Светосавље као животна филозофија (Део други) - Др. Јустин Поповић

СВЕТОСАВСКА ФИЛОСОФИЈА ДРУШТВА
Ако европски континент остане ичим познат у историји ове планете, остаће вероватно
тиме што је умео да измисли многобројне проблеме а није био у стању да ни један главни
проблем реши у корист свеколиког рода људског. Ту спадају, на првом месту, такозвани
социјални проблеми. Решавати их, постало је манија малтене свих Европљана. Али,
допустите питање: ко их решава без огња и мача, без инквизиције и ломача? Европски човек
стоји збуњен, пометен и помахнитао пред социјалним проблемима као и пред проблемом
човека. Зашто? Зато што проблеми друштва, када се сведу на своје основне елеметне, нису
друго до проблем личности, само помножен бројем свих индивидуа које сачињавају
друштво. Човек, самим тим што је човек, члан је друштвене заједнице и у њу уноси своју
психофизичку садржину и проблематику. Но, проблематика човека и човечанства у основи је
једна иста. Проблеми истине и правде, живота и смрти, добра и зла, бесмртности и вечности,
неба и земље, муче и човека и човечанство. Али, најпре човека као индивидуу, па онда
човечанство као колектив. Логички се намеће закључак: ко реши проблем човека, решио је и
проблем друштва, сваког друштва, од најмалобројнијег до најмногобројнијег: од породице до
човечанства.
Због решавања и проблема човека и проблема друштва на хуманистички начин, у
Европи се падало у две крајности: или је човек потцењиван, малтретиран, превиђан, негиран
ради друштва, или друштво ради човека. А нама се хоће потпуна правда и за човека и за
друштво, правда која би увек одржавала равнотежу између човекових божанских вредности
и друштвених непролазних драгоцености. Нама се хоће друштво у коме ће се очувати
божанска неприкосновеност и божанско величанство човечије личности; у коме човек неће
бити потцењен, унакажен, опатуљен, механизован, роботизован ни на рачун класе, ни на
рачун нације, ни на рачун државе, ни на рачун културе, ни на рачун цивилизације, ни на
рачун науке, ни на рачун религије. Нама се хоће друштво у коме се личност и друштво
допуњују, подржавају, расту једно кроз друго и усавршавају једно помоћу другог; друштво у
коме је сваки духовно сједињен са свима и сви са сваким, у коме сваки живи кроза све,
помоћу свих, али и сви живе кроза сваког и помоћу сваког. A то значи: нама се хоће друштво
које собом претставља и јесте један организам, једно тело, а чланови тога друштва су
органски делови међу собом: ти си око, он рука, ја нога, али ни један не може рећи другом:
не требаш ми, могу без тебе. Да би радила, руци је потребно око да је води и нога да је носи;
исто тако, да би видело, оку је потребна рука да га храни и нога да га носи; и опет, да би
ходила, нози је потребно око да је води и рука да јој сарађује. Сви смо у организму друштва
органски делићи, велики и мали, видљиви и невидљиви, али делићи који живе један са
другим и помоћу другог: сваки сарађује свима и сви свакоме. Као у телу: да би расла једна
длака на глави, њој сарађује цело тело, али је и длака својом посебном функцијом потребна
телу, јер чува главу и мудри је спроводник зноја. Разгледајте тело човечије; у њему имамо
најбољи пример друштва, друговања, сарадње, симбиозе, служења другоме, ближњему:
сваки делић служи свима, и сви свакоме; малом прсту на руци служи тако фини орган - око,
и још финији - мозак, али и прст служи и оку и мозгу. Што важнији орган у телу, то
одговорнију службу врши, и слуга је свему што је мање од њега у телу. Срце је најважнији
орган у телу али и највећи слуга тела: оно непрекидно служи и сваком молекилу посебно и
целом телу укупно.
He чудите се томе, тако је сложено тело: оно што је веће у њему веће је зато, да би
служило мањему од себе. Зар не видите: смерност је главна врлина која регулише све односе
у људском телу: оно што је веће смирава се пред мањим служећи му; а оно што је највеће -
највише се смирава! Тако и у нашем замишљеном, идеалном друштву: већи служи мањему,
учен - неукоме, мудар - простоме, богат - сиромаху; највећи је тиме највећи што је
добровољни слуга свима. Све по оном, и природном и божанском, закону Богочовековом:
"Који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи. И који хоће међу вама да буде први, нека
31
вам буде слуга" (Мат. 20, 26-27). Зашто, зашто? Зато што је то закон и за најсавршенијег
човека, Богочовека Христа, који "није дошао да My служе, него да служи" (Матеј 20, 28).
Заиста, зар има већег слуге роду људском од кротког Богочовека? "Ја сам међу вама као
слуга" (Лука 22, 27), објављује Он својим следбеницима, као слуга који вас, служећи вам
смерно, учи Божанској Истини, божанској Правди, божанској Љубави, божанској Доброти,
божанској Сили, како бисте знали и могли савладати грех, зло и смрт, и постати божански
добри, бесмртни и вечни. He само као оваплоћени човек, већ и као Бог Логос Он непрестано
служи људима кроз сунце, кроз ваздух, кроз светлост, кроз сву природу, кроз сву васиону,
служи им истрајно и смерно, само да би их научио том врховном космичком и врховном
природном закону божанском: да веће служи мањему, и то с радошћу и благошћу. Зато су
Његова Богочовечанска уста и изрекла о том закону ово: "Највећи између вас, нека вам буде
слуга. Јер који се подиже, понизиће се, а који се понижује, подигнуће се" (Лука 22, 27).
Уствари, свеколико Еванђеље Богочовеково, од почетка до краја, није друго до савршена
илустрација и непобитно посведочење тог космичког божанског закона, или боље, свезакона.
Господо, не изгледа ли вам по овом еванђелском свезакону, да Богочовек решава
идеално и реално у исто време и проблем човека и проблем човечанства, и проблем личности
и проблем друштва? Јер су и човек и човечанство, и личност и друштво, не само од једног
истог психофизичког материјала, него и један исти циљ, једна иста целисходност прожима
све, струји кроз све што сачињава њихову суштину. Ако пак њихов циљ није исти, онда
између њих зјапи непремостива провалија и њих растржу непомирљиве супротности. Само
јединство циља омогућује идеално решење и проблема човека и проблема човечанства, и
проблема личности и проблема друштва. Али, каквог циља? Сигурно не неког привременог,
опортунистичког, конјуктурног, утилитарног, већ непролазног, бесмртног, судбинског циља
који прати људско биће у свима световима у којима се оно креће. To је онај бесмртни циљ,
који је Богочовек поставио, црпећи га из боголике суштине људске природе. У чему је тај
циљ? Ево у чему: оваплотити Бога и сва божанска савршенства у човеку и човечанству, у
личности и друштву.
Зар је то могуће? Могуће је са два непобитна разлога: први, што је човек боголико
биће; други, што се Бог Логос оваплотио у човека и као Богочовек показао како је божански
идеално савршен и човечански реално природан човек у коме се оваплотио Бог са свима
својим божанским савршенствима. И још нешто: Богочовек је донео и раздаје људима
божанске врлине и силе, те сваки човек може, ако хоће, до максимума оваплотити у себи
Бога и божанска савршенства. Остварујући овај циљ, људи претварају себе у бесмртна бића и
постају чланови бесмртног Богочовековог друштва: богочовечанства. Као што се из човека,
логички и природно, извија и развија човечанство, тако се из Богочовека, опет логички и
природно, извија и развија богочовечанство. У том Богочовековом друштву људи и живе и
понашају се као бесмртна бића, и то по еванђелским законима који важе и у овом и у оном
свету. A то, једино на овој планети, друштво правих бесмртника и правих богоносаца, и оних
који се бар труде да то постану, није ништа друго до - Богочовечанско тело Његово - света
Црква Његова...
Одахните, ми се већ налазимо у светилишту светосавске философије друштва. To је
ново, богочовечанско друштво нимало налик на она која вам теориски или конкретно нуди
хуманистичка социологија европског човека. У овом светосавском друштву све се своди на
животворну личност Богочовека Христа. Она је највиша вредност и највиша драгоценост.
Све остале вредности, и индивидуалне и социјалне, изводе се из ње као зраци из сунца. He
треба се варати: светосавље је светосавље само Богочовеком, јер је хришћанство -
хришћанство само Богочовеком; у томе је његов изузетни значај, и вредност, и сила. Господ
Христос је себе сама, своју Богочовечанску личност оставио као Цркву; стога је Црква -
Црква само Богочовеком и у Богочовеку. Све што је светосавско слива се у једну огромну,
свеобимну истину: Богочовек је и суштина, и циљ, и смисао и свевредност Цркве; или
тачније: Црква и није друго до Богочовек Христос продужен у све векове. Богочовек је глава
32
телу Цркве, једина глава. Тело Цркве расте Њиме у све бескрајности божанског живота;
расте растом Божјим у меру раста пуноће Богочовечанске, јер се све кроза Њ и за Њ сазда.
Божанском силом својом Он све чланове Цркве тајанствено води обогочовечењу, јер је
смисао и циљ постојања Цркве: богочовечанском вером и подвизима све довести у меру
раста висине Христове, све обогочовечити...
