ДРУГИ
ПЕРИОД
Арапска офанзива против Византије беше узела, у другој половини VII века, широке размере. Арапи допиру до Калкедона; освајају Крит; искрцавају се на Сицилији. Усуђују се најзад да с флотом дођу и под сам Цариград, пошто су узели Кизик у Мраморном Мору. Седам година узастопце покушавају они да загосподаре византиском престоницом, док 677. нису дефинитивно принуђени на узмак. Ове нападаје Арапа искористили су Бугари, да се пребацују на десну страну Дунава, нешто жељни пљачке, а нешто и из потребе да прошире своје подручје. Византиски покушај, изведен 679. год., да се Бугарима на Дунаву спречи даље продирање, завршио се с тешким поразом. Одмах после тог пораза, као победници, Бугари прелазе Дунав и око Варне заузимају своја нова, стална седишта. Одатле се, доста нагло, шире према западу и југу. Престоница нове државе створена је у Плиски, на доста великом, утврђеном простору од 23 км2, у близини данашњег села Абобе.
Словенска племена, која се беху сместила у том крају, нису могла да одоле новим освајачима. Она признадоше врховну власт бугарску. Бугари их, казује један грчки извор, кренуше са дотадашњих насеља и померише знатно према западу и југу као неку врсту својих предстража. Војнички боље спремни, наишавши као организована целина, понесени постигнутим успехом, Бугари су, иако малобројни, лако савладали разасута словенска племена и натурили им своју власт. Исти случај био је са Варезима у Русији. Ипак, изгледа, да поступак Бугара са покореним Словенима није имао оне раније аварске свирепости. Обоје је, и Словене и Бугаре, здруживала заједничка борба против Византије. Како малобројни Бугари нису смели да приме борбу и са Грцима и са Словенима, они су се, највероватније, држали донекле са овим другима као мање опасним и помагали их у борбама и у одбрани. Словени су у Бугарима, макар и преко воље, добили савезника, с којим су и раније имали нешто веза, и с којим су, као и са Бугарима сродним Аварима, били спојени извесном традицијом. По својој доста пасивној природи нису Словени реаговали на то, што је врховна власт допала Бугарима и што су ови својом организацијом и именом дали карактер новој држави. За Словене је уопште карактеристична ова појава: прву њихову слободну државу организује туђинац Само; прву државну организацију стварају међу њима на југу Бугари, а на истоку Варези. Словенске иницијативе за стварање своје државе још није било; бар им се ниједан покушај у том смислу није могао испунити и бити видније примећен.
Није нам довољно јасно, шта је све нагнало Византију, да после првог неуспеха не само остане пасивна према Бугарима, као што је, донекле, била према Словенима, него да им, шта више, призна и њихову државну творевину. Ромејска војска имала је и тежих пораза, него што је био онај на Дунаву, па је ипак настављала борбе и није упуштала непријатеља без новог отпора на своје подручје и нарочито није узимала ту обавеза према њему. Сада, о новим борбама нема ни помена. Напротив. Византиски писци помињу, да су Бугари, утврдивши се на новом подручју, почели да врше нападаје на византиска села и градове, и то не толико да их пљачкају, колико да их покоре. Цар је био присиљен њиховим угрожавањем, да уђе с њима у преговоре, да им призна државу и да се чак обавеже на плаћање извесног годишњег приноса за њих. Тако је брзо и у ствари без много напора почела бугарска држава своју жилаву и истрајну активност на Балкану.
Словени су живели у својим масама одвојено од Бугара и разликовали се од њих толико, да то примећују и туђинци. Све им је различито: и спољашњи облик лица, и одело, и језик којим говоре и добар део културе. Монголског типа, с испупченим јагодицама и кривим очима, делимично одржаним све до данас, са турбанима и шараварама, окићени коњским реповима у војној формацији, претежно коњаници, Бугари су већ на први поглед одударали од словенских житеља. Иста је ствар и у државној организацији. На једној страни је каган, кан, хан, као врховни поглавар државе, са својим кафканом као првим саветником и тарканом као намесником у покрајинама, са вишим и нижим племством, бољарима и багаинима, а на другој страни словенска племена са својим поглавицама. Требаће више од два века, да се та релативно мала група дошљака крвним мешањем са Словенима, заједничким животом, и утицајем цивилизације, а посебно хришћанства, толико изједначи са масом свог становништва, да колико-толико почне представљати једну заједницу. Резултат је познат: Бугари су примили језик својих многобројних словенских поданика, а Словени су добили бугарско име и бугарску државну организацију. Несумњиво, да тај процес не би ишао ни у два-три века с приметнијим резултатима, да од раније није било извесних мешања између Словена и тих азиских племена, нарочито у заједничком ропству под Аварима, и да ти етнички мелези нису вршили свој утицај у обе групе.
За владе цара Јустинијана II (685-711., с прекидом) Византија беше постала поприште огорчених грађанских ратова. Плаховит и необуздан, цар је напустио мирољубиву политику свог оца, и почео је низ ратовања на више страна; најпре на Балкану, па после у Азији, оба пута кршећи сам постојеће уговоре. Опажајући развитак нове бугарске државе и вероватно њен утицај на словенска племена, он одлучује да их раздвоји и ослаби. И с тога, на почетку своје владе, 688. године, креће с војском према Солуну, који је често, и баш недавно, био угрожаван од Словена и чија је околица била преплављена словенским насељима. Цар се бојао да Словени не узму тај град, за се или у друштву с Бугарима, и да одсеку западни Балкан од непосредне везе с Цариградом. Цар се, из свих тих разлога, одлучује, да међусобно несложне Словене не само потуче, него и да безуветно ослаби њихов тамошњи број. Без обзира, нека силом, а нека милом, он многа словенска насеља расели са тих места и становнике им преведе у Малу Азију, у Опсикиј, где су били мање опасни. Број тих пресељеника био је велики, јер грчки извори наводе да је цар од њих саставио војску од 30.000 људи и поставио јој на чело неког Исбула (Небула), вероватно човека бугарског порекла. На повратку с те експедиције цар је у трачким кланцима био нападнут од Бугара, који су поново пошли у помоћ Словенима, као и на почетку похода, кад су били сузбијени. Овог пута беху с више среће и нанесоше Грцима знатне губитке. Огорчење Словена против цара било је велико. За време његова рата с Арапима у Малој Азији, Словени су пришли на страну његових противника. У битци код киликиског Севастопоља, 692. год., словенска војска од 20.000 људи остави Грке, пређе Арапима и донесе им победу. Бесан ради тога Јустинијан неке Словене поново расели, а неке поби. Овај пораз убрза царев пад, 695. године.
Иза његова пада у Византији настају војничке теревенке. Цареви се смењују, војска се плете у политику, а непријатељи напредују на све стране. Свргнути цар, да би се поново дочепао престола, тражи савезнике на све стране. Кад не успева код Хазара он долази Бугарима. Са њиховом и словенском помоћу осваја Цариград, 705. год. Природно, за такву услугу дао је и награду – бугарски хан Тервел би не само богато обдарен, него чак и огрнут царском хламидом и проглашен ћесаром, добивши највећу титулу поред царске. После тога углед Бугарске силно јача, нарочито међу Словенима. Јустинијан је то убрзо увидео и сам, и желећи да поправи што је покварио предузима 708. год. један поход против Бугарске. Али тај је поход постигао обрнут успех. Византиска војска била је потпуно поражена, сам цар се из Анхијала једва спасао; и престиж Бугара, место да буде умањен, порастао је још више.
Јустинијанова владавина затровала је односе у Византији толико, да његова погибија није могла да их смири. Преврати и кризе дотераше дотле, да је било кандидата, који су, буквално, бежали од оскрвнављене царске круне. Преко двадесет година трајали су ти метежи; од 695-716. год. Византија је променила седам царева; док најзад није на владу дошао енергични Лав III Изаурски. Њега је изнела малоазиска војска, као некад Хираклија, јер је јасно увиђала опасност с те стране од арапског замаха. Од 716-8. год. Византија је била у најозбиљнијој опасности од Арапа; сам Цариград био је преко годину дана у опсади. У невољи, Царевина је морала да тражи чак и бугарску помоћ, иако се могло унапред мислити, да та не може бити несебична. Кад је успео да спасе престоницу и сузбије Арапе, цар Лав се сав предао реформисању већ дотрајалог старог државног организма. У тим реформама, које имају војнички карактер, он понекад и претерује; његова борба против икона свакако није била неопходна државна потреба. У тој борби, која ће трајати преко сто година и обухватити сав хришћански свет, Лав III долази у сукоб и са папском куријом и доноси тим поводом једну крупну одлуку. Да се освети папи, који се ставио на страну његових противника, цар решава 732. год., да се од папске јурисдикције одузме, поред Сицилије и доње Италије, још и читаво западно подручје Балкана, цео Илирик, и да се подвргне власти цариградског патријарха. Ово је била једна од најважнијих одлука у хисторији Балкана. Романски утицај, који је до VII века у тим областима био толико видан и значајан, почео је да слаби услед доласка на власт источњачких елемената, као што беху Хираклије и сад Лав, који су појачавали грчки карактер земље и с њим у вези источњачке особине, али се до ове одлуке западни утицај упорно држао, чак и у Солуну и у Коринту, ради тога што су те дијецезе спадале под власт Рима.
Од ове одлуке тај се утицај губи и на Балкану се задржава само уз Приморје, ради трговачких и непосредних других веза, и у областима које отпадају из византиске државне заједнице. Јужни Словени тако долазе једним делом под један а другим под други утицај; услед тога се код њих развијају поред политичких, и извесне културне разлике. Из овог сукоба између Рима и Цариграда, који ће се временом, и поред свих покушаја измирења, све већма продубљивати, настаје судбоносна супарничка борба о првенство. Цариград верује, да је он наследник старог Рима као "нови Рим"; у њему је цар и господар државе и у њему је, према том, средиште свега и политичког и духовног живота. Рим не напушта своје старе традиције и да постане раван Цариграду и бољи од њега он мисли на световну државу, у којој је црквени поглавар уједно и политички. Што се Илирика тиче, њега Рим није никад прежалио. Он га стално сматра као део на који има права, тражи веза и начина да га добије натраг и помаже у њему сваки покрет који је уперен против Цариграда.
За време владе цара Лава има једна једина, и то каснија вест о држању балканских Словена. Кнез словенског племена око Ригхина, Пребуд, беше око 735. год. осумњичен да спрема навалу на Солун, и с тога би везан и одведен у Цариград. Чувши за то Словени и с Ригхина и око Струме заузеше се за њ, заједно с неким Солунцима, и израдише код цара не ослобођење, него само скидање окова. Пребуд, поставши полу слободан, улучи прилику и побегне, али би ухваћен и после новог покушаја бегства убијен. На глас о његовој смрти словенска племена Струмљана, Ригхина и Сагудата, после и Друговића, опседоше Солун и држаху га тако опседнута готово две године, прекинувши му све везе на суху и сав довоз хране морем. Иако је град много патио од глади, он се упорно и храбро бранио, док није стигла царева помоћ и потиснула нападаче. Велегезити су том приликом остали верни уз Грке, снабдевајући их храном. Вест је ова веома карактеристична за снагу и самопоуздање Словена у непосредној близини Солуна и тако далеко на југу Маћедоније, као и за њихове међусобне односе.
Услед страховите куге и помора беху опустели не само густо насељени и прљави главни град, него и многе области у унутрашњости Византије. Да попуни празнине поузданим елементом цар Константин V Копроним, наследник Лавов, даде пресељавати у престоницу грчко становништво из унутрашњости и са отока, а у опустела и испражњена подручја по Тракији даде довести своје саплеменике Сирце и Јермене као бедем против Бугара и Словена. То доведе до сукоба и рата с Бугарима, који је с прекидима трајао око двадесет година. За време тих борби, вођених с променљивом срећом, Бугари су бунили и маћедонске Словене, да би с њима заједно имали више изгледа на успех, и ови су им се придруживали. Једна кратка византиска вест бележи, да је Костантин око 758. заратио и на њих, па неке заробио, а неке покорио. Бугарски хан Телец (од 761. год.) имао је, у рату, "као савезнике не малу множину Словена." Али, и он и његови савезници претрпише страшан пораз код Анхијала, 763. год. Телец би у Бугарској ради тог пораза убијен. С овим несрећним ратовањем у вези је и једна велика сеоба словенских племена, која "бежећи из своје земље" пређоше Црно Море, па се с царевом дознаком населише у Малој Азији око реке Артанаса. Број словенских избеглица ценио се том приликом на 208.000 глава. За Словене овога времена, вероватно за оне око Солуна, знамо још да много гусаре Архипелагом. 768. год. цар је морао да откупљује од њих становнике отока Имбра, Тенеда и Самотраке, давши за 2.500 тих робова – свилене хаљине!
Бугарски владар Телериг (од 768/9. год.) који је успео да среди прилике у земљи после пораза од 763. видевши земљу настрадалу од пустошења, пораза и грађанских ратова, и услед одласка оне велике масе Словена, дође на мисао да почне нову колонизацију Бугарске. Помишљао је у првом реду на суседна словенска племена Брсјака. Почео је слати људе, да преговарају с њима о томе, а спремао се, ако не могне друкчије, и да их и силом пресели. У Цариград је у јесен 773. дошла вест, да Бугари за тај поход опремају 12.000 људи. Да их предупреди, цар нападе и победи Бугаре у њиховој земљи. Од даљих тежих удараца спасла их је само царева смрт (775.).
Аварска држава, са којом су Словени за више од два века имали толико веза, преживљавала је у ово доба своје последње дане. Авари су се умешали у германска племенска разрачунавања и помагали су баварског војводу Тасила против Карла Великог. То изазва његову освету. Од 791. год. почиње његова широко организована офанзива против Авара и у алпским пределима и у панонској долини. Уплашени његовом снагом, Авари се међу собом боре не знајући како да му се одупру; једни су за покорност, други за рат, трећи за тражење веза са суседима. Све то није помогло. Франачка војска, у којој је било и Словена, продрла је дубоко у аварску земљу, између Дунава и Тисе, и освојила њихову престоницу са "хринговима", ограђену са девет откопа од камена или иловаче, и ту уграбила богати, вековима сабирани, плен бивших кагана. Аварски отпор био је незнатан. Они су се, уплашени, предавали или бегали далеко преко Тисе, без трага. Код Словена, у Руској Хроници, остало је предање о том њиховом бедном завршетку. Овај поход завршен је 796. год. Тек после тог похода јавља се покушај једног већег устанка, али и тад не крећу сами Авари, него удружени са неким словенским племенима. Ова су страдала приликом проласка франачких чета преко њихова подручја, а имала су разлога и иначе да буду незадовољна франачком управом. Устанак је избио 797. год., и, с прекидима, тињао до 799., када је дефинитивно угушен. Колико је ту било клања – убијања, вели франачки хроничар Ајнхард, сведоче најбоље пуста панонска поља, у којима се чак изгубио и траг људског насеља. "У овом рату изгибе све племство хунско, пропаде сва слава". Авари се расуше, а извесни им делови претопише се у сродне Бугаре или после у Мађаре, који ће доцније доћи на њихова стара седишта и обновити опет хунске успомене. Последње вести о покоравању панонских Хуна – Словена Францима потичу из 803. год., тада се они "предадоше царевој власти са свим што имађаху".
У Византији је поново започео низ дворских сплетака и криза. У унутрашњости, незадовољници дижу устанке. Међу осталима забележен је и један устанак Словена из 783. год., који је ухватио широке размере, од Маћедоније све до Пелопонеза. Устанак је угушио патриције Ставрикије. "Он их све покори и учини обвезницима царства", пише хроничар Теофан, пошто је међу њима уграбио силан плен. Из тих речи види се довољно: дотадашњи одношај тих Словена према Царевини и обим њихове експанзије и на том делу Балканског Полуострва.
Негде од прилике у исто доба, око 802. године, јављају се на Балкану два нова владара и две нове династије: у Византији цар Нићифор, дотадашњи главни благајник, а у Бугарској његов крвник, кан Крум. Они примају власт у часу, кад Карло Велики, скршивши аварску државу, прелази у сверу Источног Царства. Карлу је најопаснији противник могла бити само Византија; с тога он и тражи савезнике против ње. Његове везе с популарним багдадским калифом Харун-ал-Рашидом потичу, по свој прилици, поглавито из тих мотива. Важно је, да и хан Крум упада у Аварску и довршава Карлово дело њихова потпуног пораза, а да победнички краљ "повуче руку од Бугара", како вели један западни извор, "пошто нису изгледали да ће ма у чем шкодити франачкој држави"
Бугарска тада код Београда и код ушћа Тисе непосредно граничи са Францима, да се постепено почне помицати на њихов рачун према западу.
Балкански Словени, односно Словени у Пелопонезу, поновише устанак и почетком IX века. Ова чињеница: да се устанак јавља два пута у истој области, тако далеко на југу Грчке, најбољи је доказ о том, како је била интензивна словенска колонизација VI-VII века и колико је наш елеменат тамо имао своје животне енергије. Словени Маћедоније, да би били јачи према Византији, улазе у везе с Бугарима; а Бугари и сами, искоришћавајући кризе Царевине силазе у словенске области, посебно у Струму и врше тамо нападаје на византиске власти. 809. год. заузели су Бугари Софију, важно стециште путева с Истока и Запада. Цар Нићифор, као и цареви пре њега, желећи да ослаби снагу словенског елемента, предузима мере да у словенска насеља уведе ново грчко становништво. За ту колонизацију он је у првом реду одређивао војнике, који су раније, у римско доба, били најпоузданији инструменат романизације и најлакше покретан у случају потребе. Наредба није била добро примљена ни код самих Грка, али је провођена 809-810. године. Ту целу акцију, као и све даље покушаје да се сузбију бугарска ширења према југу, пресекла је страховита погибија цара Нићифора, 811. год. То је био најтежи удар, који је досад, у борбама од VI века, задесио Византију на Балкану и у великој јој мери унизио углед. Да су Бугари искористили победу и јурнули у освајања разуме се само по себи. Ове године после те победе, 813., они су однели још једну, над новим царем Михаилом I, и тим још више истакли рђав положај Царевине. Бугарске чете стижу под сам Цариград, а Крум се спремао да се 814. год. са Аварима и "свим Словенима" коначно обрачуна са грчком престоницом. Услед тих припрема затекла га је смрт, и то насилна.
Франачка држава Карла Великог допирала је до Београда и у Фрушкој Гори оставила траг свога имена (Фруг = Франак); Словенце је покорила крајем VIII, а Хрвате почетком IX века. Управа њених чиновника није била добра; и одмах првих година јављају се тужбе и незадовољства. Нарочито су биле честе тужбе на фурланског војводу Кадолака; 818. оне су биле поднесене чак Карловом наследнику Лудвигу. Као тужилац јавио се поглавар доње Паноније, Људевид Посавски. На државном сабору у Херисталу 818. год. цара Лудвига су поздравили неки хрватски изасланици и представници Тимочана, који су се "недавно" одметнули од Бугара и затражили врховну власт франачку. Шта је определило Тимочане да се отцепе од Бугарске, не знамо поуздано, али је највероватније да су страдали приликом метежа и реакције иза Крумове смрти и да су хтели живот с мање потреса. Људевид је ступио с Тимочанима у везу и успео је, да их као саплеменике приволи, да се придруже непосредно њему. Уза њ је пристао и један део Словенаца. Да је покрет био популаран у словенском елементу види се по том, што се хрватско племе Гадачана одметнуло од свог кнеза Борне, кад је тај почео борбу против Људевида на франачкој страни. Занимљиво је географско простирање овог покрета. Оно је било врло екстензивно, од Саве до близу Тимока, дакле дуж главне хоризонталне артерије Балкана, коју чине Сава и Дунав. У ширину, даље од тих река, покрет није много ишао. С обзиром на тешке комуникације овог времена овај је пут био и најприроднији; тим је, од најстаријих времена, ишао главни промет од Црног Мора према Јадранском и обратно. За етничку сарадњу словенских племена на северном делу Балканског Полуострва ово груписање око Људевида Посавског од великог је значаја.
