Срб је Христов - Ава Јустин Поповић

Ава Јустин Поповић

УСКРС И СРБСКИ БЕСМРТНИЦИ

Ускрс је највећи хришћански празник. Јер је Христос, победивши смрт, коју нико од људи није могао победити, доказао да је Бог. Зато се у светосавској философији живота Ускрс назива: Празник над празницима. Ми Срби имамо посебне националне разлоге што нам је Ускрс најмилији и најрадоснији празник. И још: најсимволичнији. За време многовековног робовања, када су силе народне душе трнуле и обамирале у мукама и патњама, чезнуло се свим бићем за васкрсењем и ослобођењем. Ослободити се тмине и помрчине, васкрснути из мрачног гроба ропства – било је свенародна чежња и молитва.

Рашта живети, рашта страдати, рашта се жртвовати, рашта гинути за Крст Часни и Слободу Златну, - све је то објашњено ускршњим, светосавским схватањем света, човека и народа: живети и умрети ради бесмртног и вечног, јер то чини и човека и народ бесмртним и вечним.

У чему је практични значај васкрсења Христовог за свакодневни живот човеков; чему нас оно учи? – Ево чему: човек није просто животиња коју смрт може уништити потпуно, заувек; човек је самим својим бићем везан са вечношћу и другим световима; његов живот почиње овде, на земљи, а наставља се у другим, ширим, тајанственим световима, и то ко зна у каквим облицима и димензијама. А из тога извире виши морал, бесмртни и вечни. Морал који важи и за горње светове. По чему: све што човек ради, има значаја за све светове и утиче на сва бића у свим световима. Зато је човек одговоран за све и сва. Без тога, не може се правилно и праведно решити никакав проблем, био он лични, друштвени, народни, општечовечански. Покуша ли се, онда се заплива у крв и хаос, као што је данас већ запливало европско човечанство, које се свим силама упиње да без Богочовека, реши своје проблеме.

Сила и правда нашег народног морала је у томе, што је сав од Христа кроз Светога Саву:

Сине Марко, једини у мајке,

Не била ти моја ‘рана клета,

Немој, сине, огрешити душе.

Немој, сине, говорити криво,

Ни по бабу ни по стричевима,

Већ по правди Бога истинога.

Боље ти је изгубити главу,

Него своју огр’јешити душу.

Ко је то Бог истинити? – Казао нам је Свети Сава: Богочовек Христос. Њега је Свети Сава усадио у срце и душу нашег народа. И одомаћио Га у нашој историји. Величина нашег народа је у томе, што је кроз Светог Саву усвојио јеванђељску правду и претворио је у своју. У току векова он се толико сродио са том правдом, да је она постала његово свакодневно, његово обичајно јеванђеље. Само се тако може објаснити што је наш народ у свим судбоносним тренуцима своје историје увек претпостављао небеско земаљском, бесмртно смртном, вечно пролазном. Да није тако, шта би то нашег човека гонило из подвига у подвиг, из мучеништва у мучеништво, из борбе у борбу за Крст Часни и Слободу Златну? Шта, ако не ово, само ово:

»Срб је Христов – радује се смрти!«

»Срб је Христов – радује се смрти!«, - то је лозинка наше мученичке историје. Лозинка, откликтана христочежњивим ђаконом Авакумом, а увек ношена у срцу народном. Шта оно значи? – Значи ово: Србин се радује смрти, јер је Христов, а Христос је победио смрт и праведницима осигурао бесмртност и живот вечни. Живот људски има смисла и постаје радост за човека, ако човек живи и умире ради Христове правде, ако живи и умире за Крст Часни и Слободу Златну. Христов човек радује се смрти, јер осећа и зна да је смрт прелаз у бесмртност и вечност.

Ђакон Авакум је символ и образац нашега народног човека: борца, мученика и страдалца за небеску правду, за Крст Часни и Слободу Златну. Авакумовска философија живота и смрти је наша народна философија.

Авакумовски оптимизам је наш народни оптимизам: вера у бесмртност човекова бића увек је жива и силна, нарочито када на њу нагрну муке за Христа и његову правду. Кроз све уздахе и муке из наше народне душе бруји авакумовска химна оптимизма:

»Срб је Христов – радује се смрти!«

Бесмртан је авакумовски национализам: народ има непролазну вредност само као носилац и бранилац Христове истине и правде, Христове бесмртности и вечности, Христовог небеског царства и његових вечних вредности.

