DR. D A N I L O G R E G O R I Ć

PRIVREDA NACIONALNOGA SOCIJALIZMA

DOKTRINA — PRAKSA

B E O G R A D

1 9 3 6

Ovo delo je plod proučavanja teorijske i praktične literature i zakonodavstva, kao i ličnih ispitivanja.

Ono želi da prikaže jednu etapu u razvoju privrednog i socijalnog života današnje Nemačke. To je

etapa obeležena rađanjem i prvim koracima jedne nove misli iz koje je proizašao jedan novi poredak.

Želeći da obuhvati celi splet pitanja u vezi sa pojavom nacionalnoga socijalizma, ovo delo se nije moglo

upustiti u mnoge detalje. Ono želi da pruži jedan opšti, sistematski pregled mera sprovedenih u život,

kao i osnovnih misaonih postavki, iz koje su te mere nikle.

Ono želi da čitaocu prikaže naučno, bespristrasno i objektivno put, kojim je jedan narod pošao,

da bi u haos današnjice zaveo red i svoj život udesio prema sebi i za sebe.

U V O D

Tri okolnosti treba imati u vidu pri poučavanju ekonomske i socijalne doktrine nacionalnoga socijalizma i njegove praktične primene u privrednoj i socijalnoj politici.

Potrebno je držati stalno pred očima neposrednu vezu između nacionalnoga socijalizma i njegove doktrine s jedne, i konkretnih političkih prilika, u kojima se on formirao, s druge strane. Nacionalni socijalizam je nikao u Nemačkoj, koja se osećala poniženom i nepravično osakaćenom Versajskim ugovorom. Nikao je iz sredine onih, koji su kao ratnici stajali na frontovima i borili se u uverenju da brane pravičnu stvar svoje otadžbine prema nepravičnome napadu. Ti ljudi su se vratili posle nemačkoga sloma u svoju zemlju i našli su u njoj pun haos, kako u privrednom tako i u socijalnom a ponajviše u političkom pogledu.

Državni organizam Nemačke rastrzan je tada najtežim potresima. Revolucionarni ustanci pod komunističkim parolama, pokušaji izdvajanja pojedinih državica iz nemačkog državnog sklopa, strahovita razorenost građanskog društva; zatim katastrofa inflacije, okupacija velikih nemačkih oblasti od strane savezničkih trupa, — svi ovi i mnogi drugi simptomi pretskazivali su konačni slom Nemačke. S druge strane su stajala fantastična ratna bogatstva, preterani luksuz usred revolucionarnog kovitlanja i najteže socijalne bede. Ove činjenice, tipične posledice izgubljenog rata, dovele su ljude, iz čije je sredine nikao nacionalni socijalizam, do zaključka da je uzrok svom ovom haosu slabost države, državne vlasti. Ova slabost je prouzrokovana pre svega Versajskim ugovorom koji je, uz ponižavanje nemačkog nacionalnog ponosa, doneo i veliku ekonomsku zavisnost od inostranstva. Ekonomski, socijalni i politički sistem koji je u Nemačkoj vladao u to doba, bio je slab da prilike ma u kome pravcu normalizuje. A iz slabosti sistema niču sve one posledice koje čine da se u Nemačkoj, zemlji reda i organizacije, pojavljuje najveći haos u svima oblastima života. Ovo činjenično stanje je u mnogom uticalo da se ideje nacionalnog socijalizma formiraju baš onako, kao što su se formirale.

Ne može se reći da se nacionalni socijalizam pojavio kao ideja samo usled tih činjenica. Sigurno je, međutim, da su one imale uticaja na nacionalni socijalizam, koji se pojavljuje i kao duhovna i kao praktično-politična reakcija na njih. A isto tako je sigurno da su te okolnosti znatno ubrzale rađanje duhovnog pokreta, koji bi se bez njih pojavio možda mnogo kasnije.

Veza između političkog stanja i nacionalno-socijalistične doktrine, prisna od početka nacionalnoga socijalizma, ne prekida se ni onda, kada je nacionalni socijalizam počeo svoje ideje da ostvaruje. Nacionalni socijalizam je ne samo idejni već i praktično-politični pokret od samog svog početka. Takav je ostao i danas.

II.

Mora se uvek voditi računa o tome, da je nacionalni socijalizam pokret koji je tek u početku ostvarivanja svojih ideja. Greška bi bila, postaviti problem nacionalnoga socijalizma statički, kao datu konačnu pojavu, i na osnovu takvoga statičkoga posmatranja izvesti zaključke, sistematisati ih i dati konačnu ocenu o celome sistemu.

U svojoj četrnajestogodišnjoj borbi o vlast u opoziciji protiv liberalizma i marksizma, nacionalni socijalizam je morao, iz političke nužnosti, popularisati svoje ideje što snažnijim i prodornijim parolama. Radilo mu se, kao svakom idejnom pokretu koji ulazi u političku arenu, prvo o tome da dođe u Nemačkoj na vlast. Tek sa vlasti je data mogućnost za sprovođenje ideja i programa u delo. Radi te borbe o vlast je, prirodno, morao zapostaviti temeljno izgrađivanje svojih misli u odnosu na svako pojedino konkretno pitanje tako složenog svakodnevnog života u velikom narodnom organizmu Nemačke. Ideje koje je nacionalni socijalizam ispisao na svojim barjacima obuhvatile su, u najopštijim crtama, velike komplekse problema državnog i društvenog života, dajući samo opšte smernice, osnovne poglede, sa kojih se ima pristupiti konkretnom rešavanju.

Došavši na vlast, 30 januara 1933 godine, nacionalni socijalizam se našao oko u oko sa stvarnošću. Dok mu je, u opoziciji prema građanskim i marksističnim strankama i njihovim ideologijama, bila glavna briga da svoju stranku, svoj politički instrumenat, izgradi u njenoj unutrašnjoj organizatornoj i opšte-idejnoj homogenosti i da privuče sebi što veće mase nemačkoga naroda, dotle je od trenutka preuzimanja vlasti morao iz svojih osnovnih idejnih temelja da pristupi konkretnom rešavanju komplikovanih problema, koji se rađaju iz društvenih odnosa savremenoga života.

Tek od toga momenta, u stvari, počinje detaljno izgrađivanje njegovoga privrednoga i socijalnoga sistema. Preuzimajući vlast u periodu potpune društvene razrivenosti i dezorijentacije duhova, posle niza neuspelih pokušaja građanskih i marksističnih stranaka da srede haotične prilike u političkim, društvenim i ekonomskim odnosima, nacionalni socijalizam je uzeo na sebe tešku odgovornost pred nemačkim narodom.

Konkretne prilike, osnovni problemi svakodnevnoga života, morali su pre svega ostaloga biti rešeni. Politička nužnost morala je doći pre idejne izgradnje. Problem nezaposlenosti, problem socijalnog uređenja, problem seljaka, morali su biti rešeni pre svih ostalih, jer su se na njima slomile građanske i marksističke stranke, dok je nacionalni socijalizam svoje mase pridobio baš svojim samosvesnim tvrđenjem da on i jedino on može te probleme da reši.

Na taj način je nacionalni socijalizam pristupio rešavanju osnovnih problema svakodnevnoga života Nemačke, bacivši se svom ogromnom energijom svoga oduševljenja prvenstveno na njih. Ostala pitanja su stavljena u drugi red i njihovom se rešavanju pristupa postepeno, kako se pojavljuje za tim potreba.

Istovremeno s tim ide i detaljno proučavanje odnosa u državi i društvu, ide pripremanje za konačnu izgradnju sistema. Nacionalni socijalizam ima svoja osnovna pojamna obeležja, ali nije još našao svoje konačno lice u pojedinostima. A vrlo je teško nazreti kako će ono da izgleda.

Pri proučavanju liberalizma u privrednim i socijalnim odnosima imamo pred sobom, uglavnom, potpunu sliku, potpun lik. Adam Smith, Ricardo, J. St. Mill, Say i čitav ogromni niz njihovih epigona do Cassela i Webera, dali su obimnu i sveobuhvatnu doktrinu, a istorijski razvoj prilika u toku poslednjih 150 godina u celome svetu prikazuje svestrano primenu te doktrine. Razvoj liberalizma je, uglavnom, završen ili u najmanju ruku stagniran. Zato je moguće dati o njemu konačnu ocenu, jer su poznati svi za to potrebni elementi. Zato se on i može temeljno prikazati i konačno oceniti.

Već sa marksističnim socijalizmom stoji sasvim drukčije. Od Marksa i Engelsa preko katedarskih socijalista, preko Kautskog, Lenjina i Buharina do staljinovske stvarnosti u Sovjetskoj Uniji, prešao je marksistični socijalizam toliki put, izvršio u sebi tolike reforme i promene, da bi ga njegov osnivač u njegovom aktuelnom izdanju dosta teško poznao. Iz cele te evolutivne linije proizlazi jasno da razvoj marksističnoga socijalizma, — ma da je on već dostigao punih sto godina starosti u doktrini, a nekoliko decenija u primeni (sindikati, socijalistične i komunistične stranke, Sovjetska Unija), još nije završen. Stoga se o njemu još ne može dati konačni istorijski sud, pogotovu kad se vidi kako se u jedinoj zemlji u kojoj je na vlasti, njegove forme stalno menjaju. O marksističnom socijalizmu se prema tome za sada mišljenje mora ograničiti na ocenu njegove osnovne doktrine i njenih praktičnih rezultata u dosadašnjoj fazi njegovoga razvoja. Mora se, međutim, koncedirati uvek mogućnost da konačni sud o njemu, pogotovu o njegovoj primeni, može biti i dosta različan od sadašnje, u suštini ipak privremene, ocene.

Kada tako stoji sa marksističnim socijalizmom, ne može se postaviti zahtev, da se o nacionalnome socijalizmu izrekne konačna ocena. Nacionalni socijalizam, rođen pre sedamnajest a na vlasti od pre tri godine, još nije našao ni iz daleka konačni oblik, kako u detaljima doktrine, tako i u praktičnoj primeni. Njegovome se proučavanju mora stoga prići uvek sa gledišta da je on visoko dinamičan duhovni i politički pokret, koji želi da obuhvati primenom svojih osnovnih misaonih smernica sva društvena zbivanja, ali da je on, u stvari, još uvek u fazi stvaranja, rađanja i izgrađivanja, — dakle još daleko od toga da pruži mogućnost za ma kakvu konačnu ocenu.