Када је видео да тужбе на франачком двору остају без успеха, Људевид 819. год. подиже устанак. Цар посла против њега самог Кадолаха, али тај не сврши ништа и на повратку с неуспелог похода умре од грознице. Јула 819., на сабору у Ингуленхајму, појавили су се поново Људевидови посланици, нудећи мир, али само под извесним уветима. Ти услови нам нису очувани, али је највероватније, да су изасланици словенски тражили ограничење франачке самовоље и већу власт домаћих вођа. Цар је одбио словенске увете и поставио друге. Ти су били за побуњенике неприхватљиви, – тражила се сигурно потпуна покорност, – и Људевид с тога развија своју даљу акцију на прибирању словенских снага. Франци још исте године шаљу нову војску, која налази Људевида доста далеко, уз Драву, упућена да одмеће тамошња и даља словенска племена. Потиснут, Људевид се повукао у унутрашњост свог подручја, непознато где. Док је франачка војска нападала са северозапада, кретала је са југозапада војска хрватског кнеза Борне против Људевида, на кога се, са Борном, дигао и Људевидов таст Драгомуж. У борби код Купе Гадачани напустише свог вођу Борну; Драгомуж погибе, а Борна се једва спасао бегством. Људевид је, наравно, искористио тај пораз и продро у Далмацију, децембра месеца, да не да Борни прилике да се прибере и желећи да подржи успламтелу мржњу на Франке. Али му тај поход није завршио с успехом. Идуће године, 820., у споразуму с Борном, кренуле су на Људевида три франачке војске. Оне су скршиле отпор Словенаца и ишле право у средиште Људевидове области. Пред толиком силом Људевид се повукао у један свој тврди град, одржавши се у њему док се франачке војске, после харања, нису повратиле, проређене болешћу. Једини успех био им је тај, да су покорили Словене у Крањској око Саве и један део одметнутих Карантанаца, који су се били придружили Људевиду. Франачки поход поновљен је и наредне године, у главном са сличним резултатом. Тек 822. година била је судбоносна за Људевида. Пред великом франачком војском, која је долазила боље опремљена, он се овог пута уплашио и склонио; а вероватно га је уплашио и бег патријарха из Града, Фортуната, који га је помагао против Франака и који је притешњен од њих, морао да се склања у Задар, на византиско подручје. Из ове везе дало би се, можда, закључивати, да је у овом Људевидовом отпору било можда и нешто византиских сугестија.
Бежећи испред Франака, Људевид је, прича франачки аналист, побегао Србима, "за који се народ казује да заузима велик део Далмације". То је 822. године први сасвим несумњив помен српског имена у овим крајевима Балкана. "Далмација", у коју је Људевид побегао, била је данашња Босна, која је, готово цела, припадала тој старој географској области. Из свог средишта, из Сиска, Људевид је најлакше и најсигурније могао доћи у ту земљу. Ту је Људевид био усрдно примљен. Међутим, он ту убија српског жупана који га је примио и подвргава себи његову област. Једни су хисторичари покушавали да бране тај поступак претпоставком да га је, можа, дотични жупан хтео издати Францима. Вероватније је свакако, да је Људевид био човек малих моралних скрупула; поред овог поступка, који не оправдава убиство и потом грабеж, у гостима, чак ни за издају, за то би говорила и чињеница, што се против њега дизао његов таст. У исто време, Људевид шаље и посланство франачком цару изјављујући спремност да га поново призна као господара. Али цар се неће да упушта у преговоре. Омражен и несигуран у Босни, Људевид бежи у Борнину државу, једном његовом сроднику, који га после мало времена, 823. год., даје убити. Сва његова држава потпала је поново под франачку власт; а покрет који је први пут у нашој хисторији за ослобођење од туђинаца ујединио добре делове Хрвата, Срба и Словенаца, пропао је због недостатка снаге и од мале вредности човека, који га је носио.
Бугари су одмах по том повели преговоре с Францима, да поврате Тимочане под своју власт. Али ови, у заједници с Бодрићима око Дунава, опиру се томе. Бодрићи се обраћају франачком цару да их помогне и заштити. Овај је извесно време био у недоумици, како да се држи, јер му ствари, тамо далеко, негде на крају Европе, нису биле јасне; с тога је тражио времена, да проучи питање и да се обавести. Нестрпљиви, Бугари су пожуривали решење, а кад оно није стигло, и кад се сем тог питања јавише и друга, они употребише силу. У лето 827. год. кренуше Бугари, пошто су се добро припремили, лађама уз Дунав, па, прешавши у Драву, избише у Панонију. Ту су, вршећи пљачку, изагнали све дотадашње словенске и франачке заповеднике, а поставили бугарске. Франци су брзо предузели мере, да поврате своју власт, и имали су успеха. Нови бугарски нападај, 829. год., и опет уз Драву, није донео штете читавој земљи, него само неким пограничним насељима. Али обновљена франачка власт није била дуга века. Борбе у династији дадоше прилике Бугарима, да се учврсте у источној Панонији; они добише Срем и Сингидунум, који од IX века носи словенски назив Београд, и све раније одметнуте области. Западна граница ишла им је по свој прилици до Колубаре и близу до западне Мораве. Тим бугарским завојевањем пресечена је даља франачка офанзива у југоисточној Европи.
У читавој првој половини IX века Византија је патила од унутрашњих нереда. Борбе око престола, борбе око икона и тешке финансиске кризе поделиле су грађане у љуто завађене таборе, који су, у слепој мржњи, често заборављали велике државне интересе. На рачун Византије јачаху се Бугари и Арапи. Ови други добијају 825. острво Крит; 831. узимају Палермо; 839. Тарент. Од 840. год., пошто су разбили млетачку флоту, њима је слободан пут у Јадранско Море. И доиста, без 841., арапске лађе нападају јадранске градове и допиру до једног утока реке Пада; а мања њихова оделеља нападају Будву, Розу и доњи Котор. 842. освајају они Бари, а 846., на ужас свега хришћанског запада, продиру до самог Рима.
Млетачка флота, којој пада у дужност да брани те делове Царевине, заузета је готово сва борбама с Арапима. Царска флота се појављује ретко и са малим бројем бродовља. То, и арапски залети, дају маха словенским гусарима око Неретве, да и они развију своје бродарске способности; наравно, само у свом интересу. Оживела је стара илирска традиција пиратерије, ради које је некад изазван рат с Римљанима. Стари Словени, видели смо, имали су исто тако бродарске вештине и смелости. Већ средином VII века кренули су они, баш са далматинске обале, према Италији и напали Сепонт. После су своје нападаје по Јадранском Мору понављали чешће и постајали, постепено, највећа опасност за слободну пловидбу. Кад је млетачко бродовље 827/8. год. било у сицилијанским водама као стража, Неретљани узимају више маха; а кад се флота вратила, они се смирују. Чак им се, веле млетачки споменици, као за већу сигурност, један од вођа и крстио у Млецима. Међутим, они су нестални и варљиви као и њихово море. Чим се прилике у Млецима или у Јадранском Мору погоршају, они настављају стари занат. Један њихов нападај из 834/5. год., кад су опљачкали и побили неке млетачке трговце на повратку из Беневента, изазвао је против њих велико огорчење у Млецима. Да прекрате то нападање предузели су Млечани 839. велику експедицију против словенских гусара. О борбама њиховим те године нема помена, али се зна, да је дошло до измирења и са Хрватима и са једним делом Неретљана. Само тај мир није дуго трајао; не зна се, да ли с тога, што су га наши људи склопили можда за то, да би избегли опасности; или, вероватније, с тога, што није био склопљен са свима, него само са једним племеном или браством њиховим. Млетачки нападај поновљен је 840. год. против неретљанског вође Људислава, и завршио је њиховим неуспехом. После два пораза млетачке флоте, које су им одмах иза тога нанели Арапи, Млечани се нису могли упуштати у нове борбе с далматинским Словенима. Али су ови зато насртљиви. 846. год. продиру они до близу самих Млетака и пљачкају лагунски град Каорле. У тим смелим походима јача њихова самосвест и привикавање на слободу личне и племенске акције. Од српских племена Неретљани су први узели иницијативу за борбе, али не као акцију у Људевида Посавскога са циљем народне самоодбране и племенске групације, него за слободу себичних прохтева и обезбеђење пљачке.
На истоку, Бугари су се били потпуно учврстили и јачали све више. Њихове границе на западу, видели смо, ишле су врло далеко; а на југу су допирале до Родопе, захваљујући византиској неспособности да их сузбије. Једино према западу и југозападу њихова граница није ближе одређена. Доста рано Бугари су почели да показују тежње према Солуну и Егејском Мору, а у ово време већ и према Јадранском. Искоришћавајући борбе Византије с Арапима, они настоје да се пробију у оба правца. 837. год. забележен је, без ближих појединости, један бугарски поход према Солуну. С њим је можда у вези један устанак Словена у Пелопонезу, који избија у то доба. После су Бугари почели акцију и према западу и покорили су маћедонска словенска племена готово до солунског и брачког приморја, узевши Охрид и сву област на реци Деволу.
Срби су за ово време у Рашкој, у својим кланцима, на будући ником ником на ударцу, живели доста повучено, у својој старој племенској организацији. Признавана је по имену врховна власт Византији, која се у том затуреном и од престонице готово одвојеном крају једва осећала. Земљом су управљали домаћи владари велики жупани, по праву наслеђа. Кад је међу жупанима избио један, који се натурио за "великог", не да се утврдити; али његова власт није још увек била толика, да је искључивала утицај и сарадњу других жупана. Земља је била дељена међу браћу владареву; најстарији, као владар, имао је извесну домаћинску власт у задрузи. Неки од тих владара познати су, али само по имену: Вишеслав, па његов син Радослав, па син овога Просигој. Тек са Вишеславовим праунуком Властимиром долази више вести. До његова времена, пише Костантин Порфирогенит, "живљаху Бугари са Србљима мирно као суседи и комшије, пазећи једни друге". Бугарски владар Пресјам (836.-852.) прекинуо је ту идилу. Бугарским освајањима стала су на пут српска племена, која су се почела због опасности, чвршће збијати око Рашке. На Колубари, на Морави и на Косову Бугарима је била ударена брана. Пресјам с тога одлучи да покори Србе. Напао их је, али није успео. Срби се храбро одупреше у својим тешко приступачним кланцима и шумама и после три године узалудног напрезања Бугари су морали да одустану од своје намере. Датум тих борби није сигуран, али је вероватно да пада негде између 840-850. год. Несумњиво је, да је Властимиров углед услед тога знатно порастао. Да је он био господар не само Рашке, него и даљих области види се јасно одатле, што удајући кћер за требињског жупана, а хотећи да га одликује, "именова га владарем и учини самосталним", како вели Порфирогенит, што сигурно не би могао чинити да на то није имао стварног права.
Овим Пресјамовим нападајем почињу прве борбе између Срба и Бугара. Изазвали су их ови други у својој завојевачкој политици. У прво време Срби су у дефанзиви и у тешкој ситуацији једва успевају да се одрже, али доскора, кроз два-три века, они прелазе у нападај, и расно чистији, брђански срчанији, са јачим и боље одржаним националним традицијама, остају победници и успевају да добију превласт над словенским елементом Балканског Полуострва.
Пресјамов син Борис обновио је према Србима офанзивну политику свога оца. После Властимирове смрти владала су над Србијом три његова сина Мутимир, Стројимир и Гојник, разделивши међу собом очеву земљу. Борис, верујући да Бугари сад неће наићи на ранији отпор, крену на Србију своју војску. Срби и овог пута остадоше победници. Они не само што потукоше Бугаре, него и заробише Борисова сина Владимира и дванаест бугарских бољара. После склопљеног мира, бојећи се за себе, Борис је замолио сигурну пратњу до границе и добио је у лицу двојице синова Мутимирових, Брана и Стевана. Они га, прича Порфирогенит, "испратише здрава читава до граница све до Раса". Ту, код Раса, тј. код данашњег Новог Пазара, била је, дакле, средином IX века, граница рашке државе. Ту су, на граници, измењена гостинска уздарја. Борис је дао Мутимировићима "велике дарове", а они њему два роба, два сокола, два пса и 90 кожа. Бугари су тврдили, да је ово давање са српске стране било обавезно, дакле као нека врста данка. Поход Борисов, према томе, они нису сматрали да је завршен поразом, него неком врстом договора. Срби нису били много сигурни за даље борбе и с тога су радо прихватили понуђену погодбу; тим пре, што их Бугари нису дирали у поседу нити мењали њихово унутрашње уређење.
Дошавши на Балкан Јужни Словени су ту већ затекли потпуно развијену хришћанску културу. Постепеним везама са староседелачким елементом они примају понешто од ње, па јој после прилазе с више поверења, најпре као појединци, а касније као целина. Вест Константина Порфирогенита, да су били крштени већ у VII веку, за владе цара Хираклија и његовом иницијативом, и то преко свештеника из Рима, које је он набавио, не изгледа нимало вероватна. Тешко је примити, да би он за христијанизацију, која је имала бити прво приближавање владајућем елементу и један погодан изглед за асимилацију, узимао свештенике са запада, а не свој грчки, њему поузданији елеменат. Ствар је пре у овом: захваљујући солунском викаријату, који је стајао под папином врховном влашћу, западни утицај био је готово апсолутан међу Србима и све до прелома с царем Лавом, односно до 732. год., латинско свештенство било је претежније и управо главни чинилац у хришћанској мисији. У Цариграду се знало о том и у традицији X века, у Порфирогенитово доба, ствар је добила помало помућен легендарни облик и амбицију да иницијативу задржи за се.
Исто је тако мало поуздан и други део царева причања, да је већ тада успело хришћанском свештенству стварније деловати у правцу христијанизације. Колико се данас зна, читав седми век није донео великих промена у начину живота и у култури Јужних Словена и примање хришћанства, у колико га је било, вршило се само појединачно. У визији Св. Колумбана, на почетку VII века, изрично се каже, да Словени, којима је он мислио ићи да проповеда, нису још зрели за то; а Св. Аманд, који се упутио међу њих и проповедао у местима око Дунава, вратио се натраг кад је видео "да му ту неће бити довољно плода и мучеништва."
Слабом напредовању хришћанства код Јужних Словена иницијативом од византиске стране криви су не само словенски конзерватизам и неповерење, него у истој мери и политичка противност према Византији и устручавање да се с њим уђе у тешње везе, као и затроване верске прилике међу самим Грцима. Од VII-IX века тамо не престају јеретичке секте, верска гоњења и крваве борбе у име вере. Нарочито се беху распалиле страсти за време борбе око икона, која је испунила цео један век. На западу је хришћанство било сумњиво ради тога, што је долазило из Баварске или Фурланске, односно из Немачке и Италије, са оних страна, одакле је претило и политичко завојевање.
Падом аварске државе и афирмацијом франачке снаге акција христијанизације пошла је знатно брже. Нарочито су се мирили са створеним стањем неки од кнезова и великаша, који су тим хтели да покажу своју лојалност према новој држави. Примање хришћанства постало је готово идентично с признавањем франачке врховне власти. Међу Словенцима тај је процес узео толико маха, да је већ у првој половини IX века највећи део угледнијег света припадао Христовој вери. И међу Хрватима хришћанство се ширило у већој мери најпре франачким утицајем. Нинска црква, у којој је створено седиште за хрватског бискупа, посвећена је галском свецу Аселу. За Св. Урза се изрично каже, да је у Далмацији покрстио многе пагане баш у време Карла Великог. Западни утицај показује и црквена архитектура тога времена, чији се споменици налазе не само у Далмацији, него иду дубље у унутрашњост (у Босну, на пример; цркве у Зеници, Дабравини, Брези), са карактеристичним типовима у вратима спљетске столне цркве Св. Дујма; у Капели Св. Крижа, у Нину; у мраморној гробници Ивана Равењанина и сл. Порекло тог врло китњастог стила с разлогом се смешта у северну Италију, а Франци су му само били посредници.
Код Срба је хришћански утицај у то време био најслабији. Византиска култура једва је прелазила границе Шаре и Косова; са севера Франци нису прекорачивали Саве и Дунава, а са запада делила их је од приморја, осим у јужном делу од Неретве до Бојане, хрватска држава. У највећем делу до њих је хришћанство могло доћи само посредним путем, преко Бугарске и Далмације. Тако је у ствари и било. Хришћански споменици босанског подручја из IX-XI века потпуно су у вези са далматинским и имају апсолутно исте типове и аналогије. Чак је и језик латински. У два фрагмента, један из Брезе близу Сарајева, а други из Дренова код Пријепоља, оба с латинским натписима хришћанског порекла, очувани су непосредни документи тог утицаја, а локалитети налаза показују не само место допирања, него и правац пута. На југу, у зетском и хумском приморју, романски утицај је још виднији. Али је остало, све до данас, врло много трагова и византиских веза и утицаја, и то не само у локалним ознакама (н. пр. у Дубровнику Пиле – πυλαι , обележавање, a parte pelagi, игало – αιγλοζ , базилика, стареа – δτερεα и сл.), него и у религиозној култури. "Великомученик Стефан, који је због сличности свога имена са грчком речи круна (δτεφανοζ) важио као заштитник Цариградског Царства, јавља се и у Далмацији међу црквеним именима; њему беше посвећена саборна црква у Скадру и најстарија столна црква у Дубровнику. Култ мученика Сергија и Вакха, који је особито цветао у Јустинијаново доба, заступљен је био једном опцијом код Скадра на Бојани, црквама у Бару, Котору и на брду изнад Дубровника (сада Срђ)" и то по неким другим местима дубровачке околице (Колочепу, Корчули и др.). Поред њих штују се и још неки свеци с источних страна, као Кузма и Дамјан, солунски Св. Димитрије, Св. Атанасије, Св. Теодор. Сам заштитник Дубровника, Св. Влахо, био је мученик с источне стране, исто као и заштитник Котора Св. Трифун. Отуд, као видна карактеристика тог двоструког утицаја, појава, да "Дубровчани поставише на своје зидине парца Св. Влаха сад у источном сад у западном орнату; имамо успомена у Дубровнику и Котору, како бискупи, и ако употребљаваху латински језик при служби божјој, обављајући је по римскоме обреду, за читав један век облаче при олтару византијске црквене хаљине" или "како се под истим сводом диже римско-латински олтар уз византијски иконостазиј".
Словенске колоније у близини већих грчких места, као на пример Солуна, или у областима даљим од густих саплеменичких насеља, где су биле више изложене утицају своје несловенске околице, примале су хришћанство по природном процесу асимилације. Упозорено је на извесне нове грчке епископије, које су биле основане очевидно с намером да делују међу Словенима; то су Великаја и Смоленска епископија под Филипском митрополијом; Србија и Друговићска под Солунском, и Језерска и Радовишка под Лариском. Да је хришћанска мисија међу тим Словенима имала успеха види се најбоље по том, што је из словенских редова изишао цариградски патријарх Никита (766.-780. год.). Међу тим Словенима створени су први основи за христијанизацију осталих саплеменика; ту се израдила полагано, словенска црквена терминологија, и словенски се језик почео употребљавати за превођење грчких црквених текстова. Словенски апостоли из Солуна, Ћирило и Методије, ту су нашли ослонца за своје спремање словенске литургије и проповеди. Без тих претходних радова њихово би дело било једва могуће. Ниједан се језик не оспособљава за две-три године за књижевну употребу; таквог случаја није било нигде на свету, ни у ком веку.
