пожурили да све осујете. Они су добро осећали, да им је турска помоћ, иако под скупу цену, тада била главно средство да колико-толико зауставе српски налет.
У том тако тешком положају Византији нимало није требао рат са Ђеновом, у који се уплела поглавито због ђеновашких трговачких колонија у Галати. Тај рат имао је и за Душана извесних незгода. Он је, пре свега, определио Млечане, супарнике Ђенове, да узму страну Византије. Даље је, млетачким посредовањем, дошло до извесних преговора између Бугарске и Византије, вођених с почетка ради напасти од турских пљачкаша. Душан је употребио сав свој утицај да те везе, које су могле ићи и даље, лиши крупнијег политичког значаја; али је, за сваки случај, уговорио с Дубровчанима да не извозе и не продају оружје у Бугарску. Изгледа, да је увек активна Душанова жена, царица Јелена, дала мисао, да се њена млађа сестра Теодора уда за грчког цара, пошто се тај растави с Кантакузеновом кћери. Тако би сва три царска двора дошла у тесну породичну везу, а Душан би у том породичном савезу имао главну реч.
У великој поморској битци пред Цариградом, 13. фебруара 1352., Млечани са својим грчким пријатељима не могоше савладати ђеновску флоту. Уплашен тим неуспехом, Кантакузен се поче трудити, да се измири с Ђеновом и њиховим турским савезницима. Учинио је то несумњиво с тога, што му је било јасно, да је немогућно водити борбу на толико фронтова и одржати се против свих напасти. Сукоб с царем Јованом беше поново на помолу. Већ у лето 1352. водио је млади цар борбе с Кантакузеновим сином Матијом, само ускоро пожури отац у помоћ. Да се осигура за нове сукобе и да не би губио времена у превозу чета, Кантакузен понуди Турцима град Чимпу на Галипољу. Ови су примили понуду и 1352. год. прешли су у Европу, на одређено место, ако и не с намером да ту оснивају нову државу, а оно свакако у жељи, да у Европи добију јако упориште за своје акције. Њихов прелазак у Европу, према томе, ако и није био завојевачки, с већим планом, није ипак био ни онако случајан како се понекад хтело да прикаже. Стојан Новаковић тачно је рекао једном приликом: "Све грчке странке из опалога Источног Римског Царства служиле су се Турцима непрестано и у свима приликама како против унутрашњих тако и против спољних непријатеља. Немоћ и страно слепило политичкога супарништва водили су Турцима руку и показивали им шта треба да раде".
Цар Јован, видећи припреме Кантакузенове и бојећи се да сам прими борбу против њега и његових опасних савезника, обрати се за помоћ српском и бугарском цару. Да покаже своје искрене намере он посла Душану као таоца свог брата Михаила. Тај акт најбоље показује значај Душанове личности и сарадње и однос византиског цара према њему. Душан се одазвао том позиву, који је био приправљен читавим његовим политичким радњом последњег времена. Одазвали су се и Бугари. Српску коњицу водио је казнац Градислав (?) Бориловић. Близу градића Емпитија дође до борбе с Турцима. Боља и окретнија турска коњица савлада Србе, уморне с далека пута, док Бугари побегоше, а Грци падоше у плен. Та битка решила је борбу. Као победник Кантакузен прогласи свог зета лишеним престола, а за савладара подиже сина Матију (1353. год.) Цар Јован се повуче у Солун.
Притисак Турака осећао се све више. Њихове коњичке чете, сурове и грабљиве, нису водиле много рачуна о становништву подручја кроз која су пролазиле и од њих је наскоро процвилео и савезник и душманин. Непријатељи Кантакузенови бацали су кривицу за ту напаст на њега и имали су у том правцу доста успеха код света који је страдао и био киван и огорчен. Кантакузен је и сам увиђао, да му нови савезници почињу постајати опасан терет. Он с тога куша да их се ослободи. Али сва његова настојања, па чак и богате новчане понуде, да се Турци врате у Азију остају без успеха. Друга беда, која је задесила јужну Тракију, а коју Турци одмах искористише, беше страховити земљотрес од 2. марта 1354. Од њега нарочито настрада Галипоље. Турци, у великом броју, из Чимпе и нарочито из Азије, нагрнуше у опустели град и крај и поседоше га. Земља би одмах подељена у спахилуке и уведене турске власти. Узимање земље и поседа извршено је насилно, без много обзира према стародалницима. Тако се Турци угнездише на Балканском Полуострву.
Долазак Турака у Европу донео је опасан елеменат за њену безбедност. Силни Оркан, са својом организаторском способношћу и јаком руком, беше створио од њих одличну војничку снагу и домало политичког чиниоца прворазредног значаја. "Са старинским вештинама пустињског разбојника спајају ови нови малоазиски Турци финесе њихових грчких суседа". Нагли развој раније запуштене Брусе, њихове престонице од 1326. год., давао је довољно доказа чак о конструктивној вредности њених господара. Сматрати Турке овог времена као просте пљачкашке хорде, које је само пук случај довео у повољну ситуацију, сасвим је погрешно и нехисториски. Код њих је, у ово време, владала једна воља, која је добро знала шта хоће и имала шири интерес. Поред Оркана, који је главну пажњу обраћао војсци, деловао је и његов брат Алаедин као велики везир. Тај човек био се у младости повукао од света, али се после као наш Св. Сава, вратио на братов двор и ту живо радио на организовању нове државе. Нарочиту је пажњу посветио финансијама, као главном извору државне снаге, почињући од 1328. год. ковати Орканов новац. Само државно уређење у младој турској држави било је у основи демократско: сваки човек од вредности могао је слободно напред. Вредност се људи ценила понајвише по војничким врлинама. Јер све што је постигао, Оркан је, у ствари, постигао помоћу ратничке вредности Турака, који су свима традицијама били везани за ту врсту рада.
Опасност од Турака опазили су доста рано сви суседи. Гомиле бегунаца са Галипоља доспеше до самог Цариграда, где су са ужасом причале о турској најезди. На Кантакузена диже се општа повика и гнев. Он постаде једна од најнепопуларнијих личности, јавно окривљаван због довођења Турака у Европу. И он сам увиђао је своју погрешку, али касно. Заузевши Галипоље, Турци су на његове протесте с иронијом одговарали, да они нису прекршили уговора, нити се огрешили о савезнике; они су само посели места потпуно напуштена. Узбуђена маса у престоници, незадовољна Кантакузеном, поче прилазити у редове странке младог цара Јована. Још ове исте године, 22. новембра 1354., успеше његове присталице да Јована доведу у Цариград и сруше Кантакузена. Осећајући се крив и одговоран, Кантакузен изгуби старо присуство духа и не покуша нов војнички отпор, него се помири са својим новим монашким чином, који је значио одрицање од сваке светске сујете. Као монах Јоасаф (од 10. децембра 1354.), предавши се богословским студијама и писању хисторије свога времена, Кантакузен је умро у дубокој старости 1383. год.
Угнездивши се на Галипољу Турци брзо почеше да шире своја освајања. Још 1354. год. узели су Кипселу, на доњем току Марице, и Малград, па продужише пљачке и походе дуж читаве обале Мраморног Мора све до Цариграда. Од раније научени на плен на бугарском подручју они 1354/5. год. почеше проваљивати и преко бугарске границе. Једна бугарска хроника каже, да су допрли чак до Софије. У сукобима с турским одредима изгубио је цар Јован Александар два своја сина, од којих му Михајло беше наследник и савладар.
Цару Душану давали су сви ти догађаји довољно повода, да се озбиљно посвети турском питању. Турци су сваким даном постајали видно јачи и агресивнији. Оном ко је мислио да иде даље према Истоку и Цариграду они су представљали ако не несавладљиву, а оно свакако опасну препреку. Сметали су чак и у поседу стеченог. Брзи, лако покретни, смели, вешти ратници они су српској војсци задали већ дотад два-три осетна ударца. Ако им се за времена не пресече даље укорењивање у Тракији, они, са својим јаким резервама у Малој Азији, могу доста брзо постати не само врло непогодан сусед, него можда и такмац за питање византиског наслеђа. С тога Душан долази на мисао, да једном већом акцијом учини крај њиховом задржавању у Европи. Али, да би могао према њима развити своју пуну снагу, требало је да добије слободне руке на другим странама, нарочито на северу, где су Мађари у последње време, од 1353. год., почели показивати своје старо непријатељско расположење. Требало је и иначе помирити западни свет, посебно талијанске републике и француски двор, са српском акцијом у Тракији, којој би непосредни циљ био одбијање Турака, а посредни, готово сигурно, посед Цариграда. Можда је цар желео, да се у његовој борби с Турцима не нађе на противничкој страни која хришћанска сила, можда Ђенова, стари пријатељ Турака и Душану и Србији не баш пријатељска ради њихових веза са Млецима. С тога свега, Душан се решава да се обрати папи, да му понуди унију своје цркве с римском, а да папа зато њега призна и прогласи "капетаном Хришћанства", борцем за веру, и да га тако заштити од непријатељства других хришћанских држава.
Душанова верска политика до тог времена није била много пријатељска према католицима. Православна јерархија имала је моћан утицај у Србији од почетка XIV века и није хтела бити много толерантна. После српских освајања на југу тај се утицај само повећао; православље је била једина спона која је везала српске освајаче с побеђеним Грцима и која би, можда, временом могла учинити, да се та два елемента више приближе. С тога је Душан задуго био чист православац. У чл. 6. његова Законика католичка вера звала се "јерес латинска". Тим чланом цар је наређивао, да се врате у православље сви они, који су раније преверени. Ко то не учини биће кажњен, исто као што ће бити кажњен и католички поп, који би православног превео у своју веру (чл. 8). У старе праве католике тим није дирано, они су могли мирно остати у својој вери, као што су и чинили. Цар је само пресекао сваку католичку пропаганду на штету православља и дао је пуну заштиту вери, коју је сам исповедао и која је била државна.
С католичке стране било је покушаја да се цар привуче западној цркви. Папа Климент VI, верски врло активна а иначе и политички моћна личност, био је незадовољан Душановом црквеном политиком и тражио је од њега почетком 1346. год. да престане с прогоњењем католика и да врати которској бискупији нека одузета места. Постоји мишљење, да је још тада, дозволивши изузетно хрватским глагољашима словенску службу у прашкој надбискупији, папа намеравао, да помоћу чешког краља Карла IV и у Чешкој боље образованих словенских калуђера "постигне жељено јединство вере". С тога да је Карло IV подиго глагољашки манастир Емаус у Прагу (1347. год.). Почетком 1347. год. дошла је у Рим од скадарског епископа вест о Душановој склоности за унију, што је на папином двору изазвало живљу активност, да се та склоност приведе у дело. Писано је одмах неколико писама важнијим католичким општинама Србије, какве беху Котор, Бар и Скадар, и неким угледним лицима, да покушају деловати на цара. Нарочито се много полагало на утицајног Которанина, Николу Бућу, царева протовестијара и главног финансиског стручњака Србије. Али су те вести, изгледа, биле недовољно проверене. Кад папине пријатељске поруке и позиви нису помагали прешло се 1350. год. на претње. Позивани су мађарски краљ, Млеци и велики мајстор јовановског реда да они ефикаснијим мерама утичу на српског цара. Али све то није помогло; на ове последње позиве није се нико ни одазвао, заузет другим бригама. Душан је био противник католика и њихове пропаганде понајвише због албанске политике напуљског двора, који је своје главно оруђе у борби против њега налазио у католичком елементу.
Кад је краљ Лајош задовољио своје прохтеве у Италији и измирио се с напуљским двором, почео је, потстицан од папе, веће припреме за своју нову балканску политику. Год. 1352. ушао је са Ђеновом у савез против Млетака, а у јулу 1353. год. оженио се Јелисаветом, кћерју босанског бана Степана II, и везао тако још тешње Босну за своју државу и политику. Домало, његово непријатељско расположење према Србима постаде јавна ствар.
То држање Лајошево и опасност од Турака и определили су Душана, да 1354. год. лојално потражи наслон на папску курију. У Авињону није више било Климента VI, него га је наследио Иноћентије VI. Њему је у лето те године стигло царево посланство, које је водио ранији которски, а сад трогирски бискуп Вартоломеј, носећи царево писмено обећање да ће прићи западној цркви и услове под којима би он то био вољан учинити. Посланство се чак заклело, да су Душанове намере искрене и добра воља ван сумње. Али одговор авињонске курије није био онакав, каквом се цар надао. Папа је, истина, љубазно одговорио 29. августа, али у том одговору, из обзира према француском, а још више према мађарском и напуљском двору, он цара није назвао царем, него краљем, што на Душана очевидно није могло оставити добар утисак. После, папини легати отезали су веома дуго свој одлазак за Србију; само посланство добило је пропратно писмо тек на Бадњи-дан 1354. Главна личност папина посланства беше учени Француз, падски бискуп Петар Тома. На путу за Србију бискуп Петар се, по папину налогу, састао у Пизи с чешким краљем Карлом, који је ишао у Рим да се крунише за немачког цара. Из Пизе упутио је Карло 19. фебруара 1355., једно врло важно писмо цару Душану, "нашем у Христу најмилијем брату". Краљ се радује царевој жељи да приступи сједињењу цркава, која ће бити олакшано тим, што ће се у богослужењу моћи задржати словенски језик. Заједнички словенски језик, "племенити", како се каже у писму, јесте важна веза, која спаја ова два словенска владара, на коју Карло, да би јаче утицао на Душана, посебно удара гласом. Ако Душан устраје на свом почетом путу, Карло му обећава своје посредовање код мађарског краља и помоћ при даљем освајању у Грчкој.
Али, управ у време кад се Душан решио на тај тако важни корак, мађарски краљ организује свој поход на Србију и тако разбија битну претпоставку целе ове Душанове комбинације. Зашто да он изазива потресе у земљи, који поред свега његова личног ауторитета, ипак не би могли изостати, кад он од тог свега дела нема никакве практичне користи? Ако папин углед не може да задржи курији тако оданог мађарског краља ни у часу, кад се, ради придобијања новог друга, обично свуда, у таквим приликама показује највећа предусретљивост, – шта ће му онда сва та унија? Душан њу није требао, што су га мучили неки верски проблеми, него из непосредних практично-политичких разлога. Кад ти нису испуњени, он сад не само што је одбацио мисао о сједињењу цркава, него се чак љути на њу и можда на себе сама, што је примио.
Краљ Лајош упао је у Србију у лето 1354. год. Да га сузбије, Душан је кренуо на север и у августу већ се налазио под Рудником, у Брусници. По свој прилици ради ових верских питања, цар је позвао патријарха Јанићија у Жичу, да се с њим посаветује. Патријарх се ту разболео и на повратку у Пећ умро је у Полумиру на Ибру, 3. септембра. После Душанова доласка мађарска је офанзива заустављена. Лајошева војска страдала је, сем од Срба, још и од неке заразе, од које је умро и сам краљев брат, хрватско-далматински херцег Стеван. После његове смрти мађарска војска повукла се из Србије без икаква успеха. Душан није могао да против ње предузима јаче мере једно с тога, што се журио на југ, где су се догађале ствари од пресудног значаја, и друго, можда, с тога, што није хтео да јачим противнападом изазива Мађаре на осветне борбе.
Љут ради овог мађарског напада, Душан није хтео да скрива своје огорчење пред папиним изасланством, које му је стигло негде у марту 1355. год. Биограф бискупа Томе даје врло занимљив опис тог састанка. Душан је, вели он, био "телом већи од свих људи на свету овог времена и страшан у лицу." Папине посланике дочекао је охоло, опкољен властелом и војском, и дао им је одмах до знања, да је од лањске године изменио своје држање. Биограф казује, да је због цареве срџбе сам бискуп Петар био у опасности. Душан је чак забранио својим католицима у војсци, да нипошто не смеју присуствовати мисама, које је бискуп служио. Кад је, за инат, "желећи смрт да би се умножила католичка вера", бискуп једно јутро одслужио мису, позвавши на њу све верне, и кад је упркос забране, на њу дошли немачки најамници, цар се беше разгневио још више. Али се умирио привидно доста брзо, кад му је вођа најамника, вероватно Палман, изјавио, да су они спремни, за одбрани вере не претрпети казну него ући и у борбу. Такво држање бискупово, у његовој земљи, утицало је на Душана, да потпуно одустане од раније намере. Озлојеђен због пропале мисије, бискуп је из Србије, на повратку кући, кренуо краљу Лајошу и тражио од њега да рат настави свом жестином.
Краљ Лајош се, доиста, почео спремати на Србе, али не могаде током 1355. год. прећи у нападај. Можда није имао ни праве воље да прими борбу с Душаном, чију је снагу знао и видео. Сем са Србијом он је рђаво стајао и са Млетачком Републиком, нешто због млетачких веза са Србима, а много више због њеног учвршћивања у Далмацији. Због извесних градова у Далмацији, посебно због Клиса и Скрадина, који су припадали Шубићима, односно Душановој сестри Јелени, удовици Младена III, било је доста прегоњења и преговарања. Те градове су хтели и Млечани и Мађари и Босанци, док је Душан желео да их очува сестри као својој савезници, можда као стратешке тачке према Босни, са њене западне стране. Душанова војска ушла је 1355. год. у те градове. Како цар није хтео никаква сукоба с Млечанима, он је, видећи њихову несавладиву жељу да добију те градове, пристао да његова сестра поведе преговоре о продаји. Видећи нерасположење скрадинског грађанства против својих људи, а чувши можда и за цареву смрт, његов војвода Ђураш Илић предаде тај град Млечанима 10. јануара 1356. год., како му цар беше раније наредио. Град Клис преотели су Мађари.
Душан се надао да ће му догађаји у Византији из друге половине 1354. год. знатно помоћи да се приближи свом давном циљу. Борбе између старог Кантакузена и младог цара не беху завршене падом првога. Очеву борбу наставили су Кантакузенови синови, иако су добро осећали колико им успеху смета огорчење које је завладало против њихова оца. У широком народу, који је највише страдао, страх од Турака претварао се понегде у панику. Један млетачки извештај из Цариграда од 6. августа 1354. говорио је, да би тамошњи грађани пристали и на туђу власт, чак и на млетачку или српску, само ако би та могла да их заштити од азијатског савезника. С тога, у часу, кад су догађаји у Византији могли добити какав ненадни, по Србе повољни, обрт, Душану је пало врло тешко, што је морао да се заплиће у нове сукобе с Мађарима. Тим треба објаснити сем оног непредузимања противнапада на Мађаре и ову предусретљивост према Млечићима у Далмацији. Његова је главна пажња била на југу. Одатле, у једној повељи од 5. децембра 1355., имамо и последњи помен о њему и његову раду. Две недеље доцније, 20. децембра, Силни Цар Душан био је већ покојник. Умро је изненада, не зна се од чега, у најбољој мушкој снази, и у време кад је српској држави и хришћанском Балкану уопште требала једна централна воља најапсолутнијих квалитета. Душан је био сахрањен у његовој задужбини, у Арханђелову Манастиру код Призрена. При ископавањима, која су вршена у манастиру 1927. год., нађен је у југозападном делу цркве један мраморним плочама обележени гроб, за који се мисли да је Царев. У гробу није нађено ништа сем нешто испретураних костију, пошто је гробница раније претресана и опљачкана.
__________
С Душаном је стара српска држава достигла врхунац своје моћи. Постала је царевина, прва сила на југоистоку Европе, не такмац него готово господар Источног Римског Царства. Уз царство се дигла и патријаршија, као највећи степен црквене власти. Српски замах није никад био већи, ни напор плоднији. Бар не на очи. Јер у ствари Душаново дело, мада велико и мада блиставо по царском сјају, и мада снажно по уложеној енергији, није било трајнијих квалитета. За терет једне Империје српска снага тада још није дотицала; она је могла да дело сублизу изведе, али не и да га одржи. Млада српска енергија била је напрегнута преко мере и с тога је врло брзо морала наступити реакција. Величина постигнутог, чисто политички говорено, била је варка а не стварност. Српски елеменат обухватио је више него што је могао да асимилује, да приљуби и да стварно усвоји; он се трошио на далеким подручјима, која су била ван домашаја његове културе, његове расе и чак његових политичких интереса. Шта је значило за српску политику посед Тесалије или јужног Епира? Какве је користи могла имати земља од тога? Штете је међутим, било. Док се наша снага трошила тамо на југу, српски је елеменат поступно потискиван на западу, у Хуму, и угрожаван у Мачви. Босна је отишла сасвим у мађарску сферу. Губила се линија Неретве, са најчистијим делом наше расе, а ишло се чак на обале Месте. И што је најважније, с тим новим становништвом грчких области, српска држава није добила прилив снага за даља дела, него опасан терет, који се у свима сумњивим ситуацијама, као 1350. год., показивао као наш непријатељ. То је створен, реалан суд о Душанову делу, дат из даљине, после читава низа векова, кад човек има пред собом преглед свега што је било и сасвим нов и друкчији поглед на ствари.