III.

Treća okolnost, koja je isto tako važna za razumevanje nacionalnoga socijalizma, pada odmah u oči kada se pristupa njegovome ispitivanju. Nacionalni socijalizam, naime, energično odbija da je on samo sistem, program ili kakvo isključivo praktično rešenje dnevnih problema nemačkoga naroda. On smatra za sebe da je novo gledanje na svet, novi ,,Weltanschauung", novi moral, etika iz koje proističu rešenja ne samo za državno-pravne, socijalne i privredne fenomene ljudskoga društva, već i za sve manifestacije ljudskoga života uopšte.

Svojim osnovnim načelima nacionalni socijalizam premaša daleko okvir jedne političke orijentacije ili jednog privredno-socijalnog i državnopravnog programa. On nije samo spoljašnji program, formalna doktrina. On postavlja izvesan osnovni misaoni stav prema celokupnom društvenom zbivanju. Mora se, stoga, uvek držati ovo njegovo svojstvo u vidu. Praznine u rešenjima, koja daje na probleme svakodnevnog društvenog života, moraju se iz tog njegovog stava dopuniti.

Stavljajući se u naglašenu suprotnost prema liberalizmu i prema marksizmu, kao materijalističkim shvatanjima društvenoga života, nacionalni socijalizam želi da bude savršen i zaokrugljen idealistički misaoni sistem, koji iz svoje suštine za sve probleme sadašnjosti i budućnosti daje nedvosmislene, određene odgovore, a pojave prošlosti podvrgava svojoj kritičkoj oceni. Stoga se, pri proučavanju dejstva nacionalnoga socijalizma na privrednu i socijalnu oblast društvenoga zbivanja, ne sme izostaviti iz vida njegova filozofska sadržina. Tek iz nje se mogu jasno nazreti ciljevi, kojima on teži. Pojedinačne pojave u njegovoj primeni mogu se sklopiti tek u izvesan sistem ako se imaju u vidu misaoni temelji iz kojih su sve one nikle.

S druge strane, tek ako su svestrano poznati idejni osnovi nacionalnoga socijalizma, mogu se pri proučavanju konkretne pojave, konkretne mere, izdvojiti oni elementi, koji su diktovani dnevnom političkom potrebom.

Nacionalni socijalizam, kao svaki idejni pokret koji se upušta u dnevnu političku borbu, mora u svojim manifestacijama voditi računa i o dnevnim potrebama. Doktrina se za zelenim stolom ili u zatvorenoj sobi teoretičara sasvim drukčije razvija, nego u neposrednom i stalnom dodiru sa živim zbivanjem. Zato se apstraktno stvorena doktrina u svojoj primeni u praksi pokazuje često nesprovodivom, dalekom od realnih mogučnosti, dalekom od stvarnoga života i njegovih neprekidnih fluktuacija. Kada se, stoga, izvesna doktrina primeni na stvarni život, ona se često u svojim spoljnim izrazima modifikuje. ili, bolje reći, njena sprovodljivost je tek onda obezbeđena, ako se ona u primeni pokaže toliko elastičnom da njene mere budu prihvaćene sa što više afirmativnog oduševljenja, i ako će što više konkretnih akutnih problema uspešno moći da reši. Usled te potrebne elastičnosti se u primeni pored bitnih, čisto doktrinarnih momenata, pokazuju i nebitni, sporedni elementi, diktovani političkom potrebom, zahtevima dana. Ove sporedne elemente treba pomno izdvojiti, ako se želi dobiti tačna slika o samoj doktrini. To će, međutim, kao što smo rekli, biti moguće jedino ako se sve praktične manifestacije nacionalnoga socijalizma uvek svedu na svoju idejnu sadržinu, odnosno dovedu u zavisnost od osnovnog misaonog stava iz koga su nikle. Bitno će se od nebitnoga, elementarno od sporednoga, ono što je niklo iz doktrine od onog što je proizvod dnevne potrebe, na taj način jasno razdvojiti. No i ono što je učinjeno iz dnevne potrebe, a bez temeljno oslonca u doktrini, od velikoga je interesa, jer pokazuje stepen elastičnosti odn. sprovodivosti same doktrine.

IV.

Posmatrajući nacionalni socijalizam uvek u vezi sa njegovom političkom pozadinom, u njegovome dinamizmu, a naporedno s tim imajući stalno u vidu njegovu etičko-doktrinarnu sadržinu, može se stvoriti slika njegove sadašnjosti. Kakva će mu biti budućnost, može se nazreti samo u najopštijim crtama, na osnovu njegove idejne osnovice, na osnovu tendencija koje se u njemu javljaju od njegovoga postanka, kroz njegove političke borbe, i danas kada je sa vlasti počeo da izgrađuje svoj sistem.

Iz toga razloga podelili smo ovo delo u dva razdela. U prvome podvrgavamo posmatranju doktrinu, teoriju nacionalnoga socijalizma, njegove osnovne misaone temelje, njegovu istorijsku povezanost u razvoju ljudske misli. U drugome iznosimo glavne praktične mere koje je on sa vlasti doneo, dakle primenu njegovu u privrednome i socijalnome životu nemačkoga naroda. Najzad, u jednom završnom osvrtu, iznosimo, na osnovu prerađenoga materijala uz kratku kritičnu ocenu, mogućnosti daljega razvoja nacionalnoga socijalizma.

Interesovalo nas je, razume se, isključivo ono što je nacionalni socijalizam, kako u doktrini tako i u primeni, dao u oblasti privrednoga i socijalnoga života. Izvesne digresije sa čisto privredno-socijalnoga terena, čiji je obim sveden na najpotrebnije, smatramo neophodnim za potpuno razumevanje i razjašnjenje nacionalnoga socijalizma, to jest i njegovoga shvatanja privrednog i socijalnog života. Ta njegova shvatanja, kao što smo naglasili, samo su deo celokupnog gledanja na svet, samo odraz celokupnog kompleksa idejnih dobara nacionalnoga socijalizma na jednu oblast društvenih fenomena.

DOKTRINARNE OSNOVE

NACIONALNOGA SOCIJALIZMA

POLOŽAJ NACIONALNOGA SOCIJALIZMA U ISTORIJI LJUDSKOGA DUHA

1. Individualizam i organski univerzalizam

Smena principa

Kroz celi razvoj ljudske misli, od kako nam je poznat, provlače se dva osnovna stava, dva osnovna principa. U vekovnoj međusobnoj borbi, oni u raznim istorijskim periodima nalaze razne tumače, razne propovednike, koji ih formulišu na razne načine. U suštini, međutim, i pored raznolike formulacije, i pored raznoliko obrazloženja, i pored raznolike spoljne forme tumačenja, — na suštini jednoga ili drugoga principa malo se izmenilo od vremena kada su ga prvi nama poznati nosioci formulisali, pa do danas.

Prvi od ta dva principa polazi od materijalnoga, — on je individualistički ili, po drugoj terminologiji, atomistički. Drugi polazi od duha, ideje. On je univerzalistički ili organski. Ova dva principa, koja se međusobno takmiče o prevlast u ljudskim duhovima kroz istoriju, imala su vidnoga udela i u obrazovanju praktično-političkih sistema u razvoju čovečanstva. Kako i jedan i drugi princip teži za tim da bude sveobuhvatno gledište, iz koga se ima odrediti stav pojedinaca i društva prema svima pojavama života, njihova primena se manifestuje u svima oblastima društvenoga zbivanja, pa i u privrednim i socijalnim odnosima. U ovima je, štaviše, njihova primena ostavila vrlo dubokih tragova, jer je baš u tim odnosima bila skopčana sa vrlo korenitim preobražajima, koji su za život naroda bili od vrlo velikoga uticaja.

Smenjujući se kroz istoriju, ova dva principa, ova dva osnovna idejna stava prema životnome zbivanju, određivala su šta se ima smatrati krajnim ciljem života ljudske zajednice, kao i pojedinca u njoj, Preko toga i kroz to, oni izazivaju i pravac organizovanja društvenoga života, sklop društvene saradnje. Želeći da budu ekskluzivni u pogledu svoje primene, ova dva osnovna gledanja na svet teže za tim da urede celokupni društveni život prema svojoj formuli, da podvrgnu sebi sve manifestacije ljudskoga života.

U toj njihovoj težnji za ekskluzivnošću leži i razlog njihove utakmice, koja se može preneti i na politički teren u vidu nepoštedne borbe. U tome leži i razlog odmenjivanja jednoga stava drugim kroz istoriju.

Kada se, posle izvesnoga perioda međusobne borbe o prevlast praćene nerazdvojno političkim i socijalnim trzavicama, jedan od ta dva principa domogne vladavine, nastaje period njegovoga snaženja u primeni u svima oblicima društvenoga života. Ali kada su smernice i merila, koji niču iz principa koji je na vlasti, formirali ukupni sklop društvenoga zbivanja, odredili pravac društvene saradnje u državi, društvu, privredi i svim oblastima ljudskoga života, kada je ljudski život ispunjen do poslednje konzekvencije u svima svojim manifestacijama, onda sam princip koji je na vlasti slabi. On se iscrpljuje jer teži da sa dinamičnoga pređe u statično stanje, pa time gubi sposobnost da se razvija sa životnim menama. Posle perioda njegovoga razmaha dolazi period njegove stagnacije i njegovoga opadanja, u kome on više nije u stanju da aktivno formira novi život, već se zadržava na odbrani stečenih pozicija.

I društvo počinje da se koleba u svome uverenju u tačnost ideala koji u njemu vladaju. Posle stagnacije i opadanja nastupa i postepeno duhovno zamiranje i umiranje. Samo nova revolucija duhova, pristajanje uz princip koji je dotle bio potisnut, stvara, na ruševinama stare, novu kulturu sa novim duhovnim životom. Na taj način postaje razumljiv nestanak tolikih kultura i naroda kroz istoriju. Otuda je razumljivo zašto veliki i snažni, gotovo svemoćni narodni organizmi sa svojom kulturom izumiru, bivaju potisnuti, nestaju. Upućeni sasvim u pravcu koji proističe iz jednoga od tih dvaju principa, oni ginu zajedno sa njim, jer nisu više u stanju da u sebi izvrše onu duhovnu revoluciju koju nosi sa sobom smena istrošenoga principa novim. Tako se na mestu starih naroda i njihovih kultura često u istoriji pojavljuju novi narodi sa novim shvatanjima o životu i novim kulturama.