Главна активност у покрштавању Јужних Словена почиње ипак од средине IX века, и то под притиском извесних политичких догађаја. Моравски кнез Растислав, у сукобу с Францима, морао је да тражи савезника, на кога би се могао ослонити. Нашао га је у Византији. Христијанизација његових поданика од византиских повереника била је само једно средство за чвршће везе и једна гаранција Византији за продужење њеног утицаја. С тога је његова понуда у Цариграду примљена радо и остварена брзо. Као цареви повереници и хришћански проповедници упућена су у Моравску, 863. год два брата Солуњанина, Ћирил и Методије. Избор је пао на њих из два разлога. Први је тај, што је Константин (Ћирил у калуђерству) био друг царев, њему лично одан, а сем тога врло учен и угледан. Он је био библиотекар у цариградској Св. Софији и учитељ филозофије. Већ дотле Константин се истакао својим залагањем за иконе и својим мисијама међу Сараценима и Хазарима. Методије, његов брат, био је раније управник једне словенске области, па се после одрекао световног живота и повукао се у манастир, одакле је пошао с Константином на Крим, међу Хазаре. Својим ранијим административним искуством са Словенима он је, поред брата, добро дошао за нову акцију у истом елементу. Други је разлог био у том, што су обојица познавала добро словенски језик, и што су, као Солуњани, долазили с њима и у ближи додир, и као такви најбоље могли знати, шта се понајпре има предузети за нову мисију и колико се могу користити претходним радом.
С њиховим радом у вези су и почеци словенске писмености. Легенде о Ћирилу и Методију казују, да су њих двојица, схвативши свој позив врло савесно, прегли да за Словене преведу потребне богослужбене књиге и да за изражавање словенске речи удесе погодна слова. Дотле код Словена или уопште није било писмености (него се помагаху рабошима, помоћу црта и резова), или су се, према подручју, употребљавала латинска и грчка писмена, подједнако непогодна да изразе многе особености словенске фонетике. Константин с тога подешава за Словене нову азбуку. У главном узима и он грчко курзивно писмо с неколико знакова из њему добро познатих источњачких алфабета, и ствара тако ново словенско писмо звано глаголицу. Језик у Константиновим преводима је словенски јужномаћедонски диалекат, који је и у доцнијим преписима X и XI века задржао своје главне црте.
У Моравској је царево изасланство, с Ћирилом и Методијем, било врло усрдно примљено и почело је одмах с успехом, да делује, али не за дуго. Франци нису могли дозволити, да се један словенски кнез на њиховој граници тако лако одметне од њих и веже с Византијом, и с тога су против Растислава употребили силу и нагнали га на покорност. Исто тако су узели енергичан став против нових проповедника и немачки свештеници, који су Моравску сматрали својим верским подручјем. Ћирил и Методије морали су ићи у Рим, да тамо објасне своје деловање. Ћирил (који се тек у Риму, пред саму смрт, закалуђерио и добио то име) направио је тамо леп утисак и добио је одобрење свог рада, али га лично није могао искористити. Умро је 869. год. и сахрањен је с много почасти у цркви Св. Климента, чије је мошти нашао на Херзону и пренео их у Рим. Методије, који је у Риму примио свештенички чин, вратио се натраг, али не више у Моравску, која је била у рату с Немцима, него у Панонију, кнезу Коцељу. Папа је дозволио словенску службу; тражио је само да се на миси апостол и еванђеље читају најпре латински, па онда словенски. У Панонији је Методије развио велику активност; ради ње је и постављен за врховног верског поглавара панонске цркве. Али ради ње је имао и неприлика. Немачко свештенство нерадо је гледало његов рад у својој домени и није презало ни од врло оштрих мера да Методија онемогући. Он је био затворен, одведен негде у Швабенланд и физички мучен. Спашен посредовањем папиним, Методије је морао поново прећи у Моравску, да ту и опет не буде поштеђен од нових незгода. Ширећи веру, преводећи цркви потребне књиге, Методије је ипак издржао на свом опасном месту све до своје смрти, 885. год. Према њему су, у последње време, можда ради папиних заузимања, Немци имали бар неких обзира; али кад је он умро против његових ученика диже се права хајка. Гоњени без икакве поштеде, чак продавани као робље, словенски пратиоци Методијеви, као и његови активнији ученици, морадоше за кратко време да напусте моравско подручје и да се спасавају како знају.
Као што су Моравци хтели, да се помоћу византиских свештеника заштите од немачког утицаја у духовном животу, тако су исто хтели и Бугари да се помоћу германских свештеника заштите од сувише блиске Византије. У поступку једних и других као да има везе. Можда је Византија своју мисију у Моравску и упутила онако радо, што је хтела да на тај начин одговори Французима за везе с Бугарима. Саме Бугаре присилила је Византија 864/4. год., једним војним походом, да прекине почете везе. Сам бугарски владар, Борис, прими хришћанство и по куму цару Михајлу узе његово име. Ширењем хришћанства Бугарска губи свој азијатски карактер, а ширењем словенске писмености добија постепено словенско обележје. Покушаји веза са западом, са Немцима и папом Николом I, постављени су у Бугарској и после покрштавања, али их је Византија увек знала пресећи на време.
Долазак на владу Василија I Маћедонца (867-886) донео је знатне промене у Византији. Овај енергични човек успео је, да тешње веже уз Византију не само блиске Бугаре, него и удаљене Хрвате. Он добро чува подручје Царевине. Кад је од Сарацена угрожени Дубровник затражио цареву помоћ, овај је брзо испунио молбу и у Јадранско Море послао јаку флоту. Царев адмирал, Никита Орифас, улази у ближе везе са српским племенима око Дубровника, са Захумцима, Требињцима и Конављанима, и позива их на заједничку борбу против Сарацена, и то не на копну, него и на лађама (869. год.). Упада у очи, да су позвана на сарадњу само племена из јужне Далмације. Севернија, Хрвати и Далматинци, беху ушла у везе са италским краљем Лудвиком I, и изазвала против себе гнев Византије. Кад су неки "Словени" из тих племена напали и опљачкали папине легате на путу из Цариграда у Јакин, употребише то Грци као добар повод да их напану и присиле на покорност (871. год.). Неретљани су дуго времена били врло упорни, да промене своје гусарске навике и уопште свој начин живота. Нарочито су били противни хришћанству, у ком су гледали само средство за своје потчињавање. Порфирогенит је оставио помен, да су Неретљани чак били прозвати "паганима", "с тога што нису пристали да се покрсте у оно време, кад су се крстили сви Србљи". Цар Василије је, најзад, савладао и њих. Притешњени, они су послали једно посланство цару и затражили крштење, а он им је послао свештенике и примио их под заштиту. Око 878. год. готово сва Далмација враћа се поново под власт цариградског господара, а добрим делом и под власт цариградске цркве. То, истина, не траје дуго, али је значајно за велики замах Василијев.
За владе цара Василија и кнеза Бориса-Михаила пада главна активност у христијанизацији Јужних Словена. Највећи део ученика Ћирила и Методија склонио се на Балкан. Једне, који су били продани као робље, откупио је један византиски легат у Млецима и упутио у Цариград. Цар их је тамо лепо примио и једне задржао, а друге упутио у народ. Други су се непосредно спасавали преко Паноније у Бугарску, прошавши кроз Београд, који је тада био у Борисовој власти. Борис их је, као и Василије, примио лепо. Он је с њима добио читав кадар учених и искусних људи, згодних да наставе почето дело хришћанске мисије. Врло је карактеристично, да их је врло мали број задржао у самој Бугарској, него их у већини шаље у најзападнији крај своје државе, тамо на пут према Драчу и Јадранском Мору. Да ли је то било с тога, што им ипак није много веровао, па их је хтео имати даље од саме Бугарске? Или обратно, да их је слао тамо, на периферију, да делују међу Словенима и да их придобиају за његову државу? Од ученика Методијевих неке знамо по имену и њиховој великој активности. Климент је делао у крају Кутмичевице, око Охрида и Девола, који после њега преузима Наум. Ови ученици Методијеви, нарочито Климент, који је имао седиште у Деволу, развише необичну делатност – легенда говори о 3.500 ђака! – и не само што утврдише хришћанство, него и створише основе књижевности Јужних Словена, а посебно Срба и Бугара. Климент је делао у том западном крају и од 893. год., кад је постао епископ ближе неутврђене дремичко-беличке епархије. Његов наследник Наум, који је 900. год. подигао свој манастир на Охридском Језеру, истакао се пре тога својом књижевном иницијативом. У Деволу, Климентовом и његовом заслугом, створила се права школа словенске писмености и хришћанског образовања. Климент (+916.) преживео је Наума, који се пред крај живота повукао у свој манастир, где је и умро, 910. год. И Климент је умро у Охриду и сахрањен је у цркви Св. Пантелејмона.
Код Срба су за то време почеле међусобне борбе. Синови Властимирови не осташе у слози. Најстарији, Мутимир, хтео је да као такав има врховну власт и како су се браћа његова, Стројимир и Гојник, томе опирала, он их обојицу ухвати и посла у Бугарску, налазећи у њеном владару помагача за своје циљеве. У ствари, Борис је хтео да добије утицаја на прилике у Србији и да помаже тамо оне, који би се у својој политици ослањали на Бугаре место на Византију. Он с тога прогнате српске кнезове прима љубазно, држећи их као оруђе за своје потребе, и тамо Клонимира, Стројимирова сина, ожени с једном угледном Бугарком. Једног од сродника, свог синовца Петра Гојниковића, Мутимир је задржао код себе, али се тај, уплашен очевим удесом, склони у Хрватску. У верском погледу Мутимир се држао источне цркве, иако га је папа Иван VIII позвао, да се, по традицији претходника, врати панонској дијецези, нарочито ваљда с обзиром на то, што је у Методију добила словенског епископа.
У Порфирогенита је саопштена и чињеница о одношају далматинског романског градског и острвског становништва према Словенима њихова залеђа. И Неретљани и Хрвати узнемиравали су то становништво, кад је из својих зидина излазило да обрађује земљу. У невољи, Романи се обратише у Цариград с молбом за помоћ или за упуства шта да раде. Цар им одобри, да се нагоде и да дају Словенима извесне новчане отштете, а царевини да плаћају тек толико, "да се покаже покорност и подложност ромејским царевима". Дубровник, чији тесни град морађаше да проширује своје поседе и да за насаде и винограде захвата суседна требињска и хумска земљишта, плаћао је по 36 златица закупнине ("могориш") дотичним владарима. Узајамни, сређенији одношај између тих градова и њихових словенских суседа допринео је знатно, да се и с те стране постепено шири хришћанска култура међу њих. Западни утицај, нарочито у Зети, где је било доста романског елемента по градовима, и уз Неретву, и по целом Приморју, ширио се од раног Средњег Века све до ових дана. Дубоко у Босни, у VIII или IX веку, постојала је у Брези једна стара базилика с једним натписом – (irgini) genetrici, а у Дренову код Пријепоља друга, са натписом из истог времена: Te Christe auctore pontifex. У Будимљу имамо до данас очувана имена брда Миса и Колудра; а у Колашину и Пештеру чују се и данас западни облици за манастир "мојстир" и "молстир". Брег Срђ код Брезе добио је име, као и дубровачки, по некој цркви Св. Срђа, као и брдо Иван по Св. Ивану.
У српским земљама, као што се види, укрштао се и источни и западни утицај. У Зети и Приморју западни је био веома јак и ради утицаја романског становништва и ради веза с Италијом. У Рашкој двор се држао Византије и Бугарске, а пук се колебао. Словенски црквени утицај из Маћедоније тешко да је допирао у Рашку пре почетка X века, а кад је допро нема сумње, да је имао знатне привлачне снаге ради народног језика у богослужењу. Маћедонски словенски елемент деловао је толико на Рашане, да је, средином XII века, према претежно католичкој Зети Рашка била у главном чисто православна домена.
Од краја IX века настаје нова епоха у хисторији Јужних Словена. Од тада, примивши хришћанство, они постепено улазе у хришћанску културу и добивају нове елементе за изграђивање своје цивилизације. С хришћанством су у вези: и стварање словенске писмености и зачеци словенске књижевности. Сем тога, од X века је видна и промена досадашњег културног утицаја. Дотада су, изузевши трачке и маћедонске Словене, сви други били у романској сфери културе, а одсада се, утицајем не само политичких, него и религиозно-цивилизаторских чинилаца, обрћу постепено према Цариграду и Византији не само Срби, него чак и један део панонских Словена и добар део Хрвата. Ово обртање фронта није се одржало за дуже време на перифериским деловима западног Балкана, али је његов највећи део, од Босне до Црног Мора, остао у новој оријентацији за неколико векова. Срби су претежно, сем Зете и Приморја, до XIII века, ушли у сферу источне византиске културе. Први и најбољи посредници били су њихови саплеменици из Маћедоније.
Неретљани се нису дали одвићи од својих гусарских навика. Да их силом уразуме, послали су Млечани у августу 887. год. једну казнену експедицију против њих. Али је тај поход рђаво прошао. С тога се, септембра исте године, крену сам дужде, Петар Кандијан, са 12 лађа, да он изведе нападај. С почетка је постигао извесне успехе, али кад се искрцао на копно, код Макарске, и ушао дубље у земљу, гонећи противника, Неретљани га склепташе и потпуно поразише (18. септембра). Сам дужде паде у боју. Тај пораз оставио је у Млецима тежак утисак. Због њега, добрим делом, Република 7. маја 888. обнавља савез с талијанским владарем Беренгаром против Словена "непријатеља наших и ваших".
Око 890. год. продро је из Хрватске у Србију, после Мутимирове смрти, избегли Петар Гојниковић. Он је свргнуо Мутимирова сина и наследника Прибислава, учврстио се у земљи, и одржао на престолу више од четврт века. Мутимирови синови, тројица, беже Хрватима и траже тамо склониште и помоћ. Покушај средњег брата Брана да са хрватском помоћу сруши Петра није имао успеха (око 894.). Бран сам би ухваћен и ослепљен. Исто је тако пропао и покушај Клонимиров, који је проваливши из Бугарске, био заузео град Достиницу (око 896.). Петар, јачи човек, одупро се свима. Са Хрватима је, изгледа, прекинуо везе, иако су га они с почетка подржавали, вероватно с тога, што су најпре тражили награду за услуге, а после помагали његове противнике. У прво време Петар се, ваљда преко оца или стрица или рођака тамо, приближио Бугарима и окумио се с њиховим новим владаром Симеоном (од 893. год.). Сигуран на тој страни, он је почео да се шири према западу, на рачун хумских и неретљанских владара.
Симеон, бугарски господар, највећи кога је дала њихова хисторија, васпитан у Цариграду, извргао се у најљућег противника Византије. У њему се, временом, развила амбиција, да он, својом свежом снагом, замени то царство, које се, по његовом уверењу, одржавало више вештином него снагом. Да би имао слободне руке он се спријатељио са Петром Гојниковићем и подржавао га је, вероватно, у Рашкој. Византиски цар, Лав VI Мудри, против опасног бугарског нападача позва у помоћ један нов финско-хунски народ, Мађаре, који се до тада из Угрије, источно од средњег Урала, беху спустили до у Бесарабију. Мали, тамне пути, са избријаним главама, на којима су остајали само перчини, огрнути зверињим кожама, у главном коњаници, Мађари су били потпуно азиско-турског типа и Византинци их с тога чешће зову Турцима. Номадски народ, живећи од лова и сточарства, они су били врло свирепи; буквално су пили крв и јели живо или полуживо месо. Први пут се јављају на Дунаву 838. год. као помоћници Бугара, са којима имају извесне расне сродности, у борбама против Грка. Пред крај IX века познају их сви народи средње и источне Европе. Од 892. они улазе у дунавску долину служећи као нека врста ратних помоћника најпре Францима, а онда Византији. Симеон је нашао против њих новог савезника у Печенезима, у једном исто тако азиском племену са подручја јужне Русије. Потиснути од њих, Мађари напуштају своја ранија седишта и 895/6. год. настањују се дефинитивно на подручју између Дунава и Тисе. Њиховим доласком у те крајеве сузбијено је бугарско ширење на левој обали Дунава и бугарска власт у Панонији. Мађарским доласком и њиховим настањивањем у панонској долини прекинута је и непосредна веза између Јужних и Северних и Североисточних Словена, Пољака, Словака и Украјинаца.
Симеон је појачао нападе против Византије нарочито после смрти цара Лава, (+912. год.), искоришћавајући у Цариграду готово уобичајене кризе око наследства. Византија је, осећајући велику опасност, напрегла све своје снаге да одоли Бугарима. Цариградска дипломатија постала је веома активна тражећи на све стране савезнике. У невољи обратила се и Србима. Драчки заповедник Лав Рабдух дошао је лично у неретвански крај, који је тад био под влашћу Петровом, с мисијом да придобије Србе против Бугара, у вези с Мађарима. Захумски жупан Микајло Вишевић, кога је Петар потиснуо из Захумља на суседна острва, обавести о тим преговорима Бугаре. Он је уопште био пришао бугарској политици, надајући се да ће њиховом помоћу сузбити Петра, који је показивао тежње да се ослободи бугарског притиска. Михајло је још 912. год. ухватио сина млетачког дужда и доцнијег дужда Петра Бадоарија, кад се из Цариграда враћао у Млетке, и послао га је Симеону.
Симеонова политика била је јасна: он је, да пресече све те опасне везе против себе, погодио најпре најачег противника. У битки код Ахелоса, 917. год., он је страховито потукао Грке. Одмах за тим, док је једну војску упутио на Цариград, кренуо је другу на Србе, да сруши Петра и доведе на владу Павла Брановића, унука Мутимирова. Али је Петар био јак; одржао се с успехом против свих дотадашњих нападаја; и није било невероватно да ће и сада његов отпор бити врло снажан. С тога Бугари смислише превару. Они га, под заклетвом, позваше на договор. Кад је он поверовао заклетви и дошао, они га ухватише и везана одведоше у Бугарску. Тамо је и умро у Симеоновој тамници. Владу у Србији преузе бугарски штићеник Павле Брановић, признавши Симеонову врховну власт. После тих својих победа Симеон се 918. год. крунисао за цара, створивши у исто време и бугарску патријаршију.
Неуспеси византиски доведоше у Цариграду до великих промена. На чело државе дође заповедник флоте Роман Лакапен, 919. год. као савладар и после таст малолетног цара Константина Порфирогенита. Та промена увреди Симеона, који је имао уговор с Византијом да његова кћи постане њихова царица и да тако он сам дође до утицаја у Цариграду. Нови рат био је неизбежан, и почео је врло брзо. У то време налазио се у Цариграду српски кнежевић Захарија, син Прибислава, првенца Мутимирова, који се пред Петром био склонио у Хрватску. Византиска дипломатија понуди Захарији, да с њиховом помоћу изведе преврат у Србији и сруши бугарског штићеника Павла. Грци су очевидно хтели да Бугаре запосле на тој страни и одврате од Цариграда. Захаријин покушај није успео. Сам Захарија би ухваћен и послат у Бугарску, где је чуван у оковима (920/21. год.). Али мало иза тога улоге се потпуно мењају. Сигурно потакнут грчким обећањима, а можда и изазван каквом суровошћу Бугара, сам Павле се дигао против Симеона. Али, као и други пре њега, немаде успеха. Симеон посла са својом војском против њега Захарију, за кога је држао да га је бављење у Бугарској научило памети. Павле би збачен, а Захарија дође на власт, 922. год. Али Захарија није био пријатељ Бугара. Њихов притисак определио га је брзо, да настави своје раније везе с Византијом. Као повод за нови став њему је добро дошао један устанак у самој Бугарској, који је избио 923. год. Да ли је он дао какве помоћи устаницима и да ли је имао уопште каквих веза с њима не зна се поуздано, али је сигурно да се сам определио против Симеона. С тога Симеон упути у Србију једну казнену експедицију, којој беху на челу Теодор Сигрица и Мармај, оне исте вође које су с Павлом Брановићем и раније долазиле тамо против Петра. Срби сузбише ту војску с великим бугарским губицима; у борби им падоше обе вође. Као доказ своје победе Захарија посла у Цариград њихове главе и оружје. Киван ради тог пораза, Симеон посла у Србију нову, знатно јачу војску, и уза њу, тобоже као новог кандидата за престо, Клонимирова сина Часлава. Захарија се препаде од те нове силе и, не смејући да је сачека у земљи, побеже у Хрватску. Србија је, ипак, могла да даде отпора; Бугари су били добро обавештени о свом прошлом поразу. С тога поново прибегавају лукавству. Позивајући српске жупане да дођу на једно одређено место и прихвате свог новог владара Часлава, они су се клели, да не мисле ништа рђаво. Заборавивши сличну лаковерност Петрову, Срби повероваше и дођоше на то место. Ту вође бише одмах похватане, а обезглављен народ поста лак плен бугарског нападаја. Бугари уђоше у Србију, похваташе тамо велик део становништва "од малог до великог" и одведоше га у Бугарску. Један само део, западни свакако, успео је да се спасе у Хрватску. Ово заштићивање Срба и везе Хрвата с Византијом изазваше Симеона да крене војску и на Хрватску, али је у том потхвату био зле среће. Хрватски краљ Томислав с успехом је одбио бугарске нападаје, предузимане, истина, на тој даљини, с невеликим снагама. Србија је међутим постала обична бугарска покрајина.