Хисторијски, Душан је радио онако, како је одговарало схватањима његова времена. Он је наставио дело, које је већ било започето, иако његови претходници, можда, не би до краја ишли баш тим путем. Тешко се било отети искушењу, па не прихватити плен који се готово сам нудио и на који су га звали сами они, којима је припадао. После, онога времена, успех се ценио по величини освојеног подручја – од тих схватања није био слободан још ни XIX век! – а не по његову етничком саставу. Освајач је веровао у своју моћ покоравања побеђених и није тражио ништа друго него покорне поданике. Људи су често веровали, да је довољно дати само господара или управнике својих схватања и свога племена, па осигурати акцију смиривања и лојалног подаништва. Тако је поступао и Душан са довођењем српских племића и првосвештеника на управна места у новим областима. Он се трудио с пажњом, да нове крајеве приближи српској матици и ову њима и да од њих створи целину. Он није у хисторији ни први ни последњи који је тако мислио и тако радио. Даље треба имати на уму, да је Душан, сам јака личност, веровао да се дело које он ствара може одржати и да одговара доиста његовој снази и снази државе којој је он на челу. Зар је он могао помислити да ће с њим заједно да се почне рушити и његово дело? Зар је могао мислити, да од толико рука које су с њим сарађивале неће бити ниједне да достојно прихвати крму у руке?
Колико се Душан истински трудио да своје државно дело среди и стави на солидне основе сведочи најбоље његов Законик, један од најдрагоценијих културних споменика средњевековне Србије. У уводној речи Законику он каже, како се решио, поставши цар, да потражи "неке добродетељи и свеистине и православне вере постави законе, као што их треба имати и чувати по светој и свих саборној и апостолској цркви господа Бога и Спаса Исуса Христа и по земљама и градовима, да се не умножи у држави царства нашег нека злоба и зло варалиштво и лукава ненавист, него да поживимо у свакој тишини и ћутљивом житију и у животу православне вере са свима људима царства нашег, малим и великим." Стварање царства наметало је, природно, и велике административне и законодавне дужности, да се велика творевина организује и уједначи. "Велика освајања Душанова", разлаже врло лепо млади руски историчар А. Соловјев, "изазвала су и потребу великог законодавног рада. Јужне области његове нове царевине одавна су навикле на писано грчко право. Српске судије и епископи по грчким градовима морали су да се упознају са тим правом, да се њим и даље праведно служе. И као први корак јавља се (вероватно у зими 1347-1348, за време боравка Душанова на Св. Гори) српски превод најновијег и најбољег византијског правног зборника, т. зв. Синтагме јеромонаха Матије Властара, написане у Солуну год. 1335. Ово је приватни зборник од великог значаја, јер он обухвата и читаву црквено-правну грађу Номоканона, и византијско световно право. Властарева Синтагма је, можемо рећи, једна исцрпна енциклопедија читавог византијског црквеног и световног права. Њезин словенски превод Душанова доба постао је брзо популаран не само у српској, него и у бугарској и у румунској и у руској цркви. Ипак овај зборник био је сувише гломазан за свакодневну употребу, садржавао је сувише много чисто црквених правила. Стога се јавља на српском језику, вероватно исте године 1348, једно скраћење Властареве Синтагме "ради потреба царског суда". У том српском скраћивању остала је само једна трећина Синтагме. Избрисана је готово цела канонска, црквена грађа али су остали сви световни закони византијских царева… Скраћена Синтагма сачувана је у много рукописних примерака (али само у Србији, непозната је била бугарским, румунским или руским судовима). Овом скраћеном Синтагмом служиле су се без сумње Душанове судије по јужним, грчким земљама царевине. Осим тога, служили су се за аграрна питања такозваним "Законом Јустинијана", кратком српском компилацијом (?) из старог византијског Nomos Georgikos, који је одавно важио у грчким земљама. Ова два српско-византијска зборника (скраћена Синтагма и Закон Јустинијанов) могла су да се примењују и у северним, чисто српским крајевима Душанове царевине, јер су многа њихова начела (нарочито брачног и грађанског права) одавна била позната у Србији и примењивана од епископа по варошима, од игумана по манастирским метохијама при суђењу и управљању. Кроз сто и педесет година, које су протекле од времена Св. Саве, могли су и Срби у Рашкој да навикну на многе одредбе византијског права. Немноги сачувани споменици српског приватног права показују да се н. пр. уговор о куповини и продаји вршио за Душанова доба потпуно по византијским правилима у једној чисто српској вароши као што је био Призрен. Доиста, српска правна и административна терминологија, још пре Душанова времена, показује доста утицаја византиског, као на пр. у речима и појмовима: парик, метох, пронија, панађур, прикија, стас, перивол, ексод, харисати, гарепсати, номик, кефалија, севаст, прахтор, апоклисијер, кастрофилакс и сл., да црквено, чисто грчко уређење и називе, и не подвлачимо нарочито. Византиско право и улазило је у наше земље најпре преко цркве и црквеног законодавства, које је нарочито својим типицима и преводом Номоканона освештао Св. Сава.
Душан је свој Законик прогласио 21. маја 1349. у Скопљу, на сабору пошто је дуже времена био проучаван и припреман. Нова допуна, доста велика, објављена је пет година доцније, 1354. Први, већи део, са 135 чланова прилично систематски поређаних, садржи претежно одредбе државног и административног права, док други део нема доследног система и носи карактер накнадног дометања, које су изазвале непосредне потребе. Извори законодавне радње Душанове још нису проучени систематски и исцрпно, те се не може у сваком случају са сигурношћу одвојити шта је рецепција византиског и старог римског права, шта остатак нашег обичајног права, а шта евентуално позајмица с које друге стране. Професор Ф. Тарановски, познати стручњак за словенско право, указује у Душановом Законику на трагове "дубоке и тако рећи исконске старине" (н. пр. враћање коња и оружја цару после смрти властелинове, што опомиње на односе у старим војничким "дружинама"; задруга са старим међусобним зајемчивањем и др.); док је на другој страни Н. Радојчић упозорио на важне чланове 171 и 172 Законика, којима се закон диже изнад царске воље и признаје му се апсолутна важност, нашавши да су позајмица из византиских Василика[1]. У сваком случају Душанов Законик представља значајан и искрен напор, да се цело државно уређење стави на правну основу и да се код свих поданика његове државе добије уверење о закону као уједначавајућем чиниоцу у Царевини. Код српског елемента, где је правно осећање чувано готово само по традицији, овом законодавном радњом развијао се смисао за правну одговорност и чињени су покушаји, да се место старих обичаја уведу делимично нови, освештани у животу једне Царевине дугим низом векова или година.
|
[1] Н. Радојчић за ту
позајмицу налази и овај мотив: "Цареви Андроник Старији и Млађи су се
много – бар с речима – трудили да обнове снагу закона и углед судова у оном
делу Византије, што им је био заостао. Њихови покушаји, истина, изгледају
данас као безизгледна афектација, али су их Грци, српски поданици, због
иредентистичких политичких разлога без сумње идеализирали, и цар Душан је
морао и овакве византинске кораке одбијати. Тако је српска држава, највише
због освојења цивилизованијих византинских области, с развијенијим
законодавством, морала унети у свој Законик чланове 105, 171 и 172, до којих
би иначе, да се српско средњевековно право нормално развијало, много касније
доспела". |
Душан је грчко законодавство, и исто као и грчку цивилизацију, сматрао напреднијим од српскога и примао га је не само за нове грчке, него и за старе српске области. Допуном из 1354. год., он судско уређење грчких градова проширује на све градове његове државе, налазећи да је правнички боље. Али тако нису поступали западни племићи, који су господарили у грчким областима. "У XIII и XIV веку француско, каталонско и млетачко племство у Атини и у Пелопонезу, на Кандији и на Кипру донело је собом систем персоналних закона. Потпуна права уживају само "Франци" који се управљају по својим феудалним законима. Грчко право потиснуто је у позадину, Грци су сматрани за нижу, освојену расу. И само поједини Грци добијају великом муком privilegium francitatis, повељу на повлашћена франачка права и постају онда пуноправни држављани. Тога нема у Душановој држави; цар готово и не зна за националне и покрајинске разлике, него тежи да створи јединствен правни систем."
Србија Душанова времена, по свом карактеру, била је сталешка држава. Племство и свештенство имали су повлашћен положај; они су сачињавали и сабор српске земље. Остало становништво, у колико нису били грађани и занатлије (посебно рудари) са својим нарочито утврђеним правом, беху прости себри. Себри би, према том, сачињавали наш трећи сталеж, коме су, истина, припадали и грађани, али са више права. Највећи део себара био је сељак, слободан (у огромној мери) и закупник "меропх". Они су и једни и други били везани за земљу и стајали у извесним обавезама према власнику њихова села или засеока, који су обично били: владар или чланови владарског дома, цркве и манастири и црквене власти (добра архиепископије, епископије и др.), и властела. Због војне дужности, коју су морали вршити код световних господара, а од које су често били изузети људи на црквеним имањима, сељаци су бежали на ова друга, све док то Законик није забранио, из лако разумљивих разлога. Чл. 139 меропх је имао право, у колико се према њему поступа против закона, да се парничи, чак и са самим царем, и да му нико не сме за то учинити каква зла. Несумњиво је тачно, иако то у Законику није нигде изрично наведено, да су сељаци, у свом селу, имали извесну самоуправу.
С Душановим Закоником Србија је постала правна монархија у пуном смислу те речи; хтело се, да се појам самодршца не поклапа с појмом својевољца, као што је то раније, поред свих ограничења датих традицијом, личном обавезом и признањем извесних права, ипак могао бити случај. С јачањем свог угледа и царске моћи Душан није хтео да јача и власт своје воље или своје ћуди, него је, у напону својих успеха, изашао са свечаном објавом, која је прогласила законитост основом државног поретка и њој подвргла све власти, са царском заједно.
Цар Душан је умро још млад, у пуној мушкој снази, са непуних педесет година, и није доспео да своје организаторско дело изведе до краја. Сувише је био у акцији, и то ових последњих година највише, и земљи није оставио довољно времена да се прибере и у миру, који једини утиче на привикавање реду и раду, сређује своје односе. Његов наследник Урош, са деветнаест година, био је недорастао за огромно наследство, а и касније, кад је постао зрео човек, није показивао ниједне црте очеве. Није био ни добар војник, ни мудар државник, ни вешт тактичар. Народно предање дало му је одавно назив Нејаког, који се може применити колико на његову младост, толико и на његове интелектуалне особине. Савремени српски летописи, који су о њему писали с видљивим саучешћем, говоре за њ, да је био "по истини красан и достојан дивљења по изгледу":, али "млад смислом"; да је одбацивао старачке савете, а причао и волео савете младих, и да је с тога зло прошао. У фресци манастира Псаче Урош је представљен као крупан човек, велике браде, нешто дугуљаста лица, с извесним цртама познатог Душанова лика, али без ичег другог, из чега би се могли изводити ма какви закључци о њему као човеку.
Још за живота цара Јована Александра беше у Бугарској дошло до цепања државе. Сам је цар, да умири свађу у породици, поделио Бугарску у два дела, у северну Бугарску, с главним градом Видином, коју уступи свом сину Страцимиру, и у јужну, с Трновом, коју намени другом млађем, сину Шишману. Незадовољни царевом политиком и слабошћу показаном последњих година његове владавине, извесни крајеви почеше се отворено одметати. Тако се одвојио од Царства Балчик са Калиакром. Да би прекинуо све везе са Трновом тај крај се одрекао чак и црквене заједнице с њим и признао врховну власт цариградског патријарха.
У Србији, за Душанова времена, није се могло поћи тим путем. Он је био и сувише јака личност, да би тако што допустио. Али се, одмах по његовој смрти, јавила иста тежња за цепањем и у Србији, која је била добрим делом карактеристика овог времена. Кантакузенов пример нашао је својих последовача и код нас исто као и ови случајеви из Бугарске. Први који је успео да поремети ред у српској држави беше Душанов полубрат Симеон, намесник у Епиру, коме је отац, Стеван Дечански, спремао престо још као детету и ради њега изазвао сукоб с Душаном. За живота Душанова о Симеону нема готово никаквих вести; он се, како се то каже у народу, готово није жив чуо. Симеон је сад тражио за себе или царску круну или удеоништво у царевању, као што је био обичај у Византији. Помоћ у том потхвату дао му је његов таст деспот Јован Комнен из Валоне. Са војском од каквих 5.000 људи кренуо је Симеон од Костура према северу тражећи од властеле, преко чијих је области пролазио, да га прогласе за цара. Али највећи део српске властеле остаде ипак на страни Урошевој. То је било из више разлога. Прво, што се то догодило непосредно иза Душанове смрти, кад је још деловао ауторитет његова рада и поретка; друго, што је Урош био у праву, јер је већ ушло у обичај, да на престолу оца наслеђује син ("од оца је остануло сину", вели народна песма за Урошево царство); и треће, што је Симеон био, по мајци, васпитањем и после бављењем међу Грцима сматран као Полугрк. Најближи суседи Симеонове области не пристадоше уз њ; тако Хлапен, господар Водена и Бера, и Бранко Младеновић, господар охридског краја. У борбама, вођеним у лето 1356. год., страдао је нарочито град Берат, док су у свој Албанији, а нарочито у јужној, настали нереди и општа несигурност. Људи господара доње Зете, око ушћа Бојане и Дрима, Жарка Мркшића, за којим беше удата Теодора сестра браће Дејановића, нанели су том приликом штете Дубровчанима, исто као и грађани Драча, тако да је цар Урош морао посредовати у њихову корист.
Али, како Срби нису марили Симеона као Полугрка, тако га нису марили ни Грци као Полусрбина. Чим су они осетили, да је у Србији нестало чврсте руке Душанове, у њих се одмах јавила тежња да се ослободе српског господства. Потомак старих епирских господара, деспот Нићифор јави се већ у пролеће 1356. год. у Тесалији и позва грчке сународнике да му се придруже у борби против Срба. За кратко време пристаде уза њ сав Епир и Тесалија. И Нићифор и Симеонов таст желели су, да Симеон успе у Србији, па да, после тога, лако прегори губитак југозападних области Царевине. Његов неуспех помео им је донекле рачуне. Не желећи никако, да се Симеон врати у грчке области, Нићифор покуша да се сам, непосредно пријатељским начином, нагоди са Србима. Знајући за велики утицај царице Јелене у Србији, он се обратио њој са предлогом, да отеравши прву жену, узме једну Јеленину сестру. Али све његове планове пресекоше Албанци. Чим је нестало Душана, па се Грци осетише нешто слободнији, они почеше да се одупиру албанској експанзији, а племићи нарочито почеше силом повраћати своја раније им одузета и Албанцима раздељена имања. Албанци, који се беху ојачали под српском влашћу и постали самопоузданији, решише се на крвава обрачунавања. У борби код Ахелоја (1358. год.) погибе деспот Нићифор, а његова војска би поражена и разјурена.
После неуспеха међу Србима, а уплашен Нићифоровом акцијом, Симеон је током лета 1357. покушао да се измири са Урошем. Као један од посредника имала је бити и Дубровачка Република, која је добро стала на српском двору. На државном сабору у Скопљу, држаном првих дана априла 1357., у присуству царице мајке и патријарха Саве, даровао је цар Урош 10. априла острво Мљет својој властели Басету Биволичићу и Трипи Бућићу "да им је у баштину." 24. априла, на Рибнику под Призреном, дао је цар Дубровчанима четири разне повеље; потврдио им је старе повластице и уступио им је подручје од Љуте до Курила, за којим су дуго жудили. Дубровник је, као пријатељ Царевине, узео на себе улогу посредника и у овом сукобу између Уроша и Симеона. Споразум је нарочито олакшао Нићифоров пораз. Симеон је, помогнут посредно од Албанаца, могао сад без опасности да поврати своје области. Али се ипак није смирио. Почетком 1359. год. он почиње нову борбу и продире до близу Скадра. Један дубровачки трговац, чак из пожаревачког Кучева, писао је 3. фебруара 1359., како га је страх од Симеонова нападаја и с њим скопчане несигурности задржао да није послао неке товаре олова. Ни тај покушај Симеонов да продре у Србију није имао среће. Али цела његова акција донела је ипак извесне промене у склопу српске државе. Он није успео да дође до српског престола, али је стварно одвојио из српске државне заједнице главни део грчких области. У својој престоници Трикали он је живео потпуно у грчком кругу, као какав грчки династ, посветивши се готово искључиво својим поданицима грчке културе. У његовим повељама грчко име иде пре српског; а он се сам потписује само грчки и као грчки принц истиче своје порекло од Палеолога, а не од Немање: Συμεων εν Χριδτωτω θεω τδτοζ βαδιλενζ χαι αυτοχρατωρ Ρωμαιων χαι Σερβων ο Παλαιολογοζ или се још понекад додавало Ουρεδιζ ο Παλαιολογοζ. Неколико његових повеља очувано је нарочито у тесалским, веома живописним и на врло стрмим стенама подигнутим Меторским Манастирима, којима је био дарежљив ктитор. Са суседним српским великашима, које није успео да покори, ступио је у породичне везе, да их не би добио као сталне непријатеље. Тако је посинку моћног војводе Хлапена, Томи, сину ћесара Прељуба, дао за жену своју кћер Марију, уступивши му после на управу читав Епир, у ком је Јанина постала главно место.
Да слободни Грци из суседства Србије неће остати мирни, чим осете да у Србији ствари не иду како треба и да је нестало снажне руке Душанове, могло се и очекивати. Чим је сазнао за српске међусобице, напао је Матија Кантакузен, у заједници с једним турским одредом од неких 5.000 људи, српско подручје, мислећи да ће на доста лак начин моћи да га поврати својој држави. Али, мимо очекивања, наиђе под Сером на добро спремљену српску војску, коју је водио ћесар Војихна. Грци и Турци бише потучени и нагнани у бег. Сам цар Матија, да спасе главу, сакри се у неком тршчару близу Филипија, али га ту нађоше ловачки пси. Ухваћена, Срби су га предали његову противнику цару Јовану Палеологу, по наредби царице Јелене, која се налазила у свом серском граду, где је задржала власт, иако се одмах по Душановој смрти замонашила, и постала монахиња Јелисавета.
У то време завршавала се дуга борба Млетака и Мађарске за посед Далмације. С пролећа 1356. год. изгледало је, као да ће краљ Лајош наставити почето ратовање у Србији; његов проглас од 4. јуна из Загреба, у коме је скупљао војску, говорио је изрично, да се спрема рат против шизматичних Срба, које треба превести у јединство вере, и да краљ мисли обновити своје право над Србијом. Али место на Србе, краљ Лајош је изненада окренуо ту војску против Млечана. Повод је нађен у том, што су Млечани сарађивали са Србима, нарочито у Далмацији; али главни разлог овом рату било је мађарско настојање, да потисну млетачки утицај на хрватском и далматинском приморју и да источну обалу Јадранског Мора обезбеде искључиво поседу круне Св. Стевана. Још у марту 1356. узела је мађарска војска Шубићев Клис, који је бранила српска посада, и добила је наскоро дозволу да одатле сме правити испаде против свих суседних општина сем пријатељског Спљета. Мађарска војска, која се скупила у Загребу, није кренула у Далмацију, него је напала Млечиће на њиховом подручју у самој Италији. Мађарима се придружише горички грофови, аквилејски патријарх и аустријски војвода. У самој Далмацији, уплашени од мађарске силе и њених успеха, далматински градови почеше напуштати Млечане и прелазити сами под мађарску врховну власт. Тучени и угрожени од надмоћнијег непријатеља Млечани бише присиљени да моле за мир. Преговори о њему завршени су 18. фебруара 1358. у Задру. Тим миром Млетачка Република одрекла се свих својих поседа и права на Јадранском Приморју од Кварнера све до Драча.
Овом приликом признала је врховну власт Мађарске и Дубровачка Република. Млетачка власт и непосредни политички утицај, који су трајали у граду Св. Влаха од 1204. год., престадоше за увек; и ничег се Дубровчани, за целог трајања своје хисторије, нису плашили више него да се та власт не понови. Мађари су оставили Дубровачкој Републици сва њена автономна права; обавезали су је једино да плаћа годишње 500 дуката "у знак подложности и признавања". Годишње обавезе плаћања Дубровчана српском краљу (2.500 перпера) и босанском бану (500 перпера) имало су отад да се упућују мађарском двору, да не би био доведен у питање суверени положај мађарског краља као врховног господара Дубровника. Мала република наставила је, међутим, да исплаћује и даље своје обавезе према Босни и Србији, истина с нешто покушавања првих година да им избегне, осетивши мудро, да би у противном случају били тешко погођени њезини трговачки интереси. На дубровачким бедемима и лађама имала се од 1358. год вити мађарска застава. Дубровник је, даље, примио обавезу, да својом флотом помаже мађарске акције. У својој повељи од 27. маја 1358., којом је све то утврђено, краљ Лајош је обрекао Дубровнику, да ће га бранити од свих нападаја и уступио им је, додуше само тим писменим актом, област од Курила до Стона. Занимљива и за Републику од нарочитог значаја беше краљева дозвола, да Дубровчани могу несметано трговати са Србијом или Млецима чак и онда, кад се те државе налазе у спору са Мађарима. Ова промена врховне власти донела је и извесне промене у унутрашњем уређењу Дубровника. Место млетачких племића кнежева сад долазе ректори из круга домаће властеле, чија власт траје само месец дана. Разлог те промене није тешко погодити. Дубровачка властела имала је чешће сукоба с кнезовима из Млетака, који су понекад злоупотребљавали своју власт или хтели да је сувише искористе; и у самим Млецима дуждевска самовоља доводила је понекад до сукоба и потребе, да им се рад ограничава разним мерама. У Дубровнику се дуждевски систем свесно заменио сенатском републиком, у којој је чисто аристократски карактер власти очуван све до њеног слома.