Retki su primeri da jedan narod sam u sebi može da izvrši ovu duhovnu revoluciju, a da pri tome ne izgubi svoj kulturni i politički položaj. No u današnjem vremenu, kada se ne mogu pojaviti novi narodi na pozornici istorije, jer je ceo svet poznat i podvrgnut jednoj kulturi, borba između ova dva principa vodi se u granicama jednoga naroda, u granicama celoga čovečanstva.

Život ljudskoga društva, determinisan razvojem ljudske misli, ravan je klatnu. Napregnuvši sve svoje stvaralačke snage narodi streme jednome cilju, jednoj kulminaciji, koju im pokazuje princip koji njima vlada. Kad je taj cilj dostignut, kada je najviša kulminacija dostignuta, klatno se vraća, pada i teži ponovo drugome cilju, drugoj kulminaciji. No pogrešno bi bilo shvatiti, da se univerzalistički princip u svome idealizmu ili individualistički princip u svome materializmu izražava uvek, kada se primenjuje, u punoj čistoći svoje ideje. U primeni jednoga principa uvek ima primesa onog drugog principa. I praktične doktrine, koje u stvari sprovode jedan ili drugi princip u život, nikada nisu potpun izraz principa iz koga su nikle. Ma da se idejno i teorijski ova dva principa mogu potpuno jasno razdvojiti, ipak se kod praktičnih doktrina pre može govoriti o predominaciji jednoga ili drugoga principa, nego tome da je doktrina čisto ostvarenje jednoga od njih.

Materijalistično-individualistični princip

Socijološko načelo individualizma je uvek materijalistično. Polazeći u rešavanju problema društvenoga zbivanja od čoveka—pojedinca i njegovog ličnog blagostanja, on nužno vidi u materijalnome momentu blagostanja jedinke ideal, kome treba težiti. Posmatran socijološki, postaje dakle materijalizam u svojoj primeni u društvenim odnosima individualizmom ili atomizmom.

Materijalistično-individualistički princip formulisan je, u nama poznatom istoriskom periodu razvoja ljudske misli na Zapadu, prvi put od jelinskoga mislioca Protagore. Njegovom izrekom da je ,,čovek merilo sviju stvari" postavljena je ideja, da se u jedinci, u individui ima tražiti koren i smisao svega životnoga zbivanja. Sve životne pojave imaju se ceniti samo prema njihovome značenju za pojedinca, za čoveka kao samostalno biće, kao jedinku, i za njegovo lično materijalno blagostanje.

Ovom shvatanju odgovara gledište da se cela priroda sastoji od nedeljivih atoma, koji se mehanički kreću prema večitim prirodnim zakonima. Iznad njih nema višega etičkoga smisla, nema božanstva. I kao što je priroda sastavljena od mehanički povezanih atoma, samostalnih jedinki, tako je i ljudsko društvo samo zbir pojedinaca, koji među sobom stoje u čisto spoljašnjoj, mehaničkoj, materijalnoj vezi.

Prema tome čovek, pojedinac, kao merilo svih stvari određuje prema sebi lično okolni svet. U tome leži, u suštini, koren anarhičnoga gledanja na svet, jer svako ima pravo, ,,prirodno pravo" da živi samo prema svojoj volji, koja je apsolntno merodavna. Ako mu se drugi pojedinac umeša u njegovu životnu sferu, u njegove interese, on može silom svaki pritisak protiv svoje apsolutne slobode da suzbije, ako je samo dovoljno snažan.

Prema tome shvatanju se i pravo ne posmatra kao etička vrednost koja stoji nad pojedincima, već jedino kao gola prinuda. Nju su stvorili jači radi vladavine nad slabijim, ili slabiji da bi se zaštitili od snažnijih u ime jednakosti koju proklamuje pravo.

,,Ja sebi uzimam i dajem pravo iz svoje vlasti", kaže Stirner,¹) ,,Pravo je ono što je meni pravo". A Nietzsche²) formuliše tu misao u svome ,,nadčoveku", koji je ,,smisao zemlje", ,,koji neće da bude isuviše moralan", ,,u kome su sve stvari".

Društvena zajednica je, prema tome gledištu, stvorena jedino sporazumom između jedinki, koje su radi svoga sopstvenoga interesa sklopile između sebe izvesno primirje. Na mesto brutalnoga; apsolutnoga rata svakoga protiv sviju, — koji je u osnovnom, prirodnom stanju vladao prema shvatanju individualizma u ljudskome društvu, — stupilo je izvesno ugovorno stanje. Cilj ovome ugovoru je jedino taj, da materijalni interesi pojedinca budu bolje zaštićeni prema onima, koji su od njega snažniji. U prirodnome stanju, u stvari, niko nije siguran da može svoje prohteve i svoje iz njih niklo pravo da ostvari, jer ga svakoga časa drugi može u vršenju njegovoga prava omesti i onemogućiti mu postignuće njegovih prohteva.

Racionalnim putem jedinke, ljudi, dolaze do zaključka da svako u svome interesu ,,traži mir, ukoliko se može postići, a ukoliko se ne može postići, traži pomoć za borbu" (Hobbes)¹). Da bi se postigao taj mir, moraju se svi pojedinci smatrati među sobom ravnima. Svako od tih pojedinaca mora se odreći ravnoga dela svoje slobode, tako da bi svi ti delovi mogli da se povere nekome, koji će sporazumno biti određen, pa bio on pojedinac (monarhija) ili neki skup (demokratija).

Na mesto apsolutnoga prava jačega dolazi sada neograničeno pravo svojine, koje pojedincu garantuje novostvorena zajednica, i to kako prema svima koji su van nje, tako i prema svima koji su u njoj. Društvena zajednica se dakle pokazuje kao skup, kao zbir pojedinaca, koji su je na osnovu racionalnoga odlučivanja slobodnom voljom stvorili, ,,Stupi u društvo sa drugima, u kome svakome svoje može biti očuvano", kaže Kant²). Prema tome, pored principijalne jednakosti koju pretpostavlja materijalistično gledište individualizma, ono pretpostavlja potpunu slobodu svakoga pojedinca, ograničenu jedino punom slobodom drugoga.

Pravo, koje vlada ovom zajednicom, postaje racionalnim putem i definiše se kao zbir uslova pod kojima može samovolja jednoga da bude pomirena sa samovoljom drugoga. Tako postaje društvena zajednica teorijski kompromisom između prohteva pojedinaca.

Aktuelna politična forma materijalističkoga individualizma je liberalizam. Rođen u velikoj Francuskoj revoluciji, liberalizam je postepeno osvojio duhove. Za njegov osnovni stav prema životu ljudi u zajednici karakteristična je Deklaracija prava čoveka i građanina, koja još danas, mada je od njenoga objavljivanja proteklo preko trinaest decenija, pretstavlja Vjeruju liberalizma. Odeljak drugi Deklaracije glasi: ,,Svrha svake političke zajednice je zaštita i prirodnih i nepovredivih čovečanskih prava. Ova prava su sloboda, svojina, bezbednost i otpor protiv pritiska, a stav četvrti: ,,Sloboda se sastoji u tome, da se može raditi sve što drugima ne škodi. Prema tome vršenje prirodnih prava kod svakoga čoveka nema nikakvih drugih granica, sem što se obezbeđuje ostalim članovima društva uživanje istih prava..."

Društvena shema, koju postavlja materijalistički individualizam, ne priznaje postojanje makakvih duhovnih činilaca između društva i individue. Društvo se pojavljuje kao prost matematski zbir pojedinaca, Između njega i pojedinaca nema ničega. Nadlične zajednice, — kao brak, porodica, stalež, narod, — samo su deo prostoga zbira individua koji sačinjavaju ljudsko društvo. Ovim zajednicama ne priznaje se nikakav zasebni duhovni značaj, nikakva naročita tvoračka moć. Individualizam, dosledno, postavlja konačnim idealom čovečanstva svetsku državu, koja će obuhvatiti celokupno čovečanstvo.

Osnovni postulati materijalističkoga individualizma i jesu, kao što je naglašeno, sloboda i jednakost, i to shvaćeno mehanički, formalno. Ova dva postulata raznoliko stoje u odnosu svojih snaga u raznim individualističkim doktrinama.

U političkom individualizmu, i to u njegovoj liberalističkoj varijanti, sloboda je predominantna nad jednakošću. No u praksi se pokazalo da je baš ta sloboda razlog koji daje mogućnost snažnijim elementima i društvenoj zajednici da podvlaste slabije. U slobodi mogli su se apetiti i mogućnosti snažnijih potpunije razviti, i tako se sloboda izmeće u samovolju. Radi toga se, kao reakcija, pojavljuje jačanje elementa jednakosti u individualističkim doktrinama. Ako sloboda nije stvorila svima i svojinu, koja je izraz jednakosti, onda treba, jednakost svima svojinu da oduzme. Ako u prirodnom, prvobitnom stanju niko nije imao ličnu svojinu na stvarima, već je svima pripadalo sve, onda treba jednakost da stvori i u državnome obliku društvenoga života isto stanje. Ako prvobitnim društvenim ugovorom nije preneseno i pravo svojine na društvo, već je ono ostalo domen pojedinca, potrebno je sada stvoriti takav poredak koji će ovu prazninu prvobitnoga društvenoga ugovora, da dopuni. Dopuna se sastoji u tome, što će se pojedinac u društvu potpuno odreći svojine i preneti je na društvo. Tako bi se, po krajnjoj logičnoj posledici, došlo do pune spoljne jednakosti, dok bi se elemenat slobode pojavio tek onda, kada bi društvo u pogledu na svojinu bilo potpuno izjednačeno. Na taj način bi, konačno, mogla nestati kao nepotrebna i država kao autoritet, koji ima dužnost da zaštiti individualna prava na svojinu. Svaka jedinka bila bi opet potpuno slobodna a sve bi bile između sebe potpuno jednake.