Ви осећате, ја говорим о светосавској Цркви. Шта је њена суштина? - Богочовек
Христос. Отуда све што је светосавско има богочовечански карактер: и сазнање, и осећање, и
воља, и мишљење, и живот и друштво. Бог је у свему на првом месту, човек на другом; Бог
води, човек је вођен; Бог ради, човек сарађује. И то не неки трансцендентни, апстрактни,
замишљени Бог, већ Бог најнепосредније историске стварности, Бог који је постао човек,
живео, у категорији нашег, људског живота, и у свему се на земаљски очигледан начин
показао апсолутно безгрешан, апсолутно свет, апсолутно добар, апсолутно мудар, апсолутно
праведан, апсолутно истинит. Он је и постао човек, остајући Богом, да би као Бог дао
људској природи божанске силе, која би људе одводила најприснијем, богочовечанском
јединству са Богом. И та божанска сила његова непрекидно ради у Богочовечанском телу
његовом - Цркви, сједињујући људе са Богом кроз благодатни и свети живот. Јер Црква и
није друго до чудесни богочовечански организам, у коме се сарадњом благодати Божије и
слободне делатности човекове обесмрћује, обогочовечује све што је човечије, све - осим
греха. У Богочовечанском организму Цркве сваки верник је као жива ћелија која постаје
саставни делић његов и живи његовом животворном богочовечанском силом. Јер, по
светосавском схватању, бити члан Цркве значи: саоваплотити се Богочовеку, постати
сутелесник његов, органски део богочовечанског тела његовог; једном речју: обогочовечити
се у васцелој реалности своје човечанске личности.
Господо, ево основних принципа светосавске философије друштва: у свему и по
свему Црква је на првом месту богочовечански организам, а затим богочовечанска
организација. Из тога логички следи и њено богочовечанско деловање у свету: све што је
Богочовеково - оваплотити у човеку и човечанству: оваплотити љубав Христову, правду
Христову, доброту Христову, мудрост Христову, смерност Христову, уопште све врлине
Христове. Јер се помоћу њих Христос усељује у човека и оваплоћује у њему. И такав човек
живи Христом, мисли Христом, осећа Христом, ради Христом. Откуда му та снага? - Од
самога Христа. По речи св. апостола Павла: "Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје"
(Филип. 4,13). Човек светосавске вере, живећи у богочовечанском организму Цркве, живи
увек у заједници "са свима светима" (Ефес. 3, 18), који га тајанствено помажу у остваривању
еванђелских заповести. Отуда светосавски члан Цркве живо осећа: да је једне вере са
Апостолима, Мученицима и Светитељима свих векова, да су они вечно живи, и да све њих
једновремено прожима једна иста богочовечанска сила, један исти богочовечански живот,
једна иста богочовечанска истина. У Цркви је прошлост увек савремена, јер Богочовек
Христос, који је јуче и данас онај исти и вавек у своме богочовечанском телу непрекидно
живи истом истином, истом светошћу, истим добром, истим животом, и сву прошлост увек
чини садашњицом. Отуда, човек светосавске вере никад није сам већ увек у друштву свих
светих чланова Цркве. И када мисли мисао, он је мисли са страхом и молитвеним трепетом,
јер зна да у томе на тајанствен начин учествују сви Светитељи. Православни су тиме
православни што непрекидно имају ово осећање богочовечанске саборности, загревајући га и
чувајући га молитвом и смерношћу. Они никада себе не проповедају, никада се не хвале
човеком; никада не остају при голој човечности; никада не идолатризирају хуманизам. На
свима путевима својим они исповедају и проповедају Богочовека, не човека. Њихово је
руководно начело: богочовечански циљеви се остварују само богочовечанским средствима;
еванђелским циљевима се стиже само еванђелским путевима. Богочовечанска идеологија
хришћанства може се очувати једино богочовечанском методиком хришћанства. Господ
Исус је и Истина и Пут: не само Истина него и Пут, Пут којим се једино долази до Истине.
33
Отступи ли се од богочовечанске методике, неминовно се отступа и од богочовечанске
идеологије, отступа се од Богочовека Христа.
***
На европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и
напорно Богочовек је смањиван, преиначаван, сужаван, и најзад сведен на човека: на
непогрешног човека у Риму, и не мање непогрешног човека у Лондону и Берлину. Тако је
постао папизам који од Христа узима све, и протестантизам који од Христа тражи најмање,
па често и ништа. И у лапизму и у протестантизму на место Богочовека истављен је човек и
као највиша вредност и као највиши критеријум. Извршена је болна и тужна корекција
Богочовека, његовог дела и његовог учења. Истрајно и упорно трудио се папизам да
Богочовека замени човеком, док у догмату о непогрешивости папе - човека, Богочовек није
заувек замењен пролазним "непогрешним" човеком. Јер овим догматом папа је одлучно и
јасно проглашен не само за нешто више од човека, него и од светих Апостола, и од светих
Отаца, и од светих Васељенских сабора. Оваквим одступањем од Богочовека, од васељенске
Цркве као Богочовечанског организма, папизам је превазишао Лутера, творца
протестантизма. У самој ствари, први, радикални протест у име хуманизма против
Богочовека Христа и његовог Богочовечанског организма - Цркве - треба тражити у папизму,
не у лутеранизму. Папизам је стварно први и најстарији протестантизам.
He треба се варати: папизам и јесте најрадикалнији протестантизам, јер је темељ
хришћанства пренео са вечног Богочовека на пролазног човека. И то прогласио за
најглавнији догмат, a то значи: за најглавнију истину, за најглавнију вредност, за најглавније
мерило свих бића и ствари у свима световима. А протестанти су само прихватили овај догмат
у суштини, и разрадили га до ужасних размера и детаља. У самој ствари, протестантизам
није ништа друго до генерално примењени папизам. Јер је у протестантизму, основно начело
папизма спроведено у живот од стране сваког човека посебно. По примеру непогрешивог
човека у Риму, сваки протестант је поновљени непогрешиви човек, јер претендује на личну
непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протстантизам је вулгаризирани папизам,
само лишен мистике, ауторитета и власти.
Свођењем хришћанства, са свима његовим бескрајним истинама богочовечанским, на
човека, учињено је то, да је западно хришћанство претворено у хуманизам. Ово може
изгледати парадоксално, али је истинито својом неодољивом и неуклоњивом историском
стварношћу. Јер је западно хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто
је човека прогласило непогрешивим, и богочовечанску религију претворило у хуманистичку.
А да је тако, показује то што је Богочовек потиснут на небо, а на његово упражњено на
земљи место постављен је његов заменик, Vicarius Christi папа. Каква трагична нелогичност:
свуда присутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова се нелогичност
оваплотила у западном хришћанству: црква је претворена у државу, папа је постао владар,
владике су проглашене за кнезове, свештеници су постали вође клерикалних партија,
верници су проглашни за папске поданике, Еванђеље је замењено ватиканским зборником
канонског права, еванђелска етика и методика љубави замењена је казуистиком, језуистиком
и "светом" инквизицијом. A то значи: систематским уклањањем, уништавањем свега што не
клања папи, па чак и насилним превођењем у папску веру и спаљивањем грешника у славу
кроткога и благога Господа Исуса!
Господо, све се ове чињенице саме сливају у један неодољиво логичан закључак: на
Западу нема Цркве, нема Богочовека, зато нема ни правог богочовечанског друштва;
друштва, у коме је човек човеку бесмртни брат и вечни сабрат. Хуманистичко хришћанство
је у ствари најодлучнији протест и устанак против Богочовека Христа и свих еванђелских,
богочовечанских вредности и мерила. Истина, и у овоме провејава омиљена тежња европског
човека, да све сведе на човека као на основну вредност и основно мерило. А иза свега тога
стоји један идол: Menschliches Allzumenschliches.
34
Свођењем хришћанства на хуманизам, хришћанство је, нема сумње, упрошћено, али у
исто време и - упропашћено. Пошто је извршен "глајхшалтунг" хришћанства са хуманизмом,
данас се погдегде у Европи помишља на повратак Богочовеку Христу. Поклици појединаца у
протестантском свету: Zur?ck zum Jesus! Back to Jesus! само су немоћни крици у мрклој ноћи
хуманистичког Хришћанства, које је напустило богочовечанске вредности и мерила, и сада
се гуши у очајању и немоћи. А из дубине векова брује горке речи сетног пророка Божјег
Јеремије: "Проклет човек који се узда у човека!"...
У широкој историској перспективи западњачки догмат о непогрешивости човека није
друго до покушај, да се умирући хуманизам оживи и обесмрти. То је последња
трансформација и завршна глорификација хуманизма. После рационалистичке
просвећености 18. века и кратковидог позитивизма 19. века, европском хуманизму није било
остало ништа друго него да се распадне у својој немоћи и у својим противречностима. Али у
трагичном моменту религиозни хуманизам му је притекао у помоћ, и својом догмом у
непогрешивости човека, спасао европски хуманизам од немиле смрти. Но и ако
догматизиран, западни хришћански хуманизам није могао не задржати у себи све пагубне
противречности европског хуманизма, које су једнодушне у једној жељи: у протеривању
Богочовека са земље на небо. Јер је хуманизму главно и најглавније, да човек буде највиша
вредност и највише мерило. Човек, а не Богочовек.
Господо, по нашем светосавском осећању и сазнању: хришћанство је хришћанство
Богочовеком, његовом богочовечанском идеологијом и богочовечанском методиком. To је
основна истина на рачун које се не могу правити никакви компромиси. Само као Богочовек,
Христос је највиша вредност и највише мерило. Треба бити искрен и доследан до краја: ако
Христос није Богочовек, онда је он најбезочнија варалица, јер проглашује себе за Бога и
Господа. Али еванђелска историска стварност непобитно показује и доказује да је Исус
Христос по свему и свачему савршени Богочовек. Стога се не може бити хришћанин без вере
у Христа као Богочовека и у Цркву као Његово Богочовечанско тело, Цркву, у којој је Он
оставио сву Чудесну Личност своју. Спасоносна и животворна сила Цркве Христове састоји
се у вечноживој и свудаприсутној личности Богочовека. Свако замењивање Богочовека ма
каквим човеком, и свако одабирање из хришћанства само онога што се свиђа човековом
индивидуалном укусу и разуму, претвара хришћанство у површни и беспомоћни хуманизам.