Кад је тако, са потпуним успехом, завршио рат с Млецима, краљ Лајош одлучи, да се обрачуна и са Србијом. Свакако је био обавештен о Урошевим тешкоћама у јужним областима и о бољим изгледима за обнову борбе него што су били они из 1355. год. Краљ Лајош је замишљао нападај против Срба у већем стилу: с копна и са мора. Краљ Лајош је желео да помоћу далматинске флоте сузбије и Србе са Приморја, као што је учинио и с Млечићима; изнуђено млетачко одрицање од свих поседа од Кварнера до Драча имало је да покаже мађарске тенденције и према Србима. Како Срби нису имали флоте, а како им Млечани нису смели помагати, чинило се на први поглед да ће њихово сузбијање ићи доста лако. Није се, међутим, узимала с мађарске стране довољно у обзир чињеница, да се сва залеђина приморских градова јужно од Дубровника налазила у српским рукама. Повод за нападај с копна, дала је Мађарима борба двојице српских великаша у северној Србији, чија нам имена нису позната. Кад је био притешњен од свог противника, један од те двојице, не могући добити помоћ од Уроша, обратио се Мађарима и тако изазвао њихово посредовање. У мају 1359. год. прешла је велика мађарска војска у Србију. Поражени у једној већој борби, Срби су се повлачили у своје планине носећи све што се могло и водећи са собом и стоку. Мађари су продрли у Србију "осам дана хода" од дунавске и савске линије, али вероватно не даље од рудничких планина или Западне Мораве. У тешко проходне српске планине нису се хтели упуштати, чак ни онда, кад је у лето стигао сам краљ Лајош с новим четама. Српски отпор из шумом обраслих предела, с много брда и увала, зауставио их је од брзих и смелих продирања у унутрашњост. С тога је читав тај поход завршен с релативно малим успесима: сем што је угрожени српски великаш признао врховну власт Мађара, краљ Лајош је као једину несумњиву добит имао осигурање поседа Мачве. Српска гранична линија остала је несумњиво северно од Рудника.
У подручју од Конавља па све до Подриња, с Требињем, Гацком и Полимљем, владао је сродник и пријатељ цара Уроша, кнез Војислав Војиновић. Овај је пажљиво пратио успехе Мађара у Далмацији знајући добро, да ће после Млечића доћи на ред Срби. Због тога, што је Дубровник признао врховну власт мађарску Срби су почели да зазиру и од свог старог приморског пријатеља и убрзо њихови одношаји не само да хладне него постају чак и непријатељски.
Чим су у јесен 1358. почела мађарска непријатељства против Србије, кнез Војислав тражи од Дубровника извесна обавештења о његову држању, нарочито с обзиром на Стон, који су они утврђивали. Дубровчани су на то забранили трговину с Војиславом, хотећи му на тај начин спречити снабдевање из Приморја, и дали су тако одговор, који је био врло близу објави непријатељстава. То, доиста, наскоро и започеше; да се убрзо, изгледа посредством жупана Санка Милтеновића, за извесно време смире. Али кад су Мађари 1359. године ударили поново на Србију и негде код Рудника потукли српску војску, у којој је вероватно суделовао кнез Војислав, Дубровчани упустише своје људе у Конавље и Требиње, и примише у свој град нека лица, која су пљачкала. На ту нелојалност кнез Војислав није ипак одговорио одмах непријатељством, него је најпре тражио накнаду и предају криваца. Кад Дубровчани, уздајући се у мађарску победу, почеше одговарати превртљиво, крену Војислав на њих своје људе и оплени Реку, Рожат и Шумет; заплени један дубровачки караван и сам лично крену у близину Дубровника. Претио је отворено, да хоће да поврати поново Стон хумској држави и да и иначе напакости Дубровнику као клетвенику Мађарске.
Преплашена том Војислављевом одлучношћу Дубровачка Република покуша, да кнеза некако смири, али се у исти мах обраћала на све стране за помоћ и заштиту. Мађарском краљу писали су, да је нападај дошао по наредби српског цара и да је у вези са последњим ратовањем; они би, према том, били жртва своје верности према мађарској круни. Али су се Дубровчани могли брзо уверити, да ће се тешко ради тог пограничног спора кренути у њихову помоћ краљ или неко други или да би требало врло дугих преговора па да то учине. Њихова трговина, међутим, којој је пут ишао понајвише баш преко Војновићева подручја, страдала је осетно и ради тога, што каравани нису смели да иду или што су, кад би ишли, били предусретани и пљачкани. Дајући вољу за невољу они нађоше, да је ипак најбољи начин, да се нагоде са кнезом и кад је тај пристао да се мири, тражећи 4.000 перпера оштете, они склопише с њим мир око 25. августа исте године.
Али ни овај склопљени мир није био дуга века. Дубровчани су још тада осећали, да је, и поред створеног споразума, остала међу њима јака тражина неповерења. И то их осећање није преварило. Удовица цара Душана обратила се почетком 1360. год. у Дубровник са захтевом, да јој се врате или исплате неке драгоцености, које је републичин човек, Мароје Гучетић, царев протевестијар пре Душанове смрти, наводно однео са царева двора. Република се бранила тим, да то тражење није оправдано; доказујући, на основу царева опросног писма, да је Мароје прав. Одбијена тако са својим тражењем царица мати се обратила кнезу Војиславу, да он или уреди ствар или казни Дубровчане. Овај се одмах одазвао позиву и упутио је у Дубровник врло оштру поруку. Забринута, Република је одмах, око 10. фебруара, упутила мађарском краљу једно писмо, у ком се потужила на Војислава, који "као вук насрће хотећи да прождере јањце", молећи свог заштитника, да им отклони опасност. У исто време, они су употребили сву своју слаткоречивост, да се објасне са српским двором и кнезом Војиславом. Нарочито су искористили свадбу младог цара Уроша, у лето 1360. да честитајући весеље увере двор о својој искреној доброј вољи и да израде у Сеници 29. септембра, широке повластице за своју трговину по читаву подручју српске царевине, – па према томе и у области кнеза Војислава, која је у царевој повељи нарочито поменута, мимо дотадашњи обичај.
Цар Урош је узео за жену Ану, кћер влашког кнеза Александра. Једна сестра нове царице била је удата за сина бугарског цара Александра, а видинског господара Страцимира, братића царице мајке Урошеве. С тога је сасвим оправдано Јиричеково мишљење, да је царица мајка била посредник у тој женидби, појачавајући тако везе немањићске династије са својим родом.
Чим је прошла царева свадба кнез Војислав је нашао нови повод за распру с Дубровчанима. Крајем новембра 1360. он је тражио од њих ништа друго него отступање једног дела њихове земље, вероватно или Стона или Жрновничке Жупе коју они држаху "под закуп" још од давних времена. Дубровчани су се бранили тим, да је земља у ствари њихова; да имају за то и потврде српских владара и да они у њој раде већ неколико добрих десетина година.
Не добивши од Републике повољан одговор, кнез нареди свом намеснику у Требињу и Конављу, Милману, да почне непријатељства. Милман поступи по наредби; удари у првој половини јануара 1361. на Жрновничку Жупу и много је оштети. Видевши сву озбиљност положаја Дубровчани се на све стране стадоше спремати на отпор. Цар Урош је поновио у Дубровнику мајчин захтев од прошле године и, кад га они поново не хтеше испунити, он одобри Војислављев борбени став. Кнежева војска, жарећи и палећи, стигла је све до близу градских врата самог Дубровника. Разјарени, Дубровчани уценише главу Војислављеву са 10.000 перпера, а обећали су убици још и дубровачко грађанство и камену кућу у граду. Ко убије кога кнежева сина добиће 1.000 перпера, а ко му донесе главу у Дубровник још хиљаду више. Ретко је кад Република са толико беса и страсти устала против кога од својих противника и желела, да му до краја ископа кућу и траг. На страну Дубровчана ступише, против свог владара и против Војиновића, зетска властела Балшићи, вероватно из жеље да се докопају Котора.
Око средине августа 1361. год. кнез Војислав је напустио опсаду Дубровника, опустивши и опет пред полазак његово подручје. Али тим није прекинуо и ратовање или, боље рећи, четовање по њиховој држави. Дубровчани, место да одахну после његова одласка, доспеше у једну другу незгоду. Њихова оштра блокада против Котора и њихово сметање слободне трговине са поданицима цара Уроша доведе их у сукоб са Млечанима који су чували своје трговачке интересе. Ражљућени дубровачким поступком против својих лађа, Млечани позатвараше дубровачке трговце у свом граду. Сва посредовања дубровачка и дубровачких пријатеља остадоше безуспешна. У неприлици Дубровачка Република куша после тога да се мири са Војиславом, али он поставља врло тешке услове. Видевши да продужавање ратовања доноси за њих све нове штете и заплете, а да им нико од суседа неће да пружи стварну војничку помоћ против кнеза, Дубровчани се најзад обратише цару Урошу. Цар је показао много добре воље, да се рат докрајчи и вршио је у том правцу известан притисак на Војислава. 22. августа 1362. потписана је најзад у Оногошту мировна повеља, која је пребила штете и вратила Републику у ранију милост Царства.
Српска властела осећала је све више, да способности младог цара не одговарају нимало ни тешком положају, који је заузимао, ни опасним временима, у којима је живео. Најстарији српски летописи, настали наскоро иза маричке битке, оптужују Уроша, да је око себе купио младе врснике, одбијајући савете старих. Другим речима, отуђивао је од себе творце Душанове Србије и људе са државничким искуством. Властела сама, осећајући слабост централне власти, почела је све више да граби власт за себе. У појединим областима, као Балшићи у Зети већ 1361. год., они се понашају готово као самостална господа и у тој тежњи изазивају постепено, ипак доста нагло комадање Душанове Царевине.
После Симеонова одметништва на крајњем југу и оног непознатог властелина на крајњем северу, почињу одметања и у самој унутрашњости Царевине. Од старих српских области прва се одвојила од заједнице Зета, под Балшићима. Зета је била одавно најбунтовнија наша област, још и сад, средином XIV века, са мешаним становништвом и увек готова и на неке протесте. Сва принчевска одметања српска у првој половини XIV века потицала су из те области; један зетски устанак избио је одмах по Душанову ступању на престо. Најмоћнија породица Зете у ово време беху Балшићи, чије је порекло, судећи по презимену, романско, односно влашко. Није познато који је догађај избацио ову породицу на површину; мисли се само, да су се истакли у последњем рату против Симеона, и то у борбама око Скадра. Њих су била, како у народној причи, три брата: Страцимир, Ђурађ и Балша, а имали су градове Бар и Будву, а може бити и Скадар. За време непријатељства између Дубровника и Србије они воде своју посебну политику, против оне коју заступа цар и њихов сусед кнез Војиновић. Кад је склопљен мир у Оногошту, они настављају рат на своју руку без обзира на то, што се цар лично заложио да дође до мира. У тој чињеници најбољи је доказ, колико је царев ауторитет пао, кад се очевидно против његове воље смело тако поступати. Њихову насртљивост осетили су убрзо сви суседи. У лето 1362. били су у борбама с Улцињанима вероватно с тога, што су хтели да их покоре, иако је град био својина царице мајке. Пошто је престала опасна куга, од које је међу другима умро кнез Војислав, Балшићи год. 1364. долазе у сукоб са новим албанским династом, Карлом Топијом, који се јавља као "кнез Арбаније". У том сукобу Ђура Балшић допада ропства и Дубровчани се у октобру те године заузимају за њ да буде ослобођен. Њиховим посредовањем дошло је до мира у лето 1366., који је био кратка века. Већ у јануару 1368. налазе се опет Балшићи на Мати, у походу на Карла.
Уз цара Уроша нарочито се подиже Вукашин Мрњавчевић са братом Угљешом. Порекло њихове породице, које се веже за више места и области, није сигурно познато, али би се могло мислити да је однекуд из западних страна, из хумске или зетске земље. У Требињу се око 1280. год. помиње неки Мрњан, казнац краљице Јелене. У истом месту налазио се као Душанов намесник 1346. год. неки властелин Угљеша, можда млађи син Мрњанов. Душан је, како знамо, у јужним областима волео да има као више чиновника поуздану српску властелу, стога је, можда, вредније чланове Мрњанове породице из требињског краја преместио на југ. Вукашин се први пут спомиње 1350. год. као жупан прилепског краја, где је учврстио своју породичну власт. Народно предање казује за њ, да је био жура и с тога по спољашњости неугледан. На фресци у манастиру Псачи цар Урош је читавом главом већи од њега, и развијенији. Вукашинов лик није ту нимало симпатичан; израз његових малих очију има нечег лукавог и продирног. Најстарији Вукашинов син Марко, најпопуларнији јунак народне епске поезије свих Јужних Словена, јавља се први пут 1361. год. као посланик цара Уроша у Дубровнику за време рата са кнезом Војиславом. Значи, дакле, да је породица уживала поверење оба цара, и Душана и Уроша. Народно предање говори, да је Марко био писар на Душанову двору, а за Вукашина тврди и оно, као и најпоузданији историски извори, да је био чак венчани кум Урошев.
О Вукашину нема неког нарочитог помена све до 1365. год. Тешко би било рећи да он, који је несумњиво био човек јаче воље и вредности, није за то време ничим скретао пажњу на себе, али ми само не знамо у ком је правцу то било. Не знамо, исто тако, ни кад он узима у Царевини главну улогу, ни зашто, ни како. По свој прилици он се издиже нарочито не толико после смрти цару оданог Војислава Војиновића (+1363.), чија се област налазила далеко на западу, него више после смрти деспота Дејана, царског зета, и деспота Оливера, чији је углед у Маћедонији био веома велики. За њихова живота, чини нам се, Вукашиново се дизање не би могло извести без тежих потреса. Велика је штета, што ништа не знамо ни о том како је завршио свој живот деспот Оливер и зашто његову област не наслеђују његови синови, него синови деспота Дејана, Јован Драгаш и Константин. Да је ту било неког метежа и поремећаја може се узети као сигурно, али се не може рећи у коликој су се мери они развили и какве су им све биле последице.
Српске великаше на југу шездесетих година XIV века није сасвим приближила ни турска опасност, која је из дана у дан постојала већа. Год. 1361. пала је Димотика, а 1363. год. Адријанопољ, у који Турци преносе своју престоницу. Већ 1366. год. држе Турци целу родопску област. Емир Мурат (1362-1389.), који је наследио свог од куге умрлог оца Оркана, беше један од најсилнијих турских владара, одлучан у намери да турску власт учврсти у Европи. "Чинило се да је презирао лаке победе", пише за њ Х. Ганем, "и да је волео срести опасност с озбиљношћу јунака, слажући триумфе на триумфе и учврстивши их на крају својом крвљу". Видећи ту опасност од Турака византиски цар Јован покуша да ступи у везе са Србима. Он упути, у лето 1364., у Сер, царици монахињи, патријарха Калиста, да нађе базу за споразум и заједничку делатност према Турцима. Царица је била склона за споразум. Али, усред преговора патријарх се разболи и умре у Серу, где би и сахрањен. Цар Јован је покушао заинтересовати за судбину Балкана и западне силе. У зиму 1365. он је лично кренуо у Мађарску, не би ли задобио њеног борбеног краља, Лајоша Великог, за рат против Турака. Нешто одзива он је нашао и на мађарском двору и на западу, где је гроф Амадеј Савојски, синовац царице Ане, организовао неку врсту крсташке, али невелике, експедиције. Али та се експедиција, у споразуму с кратковидом политиком Цариграда, обрнула колико против Турака толико и против Бугара, што је само унело нову злу крв и неповерење међу већ и иначе прилично завађене балканске народе и државе.
Биће да су све те прилике у непосредном суседству Србије дале подстрека властољубивом Вукашину, да узме власт у своје руке. Личне амбиције могао је правдати државном потребом. Ма колико осион, изгледа ипак да није био без извесних обзира. Упада у очи, да он није узео царску титулу, него титулу краља; ону, коју је Урош носио за живота Душанова. У Дубровник, новембра 1366. год., долазе заједно по светодимитарски доходак посланици и Урошеви и Вукашинови. У Псачи су на фресци израђени заједно, као владари, и Урош и Вукашин. Могло би се, дакле, мислити, да је могла бити нека двојна влада, као донекле мало раније у Византији, кад су заједно владали цар Јован и Кантакузен. Али против таквог схватања говоре извесни наши извори, писани седамдесетих година XIV века. Старији летописи бележе изрично, да је Вукашин "сринуо" цара с престола и сам узео власт, да је Урош "многа озлобљења и муке и невоље претрпео". У биографији патријарха Саве казује анонимни писац, како је Урош "беду примио велику од своје властеле", а како се Вукашин "дрзнуо на краљевство". Урошу је, доиста, остала готово сама титула; стварне власти није имао никакве.
Вукашин се прогласио за краља крајем 1365. год. Његов пример деловао је заразно и изазвао прохтеве и свих других; од 1365. Србија, и поред очигледне опасности од Турака почиње да се расипа. Вукашин је скупио под својом влашћу у главном Стару Србију и северну и западну Македонију, с градовима Призреном, Скопљем, Прилепом и Охридом. Он сам казује, да је "господин земљи српској и Грком и западним странам". У својим повељама он нигде, ни једном речју, не помиње свој однос према цару, а у целом свом раду он се понаша као потпуно самосталан владалац. Његов брат Угљеша проглашава се деспотом у области грчке Маћедоније, која је почињала испод Прилепа и обухватала драмску и серску област. Не зна се кад је узео за жену благородну госпођу Јефимију, жену изванредно лепог уметничког осећања, која је имала приметан књижевни дар (н. пр. запис на иконици за умрлог сина, везена похвала кнезу Лазару) а била врло добра везиља (нарочито јој је леп рад плаштаница, данас у манастиру Путни, рађена заједно с неком, ближе непознатом, базилисом Еупраксијом). Она је била кћи ћесара Војихне, Душанова намесника у драмској области. Угљеша је, вероватно, добио тај крај иза тастове смрти, а своје поседе раширио је делимично и на рачун цареве мајке, од које је узео и Сер, и то, по свој прилици, пре извесним притиском, ако не већ силом, него добровољним уступањем.
Свој положај Вукашин се трудио да учврсти породичним везама. За једног од својих синова, Марка или Андрију, хтео је добити једну девојку из породице хрватских Шубића, орођених с царем Душаном, која је у то време живела на сродничком двору бана Твртка. Тај брак спречио је папа, који није дозвољавао да једна католичка принцеза пође за "шизматика". Не знамо кад се Марко венчао са Јеленом, кћерком на југу моћног војводе Хлапена. Своју кћер Оливеру удао је Вукашин за Ђуру Балшића. По некој ближе непознатој вези био је краљев сродник и угледни охридски властелин, Остоја Рајаковић (+1379.). Захваљујући својој енергији, а донекле и тим везама, краљ Вукашин је постао апсолутно признати господар целе Маћедоније.
Од узурпација не оста поштеђена ни северна Србија. У њој се по својој безобзирности и самовољи највише истицао млади, тек двадесетогодишњи жупан Никола Алтомановић (рођен 1348. год.), синовац кнеза Војислава Војиновића, по свој прилици најпре господар краја око Рудника. Од лета 1367. он је нападао своју стрину Гојиславу, удовицу Војислављеву, и до краја октобра 1368. успео је да је потисне из целе њене области и да постане моћан господар од Рудника до Требиња и мора. У исто време жупан Никола је хтео да искористи и метеже у Босни и помагао је одметање извесних људи бана Твртка, као на пример хумског господара Санка Милтеновића, а вероватно се хтео и осветити Твртку, јер је овај био у везама и помагао Гојиславу. Дубровачка Република није била нимало задовољна новим суседом и утицала је са своје стране на његове нове пријатеље, као на жупана Санка, да се окане веза са њим. У том није одмах успела, јер се против Твртка борио и његов млађи брат Вук, кога је жупан Никола исто тако потстицао и помагао. Сукоби у источној Босни и хумском требињском крају извргли су се у прави рат. Против жупана Николе ратовали су и Дубровник и бан Твртко, али без много успеха. Бан је, истина, скршио своје противнике у Босни, натерао је на покорност и Санка, али самог жупана Николу није могао да савлада. У лето 1370. год. дошло је до мира између бана Твртка и жупана Николе, али тај мир није обухватио и Дубровачку Републику, иако се Твртко трудио да јој помогне и у том правцу.
Бујан и плаховит, жупан Никола се све више истицао као прави владар. Од Дубровачке Републике тражио је, да се њему исплаћује чак светодимитарски доходак, који се плаћао само владарима у Србији. Значи, да није водио рачуна ни о цару Урошу ни о краљу Вукашину. Одбијање Дубровчана да то учине дало му је повода, после склопљеног мира са Твртком, да појача непријатељства против њих и да им у јесен 1370. год. нанесе осетне штете. Кад су се Дубровчани, у невољи, обратили за помоћ краљу Лајошу, овај је наредио да се утиче на жупана, али је мачвански бан Никола Горјански, пријатељ Алтомановићев, то посредовање извео само речима.