Михајло Вишевић, противник Петра Гојниковића, а савезник цара Симеона, као да се у последње време био повукао од Бугара. После пада Петрова он је сигурно добио натраг своју захумску област и пратио, без живљег учешћа, борбе у Рашкој. О његову држању за време овог тешког ратовања између Срба и Хрвата с једне и Бугара с друге стране нема никаква помена. Тек 925. спомиње се он, уз краља Томислава, као учесник на спљетском црквеном сабору, на ком се расправљало о словенском богослужењу у Хрватској и суседству. По свему се чини, да Михајло није био тада потпуно самосталан, него да је зависио од Томислава. По закључку тог сабора Спљет је постао црквена метропола не само хрватске, него и захумске српске државе. Михајло се, после тога, јавља као известан војнички чинилац. 10. јула 926. узео је он талијански град Сипонт, који је номинално био византиски, али лако могао постати плен пљачкашких Арапа или Лангобарда. Очевидно је, да Михајло није морао узимати тај удаљени талијански град за свој рачун, јер га не би могао трајно одржати. Није, међутим, сигурно, да ли је то чинио ради плена, из гусарске склоности; или по жељи Томислављевој; или, можда, по поруци из Цариграда. Јер не дуго иза тога он је ушао у везе с Византијом и добио је отуд племство и титулу "антипата", тј . намесника.
После смрти цара Симеона (27. маја 927.) Бугарска поче нагло опадати. Свађе насташе у самој династији између царевих синова; у бољарским редовима, дуго притискиваним силним царевим ауторитетом, јавише се велики прохтеви; ратом заморена земља тражила је одушке. Богумилски покрет, који узе нагло да се шири, био је чиста реакција освајачком духу Симеонове политике: људи су тражили угушивање страсти, враћања одрицању и спорила су власти. Постанак те секте веже се уз име неког попа Богумила, који се јавио за време Симеонова наследника, цара Петра; у ствари, то је низ учења која потичу из старих гностика, а имају дубљих веза са павликијанцима и манихејима. У основи дуалистичка, као све вере Истока, богумилска секта је тај дуализам наглашавала до краја у свима појавама: бога и ђавола, односно душе и тела, вере и државе. Главни проповедници те вере били су павликански Сирци и Јермени, који су били колонизовани на Балкану од VII-X века; али се покрет развио нарочито после смрти цара Симеона, кад је незадовољство у земљи могло да се слободније изрази. Богумили су имали извесних рационалистичких црта; били су противници верских симболизација, апстрактних теорија и догматичарства; тражили су, да се Христова вера разуме онако како је проповедана, без наслањања на Стари Завет, проста и једноставна, али дубока по својој суштини. Одбацују крст и крштење деце, причест, васкрс мртвих. Не верују у чистилиште и загробни живот. Љути су противници хијерархије и некришћанског сјаја цркве. Овај свет сујете није дело божје него ђаволско; с тога треба духовним савладати телесно; вратити се извору правог апостолског хришћанског живота. Противници богумила, као чувени Козма Презвитер, нападају их прекорима, да су противници власти, да осуђују богатства, да буне слуге против господара, да дају женама много права. Да је та социјална критика имала своје оправданости види се из речи, које говори сам Козма: свештеници странствују по туђим земљама, па и у рођеној; не брину се о пастви него само о себи и својима; учествују у метежима, или пијанче "будући слуге утроби, а не богу", или се заносе похотом; или се баве трговачким пословима; кад оду у манастире, не могући подносити аскезу и дисциплину, враћају се старом животу "као пси на своје бљувотине". Учење богумила имало је великог успеха, нарочито међу Словенима. С извесним демократским особинама, с нешто националних црта видних у самом имену секте, у називима браће (дед, стројник), богумилизам им је постао близак и драг. Било је можда и извесног социјално-политичког опредељења. Власти су у Бугарској биле још увек стари бугарски бољари, са још неистртим племенским осећањима; или под Петром, на двору, грчке. Словени, широки пук, били су носиоци главних терета. Није случајно, да се у једној-две од познатих богумилских организација, међу Брсјацима и Друговићима, на доњем Вардару и око Бабуне, организује доскора нова, од Бугара независна, држава. Можда је чак и име бабуна, које се наводи као друга ознака за богумиле, нарочито у српским областима, у вези с том организацијом. Из Бугарске и Маћедоније та је секта прешла после и у Србију, а одатле у Босну.
Прва се отцепила од Бугарске Србија. За време узајамних борби и метежа у Угарској решио се Часлав Клонимировић да обнови своју отаџбину. Са четворицом другова он 931. год. побеже из Преслава у Рашку. О пустоши, која је тада владала у Србији, причале су се на заинтересованом цариградском двору необичне ствари. Часлав је, говорило се, затекао у земљи свега педесет људи, који су лутали планинама и хранили се ловом, а не имали ни жена ни деце. Причање је несумњиво претерано, али је вероватно да је земља личила на какво згариште и да су прометни путеви били напуштени. Такву земљу Чаславу није било тешко "заузети". Он се одмах обратио византиском двору тражећи помоћи и заштите. Цар Роман, коме је свако слабљење Бугарске било добро дошло, иако се с њом смирио, а имајући и раније Србију у својим комбинацијама, прихватио је одмах понуду Часлављеву. Византија је дала за обнову Србије материјална средства, која су доносиле оне избеглице што су се из Бугарске, преко Цариграда, или из Византије саме, враћале у отаџбину. Вратиће се и бегунци из Хрватске и других суседних земаља. Србија се, заједничком сарадњом, брзо опорављала. Бугарска није, колико се зна, заузета домаћим злом, предузимала ништа против Часлава; вероватно је томе допринело и држање Византије, која је одмах показала жив интерес за српско питање.
За владе цара Константина Порфирогенита, стално помаган од Византије као њен штићеник, Часлав је успео да знатно утврди своју власт и ојача Србију. Он је био још жив, кад је цар писао свој важни спис О државној управи, у ком је навео границе тадашње српске државе. Србија је тада обухватала данашњу Босну до Пливе, Цетине и Лијевна на западу; Травунија и Конавље признавали су српску власт, а Захумље и Неретљанска област означавани су као подручје српског становништва и државе. На истоку је српска граница допирала до Раса, а према северу ишла је до Рудника и можда до Саве. На југу се Часлав наслањао на српска племена у Дукљи. Часлав је имао ширу државу него Властимир, али је средиште и његове државе било у данашњој источној Босни и североисточној Херцеговини и западној Србији; од извора Неретве до западне Мораве. Тај крај, за више од два века, представља средиште српског племена и заметак српске државе. Ужи назив Србија Порфирогенит даје за североисточну Босну са Солима и за крај од извора Лима, Раса па до Рудника, називајући то "покрштеном Србијом". Али у цара се налази и шири обим тог имена. Први пут се код њега, дакле средином X века, за ову читаву Чаславову творевину, употребљава име Србија, ι Σερβλια. Под српским именом Порфирогенит обухвата сва племена, која су ушла у обим Чаславове државе, Босанце, Рашане, Требињце, Конављане, Дукљане, Захумце и Неретљане. Под Чаславом се, дакле, врши прво српско племенско груписање у нашој прошлости, и то као реакција на бугарску освајачку политику Симеонова времена. Династија Вишевића губи свој значај иако се Михајло у другом делу своје владавине, пред крај Симеонова живота, приближио Византији и био примљен од ње.
Од тих српских племена Неретљани су били најратоборнији Њихова гусарења по Јадранском Мору не малаксавају. Млечани су с тога с њима на живој муци. Експедиција, коју је против њих повео са 33 лађе дужде Петар Кандијан, 948. год., не постиже никакве успехе. После још једног неуспелог похода Млечани су били присиљени на преговарање и, како се чини, на плаћање извесних "дарова", да би могли несметано пловити. Неретљани су се користили и унутрашњим нередима у Хрватској после смрти краља Крешимира (око 945. год.) и заузели су отоке Казу, Вис и Ластово, а држали су поред њих и четири своја острва Мљет, Корчулу, Брач и Хвар.
Један арапски писац, који је употребљавао савремене изворе, пише за ово време о Словенима Балканског Полуострва, који су прекривали читаво његово подручје, да су њихова западна племена, Срби и Хрвати, најхрабрија и да становници оних крајева зазиру од њих и траже њихову заштиту. Да није њихове племенске расцепканости и суревњивости, како су смели и одважни, "не би се с њима могао мерити по сили ниједан народ на свету". Они станују, каже, у тешко приступачним горама, баве се земљорадњом и трговином, и њихови товари иду копном и водом све до Русије и Цариграда.
Србе и Хрвате од почетка X века често и сурово нападају Мађари, било да на њих ударају непосредно, било да преко њихова подручја продиру у туђе области. Последње године владе цара Константина, 959., о Васкрсу, они продиру дубоко у Византију, до близу саме престонице. У тим нападајима није, вероватно, била поштеђена ни Србија. У Дукљанској Хроници има подужа прича о том, како је Часлав дошао у сукоб с Мађарима и погинуо од њих. Неки вођа мађарски, Киш, упао је с војском у Босну и пленио је. Часлав пожури са својим четама проти њега. Стиже га негде код Дрине и потпуно га потуче; сам Киш погибе у тој борби. Његова удовица пође поглавици мађарском с молбом, да јој да нову војску, да би осветила мужа. Са "небројеном војском", прича хроника, пошла је она против Часлава. Затекла га је негде у Срему. По ноћи, изненада, напали су Мађари на Србе, потукли их и ухватили и самог Часлава и сву његову мушку родбину. По наредби Кишове удовице, везали су им ноге и руке и побацали их све у Саву. То је било негде око 960. год.
С Чаславом је пала и његова државна творевина. Једини хисториски извор за то време, врло мутан и непоуздан, Дукљанска Хроника, забележила је само чињеницу, да се Србија иза Часлављеве погибије распала у мање јединице и да је такво стање трајало дуже времена. Рашка се одвојила од Босне, коју је освојио хрватски краљ Крешимир II. Босански бан, видевши да му не може одолети, побеже Мађарима. У осталим српским покрајинама узеше власт локални господари. Тако се прича за требињску област, да је у њој образована посебна кнежевина.
Год. 969. умро је напрасно у Бугарској цар Петар. Већ за његове владе Бугарска је почела нагло опадати, а после његове смрти распад се убрзао још више. Првих година Петрове владе одметнули су се од њега Срби из Рашке; а одмах по његовој смрти покушали су одметање и Словени из Маћедоније. На челу устанка беху четири сина брсјачког кнеза Николе са именима старозаветних лица: Давид, Мојсије, Арон и Самуило. Судећи по именима из њихове породице (мајка им се звала Рипсимија, један син Аронов Алузијан) они су били јерменског порекла, бар по женској линији; и то из јерменских колонија са Вардара, које су биле нарочито појачане за време цара Теофила (829-842.). Њихов устанак није успео, јер је законите наследнике Петрове помагала Византија. Али су доскора Бугарску препловиле руске чети кнеза Свјатослава. Да их одагна одатле и из Тракије, где су били опасност за саму Византију, кренуо је против њих цар Јован Цимисхија. Кад је одбио Русе, цар није хтео да васпоставља бугарску државу, него је просто запосео својим гарнизонима, 971. год. По Дукљанској Хроници византиска је војска прешла из Бугарске и у Рашку, па покорила и њу.
Кад је 10. јануара 976. године умро цар Јован Цимисхије, ненадно, међу његовим великашима, који су вршили неку врсту туторства за малолетне синове, наста раздор и отимање за власт. Те унутрашње борбе у Царевини искористише нарочито балкански Словени. Дукљанска Хроника прича да су се тад побунили Рашани на северу; а из других, поузданијих извора, дознајемо и за устанак маћедонских Словена. Синови кнеза Николе, који су се јавили раније као вође покрета, дигоше 976. год., дакле ускоро иза цареве смрти, велики устанак у Маћедонији. Њихово исходиште било је подручје јужне Маћедоније од Велеса до Охрида, а главно место беше им Преспа и после Охрид. У селу Герману преспанског краја, код једне старе црквице, нађен је надгробни споменик, који је 992/3. год. Самуило, најмлађи Кнежевић, подигао оцу Николи, мајци и брату Давиду, који је као најстарији био примио власт.
Устанак брзо узе маха. Кад су чули за њ, око 979. год. похиташе из Цариграда бугарски потоњи владари, Борис II и брат му Роман, да помоћу тих устаника поврате своју власт у Бугарској. Али немадоше среће. Борис је погинуо на путу, убијен од једног Бугарина, који га није познао у грчком оделу; а Роман, иако је стигао у Видин, не нађе никаква већег одзива. Главни вођа устанка, Самуило, није био од људи, који би своје успехе уступио другоме. Од четири брата он је наскоро остао јединац. Мојсеј је пао при нападају на град Сер; Давида су убили маћедонски Власи у горама између Преспе и Костура; а Арона је доцније дао убити сам Самуило, можда ради његових веза са Византијом или што није могао да се сложи с њим око поделе власти. Кад неће да дели власт с братом, још мање ће је Самуило хтети делити с царевићем Романом. Он Роману даје само подређени положај намесника у Скопљу, што овај прима видећи да нема иначе изгледа за успех у борби против њега. Самуило, према том, одбија бугарску закониту династију од власти над својим подручјем; он ствара нову државу и узима власт за себе и своје потомке. Тај свој самостални став он одржава до краја. Иако је после заузео Бугарску и престоницу њену Преслав, он тамо неће да преноси своје седиште, него остаје веран Преспи и Охриду. У та места он је пренео и седиште патријаршије, хотећи да патријарх буде уза њ као уз новог цара. Једино што је примио као непосредно наслеђе старе бугарске државе то је царска титула и установа патријаршије, којима је хтео и да обележи свој став према Византији и да покаже континуитет Симеонове творевине као нове државне концепције против свемоћи Цариграда. С тога је његова држава сматрана као наставак старе Бугарске од свих савременика, па и од саме Византије.
Византија је пуне четири године, од 976.-980., била заузета побуном, коју је дигао у Малој Азији војвода Варда Склир; и после тога разним устанцима за ослобођење муслимана, које је осоколила акција Склирова. Самуило примећава, да су у европским областима Царевине проређени гарнизони и с тога живо ради да своју устаничку акцију што више развије и добијено учврсти. Већ 979. он са војском допире до у Тесалију и опседа Ларису, коју је после дуже опсаде, у једном новом походу, освојио 983. год. Опљачкавши град, он је становништво, вероватно словенског порекла, преселио у Маћедонију, а мушке уврстио у војску. Том приликом пренео је и мошти ларишког светитеља Ахилија и подигао му цркву на једном од преспанских отока, који се данас зове Аил. Од тада датира култ овог иначе мало значајног светитеља међу Јужним Словенима. У жеглиговској жупи подигнута је у XIV веку црква Архиљевица, а у ужичком крају постоји место и манастир Ариље. Пад Ларисе изазвао је у грчком свету разумљиво огорчење; опасност од Самуилове акције постала је до очигледности јасна за све.
За ову маћедонску династију везано је неколико романтичарских приповедака, чију веродостојност није увек лако проверити. Нарочито су честе љубавне хисторије. Самуилов син, Гаврило-Радомир, при освајању Ларисе, заљубио се у једну лепу Гркињу Ирену и раставио се после ради ње са својом првом женом, кћерком мађарског краља. Год 986., казује друга прича, преговарао је севастиски митрополит за мир између Византије и Самуила. Овај је међу осталим тражио за неког свог блиског сродника сестру цара Василија II за жену. Грци су им као невесту подметнули кћер једног дворјанина. Кад су то дознали Самуило и његови људи спалили су митрополита, који је довео младу, и рат је плануо наново. Грци су тад покушали да одвоје од Самуила Алусијана, неко њему врло блиско лице, које је господарило у једном делу државе. Није сигурно ко је тај Алусијан: да ли после добро познати унук Арона, брата Самуилова, или неки Аронов син, или, како неки бугарски научењаци држе, Арон сам, кога је Самуило дао убити. Сигурно је, да је те године дошло до једног већег похода Василијева против Словена. Византиски цар ударио је на Софију, као главно средиште путева од Цариграда према западу, и као на најисточније место докле је тада допро словенски покрет. Пред Софијом грчка војска, под заповедништвом још неискусног цара, остаје за три недеље неактивна, опседајући град и расипљујући се по околини ради хране за себе и за коње. Самуилови људи их, тако расуте, нападају, плене и убијају. Како је лоше и на брзу руку била опремљена сва војска, која није имала потребног искуства, види се најбоље по том, што јој наскоро нестаје хране. Присиљен свим тим, прича Лав Ђакон, царев пратилац на овом походу, Василије мора да се несвршена посла враћа натраг. При том повлачењу, у кланцу такозваних Тројанових врата, нападоше их са свих страна маћедонске чете и направише прави покољ. Царев шатор, све благо и сав пртљаг беше заплењени. Сам је Самуило водио своју војску и 17. августа 986. однео ову победу. Њен резултат било је освајање читаве Бугарске, све до Дунава.
Као непосредна последица овог пораза беше нови грађански рат у Византији, који и опет води Варда Склир и други војвода Варда Фокас. Они траже за себе царску круну. У невољи, цар Василије се обратио Русима и само са њиховом помоћу, после дуже борбе, успео је да очува престо. За време те кризе, која је трајала све до 989. год., Самуило је наставио своја освајања на Балкану. Тада је, вероватно, он покорио Рашку и Босну и узео од Мађара Срем, у ком постоји епископија подвргнута Охриду. Мада је, исто тако, узео и Зету с Требињем. У Зети је у то доба владао кнез Владимир; престоница му беше код цркве Пречисте Крајинске, испод Катркола, а област му је обухватала данашњу Црну Гору и један део северне Албаније. Кад је Самуило напао његово подручје, Владимир се склонио на брдо Облик. Остављајући један део војске да га опседа, Самуило је с осталим четама освајао друга места. Притешњен глађу и издајом Владимир се предао, био свезан и послат у затвор у Преспу. Дукљанска Хроника, која је за ову партију имала једно доста поуздано житије Владимирово као извор, казује, да је Самуило, љут што није могао освојити Улциња, почо да плени и пали читаву Далмацију, све до Задра. Одатле се, у једном смелом и дотле нечувеном војном походу преко Босне и Рашке, вратио у своју област. На западу је, дакле, Самуило продро даље од цара Симеона; његова је држава уопште највећа словенска творевина на Балкану. Никад више, све до наших дана, нису Словени имали у својој власти толико поседа. На југу, Самуило је 989. год. узео Верију и Српчиште.
Прилично је позната из књижевности, у којој је више пута обрађивана, даља судбина Владимирова. Кћи Самуилова, Косара (у грчким изворима звана Теодора), заљубила се у младог сужња Владимира и измолила је у оца његову руку. Самуило имао је у својој политици и ширих потеза. Он није ишао само за тим, да, приграбивши земље, поступа са освојеним областима као са сурово покореним подручјем, него је желео да нове поданике на неки срдачнији начин веже за себе и своју државу. Он је, мудро, вратио Владимиру Зету, да у њој и даље влада, али одсада као његов човек, зет и вазал. Исто је тако вратио одузету требињску област и Владимирову стрицу Драгомиру. После овог везе између Маћедоније и северних српских области постале су тешње и срдачније. Српска црква дошла је под власт охридске патријаршије. То је појачало утицај православља и нарочито утицај и ширење маћедонске словенске књижевности међу Србима.