Potpunom nivelacijom i brisanjem države vratilo bi se čovečanstvo u prvobitno stanje. Krug bi se ovim zatvorio. No uslov za to je da racionalnim putem ljudi dođu do zaključka da svoju slobodu i jednakost mogu mnogo bolje ostvariti saradnjom sviju sa svima, u kojoj bi se individualnosti svakoga moglo slobodno pustiti na volju. Umesto borbe sviju protiv svih stupila bi dakle kooperacija svih sa svima, i to iz istih pobuda iz kojih je proizišla prvobitna borba, Buharin i Preobraženski¹) okarakterisali su to konačno stanje ovako; ,,Pod komunizmom neće postojati upravnici fabrika, niti ljudi koji celog svog života vrše jedan te isti rad. Svi ljudi uživaju svestrano obrazovanje i zato će se svi snalaziti u svima granama proizvodnje... U komunističkoj državi neće biti klasa. Prema tome neće postojati ni države... I zato što su svi od detinjstva naučeni na zajednički rad i što će razumeti da je taj rad potreban i život najlakši ako se sve vrši prema smišljenom planu, svi će tako raditi... Tu nisu potrebni posebni ministri, policija, zatvori, zakoni, ukazi, — ništa! Kao što u orkestru svi motre na dirigentsku palicu i po njoj postupaju, tako će svi motriti na tabele sa izračunavanjima i prema njima vršiti svoj rad... Birokratija, stalno činovništvo će nestati, država će izumreti, potpuno tek za dve-tri generacije".

Idealistički princip organskoga univerzalizma

Nasuprot individualističkom shvatanju društvenoga života, koje je iz svoje materijalističke osnove dalo čitav niz razniz doktrina, stoji idealistički princip organskoga univerzalizma. Idealističko shvatanje postavlja osnovnu tezu, da je duhovni faktor u životnome zbivanju predominantan. Na taj način se pojavljuje grananje društva prema duhovnim vrednostima, koje u njemu dejstvuju. Između pojedinca i društva pojavljuje se čitav niz duhovnih činilaca, duhovnih zajednica ili celina, koje niču iz oblika društvenoga života. Ovi su duhovni činioci u određenoj organskoj međusobnoj relaciji. U sociologiji se, tako, idealizam izražava u organskome principu univerzalizma, jer ne polazi od individue ka celini, već od celine, univerzuma, i njegovoga duhovnoga sadržaja, ka pojedincu.

Na osnovu toga shvatanja pojedinac se može posmatrati samo kao član jedne celine. Nadlična celina, iz koje potiče pojedinac, je primarna. Tek ako se pojedinac dovede u vezu sa duhovnom celinom, iz koje je nikao i kojoj pripada, može se on i razumeti. Pojedinac nije samostalna celina koja sama iz sebe stvara svoj duhovni svet Naprotiv, on je determinisan duhovnim svetom, deo njegov, zavisan od njega. On nije postao takav kakav je i to što je iz svoga ja, jer je duhovna celina primarna a on zavistan i sekundaran. A svaka od zajednica, u kojima pojedinac živi, ima svoj sopstveni duh i svoj sopstveni idejni značaj pri čemu se manja zajednica utapa u većoj.

Brak tako nije prost ugovor između dva lica, nije prosta shema jedan plus jedan, već kao zajednica pretstavlja celinu. On se izdiže iznad pojedinaca koji su u braku. Isto tako je porodica nadlična veza, nadlična celina, koja determiniše pojedinca, svoga člana. Iz svoje porodice, usled nje, na osnovu njenoga postojanja baš u takvoj formi u kakvoj postoji, izvesni pojedinac je takav kakav je. Porodica, dakle, kao duhovna celina, ima primat pred pojedincem. Ona je nosilac izvesnog skupnog duha, izvesne duhovne stvaralačke energije, čiji je deo sadržan u detetu, rođenom i niklom iz jedne porodice.

I kao što je u braku, u porodici, tako je i u svakoj drugoj formi ljudskoga života sadržana izvesna duhovna vrednost. Preko užih krugova u šire, pojedinac može dejstvovati uvek samo kao deo izvesne celine. Ove celine i njihov duhovno — stvaralački karakter pretstavljaju shemu sa čitavim nizom gradacija, koje od pojedinaca vode ka sve većim i većim duhovnim celinama, ka narodu, čovečanstvu i najzad svetskome duhu, — božanstvu. Na taj način se duhovno u čoveku, — a to je ono što je u njemu čovečansko i kao takvo relevantno, — manifestuje tek time što je čovek sadržan u široj i većoj celini. Tako i deo tela postaje tek u sastavu sa ostalim delovima tela ono što je, dok je sam za sebe komad mesa i kostiju. Otuda je i naziv organskome principu. Organski je on usled toga što se čovek pojavljuje tek kao deo većega organizma, kao organ. Univerzalističkim se naziva zato, što, nasuprot individualizmu, društveno zbivanje ne vidi kao dejstvovanje pojedinaca, već kao dejstvovanje velikih celina. Univerzum je pred pojedincem. On nije sastavljen od nezavisnih pojedinaca, već se organski rasčlanjuje naniže u pojedine manje sastavne delove koji su u zavisnosti od njega i određeni njime. ,,Celina je iznad dela" (Aristotelo).

Ako individualističko shvatanje gleda na svet kao na materijalni mehanizam atoma, univerzalizam gleda na život idealistički, posmatrajući ga kao duhovnu vrednost. Bitno, večito, suštastveno je duh, ideja. Telesni fenomeni su pojave koje zavise od ideje, od duha i sa njim su u stalnom menjanju. Svetu ideja stavlja Platon na čelo ideju o Dobru koja je, kao svetski um, kao božanstvo, smisao svega što postoji.

Po ovom idealističkom shvatanju je i biće države određeno stremljenjem ka duhovnome, ka najvišem. Država kao celina, kao organizam, dodeljuje jedinkama, koje pretstavljaju njene delove, svakom svoje. Ne mehanički svima isto, kao individualistička država, već svakome ono što mu pripada, a traži od svakoga ono što on može dati. Država je izraz pravde, pravičnost, koja je iznad pojedinaca i van njih. Pojedinci u njoj, kao njeni delovi, kao članovi više celine, dele se u niže celine, staleže, koji su nosioci izvesnog stvaralačkog duha. Državna vlast na taj način postaje izrazom i čuvarom vrhovnoga red a, organske pravde, a nije stvorena racionalnim putem, t.j. ugovorom, niti materijalnom prinudom, t.j. silom.

Ideju o takvoj državi razradio je Platon. Njegova razmatranja ostalu su i posle više od dve hiljade godina odličan izraz univerzalističkoga shvatanja društva. Društvo, prema njemu, nije skup jednakih, između sebe mehanički izjednačenijih individua sa istim dužnostima i istim pravom. Ono je piramida, na čijem vrhu stoji najbolji, najmudriji. Piramida se širi na dole preko čuvara države, dakle vojnika, do privrednika, građana i seljaka. Vođenje države ne poverava se kao deo svačijeg prava nekom sporazumno određenom organu. Njome upravljaju najbolji, dobijeni brižljivom selekcijom. Oni ne upravljaju državom u ime volje pojedinaca koji državu sačinjavaju, već u ime nadličnoga, duhovnoga i večitoga karaktera državne zajednice. Po tome principu sagrađena je celokupna hijerarhija katoličke crkve, koja u stupnjevima vaspitava i selekcionira svoje vođe.

Svaka je organska celina u društvu nosilac svog naročitog duhovnog života, koji je nešto svojstveno, a ne prost zbir atoma koji tu celinu sačinjavaju. Svaki od tih atoma ima naročiti zadatak u odnosu na celinu, kojoj pripada. Ne sloboda i jednakost, shvaćeni mehanički, već usklađenje međusobno različitih organa sa životom celine; podređivanje životnih manifestacija organa životu celine i duhovnosti njenoj; određivanje svakome članu, svakome organu, tačno ono mesto, koje mu u sklopu celine pripada, po načelu međusobne harmonije i večite pravičnosti; to su temelji na kojima je sagrađeno idealistično organsko društvo, univerzalistička država.

Rasčlanjavajući organizam države nailazi se na celine, koje sačinjavaju opet izvesne organizme sa svojim životom i svojim duhom. Tri velike osnovne celine u državi poznaje Platon. Na njih nailazimo i u savremenoj državi. Umetnici, duhovnici, naučnici, pretstavljaju jedan stalež, stalež mudraca, stalež nosilaca duha. Oni obuhvataju duhom život u njegovim pojavama, oni dokučuju velike regulativne ideje, oni daju životu njegovu duhovnu formu i duhovnu sadržinu, oni upućuju materijalni život prema toj duhovnoj sadržini. S druge strane stoji stalež onih koji rade na materijalnom božatstvu, stoji privreda, stoji materijalna radinost, koja se upravlja prema duhu koji joj tumači stalež duhovnih stvaralaca. Ovaj drugi stalež sačinjavaju privrednici, industrija, trgovina, zanati, seljak. Treći stalež pretstavljaju čuvari države, pretstavlja država sa svojim aparatom, državna vlast, koja stvara, na osnovu duhovnih tekovina, do kojih dolazi prvi stalež, konkretne forme državnoga života.

Stalež privrede grana se dalje u velike celine, u grupe, a ove u podgrupe i t. d. Tako se, naprimer, zanatska grana deli po strukama u krojače, obućare, stolare i t. d. Svaki od ovih nižih organizama grana se i dalje. Tako se dolazi do najmanje zajednice, do preduzeća ili gazdinstva. Tek članovi ove najmanje zajednice, t.j. individue, jedinke koje sačinjavaju ovu najmanju zajednicu, su između sebe potpuno jednaki, i po zadatku koji imaju prema celini i po pravima koje uživaju. Pojedini građani ulaze u sastav najviše celine, države, preko svojih nižih celina, a ove ulaze hijerarhijski jedna u drugu.