Изузетна важност хришћанства за род људски састоји се у његовој животворној и
неизменљивој боговечности, којом оно осмишљава човечност уопште, преводећи је из таме
небића у светлост Свебића. Једино својом богочовечанском силом хришћанство је со земље,
со која чува човека да не иструли у греху и злу. Расплине ли се у разне хуманизме,
хришћанство обљутави, постане обљутавела со, која није ни за шта, осим да се проспе и да је
људи погазе.
Свака тежња и покушај да се хришћанство изједначи, "глајхшалтује" са духом
времена, са пролазним покретима и режимима извесних периода историских, одузима
хришћанству ону специфичну вредност, која га и чини јединственом богочовечанском
религијом у свету. У светосавској философији друштва правило је изнад свих правила ово:
не прилагођавати Богочовека Христа духу времена, него дух времена прилагођавати духу
Христове вечности, Христове боговечности. Једино тако Црква ће моћи сачувати
животворну и незаменљиву личност Богочовека Христа, и остати Богочовечанско друштво, у
коме људи другују и живе помоћу божанске љубави и правде, молитве и поста, кротости и
смерности, доброте и мудрости, милости и вере, богољубља и братољубља, и осталих
еванђелских врлина.
По светосавској философији живота и света: и човек, и друштво, и народ, и држава
имају се прилагођавати Цркви као вечном идеалу, али се Црква нипошто не сме
прилагођавати њима, и још мање - робовати њима. Народ има праве вредности само у толико
уколико живи еванђелским врлинама и оваплоћује у својој историји богочовечанске
35
вредности. Што важи за народ, важи и за државу. Циљ народа као целине, исти је што и циљ
појединца: оваплотити у себи еванђелску правду, љубав, светост; постати "свети народ", (I
Пет. 2, 9-10; 1. 15-16.) "Божји народ" који својом историјом објављује божанске вредности и
врлине. Свети Немањићи су тако схватали и народ и државу; и на томе неуморно радили
најпре они сами, па за њима и са њима и сав српски народ. Свима закон беху еванђелске
врлине, свима: и управљачима народним и народу - пише монах Теодосије у Животу Светога
Саве.
У томе, у томе је бесмртна слава и непролазна величина Светих Немањића. Без
еванђелских врлина, шта је народ? - Поворка ходећих лешева. А држава? - Институција за
разарање народне душе и њених вечних вредности. Питам вас: има ли народ - колективну
савест, народну савест? а држава - има ли савест? - Свети Немањићи одговарају: и народ има
народну савест, и држава има државну савест; то је Црква и њено Еванђеље. Ако ову мисао
проширимо и конкретније изразимо, она ће гласити: Савест српског народа су светитељи, на
челу са Светим Савом. А та савест нашег народа стално упућује свима Србима у свима
вековима једну молбу, један савет, један завет: нека вам свима, и убогима и богатима, и
младима и старима, и писменима и неписменима, и свештеницима и учитељима, и војницима
и радницима, и министрима и владикама, закон буду - еванђелске врлине! Буде ли тако,
српски ће народ савладати све смрти у свима световима, и ништа му неће моћи наудити,
ништа, ништа, ништа!
36

СВЕТОСАВСКА ФИЛОСОФИЈА ВРЕДНОСТИ И МЕРИЛА




Када се човек пробуди из сна којим спава у иловачи тела свог, и духовно прогледа,
онда осети да су материја и материјалне стварности око њега у толико стварне, реалне, у
колико их његов дух сазнаје као такве. И убрзо долази до парадоксалног сазнања: људи, као
нарочита врста бића, долазе до сазнања о стварностима у спољашњем материјалном свету
помоћу свога људскога духа који није материјалан нити има својства материјалних
стварности; напротив, он је нешто што се не може очима видети, нити рукама опипати, нити
чулима проанализирати, нити показати као нека трансубјективна материјална стварност.
Али, ако се не може ухватити у облике материјалне стварности и подвести под контролу
чула, дух је ипак својом невидљивом суштином мерило свих видљивих стварности у свету
материје. И што човек дубље мисли, све неодољивије осећа и сазнаје да је мисао духа, иако
неопипљива, невидљива, нематеријална, ипак стварнија од сваке, такозване, објективне
стварности у области трансубјективне материје. Штавише: све стварности заснивају своју
реалност на мислима духа, који је по себи нематеријалан; помоћу нематеријалног,
невидљивог и неопипљивог људи и осећају, и сазнају, и процењују оно што је материјално,
видљиво и опипљиво. У томе је и преимућство и загонетност, и величина људскога духа. И
пробуђен човек, вођен својим нематеријалним, невидљивим духом кроз тајанства
материјалног, физичког света, све више увиђа, да је његов дух - његова највећа и
најнепосреднија стварност, a caмим тим и његова највећа вредност. У таквом расположењу
човек ускоро осети неодољиву истинитост Спаситељевих речи о души људској као највећој
стварности и највећој вредности, стварности - стварнијој од васцелог видљивог света, и
вредности - вредноснијој од свих сунчаних система: "Каква је корист човеку ако сав свет
добије а души својој науди? или какав ће откуп дати човек за душу своју?" (Матеј 16, 26).
Другим речима: у видљивом свету нема вредности која је равна вредности душе људске, или
вредности којом се душа може проценити и исплатити; она више вреди него сви светови
скупа.
У самој ствари, цео свој видљиви живот, живот у времену и простору, човек заснива
на невидљивостима, тојест на души, на њеним мислима, на њеној савести. У свету видљивих
стварности и збивања човек се оријентише својом мишљу; њоме све мери и процењује, њоме
која је и за њега самог невидљива. У толико је онда природније и логичније да се њоме
оријентише и у свету духовних стварности и духовних вредности, које су нематеријалне и
невидљиве као и она сама. Мисао је то што човек упознаје, везује и спаја не само са светом
видљивих, материјалних стварности, него и са светом невидљивих, духовних стварности.
Чак и крајњи сензуалисти у гносеологији не могу то порећи.
Мора се признати: човечији дух је чудотворна лабораторија, у којој се на
необјашњиви начин чулни утисци прерађују у мисли. Човек? - Та човек је најчудеснија и
најсавршенија радионица, у којој се непрекидно врши тајанствено преливање видљивог у
невидљиво и невидљивог у видљиво, као и преливање природног у натприродно и
натприродног у природно. Јер ми људи природним називамо оно што је видљиво и
опипљиво, а натприродним оно што је невидљиво и неопипљиво. Загледајте човека: у
видљивом и опипљивом телу живи невидљива и неопипљива душа; зар није он у исто време
и природно и натприродно биће? Штавише, оно што је природно у њему живи оним што је
натприродно у њему: тело живи душом. Када човек мисли мисао, шта се дешава с њим? -
Прекорачује границе природног и ступа у сферу натприродног; и свим бићем осећа да то што
је у њему невидљиво и натприродно и јесте наша најнепосреднија стварност, наша
најнесумњивија емпирија, наша прва датост. У самој ствари, ми помоћу онога што је
натприродно у нашој природи долазимо у додир са природним и сазнајемо оно што називамо
видљивом природом. Ми људи, ми смо прво натприродна па онда природна бића, јер је у нас
натприродно - срце природног, срж природног, суштина природног.
37
Јесте ли видели чудотворца? Гле, сваки човек је чудотворац, јер се у свакоме
непрекидно врши прерађивање природног у натприродно и натприродног у природно. На
пример, мисао о милостињи, док је у твојој души, она је нешто невидљиво, нематеријално,
натприродно; оствариш ли је, ти си већ постао чудотворац: претворио си невидљиво у
видљиво, натприродно у природно. Или, ти волиш родитеље; као унутрашње осећање, твоја
је љубав нешто невидљиво, нематеријално, натприродно; чим је преведеш у бригу и старање
за родитеље, ти си већ учинио чудо: претворио си невидљиво у видљиво, натприродно у
природно.
Што важи за људску мисао и осећање, важи за све што је људско: свима својим
поступцима, делима, целокупним својим животом човек је чудотворац, јер претвара
невидљиво у видљиво, оваплоћује натприродно у природно. Човек живи тиме што
непрекидно пројицира, трансубјективира свој невидљиви дух у свој видљиви свет природе, и
на тај начин стално оваплоћује натприродно у природно.
Откуда духу људском та моћ и сила? - Отуда, што је он сам оваплоћење лика Божјег,
јер је саздан по лику Божјем. Живети, то значи: оваплоћавати божанске силе које се таје у
боголикој души човековој. Оваплоћавајући те силе, човек се навикава на главни, централни
факт људске историје: оваплоћење Бога Логоса, Господа Исуса Христа. Зар не видите, живот
сваког човека посебно и свих људи скупа, само је увод, припрема и предспрема за тај
најсудбоноснији чин људске драме: Богооваплоћење? Јер је смисао и циљ човека и свега
рода људског: оваплотити Бога и све што је Божје.
Господо, озбиљан посматрач света, ма с које стране приступио материјалним или
духовним стварностима, мора осетити присуство бескрајне тајанствености у свима појавама.
To је данак који сваки мислилац мора платити загонетној мистерији света. Нема сумње,
правилна оријентација у овом загонетном свету зависи од духа којим се човек оријентише;
или тачније: од природе духа. A природу своју дух човечији казује и показује кроз искуство
које својом делатношћу ствара. Из васцелог искуства тог избија чежња духа људског за
бескрајношћу у свима изразима: у знању, у животу, у постојању. Дух људски неуморно чезне
за бескрајним знањем, за бескрајним животом, за бескрајним постојањем. А кроза све то он
хоће једно: да савлада пролазност, коначност, ограниченост, а омогући и осигура
непролазност, бесконачност, безграничност. У свима културама и цивилизацијама, на крају
свих крајева, све муке духа људског сливају се у један гигантски напор: савладати смрт и
смртност, а осигурати бесмртност и живот вечни, осигурати ма по коју цену.