Источни сусед Алтомановићев у северној Србији био је кнез Лазар Хребељановић. Отац Лазарев, Прибац, био је једно време логофет цара Душана, а и сам Лазар провео је више година у дворској служби обојице српских царева. Око год. 1353. оженио се Милицом, кћерком кнеза Вратка, потомка Вукана Немањића, па је тако ступио и посредно у везе са владалачком кућом. Његов сродник беше челник Муса, господар од 1363. год. Брвеника и његове жупе. Он је имао за жену сестру кнеза Лазара, од које је добио сина, у народној поезији познатог Стевана Мусића. Ни кнез Лазар није могао остати у пријатељству с Алтомановићем. Зашто су дошли у сукоб није поближе познато, али главна се борба између њих водила око важног Рудника. Тај град отео је кнез Лазар од жупана Николе крајем 1370. год., за време ових његових заплета на југу.
Против жупана Николе спремао се у пролеће 1371. год. опасан савез. Сви његови суседи имали су досад с њим сукоба изузимајући једино Бранковиће с Косова, од којих је била његова мајка. Није довољно јасно, ко је све утицао да се на њега дигао сам краљ Вукашин, поред Дубровчана и Балшића. Вероватно је Вукашин у младом жупану, који тражи за себе владарске дохотке, гледао супарника, који му је, већ због своје велике области и снаге, могао постати опасан. Можда је жупан предузимао штогод и против Балшића, са којима се његова област граничила у дугој линији. Око 20. јуна стигао је краљ Вукашин са сином Марком и војском под Скадар, одакле се спремао, с Балшићима заједно, да крене према Оногошту, у сусрет Алтомановићу. Дубровачка Република била је спремна, да на својим лађама пребаци један део војске у Алтомановићево подручје, у Конавље, да га нападне – са те стране. Али управо у време кад је требала да отпочне та офанзива, која је могла да буде кобна по Алтомановића, стигоше краљу Вукашину гласови о великој турској опасности с југа, и он мораде на брзу руку враћати војску и кренути и сам натраг, у источну Маћедонију.
Краљ Вукашин је, колико се по његовим поступцима даде судити, био војничка природа и човек без много обзира, док је његов брат Угљеша имао интелектуалног интереса и показивао извесних дипломатских способности. Познат је нарочито као помагач манастира. У Светој Гори, куда је и лично одлазио, он је обновио манастир Симопетру и обилато помагао Хиландар, у коме су били сахрањени његов таст ћесар Војихна и његов мали син Угљеша. Познат је и као помагач Арханђелова Манастира код Габрова. Настављајући везе које беше почео 1364. год. васељенски сабор у Серу, он живо ради да измири обе цркве, српску и грчку, и да оствари политички савез са Византијом. У том послу помаже га охридски архиепископ Григорије, као и друга свештена лица, која су тешко осећала цариградско проклетство. Угљеша се није устручавао да Душаново проглашење царства и патријаршије призна као неканонично налазећи да нема нарочите потребе бранити установу царства које се и онако срозава. У осталом, и неки савремени српски духовни кругови мислили су као и он. Настављач житија архиепископа Данила пише, како је цар Душан поменуто проглашење извео "како не подоба", а "не по закону ни са благословом цариградског патријарха, како треба". Угљешина помирљивост била је израз несумњиве политичке потребе. Он је јасно видео све веће јачање Турака и све непосреднију опасност од њих. Од српских династа он им је први био на ударцу. Али његова помирљивост тумачена је у Цариграду не толико као политичка мудрост колико као нарочита слабост и с тога су преговори о измирењу ишли врло споро; Грци су, на име, мислили да могу постављати услове и теже врсте. Тек у мају 1371. дошло је до коначног објашњења. Васпостављено је јединство између обе цркве, на штету, наравно, пећске патријаршије; али тај споразум није обавезивао све Србе него само поданике Угљешине, а сем тога био је и сувише припреман. После четири месеца нестало је и Угљеше и његова дела; остало је само уверење, да ствари треба довести у ред.
Још се не може са поузданошћу утврдити како је дошло до српског похода против Турака у јесен 1371. год. Да се тај поход није спремао из раније најбољи је доказ у том, што је краљ Вукашин са сином Марком, јуна месеца, дошао с војском под Скадар, да одатле, с другим савезницима, делује против Николе Алтомановића. Ма како кратак тај би поход, с повратком у Маћедонију, имао трајати најмање до краја лета. Али, с друге стране, један наш писар из тог времена, монах Исаија, пише изрично, да су Вукашин и Угљеша кренули "на изгнање Турака". Да је офанзива предузета од Срба види се јасно и по том, што је бојиште било ван српске границе. Највероватнија ће бити претпоставка, да је деспот Угљеша био обавештен о неким дотле ненаданим турским припремама или о некој веома повољној прилици за нападај, па да се решио да Срби њих предухитре или да искористе прилику. Тако се може објаснити нагли Вукашинов повратак и српска офанзива. Изгледа да је Угљеша хтео да напане Турке у самом Једрену, за време отсутсва цара Мурата у Малој Азији. Срби су доиста продрли до близу Једрена, у шумовити крај Чрномена (сада Чирмена), на Марици. Али ту их 26. септембра 1371. снађе страховит пораз. Он је дошао као последица једног ноћног препада, у коме су Срби потпуно изгубили главу. Српски калуђерски летописци приказују то као божију казну за поступак Мрњавчевића према цару Урошу; нарочито истичу да се чак нису могла наћи ни мртва тела Вукашинова и Угљешина. Српска погибија била је, доиста страховита, најбезглавија у целој нашој прошлости. Запамћена је добро и у народном предању тога краја и у народној епској поезији. Место борбе и данас се зове Срб-синдиги, т. ј. српска погибија; а у народној фразеологији узречица "однела га мутна Марица" потсећа на ту кобну борбу, кад је та река
Ударила мутна и крвава,
Па проноси коње и калпаке,
Испред подне рањене јунаке.
Битка на Марици је један од најсудбоноснијих догађаја не само у хисторији српског народа, него и целог Балкана уопште. Ако и случајан српски је пораз био потпун; што га Турци нису одмах искористили у већој мери то је за то, што им се добар део војске није налазио у Европи и што и сами нису били потпуно свесни коликог је обима била ова њихова победа. У Маћедонији није било никог ко би могао задржати с успехом њихов већи налет; сви су били под утиском страшне погибије, која је снашла главног господара земље и најачег међу свима. У маричкој битки турска сила је сломила најопаснијег војничког противника на Балкану; у Тракији и Маћедонији она је после тога неоспорно главни чинилац. Пут за даља освајања био је отворен све до Мораве на северу и Неретве на западу. Србија је овим ударцем одједном сурвана у ред држава другог и трећег реда, којој је после тога не само недостајала снага недавног Душановог времена, него и вера у њу. Одмах иза овога делови дојучерашње царевине морају да траже наслона код туђих држава и примају на себе вазалске обавезе. Друге, оне у Маћедонији, постају турски подложници. Од те године почињу Турци да шире своју власт над Јужним Словенима.
Брзо развијена Душанова држава брзо је и пропала. Петнаест година требало је њему да од младог зетског краља постане моћни цар, 1331-1346., а тачно петнаест година требало је од његове смрти па до маричке катастрофе, 1355-1371. Разбијена у неколико малих области, нејаких по властитој снази не само за дела већег обима него и за успешан отпор против силног турског завојевача, Србија се држала у тешком напору још једно столеће, а извесне њене земље и нешто мало дуже: али, не више као држава смелих планова за будућност, него као болесник који се грчевито хватао да очува живот.
Српски пораз искористише први Грци и још у новембру исте године њихова је војска ушла у Сер. Акцијом је управљао солунски намесник Манојло Палеолог, доцнији цар. Где се склонила Угљешина удовица у први мах није познато. Поуздано је, да се тад покалуђерила (отад носи име Јефимија) и да је крај живота провела са кнегињом Милицом. Сахрањена је у манастиру Љубостињи.
Наскоро иза битке на Марици, 4. децембра 1371. умро је и цар Урош. Доцнија причања, настала можебити у вези са у нас познатим и популарним причањима из романа о Тристану, казивала су, да је краљ Вукашин лишио цара не само престола него и живота. А убио га је, говорила су најраспрострањенија причања и народне песме, у лову, на води, кад се цар сагао да се освежи. Наша црква је, на основу тог предања, огласила Уроша за мученика и узела га у серију својих светитеља. Његово тело, обретено тек 1584. год. у запустелом манастиру код Шареника, налази се данас у манастиру Јаску, у Срему. С њим је изумрла мушка линија српских Немањића. Симеонова лоза држала се још неко време у Тесалији. Симеонов син, "цар" Јован Урош, сматрао се више Палеологом него Немањићем и био је чиста калуђерска природа. Одрекао се власти већ 1381. год. и примио монашки чин; потпуно повучен, предан књизи и молитви, умро је као монах Јоасаф 1423. год. Најстарији српски Копорински Летопис говори са симпатијом о овој грани српске династије, налазећи како је она "ради наших грехова" лишена свог отачества. С Јоасифовом смрћу нестало је и ње.
Година 1371. претставља једну од најсудбоноснијих у историји Србије и Балкана. Смрт тројице владара цара Уроша, бугарског цара Јована Александра и краља Вукашина и страховита српска погибија на Марици чинили би и иначе важне датуме, али у овом стицају прилика они наговештавају кобни обрт среће хришћанских балканских држава.
У лето 1353. умро је босански бан Стеван II Котроманић без мушке деце. Наследио га је с тога брат кнез Владислав, односно Владислављев старији син, тек петнаестогодишњи Твртко. Али кнез Владислав није дуго наџивео брата; у једној повељи из 1354. год. место њега издају потврду неких властеоских повластица млади Твртко и мајка му Јелена.
Кнез Владислав имао је довољно ауторитета, да после братове смрти узме власт; али кад је остала његова удовица сама, са два малолетна сина, њен је положај био много тежи. Она мора да против домаћих незадовољника тражи наслона код Мађара и ради тога путује на двор краља Лајоша. Шта је том приликом свршила код Лајоша не зна се поуздано, али сигурно биће да није била напуштена. Свакако, са појачаним ауторитетом, она је, одмах по повратку, још 1354. год. сазвала у Милама збор све Босне и успела је да на њему придобије за свог сина и династију најугледније великаше земље. Да је један део властеле требало задобијати поклонима и повластицама показује пример повеље дате кнезу Влатку Вукославићу. Њему се заклела банова мајка и сам бан са дванаест најугледнијих кнезова и великодостојника, да ће му остати сва имања и права, која је био добио од бана Стевана; да му неће судити бан чак ни онда кад би "допао које кривине или невере" док не дође кући, у Кључ, и док му не би судио збор све земаљске господе какав се и тада састао. О том, да је у Босни 1354. год. било извесних нереда знамо поуздано из закључака трогирске општине. Забринути због њих и нереда у суседној Хрватској решили су Трогирани да се обрати пажња на њихова градска утврђења, очевидно само с тога да им се не би десило какво непријатно изненађење. У чему су се састојали ти босански нереди не знамо поуздано, као ни њихов развој. Узрок за њих била је, највероватније, тежња властеле да се искористи смрт бана Стевана и кнеза Владислава и младост новог бана. Није немогуће, да је она напред поменута повеља кнеза Влатка акт измирења између њега и банске породице.
Наскоро после тога Твртко са мајком улази у активну политику у Далмацији. Сестра цара Душана Јелена, удовица Младена Шубића, почела је од септембра 1355. преговоре са Млетачком Републиком, да им, угрожена од Мађара, уступи своје градове Клис и Скрадин. Мађарски краљ Лајош употребио је против тога Твртка и његову мајку, која је била из Шубићеве породице и имала утицаја и у својој родбини и у осталој Далмацији. У те се борбе уплео и цар Душан помажући своју сестру. Он је чак упутио у њене градове и једно своје помоћно војничко одељење. У Скрадину, где је грађанство непријатељски дочекало српску војску, придружили су се Србима и Млечани. Њима је српски заповедник, Ђураш Илић, по ранијој наредби царевој, и предао град, одмах на почетку 1356. год. Клис су, међутим, марта месеца заузели Мађари, пошто су српску посаду били потпуно затворили у тешко приступачном граду. Твртко и његова мајка радили су за Мађаре и имали су несумњивих успеха придобивши неколика града. Али кад је 1356. год. дошло до велике борбе између Млечана и Мађара за посед Далмације бан Твртко не изгледа да је био много активан. О његовом учешћу нема никаква нарочитог помена. Напротив. Има несумњивих доказа да је још крајем те и почетком идуће године дошло до отворених несугласица између њега и краља Лајоша. Известан део босанских великаша одмеће се од Твртка и прилази Лајошу, а на босанско-мађарској граници долази до борби, за које Мађари приписују иницијативу самом Твртку. Да се односи погоршавају допринео је знатно нови босански бискуп, Мађар Петар Сиклоши, који је био потврђен у фебруару 1356. Он је на своју нову дужност долазио с писмом папе Иноћентија VI, упућеним мађарским доминиканцима, у коме се позивало на крсташки рат против Босне и Србије. То писмо је било чист политички акт, стављен на расположење краљу Лајошу за његову намеравану офанзиву према Србији. Босна је у њ ушла узгред, по традицији, у колико Мађарима затреба да се тим позивом послуже против ње за своје интересе. Бан Твртко није био задовољан новим бискупом и потакао је Ивана, лектора босанске католичке цркве, да иступи против њега. Бискупу је, међутим, пала у руке преписка између бана и лектора, те он, убрзо, даде Ивана ухватити и затворити. Заплашен краљевим успесима против Млечана, а видећи да у земљи има противника и код властеле и код клира, Твртко одлучи да се измири са Лајошем. У лето, пре 17. јула 1357., дошло је до споразума. Твртко је морао уступити Мађарима западни део Хума до Неретве, да ови заокругле своје нове тековине у Далмацији. Твртко је, дакле место награде за своје раније помагање Мађара на тој страни морао да одвоји још и један део свог подручја, тобоже као мираз уз краљеву жену Јелисавету. Ми из тога закључујемо, да је до разлаза између Лајоша и Твртка дошло понајпре с тога, што је Твртко за своје услуге тражио неку награду у Далмацији, не гледајући радо сувише јако учвршћивање Мађара и на тој страни, дуж целе његове западне границе, кад их је већ као тешке суседе имао и на целој северној страни. Уговор је даље предвиђао, да Босна признаје врховну власт Мађарску, да помаже Мађаре у ратовима и да на краљеву двору, као нека врста талаца, стално живи или бан или његов млађи брат Вук.
Са Хумом заједно Твртко је уступио Мађарима и Завршје; односно признао је прилазак његових господара Хрватинића и Степанчића под мађарску заштиту. Према повељи Лајошевој од 27. маја 1358., којом је краљ примио под своју заштиту Дубровачку Републику, босански бан је имао бити и новчано оштећен. Иако га Лајош ту назива "својим верним" клетвеником, он ипак тражи да Република не плаћа Твртку него њему оних 500 перпера стонског дохотка, који су давани годишње. У исти мах краљ се обавезао и да ће бранити Републику од српског цара и босанског бана. Као краљев легат, који је имао да прими од Дубровника заклетву верности био је одређен босански бискуп Петар, "наш саветник", како вели у свом писму за њ сам Лајош.
Да односи између Твртка и Лајоша после тога нису могли остати много пријатељски разумљиво је само по себи. Твртко се понашао као увређен и трудио се да у Босни ојача свој положај помажући народни елеменат који је био антикатолички и антимађарски. То је дало повода Лајошу да оптужује Босну због јачања јеретизма у њој, и да 1363. год. крене две војске против ње. "Небројена множина јеретика", каже он у једној својој повељи, доводила је у опасност праву веру, и с тога их је требало искоренити. Једну војску водио је лично краљ Лајош. Она се кренула долином Врбаса, у жупу Пливу, и допрла до града Сокола, где је почела опседање прве недеље јула. Али је ту и застао. Твртков војвода Вукац Хрватинић са успехом се одупро краљу и одбранио град. Као награду за то Твртко му је поклонио читаву Пливу с тим градом. Отпор који је дат краљу мора да је био веома јак, пошто је Лајош брзо прекинуо даље ратовање. Већ 13. јула он се, на повлачењу, налазио крај Сане, а 19. јула стигао је у Вировитицу. Другу мађарску војску водио је острогонски надбискуп Никола. Она је ишла долином Босне и допрла до Сребреника, па је ту застала, као и она војска под Соколом. Под тим градом пало је много Мађара, а забележен је и губитак материала. Међу осталим стварима нестало је чак и краљевског печата, који је носио надбискуп као његов канцелар. Овај поход, који је по свој прилици почео нешто касније од првог, завршио се, исто са неуспехом, у септембру месецу. Победа Тврткова била је потпуна. Она је обратила на њ пажњу осталих суседа и дигла му је углед. Наредне године, 7. септембра 1364., он је с мајком и братом добио млетачко грађанство. Од ове победе Твртко нема више вазалског става, а и Млечани га зову босанским баном само "по божијој милости".
Али брзо после тог успеха Босна постаде поприште грађанског рата. Прави узрок његов још није сигурно утврђен, али је раздор почео из саме банове куће. Млађи брат његов Вук, можда заражен примерима из суседне Србије, а можда вођен и неким начелима и личним разлозима, одметнуо се од брата и са једним делом властеле дигао праву буну. Та побуна је избила после 4. фебруара 1366., али је пометња у земљи почела и раније. Дубровчани су се нарочито тужили како је у земљи нестало оне безбедности, на коју су раније њихови трговци били свикли, и да су на дневном реду грабежи и пљачке. Бунтовници су с почетка имали велике успехе. Банова мајка и бан Твртко бише протерани из земље, а за новог господара проглашен Вук. У невољи, Твртко се обратио мађарском краљу. Лајош се, мимо очекивања, одазвао, и са његовом помоћу Твртко се вратио у земљу. Све је ишло доста брзо. Већ 29. марта писао је о том свему Твртко у Млетке, а у писму се, према свом новом односу, потписао "бан босански по милости божијој и господара нашег краља Лудовика". Мађарски краљ помогао је Твртка по свој прилици с тога, што је хтео да очува ауторитет легитимности и што Вуков покрет није обећавао нарочите користи за Мађарску. Присталице Вукове биле су, на име, противници мађарског утицаја, а наилазили су на извесне потпоре и код Срба у Рашкој.
Твртку је требало дуго времена док је смирио земљу. Његове борбе с одметницима провлачиле су се све до 1369. год. У тим борбама он се показивао чврст и одлучан. Против њега била је створена врло моћна опозиција, у којој се налазио, међу другима и његов синовац Дабиша, војвода Пурћа, и мало касније и угледни хумски господар Санко Милтеновић. Одметнике је помагао Никола Алтомановић, који је и распиривао страсти. Он је лично највише утицао, да се Санко одметне. Борбе између Твртка и одметника трајале су најдуже на источној страни, дуж Алтомановићева подручја. Твртко је постепено рашчишћавао земљу и, најзад, притерао Вука да се потпуно повуче. Бежећи испред брата побеђени Вук се склонио на дубровачко земљиште. Уплашени Дубровник позвао је одмах у госте Твртка, да овај не би помислио како они у граду имају каквих веза са бунтовником, а у исто се време понудио и да посредује међу браћом. Твртко је био склон за споразум, и дошао је јуна 1367. у Дубровник, али се Вук бојао братове освете и уклонио се с њихова подручја. Најдуже је трајала банова борба са Санком. Дубровчани су цело време пријатељски опомињали Санка да се окани веза са Николом Алтомановићем. Али је овај остао упоран. Видео је пред собом Николине успехе и надао се његовој победи. Николи је, на име, после борбе од скоро годину и по дана, средином новембра 1368., коначно потиснуо своју стрину Гојиславу Војновићку и натерао је да се спасава на дубровачко тле. Бан Твртко, који је био на њеној страни, није могао да је одржи. Видећи то, Санко се решио да остане уз Николу. Твртко је онда, кад дубровачка посредовања нису успела, после доста чекања, напао Санка и потиснуо га. Овај се, као и толики други, спасао у Дубровник. Љут Твртко, каже дубровачка традиција, стигао је с војском до њихова града тражећи одметника, али га Дубровник није издао него је почео стара посредовања. У том је имао успеха, јер је Санко умро помирен са бившим господарем.
Овакво понашање Алтомановићево довело је до сукоба између њега и Твртка. Кад су непријатељства формално почела није познато, али су трајала доста дуго. Алтомановић, прек и безобзиран, био је у то исто време дошао у сукоб и са Дубровачком Републиком. Он је тражио ни мање ни више него да се њему плаћа светодимитарски доходак, који је припадао само краљу или после цару. То и извесни гранични спорови изазвали су сукобе. Бан Твртко нашао се, природно, на страни Дубровника. Међутим, кад је 1370. уговарао мир са Алтомановићем он није успео да њим обухвати и Дубровчане. Ови су с тога 1371. год. били присиљени да се против ужичког господара придруже коалицији Балшића и краља Вукашина. То што бан није успео да изради мир за Дубровчане говори уједно за то, да није био у положају победника, који би натурио своје услове, него да је по среди био неки споразум, у ком се, у даном моменту, постизавало само оно што се могло постићи. По свој прилици на обе стране призната су само стварна стања.