У том времену до 990. год. Самуило је освојио и Епир и драчку област. Он је био зет градског драчког кмета Јована Хрисилија, и вероватно је до Драча дошао с његовом помоћу. Тако је Самуилова држава излазила на три мора: Црно, Егејско и Јадранско, а на северу је била ограничена Савом и Дунавом.
Од 991. год. његова се срећа обрће. Цар Василије II, сав војник, енергичан, доследан и непопустљив, пошто је смирио све унутрашње незгоде, прелази у офанзиву, да рашчисти своје односе и са Самуилом. Вести о овом периоду маћедонске хисторије доста су помућене и несагласне, и на основу њих не дa се увек створити потпуно тачна слика. Јасно је само то, да Василије II има успеха, иако још недефинитивних, и да постепено осваја терен. Један јерменски хроничар забележио је једну врло важну чињеницу из овог времена. Цар је био населио у европским тематима много Јермена, дотле поузданих пријатеља Византије, и рачунао је на њих у случају потребе. Кад је, међутим, избио рат, један добар део тих насељеника, са две вође, прешао је Самуилу. Да ли ту нема посредне потврде за Самуилово јерменско порекло?
Кад је Василије, због напада египатских муслимана у Малој Азији, морао 995. год. прекинути ратовање у Европи и поћи на ту страну, обновио је Самуило своје ударце против Византије. Овог пута 996. год., он је кренуо равно на Солун. Град није могао да узме, али је Грцима задао под градским бедемима осетан ударац и заробио је Ашота, сина градског заповедника Глигорија Таронита. Са Солуна кренуо је Самуило на југ Грке, све до Пелопонеза, у смелим и вратоломним залетима. Чим је добио вести о томе, цар Василије је одмах упутио против Самуила Нићифора Урана, врло способна војсковођу. Из Солуна, где је спремио сигурну одбрану, пожурио је Уран за Самуилом и у долини Сперхија наишао је на његову војску. Маћедонци су били изненађени, али, надајући се да Грци неће моћи прећи услед киша набујалу реку Сперхиј, не узнемирише се много. Грци су их, међутим, заобишли и извели ноћни препад. Словени су у тој борби љуто страдали; сам Самуило био је теже рањен и једва је успео да се спасе са исто тако рањеним сином; а на 12.000 његових ратника допало је ропства.
Тај ударац отпочео је низ даљих Самуилових несрећа. Има једна вест, да се он под утиском катастрофа био обратио цару Василију молећи мир. До мира није дошло; и то, како један источњачки извор каже, с тога што се Самуило предомислио у последњи час. Чуо је, каже, да је тад умро последњи бугарски цар – ваљда Роман, јер другог није било – и онда се тргао. Напустио је преговоре и прогласио себе за цара. Вест та у супротности је са грчким изворима, који знају за цара Романа и после тог датума и за његову даљу судбину; а и тешко је веровати, да би се Самуило проглашавао за цара баш сад, после тако крупног пораза. Истина, сам један пораз не би био довољан да дотуче Самуила. Не мање тежак пораз претрпио је и цар Василије, па није подлегао. Али је било разлике у карактеру пораза. У једном Василије, још млад и неискусан, добија ударац као поуку за будућност; он иза тога, с тврдом вером у себе, ради живо даље, иде напред и очевидно доживљава успехе. У другој, Самуила стиже ударац после читавог низа успеха, као казна за превелику смелост, у доба зрелих година кад се недаће теже подносе. У новим борбама није више нападач Самуило него Василије.
Приликом византиског нападаја 997. год. Самуило је готово пасиван. Нићифор Уран је из Солуна продро у маћедонску област и пленио је три месеца. Од почетка новог века акцију против Маћедонске Царевине преузима сам Василије. Год 1101. покорила је његова војска Бугарску, заузела обе старе престонице и порушила много утврђења. Наредне године напали су Византинци на јужне Самуилове области. Људи су почели губити веру у Самуила. Његов зет, Добромир, без борбе је предао град Верију и постао зато византиски антипат. Други војвода Димитрије Тихонас предао је град Колиндрон, под уветом да с војском добије слободан пролаз до Самуила. Једино је Српчиште храбро бранио војвода Николица, који је, заробљен, презрео грчке части, побегао Самуилу, покушао нове борбе, али поново био заробљен и одведен у цариградске тамнице. После тога Василије осваја Тесалију. У освојеним местима систематски исељава словенско становништво, а доводи грчко. По повратку из Тесалије цар је напао и узео Воден, једну од главних тврђава маћедонских, која је штитила прилаз за Преспу и Охрид. Треће године, 1003., пошто су свршили ствари на југу, Грци опет настављају акције на северу. Те године нападали су Видин. Да спасе тај град, док је досада био пасиван, Самуило сад предузима енергичну диверзију. Лицем на Велику Госпоину рупио је он с војском у Адријанопољ, и опленио град који је сав био у празничном расположењу. Карактеристично је свакако, да Самуило неће да уђе у борбу с царевом војском; он сад не иде у помоћ Видину, као што је некад јурио да спасе Софију. Једино што је покушао било је то, да пресретне грчку војску, кад је после заузећа Видина пошла на Скопље. Василије је затекао маћедонску војску на изабраним положајима код Вардара. Без оклевања, он је прешао набујалу реку, напао изненађеног Самуила и задао му ударац сличан оном у долини Сперхија. Цар Василије ушао је тад победоносно у освојено Скопље, које му је, по Скилицином причању, предао бугарски бивши цар Роман. По заузећу Скопља Василије је пошао под тврди град Перник, у долини Струме, али није успео ни да га освоји, ни да обећањима склони на издају његова заповедника Кракру. Самуило је, по цареву повратку, 1004., покушао нов напад на Солун, али сасвим узалудно.
Самуило је доживео ударце и у породици. Младог заробљеника солунског, Ашота, он је оженио својом ћерком и упутио га је потом за управника драчке области. Млади Ашот (судећи по имену, и он јерменске крви), кад је видео обрт среће Самуилове, издаје Самуила и бежи у Цариград. С њим је у издаји учествовао и сам таст Самуилов Хрисилије. У Цариграду, Василије лепо прими и награди Ашота, усвоји и његове предлоге и поруке о том, како треба удесити напад и предају градова, и поступи по њима. 1005. год. Драч је био поново у византиској власти.
Као што некада цар Симеон није хтео да склапа мира са Византијом, него је стално био с њом "на ратној нози", тако је сад чинио и Василије против Самуила. Он му не дв да одахне. Његове чете често нападају Самуилово подручје и наносе му штете. Од 1004.-1014. год. нема ниједне сигурне вести о ма каквом офанзивном покушају Самуиловом. Место тога, у страху од византиских нападаја, он подиже утврђења и преграђује клисуру у струмичкој долини међу Огражденом и Беласицом. Кад је Василије, почетком 1014. год., покушао туд да се пробије наишао је на несавладиве тешкоће. Увиђајући, да тако неће моћи проћи, он повери заповеднику маћедонске теме Нићифору Ксифијасу да обиђе ове положаје иза Беласице, док он буде нападао с преда. Самуило је за то време, да одврати Василија, послао моћну војску и опет против Солуна, под вођством војводе Несторице; али је та војска претрпела потпун пораз. Међутим је Скифијас извршио свој задатак. На запрепашћење маћедонске посаде појавиле су се грчке чете са Беласице њој у бок и сасвим је растројиле. 29. јула 1014. заметнула се одлучна битка, која је завршила словенским поразом. Сам стари Самуило пао би у византиско ропство, да га није спасао један очајнички јуриш његова сина, али су ипак обојица морали да се бегством спасавају с несрећног бојишта. Самуило се склонио у Прилеп, у један од најтврђих градова Маћедоније. Струмица се ипак одржала, захваљујући томе, што је становништво тврђаве Мачукова камењем и стрелама одбило грчке нападаје. Иначе, словенска је војска страховито страдала. 15.000 људи беше пало у грчке руке. Сурови византиски цар, пун освете, и да застраши, казнио је несрећне заробљенике ослепљивањем, остављајући на сваку стотину по једног ћоравог као вођу. Учинио је то вероватно с тога, што је један одред Словена, под вођством Самуилова сина Радомира, из заседе побио један део његових војника у теснацу између Беласице и Плауш-планине. Кад су пред Самуила стигли ти убогаљени војници, некад цвет његове војске, он је добио срчани удар, и домало је умро, 6. октобра 1014. год.
Самуила је наследио његов син Гаврило-Радомир, лично веома храбар и одлучан, али без праве среће. Изморена дугим и неуспелим ратовањем његова земља беше клонула, а енергични противник није допуштао да се прибере нова снага. Још исте јесени, 1014., цар наставља ратовање, желећи да искористи победу. После вести о поразу цару се предао град Мелник. Чим је добио глас о Самуиловој смрти Василије је одмах кренуо у средиште маћедонске Државе, у саму Пелагонију, да по могућности докрајчи рат. Његова војска заузела је Штип и Прилеп, а он је сам попалио Битољ, у ком је био двор новог цара. Кад је зазимило вратио се Василије у Солун, почетком јануара 1015. год. Одатле се с пролећа, априла месеца, кренуо опет у Маћедонију, да покори одметнути Воден. Заузевши град, цар је његово словенско становништво преселио у болерски крај, а место њега је довео грчки елеменат; и то не ратаре и раднике, него праве пустахије зване "конторате" – копљанике. Осим тога, у кланцу на путу за Острово и Битољ дао је цар сазидати два нова града, Кардију и Св. Илију. Даље одатле није ишао, него се вратио у Солун.
Притиснут толиком несрећом, а без изгледа на скори успех, Радомир пови главу и посла у Солун једно поверљиво лице, једног Грка с одсеченом руком, да понуди мир и потпуну лојалност. Али је цар понуду одбио. Он је веровао да је Маћедонска Држава у ропцу и да јој само треба задати последњи ударац. С тога упути у могленски крај војску, коју су водили Нићифор Ксифија и солунски заповедник Константин Диоген. Град могленски храбро је бранио војвода Илица. Морао је доћи лично сам цар, да преузме заповедништво над војском, да поткопа и потпали бедеме, и да присили посаду на предају. И одатле је мушко способно становништво пресељено, и то чак у Јерменску, у област Васпуракан. Сам град је спаљен и порушен. Одмах потом пао је и други град могленски, Нотија.
Мало дана иза тог успеха стиже цару Василију посланство од новог маћедонског господара, Јована Владислава. То је био син Самуилова брата Арона, кога је Самуило дао убити. Овај је, вероватно, искористио недаће Самуилове и Радомирове, и пун освете, а жељан власти, убио је Радомира код места Петриска, које се налази код истоименог језера. Дукљанска Хроника изрично казује, да га је на то разрачунавање потицао сам цар Василије, разумљиво из каквих побуда. Свиреп, Владислав је не само убио Радомира, него му је дао убити и жену, а сина ослепити. То је било негде с почетка јесени 1015. год., по свој прилици септембра месеца. Дошавши на власт Владислав је похитао да изјави покорност цару Василију и да замоли мир. Василије је био вољан њему одобрити оно, што је Радомиру одбио; то даје, донекле, потврде Дукљаниновој причи о њиховим тајним везама. Али, баш у тај мах, стиже њему угледни великаш маћедонски, кавхан Теодор, како се чини, присталица старог Самуила и његова сина. Он је приказао Владислава врло црним бојама и одговарао је цара да улази с њим у везе. Предложио је чак цару, да се Владислав убије и најмио је за тај посао једног Владисављевог дворјанина. Али, овај дворјанин, вернији Владиславу него Теодору, уби овог на повратку кући. Цар Василије, потакнут сумњама Теодоровим, иначе противник Маћедонске Државе и не жељом да је што пре сатре, узе ово убиство као повод да почне нови рат. Без икакве веће муке цар је овог пута продро до самог Охрида. Одатле је намеравао кренути на Драч и тамо утврдити своју власт, кад му стиже вест, да је један његов одред, који је оперисао у Пелагонији, настрадао од чета маћедонског војводе Ивца. Цар одмах пође у Пелагонију, али се Ивац повукао у планине, немајући снаге да прими борбу с главном грчком војском. Василије се потом вратио у Солун, а две војске посла у два разна правца да узму још заосталих делова Маћедонске Државе и да их смире; једну у Струмицу, а другу према Софији. Прва је узела тврђаву Термицу (Бањску код Струмице?), а друга Бојану код Софије.
У таквим приликама шта би било природније, него прибрати све народне снаге за заједнички отпор? Крвави Владислав сматрао је, да ће ојачати свој положај ако потамани све такмаце и сроднике Самуилове породице. Он с тога ради о глави и зетском кнезу Владимиру. Легенда каже, да је овај, поред свих опомена своје жене, а Самуилове кћери, на обећања и заклетве Владислављеве, дошао у Преспу, и ту, по наредби Владислављевој, био убијен пред црквом 22. маја 1016. год. Жена му је после пренела тело и сахранила у крајинској цркви. Одатле је пренесено најпре у Драч (1215. год.), а после је сахрањено у новом, по њему прозваном манастиру код Елбасана (Шен Ћин). Владимирова држава пала је у плен Владиславу. Култ кнеза и мученика Владимира развио се доста рано. Једно његово латинско житије, у изводу, сачувано је у Дукљанској Хроници, а потиче несумњиво из XI века. Политички значај кнеза Владимира, очевидно, није био велик; његов култ с тога долазиће несумњиво од моралне вредности његове личности. Још увек, на дан његове смрти, иде пук на планину Румију носећи са собом један крст, за који верују да се на њему Владислав заклињао, како му неће учинити преваре. Та свечаност окупља све суседе, православне, католике и муслимане. Исто тако има култа кнежева и у Западној Маћедонији. У манастиру Св. Јована Бигорског, прича се, очувана је глава Владимирова, коју је тамо сам донео.
С краја лета 1016. год. цар Василије, свршивши извесне послове у Цариграду, полази поново против Маћедонаца. Тврди град Перник, који је одолео толиким нападима, био је главни циљ његове нове акције. После тромесечне опсаде (управо после 88 дана) Василије је и овог пута морао да се врати не могавши ни опет нагнати храбру посаду ни на предају ни на издају. Чим је ославило пролеће 1017. год. Византинци су кренули на нови поход. Из Мозинопоља, где је цар чешће зимовао, пошао је према Костуру, пошто је уз пут узео још непознати град Лонг. Али напори његови да освоји тај тврди град брзо, на препад, немадоше успеха. За дуже опседање, међутим, цар није имао времена ни потребног спокојства. Ево зашто. Баш ту њему је стигла вест, да је познати бранилац Перника, војвода Кракра ступио у савез с Печенезима, да се сјединио са Владиславом и да се спрема да, узевши Доростол, напане цара с леђа из Бугарске. Добивши те гласове Василије почиње да се повлачи, освајајући и рушећи уз пут градове Вишеград, Верију и пределе Острова и Молиска. На путу му јавише, да је опасност прошла у неколико, пошто су Печенези одбили да суделују у борби против цара. Василије крене на то против града Сетине, на изласку из Морихова у битољску котлину, где се налази један царски двор маћедонски и велике залихе жита. Недовољно утврђен, град је без муке пао у грчке руке, с целим пленом. Маћедонска војска пожури у помоћ. Цар Василије јој посла у сусрет заповедника солунске теме, Константина Диогена. Маћедонци су били вешто завели и опколили његову војску и сигурно би је потпуно поразили, да јој није стигао у помоћ сам цар пожуривши са својом коњицом. Кад су маћедонски осматрачи угледали ту војску, у ужасном страху стадоше викат: "Бежите, бежите, ето цара!", нашто сву војску обузе паника. У највећој пометености војска прену на све стране, потпуно неспособна за борбу, заједно са самим Владиславом. После те победе Василије се неко време задржа у Водену да организује нове крајеве, а онда оде на зимовање у Цариград (9. јануара 1018.).
Владислав, који је имао енергију ређе врсте, није клонуо ни после тог пораза. Иза царева доласка он одмах почиње нову акцију, али сасвим на другој страни; вероватно с тога, што се тамо надао лакшем успеху. Он удара на Драч, на који је од почетка своје владавине био бацио око. Али ту, под Драчем, приликом борбе Владислављеве са самим заповедником града, бива нападнут од двојице пешака и убијен. Грк Скилица, а још више Дукљанска Хроника, приказују то убиство као нешто тајанствено, односно као неку божју одмазду; у ствари, као да има разлога веровању да је Владислав погинуо од својих људи.
Вест о погибији Владислављевој кренула је цара, да одмах, марта месеца 1018. год., пође у Маћедонију и дефинитивно покори ту земљу. У самој Маћедонији наста малодушност. Земља је била измучена дугим и безуспешним ратовањем и отрована унутрашњом борбом; а изгледи на неки обрт среће не беху никакви. С тога велик део великаша пожури, да се преда цару и спасе своје области и права. Већ у Адријанопољу стигоше му брат и син храброга Кракре, који му изјавише покорност и предадоше 36 градова заједно са дотле неосвојивим Перником. Цар оберучке прими понуду; самом Кракри даде чин патриција и остави га на његовом старом положају. Кад је тако био обезбеђен од Бугарске, Василије пође у Мосинопољ, да уреди и питања Маћедоније. По примеру Кракрином дођоше и многи други великаши са разних страна, из Пелагоније, Моровизда и из Липљана с Косова. У Серу стигао је цара Кракра са осталим господарима предатих градова и лично је изјавио своју подложност. Ту су му се предали и војвода Драгомуж, господар Струмице, кога цар исто направи патрицијем, и Богдан, заповедник "унутрашњих градова." Упада у очи, да је сем Кракре код маћедонских војвода мало бугарских, него превлађују чисто словенска имена, као и код млађих чланова династије. Пред самим градом Струмицом дочекао је цара архиепископ Јован (Давид) са свештенством, молећи за милост у име Марије, жене Владислављеве, која се одрицала свих владалачких права. То је била потпуна капитулација Маћедонске Царевине. У победничком походу цар је прошао Скопље, Штип, Просек и ушао је најпосле у Охрид, где је дочекан с молепствијима и клицањем. У старој престоници Самуиловој Василије је наишао на огромно богатство; било је, прича се, више од хиљаду кентенара злата и мноштво златом и бисером окићених хаљина и накита. Ту је затекао и Владислављеву удовицу са децом њеном и Радомировом. Цар је био према њима милостив и узео их је под своју заштиту, али их је, у исто време, ставио под надзор. Чак и Владислављева сина Прусијана, који се беше, са два брата, повукао у планину Томор и покушао да тамо организује борбу, прими у Деволу усрдно и даде му титулу магистра. Прусијан и браћа му Алусијан и Арон враћали су се, по именима, на стару јерменску традицију породице. Код Преспанског Језера цар је овом приликом подигао две нове тврђаве, Василиду и Констанцију, у част свога и братова имена.
Али се ипак овом приликом не покорише све војводе и кнезови маћедонски. Војвода Ивац, познат са своје поседе над Грцима у Пелагонији, не хте да призна врховну власт Василијеву и одметну се у планине, да спрема устанак. Грци тумаче његов отпор тим, што је он хтео да обнови Самуилову државу и узме његову титулу и положај. На планини Врохоту, у граду Проништу, Ивац је почео да окупља устанике. Тај је покрет морао бити врло озбиљан, кад је цар лично дошао у Девол, да, примивши царевиће, позове на предају и Ивца, нудећи му исту милост, коју је већ показао према осталим његовим војводским друговима, а упозоравајући га на безизгледност даље борбе. Да би добио времена Ивац уђе у преговоре, отежући их намерно што дуже. Тако је задржао цара готово два месеца. Тада нови охридски заповедник, Јевстатије Дафномил дође на овај план преваре. Војвода Ивац славио је сваке године Велику Госпоину и по старом обичају примао тај дан у свој дом госте и намернике. Јевстатије са двојицом својих људи оде на Ивчеву славу. Овај га прими лепо, иако је био изненађен том посетом. После црквеног обреда Јевстатије позове Ивца на тајни договор у четири ока, па кад је овај дошао Јевстатије га, као физички јачи, обори на земљу и помоћу својих пратилаца веже и ослепи. Узрујаним гостима изјавио је, да то ради у име царево. Убогаљеног Ивца одвео је потом цару Василију, који га даде бацити у тамницу. Јевстатије је, за награду, добио управу над Драчем.