Али, зар нас све то не потстиче на питање: откуда у духу људском та чежња и тежња
за бескрајношћу у свима правцима? Шта је то што мисао људску гони из проблема у
проблем, из бескрајности у бескрајност? Ако се ова чежња за бескрајношћу и може
наметнути слабијем човеку, онда откуд она код најсамосталнијих мислилаца? Штавише, она
је у њих разрађена у најсложенију проблематику. Све то показује да се чежња за
бескрајношћу налази у самој природи духа људског. Природа самог сазнања тежи за
бескрајним знањем; природа самог осећања тежи за бескрајношћу осећања; природа самог
живота тежи за бескрајним животом. Сав дух човеков: и кроз сазнање, и кроз осећање, и кроз
вољу, и кроз живот хоће да је бескрајан, a то значи: бесмртан. Глад за бескрајношћу, глад за
бесмртношћу јесте исконска, метафизичка глад духа људског. Она је дух људски гонила ка
бескрајности и бесмртности кроз многобројне религије, философије, науке, муке и подвиге.
Једном речју: дух људски хоће бескрајност, хоће бесмртност по сваку цену и ма у ком
облику.
Очигледно је да ову чежњу за бескрајношћу није могла наметнути човеку
вештаствена природа, пошто је сама ограничена, и нема у себи те чежње. Исто је тако
очигледно, да је духу људском није могло наметнута ни тело човечије, пошто је и само
ограничено. Као једини логичан излаз остаје поставка: људска чежња за бескрајношћу, за
бесмртношћу налази се у самој суштини духа људског. Саздан по лику Божјем, човек је сав у
38
тој чежњи. Јер боголикост и јесте оно у бићу људском што чезне за бескрајним Божјим
истинама у свима световима. Иманентна духу људском, ова боголикост потстиче човека да
се богочежњиво пружа и сеже за свима бескрајностима Божјим. Природно је за боголику
душу да чезне за Богом као за својим оригиналом.
Ово није произвољан закључак, већ по свему чињеничан, јер свеколико искуство рода
људског сведочи о тој моћној и тајанственој чежњи духа људског за бескрајношћу, за
бесмртношћу, за вечним животом, било у овом или оном свету. Ако се ослонимо на
свеопште искуство рода људског и сведемо човека на његове основне елементе, на
праелементе, сигурно ћемо пронаћи ово: чежња за бесмртношћу је најосновнији елеменат, на
коме почива и у коме се битно састоји сав човек.
Стварајући човека по лику свом, Бог је самим тим по бићу његовом разлио чежњу за
божанском бескрајношћу живота, за божанском бескрајношћу сазнања, за божанском
бескрајношћу савршенства. Стога се ова неизмерно гладна чежња бића људског не може
потпуно задовољити и заситити ничим до Богом. Објављујући као главни циљ човековог
постојања у свету божанско савршенство: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш
небески" (Матеј 5, 48), - Господ Христос је одговорио на основни захтев и потребу боголиког
и богочежњивог бића човековог.
Боголикост природе људске има двоструки смисао: прво у њој је дата суштина бића
човековог; друго, њоме је одређен човеку као циљ живота: Бог са свима својим бескрајним
савршенствима. Боголикост је суштина суштине човековог бића, на којој и по којој човек
има да израђује и изграђује себе у овом свету. У самој ствари: у бићу човековом Бог је прво,
а човек - друго; другим речима: човек је саздан као потенцијално богочовечанско биће, чији
је задатак био да, вођено боголиком душом, себе у свему уподоби Богу, и тако стварно
изради себе у богочовечанско биће, то јест биће у коме је човек идеално сједињен са Богом и
живи у његовим божанским, бескрајним савршенствима. Али уместо да боголикошћу душе
прожме сав свој емпириски живот, човек је одвојио дух свој од свега Божјег у себи, и
отиснуо се кроз тајанства овога света без Бога, то јест без свога природног путовође. И
наишао у овоме свету на непремостиве провалије и језиве раселине.
У суштини својој пад се човеков састојао у томе што је човек устао против боголиког
устројства свога бића, напустио Бога и Божје, и свео себе на чисту материју, на чистог
човека. Првом побуном против Бога, човек је донекле успео да истера Бога из себе, из свога
сазнања, из своје воље, и да остане при чистој човечности, при чистом хуманизму. Страшно
је рећи, али - хуманизам је у ствари основно зло, првобитно зло човеково. У име тог
првобитног хуманизма човек је протерао Бога у надчовечанску трансцендентност, и сав
остао при себи и у себи. Али, при свему томе, човек није могао да потпуно обезбожи себе, да
потпуно избаци из себе боголике одлике свога духа; оне су остале да се и у његовом
хуманизму појављују у облику чежње за бескрајним прогресом, за бескрајним знањем, за
бескрајним усавршавањем, за бескрајним постојањем. Свесно и несвесно, у свима борбама
крје човек води у своме хуманизму, он тежи да поврати себи изгубљену боголикост. И у томе
делимично успева, успева толико колико је потребно да осети и сазна, како он сам по себи,
при својој чистој, обезбоженој човечности, не може никада исправити дух свој,
реинтегрирати боголикост бића свог. Кроза све своје хуманистичке носталгије човек у ствари
вапије за - Богочовеком. Отуда је појава Богочовека Христа у овом свету била и природна, и
логична, и неопходна. Јер само Богочовек у потпуности отстрањује све муке духа људског,
оболелог и обезбоженог хуманизмом. Он једини утољава све глади боголиког бића људског:
и глад за бескрајним животом, и глад за бескрајном правдом, и глад за бескрајном истином, и
глад за бескрајним добром, и глад за свима уопште божанским бескрајностима. Најбитнији
захтеви и потребе човечијег бића задовољени су једном за свагда у личности Богочовека
Христа. Потенције богочовештва у бићу људском, које су спутане тиранијом богоборачког
хуманизма, Богочовек ослобађа и даје им моћи да се остваре у бесмртној пуноћи својој.
Човек, вођен Богочовеком, све своје нормира Богом, и у овом загонетном свету живи Богом,
39
те тако достиже идеално савршенство, и собом претставља најидеалнију синтезу Божјег и
човечјег, духовног и вештаственог, овостраног и оностраног.
Појава Богочовека Христа у свету људских реалности, ни са онтолошког, на са
психолошког, ни са историског гледишта, није изненађење за људску природу. Напротив,
она је задовољила основне чежње и потребе човечијег бића: чежње и потребе за божанским
савршенством и вечним животом. Богочовек не само није нешто неприродно и непотребно за
човека, него је, напротив, потребнији човеку од свега другог, толико потребнији, да је сам
свеистинити Бог и Господ Исус Христос објавио да је Он - "једино потребан" (Лук. 10, 40-
42). Зашто? Зато што је Он најсавршеније, и најприродније, и најцелисходније, и
најлогичније решио проблем Бога и човека. Како? Показавши нам реално, земаљски реално у
себи Бога, који је апсолутна Истина, апсолутно Добро, апсолутна Правда, апсолутна Љубав,
апсолутна Мудрост, у савршеном јединству са човеком; a са тим и кроз то показавши нам и
човека у његовој безгрешности и савршенству. Богочовек је подједнако реално показао и
Бога у његовом савршенству, и човека у његовом савршенству. Када се непристрасно
разматра историја рода људског, мора се признати: нема у роду људском бољег човека од
Исуса; a то значи: нема ни бољег Бога, јер је Исус само као Богочовек био и јесте најбољи
човек, то јест човек без греха, без зла. Само као такав, као Једини Безгрешан, Господ
Христос је и могао неустрашиво питати своје најљуће непријатеље: "Који ме од вас кори за
грех?" (Јован 8, 46) и нико од њих није могао указати ни на какав грех у Њему. А човек без
греха је истовремено и најидеалнији и најреалнији човек, јер само као такав, он је истински
савршен, бесмртан и вечан.
Оваплоћењем Бога Логоса ушла је у природу људску свесавршена Мудрост Божанска,
свесавршена Логика Божанска, свесавршени Ум Божански. "Логос постаде тело" (Јован 1,
14), то значи: све трансцендентне вредности Божанске постадоше иманентне природи
људској, јер су сродне суштини боголике душе човечије. Све те вечне Божанске вредности,
оваплоћене у човека, стапају се, на крају крајева, у једну неизмерну и ненадмашну вредност:
Богочовека Христа. Отуда је Богочовек прва, и највећа, и најосновнија вредност у свету
човечанском. Јер ништа није човечанскије од Господа Христа, који оличава у Себи
најидеалније савршенство свега истински људског, истински човечанског. И не само то, него
је Он, као Богочовек, најсавршенија синтеза Божјег и човечјег, овостраног и оностраног,
природног и натприродног, реалног и идеалног, физичког и метафизичког. У
Богочовечанској личности Господа Исуса постигнуто је најрадикалније, најлогичније и
најпотпуније јединство живота овостраног и оностраног, а кроз то: јединство сазнања
овостраног и оностраног, јединство осећања човечјег и божанског. A то значи: и живот
људски, и мисао људска, и осећање људско премостили су понор који зјапи између човека и
Бога, између овог и оног света. Стога Христов човек живо осећа јединство овог света са
оним, јединство Бога са човеком, јединство природног са натприродним. Он снажно осећа и
јасно сазнаје како је у њему извршен прелаз из смртног у бесмртно, из временског у вечно.