Na taj način se univerzalistička, organska državna zgrada može uporediti sa gotskom katedralom, koja sa široke osnove raste organski u vis, u kojoj mnogobrojni stubići, veze, osloni, imaju svaki svoje određeno mesto u celini i strogo određen međusobni odnos. U ovoj građevini ni jedan deo ne pretstavlja samostalnu celinu, ni jedan deo se ne može zamisliti bez veze sa celokupnom građevinom. Sužavajući se sve više prema vrhu, ona nosi, kao svoju najvišu krunu, kamenu ružu, koja se otvara prema nebu. Individualističko društvo se, međutim, može uporediti sa grčkim hramom, u kome niz stubova, između sebe jednakih i nezavisnih, nosi zajednički krov. Jedino taj krov ih vezuje, no oni mogu stajati i svaki za sebe, usamljeni i samostalni.¹)

Idealistično shvatanje odlučan je protivnik mehaničkoga gledanja individualizma na materijalna dobra. Individualizam pridaje pojedincu neograničeno pravo nad stvari, svojinu. Država je pozvana da pazi da tu svojinu niko ničim ne povredi, pa ni ona sama. Univerzalistički princip, nasuprot tome, gleda na vlast nad materijalnim dobrima dinamički uz pravo na svojinu, on prenosi na pojedinca i dužnost upotrebe te svojine u pravcu korisnosti za ceo društveni organizam. Svojina nije samo pravo, vezano bezuslovno za ličnost, jer ni ličnost nije stvorila dobro sama iz sebe izolovana od celine. Za proizvedeno dobro, kao osnovu svojine, vezano je postojanje zajednice, vezan je stvaralački napor prošlih i sadašnjih generacija.

Adam Muller kaže: ,,Sve u svemu, čime čovek na ovome svetu može raspolagati, je uživanje velikoga kapitala koji pripada zajednički celome čovečanstvu i svima generacijama, koji se ne sme i ne može upropastiti. Kao što ljudsko društvo živi i raste, tako živi i raste, u stalnoj vezi i međusobnome uticanju, sa njime i veliki kapital, koji mu je potreban za njegove sve veće poslove. Kakva dvostruka ludost, dakle: 1. taj veliki kapital smatrati objektom sopstvenika one generacije, koja je baš sada na svetu, kao što se to dešava još sada u većini naših teorija o državi; 2. ovu svojinu smatrati jednostranom, kao da je taj kapital podvrgnut čoveku, a ne čovek sa svoje strane takođe kapitalu".¹) Ovim Muller hoće da kaže da se svojina ne može vezati kao apsolutno pravo ni za pojedinca ni za jednu generaciju, Pojedinac, generacija, upravljaju u stvari, svojinom u ime organske celine kojoj pripadaju, u ime društva koje je večito, a čiji su članovi. Odnos između rada i kapitala se, na taj način, postavlja u idealističkoj državi sasvim drukčije, nego u materijalističkoj.

U individualističkoj shemi materijalizma stoji na jednoj strani rad a na drugoj kapital. Odnos između njih je bezličan, je tržišni odnos kupovine i prodaje. U idealističkoj državi odnos između rada i kapitala nije takav. Kapital postaje pomoćnim sretstvom, koje ima da služi cilju postizavanja izvesnih materijalnih efekata, a u korist narodne celine. Nosilac privrede je ličnost-preduzimač. Na mesto stvarno-pravnog odnosa stupa lično-pravni, između preduzimača, radnika i imaoca kapitala. Osnova privredne zgrade univerzalističkog društva je, dakle, preduzeće, gazdinstvo, kojim upravlja preduzimač, u kome stvara radnik a koje se služi kapitalom. Svaki od ta tri činilaca ima svoju određenu funkciju u odnosu na preduzeće a i u odnosu na državu. Svaki od njih ima pravo da od celine zahteva nagradu za svoj rad, za svoje učešće u stvaranju materijalnih dobara za celinu. Ta nagrada ne odmerava se na slobodnom tržištu, koje je proizvod individualističkog shvatanja, gde je determiniše sila, već se ona određuje prema važnosti udela ličnosti u stvaranju blagostanja celine. Postoji dakle pravična nagrada kao i pravična cena.

Pravo u idealističkoj državnoj zajednici nema karakter razgraničavanja lične slobode, kao u individualističkom društvu, pa prema tome nije ni privatno-pravnoga karaktera. Zajednica ne može biti nezainteresovana u pogledu međusobnih odnosa svojih članova. Ovi odnosi nisu lična stvar svakoga pojedinca, već stvar zajednice, celine, koja je prema pojedincima u odnosu organizma prema organima. No, s druge strane, to pravo nije ni javno-pravnoga karaktera, u smislu individualističkoga shvatanja, jer javno-pravna oblast u individualizmu pretstavlja zbir propisa, kojima se u interesu slobode pojedinaca tačno omeđuje vlast države, i kojim se pojedincima omogućava uticaj na državne poslove. Individualističko javno pravo određuje dakle, delokrug", države, shvaćene kao instrumenat zbira pojedinaca, koji su njome obuhvaćeni. U univerzalističkoj državi postoji pravo zajednice koja obuhvata sve oblike života u zajednici. Granice između javnoga i privatnoga prava, između sfera privatne i sfere javne vlasti otpada.

Krajnji cilj idealističkoga društva, prema tome, nije anarhično stanje pune jednakosti i slobode među individuama, koje su između sebe mehanički jednake. Naprotiv, svoj krajnji cilj idealizam socijološki gleda u organskoj zgradi celoga društva i svih njegovih delova, u pravcu ostvarenja potpune duhovne celine, u kojoj će svako imati svoje određeno mesto, svoju određenu nagradu, prema svome udejstvovanju za celinu. Dok individualističko shvatanje iz svoga materijalizma hoće da stvori stanje potpune nevezanosti sviju, dotle idealistički univerzalizam hoće svakog pojedinca da podredi ideji službe celini, zajednici kao vrhovnome biću. On hoće podređivanje svih životnih manifestacija velikom, večnom, univerzalnom duhu. Nasuprot materijalističnoga ideala atomiziranja društva, idealizam postavlja kao duhovni ideal, duhovni cilj potpuno podređivanje pojedinca celini. Ne kulminacija individue, već kulminacija zajednice; ne društvo kao zbir, već društvo kao živo biće; ne potpuno oslobođenje od svih veza prema celini, već potpuno oslobođenje celine od obzira prema pojedincu; ne materijalno savršenstvo samo za sebe, već duhovno savršenstvo kome materijalni život ima biti adaptiran; — to je krajnji cilj idealističnoga načela izraženog u organskom univerzalizmu. Utapanje pojedinca u velikom opštem duhu, potpuna vladavina velike, večne ideje o Dobru, je poslednji smisao društvenoga zbivanja. Delatnosti i prohtevima individue ne postavlja se oltar, već se oni imaju apsolutno podvrći duhu, smislu i interesu društvene celine.

2. Duhovno poreklo nacionalnoga socijalizma

Nacionalni socijalizam i univerzalistična doktrina

Savremeni nacionalni socijalizam u Nemačkoj spada u red idealističnih doktrina. On stoji na bazi univerzalističkih i organskih ideja. Odbacujući individualističke doktrine liberalizma i marksizma, on teži za tim da uredi nemačku narodnu zajednicu na temelju svojih idealističkih načela.

U jednoj tačci, međutim, univerzalistično načelo, kako smo ga izložili gore, pretrpelo je u nacionalnome socijalizmu znatnih izmena, Za ortodoksni univerzalizam, kako ga propoveda, naprimer, Othmar Spann¹), društvena piramida ne prestaje sa nacijom, već se preko naroda produžava na čovečanstvo. Nacija je, doduše, u univerzalističnom sklopu veoma važan i značajan činilac, jedna od najviših celina, prva posle čovečanstva. Ali iznad nje postoji čovečanstvo kao najviša celina, najviši stvaralački duh. Isto tako i privreda, gazdovanje jednoga naroda tek je deo više celine koju sačinjava svetska privreda, — isto onako kao što je narodna privreda viša celina prema gazdovanju pojedinih preduzeća, prema privredi pojedinca.

Nacionalni socijalizam se ne interesuje za primenu idealistidčkoga principa univerzalizma preko nacije, politički izražene u državi. Prema pojmu čovečanstva on je dosta indiferentan i ne vodi računa o njemu u svojim konstrukcijama. Za njega se društvena zbivanja odigravaju u okviru ,,nacije, povezane krvlju i sudbinom". Čovečanstvo smatra nacionalni socijalizam iracionalnim pojmom i odriče mu svojstvo samostalne stvaralačke duhovnosti. Primenjujući svoja univerzalistička shvatanja za čitavu skalu sve većih zajednica od individue do naroda, on je u svojim pogledima na odnose među pojedinim narodima individualističan. Čovečanstvo je za njega zbir pojedinih naroda, a ne duhovna celina, koja bi pretstavljala viši, nadređeni pojam pojedinim nacijama.

Otuda odlučna protivnost nacionalnoga socijalizma prema svakome internacionalizmu. On smatra da svaki narod, kao najviša duhovna celina, mora svoje probleme rešiti u svome okviru, i da samo kao narodna celina, kao država, može stupiti u veze sa drugim istim takvim narodnim celinama,, ne stvarajući, na taj način, nikakav nov organizam već koordinaciju nacionalnih organizama.

Isto tako nacionalni socijalizam odbija odlučno pojam svetske privrede, onako kao što ga definiše Othmar Spann. Ovaj stavlja na vrh piramide privrednoga života čovečanstva svetsku privredu, kao najvišu celinu. Subordinirani njoj, kao njeni organi, kao njeni zavisni delovi, pojavljuju se narodne privrede pojedinih naroda. Tu shemu nacionalni socijalizam ne priznaje. On smatra da je osnovno obeležje jedne celine njena politička organizacija, dakle faktična mogućnost njenoga organizovanja. Otuda nalazi da je univerzalizam prešao u beskorisna maštanja, u konstrukcije daleke od života, čim se udaljio od pojma nacije. Tako i pojam svetske privrede nailazi kod većine teoretičara nacionalnoga socijalizma na opoziciju pa i na potsmeh. Za nacionalni socijalizam svetska privreda kao celina ne postoji. Postoji samo nacionalna privreda ovog ili onog naroda, a te nacionalne privrede mogu stupiti u međusobne veze, ne stvarajući, međutim, iz tih veza nikakvu svetsku privredu sa samostalnim stvaralačkim duhom, kao što iz odnosa među pojedinim narodima još ne niče nikakvo nadnarodno i međunarodno stvaralačko čovečanstvo.