Поред Ивца зна се и за још неке маћедонске војводе, који нису хтели да се покоре. Тако је неки војвода Гавра мислио на устанак и ушао ради тога у везе са Елемагом Францисон, који је био заповедник Берата и признавао Василијеву врховну власт. Кад се дознало за ту заверу, Гавра је био ухваћен и ослепљен, а Елемаг се одбранио од оптужбе и задржао старо достојанство. Устанак је покушао и стари вођа Николица. Он се раније истакао као храбар бранилац Српчишта, али је најзад морао да се преда. Цар Василије га је, као сина једног угледног византинског чиновника, помиловао и именовао патрицијем. Николица се наскоро вратио у Маћедонију и, за владе Самуилове, покушавао нове нападаје на Српчиште. После слома Маћедонске Државе он се спремао на нове борбе. Али, гоњен од Византије и царске војске, видећи све скрхано, Николица се сам једне ноћи предао царевим људима. Био је окован и послат у Солун. Крајем 1018. год. била је читава земља покорена, а Василије је, ради своје енергије, у овим дугим и крвавим борбама, добио назив "убице Бугара".
На Малој Преспи, на острвцу Аилу, још се налазе рушевине старе Самуилове цркве Св. Ахила. За њу стручне архитекте налазе, да представља прелазни тип јелинистичко-ориенталне школе и да има исте диспозиције као Стара Митрополија у Меземврији, на обали Црнога Мора. Друга Самуилова грађевина, црква Св. Германа, у селу Герману, показује утицаје анатолске школе, чије је порекло у Јерменској. Црква је та у новије време поправљана и дограђивана. Поред надгробне плоче Самуилових родитеља и брата му Давида, то су једини остаци Самуилове владавине, која је била тако необична по својим великим успесима, као и по наглим обртима среће. У нашој прошлости није било примера наглијег успеха и наглијег пада, као што је случај са судбином Маћедонске Државе.
На крајњем северу некадашње Маћедонске Државе у Срему, држао се још, после пада свих области на југу, сремски поглавица Сермо. Не могући га, без тежих напора, савладати, поручио му је византиски намесник у данашњој Србији, Константин Диоген, да жели с њим неки лични договор. Сваки је имао да поведе са собом по тројицу слуга; а састанак је требало одржати на сред једне реке, вероватно Саве. На састанку, Диоген уби Серма и онда с војском крене и без муке узе град Сирмиј, односно Митровицу, који му је предала Сермова жена. Византиска власт прошири се тако, 1019. год., све до Срема на северу и Јадранског Мора на западу.
Освојивши Маћедонску Државу цар Василије није показивао оне суровости, каква би се могла очекивати од њега после оног поступка са заробљеницима иза битке код Беласице; а није наставио ни онај систем хеленизације ове области, како је чинио раније заузимајући извесна места. Место тога, како видесмо, он је на многим положајима остављао старе кнезове и заповеднике. Маћедонија је била подељена у четири теме, а главно седиште управника беше у Скопљу. Важнији градови и тврђаве беху поседнути поузданим грчким људима; а војничко уређење добило је, као у византиским областима Италије, карактер катепаната. Порески систем није удешен према тежем византиском, него је остало да се плаћа за порезу мат жита, мат проса и крчаг вина. Врло важно беше и то, што је Василије задржао автокефалну охридску архиепископију, која се, у традицији бивше бугарске патријаршије, звала и патријаршијом, оставивши јој сва њена права и границе. Цар, истина, не признаје тој цркви патријаршиског достојанства, али то је, после пада Мећедонске Државе, у први мах мало бунило њене припаднике, пошто је на управи остала иста личност, архиепископ Јован. Овај човек успео је изградити код цара да охридској цркви потврди све оне границе, које је она добила за време Самуилово. Повеља о том издана је охридској цркви 20. маја 1020. године. Према тој и још две повеље издане 1019-1020. год., охридска архиепископија имала је под собом 31 епископију: обухватајући на северу Браничево, Београд и Срем, на северозападу Рас и Призрен, на истоку Силистрију, Видин, Софију Струмицу, на југу Верију и Српчиште, на југозападу Бутринто и Јањину. Добар део тих западних епископија добила је охридска митрополија на рачун драчке. Опсег архиепископије охридске обухватио је у главном средину, труп Балканског Полуострва и његов западни део изузимајући Албанију и Приморје. Од Бугарске је у састав охридске архиепископије улазио само западни део. Тежиште делатности охридске цркве било је, дакле, на чисто словенском подручју, које је делимично и раније било, а сад дефинитивно дошло ван домашаја римске цркве. Западни утицај у области Рашке био је деловањем охридског свештенства постепено сузбијен, да касније сасвим ишчезне. Као у цркви, тако је, вероватно, и у свему другом у Маћедонској Држави био видан словенски карактер њезин. Цар Василије и његови наследници дали су после охридску цркву у грчке руке; утицај грчки постепено се јачао и осећао све више; – али он није могао да знатно измени главни словенски фонд, и то једно с тога, што је стварањем словенске књижевности Ћирило-Методијевске школе, и стварањем словенске Маћедонске Државе развијена словенска народна свест; и друго, што је словенским радом од једног столећа створена традиција и богат духовни капитал, који се више нису дали потиснути.
У вези са Самуиловим ратовањем против Византије догодиле су се и осетне промене у Јадранском Приморју. Млетачка Република, која се знатно развила пред крај X века, искористила је сукоб Царевине са Самуилом да ојача свој положај у Јадранском Мору. Сем тога, за време хрватских унутрашњих борби, после смрти Стевана Држислава (+997.), Млечани се уплетоше у хрватске и далматинске послове, штитећи своје трговачке колоније и романско градско становништво. У пролеће, 9. маја 1000. год., кренуо је дужд Петар II Орсеоло против Хрвата и Неретљана, да их присили на вођење обзира према млетачким интересима. Његов поход тога пута личио је на какав триумф. Као победилац, без напора, често и без икакве борбе, он је прошао целу источну обалу Јадрана. Нешто отпора дали су само Неретљани. Прва њихова жртва била је једна група од 40 трговаца, која се из Апулије враћала кући. Код отока Каче савладале су Неретљане многобројније млетачке лађе. У Спљету, где је дужде на свом походу био свратио, појавило се изасланство слободних Неретљана, које је тражило да се њихови саплеменици ослободе, а обећавало да ће доћи дужду сам неретљански кнез са својим људима, који ће дати свечану изјаву: да неће више узнемиравати млетачке лађе и да се одричу оног данка, који су им раније Млечани плаћали за слободну пловидбу. Дужд пристаде и пусти заробљенике, задржавши само шесторицу као залогу за исправност обавезе. Тако се смирише Неретљани с копна. Корчулани, који уђоше у борбу с Млечанима, бише савладани. Крвав отпор дат је дужду и на отоку Ластову. Ово за гусаре врло погодно острво са својим многим драгама и кланцима било је код Млечана веома озлоглашено. С тога су сад тражили, да се разруши ластовски град и да буде потпуно напуштен. Кад су Ластовљани то одбили дошло је до борбе. Млетачка надмоћ однела је победу; ластовски град би срушен и опустошен. Код цркве Св. Максима, на малом једном оточићу, дође дужду на поклоњење и дубровачки епископ и изјави му оданост у име свог града. Тако је дужд Петар II с успехом завршио своју експедицију. Кад је 1018. год. била срушена Маћедонска Држава, и кад победоносне византиске војске дођоше до Приморја, признадоше и Хрвати византиску врховну власт. Вероватно је, да су то с њима заједно учинили и Неретљани. Тако је цар Василије II постао врховни господар свих Јужних Словена сем Словенаца.
Огромно Василијево државно наследство пада у слабе руке. Иза његове смрти, 1025. год., дође за кратко време на власт брат му Константин, а после овог мужеви и љубимци његове кћери Зое, једне касно удате принцезе, која је у старости журила да надокнади строго и уредно проживљену младост. Двор је поново постао средиште сплетака и узајамних оптуживања. У покрајинама јављају се покрети појединих угледнијих вођа и заповедника, који желе да избију на површину и који теже да се дочепају и самог престола. Са севера почињу да бивају све чешћи упади Печенега, који добро осећају да у Цариграду није сва пажња обраћена питањима одбране државних граница. У Царевини, са новим и случајно нађеним царевима, какав беше, на пример, Михајло IV Пафлагонац, долазе до власти разни сумњиви и скоројевићски елементи. Развија се и корупција. Притисак политички и економски огорчава људе и изазива протесте и побуне. Нови режим прекинуо је и са традицијом Василијеве политике у Маћедонији. За охридског архиепископа доведен је један Грк, Лав, учени хартофилакс цариградске Св. Софије. Тако је укинуто последње високо звање словенске хијерархије и окрњено право словенских епископа да бирају свог поглавара.
Међу Словенима још су биле доста живе традиције о својој држави и доста јака племенска свест у супротности према Грцима. С тога је сасвим разумљиво што се на притисак власти јавио јак и бунтован отпор. Тим пре, што је и нова пореска политика византиских власти, с одбијањем примања прихода "у природи", раздражила свет у Маћедонији. Отворен устанак изби, кад у земљу стиже из грчког ропства Петар Дељан, који се издавао за сина цара Радомира. Устанак је букнуо 1040. год. на северу, у околини Београда, на подручју угрожаваном од Печенега, где се Петар, вероватно, надао и помоћи од Мађара, пошто му је мајка, ако је он доиста био Радомиров син из првог брака, била мађарска принцеза. Устанак се брзо рашири по свој данашњој северној Србији и доприје до Ниша и Скопља.
У исто време изби и устанак у Драчу против тамошњег грамжљивог византиског заповедника, а на чело устанка дође неки Тихомир, као одличан војник. Очевидно је, већ по имену вође, да је у том устанку словенски елеменат узео жива учешћа.
Поред та два, избио је и устанак у Зети, најозбиљнији и најуспешнији. После убиства кнеза Владимира, прича Дукљанска Хроника, у земљи је настало безвлађе и злурадост. Которани су убили кнеза Драгомира с мотивацијом, да неће више владара који ће их притискати, и да је дошло време када владара нестаје. Али после грчког завојевања у земљи је настало тешко стање. Син Драгомиров, Доброслав, узео је на се перфидну улогу, да подбада Грке на све веће опачине, правећи им се иначе као пријатељ, а бунио је с друге стране народ против угњетача. И једног дана, киван на Грке, народ се диже и поби све њихове великаше, који се затекоше међу њима. Тада позваше Доброслава, који прими власт над народом и поче борбу за ослобођење. Тај Дукљанинов Доброслав у грчким списима зове се Стеван Војислав, и ми сви ово друго име, пошто се налази у поузданијим изворима, узимамо као право. Грци су нам забележили, да је први устанак међу Србима букнуо 1035/6. године, али да је брзо завршен једним наметнутим уговором. Војислав је био узет за таоца и одведен у Цариград, а надзор над побуњеном земљом поверен Теофилу Еротику. Војислав је наскоро побегао, дочепао се својих планина и почео борбу, завладавши убрзо читавим крајем од Захумља до Скадарског језера.
Зетском успеху знатно су помогли устанци Дељанов и Тихомиров. Као услед ватре подметнуте с више страна читав је Балкан буктао у побуни. Дељанова војска сједини се с Тихомировом. Да не би било борбе о првенство, Тихомир би убијен, а Дељан проглашен за јединог владара. Победоносна војска устаника продре чак до стародревне Тебе. Уз пут, као у Епиру, где су убили пореског старешину, придружише им се и други незадовољни елементи. Цар Михајло, уплашен, побеже у Цариград из Солуна, у коме се тад случајно налазио. Усред тих успеха стиже устанике несрећа. Алусијан, син фаталнога цара Владислава, који је био намесник у Ерзеруку, па ради неких неправилности стављен под истрагу и прогоњен, побеже у Европу и, чувши за устанак, јави се Дељану код Острова. Он је пожурио да се поставио као кандидат за престо, иако то није хтео одмах да каже. Дељан га је примио лепо, поделио чак власт с њим и дао му добар део војске, да с њом заузме Солун. Али неспособни Алусијан претрпи пораз. Да се освети Петру за прекоре с тога, и да га уклони као такмаца, Алусијан га даде, на једној нарочито приређеној гозби, опити и ослепити. То недело не донесе му оно чему се надао; народ није био нимало вољан да пође за таквим човеком. Алусијан, видећи то, оде Грцима. Цар Михајло, обавештен о свему, пожури према Острову, нападе тамо пометену војску и порази је, а слепог Дељана зароби. Иза тог пође за Прилеп, који је бранио Манојло Ивац, вероватно сродник храброг војводе Самуилова. Пошто су освојили тај град Грци су пошли према северу, где су устаници дали последњи отпор код Бојане, близу Софије. Кад је и тај био скршен, 1041. год., читава Маћедонија допала је поново под грчку власт.
Срећнији беше у својим борбама Стеван Војислав. Протеравши грчке власти, он је у својој горовитој отаџбини био несметан од Грка све док није сам дао повода за нападај. Цару Михајлу, који се бавио у Солуну, беше послата, вероватно из Јужне Италије, једна велика пошиљка злата од 10 кентенара. Бура је лађу са тим драгоценим теретом бацила на зетску обалу. Војислав је злато, које му је тако дошло на ноге, запленио и задржао, поред свих протеста царевих. Тада се цар Михајло одлучио да казни одметнутог кнеза. Евнух Георгије Проват доби наредбу да крене у Зету. Тај војсковођа западе у зетским кланцима у спремљену заседу, 1040. год., и би потпуно поражен. У овој борби нарочито се истакао Војиславов син Радослав, који је убио једног од грчких заповедника и тим унео прву забуну у њихову војску. Спречени Дељановим напредовањем, Грци нису могли да одмах понове нападај, него су морали пустити, да се Војислав ојача и довољно спреми за даље борбе.
Цар Михајло није доживео нове потхвате у Зети. Умро је, још млад, крајем 1041. год. У Цариграду је цео почетак наредне године прошао у дворским побунама; царица Зое била је отерана у манастир и поново враћена, а на престолу се за пола године измењаше два цара. Од 11. јуна 1042. трећи муж царице Зое и нови цар Византије постаде Константин IX Мономах. Једно од првих дела новога цара беше казнена експедиција против Зете. Драчки заповедник, патриције Михајло, доби заповед да покори Зету. Дукљанска Хроника има вест, да је цар послао посебне људе са доста злата и сребра, да покрене против Зећана рашког жупана, босанског бана и захумског кнеза. Ако би та вест била тачна, онда би то значило да те земље нису у то време биле у потпуној грчкој власти, него да су домаћи владаоци, можда под номиналном грчком врховном влашћу, имали извесна автономна права, или су их можда сами себи проширили услед метежа у Царевини, изазваних Дељановим и Зетским устанком. Ти су се владари одазвали позиву, послали своје чете у помоћ и поверили их Љутовиду, хумском кнезу, као врховном заповеднику у том походу. Он, доиста, крену против Зете с требињског подручја, а Грци са великом војском (говори се о 60.000 људи) навалише од Скадра и Бара. Зећани се повукоше у кланце црмничке нахије. Грци су опленили богате долине приморске Зете, и не хтедоше да иду дубље у планине. На повратку наиђоше све кланце око Сутормана поседнуте од Зећана. По причању Грка Кедрена, Срби су осули на Византинце камење и стене и стреле са својих висина, а ови су, не могући да употребе своје оружје, гледали само да изнесу живу главу. Настрадоше ужасно. Као вихор, јурнуше Зећанци за преплашеном гомилом, која је, по грчком извештају, изгубила 7 заповедника и на 40.000 људи, и гонише их све до реке Дрима.
Победивши тако Грке, Војислав се обрте према Љутовиду. Изабра 50 од заробљених Грка, па их, онако заплашене и рањаве, посла пред собом Хумљанима, да испричају грчку погибију. Љутовид је, међутим, неактиван чекао код Клобука. Кад је Војислављев син Гојислав стигао са зетском војском пред Клобук, није му било тешко да разбије савезничку војску. Сам је Љутовид био рањен на мегдану са Гојиславом и двојицом његових људи. Зетски успех био је, према том, потпун на обе стране. Границе Војислављеве државе допреше, по Дукљанину, све до Војуше на истоку, а читава требињска област (с Конављем) на западу, заједно с неким деловима приморског Хума (до Стона) дође под његову власт. Ова је победа била извојевана крајем 1042. године.
После овог пораза Византија није предузимала ништа против Зете. Задржале су је, вероватно, у први мах опасне навале Руса, који стигоше до под саму престоницу (1043. год.) и заплети с Норманима, који почеше систематски потискивати Грке из јужне Италије. На сам Балкан све чешће упадаху гомиле Печенега. Византија је на муци с њима. Једне мити, друге шаље у војску, у Малу Азију, а треће, по предлогу намесника у Бугарској, насељава у подручју између Ниша, Софије и Скопља. Грамжљиви, насртљиви, непоуздани, они постају напаст Царевине; њихови походи, пљачкашки и разбојнички, допиру понекад до самог Цариграда. Војислав је, због свега овога, у далекој Зети био остављен на миру. Једино је дубровачки грчки стратег Катакалон намеравао једну превару у стилу оних, какве су изведене против Ивца и Сермона. Он се понудио Војиславу да му буде крштени кум једном новорођеном сину. Војислав је, лукав и опрезан, тобоже пристао и уговорио састанак у једном пристаништу. Катакалон је стигао са ратним лађама, али кад је ступио на сухо, искочише из заседе Војислављеви људи, те га с пратњом ухватише и оковаше. Срби на то освојише и ратне лађе, те на њима одведоше Катакалона као сужња у Стон. Војислав је умро у Прапратни, у својој престоници, и сахрањен је у цркви Св. Андрије.
После Војислављеве смрти, према причањима Дукљанске Хронике, покушало је становништво требињске области, под водством неког Доманца, да се ослободи зетске врховне власти. Наследник Војислављев, Михајло, имао је доста муке док је савладао устанике, захваљујући за коначни успех свом, у борбама с Грцима већ опробаном, брату Радославу. Са Византијом Михајло нема уопште никаквих сукоба. Он је био задовољан, као и отац му Војислав последњих година, да њега Византија остави на миру, да би могао средити своје односе у Зети и са суседима. Византија је, међутим, сита дворских криза и сплетака, решила једном војничком побуном за дужи низ година питање царства и царске династије. Год. 1057. проглашен је за цара Исак Комнен, први из династије Комнена, која ће Византији после дати три узастопна велика владара и која ће, последњи пут, обновити амбиције и традиције Источне Царевине Јустинијанове. Исак је владо мало, и сам је помогао да дође на престо његов пријатељ и одлични финансијер Константин X Дука, који је имао да среди поремећену администрацију у држави. Михајло је, негде око 1052. год., ушао у интимније везе с Грцима и добио је титулу њихова протоспатера, а има вести и да се оженио једном грчком принцезом. Шта је Михајла определило да се приближи Византији није поближе познато; односи у суседству, колико се данас зна, нису по њ били много опасни.