To осећање вечнога живота омогућује и осигурава Христовом човеку и вечност мисли и
бесмртност осећања. Но и ако је на тај начин Христов човек продужен, и проширен, и
удубљен до божанских бескрајности, он ипак не губи своју човечност, своју индивидуалност,
него и надаље остаје човек, само човек - савршен, обоговечен. Тек у Богочовеку Христу
човек је уздигнут на највиши степен савршенства, на врх изнад свих врхова. Јер нико није
прославио људску природу, људско биће као Богочовек. У његовој Богочовечанској
личности учињена је човеку највећа правда, највећа могућа правда. Нигде ни у чему није
потцењен човек на рачун Бога, нити Бог на рачун човека, иако је човек нбизмерно узвеличан,
и узвишен, и прослављен Богом.
Нема сумње, проблем добра и зла је један од најтежих и најмучнијих за људско
сазнање. Но и он је коначно и завршно решен тек Богочовеком Христом. И то решен не
вербалистички, теориски, дијалектички, него битно, прагматички, богочовечански. Јер се
Господ Христос у целокупном животу свом показао као оваплоћење, као очовечење
40
бескрајног, свесавршеног и апсолутног Добра. Ни највидовитије око не би могло пронаћи у
Њему ни трунке зла, јер Он "греха не учини, нити се обмана нађе у устима његовим" (I Пет.
2,22). Па не само Он "греха не учини", него уопште - "греха у њему нема" (Јован 3, 5).
Имајући пред собом у лицу Богочовека Христа апсолутно божанско Добро у
границама људског бића, људске природе, људско сазнање тек од Њега и Њиме одређено зна,
и људско срце одређено осећа шта је добро а шта зло. Добро је, вечно добро - све што
Христос јесте у својој богочовечанској реалности, све што је богочовечанско. Као Једини
безгрешни и свемоћан, Господ Христос је дао људској природи благодатне силе да може до
савршенства успевати у божанском добру а савлађивати грех и зло до коначне победе над
њима. Због тога је Богочовек Христос највиша вредност у свима световима, у којима се креће
људска мисао и осећање.
Кроз сву своју историју човек се показује као нарочита врста бића тиме што неуморно
тражи основну и главну истину, истину на којој стоје и ради које постоје сви светови, па и
човечански. У том тражењу истине, човек је решавао проблем истине и митолошки, и
философски, и теистички, и атеистички, и спиритуалистички, и материјалистистички. И није
га решио, јер га је решавао у категорији чистог, обезбоженог хуманизма. Тек у чудесној
личности Богочовека Христа јавила се сва вечна Истина без остатка. И проблем истине
решен је појавом апсолутне божанске Истине у границама људске природе. Зато је из уста
Богочовека Христа изашла најсмелија изјава коју је икада људско биће дало о себи, изјава:
"Ја сам Истина" (Јован 14, 6). A то значи: Богочовек Христос је истина као личност у свој
својој богочовечанској пуноћи и реалности.
Али оно што Богочовека Христа нарочито чини вредношћу изнад свих вредности
јесте то што је Он први и једини потпуно решио проблем живота и смрти, решио га
прагматички, реално, показавши у својој Богочовечанској личности оваплоћену, учовечену и
очовечену бесмртност и живот вечни. To је пак изузетно силно показао и доказао својим
васкрсењем из мртвих и вазнесењем у вечни живот Божанства. И уопште, целокупни
богочовечански живот Господа Христа до и после васкрсења очигледно је доказ да је он
заиста оличење бесмртности и вечнога живота, а тиме и господар над смрћу Васкрсењем
својим Он је људској природи заувек осигурао победу над смрћу, a вазнесењем својим -
живот бесмртни у вечности тросунчаног Божанства. Зато је Он једини у роду људском имао
права рећи за себе: "Ја сам васкрсење и живот" (Јован 11, 25).
У људском сазнању такмичи се тајна света са тајном човека. Непрозирни мрак
покрива сву твар, и људска мисао никако да проникне у њен основни смисао, никако да
схвати зашто постоји овакав свет у оваквом облику. Тек обасјан светлошћу Богочовека
Христа, свет нам отвара круницу свога бића, и у њој свој прави смисао и вредност. Зато је
Спаситељ и рекао за себе: "Ја сам светлост света" (Јован 8, 12). У Богочовеку и његовој
светлости човек је истински прогледао и прави смисао света сагледао. Нека божанска
разумност и целисходност разливена је по свој твари. Разливена самим Господом Христом
као вечним Логосом Божјим, због чега је и речено у светом Еванђељу: "Све што постаде -
кроз Њега постаде" (Јован 1, 3). Та логосност и логичност овога света, и свега што је
створено, постаје очигледна тек у светлости оваплоћеног Бога Логоса. Људско сазнање,
једино када се обасја светлошћу оваплоћеног Бога, може сагледати божански, логосни
смисао твари, и убедити се у истинитост Апостолових речи: "Све се кроз Христа и ради
Христа сазда" (Кол. 1, 16). To значи: смисао је сваке твари посебно и свих твари укупно, да
Богочовекову истину и правду остваре у себи до крајњих могућности. Heбо и земља неће
проћи док се на њима не испуни сав закон Бога Логоса (Матеј 5, 18). У Богочовеку Христу
почело је оздрављење твари, реинтеграција твари, која се разболела и хаотизирала
присуством и дејством греха и зла (Рим. 8, 19-23).
***
41
Пошто је Господ Христос као Богочовек највиша вредност, то је Он као такав у исто
време и највиши критеријум свих правих вредности. У овом свету никакво биће, мање од
Богочовека, не може бити истинско мерило вредности, када је највиша вредност - личност
Богочовека. He може бити човек, јер је далеко нижа вредност од Богочовека. Тиме што је
највећа вредност, Богочовек је најбољи критеријум свега Божјег и човечијег и у овом и у
оном свету. Историја ове планете не зна ни за бољег Бога од Христа, ни за бољег човека од
Христа. Богочовек је у исто време савршено открио Бога и савршено открио човека. Стога
нема Бога мимо Богочовека; нити има човека мимо Богочовека.
Шта је истина? питао је Пилат оваплоћену Истину, и хтео је ушима да чује оно што
није очима видео, као да није једна и иста душа и из ушију његових слушала и из очију
његових гледала. Уствари, Богочовек Христос је истина, не као реч, не као учење, не као
делатник, већ као свесавршена и вечно жива Богочовечанска личност. Једино као таква
Личност Он је и мерило Истине. Зато је Богочовек рекао за себе: не само: "Ја сам Истина",
него и: "Ја сам Пут" (Јован 14, 6), пут у саму Истину, мерило саме Истине, суштина саме
Истине. Мерило Истине је сама Истина; а Истина је Богочовек Христос. Стога све што није
од Њега, није од Истине. Ван Његове Богочовечанске личности Истина је онтолошки
немогућа.
У хришћанству Истина није дискурсивни појам, нити теорија, нити учења, нити збир
учења, већ жива Богочовечанска личност - историски Исус Христос. До Христа, људи су
наслућивали Истину, али је нису имали; са Христом као са оваплоћеним Богом Логосом,
вечна Божанска Истина сва улази у овај свет. Зато је и речено у пресветом Еванђељу:
"Истина постаде од Исуса Христа" (Јован 1, 17).
Шта је живот, прави истински живот и мерило живота? - Опет личност Богочовека
Христа, а не Његово учење, одвојено од Његове чудотворне и животворне Личности. Нико
никада од људи није смео рећи: ја сам живот, - јер је сваки смртан. А Богочовек је рекао: "Ја
сам живот" (Јован 14, 6). И с правом рекао, јер је васкрсењем победио смрт, и показао Себе
вечно жива вазнесењем на небо и седењем с десне стране Оца. Стога је Богочовек и Живот, и
мерило Живота. Све што није од Њега - смртно је. У Њему живот има своју логосност и своју
логичност, јер има своју божанску вечност. Као вечни Божански Логос, Он је живот и
свеживот (Јован 1, 4), јер је живот - Њиме живот. Где Њега нема, ту се живот претвара у
смрт, јер је Он једини који живот чини живим. Отпадање од Њега који је Живот, увек се
завршава умирањем и смрћу. Стога се у Њему, као Логосу и Логици живота, налази једино
могуће логичко оправдање људског живота у категорији времена и простора.
Вечни живот се храни и одржава вечним добром, и вечном правдом, и вечном
истином, и вечном мудрошћу, и вечном светлошћу. И када је Спаситељ објавио: "Ја сам
живот", самим тим, Он је о себи објавио и ово: ја сам Добро, ја сам Правда, ја сам Истина, ја
сам Мудрост, ја сам Светлост. Пошто је Он све то у исти мах, то је Он и највише мерило
свега тога. Својом свесавршеном личношћу безгрешни Богочовек претставља у роду
људском једини непогрешни критеријум и живота, и добра, и правде, и истине и мудрости, и
светлости. Све у свему: Богочовек је највиша и најсавршенија вредност, једина вечита
вредност, а тиме и због тога највиши и најсавршенији критеријум, једини вечити критеријум
истине, живота, правде, светлости, доброте и мудрости.