Авакумовски хероизам је беспримеран по заносу и неустрашивости: бесмртан сам, јер сам Христов, зато са радошћу жртвујем тело своје за небеску истину и правду, за Христово и народно добро.

У чему је сила српске душе? – У тој авакумовској – светосавској вери у бесмртност човекова бића и народне душе. То је извор свеколиког народног стваралаштва, неустрашивости, пожртвовања и борбе за бесмртне вредности наше историје. Наш народ је ради тога живео и страдао, ради тога робовао и васкрсавао. Погледајте: свети манастири – нису ли споменици бесмртности, и сведоци наше народне вере у бесмртност и вечност човекову?

Погледајте дивну поворку светих монаха: све сами цареви и краљеви! А са њима велможе и себри! Није ли то доказ наше свенародне вере у бесмртност и живот вечни? То су дирљиви споменици бесмртности и вечности. И још: премудри учитељи бесмртности и вечних вредности. Све у нашој историји – споменици бесмртности: споменик до споменика. Такве су светосавске стварности, и идеали, и мисли, и путеви.

СВЕТИ САВА ЈЕ ПРВИ ВАСКРСИТЕЉ И УКРАСИТЕЉ НАШЕ НАРОДНЕ ДУШЕ: први ју је васкрсао из таме смртнога, први украсио даровима Бесмртнога.

На путевима и распућима наше народне историје, многе смрти вребају нашу душу из заседа, лукаво спремљених и вешто маскираних. Како ћемо их савладати, ако не вером у бесмртност и силом Бесмртног? Ко то нашу народну душу мудро води и премудро проводи кроз безбројне заседе и неприметне замке? – Несумњиво Свети Сава и његов бесмртни дух. А у њему и преко њега – васкрсли Богочовек.

Наша народна историја је врло речит доказ васкрсења Христовог и силе Његове. Јер се једино вером у Васкрслог и силом Његовом може објаснити чудесна динамичност и плодно стваралаштво наше народне душе кроз тако мучну историју. Хероји бесмртности стварају историју, а остали учествују у њој. У нас је сваком дато да буде херој бесмртности. Како? – Авакумском вером у Бесмртног и силом Његовом. Попут свете и народне истине:

»Срб је Христов – радује се смрти!«

Данас се Европа, више него икад, претворила у фабрику смрти. Зато је данас потребније него икад – вера у бесмртност и живот вечни. А то значи: васкрсли Христос и Његово Јеванђеље. Данас су нама Србима потребнији него икад авакумовски бесмртници и оптимисти. Више него икад, силније него икад треба да прогрми нашом земљом и нашом народном душом авакумовско јеванђеље и устанички поклич:

»Срб је Христов – радује се смрти!«

Бесмртност коју Христос даје човеку својом победом над смрћу, осигурава прелаз у живот вечни свему што је добро, узвишено и лепо у човеку. Само на тај начин наше људско добро постаје небеско, бесмртно и вечно. Само се на тај начин човек обесмрћује и проширује на све небеске светове. И увек гледа себе као биће бесмртно и вечно. А кроз то и све остале људе. И зна вечну вредност, и достојанство, и бесмртност сваког човека. Зато поступа са сваким човеком као са бићем бесмртним и вечним, са којим има да живи и у оном свету.

Отуда је право човекољубље немогућно без вере у човекову бесмртност и вечност. Ако љубав није бесмртна и вечна, зар је треба имати, зар је треба гајити, и мучити се њоме и због ње? А ми, онда смо ми – пролазни инсекти, на чијем то лешу? А наша планета – похотљиви крпељ, на чијем то организму?

Све то, и оно што је више од тога, слива се у једно необориво и свеубедљиво сведочанство: Једини смисао човекова бића састоји се у његовој бесмртности и вечности, и једина истинска радост у његовој вери у Победитеља смрти – васкрслог Богочовека Христа. Историја српског народа је једна од најдраматичнијих сведочанстава те вере и те радости. Зато светосавско и авакумовско гесло наше историје: »Срб је Христов – радује се смрти!« најпотресније бруји кроз свепобедни поздрав: ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ! и кроз сверадосни ускршњи отпоздрав:

ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ!


Србско Свитање