Nacionalni socijalizam priznaje univerzalističnoj doktrini da je ona dala njegove duhovne temelje. On podvlači da je Spann najbolje formulisao filozofsko shvatanje nacionalnoga socijalizma o odnosu pojedinca prema narodu i državi, kada je napisao da su narod i država ne samo životni oblici, koji su nastali iz racionalnih razloga, već da su živi duhovni spoj mnogih, u kome se pojedinac, kao duhovno lice, tek rađa. On ističe da tek univerzalizam može protumačiti pojam narodne države, pojam staleža, ukratko sve osnovne stavove nacionalnoga socijalizma. Ali isto tako on zamera Spannu i svima njegovim sledbenicima, što su se, radi idejnog zaokrugljenja svoje nauke, upustili u besplodna maštanja o celinama, o spojevima, koji prelaze okvir nacije i države. Nacionalni socijalizam stoji na gledištu da uz duhovni elemenat celine mora ići i elemenat faktične vlasti, koja iz te celine niče. Otuda se bitna društvena zbivanja odigravaju u okviru naroda, organizovanog u državi. Međunarodna maštanja bez sankcije su uvek samo dobre ili zle zelje, ali nemaju pravo na egzistenciju niti ovu mogu imati, jer nema vlasti koja ih može sprovesti u delo.

Tako nacionalni socijalizam primenjuje načela univerzalističkog gledanja na svet, a istovremeno je u opoziciji prema ortodoksnom univerzalizmu.

Nacionalni socijalizam i romantičarska škola.

Među preteče nacionalnoga socijalizma u njegovim privrednim i socijalnim shvatanjima, moraju se ubrojiti i pisci iz romantičarske škole nacionalne ekonomije, na koje se u ostalom često poziva i Spann. Idealistični pokret romantike imao je mnogo univerzalističnih elemenata, a orijentisao se, isto kao sada nacionalni socijalizam, prvenstveno prema celini naroda. Uskoro poplavljena talasom individualističko — materijalističkog oduševljenja, — posledice industrijskoga poleta prošloga veka, — romantika je zaboravljena u praktičnom životu i spominje se samo u udžbenicima kulturne istorije i istorije ekonomskih doktrina. Spann je tek istakao sve njene odlike, radi kojih je zaslužila da stane u isti red sa ostalim velikim školama u razvoju ekonomskih doktrina. Nacionalni socijalizam takođe podvlači njen značaj, ali se isto tako i ograđuje od izvesnih njenih postulata. Adam Muller¹), glavni nosilac ideje romantizma u istoriji ekonomskih učenja, ma da nedovoljno misaono izrađen u izvesnim svojim zaključcima, ipak je jasan i kategoričan u odbacivanju kozmopolitskoga elementa i stavljanju nacionalne države na prvo mesto. Njegovo shvatanje privrednoga i socijalnoga života je izrazito anti-individualistično. On naglašava spoj, povezanost između pojedinih socijalnih činilaca u društvu, objašnjavajući ga istorijski. On odbacuje odlučno liberalističko klasično shvatanje o slobodnoj privredi, o savršenosti privrednoga zbivanja usled prirodnoga automatizma privrednih zakona. Svojina za njega nije apsolutno pravo, slobodu konkurencije smatra štetnom. Za Mullera je temelj narodne privrede dat u okviru naroda u nekoj vrsti korporativne povezanosti.

Izvesni stavovi njegovi, u kojima daje opšti pojam o narodnom bogatstvu, izražavaju sasvim gledišta nacionalnoga socijalizma. Tako Muller u svojoj eksplikaciji teorije o produktivitetu kaže: ,,Sama egzistencija nacije u celom njenom obimu je pravo bogatstvo nacije. Ako država prestane da bude produktivna, prestaju i sve male proizvodnje same od sebe." Prema njemu je proizvod svih proizvoda, jedinstvo cele proizvodnje, ono što se zove narodnom privredom. Muller je izraziti protivnik materijalističkog shvatanja rada. Za njega je, kao kasnije i za Spanna, duhovna sadržina, duhovna namena rada važnija od materijalne njegove forme. Isto tako on ne usvaja ni teoriju vrednosti klasične ekonomije, već individualnoj prometnoj vrednosti postavlja kao antitezu ,,javnu" ili ,,društvenu" vrednost, što bi odgovaralo otprilike upotrebnoj vrednosti prema uobičajenoj terminologiji. Sve ove teže Mullerovoga učenja našle su mnogo odjeka u nacionalno socijalističnoj doktrini.

S druge strane, nacionalni socijalizam deli potpuno mišljenje romantičarske škole o apsolutnome primatu etičkoga momenta nad materijalnim. Uvodeći u posmatranje privrednih i socijalnih zbivanja kulturni i etički činilac, Muller je preteča Spannov, a ovaj preteča nacionalnog socijalizma. Zajedničko je romantici, Spannu i nacionalnome socijalizmu posmatranje privrede sa gledišta njene podređenosti nacionalnoj, narodnoj celini u njenoj etici. Zajedničko im je i odbacivanje klasične konstrukcije ,,homo oeconomicus"a koji je izdvojen od društvenog zbivanja i od duhovne, etičke veze sa celinama kojima pripada,

U jednoj se stvari, međutim, nacionalni socijalizam odlučno odvaja kako od romantike tako i od Spannovog neoromantizma. Romantika u svom kulturnom, umetničkom pa i privrednom izrazu, gledala je savršenstvo u institucijama srednjega veka, u esnafskom uređenju prerađivačke i feudalnom uređenju zemljoradničke proizvodnje. Srednji vek sa svojim uređenjem izgledao je romantičarima kao cilj, kome treba težiti, nasuprot razuzdanoj hajci materijalističkoga privrednoga poleta. Romantika se nije toliko trudila da savremeni život postavi na temelje svoga duha, koliko je smatrala da na život svoga vremena, — u kome su se već jasno bile ispoljile sve tendencije liberalnoga kapitalizma, — treba da nakalemi srednjevekovnu patrijarhalnu vežanost. Ne organsko izgrađivanje sadašnjosti, već povratak prošlosti, — to je u mnogome osnovna tendencija romantizma. Othmar Spann takođe gleda u srednjevekovnim društvenim oblicima mnogo savršenija životna rešenja nego što ih daju oblici sadašnjice. Izlažući bitne oznake srednjevekovnoga uređenja i njegovoga duha, on završava elegičnim uzdahom: ,,Nažalost se više ne možemo vratiti u srednji vek.''¹)

Nacionalni socijalizam je odlučno protivan uvođenju oblika prošlosti u život sadašnjosti. Formalno vraćanje prošlosti je za njega gola reakcija. On je protivan preuzimanju oblika društvenoga života ranijih istorijskih perioda, no on smatra da je neobično važno proučavati duh kojim je bila nadahnuta prošlost. Ne forma, ne oblici socijalnoga zbivanja, već duh iz koga su ti oblici nikli, taj duh skupnosti, duh osećanja celine, smatra nacionalni socijalizam važnim. Proučavajući prošlost nemačkoga naroda, germanske rase, od njenih prazačetaka, on izvlači iz ovoga proučavanja duhovnu sadržinu. Ne životne oblike prošlosti, već rasni duh iz koga su oni nikli, nacionalni socijalizam smatra bitnim. Taj rasni duh on vidi manifestovan u oblicima zajedničkog života Nemaca, pre nego što su na njih počele dejstvovati rane sile. Iz svoga rasističnoga shvatanja nacionalni socijalizam proučava prošlost, da bi iz njenoga duha izgradio svoju budućnost. Rasni duh je, po njemu, u novome vremenu, a naročito u doba materijalizma, bio potisnut od raznih internacionalnih nenemačkih uticaja. Uklanjajući te uticaje, uklanjajući njihovu vlast nad materijalnim i duhovnim životom Nemaca, nacionalni socijalizam želi da vrati život nemačkoga naroda na puteve koji proizlaže iz toga njegovoga rasnoga duha. On ne želi da vrati život današnjice, savremene uslove života, mehanički na stare forme, u stare koloseke, već želi da u život i životna zbivanja današnjice udahne stari germanski rasni duh, koji vidi manifestovan u oblicima prošlosti. ,,U oblicima našega vremena hoćemo da dejstvujemo. Mi nacionalni socijalisti afirmiramo svim srcem svoju epohu, jer se osećamo elementima preporođaja," kaže Rosenberg.

Nacionalni socijalizam i Friedrich List.

Mnogo elemenata, koji sačinjavaju temelje nauke nacionalnoga socijalizma, nalazimo i kod Friedricha Lista, tog ,,najtragičnijega teoretičara svoga vremena". List je takođe protivnik klasične liberalne ekonomije i njene doktrine. Nasuprot teoriji vrednosti Smitha i Ricarda, on stavlja svoju teoriju produktivnih snaga. Prema klasičnome shvatanju o gotovo isključivome značaju prometne vrednosti i telesnoga rada, on ističe svoje gledište da iza vrednosti stoje proizvodne snage na kojima se vrednosti osnivaju. Adam Smith, otac liberalnog i materijalističnog shvatanja narodnoga bogatstva, postavlja tezu da je godišnji rad jednoga naroda fond, iz koga se isti snabdeva svima potrebama i svima udobnostima koje godišnje utroši, i time van rada i stvaranja bogatstva ne vidi nikakav izvor za prosperitet naroda. List, međutim, izrično veli: ,,Prosperitet jedne nacije nije utoliko veći ukoliko ona više nagomilava bogatstva, već ukoliko je ona više razvila produktivnih snaga"¹). Pod tom teorijom, List podrazumeva naporedno razvijanje svih mogućnosti kojima jedan narod raspolaže, dakle naporedno razvijanje svih, a ne samo jedne ili druge privredne grane. Nije, po Listu, svejedno odakle potiče narodno bogatstvo, kao što to tvrdi Smith. Za njega je vanredno važno da ono potiče iz sopstvene proizvodnje snage naroda. U ovome leži i njegov zahtev za ,,harmoničnu saradnju poljoprivrede, industrije i trgovine u jedno; naciji", jer tek unapređenjem, uporednim i sistematskim, svih grana radinosti u jednome narodu, stvaraju se uslovi za postanak i stalnu reprodukciju narodnoga bogatstva.