У XI веку Балкан је био са више страна преплављен нападајима туђих народа. Руси су долазили под Цариград; Мађари су одавно почели да се спуштају преко Дунава; Печенези су се већ угнездили у неким крајевима, где се у месним именима још очувао спомен на њих (ср. на пример Печењевце, Печеноге и сл.). Год. 1065. избило је у наше крајеве још једно ново племе. То су били Кумани, или по руском Половци, племенски сродници Хуна и Авара. Они су избили на Балкан за Печенезима, а потискивани од Руса. Њихова појава, 60.000 на број, значила је читав ужас. Они су као поплава прелили читаву Бугарску и допрли чак до Цариграда, Солуна и Хеладе, а да им грчка војска није нигде ставила озбиљан отпор. Кумане је, у главном, уништило то, што су се разлили сувише далеко, па су, онда страдали као појединачне групе. Кад су, притешњени, замолили милост, населише их по области око Скопља, где Куманово још и данас носи јасан траг спомена својих некадашњих житеља. У Мађарској, они су се одржали дуже и трагова о њима има много више. Још опаснији од тих северних нападача беху за Византију авантуристички Нормани, добро познати ради својих смелих подвига у хисторијама свих северних европских народа. Они су 1073. имали у својој власти целу византиску Јужну Италију, а од онда показаше јасно своје тенденције да се пребаце и на источну обалу Јадранског Мора. Они су радили донекле у споразуму с папама, које су раскинуле све везе с Византијом и 1054. год. објавили и дефинитивни прекид с цариградском патријаршијом.
Роман, син некадашњег намесника данашње Србије, Константина Диогена, беше, чудним стицајем прилика 1067., постао цар. Год. 1071. изгубио је једну битку и царство. У Цариграду, по обичају, почеше страсне сплетке и борбе око престола. Роман је у Малој Азији узалуд покушао да се одржи; али је ту, на очиглед Турака, који су све више узимали маха, открио унутрашње борбе Византије. Сем Турака, Царевини се јавише непријатељи и с других страна. Јужна Италија, под вођством Нормана, сасвим се ослободи византиске власти. Ове метеже и борбе искористише, међу осталима, и маћедонски Словени, чији се борбени дух не беше смирио ни после толико скупих искустава. Можда је било каква потстицаја за то од људи цара Романа. Маћедонски бољари, већином из околине Скопља, под Ђорђом Војтехом, чије име не казује словенско порекло, дигоше прави устанак. Да у борбама не би остали осамљени, они се обратише за помоћ кнезу Михајлу у Зети. Сигурно је било сећања на сродничке везе између Самуила и Владимира, односно на заједнички рад маћедонских и зетских поглавара. И устанак Војислављев, сасвим вероватно, не пада случајно кад и акција Петра Дељана. Михајло прихвати њихову понуду и даде им као поглавицу свога сина Бодина, 1073. год. Са Константином Бодином Михајло је послао војводу Петрила и врло мали број војске, свега 300 људи. Опрезан, Михајло као да није хтео да улази у велику авантуру и хтео је само да одржи везе с покретом и да осмотри општу ситуацију. У Призрену Бодина прогласише, према традицији која је још била жива за "бугарског" цара, и по последњем бугарском цару Петру он доби ново име Петар. Скопљански намесник, који покуша да угуши покрет, би поражен и заробљен. На то се маћедонска војска, недовољно мудра, и жељна да покрет што више територијално прошири, подели на двоје: једна пође према Нишу, с Бодином као вођом, а друга у јужну Маћедонију. И Михајло, помаган од Хрвата, нападе на драчку област и византиске градове у Далмацији, верујући после првих успеха, да је покрет на добру путу. Међутим, јужни део маћедонске војске, који беше без напора узео Охрид и Девол, настрада под градом Костуром. Тамо се беше прикупила не само византиска војска, него и неки бугарски и маћедонски великаши који су били против устанка. Сузбивши Петрила, Византинци се обрнуше против Бодина, уз кога беху пристали сви крајеви од Срема до Видина. Кад Византинци узеше Скопље Бодин се, у зиму, по снегу, упути из Ниша према Зети. Код Пауна, на Косову, стигоше га Грци, потукоше га и заробише. Тако је скрхан и овај маћедонски устанак. Као заробљеника одведоше Бодина у Цариград, где га затворише у манастиру Св. Срђа и Вакха. Кад је Исак Комнен био послат у Сирију, упућен би тамо, у Антиохију, и млади Бодин. Одатле се спасао и вратио у отаџбину помоћу млетачких бродара, које за то беше најмио његов отац.
Кад је скршен маћедонски устанак, Византија одлучи, да казни и Зећане и Хрвате. Драчки намесник, Нићифор Бриеније, доби наредбу за нападај. Кратки извештај његова сина каже, да је он победио зетског непријатеља, да је узео таоце и да је оставио посаде у важнијим местима, нарочито далматинским, које је опет повратио ромејској власти. Карактеристична је његова опрезност, за већу сигурност војске, да је дао прокрчити кланце и путеве, како не би прошао у тој горовитој земљи као његов претшасник. Знамо, да је овом приликом потпуно уништена Преспа и опљачкан храм С. Ахилија. Дукљанинова Хроника додаје још, да је у овим борбама Михајло погубио све синове сем заробљеног Бодина. Борба је завршена 1074. год.
У Риму је, у ово време, био на челу цркве као папа моћни Гргур VII, једна од најистакнутијих и најауторитативнијих личности у целој хисторији папа. Као представник божије моћи он је на земљи хтео папској власти да створи не само морални, него – стварни физички престиж. Он хоће папску моћ да натури као државну; хоће да буде дародавац круна; главни регулатор светске политике у религиозном замаху. Он 1076. год. доводи до престола хрватског краља Звонимира, али као вазала папске курије. Изгубивши поверење код Византије, кнез Михајло је морао тражити наслона на некој другој страни. Природно је, да га је потражио код тада силног папе Гргура, који му је од главних европских сила био најближи. Вероватно је деловао и пример хрватског краља. Папа није имао никаква разлога, да Михајлову понуду не прими. У једном писму од 9. јануара 1078. Михајло се назива краљем. Према томе, он је ту титулу добио по свој прилици током 1077. год. Папа је, примањем Михајла, хтео очевидно да појача свој утицај на источној страни Јадранског Мора, односно да поврати позицију изгубљену 732. године. Врло је вероватно, да је папа и од Михајла тражио да призна његову врховну власт, по свом освештаном начелу. Михајло је то признао исто као и Звонимир, без икаква уштрба по политички значај своје државе. Напротив. Она је тим само добила; имала је сад формално признање са најкомпетентнијег места у Европи. Вреди забележити, да је тих година, 1076. год., и трећа словенска држава, Пољска, добила "краљевство" од Гргура VII.
Михајло је желео, да у својој држави добије и посебну архиепископију као верску централу. О том је и писао папи Гргуру. Католици његова подручја, – а и он сам беше католичке вере, – беху под влашћу дубровачке епископије, коју недавно беху потчинили спљетској архиепископији. Разумљиво је по том, што Михаило није радо гледао, да његови поданици имају свог верског поглавицу у туђој држави. Али он није дочекао да му се та жеља испуни. Тек је за време владе његова сина Бодина, 8. јануара 1089. год., барска епископија добила дуго жељено унапређење.
У Византији крајем седамдесетих година XII века наста права јагма око царског престола. У борбу уђоше ништа мање од пет разних кандидата, који нису презали ни од каквих средстава. Као кандидат истиче се и познати нам драчки заповедник Нићифор Бриеније, кога победи ретко способни Алексије Комнен, главни заповедник војске и домало цар Византије (1081. год.). У тим византиским међусобицама Михајло није учествовао, али је појачао свој углед. За то време он је, међутим, живо развио везе са Норманима. Још 1073. год., кад је био потучен скопљански заповедник, беше у његовој војсци заробљен један лангобардски официр из доње Италије. Њега Михајло, по примеру Самуиловом, направи зетом. Овај је човек, изгледа, био нека врста Михајлова посредника. Вођа норманске странке у Апулији, један од најбогатијих грађана, Аргирац из Барија, долази лично краљу Михајлу и у априлу 1081. год. удаје за Бодина своју кћер Јаквинту. Ова веза појачала је донекле и акција драчког заповедника Ђорђа Мономахата. Заражен примером свог претходника, и он је спремао устанак и сањао о круни. Ради тога је ушао у преговоре с Норманима и Михајлом. Кад је ствар постала опаснија, и кад је Алексије показао више снаге, него што је овај претпостављао, Мономахат немаде снаге да се упусти у пустоловину, него добеже Михајлу.
Нормани, под вођством Роберта Гвискара, а од средине 1080. год. и са пристанком папе Гргура, беху се решили да се пребаце у подручје драчког темата и да се ту стално угнезде. То су старе тежње свих господара Јужне Италије. Одатле, старим емпоријама Источног Царства, тражећи за своје колико освајачке толико и лакоме прохтеве погодно подручје. Византија је брзо осетила њихову опасност. И једни и други рачунаху на Србе, чија би помоћ у тим областима била драгоцена. Решити се, међутим, било је врло тешко, јер је исход борбе био веома неодређен. Дубровник са својом флотом пристаде уз Нормане. Млечани, бојећи се од Нормана за свој положај на Јадрану, присташе уз Византију. Вероватно је држање Млетака утицало на Србе у Зети, да се сувише не излажу. Краљ Бодин, који је некако у то време наследио оца, водио је дволичну политику; он је тобоже пристао уз Византију, и кад је цар Алексије лично дошао под Драч и он је лично довео тамо један одред своје војске. Али стварно у борбе ни за једну ни за другу није хтео никако да уђе. Роберт се искрцао у Валони у пролеће 1081. год. и убрзо је с војском пао под Драч. Док је он опседао град стиже цар Алексије у помоћ својима, али претрпи тежак пораз, 18. октобра 1081. Бодин је, стојећи по страни за време те борбе, чекао исход. После те победе Нормани освојише Драч и продирући даље узеће током 1082. год. целу Маћедонију с Охридом, а на северу Скопље, даље Епир и Тесалију.
Дукљанска традиција потврђује за Бодина карактеристику Ане Комнене, да је био "врло ратоборан и пун подмуклости". Он је, прича се, потиснуо све рођаке централишући власт у својој руци. Он укида патријархално заједничко владање читаве породице са посебним сродницима – владарима појединих жупа, који су били у многом независни. Његово држање у борби под Драчем довољно карактерише његов морал. Он искоришћава то, што су Нормани пресекли везе између Зете и Византије и што су тежиште своје акције пренели више на југ. Њему је остало слободан север и северо-запад. У то време Бодин је узео Рашку и направио је обичном покрајином Зете, давши јој за управника два своја дворска жупана Вукана и Марка. Затим заузе и Босну и постави у њој неког кнеза Стевана, исто као свог намесника.
Цар Алексије, као некад Василије II, није клонуо после првог пораза, него енергично прибира војску за нове борбе. Од 1083. год. он постепено потискује Нормане, док их после смрти Робертове (1085.) није присилио да потпуно напусте Балкан. Дукљанска Хроника бележи, да је Бодин том приликом добио Драч. Ако је то и било, – а потврде за то нема, – то је трајало врло кратко време. Византији је Драч био и сувише важна тачка, а да би је они лако прегорели. Бодин не беше ничим задужио Царевину, да би она имала према њему обзира. Постоји и друга вест, исто тако недовољно сигурна, да је Бодин био посео и Дубровник и саградио у њему тврђаву. Повод за то су дале неке династичке свађе, које је нарочито изазвала Бодинова жена Јаквинта. Бодин је, доиста, био човек врло немирна духа. Запосленост Византије са Печенезима он је искористио, да чешће врши упаде у византиске области. При једном таквом нападу он је 1090. год. био заробљен, али се брзо дочепао слободе, не зна се којим начином. Вративши се у отаџбину, он поново постаје активан и већ 1091. год. улази у нове борбе заједно са рашким жупаном Вуканом. Ана Комнина, главни грчки извор за ово доба, "била је тачно обавештена да између Византије и Срба лежи читав појас земље и знала је да тај није без утврђења. То је, дакле, била типична византиска гранична ивица, какву су они одржавали нарочито према ратоборним народима, који су се сваки час залетали у византинске области да пљачкају и освајају".
После 1091. год. престају грчке вести о Бодину. Изгледа, да је он, заузет домаћим борбама с рођацима, био мање активан према Грцима; а биће тачно и то, да је његово ропство 1090. год. дало повода домаћим противницима да дигну главе и да је уопште Бодинов углед почео да пада. С Бодиновом низбрдицом почео је да опада и значај саме Зете. Све активнији постаје рашки жупан Вукан, који крајем XI века води главне борбе с Грцима. Поприште борбе је у главном западни део Косова, где се Звечан налазио у српским, а Липљан у грчким рукама. "Граница је почињала на Дриму, ишла је њиме па се на североистоку проширивала у гранични руб и окретала Топлици, пошто Врање пре Вуканових освајања није било српско". Вуканови упади, иако четничког карактера, били су озбиљни и задавали су бриге престоници. Сам је цар обилазио погранична утврђења. За Вукана се пише, да је страшан и о његовим се нападајима пише с грозом. 1093. он је заузео и попалио важни Липљан. То нагна цара да сам крене на границу. Дознавши за царев долазак, Вукан му посла у Скопље писмо с поруком, да је до сукоба дошло због изазивања грчких граничних власти, а он да је лично спреман на лојалне суседске односе. Да то покаже понудио је цару таоце између својих рођака. Цар се, чудновато, задовољио том изјавом и вратио се у Цариград не предузевши никакве друге мере. Вукан је, прошавши неочекивано добро, наставио доскора своју четничку акцију. Шта више, он је те године код Звечана разбио и војску драчког заповедника, а царева синовца Јована Комнина, која беше кренула да га смири. После те победе, Вуканове се чете залетаху до Тетова, Скопља и чак до Врања, не ради освајања, него ради пљачке и из ратничке обести. То изазва цара да идуће године поново крене на Србију. Кад је стигао у Липљан посла му Вукан своје посланике нудећи поново мир и таоце. Цар, заузет династичким сплеткама у Цариграду и рђавим вестима с Дунава, пристаде поново. Вукан овог пута пође лично код цара са својом пратњом рођака и жупана, као прави владар. Том приликом предао је цару и тражене таоце, 20 људи, и своја два синовца Уроша и Стевана Вукана.
У ово време пада и почетак крсташких ратова. Продирање Турака у Малу Азију и освајање Палестине са Јерусалимом давало је повода папама, да крену акцију о "ослобођењу светих места". Иницијативу је дао агилни Гргур VII. Кад је папа Урбан II 1095. год., на саборима у Пјаченци и Клермону, стао да зазива помоћ кришћанског света за крсташки рат и у одушевљеним проповедницима, као Петру Амијенском, наишао на погодно оруђе, узталаса се читав запад и убрзо се организова први поход у Палестину. Али крсташи, скупљени са разних страна, од белосветских авантуриста, беху све пре него заточници божији. Гибон их је назвао оштро "животињама без разума и без човечности", а немачки хисторик Г. Кауфман рече за њих да су били "поруга на религиозне циљеве, које су узели за плашт". Један, и то већи, део тих крсташа прошао је и кроз наше земље долазећи нам преко Мађарске. Они су обично прелазили код Београда и моравском долином ишли до Ниша, а одатле понајчешће преко Софије и Адријанопоља за Цариград. Први је прошао, у пролеће 1096. год. француски витез Готије са своја четири сина и 15.000 људи. Још испред Београда они су изазивали против себе тамошње становништво крадући и отимајући њихову стоку. Кад су, кренувши из Београда, зашли у густе моравске шуме, између њих и тамошњег становништва почињу праве борбе. И једна и друга страна хоће пљачке; а мржња је била велика код наших и због тога, што је цео поход личио на завојевачку најезду. У густежу шума, где их наши пресрећу, погинуо је међу осталима и сам Готије. Друга група крсташа, под вођством Петра Амијенског, хотећи да освети раније другове, изазива нове сукобе. Од њих је, већ пре преласка Дунава страдао Земун, а после нарочито Ниш, у ком је грчки заповедник према њима имао обзира и био на вери обманут. Трећи одред, највећи, под вођством Готфрида Буљонског, прошао је мирно, пошто су и грчке власти и сами крсташи предузели потребне мере опрезности и пажње.
Последњи су од крсташа прошли нашим земљама Провансалци, у зиму 1096./7., под вођством тулуског грофа Рајмунда. Они су дошли у Далмацију преко северне Италије и Истре, сувим, не обавестивши о том хрватског краља. С тога је сасвим разумљиво што су на путу имали много неприлика. Хрвате и Србе њихов опис приказује као сурове и грабљиве, пуне неповерења, који беже од њих и неће да им чине никакве услуге. Замља, кроз коју су прошли, описана је тачно као брдовита и уз то као горовита, с великим рекама; слабо је обрађена и мало настањена. Становништво јој се, у главном, бави сточарством. На том путу страдали су последњи одреди и залутали и одвојени појединци од домаћих, непријатељски расположених, људи. За освету, и да застраше, крсташи су секли словенским заробљеницима руке, ноге и носеве или су им копали очи, и тим су их огорчавали још више. Тај тешки пут крсташа трајао је до Скадра четрдесет дана. У Скадру их је, међутим, краљ Бодин примио врло лепо и побратио се чак са грофом Рајмундом. Али није могао да спречи и даља узнемиравања крсташа, која су престала тек њиховим доласком у Драч.
Од крсташких похода, ма и краткотрајних, страдале су све балканске земље сем Рашке и Босне. Рашка је, склоњена, не бивши ником на путу, остала потпуно поштеђена. То је несумњиво било од извесног значаја и помогло је још више јачању Вуканову.
Састанак Бодинов са Рајмундом последњи је хисторијски спомен, који је очуван о зетском краљу. Датум његове смрти није познат; али у новом српском покрету од 1106. год. њему више нема трага. Врло је вероватно, с тога, да је умро негде између 1098.-1105. године. Сахрањен је код Скадра, у цркви Св. Сергија и Вакха. Да је режим Бодинов био врло непопуларан казује изрично Дукљанска Хроника причајући, да народ није хтео за владара његова сина Михајла "ради рђавштине његове мајке", него узе Бодинова брата Доброслава. Из тога, зетска хисторија је испуњена крвавим смутњама око престола, у којима се ради власти жртвовало све. Једни претенденти делују из Драча, помагани од грчких власти и пријатеља, а други се групишу у Рашкој око Вукана, тражећи да им он осигура власт у Зети. Вукан искоришћава те слутње, улази с војском у Зету и, заробивши Доброслава, доводи на престо Кочапора Бранисављевића, али као свог штићеника. Рашка се тако диже изнад Зете и преузима вођство у српском племену. Кочапору је тај притисак Рашке био врло тежак и он је гледао да помоћу других српских области поврати ранији значај Зете. Ради тога узима за жену кћер босанског бана, чија је овисност од Зете, услед последњих метежа, постала врло лабава. Кад је покушао да и хумску земљу поврати у стари одношај покорности, наишао је на отпор и погинуо у тим борбама.
Иза Кочапорове погибије дошао је на престо, опет обилажењем непосредне Бодинове линије, Владимир, син Владимира, најстаријег брата Бодинова. Овај је напустио мисао о борби с Рашком, сасвим се приближио Вукану и постао је чак његов зет. Тако је за извесно време – Дукљанин говори о дванаест година – осигурао својој земљи мир.