Жупан Никола Алтомановић озбиљно је рачунао са могућношћу, да сам дође на српски престо. После Вукашинове погибије он је од српских великаша био свакако најмоћнији. Његова област хватала је од Рудника до мора. Од кнеза Лазара био је свакако моћнији, јер му је крајем 1371. или почетком 1372. успео да преотме Рудник. С владарским амбицијама у вези биће Алтомановићева предусретљивост према папи и католичкој цркви и дозвола да се на његову подручју у Руднику, могу подићи два католичка манастира. Још више показује ту његову амбицију тежња, да се дочепа царског Призрена, који су после Вукашинове погибије били посели Балшићи. Николин покушај да се град отме препадом није имао среће.
Такве тежње и његова младићска силовитост створили су Алтомановићу непријатеље на све стране, у Босни, у Дубровнику, у Зети и у самој Србији. Главни супарник у Србији био му је кнез Лазар. Ожењен једном Немањићком, из линије Немањина сина Вукана, и Лазар је имао амбиција да преузме власт у Србији после Урошеве смрти. Немоћан да сам сузбије дринског господара он је почео да окупља савезнике. У првом реду помишљао је на бана Твртка, кога је Никола био злом задужио. Хтео је да се приближи и мађарском краљу. М. Орбини, који о односима између Алтомановића и кнеза Лазара зна доста ствари, казује да се Лазар обавезао краљу Лајошу на плаћање 10.000 фунти сребра и да му је обећао верну службу. Обавештен о Лазаревим корацима жупан Никола се уплашио и почео је и сам да тражи савезнике. Млетачка Република изишла му је на сусрет и, с намером да га добије као помагача против Мађара, посредовала је да дође до измирења између Николе и Балшића. Али ти преговори нису довели до неког конкретног резултата. Током 1373. год. Алтомановић је подлегао. Мађарски краљ одазвао се Лазаревом позиву и упутио Николу Горјанског са 1.000 копљаника, да се придружи босанској и Лазаревој војсци. Толикој сили Никола није могао одолети. Противници су га ухватили у Ужицу и предали на чување Стевану Мусићу. Овај је младог жупана дао ослепити. Изгледа да је после тога Алтомановићу дата нека мала област, у којој је живео. Неки жупан Никола – мисли се да је он – помиње се као жив још 1395. год.
Његове јужне области Требиње, Конавље и Драчевице посели су у јесен 1373. год. Балшићи, свакако после Николина слома. Том приликом свратио је Ђура Балшић у Дубровник, да направи срдачнијим везе са новим суседом. Остали делови Алтомановићеве државе бише подељени између Твртка и Лазара. Рудник и источни део жупанових земаља доби кнез Лазар; а западни, с Милешевом, Пријепољем, Оногоштем, Подрињем и Гацком доби Твртко. Тако босанска држава пређе старе границе Дрине и помери их све до иза Лима, обухвативши највећи део подручја старе Рашке.
У Твртка су се, за то време, зачели и јачали крупни планови. Мађарски краљ, Лајош Велики, беше у новембру 1370. год. постао и пољски краљ и тежиште своје политике беше од тада пренео с Балкана на северне границе своје краљевине. Заузет новим проблемима мађарско-пољске сарадње и, после, питањима Италије, своје анжујске отаџбине, он је показивао све мање интереса за балканске ствари или их је схваћао као питања споредније важности. Бистри бан Твртко осетио је то. Он је за ово време већ био сазрео човек, са довољно искуства и са сигурним судом о својој вредности. Његова политика добија очевидно шире концепције. Још раније, 1370., он је био ушао у везе са краљем Вукашином и хтео нешто да постигне брачном везом између своје Шубићеве родице и Вукашинова сина. После погибије Мрњавчевића и смрти цара Уроша у њега се јавила нова мисао. Он је непосредни потомак Немањића; његова рођена баба, баница Јелисавета, жена Стевана I Котроманића, била је кћи краља Драгутина. По женској крви он је, дакле Немањић; и зашто да он, несумњиво вреднији од свих осталих претендената, не седне на престо српске државе? Најопаснији такмац по снази, жупан Никола, бива срушен. Други такмац, кнез Лазар, није му се чинио тако опасан. Он је, пре свега, био слабији од њега. Тврткова земља била је скоро два пута већа од Лазареве. Друго, Лазарево легитимно право на наследство Немањића било је слабије од његова. Лазар је своје право могао имати само по жени, док је Твртко своје носио сам; осим тога, Твртково је по степену сродства било много ближе. Он је био унук једног краља, који је владао; док је књегиња Милица била праунука линије Вуканове, која је остала споредна.
Да је Твртко већ тада имао планова, који су ишли ван обима локалне босанске политике, види се понајбоље из његове женидбе, 1374. године. Његова жена била је Доротеја, кћи бугарског видинског цара Страцимира. Отац банове невесте беше 1365. год. савладан од Мађара и одведен са породицом у ропство, у један хрватски замак, у Босиљеву. Тада је, вероватно, бан Твртко први пут чуо за своју будућу жену. Кад су Бугари преотели од Мађара Видин, у друштву с влашким војводом Владиславом, враћен је Страцимир поново у своју земљу, око 1370. год.; и то су га вратили Мађари, да би помоћу његовом сузбијали трновског господара Јована Александра. Страцимир је прво време остао под врховном влашћу краља Лајоша. Он 1371. заузима Софију и почиње дугу и љуту борбу против цара Јована Шишмана, наследника Александрова. Без извора данас је тешко рећи, који су мотиви руководили Твртка у овој женидби – али једна идеја се намеће готово сама од себе. Један пријатељски фронт, који би обухватао Босну, Србију и Бугарску, као што је појава ове 1374. год., није обична и случајна ствар; а колико је био потребан у време, кад је с југа надирао један опасан непријатељ, душманин свих балканских народа, није нужно посебно истицати. Чак и у односу према Мађарима овај заједнички фронт могао је само бити од користи. И Страцимир и Лазар и Твртко били су вазали Мађара само из нужде; Страцимир и Твртко чак и присиљени. Уједињени јаком пријатељском везом они су могли и у том односу добити слободнији замах и по потреби једног дана, без много опасности, бити решени свих непријатних обавеза. Рад на што тешњем пријатељству између три слободне словенске државе могао је бити само од користи и Твртку би служило на част, ако је тако рано уочио ту потребу. Нема сумње, да је та женидба с кћерју једног цара требала Твртку и ради личног престижа. Орбини прича, да је Доротеја постала нека врста дворске даме (,damigella’) мађарске краљице и да је Твртко био упозорен на њу с те стране. Свадба је била у Босни или близу ње, у неком непознатом месту, где се налазила црква Св. Илије (можда Иљинци). Том приликом бан се већ био измирио са својим братом, који је, с мајком заједно, присуствовао свадби. Венчање је извршио бискуп Петар Сиклоши. Као награду за тај његов чин и за врло велику ревност, коју је показивао за цркву, Твртко је поклонио каптолу босанске епископије велики посед Јелшавицу, који се налазио близу њеног дубничког имања. Мало касније, ради својих заслуга за веру, 23. јануара 1376., Петар је постао надбискуп ђурски.
Сад је остајало Твртку, да уреди своје питање и у Србији. Један добар део старих рашких земаља, са неколико важних хисториских места, био је у његовој власти и он је као њихов господар имао још један разлог више, да се јави као српски претенденат. Кнез Лазар је његов савезник и мађарски вазал. У ствари човек уман и од реда, он није хтео да снагу расипа, него је свима средствима радио, да ојача свој положај пријатељством и споразумом са свима суседима. Ради тога сва његова акција иде за тим, да по могућности не отвара ниједно ново спорно питање. У осталом, он је имао доста муке док је, и то тек помоћу савезника, савладао Николу Алтомановића. Куд би сад да улази у борбу са човеком који би био још опаснији? Лазар је, нема сумње, имао владарских амбиција. Син Принца Хребељановића, дворског логофета цара Душана, сам васпитан у дворској служби код царева Душана и Уроша, ожењен Милицом, кћерју кнеза Вратка, из породице Немањића, он је те тежње и показивао. Полагао је на то да се сматра као легитимни пријемник владарских права и традиција Немањића, и деловао је, доиста, у том правцу. Међутим, знао је добро да законски на престо Немањића има више права Твртко него он. Твртко је био унук Јелисавете, кћери краља Драгутина; наследник, дакле, по непосредној линији и од лица, које је владало, док је Лазар изводио своје право по жени, која је потицала из споредне линије.
И код Лазара и код Твртка има потеза далековидније политике, која иде за тим да прибире и окупља снаге. Кнез Лазар је то нарочито постизавао помоћу родбинских веза. Читав низ српских великаша и суседа постали су његови зети. Челник Муса, чија се област налазила пре око Звечана, а после око Брвеника, узео је Лазареву сестру Драгињу. Моћни господар Косова, под чију ће власт пасти и оба царска града, Скопље и Призрен, један од старинских великаша Србије, Вук Бранковић венчао се са најстаријом Лазаревом ћерком Маром, за коју народно предање са разлогом каже, да је била веома поносна на тај брак. Умна и књижевно васпитана Јела удала се за Ђурђа Страцимировића Балшића. Друге две кћери удао је Лазар за суседе; једну за бугарскога цара Шишмана, а другу за Николу Гару (Гаревића, Горјанског) млађег, мађарског племића, који је знатно утицао на послове у јужним крајевима Угарске. "Лазар није био врховни господин српског кнежева", каже добро К. Јиричек, "него само старешина породичног савеза, чији чланови беху његови зетови Вук и Ђура".
Да докрајчи непријатељство које је постојало између српске и грчке цркве, које је настало поводом прогласа српске патријаршије, Лазар је решио да тражи измирење. Српски црквени кругови, под утиском распадања царства и маричке катастрофе, све су више дизали глас да бачено проклетство с грчке стране на цара и патријарха није било без дејства. Чули су се чак и гласови који су и осуђивали стварање царства на начин како је то Душан извео. У биографији патријарха Саве настављач житија архиепископа Данила каже чак изрично, како се цар "венчао на царство и изабрао себи патријарха Србина не по закону ни са благословом цариградског патријарха, како треба", него обилазним путем, с благословом трновског патријарха и охридског архиепископа. Светогорски учени старац Исаија, са бившим светогорским протом Теофаном и са Никодином Грчићем, за кога старо житије Исаијино каже да је био "силан у књигама", и са још два искусна монаха узеће на себе задатак да посредују. Успети није било тешко. Грцима није више претила никаква опасност од Срба; грчке области нису више биле у српским рукама и питање њихових цркава и црквених лица није се више постављало; а обојима је сад претила подједнака опасност од турских завојевача. С тога се до споразума дошло доста лако. Цариградски патријарх са синодом признао је српску патријаршију (дакле не онакву, каква је пре била с титулом патријарха "Србима и Грцима") и пристао је да скине клетву. Два грчка изасланика дошла су потом са српским преговарачима у Призрен, отслужили ту службу у цркви и извршили измирење. То је било 1375. год.
Између Твртка и Лазара није, дакле, било опасности од трвења. Твртко је међутим био борбенији. После слома Николе Алтомановића њему је сметао и некадашњи Николин савезник Ђуро Балшић. Он је, према једном казивању покушао да се споразуме и с њим и имао је састанак на неутралном дубровачком подручју, на острву Локруму. После неуспеха тог покушаја Твртко је помогао Балшићеве незадовољнике у областима Требиња и Конавља, које Ђура беше добио од Алтомановића, и они почетком 1377. год. дигоше устанак. Твртков човек Красоје имао је са Требињцима састанак у Дубровнику и тражио је да Република јемчи својим суседима за бана, али се ова тога бојала из страха од Ђуре. Твртко је потом посео те области обећавши њиховим становницима чување старих права. Изгледа да је Балшић покушао освету са упадом своје војске у области Гацка, али без већих последица.
После успеха постигнутих против Алтомановића и Балшића решио је Твртко да своје дело крунише и видно. У Милошеву, над гробом Св. Саве, вероватно на Митров-дан 1377., крунисао се Твртко за краља "Срблнємь и Боснě и Поморих и Западнимь Странамь". Крунисање није извршено у Жичи, по старој традицији Немањића, по свој прилици за то, што се она није налазила у Твртковој власти, али је Милешево, са гробом Св. Саве, чији је култ међу Србима био већ знатно развијен, и као задужбина Немањића изабрано намерно да се нагласи то везивање за старо наслеђе. Од тада, он се, по обичају српских владара, назива Стефан Твртко; на свој двор доводи посебног логофета из Рашке и с њим српске краљевске обичаје; од Дубровчана прима 2.000 перпера светодимитарског дохотка који су они дотле плаћали српским владарима.
В. Клајић је тврдио, да је краљ Твртко својим крунисањем "узвисио досадању бановину босанску на самосталну краљевину". Нама се то не чини вероватно. Ма колико да је мађарски краљ био заузет питањима северне политике, ипак не би бар без протеста, пристао, да се његов дојучерашњи вазал на тако прост начин реши својих обавеза према њему. Твртку, по нашем мишљењу, није ни требало, да једним актом против мађарског краља ствара себи дипломатске кризе и заплете. Он је, у ствари, био независан владар; водио своју политику и радио у земљи једино оно, што је он хтео. Формално признавање мађарске врховне власти уштеђивало му је непријатности с мађарског двора и давало му могућности, да неугрожаван с леђа слободно развија своју политичку активност на западном делу Балкана. Да краљевска титула не искључује признавање туђе врховне власти ствар је довољно позната. Српски краљ Урош Велики и краљ Драгутин признавали су врховну власт Мађара; а у Бугарској су чак "цареви", као некад Светослав, а сад Страцимир били вазали мађарске круне.
Краљ Твртко је од 1377-1390. год. постигао неколико веома лепих успеха и направио Босну најважнијом државом тога периода на Балканском Полуострву. Србија, Бугарска и Грчка стајале су непосредно пред измахнутим турским мачем и нису имале слободног замаха. Заштићени њима, Твртко са те стране задуго није имао веће опасности и с тога је могао, несметан, да иде за својим циљевима.
За време млетачко-ђеновешког рата, 1378-1381. год., Твртко је проширио свој утицај на југу. Као млетачки вазали, Дубровчани су се били много уплашили за своје поседе и тражили су помоћи на све стране. Краљ Твртко им је, у часу озбиљне опасности, послао своје људе да чувају Стон. Кад су Млечани средином августа 1378. узели Котор и његов крај Дубровчани су употребили сва средства на мађарском двору, да тог свог старог такмаца оштете и на неки начин излуче из конкуренције. Предузимали су и све друге мере против њега гонећи му лађе и људе и спречавајући му сваки промет и трговину. У невољи, Котор се обратио за заштиту краљу Твртку. Твртко је, заиста, покушао да посредује у Дубровнику, па кад његово залагање није успело он се отворено ставио на страну Которана. Ови су му, као цену за помоћ, понудили свој град и његову област. Али пре него што је Твртко морао предузети какву већу акцију дошло је до пораза млетачке флоте код Поле (7. маја 1379.) и до которске предаје мађарском краљу. Твртко после тога није могао предузети ништа, а да не дође у отворен сукоб са Лајошем. Једино је одлучно ставио до знања, да не би могао дозволити да Дубровчани, као евентуални мандатори мађарске круне, поседну которски град. А ови су то желели да постигну из много разлога, али првенствено с тога да би подредили једног опасног трговачког такмаца. Кад је Туринским миром 1381. год. Котор коначно припао Мађарима, Твртко није напустио свој план да га једног дана ипак добије, али се одлучио и на друге мере.
У њега је за то време потпуно сазрела мисао о стварању једне своје слободне луке. Дубровачко држање за време целе те кризе знатно је помогло, да он увиди, како је потребно да се Босна еманципује од дубровачког пристаништа. Котор је, у овај мах, изгледао изгубљен и сад је требало тражити нов излаз на море. Користи од тога биле би за Босну очевидне: њена би трговина процвала и ослободила би се дубровачких посредника; земља би, за сваки случај, имала слободну везу преко мора и у тешким временима не би морала тражити милост или добру вољу зависних дубровачких госпара; и најпосле Босна, као развијен организам, требала је своје морско пристаниште и из питања престижа. Место за своју нову луку краљ Твртко је изабрао у драчевичкој жупи, у заштићеном которском заливу, на северној страни Боке, где је он имао дугу своју обалу. У јесен 1381. год. његово бављење у Драчевици поспешило је одлуку и град је ускоро почео да се зида. У исто време, из трговачких, а вероватно и из политичких и стратешких разлога, Твртко је почео да подиже и град Брштаник код Почитеља. Тако су оба његова пута на море, и онај у долини Неретве и онај у Драчевици, имала да буду штићена градовима. У овом другом граду довршеном 1383., било је и мало краљево бродоградилиште.
У Дубровнику је та Тврткова одлука примљена с јеткошћу. Нови краљев град, у који ће бити упућена сва трговина Босне и Рашке, постаће несумњиво врло озбиљан конкуренат за малу републику. Њезино богатство, њезин трговачки значај и њезина, може се сублизу рећи, економска екзистенција зависили су понајвише од трговачких веза са балканским залеђем, а у првом реду од веза са Босном и Србијом. Није с тога никакво чудо, што је Дубровачка Република дала и осетити, да у тој намери Твртковој види очит акт непријатељства према себи. Ради тога одношаји између Твртка и Дубровачке Републике постају запети и без мало прелазе у непријатељства. Република се обратила чак и мађарском краљу са тужбом на Твртка, али се у Будиму, због пречих брига, на њу није много освртало.
У мостарском Бишћу, у благајском Подграђу, издао је 2. децембра 1382. краљ Твртко своју повељу о новом граду. Зазивајући св. Стевана, чијом благодати "сподоблнєнь бяхь вěньца и чьсти и ксνφетра царьска прьвяхь моихь родитель светяхь, господе срьбьске," и последујући "житих ихь и вěрě и правиломь царьскимь," он тај свој нови град назива именом светитељевим. Данас је тај исти град познат још увек под именом Нови, или Херцег Нови, Castelnuovo. У њему је краљ био одредио, да буде сланица и трг за продавање соли. На силне молбе Дубровчана, да их не упропашћава и да не пориче обећања и повластице старе господе рашке, његових претходника, краљ се ипак донекле смиловао и дао им је писмену потврду, у тој истој повељи, "да не будеть у ωнωмь граду лхбо подь градωмь трьгь соли проданіа до вěка." Али ова милост, вели краљ, трајаће само дотле, "доколе градь Дубровникь и властеле дубровьчсци сиіега не потворе и нěкωмь невěромь не изгубе ωни и нихь дěтца и нихь послěдни."
У то време, 11. септембра 1382., умро је мађарски краљ Лајош Велики. Његовом смрћу Мађарска је изгубила не само једног владара веће вредности, него и једину закониту мушку личност у династији. Његови наследници беху саме жене: удовица му Јелисавета, Тврткова родица, и две краљевске кћери Марија и Јадвига. Старија Марија беше верена са Сигисмундом Луксембуршким, сином чешког краља, а немачког цара Карла IV. Она је већ 17. септембра била крунисана за "краља" Мађарске. Краљ Лајош надао се, да ће успети, и иза своје смрти, одржати унију између Пољске и Мађарске. Али Пољаци, незадовољни мађарским режимом, поставише младом веренику врло тешке услове: међу осталима и тај, да мора стално живети у Пољској. Кад је он то одбио, Пољаци изабраше за своју краљицу млађу сестру Јадвигу, која беше верена са Вилхелмом, сином аустриског војводе Леополда III; и одвојише се тако од заједнице с Мађарском. Да то није ишло без тежих заплета и криза разуме се само по себи. Али још теже кризе насташе у области краљице Марије. Мађарско племство јавило се са великим прохтевима против власти жена и нарочито против власти главног краљичиног доглавника, палатина Николе Гаре. Главни противници новог режима међу Хрватима беху Хорвати, – Павле, загребачки бискуп и Иван, мачвански бан, – и њихов ујак Иван Палижна, приор вранског манастира код Задра. Они доскора пређоше у отворене противнике краљичине и окупише око себе велик број бунтовника. Против краљице Марије они стадоше на страну њеног супарника, Карла Напуљског, који је претендовао на мађарску круну као најближи мушки сродник умрлог краља. У Мађарској и Хрватској настадоше смутње и борбе, као кад је, око сто година раније, пред изумрће Арпадовића, требао да мађарски престо заузме Карло Мартел или син му Карло Роберт.