Međusobnu zavisnost svih grana privredne radinosti i njihov odnos prema narodnoj celini, List je okarakterisao rečima; ,,Onaj će narod imati najveću produktivnu snagu, koji će produktivne sile u svima njihovim granama u granicama svoje teritorije izraditi do najvišega savršenstva, i čija je teritorija i proizvodnja dovoljno velika da njegovo industrijsko stanovništvo snabde najvećim delom potrebnih životnih namirnica i sirovinama"¹). Ovim se rečima List pokazuje odlučnim protivnikom ideje o svetskoj privredi i u svome stavu potpuno odgovara shvatanjima, koje je usvojio nacionalni socijalizam. Ovakvim svojim stavom List se sem toga deklariše i protivnikom traženja rentabiliteta u svakoj radinosti, već posmatra privrednu delatnost jednoga naroda kao staranje za dug rok. Ne rentabilnost za jednu ličnost ili jednu generaciju, — produktivnost za ceo narod za čitav jedan dugi period, to je suština Listovog učenja. Nasuprot klasičnome učenju o privredi kao privatnoj oblasti delatnosti pojedinca, List vidi u privredi službu narodnoj celini. On postavlja zahtev za sistematskom privrednom političkom na dugi rok i za autoritativnim vođenjem privredne politike od strane države, a u cilju stvaranja opšteg narodnog blagostanja. U svome stavu je List u stvari odlučni pobornik planske privrede, organizovane privrede, i time je za sadašnjost od velikog interesa. Pogotovu je od interesa za nacionalni socijalizam, koji usvaja veliki deo njegovih postulata, stavljajući ih među svoje privredno-političke zahteve.

No i kod drugih ekonomskih doktrinara možemo naići na teže, sa kojima se susrećemo u aktuelnoj nacionalno-socijalističnoj doktrini. Od starijih pisaca treba tu naročito spomenuti Heinricha von Thunena, a od novijih Sombarta pa čak i Oppenheimera.

Zaključak

Iz ovog sumarnog pregleda idejnoga porekla nacionalnoga socijalizma vidi se da nacionalni socijalizam niukoliko nije isključiva tvorevina dnevne političke potrebe, kao što se često želi da pretstavi. On ima svojih dubokih korena i u filozofiji i u ekonomskoj doktrini prošlosti. Ne sme se preći preko njega kao preko izvesne prolazne, trenutne pojave, koja je izazvana posledicama unutrašnje političke borbe u Nemačkoj ili raznim međunarodnim uticajima. Shvatanja nacionalnoga socijalizma proističu iz gledanja na svet, iz duhovne koncepcije, koja ima svoje pobornike kroz celu istoriju čovečanstva, kroz ceo razvoj ljudske misli. U svojim ekonomskim shvatanjima, u svome stavu prema socijalnim problemima, on je produženje učenja ekonomskih doktrinara, od kojih smo naveli samo najbliže, prilagođeno savremenim prilikama. Njegova filozofija se osniva na umovanju klasike, počev od Platona, (koliko je nama poznato), pa ide preko učenja najvećih nemačkih filozofa u sadašnjost. U Hegelovim pogledima, kod Fichtea i drugih, možemo naći mnogo ideja koje nacionalni socijalizam unosi u svoju doktrinu, želeći da ih ostvari u današnjici. Prešlo bi daleko obim ovoga dela, ako bismo hteli iscrpno obraditi i tu temu. No već na osnovu ovih letimičnih pogleda na prošlost ideja, iz kojih se rodio nacionalni socijalizam, možemo utvrditi jedno: nacionalni socijalizam je savremeno produženje, jedan od savremenih oblika idealističkoga gledanja na svet. On je nastavak ideje o organskom univerzalističnom društvu, koja je stara kao ljudska misao. Mnogi su uslovi uticali na formiranje nacionalnoga socijalizma. Njegova fizijonomija determinisana je mnogim momentima koji sa ovim njegovim duhovnim poreklom nemaju neposredne veze. Ali suština njegova, bit njegova, leži u večitom stremljenju čoveka da na sudbonosna pitanja svoga života da odgovor, u kome će duhu dati prvenstvo pred materijom.

II.

DRŽAVA I PRIVREDA

1. Suština privredne delatnosti u nacionalno socijalističnom gledanju na svet

Materijalistično shvatanje

Materijalistički individualizam, izražen u liberalnoj klasičnoj ekonomiji, stvorio je određen pojam o privrednome zbivanju. Ne obraćajući, uglavnom, veliku pažnju na činjenice u čijem se okviru odigrava društveno zbivanje, kao što je narodna celina, država, kao što su razne društvene veze, klasična ekonomija postavila je u centar privrednoga procesa pojedinca sa svojim egoizmom. Iz međusobnoga sukoba egoizama ima da se izrodi harmonična celina, sklad privrednoga života. Naporedno sa tim ona postavlja pojam privrede radi privrede, koji je našao svoju formulaciju u liberalističkom načelu laissez faire, laissez aller, le monde va de lui mome. Taj svet, koji ide sam od sebe je, ustvari, privreda. Privreda je postala samoj sebi cilj, mada to zvanična doktrina izrečno ne kaže. Ona se izdvojila od ostalih životnih pojava, a pogotovu od duhovnih, isto tako kao što je umetnost po individualističkome shvatanju takođe pojava samostalna i nezavisna, koja živi samo za sebe (l' art pour l' art). Privreda se izolira od spleta duhovnih pa i materijalnih činjenica, koje utiču na društveni život. Ona postaje samostalnim bićem, podvrgnutim samo svojim urođenim zakonima. Njene se pojave ocenjuju samo iz nje same, Društveni život se njenim zakonima mora povinovati i povinjuje se. Klasična ekonomija sagradila je ceo sistem, svestran i temeljit, u kome se van privredni činioci, — dakle u prvome redu duhovni činioci, — smatraju samo smetnjama pravilnome razvoju privrednoga života.

Iz ovoga konkretnoga učenja razvio se čitav niz doktrina, koje progresivno privrednome životu daju sve veći uticaj i sve veće funkcije u odnosu na celokupno društveno zbivanje. Dolazi se tako do gledišta da je privreda sa svojim zahtevima primarna u društvu i državi. Dolazi se do činjenice da se državna politika potpuno podvrgava privredi, da država postaje organom privrede.

Filozofija marksizma, istorijski materijalizam, je kulminacija toga gledanja na privredu i njenu ulogu u društvu. Po Engelsu treba uzroke svih društvenih promena i perturbacija tražiti ne u ljudskome umu i u saznanjima do kojih je on odšao, već u promenama načina proizvodnje i razmene; ne u filozofiji već u ekonomiji dotične epohe. Ne determiniše um način proizvodnje i razmene, ne determiniše filozofija ekonomiju, —već obrnuto. Privreda postaje pretpostavkom celokupnog duhovnog", religioznog, kulturnog i političkog života narodo. Privreda se pojavljuje kao samostalna mašina, koja se kreće po mehaničkim, kauzalnim zakonima, a iz koje proizlazi celokupno društveno zbivanje.

U svojoj konzenkvenciji materijalistični individualizam vezao je ceo ljudski život u svima njegovim formama za ekonomiju. Rathenau, veliki nemački marksistički državnik, dao je tom gledištu izraza svojom poznatom krilaticom: privreda je naša sudbina". Svi društveni problemi nalaze svoje rešenje u privredi. Od privrednoga sistema, od načina proizvodnje, zavisi sudbina svih manifestacija života, kako materijalnih tako i duhovnih.

Gledište nacionalnoga socijalizma

Iz svog idealističnog, osnovnog stava nacionalni socijalizam, gleda na odnos privrede prema društvu, na položaj privrede u životu čovečanstva, sasvim drugim očima. Adolf Hitler dao je izraza osnovnome uverenju nacionalnoga socijalizma svojom rečenicom: ,,Raspad ili preporođaj jednog naroda ne zavisi od dobrih ili loših privrednih programa, već od slabosti ili snage gledanja na svet, koje ovaj narod nosi u sebi"¹). Ovde se privredi određuje sasvim drugo mesto, nego što joj ga je dala klasična ekonomska nauka, a pogotovu se to gledište temeljito razlikuje od shvatanja marksizma i njegovog istorijskog materijalizma. Privreda se, dakle, prikazuje kao nešto što je podređeno opštem gledanju na svet, podređeno društvenom životu. U ovome srećemo Spannovo učenje o privredi, koja je sretstvo za postizavanje viših ciljeva. Privreda se stavlja tim gledištem u službu višim, idejnim ciljevima. Ona ne pretstavlja više organizam, koji u sebi samom nalazi svoju afirmaciju. Ona nije izolovana od ostalog zbivanja, a najmanje je ona regulator i uzročnik svih društvenih pojava.

Privreda je, dakle, za nacionalni socijalizam delatnost, upravljena na postizavanje viših ciljeva; ona je sistem sretstava usmerenih ka cilju, sistem organskih zavisnosti. Ovaj sistem nalazi svoga smisla i svoju afirmaciju u ,,narodnoj celini, povezanoj krvlju i životom"²). Iz ove definicije proizlazi da je privreda samo sretstvo a ne cilj, a istovremeno i to da ciljevi privrede leže van nje. Ovi ciljevi nisu determinisani sami privrednim životom, niti pravilima kojima je on podvrgnut. Oni se imaju tražiti u svrsi narodnoga života uopšte. Privreda postaje sastavnim delom celokupne ljudske delatnosti, ali delom koji je podređen drugim, višim ljudskim funkcijama.

Druga važna posledica ovoga shvatanja leži u unošenja etičkoga elementa u biće privrede. Privreda prestaje da bude, u nacionalnome socijalizmu, mehanički regulisanom mašinom koja je podvrgnuta samo svojim zakonima, — večnim zakonima privrednoga zbivanja, — kao što je shvata klasično učenje. Privreda nije materijalistički, mehanički proces u koju ulaze ljudi kao u datu činjenicu. Ona nije uslovljena samo racionalnim uzrocima i njihovim posledicama. Ona nije slobodna od duhovnoga, idejnoga.

Za nacionalni socijalizam privreda je vezana za duhovni život, za etiku, za ideje naroda o životu i svetu. Ona je izraz određenoga gledanja na svet. Privreda nije materijalna delatnost, koja stoji pored i van etičke sadržine narodnoga života, već je nerazrešivo sa njom spojena. Ona je nerazlučno vezana za celokupno shvatanje o društvenome zbivanju. I u odnosu na društveno zbivanje, na duhovni život nacije, ona dobija svoje opravdanje. Tendencije, koje u privrednome životu vladaju, cene se sa gledišta etike narodnoga života. Njeni zakoni podležu oceni, koja se zasniva na duhu, koji vlada u narodnoj celini, i imaju se tome duhu podvrgnuti.