***
Ова светосавска философија вредности, окренута лицем према западној философији
вредности, шта значи? - Значи: устанак и преврат; устанак против основног принципа
западне философије: "човек је мера свих ствари"; и преврат у целокупном схватању живота и
света. Насупрот том хуманистичком принципу иставља се светосавски еванђелски принцип:
Богочовек је мера свих бића и ствари. Богочовек је оличење и оваплоћење свих божанских и
човечанских савршенстава, зато је Он врховна вредност, свевредност, и непогрешиво мерило
свих вредности. Само живећи Њиме и по Њему, човек стиче све непролазне вредности и
42
оспособљује себе да сва бића и ствари мери непогрешивом, еванђелском, богочовечанском
мером. Најочигледнији и најубедљивији пример? - Свети Сава. Чим је Богочовек Христос
постао за њега највиша вредност, он је ради Њега оставио све дотадање највеће вредности: и
оца, и мајку, и браћу, и отаџбину, и царство, и богатство, и у Њему нашао - шта? Све саме
непролазне и вечне вредности: вечну божанску Истину, вечну божанску Љубав, вечну
божанску Правду, вечну божанску Доброту, вечну божанску Мудрост; а сврх свега:
божанску бесмртност своју и живот вечни. Зато је, као и апостол Павле, све остало сматрао
за трице, само да Христа добије и да се нађе у Њему. Тешким светогорским подвизима,
нарочито молитвом и постом, Свети Сава је уселио у своју богочежњиву душу Господа
Христа и сва његова божанска савршенства, и тиме постао највиша вредност нашег народа и
наше историје, вредност - непролазна, бесмртна и вечна. Из ње су се иззрачиле, као зраци из
сунца, и све остале непролазне вредности наше народне душе и историје.
Реците, која је то наша историска вредност, а да, посредно или непосредно, не води
порекло од Светога Саве? А све светосавске вредности, од прве до последње, изводе се из
Христа, и своде се на Христа. Светосавље, и као комплекс светосавских идеја и као комплекс
светосавских метода, извире из Христа и Његовог Еванђеља.
Када смо у славном немањићком периоду бирали највишу вредност наше народне
душе и наше историје, ми смо кроз Светога Саву и остале Свете Немањиће изабрали Христа
Бога и Његово Еванђеље. Тако је Христос са својим Еванђељем постао главна детерминанта
и главна стваралачка сила наше историје. Сетите се судбоносне Косовске одлуке! Кроз
Светога Кнеза наш се народ определио за царство небеско и на свенародну жртву за њега.
Зар ова Косовска одлука и жртва није предодређена светосавским духом, светосављем? Да,
она је и природна и логична последица светосавске философије вредности. Косовско
Еванђеље није ништа друго до светосавско Еванђеље продужено кроз векове. Погледајте,
светосавско Еванђеље путује из једног српског поколења у друго. Ено Еванђеља мајке
Јевросиме:
Сине Марко, једини у мајке,
He била ти моја рана клета,
Немој, сине, огрешити душе.
Немој, сине, говорити криво,
Ни по бабу, ни по стричевима,
већ по правди Бога истинога.
Боље ти је изгубити главу,
Него своју огрешити душу.
И оно је све од Светога Саве. У њему је светосавска философија вредности нашла свој
дирљиви драматични израз: бесмртна душа човекова је највећа вредност човекова; главно је
не огрешити се о њу, па макар се замерио и родитељу, и стричевима, и целоме свету; душа се
неће огрешити када живи правдом Божјом, када је за њу правда Божија главни регулатор
свих човекових односа: и породичних, и личних, и социјалних, и народних, и
општечовечанских.
Све што је у нашој историји бесмртно, велико и славно, створено је светосавским
Еванђељем. Оно путује кроз све праве Србе, кроз све ствараоце и чуваоце светосавских
вредности и идеала. На свима историским беспућима, оно нам је било непогрешиви путоказ;
у свима тминама - сунце; у свима тугама - утеха; у свима смртима - спасење; у свима
робовањима - врело оптимизма; у свима кризама - савест. Откуда то, да светосавско
Еванђеље постане нашим народним Еванђељем? Отуда, што га је Свети Сава својим
апостолским и светитељским радом и трудом унео у народну душу, сјединио са њом, учинио
га савешћу њеном. A по светосавском Еванђељу, шта значи: бити Србин? - To значи:
Богочовека Христа сматрати за највишу вредност и волети га више свега; увек се при дилеми
43
приволети Царству небеском а не земаљском; и: све решавати "по правди Бога истинога", па
макар све демонске силе удариле на те; но и у том страшном случају:
Боље ти је изгубити главу,
Hero своју огрешити душу!
44
СВЕТОСАВСКА ФИЛОСОФИЈА ПРОСВЕТЕ
Просвета претставља чињеницу, посведочену, и стално посведочавану свеколиким
искуством рода људског: човек је несавршено и недовршено биће. Све философије, све
религије, све науке, све културе сведоче о томе. Човек је нешто што треба усавршити и
довршити. Стога је главни циљ просвете: усавршити и довршити човека. Али, немилосрдно
се намеће неодољиво питање: чиме усавршити и чиме довршити човека?
Ма с које стране посматран, човек је својим бићем отворен према другим бићима и
према другим световима. Он ни у ком случају није лајбницовска затворена монада. Свим
својим животом, и физичким и психичким, човек свесно и несвесно, вољно и инстинктивно,
али непрестано уткива себе у грандиозно и несагледно ткиво космичког свеживота.
Просвета, ако је истински човечанска, мора поћи од те очигледне чињенице као од основне
логичке поставке. А када се у историји рода људског трага за савршеним и довршеним
човеком, онда кроз наше сазнање вихори пламено питање: ко је савршен и довршен човек,
ко?
Да ли Платон? - Али, из жеравичног сазнања своје несавршености и своје
недовршености, Платон се претворио у стрелу чежње за горњим световима, световима
вечних идеја и идеала. Значи, он није савршен и довршен човек.
Да ли Буда? - Али, вијан аждајски немилосрдним осећањем своје човечанске
несавршености, Буда је сва тежње људског бића за савршенством сатерао у онострано
царство вечне неосетљивости и несаосетљивости: Нирвану. Значи, и он није савршен и
довршен човек.
Да ли Мојсије? - Али, гоњен страшним невољама свога народа и своје личне
беспомоћности, Мојсије стално вапије за неком помоћи с неба, и незасладиву горчину свога
људског бића заслађује пророчким визијама о неком будућем Месији и Спаситељу. Значи, и
он није савршен и довршен човек.
Да ли Мухамед? - Али, мучен крвожедношћу свога пакла и сладострашћем свога раја,
Мухамед јури овом планетом, и мачем и огњем остварује своје пророчке снове, фанатички
усхићено газећи преко лешева кривоверних. Значи, и он није савршен и довршен човек.
Да ли Кант? - Али, измучен несавршеношћу и недовршеношћу људског бића, Кант је
из тесне чауре рационалистичког критицизма све што је људско бацио у амбис
метарационалне "Ствари по себи", и оставио га на милост и немилост неизвесног,
непознатог, језивог. Значи, и он није савршен и довршен човек.
Да ли Шекспир? - Али, у својој ненаситој жудњи за Савршеним и Довршеним,
Шекспир је доживео човекову несавршеност и недовршеност у безброј паклених
трагичности, повео људско биће у горње светове и оставио га на тамошњим путевима
зачуђено и запрепашћено. Значи, и он није савршен и довршен човек.
Да ли Гете? - Али, широко и дубински доживљујући драму људскога бића у којој
Мефистофел игра главну улогу, Гете је својим претсмртним криком: Licht, mehr Licht! јасно
показао колико је несрећан отишао из овог у онај свет. Значи, и он није савршен и довршен
човек.
Да ли Толстој? - Али, у своме сталном и непоштедном ратовању са несавршеношћу и
недовршеношћу људског бића, Толстој је дошао до таквог душевног немира да је пред смрт,
у неиздржљивој агонији духа, побегао од куће, са намером да побегне од себе сама, од своје
тужне несавршености и трагичне недовршености. Значи, и он није савршен и довршен човек.
Да ли Ниче? - Али, вулкански бурно осећајући трагичну несавршеност и
неподношљиву недовршеност људског бића у свима димензијама и стварностима овога
45
света, Ниче је у необузданој чежњи за вишим, савршеним и довршеним човеком, полудео.
Значи, и он није савршен и довршен човек.
Тако редом, од првог до последњег човека: тужна поворка несавршених и
недовршених људи. A усред њих - Он, тајанствени и чудесни Богочовек: божански савршен
и човечански реалан. Његово човечанско добро - божански је савршено и довршено; Његова
човечанска истина - божански је савршена и довршена; Његова човечанска љубав - божански
је савршена и довршена; тако и Његова правда, и Његова милост, и Његова самилост, и
Његова бесмртност, и Његова вечност, и Његова лепота; - све је човечански реално, али и
божански савршено и довршено. He чудите се томе: све човечије Он је преобразио у Божје,
усавршио и довршио Божјим. Једном речју: у Њему је сав човек божански усавршен и
божански довршен.
Ви не верујете? - Пробајте, замислите или савршенијег Бога од Христа или
савршенијег човека од Њега. Али, ви нећете бити у стању да то учините. Јер ни
индивидуална ни колективна мисао људска не може замислити ни савршенијег Бога од
Христа ни савршенијег човека. И што је изузетно и јединствено у свему томе то је ово: сва
божанска савршенства у Христу су човечански реална и конкретна. И божанска истина, и
божанска љубав, и божанска правда, и божанска доброта, и божанска лепота, у Њему су дате
као најочигледније људске стварности и земаљске конкретности. Нема савршеног добра, ни
савршене истине, ни савршене лепоте, а да их човек не нађе оваплоћење у Његовој личности
и остварене у Његовом животу. Због свега тога, Он је тај савршени и довршени човек, кога
род људски, мисао људска, срце људско тражи кроз своје религије, философије, науке,
уметности, културе. Окренут ка просвети, овај закључак би гласио: Христос је тај идеални
човек, кога људска просвета тражи као свој циљ, као свој смисао, као свој идеал. Са Њим, и
од Њега, ми људи знамо шта је прави човек, шта је идеалан човек, шта је савршен човек. У
Њему имамо образац, по коме сваки човек може израдити себе у идеално доброг, у идеално
праведног, у идеално савршеног и довршеног човека. И то без великих, несавладљивих
тешкоћа, јер Он свакоме, који се труди, даје божанске силе да све што је Његово учини
својим: и Његову божанску правду, и Његову божанску истину, и Његову божанску љубав, и
Његову божанску доброту.