Краљ Твртко је схватио значај овог положаја и хтео је да се довољно спреми за сваки случај. Већ у децембру 1382. његови су људи покушавали неке политичке преговоре са Дубровником, али нису наишли на повољан одзив. Дубровачки хроничари причају, да је краљ тада тражио од Републике једног човека, који би био врховни надзорник свих његових градова и тврђава. Радило се сигурно о неком добром познаваоцу тврђавне технике, врло лепо развијене у Дубровнику. Дубровчани, који су видели да се краљ спрема на неку већу борбу, нису смели да пристану на ту понуду. Они су се озбиљно бојали да босански краљ, који је био јака личност, не угрози њихове слободе и не предузме какву акцију. С тога су чак дали иницијативу, да се створи одбранбени савез далматинских градова, уперен у главном против Твртка. Ти њихови поступци изазвали су краљеве привредне санкције и поново веома затегнуте односе. Као природног савезника Твртко је гледао Млечане. Од њих је тражио прве бродове за своју малу флоту и добио је 1383. год. као адмирала, с одобрењем владе, Млечанина Николу Басеја, један потпуно опремљен брод и дозволу да му се у њихову арсеналу направе још две лађе. Исте године, 30. јула, краљ је са својим наследницима добио као признање, млетачко грађанство.
Тврткове везе са Млецима и спремање босанске флоте беше нарочито узнемирило Дубровачку Републику, па и сам мађарски двор. Овај је о том несумњиво био обавештен од далматинског бана, а можда и од Дубровчана, који су врло вероватно ствар приказивали озбиљном и опасном и одређеном сигурно против мађарских интереса. Мађарска, у којој су већ избијали устанци и где су људи на доста страна били накострешени и готови на борбу, није могла остати незабринута ради држања босанског краља. С тога посланици краљице Марије пребацују Млетачкој Републици, што помаже оружање Твртково и опрема лађе за његову флоту.
На основу данас познатих извора не може се тачно рећи да ли је и у колико је Твртко лично имао учешћа у првим мађарским нередима. Лајош је некад искористио његову младост и узео му Хум; не би сад, с тога, било никакво чудо, да Твртко искористи младост његове кћери и одузме нешто од мађарског поседа. Његово оружање 1382.-1384. год. долазило је добрим делом ради тога, што се спремао с једне стране на борбе с Балшићима, а још више за акцију у Далмацији. Ми не знамо данас поуздано, ради чега се врански приор, Иван Палижна, одметнуо од мађарске краљице и нећемо с тога почетак његова покрета доводити у везу с агитацијом краља Твртка, по што то ничим не можемо утврдити. Али је несумњиво, да је Твртку, кад је чуо за тај покрет, дошла жеља да га искористи за своје јачање. Његова посланства и поруке Млетачкој Републици 1383. год. ишла су за тим, да тамо нађе потпоре за сваки могући случај будућности. Код извесних далматинских градова опазило се још у јесен 1382., да се боје колико Млетака, толико и Твртка; а у даљем низу догађаја та је бојазан постојала све већа. Млеци су једно време били приправни да ступе у озбиљне преговоре о савезу с Мађарима, у лето 1383., али су од тог одустали, кад су добили сигурне поруке, да краљ Твртко има своје неке планове и да би, можда, у скоро време требало доћи с њим до сукоба. Опрезни, Млеци с тога напуштају преговоре с Мађарима, а Твртка помажу са задњом намером, да се, у борби између њега и Мађара, посредно освете овим другима за недавно непријатељство, а и да се сами окористе.
Нема сумње, да је Иван Палижна, решен на борбу против Мађара, потражио помоћи у суседа и да је ступио у везе с Твртком. Може бити, да су му војна спремања Тврткова давала наде, да може успети и храбрила га у отпору. Али босански краљ није му послао никакве стварније помоћи и Палижна је у први мах претрпео пораз. 28. октобра 1383. дошла је Врана у руке краљичиних људи. Да ли се Палижна после тог неуспеха склонио код Твртка не знамо поуздано, али није немогуће. За Твртково држање, не много пријатељско према својој родици и њеној деци дају довољно примера узнемиравања Спљета од његових људи, војна спремања на копну и мору и понашање војводе Вукца, који је с Твртковим знањем присвојио крајем 1384. град Гребен, некадашње добро Вукославића (односно Стипанића), које је било уступљено Мађарима. На мађарском двору учинило се као потребно спречити такве случајеве и спасти краљевину од тежих удараца са те стране. С тога краљице ступају у непосредне преговоре с Твртком. Палатин Никола Гара, некадашњи сусед краљев у Мачви и савезник против жупана Николе, после чак и кум Твртков, беше узео на се, да се нагоди с краљем. Ради тога је дошао у Босну, краљу на ноге. Мађари су понудили краљу Котор и околину, али под уветом да га добију као сигурна пријатеља. Твртко је на то пристао и 28. марта 1385. дао је о том и писмену потврду.
Кад су Млечани добили вест о том, да је постигнут споразум између Твртка и Гаре и да је краљица пристала да уступи Котор, одлучили су они 20. јула 1385., да упуте Твртку једног свог човека који би израдио код краља повељу, да њихови трговци уживају и даље сва она права и слободе, које су имали дотле. У Сутјеси, у свом краљевском двору, одобрио је Твртко 23. августа молбе Млечана. У том његовом писму он каже, да је само "dei gratia rex Rassie, Bossine, Maritimarumque parcium," а да је Котор "вечно" добио ,per gratiam largiflue dei disposicionis et preclarissimo sororis nostre domine regine Ungarie.’ О неком његовом вазалском односу према краљици нема, како се види, ни речи. По нашем уверењу, ово мутно доба иза смрти Лајошеве било је време, кад је Твртко дефинитивно постао самосталан владар. Извесне потезе самосталне политичке акције он је правио и пре тога; – Твртко је, уопште, био природа своје воље и увек је тежио да своје послове сређује сам; – али дефинитивну одлуку, да иступи као самосталан владар, као краљ раван мађарском, он је донео онда, кад није било некакве опасности, да му то Мађари могу оспоравати. Тај прекид није ни овог пута био груб; горње изјаве, које је дао Николи Гари казују јасно, да је Твртко још увек имао извесних обзира, свеједно да ли су они били више политичке или тобоже сродничке природе.
Између Твртка и Балшића нису никад били срдачни односи. Као два непосредна суседа извесних области, које су у општем распадању српске државе биле остале без господара, они су се јављали као такмаци за добит и врло су брзо дошли у сукоб. У времену од 1375-1377. између њих је постојао спор о посед области Требиња, Драчевице и Конавља, који се пооштрио нарочито од оног времена, кад је Твртко почео да показује несумњив интерес за Котор. Балшићи су држали, да су они и по старим везама и по свом географском положају, као зетски господари, свакако пречи наследници которске области него босански краљ и били су спремни, да то своје уверење бране и оружјем. Сад, кад је Котор доиста дошао под Тврткову власт, било је јасно, да ће се односи погоршати још више.
У лето 1385. дошло је већ до непријатељстава. Из тих дана има једно недатирано Твртково писмо упућено Дубровчанима, а писано под градом Спужем, сигурно на краљевом бојном походу против Зете. Занимљиво је, да је сам краљ Твртко замолио млетачку владу, да посредује између њега и Балше. Не би ли то био донекле доказ, да Твртко није имао у борби много среће? Или је то била увиђавност мудријега, који је желео споразум са суседом, са извесном спремношћу, да му изиђе на сусрет коликогод буде могао? Твртку је, види се, било много стало да дође до мира и он је о том писао Млецима ,cum maxima instantia.’ У млетачком сенату та је Тврткова молба била радо прихваћена и 5. октобра изабрана су два њихова посланика, која су имала ићи Твртку и Балши и посредовати за "мир и споразум."
Али, док је Твртково писмо стигло у Млетке и док се тамо већало о посланству, преживљавао је Балша Балшић тешке дане у борби с Турцима. Северно од Валоне, одбијајући надмоћне турске чете, он је 18. септембра 1385. нашао јуначку смрт. Природна је ствар, да су због тога изостали преговори између обе завађене стране. Балшићи, задешени таквим ударом, стају за извесно време са непријатељствима, а Твртко сам не искоришћава њихову несрећу. Важни догађаји у Мађарској и Хрватској заокупили су његову пажњу више.
Прилике у Мађарској развијале су се све више у једну врсту анархије. Мађарска млада краљица, која је већ била верена за Сигисмунда Луксембуршког, по савету своје околине, напушта тај план и пружа руку брату француског краља Карла VI, Лују Орлеанском. То изазива напуштеног вереника на освету и у августу 1385. он са успехом продире у Мађарску. С друге стране, одметници Хорвати, са једним делом хрватског племства, раде отворено за кандидата напуљског двора, Карла Драчког, и 12. септембра исте године доводе га из Италије у Сењ, а одатле у Загреб. У шкрипцу, између две опасности, краљица Марија се враћа свом веренику и постаје његова жена; а да угоди опозицији Хорвата одузима моћном Гари палатинску част. Изгледало је чак једно време, да се беху обе краљице измириле и са самим напуљским принцем, Карлом, и признале га, у самом Будиму, као гувернера краљевине. У ствари, на све су се стране плеле подле сплетке. Дочепавши се Будима и учврстивши се на новом положају Карло се крунише за краља и потискује и младу краљицу и њену мајку. Али ове, нарочито краљица мајка, препредене и енергичне, спремају освету. Позвавши краља у двор, на неки договор, оне су га у ствари довеле у већ спремљену заседу. Њихов човек, Блаж Форгач, пришао је, усред разговора краљева са краљицама, краљу иза леђа и задао му тежак ударац преко главе. Од те ране добивене 7. фебруара 1386. Карло Драчки је умро после две недеље дана. Краљева погибија узбуни све његове присталице. Хорвати дигоше праву буну и беху спремни и на најгоре. Сва Хрватска и Славонија беху запаљене. Да их колико-толико умире кренуше обе краљице у те области, и то најпре у Ђаково, где је било босанско бискупско седиште, а одатле на сигурније Гарино добро близу Осека. Неопрезне, краљице су на тај пут пошле с доста малом пратњом. Њиховим противницима, после крваве борбе, пође за руком, да на том путу краљице ухвате, а њине присталице, с Гаром заједно, на месту поубијају (25. јула). Тај препад извршили су, у главном Хорвати. После извесног времена заробљене краљице беху доведене у Новиград код Задра и заточене. Ту је краљица мајка, на очи своје кћери, била задављена средином јануара 1387., на глас да је Сигисмунд пошао да их спасава.
У исто време, кад се Сигисмунд одлучио на тај корак, спремала се и усташка војска да на јуриш узме град Загреб. Последње недеље фебруара пошле су тамо чете Ивана Хорвата и Ивана Палижне, којима се домало придружио и босански војвода Хрвоје Вукчић с братом Вуком. Нема сумње, да је он то могао учинити само по Твртковом пристанку. Овај се, дакле, одлучио на активну политику у Хрватској, желећи да из те мутне мађарске ситуације извуче користи за своју државу. Почетком марта Загреб је већ био у рукама хрватске и босанске војске, а кроз мало времена готово и сва остала Хрватска и Славонија. У Мачви, где је Иван Хорват био до недавно бан, јавио се, исто тако, или је био изазван бунтовни покрет, који је живо помагао и кнез Лазар. Њему су ове прилике дале могућности, да се ослободи мађарске врховне власти и да покуша проширење својих поседа на северу. И у овом питању, дакле, није било разлике схватања између кнеза и Твртка.
Али у брзо се јавља мађарска ракција против браће Хорвата. Млечани, којима никако није ишло у рачун, да се напуљски двор учврсти и на источној страни Јадранског Мора, употребили су од неког времена сву своју вештину, да у Мађарској појачају странку Сигисмундових пријатеља. Мађари сами, осетивши опасност од побуне, прегоше да је угуше чим пре. Гарин син, Никола II, зет кнеза Лазара и нови мачвански бан, и храбри Стеван Корођ, бивши мачвански бан, поведоше енергичну акцију да освете дотадашње поразе и сломију бунтовнике. У борби код Черевића Гара, доиста, разбија Хорвате. Ивана, који се беше повукао у Пожегу, натера на предају и зароби; а другог Хорвата Ладислава, који се пожурио да доведе помоћне чете од кнеза Лазара, потражи у самој Мачви и разби у више сукоба. Док је Гара ратовао по Мачви утекао је Иван из свог ропства у Босну, да нађе помоћи и склоништа код краља Твртка.
Твртко је у ово време био већ потпуно опредељен противник краљице Марије. Као нови кандидат за мађарски краљевски престо би истакнут млади Ладислав, син убијеног Карла. По тог новог кандидата, ког је с хрватским бунтовницима помагао и Твртко, кренула је у другој половини фебруара 1387. г. једна хрватска депутација у Напуљ, на челу са загребачким бискупом Павлом Хорватом.
Потиснути у Славонији, хрватски бунтовници се почеше да купе око краља Твртка. У њ су полагали сву наду. Његов је положај био сличан донекле положају Павла Шубића на почетку XIV века. Као и Шубић и он је био најсилнији господар на јадранској обали, и господар, који је поред Приморја имао и Босну и тако са две стране могао да утиче на мађарске ствари. И као што је некад судбина Карла Роберта била готово у рукама моћнога Павла, тако је сада судбина принца Ладислава зависила од држања краља Твртка.
Први далматински град, који је у тој кризи пришао краљу Твртку, беше град Клис, огњиште Шубићеве породице. Грађани су понудили краљу свој град под уветом, да им призна сва права и повластице, које су раније добили од Шубића и уживали све до тада. 22. јула 1387. Твртко је оберучке прихватио понуду и дао посланицима и писмену потврду о том. Добивши тако, без муке, тврди клишки град, Твртко је одмах одлучио, да своје поседе у Далмацији прошири и да започето дело настави што скорије, док траје општи заплет. Чим је добио Клис Твртко је у њ послао своју војску и спремао се, да је одмах упути и даље. Спљећани, који су били први на ударцу, препадоше се много од те могућности. На дан 1. августа састаде се њихово градско веће и одлучи, да одмах пошаље у Босну свог грађанина, истоименог унука хроничара Миха Мадијева. Инструкција, која му је била издата, гласила је, да иде краљу и да га поздрави ,cum omni humilitate’, и да му препоручи град Спљет, који га, после свог законитог владара, сматра за најважније лице. Ако буде краљ упутио своју војску против Спљета, нека Михо настоји одвратити га од даљих непријатељстава указивањем на спљетску оданост и на спремност, да изврше све његове наредбе сем оних које би их гониле на неверство према мађарској круни. Али пре него што је спљетски посланик могао кренути на босански двор, већ 2. августа напала је босанска војска спљетско подручје, не ударајући на сам град. Напад босанске војске није имао карактер правог рата; и Клајић има право кад верује, да је Твртко само "мислио чешћими провалами присилити Спљећане, да се напокон за вољу мира и користи своје подложе врховној власти босанској."
Мало после покушаше присталице ослобођене краљице Марије и краља Сигисмунда, да узму чувени врански манастир од Ивана Палижне. На челу те лојалне војске беше нови врански приор Алберт де Лосок (од Лученца) и крбавски кнезови Будиславићи. Палижна, који је добро стајао у народу, спреми се на отпор, уздајући се сигурно и у помоћ својих пријатеља. И, доиста, 11. новембра провалила је Тврткова војска у задарски крај и силно га похарала. У плен је пало на 3.000 комада ситне стоке и на 1.400 крава и волова. Противничка војска стукну одмах натраг, остави опсаду Вране и повуче се у Нин. "Ради множине и снаге босанских јеретика," писао је њен заповедник 17. новембра из Нина, "не могосмо остати у пољу, него се склонисмо у Нин, стари град верних". Тврткова војска сједини се после тога са Палижнином и пође одмах за непријатељем под сам Нин. Опсада тврдог нинског града трајала је све до средине децембра (до 17.), кад је била прекинута вероватно ради оштре зиме. Ово Твртково ратовање по Далмацији донело му је, поред војничког успеха и јачања личног престижа, још и град Островицу, и опет једно од старих Шубићевих седишта.
Твртко је, у то исто време, био активан и на источној и северној граници. Његовом и Лазаревом помоћу ојачани крећу одметници у нове борбе, које воде с променљивом срећом, али са осетном штетом за Мађаре. Нарочито је био опак њихов упад у Срем првих дана септембра 1387. Ражљућен вестима о том, Сигисмунд одлучи да се лично крене против бунтовника, као што се месец дана раније борио против њих под Гумником. Али овога пута, писао је он млетачком дужду 22. септембра, неће ићи само против одметника досад помињатих, него и против "босанског бана" (не вели краља), да "скрши њихову обест." Ипак није пошао. Место њега у борбу су кренули његови заповедници Никола Гара и Степан Корођ, којима је успело да потисну бунтовнике све до иза Саве; али у саму Босну нису смели да уђу. У тим борбама мађарски извори нарочито помињу учешће босанске и српске коњице, добро оружане, која је устаницима чинила велике услуге својим брзим маневрисањем. У ропство је, вели краљ Сигисмунд хвалећи "лавовску срчаност" својих верних, пао велик број "неверних и шизматичних Босанаца и Рашана."
Све је ово осетно утицало и на Тврткове успехе у Далмацији. Поједини градови, после пада Островице, бојећи се какве зле судбине, почеше да траже везе с Твртковим људима и да се на неки начин осигуравају унапред. У Трогиру се 26. и 27. децембра дуго већало и колебало шта да се ради. У оштрини расправљања дошло је до врло крупних речи и сцена, које су завршиле крвљу и мртвим главама. Народ се одлучи за Босанце и три вође странке краља Сигисмунда бише побијене, један чак на сред трга, 27. и 28. децембра. Остали једва успеше да побегну у Спљет.
Овај трогирски случај унео је у остале далматинске градове још више пометње и забринутости. С тога неки брзо одлучише, да моле краља Сигисмунда за што скорију помоћ. Већ у јануару 1388. ишли су с том мисијом на угарски двор представници Задра, Шибеника и Спљета. Једино Дубровник, захваљујући свом савезу са краљем Твртком, није имао никаква разлога за прибојавање. Он је, шта више, био успео да своје односе са Босном прикаже на мађарском двору као нимало нелојалне и да 28. октобра 1387. добије од краља Сигисмунда као неку дозволу и за даље везе. У својој повељи Дубровнику од тог датума пристао је мађарски краљ, да република може од људи из Босне и Рашке добијати земље и подручја, "изузевши само оне земље, које су остали краљеви Мађарске, наши преци, држали и поседовали".
На једном почетом путу Твртко није хтео да застане са половним успесима. Иван Палижна, који је постао његов намесник у старој хрватској држави, односно у Далмацији и пренео своје седиште у Клис, био је човек на кога се Твртко могао потпуно ослонити. Само његовој упорности имало се захвалити, да је бунтовнички покрет против краља Сигисмунда и краљице Марије остао у Далмацији жив и активан и да је, уз Тврткову помоћ, довео и до успеха. Са Палижном Твртко је добио у своју власт и знамениту Врану, а то је био добитак од несумњива значаја. И за Твртка и за Палижну било је јасно, да они неће лако оставити неискоришћене лањске успехе. И, доиста, чим је мало попустила зима, 18. фебруара 1388. напао је Палижна поново спљетски крај и опустошио га, настављајући узнемиравања и доцније. Како мађарска помоћ није долазила, Спљет је са страхом ишчекивао шта ће да му донесу скори пролетњи дани. Трогирска општина, којој судбина блиског Спљета није могла бити равнодушна, покуша да посредује. Али није постигла успеха. Спљет је остао веран мађарској круни и краљу Сигисмунду. То изазва Твртка на нове и одлучније кораке. Два његова посланика, војвода Влатко и Станоје Јелачић, пошла су средином марта у Клис, да још једанпут, пре новог ударца, понуде споразум далматинским градовима. Трогирани први и једини поздравише краљеве људе и поклонише им 50 либара у знак пажње. Остали градови остадоше пасивни, надајући се сваки час каквом повољном гласу са мађарског двора.
Можда су их све у тој вери подржавале вести о успесима Сигисмундове војске против Ивана Хорвата и његових другова. У борбама против Хорвата неколико хрватских бунтовника би заробљено, одведено у Будим и тамо привезано коњима за репове, вучено по улицама и најпосле погубљено и рашчеречено. Тај језиви пример плашио је људе. Али, у самој Далмацији краљ није био у стању много да помогне. Он се у ово време налазио у великој новчаној кризи и није могао без тих средстава да мисли на озбиљну војничку акцију. Осим тога био је заузет у великој мери по њ неповољним обртом прилика у Пољској и Молдавској.
Краљ Твртко је улазећи у Далмацију био очевидно на чисто с тим, да ће морати наћи неки споразум с Млетачком Републиком. У Републици, која је држала страну Сигисмунду и Марији против напуљског кандидата, Твртков отпор није био симпатичан; али из много разлога млетачка сињорија није хтела да квари своје односе с њим. Али да се даде ипак знак извесног нерасположења, дошла је њихова доста хладна и резервисана порука на Твртков позив из 1388. год. да му упуте једног посланика на преговоре. Они, одговорило се из Млетака 9. априла, не виде потребе за то посланство; а осим тога у тим идењима тамо и натраг губи се много времена. Него, ако краљ има нешто да поручи Републици, нека он пошаље своје посланство, које ће бити радо и пажљиво слушано. Твртко је желео да Република упути њему једног поверљива човека, с ким би он могао прећи сва питања од важности. Његов посланик, који би дошао у Млетке, ма колико вешт, могао би говорити само о оном, што би било конкретно формулисано, а не би могао и за сваки евентуални обрт ситуације или за које узгред искрсло питање дати сигуран и обавезан одговор. За Твртка би било врло важно, да из непосредне дискусије могне добити пун утисак о свима резервама или деликатностима, које имају Млечани и према њему и према читавом положају уопште; овако, он је био упућен на туђ извештај и на обавештавање, које је из друге руке и увек лично обојено.