Крсташки рат у Малој Азији довео је, међутим, до сукоба између Византије и крсташа. Међу грчким противницима нарочито се истицао Боемунд, син Роберта Гвискара, пун старих наслеђених мржња против Цариграда. Крајем 1104. год. он се вратио у Европу, да тражи помоћи и савезника против Грка, оптужујући цара као потајног помагача Турака. Знајући везе и активност Боемундову, цар Алексије 1105. год. пређе у Солун, да се обавести о стању на западу Балкана и да препоручи преглед и поправку тамошњих утврђења. Услед ових спремања стиже му вест, да су поново започели нападаји Срба из Рашке. Не може се ничим утврдити, да ли је у тим нападима било какве везе са Боемундом. Вукан је с пролећа 1106. год. напао драчког намесника и потукао га је. Али кад му стиже вест, да се цар лично, по четврти пут, креће према Рашкој и да је на путу дошао у Струмицу, он прибеже и опет свом опробаном средству: пожури да пошаље посланство и да поново понуди таоце, све као знак своје добре воље. Цар и овог пута, не желећи заплета и да би пресекао све основе за какве везе Срба с опаснијим противницима, прими извину и, шта више, смени дотадашњег драчког заповедника. Та царева добра воља и нарочито његова врло озбиљна спремања за рат деловали су на Вукана да остане у борбама између Византије и Боемунда не само потпуно неутралан, него чак и пријатељски према Царевини. Нама се чини, да би у овом походу од 1106. год. могли можда наћи основу за датирање догађаја око Кочоперова доласка на престо у Зети. Да није сукоб изазван мешањем драчког заповедника у унутрашња рашко-зетска питања и да није, због тога, дошло до његове смене? Било би, ипак, мало сувише наивно, да цар толико пута верује Вукану, ако овај није морао да се брани разлозима, који би цара могли уверити, да он није изазивач у свакој прилици.
Хронолошки ред догађаја, који су се за све то време развијали у српским земљама, не да се тачно утврдити. Поузданих извора за тај период нема, а вести Дукљанске Хронике, мада су у овом периоду нешто сређеније, нису ипак такве врсте, да се можемо на њих ослонити без устручавања. Главни моменти, према њеном причању, били би ови. Превласт Рашке у Зети није била без отпора. Борбе у династији не престају, захваљујући поглавито, нескрупулозној и свирепој Јаквинти. Ова уклања с власти краљеве Владимира и старог Доброслава и повраћа на престо свог сина Ђорђа. Бранисављевићи, потиснути с власти и несигурни за живот, траже склоништа и потпоре у Драчу. Заповедник Драча, Јован Комнен, доцнији цар, радо употребљава прилику да се уплете у зетске односе. Грчка војска победи Ђорђа и заузе Скадар. За владара би доведен Грубеша Бранисављевић, очевидно као штићеник Грка. Разумљиво је с тога, што се Ђорђе обрће сада према Рашкој, у коју се спасао, док му је мати Јаквинта била ухваћена у Котору и послата у Цариград, где је и умрла. С рашком помоћу Ђорђе, у једној бици код Бара, савлада Грубешу, који и сам погибе. Поучен искуством, он нуди измирење Бранисављевићима и уступа некима на управи поједине жупаније. Сами Бранисављевићи нису више сложни између себе; једни примају понуђене жупаније, други иду у Рашку, а трећи и даље остају с Грцима. Смрт жупана Вукана у Рашкој знатно је помогла Ђорђу да се не само учврсти, него и да појача утицај Зете. У Рашкој беху настали метежи и Ђорђе их искористи, да на тамошњи престо доведе синовца Вуканова, Уроша, кога су рођаци као супарника били затворили. Природно је, да се Урош осећао за то обавезним Ђорђу, и да је у њему гледао заштитника. Овај успех Ђорђев довео је до нових сукоба с Бранисављевићима, који се сад сви обраћају за помоћ грчком заповеднику у Драчу. У Драчу више није био Јован Комнин; од 1118. он је постао цар Византије. У Драчу се памтила његова политика према зетским династичким сплеткама и с тога нови заповедник радо пође у заједничку акцију с њима. Српски претенденти, с византиском војском, пођоше у два маха на Зету. Други пут краљ Ђорђе би потучен и побеже у Црмницу. Земља, заморена тим династичким прегоњењима, поче да се буни. Први се диже Котор, а и Рашка се одметну од Зете. Краљ Ђорђе, као бегунац, лутајући из места у место, паде у руке противника и би одведен најпре у Драч, а одатле у Цариград, где је и умро. За краља у Зети, као грчки вазал, дође Градихна Борисављевић.
У тим борбама изгубљене су главне тековине Војислављеве и Михајлове државе. Зета је изгубила слободу и дошла је поново под врховну власт Византије. Измучен, народ је дочекао туђинско посредовање као неку врсту олакшања. Главни представници народног суверенитета били су тешко компромитовани; изгледало је да земља постоји и мора да страда само због њих.
На Стону је недавно изближе проучена једна мала црква Св. Михајла. Цео њен склоп и грађевински и декоративни упућује нас на крај XI или на почетак XII века. Само име свеца коме је црква подигнута потсећа живо на зетске господаре, код којих је име и култ Михајлов чест и разумљив. Стон је, зна се, био у њиховој власти. У тој цркви очувана је фреска владара ктитора, на жалост, без имена, и још понешто од старог живописа. То је најстарији портрет наших владара, а то су "уједно и најстарији средњевјековни афрески у читавој Југославији". Љ. Караман, који је подробно проучио ту цркву, налази, да је овај стонски живопис "рустична али врло интересантна интерпретација ранороманичког италског сликарства".
Мађарска краљевина, која се током XI века развила и ојачала, осећала је од почетка XII века неодољиву потребу да добије излазак на море. Њена експанзиона снага тражила је сем тога и других путева. Одбачени са немачких граница, Мађари се упућују према Балканском Полуострву као подручју слабијег отпора. Год. 1102. они су присилили Хрвате на заједнички државни живот, а до 1110. покорили су и приморске градове који су припадали Млецима и читав низ северних острва у Јадранском Мору. Ради тог продирања у Далмацију развило се супарништво између Млетака и Мађарске, које је с извесним прекидима трајало две-три стотине година, подржавано животном потребом Мађарске да има своју обалу. Пошто су добили Хрватску и Далмацију, Мађари су око 1136. год. допрли и у Босну и добили велику жупу Раму, која од 1138 улази у мађарску краљевску титулу. Мађари тако долазе у непосредне везе са Хрватима и Србима балканског подручја и живо утичу на њихов политички живот.
Византија, која се под три енергична цара из династије Комнена, под Алексијем, Јованом и Манојлом, од 1081-1180. год., дигла поново и обновила свој стари сјај и своју моћ, морала је доћи у сукобе с Мађарском, која је тако снажно закорачила на Балкан. Мађарско ширење вршило се на подручју које је било под суверенитетом византиске круне и на њен рачун. Политичка подозрења Византије појачале су и породичне сплетке. Цар Јован Комнин био је мађарски зет и као такав посвећен у њихове породичне кризе. Разумљиво је, да су у тим трвењима и једни и други, и Мађари и Грци, обраћали посебну пажњу српском држању. Ако и кад дође до борбе они ће се водити или на самом подручју где Срби живе или на његовим границама; у таквој прилици држање Срба могло је понекад да буде одлучно. Отуд настојања Мађара да са Србима уђу у што тешње везе, као и тежње Грка да међу Србима нађу за себе што поузданије поглавице. Око 1127. год. дошло је до рата између Византије и Мађарске. Мађарска војска освоји Београд и његовим камењем стаде појачавати земунски град. Мађари су без муке продрли све до Ниша и Софије, а делимично још и даље, чак до Филипопоља. Цар Јован похита да их сузбије. Комбинујући нападај с копна и с воде, он упути појачу флоту уз Дунав. Потиснувши Мађаре с Балкана, он их, збуњене, потуче на левој обали Дунава, код Храма. По његову повратку Мађари помогнути од Чеха, понове нападај на Браничево. Цар се поново враћа на Дунав да их одбаци, али је поход био журно спремљен и завршио је доста јалово.
У вези с тим ратовањем јавља се и устанак Срба, који су изморени међусобним борбама, били признали грчку врховну власт. У Расу је седео представник Византије. Срби су дигли устанак потакнути вероватно од мађарских људи. Једним препадом они заузеше Рас. Грчки представник, Критопл, побеже у Цариград, где га цар, за срамоту, даде обући у женско одело, посадити на магарца и тако водити по престоници. Цар сам крену на Србе, вероватно после похода на Дунав, и покори их. Извесне заробљенике преселио је чак у Никомидију. Дукљанска Хроника бележи за време владе краља Ђорђа Бодиновића борбе с Грцима, пораз и велико заробљавање. У самој Рашкој тад је био велики жупан Урош, синовац Вуканов. Име Урош, како је већ напоменуо Јиречек, није српско и долази од мађарског облика Ur + osius. За време Урошево везе између Срба и Мађара доста су срдачне. Краљ мађарске Стеван II, хотећи да обиђе као наследника свог полубрата Бориса, беше наменио круну свом брату од стрица, слепом Бели. Он је Белу и оженио једном српском принцезом, Јеленом, ћерком Урошевом, мало пред своју смрт (1. марта 1131.).
Ова српско-мађарска дворска веза била је од знатна утицаја на развој даљих догађаја. Мађари су тежиште своје политике овог времена видно пренели на балканска питања. Њихова борбена линија прелази Саву и Дунав; они чак теже да се постепено учврсте и у моравској долини. Ушавши у борбе раније с Млецима и сад са Византијом, Мађари желе, природно, да са словенским елементом остану у добрим везама. Краљица Јелена и нарочито њен брат Белош, који живи на мађарском двору, врше јак утицај у Мађарској. Њихова политика је чврста, и мирољубива. За владе Беле II и Јеленино добили су Мађари Раму, а можда и осталу Босну. У оснивачкој повељи манастира Чатара у Мађарској, на скупу у Острогону, 1137. год., Бела II "по пристанку целе земље" даје босанско војводство свом сину Ладиславу. Нема никаква помена о том како је Босна дошла у мађарски посед; али не изгледа немогуће, да је долазак Мађара у Раму, свакако из Далмације, могао бити и без отпора с босанске стране. После смрти краља Беле (1141. год.), регентску власт за његова малолетног наследника Гејзу I, вршили су краљева удовица Јелена и брат јој, палатин и бан Белош. С Белошем се још јаче наглашава словенофилска политика мађарске државе. За младог краља Гејзу би испрошена кћи руског великог кнеза у Кијеву, а Белошева кћи је удата за брата нове краљице.
У ово време, некако, јавља се у Босни бан Борић. Он је пореклом из Грабарја, близу Брода, и имао је поседа на обе стране Саве. Како је и због којих заслуга дошао Борић до части босанског намесника, односно бана, није познато; зна се само, да је припадао једном јаком браству. Не зна се ништа о том, да ли је за бана дошао пристанком народа, или захваљујући својој личној вредности, или као мађарски повереник. У овом последњем случају било би за мађарску политику тог времена карактеристично, да је на то место постављен он, Србин или Хрват, а не који од мађарских великаша.
Год. 1143. долази на византиски престо цар Манојло Комнин. То је последњи велики, прави цар Византије; леп, даровит, физички ванредно развијен, подузетан у великим плановима и смео у подвизима. "Манојло је био идеал једног витеза по франачком схватању" каже лепо Х. Гелцер. Његова је снага, истина, била више физичка него интелектуална, али је импоновала, и дала Византији углед какав више никад није имала, наслањајући се на тековине два његова велика романска претходника. За његова времена прошао је други крсташки поход преко византиског подручја у Европи, 1147., и опет не без криза и сукоба. Цареви сукоби са западњацима дадоше повода Норманима да обнове своје давне нападе на источној обали Јадранског Мора и да нападну и друга подручја Царевине. Кад их је Манојло потукао и кад се спремао да их напане и у Италији, Нормани покушаше на све начине да забаве цара неким домаћим злом. Обратише се чак и Мађарима, па и нама Србима, да би се кренули против Византије и олакшали њихов положај. Тешко је утврдити, да ли је српски устанак из 1149. год. у каквој вези с том агитацијом, или је та веза само комбинација грчких хроничара по коинциденцији догађаја. Истина је, само, да је велики жупан рашки Урош Првослав устао против Византије. Цар Манојло, освојивши од Нормана Крф, дође с војском лично у Србију и заузе Рас. Срби су се бојали отворена сукоба с њиме, па се повукоше у планине. Оставивши као свог намесника Константина Анђела он је пошао да покори и остале побуњене стране. Зетски кнез Радослав не беше се придружио устанку и с тога је сад без бојазни изишао пред цара. Манојло га је лепо примио и оставио га, да као његов вазал влада и даље. Пошто је на јуриш освојио град Галич ниже Звечана цар се мораде вратити у Рас, јер су Срби ту били притеснили његова намесника. Срби се поново повукоше у планине, куда их грчка војска није смела да гони. Како је у то време настала и зима, цар Манојло попали Урошев двор, оплени околину Раса и врати се у Цариград. Идуће године он више није хтео да креће на Србију, док је у гори било листа, него по старој тактици, препоручиваној још од Псеудо-Маврикија, сачека да лист опане, како би Срби имали мање склоништа, а његова војска мање изненађења. Срби су за то време ушли у савез с Мађарима и чекали помоћ од њих. Обавештен о том цар је пошао у Ниш, да одатле лакше спречи спајање српске и мађарске војске, ако би ова пошла старим путем низ моравску долину. Чувши, вероватно, за извесна кретања око Саве он пожури из Ниша и преко Лугомира изби на Саву, а одатле на Дрину. Ова река је, каже Кинам, савремени грчки хроничар, раздвајала Босну "од остале Србије". Мађари су за то време већ били стигли у Србију, вероватно преко Босне. Њихове помоћне чете сачињаваху Печенези и муслиманско хазарско племе Калисија, које беше насељено око Сремске Митровице и које је, нема сумње, у вези и са месним називом Калесија код Зворника. Код Дрине дође до првих сукоба. Цар је за то време с већим делом војске чекао на сеченичком путу да боље размотри општу ситуацију, па онда крену на Тару, где се беху здружиле српске и мађарске чете. У борби су обе стране показале много јунаштва, али су Грци, боље вођени, однели победу. Нарочито се у тој борби лично истакао сам цар. Борио се као легендарни Роланд, спасавајући своје из најтежих ситуација. У двобоју с мађарским вођом Бакхином, једном грдосијом ретке снаге, добио је чак један страховит ударац по глави, чију је смртоносност одбила само јака кацига, која му се ипак била засекла у месо. На крају тог страшног двобоја цар је ранио Мађара по руци и заробио га. Бакхиновим падом решена је и битка. Тад се покорио и Урош. У покајничком оделу дошао је он цару у табор и молио и добио опроштај. Уставши испред царевих нога, он се заклео на верност и примио обавезу да ће помагати цара са 2.000 људи при ратовању у Европи, на западу, а са 500 у Азији, на истоку, место са 300 људи колико се дотле давало.
Пошто је покорио Србе цар одлучи да казни и Мађаре. 1151. год. спремао је нападај с планом, да му овећа флота с Дунава помогне искрцавање војске, која се окупљала око Београда. Кад флота закасни он је не хтеде чекати, него се чамцима пребаци у Срем. Допро је, пленећи, до Фрушке Горе, а онда се вратио да узме дуже опсађивани Земун. Број заробљеника био је овога пута већи од броја цареве војске. Мађарска војска, коју је водио Белош, недовољно јака бројем, маневрисала је према Браничеву, хотећи можда да угрози Грцима везе са залеђем. Цар се упути одмах на тај крај, да угрози Мађаре и у Тамишком подручју. Збуњени и уплашени Мађари затражише мир и цар им га даде задовољан постигнутим успесима.
Мађари не могоше да прежале овај неуспех и с тога се почеше спремати на освету. У везе с мађарским двором уђе византиски намесник у Београду и Браничеву, а царев рођак, Андроник Комнен, леп, храбар и ванредно духовит човек, али циник, до крајње мере. Он је био вољан да изда Мађарима дунавске грчке тврђаве под условом да му они помогну добити царску круну у Цариграду. Манојло је на време похватао преписку о тој ствари и спречио издају. Мађари домало пређоше у отворен нападај, спремивши се добро и полако. С јесени 1154. год. кренуше они и опет на Браничево, с помоћном војском босанског бана Борића, Чеха и с нешто туђих плаћеника. Цар Манојло, нимало изненађен пође им у сусрет. На глас о његову доласку, у мађарској војсци наста забуна и повлачење. Због надошле воде не могаше Мађари да пређу одмах Дунав, него се упутише према Београду, да ту преброде Саву. Приликом тога повлачења настрадао је од Мађара један грчки одред, који је био упућен да прогони Босанце с баном Борићем, па наишао на њих. Цар је с муком успео, да умири уплашене Београђане, који су хтели да се предају Мађарима. Идуће године, кад се цар спремао на нове акције, Мађари му понудише мир, побојавши се његових веза са Фридрихом Барбаросом. Цар је брзо пристао на мир хотећи да добије слободне руке против Нормана у Италији.
За време ових мађарско-грчких борби Рашани се не помињу као мађарски савезници. Велики жупан Урош II, који је био мађарски пријатељ, беше потиснут, а као његов такмац избио је Деса, његов брат. Деса је око 1150. год. постао господар Дукље, Требиња и Захумља, вероватно после рата с Грцима. Из год. 1151. постоји једна његова повеља бенедиктинском манастиру Св. Марије на Монте Гаргану, којом му је уступио острво Мљет. Ојачавши се на свом подручју, Деса је потиснуо брата, можда и као представник оне политике, која није хтела да се наслања на Мађаре. Оба су се брата нашла пред царем Манојлом, кивни један на другог, с пуно узајамних оптужаба. Чак су и сабље потрзали један против другог. Манојло се определио овог пута за Уроша, немајући сигурно никаква доказа да је прекршио заклетву. Тражио је, наравно, од њега да се на примљену обавезу закуне још једном и узео му је, за већу сигурност, још и таоце. Међутим, цар није одбио ни Десу. Он је њему, вероватно као представнику антимађарске струје, дао као лично лено богати неки крај "Дендра", управо неку "Шумадију", уз рашке земље. Он је тако од Десе направио свог повереника и вечну опомену за Уроша.
Урош се није дуго одржао. Непосредан узрок његовом паду није познат, али је сигурно да је изгубио поверење код цара Манојла. Као његов наследник јавља се Белош, можда његов млађи брат, који се због династичких сукоба у Мађарској склонио у Рашку. Али Белош не остаје дуго на престолу, него се доскора поново враћа у Угарску. Иза њега долази на власт Деса, око 1150. год. Ово је био човек ширих веза и веће енергије. Улазио је у преговоре с Немцима, а изгледа да се ородио и са млетачким дуждом Виталом II Микијелијем, удавши своју кћер за његова сина Леонарда. Главну своју активност развио је Даса у Зети, где је потиснуо тамошњег кнеза Радослава на приморје од Котора до Скадра. Према Византији био је Деса с почетка лојалан и повратио јој је ону област "Шумадије", која му је била уступљена као лично лено. Али, год. 1162., кад је у Угарској дигла главу антигрчка странка и протерала једног Манојловог кандидата за престо, Деса почиње политику која није била довољно поуздана за Грке. Он поново заузима уступљену област "Шумадије" и устручава се, све до доласка царева у Ниш, да упути у грчку војску обавезни број помоћних чета. Манојло с тога сумња у њ, верује у неке опасне везе Десине с Мађарима и на крају одлучује, да Десу уклони из Србије поведавши га са собом као заробљеника.
Мађарска је током 1162/3. год. била поприште огорчених династичких криза, које су, због византиског посредовања, добиле чисто политички карактер. После дугих борби победник је остао Стеван IV, син краља Гејзе. За време тих борби босански бан Борић држао је страну византиског кандидата, исто као и стари Белош, који је у то време био бан Хрватске. После Стеванове победе Белошу нестаје трага; по свој прилици свргао га је млади краљ као свог противника или је погинуо у време тих међусобица. Исто тако мађарски краљ се осветио и бану Борићу, пославши на њ с војском немачког витеза Готфрида, родоначелника породице Келад. Један мутни извор помиње, да је босански вођа био потучен и да је Готфрид ради свог успеха постао миљеник краља Стевана. Као краљев присталица вероватно је дошао с Готфридом у Босну и један кнез Котроман, који је с краљем Стеваном 1163. год., као сведок, потписао повељу с повластицама спљетској цркви. Можда је тај Котроман, "Гот", како га зову дубровачки извори XV века, прави родоначелник босанске династије Котроманића.
Србско Свитање
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.