Господо, ми се већ налазимо на главном колосеку светосавске философије просвете. A
то значи: наше, српске, народне философије просвете. Са њом, наш човек и наш народ, и
стоји и пада. Јер, шта је то светосавска просвета; откуда она? - Од Светога Саве. А Свети
Сава, откуда он? - Од Богочовека Христа. Јер, порекло свега светосавског јесте Богочовек, и
нико други и ништа друго. Да, и нико други и ништа друго ни у једном од постојећих
светова. У крајњој линији, све што је светосавско, своди се на богочовечанско, на
еванђелско. Сава је постао светим помоћу Једино Светог: помоћу Богочовека. Живећи Њиме,
он је божански усавршио и довршио себе, јер је осветио себе, обогочовечио своје биће, те је
и све његово постало свето, богочовечанско, еванђелско. Загледајте озбиљно и објективно у
унутрашњу архитектонику светосавске просвете: и план, и грађа, и програм, и душа, и дух,
све је - еванђелско, све - богочовечанско. Све су њене вредности - божанске, сви њени
методи - еванђелски. У њој је Бог увек на првом, а човек на другом месту: човек и живи и
мисли и осећа и дела Богом; a то значи: човек се просвећује Богом. И то не неким
апстрактним, трансцендентним, наднебеским, платоновско-кантовским Богом, већ Богом
непосредне земаљске стварности и људске конкретности, Богом који је постао човек и у
категорији човечјег дао све што је божанско, бесмртно, вечно. Стога је у роду људском само
Он, Богочовек Христос, имао право да од људи тражи божанско савршенство: "Будите
савршени као што је савршен Отац ваш небески - Бог" (Матеј 5, 48), - и да то божанско
савршенство постави и као циљ живота, и као циљ просвете, и као циљ културе, и као циљ
свеколике људске делатности. Али, када то чини, Он у исто време даје људима сва потребна
средства и све потребне силе, помоћу којих људи могу остварити тај циљ, постићи то
божанско савршенство. А та средства, а те силе, то су? - Свете еванђелске врлине: вера и
46
љубав, пост и молитва, кротост и смерност, милосрђе и доброта, нада и трпљење, правда и
истина. Остварене, ове врлине дају светог човека. A то значи: савршеног и довршеног
човека. Такав човек зна и прави смисао света и прави смисао живота, и целокупним својим
бићем ради на остварењу постављеног циља у свима областима људске делатности. Саткан
од светих врлина, он главном аортом свога бића стално црпе све бесмртне силе из вечно
живог Богочовека. Зато се осећа бесмртним и вечним још у овом свету; зато и у сваком
другом човеку види бесмртно и вечно биће. Еванђелске врлине су спроводници божанске
светлости; свака од њих низведе у човека по млаз те светлости. Зато светитељ зрачи, светли и
просветљује. Он носи у себи "Сетлост света" (Јован 8, 12); она му осветљује сав свет, и он
види његов вечни смисао и његову вечну вредност. Светлост света је у исто време и
"Светлост живота" (Јован 8, 12); она осветљује пут који води човека у бесмртност и живот
вечни. У нашем човечанском свету светлост и живот су синоними; као што су опет тама и
смрт синоними.
***
Свети Сава је највећи српски просветитељ, јер је највећи српски светитељ. Просвета је
само пројекција светости, зрачење светлости; светитељ светли, и тиме просветљује,
просвећује. Просвета је свим својим бићем условљена светошћу; прави просветитељ је у
ствари само светитељ. Без светитеља нема просветитеља; без светости нема просвете; без
просветљења нема просвећења. Светост је светост божанском светлошћу. Истинска
просвећеност није друго до зрачење светости; само су светитељи истински просвећени. Јер
су божанску светлост разлили по целом бићу свом практикујући еванђелске врлине и тиме
потисли из себе сваки мрак греха и таму порока. Еванђелска светост, еванђелска праведност
и живи, и дише, и зрачи, и дела светлошћу. Освећујући, она у исто време осветљује и
просветљује. To нам казује и сама етимологија српске речи: просвета, која долази од
црквенословенске речи: просвјешченије; а свјет значи светлост, те просвета значи
просветљење.
Да, просвета у ствари значи просветљење, и то просветљење кроз освећење Духом
Светим, Духом Христовим, као творцем, носиоцем и раздаваоцем светости и светлости. Зато
што су освећени и просвећени Духом Светим, светитељи су просветитељи. Свети Сава је
Духом Светим родио и препородио своју духовну децу, Србе, и осветио их помоћу
еванђелских врлина. О томе нам речито говори тропар Св. Сави. Научен Светим Савом, наш
је народ занавек изједначио појам просвете са појмом светости, појам просветитеља са
појмом светитеља. И све то оличио у Светом Сави као свом првом и највећем светитељу и
просветитељу, увек првом и увек највећем. Стога су у нашем светосавском народном
сазнању Црква и школа нераздвојни близанци: они и постоје, и живе, и расту један са другим
и један помоћу другог.
***
Просвету без светости, просвету без освећења Духом Светим, просвету без усавршења
и довршења човека Богочовеком, просвету без Бога - измислила је Европа у своме
хуманистичком идолопоклонству. Свеједно је да ли се то идолопоклонство појављује у
обожавању папе или у обожавању културе, науке, цивилизације, технике, политике, моде. У
свему томе главно је једно: и човека, и друштво и свет уредити без Бога, без Христа. Тако и у
просвети, главно је: просветити човека и човечанство без Христа Бога. У том смеру
хуманистичка просвета се дала на стварање новог човека. План за тог новог човека је
класично прост и једноставан: у новом човеку не сме бити Христа нити ичег Христовог. И
Европа се дала на посао: почела је стварати човека без Бога, друштво без Бога, човечанство
без Бога.
Ренесанс је многа срца залио надом. Та ватиканизам је сасушио био европског човека:
својим вампирским схоластицизмом у философији и људождерским језуитизмом у етици, он
је испио европском човеку стваралачке животне силе. Најпреча је потреба: обновити
47
европског човека хуманистичким духом старе Јеладе, и тако спречити његову смрт. To се
може извести, прво: удаљавањем европског човека од Христа, друго: кидањем свих веза које
га везују са горњим, невидљивим световима.
Јавља се Русо: човека треба вратити природи, а протерати из њега све што је
натприродно; што је природно,то је и добро; природан човек је најбољи човек, - у томе је сва
Русовљева емилска етика и педагогика.
Русо је много захватио од природе и унео у човека. Али, настаје питање: шта је то што
чини природу самог човека? - Чула, одговара сензуалистичка философија у лицу Лока и
Јума. Човек као чуло, - то је прави човек. Сва природа човека изводи се из чула и своди на
чула. Када се одбије оно што није потребно човеку, онда остају чула која и чине човека
човеком.
Али, човек сведен на чула, сувише је примитиван, рапав, груб, непосредан. Насупрот
њему, рационалистичка философија, на челу са Декартом и Кантом предлаже нов тип човека.
To је: човек као разум. Човек је пре свега и изнад свега рационално биће; разум и чини
човека човеком; а све остало у човеку и сувише је споредно, да би могло претендовати на
главно место у његовом бићу.
Пропуштено је оно што је најглавније у човеку, протествују волунтаристи у
философији, које предводе Шопенхауер и Штирнер; човек се не може свести ни на чула ни
на разум; он није ни једно ни друго; он је на првом месту воља. Да, човек као воља, то је
прави, истински човек; то је - нови човек.
Тражећи новог човека, Европа је затим кренула међу нижа бића од човека, и у њима
почела да трага за пореклом човека, е да би, ослањајући се на животињски свет, створила на
неки начин човека без Бога. Било је не мало радости, а и хистеричне вриске, када је Европом
прогрмела хипотеза да је човек постао од мајмуна и од других сисара. Тада је у свет европске
троме и сушичаве мисли улетео Ниче са својим олујама, бурама и земљотресима. И са
заносом пророка и пламеног песника, објавио свету своје еванђеље о надчовеку;
Страснији у мислима него у осећањима, он је из Шопенхауеровог волунтаризма и
Дарвиновог еволуционизма извео смео и логичан закључак: ако је мајмун прелаз ка човеку,
зашто да човек не буде прелаз ка надчовеку? Да, човек је прелаз и пролаз ка надчовеку. Да,
човек је нешто што треба савладати, превазићи. "Шта је мајмун за човека? Смех и жалосни
стид. И то исто треба да буде човек за надчовека: смех и жалосни стид". Надчовек је смисао
земље и циљ историје. Надчовек, од чега је сачињен? Сачињен је од четири главна принципа.
Први је: треба убити Бога. "Ви виши људи, обраћа се Заратустра својим ученицима, овај Бог
био је ваша највећа опасност". Али, не бојте се: "умро је Бог, - објављује Заратустра, - нема
више опасности по вас, нема више сметње да се јави надчовек. - Други принцип: He штеди
ближњега; што пада, то треба још гурнути. - Трећи принцип: главно је - воља за моћ,
безобзирна и непоштедна воља за моћ. - Четврти принцип: све је допуштено; за надчовека
нема ни добра ни зла; он живи с оне стране добра и зла, с оне стране истине и заблуде, с оне
стране савести и одговорности.