Кад преговори са Спљетом и са осталим далматинским градовима не успеше, одлучи Твртко да поново почне са нападима. У другој половини маја ударила је његова војска на спљетски крај и поново га опустошила. У исто време опремала се у Котору његова флота, где су чак грађене и неке лађе, да са морске стране помогне акцију копнене војске. Кад су чули те вести Спљећани се озбиљно уплашише и 10. јуна упутише Сигисмунду једног речитог фратра, да му изложи сву тегобу града и да тражи безуветну помоћ. Ако краљ не може да помогне, онда нека им бар дозволи, да се сами определе "без жига велеиздаје" или, ако то неће, нека посланик пред већем бољара, изјави на сав глас, да Спљећани скидају одговорност са себе, што ће, нагнати невољом, морати учинити оно, што им једино остаје за спас града, кад друге помоћи нема. Неки од пучана већ и сада напуштају град. Ако им краљ и великаши обећају помоћ, он нека изјави, да ће је Спљећани чекати најдаље до краја јула; а после тога ће поступити како за најбоље нађу.
Ма колико да су биле озбиљне молбе и поруке Спљећана, краљ Сигисмунд није ипак могао да им друкчије дође у помоћ, сем позивањем да верују и да устрају. Он је, истина, помишљао на то, да крене војску против Твртка и почео је био већ нека спремања у томе правцу; али је читав план био напуштен или ради других брига или ради недовољног одзива. Спљећани за које се, према горњим претњама, могло мислити, да ће после даног рока прићи Твртку и спасти се од даљих удараца, не поступише ипак тако. За будимски двор њих је везала дуга традиција, која је, познато, "друга природа" људи. Национално осећање у нашем смислу није код њих постојало, као ни код највећег дела других лица и општина Средњега Века, и Твртко им је, отуда, изгледао туђ, сублизу као и ма који други страни владалац. То, што је у њему текла и Шубићева крв, није за Спљећане вредело готово ништа. Једно, што ни сами Шубићи нису били нарочита спљетска симпатија; а друго, што је градско становништво те вароши, са веома развијеном правном свешћу, као код већине далматинских градова, у Тврткову поступку гледало ударање на "законитост" и све посматрало као отимачину моментално јачег. Најбољи доказ за све то пружа чињеница, да су баш они, само да би спасли стари ред, предлагали осталим далматинским градовима образовање једног обранбеног савеза, у који би поред њих ушли и неки хрватски кнезови. Њихов закључак у том правцу донесен је 28. августа. Петар Зорић, спљетски грађанин, имао је да позове у савез градове Шибеник и Скрадин и хрватску властелу Нелипиће, Вида Угринића и, према потреби, крбавске кнезове. Савез је био јасно уперен против Палижне као Сигисмундова одметника и против краља Твртка. Њихов непосредни циљ имао би бити тај, да сви ти савезници сједине своје силе, да дођу у помоћ Спљету и онда одмах ударе на Клис и његова заповедника.
Овај спељетски предлог наишао је на повољан одзив и у јесен, 6. октобра, одржан је заједнички састанак Спљећана, Шибенчана, Скрадињана и претставника властеле Нелипића и Угринића у скрадинској цркви Св. Катарине, где је уговор о савезу докончан и потписан. Циљ савеза изражен је речима, да ће се учесници узајамно помагати, са жељом, да "себе, земљу, места и сву имовину своју очувају у дужној верности према светој круни угарској". Према опасним противницима природно је, да обрана треба бити заједничка, јер је само тако колико-толико зајамчен повољан успех. Једна тачка уговора, која је везала све преговараче и била врло карактеристична, гласила је овако: "Ако би се у краљевини Угарској у току догађаја збила каква промена (мисли се, на престолу), не може и не сме ниједна од наведених странака пристати уз другог владара, господара, особу или општину или државу без сагласности осталих савезника".
Краљ Твртко није могао у тај мах да снажније иступи у Далмацији и силом спречи образовање тог по се неповољног савеза. Управо у то време напредовала је једна турска војска, августа 1388., према Рашкој и према Босни. Иако то није била већа освајачка сила, која је кренула да ломи краљевине, није то била ипак ни мала пљачкашка чета од које стотине људи, која би долазила, као олуја, само да нанесе штете. Турски упад био је изведен од једног повећег одреда и имао је као циљ, поред плена, још и ширење гласа и утицаја Муратове освајачке снаге.
На глас о надирању Турака, у Дубровнику се 15. августа 1388. закључило, да се пусте у Стон сви бегунци, који су се склањали испред насилника, а само да се властела упути у сам град Републике. Босанцима је већ 9. августа било отворено дубровачко подручје. Бедеми и утврђења Стона имали су се одмах ставити у обранбено стање и добро и утврдити. 19. августа доведени су сви способни и расположиви оточани, да бране и чувају Стон, а Твртко је, за обрану савезника, упутио са своје стране 1.000 људи у помоћ. 20. августа, сјутра дан по том решењу упућен је Баранин Зоре Богшић да иде Шаину, вођи Турака, вероватно да га стишава и узгред уходи. 22. августа закључило се јавити о турском нападу и на мађарски двор и тражити савет ,super remedio contra ipsos’. Други посланици дубровачки бише упућени у суседство, краљу Твртку и Ђурђу Страцимировићу.
Турски један извор казује, да је овај нападај Турака у Босну упутио баш Ђурађ Страцимировић Балшић из жеље, да се бар на тај начин освети Твртку. Шаин, вођа Турака, ратовао је у Епиру. Ту је Ђурађ дошао с њим у везу, и као турски харачар успео да наговори Шаина на ту акцију. Ми данас не знамо колико је било то оделење турске војске, које је ширило страх и трепет; али, како су се у том оделењу налазиле и неке турске челебије, односно принчеви, сва је вероватноћа, да оно није било мало и нарочито слабо. Код Билеће, 27. августа, дочекао је ту турску војску, у херцеговачким кланцима, војвода Влатко Вуковић са босанском војском и потукао је до ноге. Једва се спасао сам Шаин са малим бројем пратње и људи.
Овај нападај Турака, који је завршен сјајним успехом Тврткове војске, задавао је ипак великих брига краљу. На једној страни он је омео његову акцију на западу, у Далмацији; а с друге стране пунио га је страхом од турске освете. Поред тога, непријатељство Ђурђа Страцимировића није била ствар, преко које се могло равнодушно прећи. Овај последњи сукоб био је најнепосреднији доказ за то. Ако нико други, Дубровачка Република ухватила је, изгледа, нити прошлих интрига и могла да обавести и Твртка о њима. Одмах иза турског пораза, 5. септембра, издало је веће Републике наредбу својим посланицима, да настоје склопити "слогу и пријатељство" између босанског краља и Ђурђа. Краљ Твртко је увидео потребу споразума и замолио је Републику, да у име његово пошаље Ђурђу као преговарача свог властелина Михајла Растића. Република је 16. новембра пристала на то и дала дозволу.
Да је ситуација у Далмацији, после склопљеног савеза, изгледала опасна по Твртка види се одатле, што се 14. октобра 1388. закључило у Дубровнику ово: ако би дошло до тог, да мађарски краљ дигне војску против босанског краља, онда ће дубровачки посланици на Твртковом двору имати да изјаве, како они желе одржати мир и како су вољни, као посредници, учинити све, да дође до споразума између обе круне. Међутим, Твртка није остављала стара срећа. Његови противници, са разним интересима, дођоше брзо у међусобне сукобе и тим осетно ослабише и значај савеза и опасност ситуације. Између града Трогира и кнеза Нелипића дође до сукоба, који прилично раздвоји снаге. Обавештен о том Твртко шаље, у новембру месецу, два своја великаша, кнеза Хрвоју Вукчића и брата му Војислава, да оду у Далмацију и још једанпут, врло озбиљно, позовну тамошње противнике, да признају његову врховну власт. Из тврдог Книна оба брата Вукчића упутише своје поруке. Први је био град Трогир, који се одазвао позиву, и 11. новембра послао Хрвоју свога човека, да се обавести о положају и његовим намерама. Хрвој је приказивао Твртков положај као ванредно повољан; он носи победе на све стране и он осваја постепено, милом или силом, читаве области. Изгледа, доиста, да се Твртко у овај мах надао већим успесима. Ради тога је упутио у хрватске области као свог намесника војводу Влатка Вуковића, вероватно не самца, него са каквом војском, која му је имала бити ослонац у раду.
Та активност Тврткова изазва најпосле краља Сигисмунда на живљи отпор. Он, пре свега, тражи да начини савез са Млецима, који му у Далмацији могу бити од знатне користи. Његова понуда била је упућена у Млетке и тамо претресана, али до савеза није дошло, јер су Млечани, изгледа, најпре тражили знатну цену за своје услуге, а после ипак, нашли за мудрије да остану неутрални. 29. септембра 1388. беше Сигисмунд склопио примирје с пољским краљем за годину дана и тако добио на тој страни нешто слободније руке. Он именова Ладислава Лученца, славонског бана, за управника (,gubernator’) Хрватске и Далмације и посла га у угрожене крајеве, да чим пре успостави ауторитет мађарске круне. Лученц стиже у Задар пред сам Божић, 23. децембра, и поче одмах спремање војничке акције. Већ 4. јануара послали су Шибенчани у помоћ мађарској војсци 50 својих људи. Мало после тога, првих недеља 1389., пошао је Лученц са својим четама против босанских људи. Ми о том походу немамо ближих вести; али да није завршио повољно по Мађаре види се најбоље по том, што Тврткова војска остаје у Далмацији, допире до самог Задра и пали му предграђа. У марту војвода Влатко пред Спљетом даје победничке поруке угроженом граду.
Војвода Влатко тражио је, у ставу победника, да се Спљет чим пре изјасни за признање Тврткове врховне власти и да му упути своје посланство. Видећи да мађарска помоћ не доноси потребно олакшање, а да сам град не може до века примати ударце босанских чета, Спљет поче да се колеба. 24. марта 1389. састало се њихово градско веће и изабрало, доиста, двојицу грађана, Николу Срећу и Ивана Марина, као своје претставнике и посланике краљу Твртку. Слично су урадили и остали далматински градови. Из упустава, која су дата спљетским заступницима види се очевидно њихово колебање. Да се може, они би несумњиво остали верни мађарској круни. Чак се помало надају, да би, још увек, могли од самог Твртка добити неки рок, у коме би им се дала прилика, да се још једаред обрате краљу Сигисмунду за помоћ или да би добили могућност, да му се оправдају и избегну прекору издајства. После тога рока, њихова би савест била мирна и они би, без муке, могли пристати да постану Тврткови поданици, истина са претпоставком, да то учине и остали далматински градови и да им краљ потврди старе повластице. Краљ Твртко се показао врло предусретљив. Очевидно у жељи, да не изгледа прост отимач и да према људима, које мисли добити за поданике не буде гори од старих владара, он је пристао да им одобри тражене рокове. Чинило му се, да се људи задобијају и љубављу исто толико, колико и снагом. Спљету је био остављен последњи рок за предају 15. јун; а Твртко је пристао чак и на то да Диоклецијанов град буде последње од далматинских места, која долазе под његову власт. У том акту било је колико државничке мудрости, ради предусретљивости, толико исто и свесности своје снаге и уверења, да крајње решење не може испасти друкчије. То је он и казао спљетским изасланицима, не остављајући нимало сумње о том, да ће, не одговоре ли својој обавези, имати да рачунају са његовим озбиљним нападајима.
Кад су добили повољне одговоре од краља Твртка, Спљећани, после договора са Шибенчанима и Трогиранима, 19. маја послаше мађарском краљу свог начелника Јакинца Малатесту и истог Николу Срећу, који је био код Твртка, да га обавесте о свему и траже његову одлуку. Исто су тако поступили и Трогирани. И једни и други пожуривали су решење, јер је рок за одговор био врло кратак. Краљ Сигисмунд, природно, није могао да даде свој пристанак, да се градови предају Твртку. Обећавао је с тога скору помоћ и боље изгледе за будућност. Али у кратком року од месец дана он није могао организовати експедицију и прискочити у помоћ градовима, које је чекала Тврткова освета, ако прекрше створени споразум. У Трогиру и Спљету завлада ради тога разумљив страх. Трогирани упутише 23. маја једно посланство у Босну, које је имало да растумачи краљу њихов положај и да га уверава како Трогир има најбоље намере. Они су чак нудили краљу, да, за сваку сигурност, пошаље у њихов град једног човека, који би био његов повереник. Рачунали су чак и с тим, да би краљ могао затражити и таоце од далматинских градова. Спљет се био уплашио исто тако. Кад је прошао 15. јун, а из Мађарске нити стизаше помоћ ни поуздана порука, Спљећани одлучише, да вешто дипломатишу око Твртка. Да испуне обавезу није им се још дало; али им се исто тако није дало, ни да то признају. У неприлици, они се прихватише за ону тачку уговора, која је говорила, да се Спљећани могу предати последњи. С тим упутама они послаше у Босну 30. јуна, Ивана Марина, молећи краља да их не дира дотле, докле се и остали градови не покоре.
Твртко би врло вероватно иступио много енергичније у Далмацији да у тај мах није дошло до велике офанзиве цара Мурата против Србије кнеза Лазара. Турци су били решени на отсудну битку. То се видело најбоље по том што је војску водио сам султан. Твртко је правилно схватио да је турски нападај на Србију посредно и нападај на Босну и да иде за тим да скрши слободу босанских хришћана. Као добар државник и исправан савезник он се одмах решио да помогне Лазару и упутио му је у помоћ с војском свог најбољег војводу, Влатка Вуковића, лањског победника Турака код Билећа. Уз ту војску пристао је и његов савезник Иван Палижна. На Видов-дан 1389. дошло је до битке на Косову у којој су учествовале и босанске чете. Влатко Вуковић се борио храбро и веровао је чак да је победа на хришћанској страни. Тако је с бојног поља обавестио и свог господара. Њему се то вероватно учинило с тога, што је у борби погинуо сам султан и што су Турци после борбе напустили Косово и Србију. Верујући да је та вест тачна Твртко је јавио о хришћанској победи у Трогир и у Фиренцу. И што је врло занимљиво, он је своје обавештење о победи у Трогир послао не дан-два после примљене вести, него чак 1. августа. Као исправан савезник Твртко иза Лазареве погибије није предузимао ништа у Србији, да појача свој утицај или рашири своје међе.
У једној падованској хроници налази се и ово за Твртка прилично карактеристично казивање. Фрањо Карара млађи, шурак кнеза Степана Франкопана, који је био у везама и пријатељству с краљем Твртком, беше 1388. год. изгубио своју државу Падову. Док је тражио ко би му све могао помоћи да поврати изгубљено место упозорио га је кнез Степан на Твртка. Овај је био љут на миланског војводу "јер је турскому султану продавао оружје у оно вријеме, кад су Босна и Србија пролијевале крв своју на Косову". Кнез Степан је упућивао Карару, да свакако иде у Босну, краљу Твртку, "јер је готово сигуран, да ће му тај помоћи на његову препоруку". Нови обрт ствари у Италији одвео је Карару на другу страну, управ у часу кад се беше кренуо у Босну.
За ово време, док је босанска војска била заузета борбом с Турцима, успело је мађарским људима и њиховим присталицама, да освоје Клис и потисну мали број босанских посада у Далмацији. Кад је свршена битка на Косову и Твртко био начисто с тим, да Турци не мисле продирати даље према Босни, Твртко је крајем августа опремио своју војску у Далмацију, да настави почете борбе. Та војска пређе одмах у нападај и крајем септембра допрла је већ до Задра и ту попалила све куће до под њихове градске капије. Нападе и пустошења понављала је потом све до дубоку јесен. На велике молбе Задрана упутио им је средином новембра крчки кнез Иван Франкопан једну помоћну војску од 400 коњаника, а њој се после придружило и 200 Пажана. Са том помоћу и својом војском извели су Задрани нападај на Врану. У две љуте борбе, 22. и 24. новембра, Палижна се са својим људима храбро опирао и био је и рањен, али није могао да савлада нападаче. Тек у трећој битци, 10. децембра, разбише Босанци своје противнике, који се "срамно" (turpiter) повукоше испод Вране. Пет дана иза тога би повраћен и Клис и тако успостављен и стечени ранији посед и углед босанског краља. Млетачка Република обавештавала је мађарски двор о босанским успесима, јављајући отворено, како су далматинска места у великом страху и недоумици да ли ће уопште моћи одолети Твртковој снази. Твртко се, говорили су они, определио потпуно за напуљски двор и сад изјављује да све ради у име Ладислава, сина краља Карла.
Кад је Млетачка Република добила уверење, да Сигисмунд у тај мах не може да заштити далматинске градове и свој ауторитет, она је покушала да сама добије те градове за себе. Њихов сенат решио је био још 29. априла 1390., да један њихов нарочити изасланик испита расположење духова у Далмацији, па да се потом почне акција. Али је тај њихов интерес дошао касно. Далматински градови ломили су се око тога, да ли да остану верни краљу коме су се обавезали раније или краљу који им је био ближи и опаснији. За дотле пасивне Млетке у овој дилеми није се више налазило места. Видевши да од мађарске помоћи, после толико времена, нема ништа Далмација се беше одлучила, да се покори краљу Твртку и у мају упутила своје посланике у Босну, да тамо коначно уреде ствар. Свесна, да би после тога свака њена акција била узалудна, Млетачка Република решава 26. маја да на тој страни обустави своју политичку акцију.
За то време Твртко је живо радио да толики напор заврши са успехом. Његови људи иду у Хрватску и Далмацију и воде последње преговоре. Мандатор босанског краља били су крбавски кнез Ђуро и Твртков хрватски намесник Иван Хорват. Сплитски грађани упутише своје посланике у Босну, потпуно спремни да се покоре, али под часним условима. Упутство издано сплитским посланицима за преговоре датирано је 8. маја. Кад су чули за ту сплитску одлуку решише се Шибеник, Брач и Хвар, а вероватно и Корчула, да и они ураде тако. Једино се дотле најпредусретљивији Трогир почео у последњи час устручавати, али то није трајало дуго. Кад су Сплићани изјавили своју покорност Твртку издаде им он 2. јуна у Сутјесци повељу са потврдом свих њихових дотадашњих права и повластица. У исти мах, докрајчујући њихове сукобе са Клисом и Омишем, краљ је тачно дао повући границе између тих места, желећи, како каже, да се "наши верни Сплићани обилато користе нашом милошћу". Сплитски успех поколеба и Трогиране, те и они 8. јуна изјавише Твртку покорност. Иза Сплићана добише потврду својих повластица и Шибенчани, а за њима Брачани, Хварани и Корчулани. Твртко је са разлогом могао бити поносан на толике успехе и похвалити се њима свом млетачком суседу. Ова му је 8. јула одговорила, сигурно не много искрено, како је "весела срца" примила његове вести и како саучествује у његовој радости. У трогирским белешкама јавља се 10. јула 1390. први пут нова Тврткова титула као "краља Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја". Са том титулом свог краља диче се 1. августа у званичној сплитској повељи о градским границама и краљеви изасланици протовестијар Трипо Бућа, крунски бискуп Михаило и Влатко логофет.
У Твртковој држави налазило се цело старо хрватско подручје и цела обала Далмације, и то од Зрмање до Котора, сем Задра и Дубровника. Босанске власти увеле су брзо у нове области свој порески ред. Тако знамо, да је сваки члан племена Пркљи, на Зрмањи, плаћао годишње по дукат на главу. На северу његова је област допирала до Саве и Уне, на истоку до Дрине, Лима и Мораче. Босанска држава није никад имала већег опсега ни већег значаја. У овај мах она је била најмоћнија словенска држава на Балкану, а иза Турске свакако и најсилнија.
Колики је био значај и углед Твртков види се најбоље по његовим везама. Кад му је умрла прва жена Доротеја он је намеравао да се ожени по други пут ћерком аустријског војводе Албрехта III, и та је његова намера била лепо примљена на аустриском двору. Та веза требала је Твртку, да би добио једну потпору више у борби против Сигисмунда. Саопштавајући Млечанима тај брачни споразум и нудећи им пријатељске услуге за учвршћивање њихових веза са аустриским двором Твртко им је поручивао како треба да се већ једном определе. У овој политичкој ситуацији они треба да знају да су пријатељи једне стране непријатељи друге.
Крајем августа 1390. беше дошао у Сутјеску Андреа де Гвалдо, сплитски надбискуп, с молбом, да краљ испуни жеље и потврди стара права његова каптола. Да би показао своју добру вољу према утицајном католичком свештенству краљ је 30. августа примио под своју заштиту сплитску цркву, одобрио јој све старе поседе и повластице и овластио свог војводу, Павла Клешића, да помно чува интересе цркве.