Господо, завршена је драма хуманизма: створен је нови човек - надчовек. Од
Русовљевог ембриона хуманистички човек се развио у надчовека; ренесански човек завршио
се надчовеком. Али, шта је у суштини надчовек; од чега. је саграђен? - Само од једног
инстинкта, инстинкта самоодржања. Али, допустите, зар се од једног инстинкта може
саградити и најмања бубица, акамоли најкомпликованије на земљи биће - човек? Та у целом
животињском свету, у коме има преко шест стотина хиљада врсти животиња, нема ни једне
мушице ни прамушице, која би била искована само од једног инстинкта, па макар то био и
инстинкт самоодржања. А Ниче је један једини инстинкт прогласио за - надчовека. Отуда је
надчовек уствари подчовек, a то значи нечовек. Ако хоћете, надчовек је најдаровитија
карикатура човека на овој звезди помраченој.
48
Што важи за надчовека, важи и за све његове хуманистичке претке. Русовљев
природни човек није друго до получовек, јер му је одузето све што је натприродно; а
получовек је исто што и подчовек, јер су у њему несметано узрасла сва природна зла, па још
мажена од хуманистичке просвете.
А локовски човек као чуло, шта је он? Разломак човека проглашен за човека. A то је
већ нови подчовек, нова наказа од човека. Јер шта су чула без душе? - Виолина са пет жица,
али без виолинисте.
А кантовски човек као разум, шта претставља он? Исечак човека проглашен за човека.
А где је свет, бескрајни свет људских осећања, у којима је и наш рај и наш пакао, - зар без
тога човек може бити човек? He, не и кантовски човек је карикатура од човека.
А шопенхауеровско-ничеовски човек као воља, чиме личи на човека? Где је ту душа
са својим бескрајностима, па савест, па самилост? и зар без свега тога човек може бити
човек? Ах, и то је карикатура од човека, само нова карикатура.
Разгледајте хуманистичку изложбу нових људи: получовек до получовека, подчовек
до потчовека, нечовек до нечовека, a то значи: карикатура до карикатуре. Све сам човечуљак
до човечуљка. Зар не примећујете, хуманистичка просвета европска створила је све неке
човечуљке и њима населила Европу. Човечуљак је Русовљев природни човек, човечуљак је
човек као чуло, човечуљак је човек као разум, човечуљак је надчовек. Све сам закржљали
човек; све сами одломци и разломци човека; нигде целог, интегралног човека. Ми
присуствујемо трагичној изложби: европски човек без Бога кроз хуманистичку просвету
дегенерисао је у човечуљке, у патуљке.
Господо, европски хуманизам је извршио своју мисију: створио је новог човека,
човека без Бога и душе. Али, где је тај нови човек, где - надчовек? Гле, он не постоји као
индивидуална личност, али постоји као колективна сила, која пустоши Европу и кроз
хуманистичку философију, и кроз хуманистичку науку, и кроз хуманистичку просвету и кроз
хуманистичку културу, и кроз хуманистичку цивилизацију. Тако се изградио специфичан тип
европског човека: холбаховски l'homme-machine, homo faber, homo technicus. To је, по свему,
човек без Бога и без душе. Другим речима: обезбожен и обездушен човек - робот. А робот је
тиме робот што не признаје ни Бога ни душу. У томе га нарочито подржава, знате ли ко? -
Експериментална психологија, Psychologie ohne Seele. To је европска хуманистичка наука о
души. Наука о души која не признаје постојање душе! Може ли бити већег апсурда? Али тај
апсурд је неприкосновена палата у којој живи њено божанско величанство: европска
хуманистичка Psychologie ohne Seele!... А пред њом клањају многобројни европски роботи
као пред непогрешивим божанством.
Господо, фабрика робота, ето у шта се претварала, и најзад претворила, Европа од
Ренесанса до данас. А робот, то је најбеднији тип човека. Ко има очи да види, може видети:
на овој планети није било беднијег, наказнијег и нечовечнијег човека од европског робота.
Стид и срамота, вечни стид и вечна срамота Европе, то је њен "нови човек", човек без Бога и
душе, човек = робот.
Пошто је убио Бога и душу у себи, европски човек већ неколико деценија врши
постепено самоубиство. Јер је самоубиство неуклоњиви пратилац богоубиства... Просвета
без Бога увукла је Европу у такав мрак, у какав ниједан континент није запао никад. У том
мраку нико никога не распознаје, нико никога за брата не признаје...
Господо, шта је циљ просвете, ако не: просветити човека, осветлити све његове
поноре и јаме, и протерати из њега све таме. А човек без Бога, без Христа, без те једине
неугасиве светлости, како ће развејати космички мрак који са свих страна наваљује на њега,
и како ће протерати таму из себе? Са свима својим светлостима човек без Бога није друго до
свитац у бесконачном мраку ове васионе. А његова наука, његова философија, његова
просвета, његова култура, његова техника, његова цивилизација, то су ситне свећице које он
49
пали у помрчини земаљских и космичких збивања. А све те свећице шта значе у бескрајној
ноћи и мрклом мраку индивидуалних, социјалних, националних, интернационалних,
проблема и збивања? Зар се већ нису све погасиле, и Европом је полегао густ и тежак мрак и
попала је непрозирна тама?
Кроз доситејевштину та тама је захватила донекле и нас Србе. Јер доситејевштина и
јесте лакомислена вера у свећом хуманистичке науке, у свемоћ хуманистичке просвете, у
свемоћ хуманистичке културе, у свемоћ хуманистичке технике, у свемоћ хуманистичке
цивилизације. Под трагичним утицајем доситејевштине европска хуманистичка просвета
створила је у нас сукоб између цркве и школе, који за наш народ значи, и увек је значио,
катастрофу. Под утицајем доситејевштине и наш се човек почео механизовати, роботизовати.
Да бисмо избегли завршну катастрофу, постоји само један излаз. Који? - Прихватити
светосавску просвету, и потпунце је спровести у свима школама, од најниже до највише, и у
свима просветним, народним и државним установама, од прве до последње. Светосавска
просвета зрачи, светли и просвећује једином неугасивом светлошћу и једином истинитом
светлошћу у свима световима: Богочовеком Христом. Њу никаква тама, па ни тама Европе,
не може ни угасити ни обузети. Она једина прогони све таме и из човека, и из друштва, и из
народа, и из државе. Она, једина истинита светлост, осветљава до дна свакога човека, и у
свакоме нам открива нашег бесмртног, нашег божанског брата и вечног сабрата. И она нас
учи да се и проблем човека, и проблем друштва, и проблем нације, и проблем човечанства,
могу лако и јасно и схватити и решити само када се и човек, и друштво, и нација, и
човечанство прочитају у контексту са Богочовеком Христом.
Господо, главне смернице и одлике светосавске просвете могле би се формулисати
овако:
1. Човек је биће које се најидеалније и најреалније може усавршити и довршити
Богочовеком;
2. усавршавање човека Богочовеком бива помоћу еванђелских врлина;
3. просвећен човек у сваком човеку види свог бесмртног брата и вечног сабрата;
4. свака људска делатност: философија, наука, занатство, земљорадња, уметност, просвета,
култура, добија своју непролазну вредност када се освети и осмисли Богочовеком;
5. истинска просвећеност се постиже светим животом по Христовом Еванђељу;
6. светитељи су најсавршенији просветитељи; што светије човек живи, то је бољи васпитач
и просветитељ;
7. школа је друга половина срца Богочовекова, а Црква је прва;
8. у центру свих центара, свих идеја, свих делатности стоји Богочовек Христос и његов
Богочовечански колектив: Црква.
***
Господо, овим је завршен кратак преглед философије светосавља. Желео бих да сте из
свих мисли које сте чули, и из свих осећања која су их пратила, салили у себи једно убеђење,
ово убеђење: светосавље је ентелехија, врховни принцип, животворни принцип и сила наше
душе, наше историје, нашег народа, нашег човека; оно је душа наше душе, срце нашег срца,
живот нашег живота. Разгранато, разлистано, расцветано и оплођено у младим душама, ово
би убеђење гласило: светосавље је непресушни извор свих животворних, стваралачких сила
наше народне душе, нашег народног срца, нашег народног живота, нашег народног прогреса,
наше народне просвете, наше народне културе; једном речју: наше народне историје. Све
што је истински велико, бесмртно и вечно, и у историји нашег народа и у животу сваког
појединца, велико је, вечно је, само зато што је оваплоћење светосавског духа. Напустимо ли
Светога Саву, ми ћемо напустити нашу величину и оно што нас чини великима, нашу бесмртност и оно што нас чини бесмртнима, нашу вечност и оно што нас чини вечнима. А ми
напуштамо Светога Саву, знате ли када? - Када нас понесе мутна и прљава река европске
хуманистичке културе, европске хуманистичке просвете, европске хуманистичке
цивилизације, европске хуманистичке религије, европске хуманистичке науке, када нас
понесе и однесе у мртво море европско. У том мртвом мору европском нема живота ничему
светосавском; у њему поступно умире и коначно изумире и наша душа, и наше срце, и наш
човек, и наш народ; једном речју: умире и изумире све што је светосавско. Да се то не би
десило са нама, данашњим потомцима Светога Саве, потребно је од свега потребног: да се
сваки од нас испуни светосавским животворним духом, како би и наш човек, и наша
породица, и наше друштво, и наш народ, у свима областима живота делали, стварали и
живели светосавским духом. Урадимо ли то, онда ће име и нашег човека и нашег народа
постати бесмртно божанском бесмртношћу и вечно божанском вечношћу, и бити записано
неизбрисивим словима у вечним летописима неба и земље, летописима које никакви мољци
не могу нагристи и покварити, нити икакви разбојници украсти и уништити.

Србско Свитање