Али, усред тих планова, краља Твртка је, у педесет другој години, задесила ненадна смрт око 17. марта 1391. Као и у случају цара Душана, ова смрт је не само пресекла један плодан живот, него је из темеља потресла и цео њихов државни организам. У оба случаја велики и скоро неслућени, полет њихових држава био је нераздвојно везан за њихове крупне личности, пуне инициативе и државничке енергије. Обојица су умрла не на крају снаге, него у њеном напону, у часу кад су створено дело имали да дограде и да уреде. Ни један ни други нису имали ни из далека њима сличног наследника, да створено дело прихвате и бар очувају. А и дело само, створено врло брзо срећним стицајем прилика, а не природним развојем премашало је снагу државе које су га носиле и премашало оквир и карактер њиховог дотадашњег живота. Босна је била више географска него политичка државна јединица и њен развитак ишао је дотле по извесној географској гравитацији до њених природних граница. Са Твртком она је на се узела велику политичку улогу, која је била ван њене традиције и с тога колико нова толико и опасна.
Али у томе шта је требало да се одржи између Душана и Твртка нема сличности. Душан је, по карактеру свог дела, био освајач. Господар не само Срба, него и Грка и Арбанаса. Он сања о освајању Цариграда. У његову област ушле су земље, које нису имале ничег заједничког са српском прошлошћу и нашом расом. Нарочито је био опасан елеменат грчки. Он је непрепорно био културно јачи од Срба, национално свеснији и у државним пословима са више традиције и гипкији. Није се он дао лако приљубити новој српској држави, а још се мање могао подвући њеној култури и организацији. Напротив. Срби су још увек учили и примали од њих. Све да Душан није разбио своју државу на велике области и од властеле, нарочито чиновничке, направио мале династе; све да није услед велике екстензивности и слабих прометних веза централна власт природно слабила, његова држава би стално боловала од превеликог броја туђег елемента, који је примила у себе. Шта су далеки Епир и Тесалија могли допринети за јачање Србије и кад су Срби могли доспети да тамо развију свој утицај?
Тврткова концепција била је, – у колико се то са свима резервама за Средњи Век уопште може рећи – националнија и у многом стварнија. Босна је имала централни положај у српскохрватском народу и била је готово као одређена, да обухвати на оба крила оба наша племена. Све подручје Тврткове активности обухватало је само наш национални елеменат. Твртко је осетио тај географски значај Босне. Он је успео, како то рекосмо, и стицајем прилика, понешто ношен самим догађајима. Хрвати на западу нису могли да се надају успеху радећи самостално и увлачили су Твртка с почетка као савезника, да га после приме као господара. Срби после 1371. год. немају централне владарске личности и Твртко се јавља као један од претендената и само не из сопствене инициативе, него натеран од безобзирности Николе Алтомановића и као савезник кнеза Лазара. После успеха, природно, јачају прохтеви и шире се изгледи. Очевидно је, да Твртков план не би био могућ за живота Душанова и Лајошева. Али то не мења ништа на значају Тврткову. Напротив. То само казује, да је био човек хисториске перспективе и да је осетио своје време. Код њега је било несумњивих државничких способности. Кад мора он се бори, и то енергично, али је увек склон на мудар компромис. У Србији се неће да појави као освајач и победник једног династе, него као легитимни потомак једног Немањића, да указујући на своје право поштеди осетљивост. С Лазаром не само да не тражи борбе, него чак склапа савез, и то у борби против Сигисмунда и против Турака. Његова стрпљивост у поступању с далматинским градовима даје несумњива доказа за његов став разборитог осматрача, који усред акције зна да чека и држи меру и који ради с планом и доследно са сигурним осећањем коначног исхода.
После победе на Марици Турци нису одмах почели са правим освајањима на Балкану, него су, учврстивши своје положаје, стали да шире свој утицај и да стварају упоришта за даље напредовање. У њиховом раду било је несумњиво извесног система. Они нису хтели да упорном борбом изазову против себе један хришћански савез пре него постану сасвим сигурни, него су се, за почетак, задовољавали тим да балкански династи признају њихову врховну власт и да их натерају на плаћање данка, како би повећали своја финансиска средства. Тако они нису заузели Вукашинову област, него су пристали да у њој влада као краљ, Вукашинов син и наследник Марко, најпопуларнији јунак наше народне епске песме. Марко је владао јужном српском Маћедонијом са седиштем у Прилепу, тврдом граду, који је имао и по природи положај врло погодан за одбрану и од старина изграђиван као најтврђе место Пелагоније. У северном делу Вукашинове краљевине имао је власт млађи брат Марков Андријаш, чија се задужбина на реци Трески, подигнута 1388/9. год., очувала све до данас. Вукашинови наследници имали су борбе и са западним и са северним српским суседима, који су се пожурили да им, после очеве погибије, окрње поседе. Призрен су преотели Балшићи, а Скопље Вук Бранковић. Отимање око Костура постало је чак и предмет епске песме. Као Марко признали су турску власт и браћа Дејановићи, Драгаш и Константин, сестрићи цара Душана, који су господарили на левој обали Вардара, од Куманова до Струмице. Ћустендил, и у свом потурченом називу, још увек чува спомен на свог господара Константина. Народна песма, која Константина зове "бегом", ваљда по том што га је запамтила као турског господина, опева њега и Марка као људе који одржавају добре суседске односе. Трећи српски династ на југу, Тома Прељубовић, држао се у Епиру дуже времена само као турски штићеник.
Од осамдесетих година XIV века Турци су постали активнији и агресивнији. Они упадају чак и у области изнад Шаре, а њихове се чете залећу и у западне области све до близу приморја, и то не само у Албанији него и у Хуму. Ти упади вршени су исправа са малим оделењима и нису могли имати освајачки карактер. Извођени су ради пљачке и с намером да изазивају неспокојство и страх. Али временом та залетања имају извиднички карактер и служе као уводне акције за веће покрете. Српски летописи, који настају у овом време, бележе све чешће датуме тих упада и сукоба, осећајући им из дана у дан све већи значај. Први од сукоба на границама северне Србије био је год. 1380., када је Цреп Вукославић сузбио Турке на Дубравници. У то време, због опасности од Турака, подигнут је недалеко од ушћа Нишаве у Мораву град Копријан (после назван Курвин град), да брани нишавску долину од њихова насртања.
У исто доба Турци су продирали и према Албанији, пошто су у јужној Маћедонији и у Епиру утврдили своју превласт. Хришћански господари тих области ишли су им посредно на руку својим борбама око појединих крајева или за власт. У тим борбама нарочито су били активни чланови династије Анжу из јужне Италије и други великаши пореклом из Италије; који су, помагани делом од својих земљака, одржавали своје раније владарске поседе на источној обали Јадранског Мора и у Грчкој, или тежили да их прошире, или да добију нове. Од српских династа у Албанији је био активан једино Балша Балшић који је успео да женидбом постане господар Валоне и Берата, и који је водио дуге борбе да би добио и Драч. Тај врло борбени и недовољно разборити човек, са великим амбицијама, створио је себи непријатеље на више страна. Видели смо да се сукобљавао са Алтомановићем, краљем Марком и Твртком на српској страни. Тако исто борио се и у Албанији. Анжујци су хтели да свакако добију Драч као своје старо упориште, а за Драч се отимао и Карло Топија, најмоћнији албански династа. Балша је имао извесних тренутних успеха, али се исцрпео у честим подвизима, који нису одговарали његовој стварној снази. Турци су, видећи та трвења, окренули своје чете и на ту страну. У борби с њима, у Мусакији, Балша је 18. септембра изгубио главу. Његова удовица затражила је потом млетачку заштиту и с том помоћи одржала се у области Валоне, коју је после оставила свом зету Мркши Жарковићу, сестрићу Драгаша Дејановића.
Иза тога Турци понављају своје упаде у северне и северозападне области. Год. 1386. Турци су освојили Ниш, главно чвориште на путевима од југа према северу и од истока према западу. Намера им је била да поседајући то место и крај ближе прате везе између Србије и Бугарске. Српска војска разбила је Турке код Плочника, али Ниш није успела да поврати. Исте ове године јављају се први пут и турске чете у Хуму. Њихов ненадни и необични упад изазвао је запрепашћење и велику пометњу; људи су, у страху, бежали са стоком на дубровачко земљиште, према мору. Две године потом кренула је нова турска војска према Хуму, али је, као што смо већ поменули, код Билеће претрпела пораз.
Порази код Плочника и Билеће натерали су емира Мурата на озбиљне припреме за борбу са Србима. Мада растројени и тешко погођени поразом на Марици, Срби су још увек претстављали главну војничку силу Балкана. Њу је требало сломити, да би се могло с успехом радити на даљем подвлашћивању Балкана. Турске припреме за нападај вршене су дуго и већ у фебруару 1389. год. знало се за њих у Млецима, а и у самој Србији.
Кнез Лазар је створио средиште у Крушевцу, држећи најбогатији и најплоднији део српске државе, цео слив обе Мораве. Испред њега, према Турцима, налазило се у српској, њему подређеној власти Косово, које је штитило Србију с југа. Он се надао, да ће у савезу са Босном и Бугарском моћи обезбедити своје подручје од судбине јужне српске државе. С њим почиње повлачење српског државног средишта према северу, односно узмицање испред новог непријатеља. Кнез Лазар не наставља пуну традицију немањићске Србије. То показује, најпре, његова титула, која није ни царска ни краљевска; затим, ни не покушавање с његове стране, да почне јаче деловање према јужним границама, на рачун турских вазала Мрњавчевића и Дејановића; најпосле, његово невезање ни за један од старих било политичких било црквено-просветних центара. Свеједно је, да ли је он то чинио што је хтео или што стицајем прилика није ништа могао да постигне у тим правцима. Чињеница је, да с њим долази до хисториског израза северна изнадкопаоничка Србија, чије је учешће у нашој хисторији било дотада очевидно мање активно од учешћа рашко-косовског и метохиско-зетског. Лазарева владавина значи нов период у нашој прошлости, ма колико се стари писци трудили да је претставе као природни и у неколико чак и породични наставак немањићског доба. То ново обележено је и стварањем сасвим нове престонице, Крушевца, и читавог низа нових манастирско-просветних средишта, Раванице, Горњака, Љубостиње.
Пред опасношћу од Турака, која се јавила у свој озбиљности, кнез Лазар је потражио помоћи код својих савезника. Велику бригу задавало му је држање краља Сигисмунда. Раније, Лазар је једно време, притешњен од Н. Алтомановића, пристајао да буде угарски вазал, али се после Лајошеве смрти, с Твртком заједно, ставио на страну Сигисмундових противника. Имао је с тога разлога да се боји од његове освете. Да би га ублажио он му је, преко свог зета Николе Гаре, понудио поново да му постане вазал. Сигисмунд је то примио, али до склапања уговора није дошло, јер је већ пре тога пала одлука на Косову.
Дуга припремања и на српској и на турској страни говорила су јасно, да се ради о великој и одлучној борби. То се видело већ и по том, што су на бојно поље кренула и оба владара лично, кнез Лазар и емир Мурат са два сина, Бајазитом и Јакупом. У Лазаревој војсци једно крило водио је Вук Бранковић, а друго су сачињавали босански одреди под заповедништвом победника код Билеће, војводе Влатка Вуковића. Са Босанцима дошли су у помоћ Лазару, као старом савезнику, и хрватски "крсташи", под водством Ивана Палижне, који је као врански приор имао под собом крсташе витезове Ивановце. Српски династи с југа нису смели да се у овом одлучном часу определе за Лазара, нешто из страха од огромне турске снаге, нешто из оскудица свести о потреби националне солидарности, а нешто и из себичних интереса, не увиђајући да ће слом Лазарев само отежати и њихов положај. Константин Дејановић је и угостио турску војску која је преко његове области полазила на Косово и дао јој је и своје помоћне чете. Не знамо ништа поуздано о том како се у овој прилици држао краљ Марко.
Одлучна, легендарна, борба на Косову збила се на Видов-дан, у уторак, 15. јуна 1389. Појединости о целом току битке нису нам, на жалост, познате. Не знамо чак сасвим поуздано ни то, кад је у ствари погинуо турски хан, "султан" Мурат што би нам знатно помогло да правилније реконструишемо ток борбе. Ни сами српски извори не слажу се међусобно. Најважнији наш писац, Константин Филозоф, казује, да су једног српског племића неки завидници облагали кнезу да ће му учинити неверу. Да покаже ко је вера тај племић, коме је, по доцније уписаном тексту, било име Милош, у згодном часу потрчао је Турцима претварајући се, да хоће да се преда. Ови му повероваше и пропустише га. Кад је дошао до султана Милош је храбро кидисао и сјурио мач у Мурата. Турци су га, разјарени, сасекли на месту. Други наш стари спомени, Похвала кнезу Лазару, писана на самом почетку XV века, саопштава да је Мурат погинуо после борбе. Народно предање, врло живо и разгранато, развило је верзију да је Милош извршио своје дело пре почетка борбе. Из других домаћих извора знамо, да он свој подвиг није извршио сам, него да је имао и друштва. Једно писмо босанског краља Твртка помиње дванаест племића завереника, а народна песма два Милошева побратима Милана Топлицу и Ивана Косанчића, два иначе хисториски сасвим непозната лица. Ни о самом Милошу хисторија не зна никаквих појединости. Његово презиме Кобиловић или Кобилић, које се од XVIII века мења у Обилић, унели су, по народном предању, тек писци од друге половине XV века. Турски извори говоре, међутим, о том друкчије. Да не би изгледали сувише лаковерни и да би свом великом владару приписали и ту победу турски писци, сви из реда, приказују ствар тако, да је Мурат погинуо или после битке или мало пре њеног свршетка. Убијен је на превару од једног српског скривеног завереника или рањеног борца, код је посматрао исход борбе, која је већ била одлучена у турску корист.
О самом току борбе зна се сигурно, да су Срби из почетка напредовали и да су потисли одељење султанова сина Јакуба. Влатко Вуковић са Босанцима имао је толико успеха, да је свом краљу, у два маха, слао вести о хришћанској победи. Добро се држало и крило Вука Бранковића. Победу у корист Турака решио је Бајазит, брз и одлучан и с тога прозван Илдерим (муња), који се са свом снагом оборио на кнеза Лазара. Главна борба водила се око Мазгита и Гази Местана. Није сигурно да ли Муратово тулбе на Косову показује баш место његове погибије, али је врло вероватно да је на простору око њега развијана главна снага коњице. Кнез Лазар борио се храбро, али турском налету није могао одолети. У српској војсци није било јединства команде и повезаности. Рањен, он је пао Турцима у руке и био посечен у одмазди за Муратову главу. Одељења и Вука Бранковића и Влатка Вуковића могла су да се спасу, јер их Турци нису далеко прогонили. Бајазиту је било прече, да погуби брата Јакуба тобоже за казну због пораза, а у ствари да га излучи као такмаца, и да одмах потом крене кући, и да би осигурао свој престо. Народно предање осудило је тешко и неправедно Вука Бранковића, као да је он издао на Косову. Он је, зна се, и пре и после Косова био противник Турака и препоручивао везе са Мађарима, а од Турака нити је што тражио ни добио. Њему је народно предање ставило на терет каснији сукоб његових синова са Лазаревим наследником Стефаном и једну много каснију туђу издају на Косову, а није му хтело опростити што на Косову није нашао смрт и он уз толике друге витезове "кнеза честитога".
Погибија оба владара, дотле нечувена у хисторији Балкана, и чињеница што Бајазит чак није остао у Србији да искористи победу, изазвала је утисак да турска победа није била потпуна и да је спорна. Босански краљ чак је и неколико недеља касније, јављао пријатељима о победи хришћана и примао честитке. Ни у добро обавештеним Млецима до краја јула још се није знао прави обрачун борбе. Срби су га, међутим, осетили одмах. С Лазарем је изгинуо цвет моравских јунака; земља је остала обезглављена са једном женском главом на престолу и са још непунолетном Лазаревом мушком децом. Осећало се да за поновљени турски, или ма чији други, налет не би било довољно отпорне снаге. Удар је био и сувише тежак и чинило се да цела земља страховито крвари.
Ниједан догађај наше хисторије, ни пре ни после тога, није оставио тако дубок и трајан утисак као ова косовска катастрофа. Народ је у свој дубини осетио његов судбоносни значај. Зграда старе царевине скрхала се непоправиво, и то не само што је противник био физички јачи, него што смо ми били морално слабији. У старој и позајмљеној фрази понављало се често и на више страна, да нас је зло снашло због лоших грехова. Мало је примера у хисторији других народа – ја, признајем, не знам ни за један други случај – да је у широким, правим, народним редовима један догађај био саосећан и запамћен тако живо и непосредно. Народ је добро усекао у памет не само Косово, него и сва друга места по њему, која беху поселе војске, и сва главна лица из акције. И то је знао до појединости не на подручју старе Рашке, него по свима нашим областима. Унели смо та предања и међу Хрвате и међу Бугаре.
Лазарева погибија већ се онда, крајем XIV века, схватила као свесна жртва да се очува народна и државна слобода и да послужи као пример за доцнија поколења. Ниједан наш владар није добио толико похвалних слова, и тако топлих, као Лазар. Прва жена списитељ у нашој књижевности, монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше, извезла му је на свиленом покрову за његово тело дубоко проосећану молитву и признање за учињену жртву. У другој похвали, писаној крајем XIV или на самом почетку XV века, дошла су до изражаја таква осећања, каква би скоро потпуно одговарала идеологији XIX века или расположењима новоромантичарског националистичког почетка нашег века. Кнез је, вели се, говорио пред борбу: "Боља нам је у подвигу смрт него ли са стидом живот. Боље нам је у борби примити смрт од мача, него ли дати плећа непријатељима нашим. Много смо живели за свет, стога се потрудимо за кратко да поднесемо подвиг страдалнички, да поживимо вечно на небесима". А његови су му људи одговарали: "За оточаство наше умрети нећемо поштедети себе... Умримо, да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу живу жртву... Не поштедимо живот наш, да живописан образ после овог будемо другима".
Таква схватања ушла су и у широке народне кругове. Наша народна епска песма нема ништа песнички лепше, свесрдније осећано о етнички више прочишћено него што је циклус о Косовској погибији. Илијада је значајна по свом широком епском оквиру и са својим херојским личностима, које су сличне боговима и које често богови и воде, али је њен основни мотив отимачина, увређено самољубље и превара. У Нибелунзима, језиво мрачним, полазна тачка је освета. У нашем косовском циклусу основни мотив је свесна жртва и вршење дужности према отаџбини. Кад је "царица" Милица, каже једна песма, уочи страховите борбе, молила Лазара да јој од деветоро браће остави бар једнога, "сестри од заклетве", он јој дозвољава да заустави кога хоће. Када сутрадан Милица на градским вратима зауставља браћу, најпре Бошка Југовића, па редом остале, све до најмлађега, који води цареве једеке, она чује увек један исти јуначки одговор:
Иди, сестро, на бијелу кулу;
Не бих ти се јунак повратио
Ни цареве једеке пустио
Да бих знао да бих погинуо.
Идем, сејо, у Косово равно
За крст часни крвцу прољевати
И за вјеру с браћом умријети!
Тако схватају своју дужност сви из реда. И Васојевић Стево,
који жури да не одоцни на борбу; и Ваистина, слуга Мусића Стевана, који неће да
на њему и његову господару остане кнежева клетва, да није дошао на Косово; и
кнежев слуга Голубан, који добија господарев благослов да остане у Крушевцу,
али који "своме срцу одољет не може", него иде тамо, у борбу, да се
нађе међу свом браћом и јунацима, кад се решава судбина Србије. Моралом тих
јунака васпитавали су се вековима наши нараштаји; њим је, у својим најцрњим
данима, живео цео народ. Косовска етика била је једна врста националног
еванђеља. Оно, што је говорио Мустај-Кадија из Горског Вијенца на адресу
Срба: "Крсту служиш, а Милошем живиш", било је сасвим тачно. Колико
је уметнички био још увек жив и снажан делотворан утицај косовске легенде све
до наших дана најбољи су доказ, поред многих других дела, Мештровићев Косовски
храм, Војиновићева Смрт мајке Југовића, Ракићев Гази Местан.Међутим, иако су свештенство и већ тада можда извесни елементи у народу осетили сав замашај косовске катастрофе, феудална господа тадашње Србије нису из тог случаја ништа научила. Она су и даље гледала првенствено своје интересе и руководила се локалним и себичним мотивима. Многи су од њих тежили да себе ојачају на рачун целине или суседа, угроженог од непријатеља, угрозе и они сами. То је општа појава и у Србији и у целом њеном суседству на Балкану и Европи. Феудализам са својим тајним и јавним револтом против јаке усредсређене власти; са својим себичним прохтевима који су с једне стране били уперени против владара и њихових органа, а с друге против радног тежачког света, које су, као поданике, тешко притискали; са својим честим ратовањима, која су трошила снагу земље и физички и привредно; утирао је пут турском освајању, коме је најпосле и сам пао као жртва. Да је наш народ у оно време силног турског полета показао и више повезаности и више разумевања за несумњиву потребу једне чврсте заједнице његов би положај био врло тежак и водио би борбу са врло много опасности; овако, расцепкан у више држава, а и у тим самим државама расточен у више јединица, често љуто завађених, он је са врло мало заустављања ишао у отворену пропаст.
Србско Свитање
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.