Najzad, privreda u nacionalnome socijalizmu ima određen zadatak. Ona nije samostalni orgahizam, njena namena ne leži u zadovoljenju potreba pojedinih privrednih subjekata. „ Privreda je htenje i delatnost članova jedne narodne zajednice, koji su spojeni u jedno, u službi narodne celine, za podizanje i izgradnju države". (Schlitter). Postavljajući privredi zadatak, nacionalni socijalizam je skida odlučno sa postolja neprikosnovenosti i podvrgava je državnome interesu, interesu narodne zajednice. Privredi se oduzima pravo da traži od državne politike da se ona upravlja prema njenim zahtevima. Naprotiv, privreda je instrumenat opšte državne politike i kao takav se ima prilagoditi zahtevima koji iz te politike proističu.

Odnos između države, naroda i privrede je u stvari centralno pitanje nacionalno-socijalistične ekonomske i socijalne doktrine. Celokupni stav nacionalnoga socijalizma prema privredi i praktične privredno — političke mere koje je on doneo, nalaze u ovom njegovom osnovnom gledištu svoj koren i svoje objašnjenje.

2. Odnos između privrede i države

U svome govoru od 21 marta 1933 godine dao je Adolf Hitler izraza shvatanju nacionalnoga socijalizma o odnosu između naroda, države i privrede ovim rečima: ,,Narod ne živi za privredu i privreda ne postoji radi kapitala, već kapital služi privredi, a ova narodu." Dva dana kasnije, u drugom govoru, on je naglasio način, na koji se ovaj zahtev ima sprovesti u delo: ,,Mi hoćemo uspostaviti primat politike, koja je pozvata da životnu borbu naroda organizuje i vodi."

Na nesumnjiv način je ovde ocrtan princip, po kome se odnosi između naroda, kao celinskoga organizma, države, kao nosioca političke volje naroda, i privrede, kao sretstva za postizavanje blagostanja naroda, imaju urediti. Privreda se ima podvrgnuti državi, ali ne zato što je država vlast ili sila, već zato što je ona politički izraz narodne celine. Prema tome, podvrgavanje privrede državi i njenoj politici ima značaj podvrgavanja privrede narodu i njegovim potrebama. U toj formuli leži osnovica za objašnjenje stava nacionalnoga socijalizma i nacionalno-socijalistične države prema privredi.

Učenje o dvema sferama

Nacionalni socijalizam vidi u državi univerzalnu životnu energiju, vidi organizaciju, koja stvaralački genije narodne celine ima da uvede u skupno korito i da omogući da se imanentne osnovne težnje narodne celine mogu manifestovati. Država tako postaje tumačem naroda, organom naroda, ali i vođom naroda. Njoj se podvrgavaju sve oblasti narodnoga života; sve životne manifestacije naroda ulaze u državnu sferu, odnosno ne izdvajaju se iz celinskoga zbivanja narodnoga života, koje ima da kontroliše i vodi država kao politička vlast.

Liberalistične doktrine postavljaju tezu o dvema jasno odvojenim pravnim sferama, u kojima se odigrava društveni život. Prva je ,,javna" sfera, u kojoj su pojedinačne zemije potčinjene državi. Ova je javna sfera nastala prenošenjem jednoga dela prava, koje po prirodi treba da pripada čoveku, na društvenu organizaciju. U toj javnoj sferi odigrava se javni život, u njoj se odigrava političko zbivanje. (1) S jedne strane, — polazeći sa gledišta ličnosti dana državne zajednice i njegove uloge, — pretvara se ovaj u njoj od privatnoga lica u građanina, koji vrši izvesni deo javne vlasti kao svoje pravo i istovremeno i svoju dužnost.

U toj javnoj sferi građanin vrši one svoje funkcije, koje su skopčane sa njegovom ulogom u državi. Kroz istorijski su se razvoj državno-pravnih doktrina ova uloga i njen obim raznoliko shvatali, ali uvek su oni bili izdvojeni od građaninovog privatnog života, kad god je društveni život stajao u znaku individualizma odnosno liberalizma. (2) S druge strane je to sfera onih pravila društvenoga života u državnoj zajednici, koje država smatra naročito važnim, i radi toga hoće da rezerviše pravo da odnose, koji spadaju u tu sferu, sama autoritativno reguliše, To su samo najvažnija, osnovna pravila koja regulišu ono što se zove osnovama pravnoga poretka.

Druga sfera je ,,privatna". U njoj pojedinac nema naročitih obaveza prema državi kao organizaciji narodne celine. U njoj je slobodan da sobom i svojim prohtevima raspolaže kako on hoće. Dajući pojedincu njegovu privatnu sferu, liberalizam mu je izrečno priznao, da u svima stvarima, koje se odnose na nju ili koje ulaze u nju, može postupati po svojoj volji, koja ničim nije ograničena. Država se stara samo da pojedini postupak pojedinca — njenoga građanina — ne zađe u javnu sferu. Karakteristična za ovo shvatanje je odredba o granicama javne sfere, koja je ušla gotovo u sve građanske zakonike kulturnih zemalja. Ova je odredba formulisana u članu 13 Građanskoga zakonika za Kraljevinu Srbiju od 1844 g. ovim rečima: ,,Volja i naredba čovečija zastupa zakon, a zakon naknaduje volju i naredbu čovečiju. No u onome što se tiče javnoga poretka i blagonaravija, ništa se ne može izmeniti voljom ili ugovorom."

Drugim rečima, u svemu što se ne odnosi na javni poredak ili blagonaravije, dakle na osnovna pravila državnoga života i morala, pojedinac je slobodan da radi kako hoće, jer ,,volja i naredba" njegova ,,zamenjuje zakon".

Na taj način pocepana je, prvo, ličnost člana narodne zajednice u dva dela. Na jednoj strani stoji građanin, vezan sa državom izvesnim zakonski normiranim odnosima, izvesnim pravilima i dužnostima. Na drugoj strani stoji privatni čovek, koji sa državom ima samo utoliko posla, ukoliko ima prava zahtevati od nje da ona zaštiti njegovu punu slobodu delatnosti u privatnoj sferi, kako bi u njoj mogao u punome opsegu ostvariti svoje individualne težnje i prohteve. Drugo, povučena je na taj način i jasna granica između one oblasti društvenih odnosa, u kojoj se država pojavljuju kao autoritativni činilac, i one, u kojoj država garantuje izvesna osnovna pravna dobra, ostavljajući pojedincima na volju da urede svoje međusobne odnose kako oni hoće.

Otuda se u klasičnome pravu, koje vodi svoje poreklo iz kasnijega rimskoga prava, nadahnutoga individualističkim principima, pojavljuju dve jasno odvojene pravne oblasti. Rimsko pravo odvaja javno i privatno pravo po svojoj sadržini. Lus publicum est, quod ad statu rei romanae spectat, privatum, quod ad singulorum utilitatem. Dok se prvo, javno, stara dakle za odnose u rimskoj državi, dotle je drugo stvoreno radi korisnosti pojedinaca. Jasnije se ne može izvršiti razgraničenje između dvaju sfera, niti se može dati bolja definicija jedne i druge.

U ovome shvatanju leži ocena javnoga prava kao ograničavanja slobode, izražene privatnim pravom. Dok se privatno pravo stara za korist pojedinaca, dotle se javno pravo stara samo o državi, bez obzira na članove, koje sačinjavaju državu. Ovo javno pravo ne smatra državu političkom organizacijom narodne celine, već telom za sebe, koje stoji iznad i izvan građana. Antitezom između javne i privatne sfere liberalizam stvara shemu društvenoga života, u kojoj je javna sfera, državni život, nužno zlo. Radi se samo o tome, da se ta javna sfera po mogućnosti ograniči na najneophodnije, najnužnije. Radi se o tome, da se što viš ograniče funkcije države. Potrebno je, da se sve što se ne mora nužno ostaviti državi od nje oduzme i uvrsti u privatnu sferu. Ustavi svih savremenih liberalnih država posle Francuske revolucije i sadržavaju odredbe, kojima u interesu pojedinca ograničavaju moć države.

S druge strane privatna sfera, ostavljena pojedincu, je načelno bezgranična. Država se, doduše, u novije doba, pogotovo usled socijalnih i ekonomskih teškoća, upliće i u ovu sferu. No pri svem tom, to su samo državna ,,umešavanja", koja su diktirana aktuelnom neophodnom potrebom, ali koja ne oduzimaju u načelu privatnoj sferi njen karakter. U savremenim demokratskim državama, — kao što se možemo iz dnevne politike uveriti, — ovakve neophodne mere moraju se uvek uz mnoga izvinjavanja izvršne vlasti pred tangiranom ličnošću pojedinca sprovesti kao privremeni koraci. Pri tome se naglašava uvek načelna neprikosnovenost privatne sfere i privremenost tih mera. Kada uslovi, zbog kojih je došlo do donošenja tih mera (na primer uštede u Francuskoj za vreme Lavalove vlade, jula 1935. g.), nestaju, ili makar prođe najopasniji momenat, ove se opet povlače. Pored toga, one se uvek, — jako neophodne zbog izvesnih ekonomskih ili socijalnih opasnosti, — smatraju u principu nedopuštenim i neželjenim uplitanjem države u oblast, koja je rezervisana raspolaganju pojedinaca. Stoga su i zakonom ili čak ustavom vezane za naročito tačno određene uslove i modalitete. U svakome slučaju, svako se mešanje države u privatnu sferu, kakva su sada sve češća, deklariše u načelu izuzetnom i provizornom intervencijom opravdanom jedino time, što se njome zaštićuje privatna sfera od još većih šteta, i što neka konkretna opasnost zahteva naročilte žrtve.

Celokupna privredna delatnost spada u liberalizmu načelno u oblast, koja je ostavljena privatnoj dispoziciji. No baš preko privrede počeo je sve više da jača uticaj onih interesa, kojima je za domen određena privatna sfera, na one odnose i odluke, koje su u načelu rezervisane za javnu sferu. Država je došla u položaj, da njena osveštana javna sfera, — dakle onaj deo društvenog života, koji je načelno izuzet od privatnih, pojedinačnih interesa, — bude često dirigovana iz privatne sfere. Ističući potrebe privrede i njenoga života, privatni interesi pojedinaca počeli su sve više biti presudnim za formiranje državne politike.

Mora se naglasiti, da čisto izdvajanje privatne od javne sfere u privrednom i socijalnom životu, t.j. apsolutno nemešanje države i privredne i socijalne odnose, pripada prošlosti. No ipak. — a to je ono što je karakteristično za liberalnu državu, — uticaj, koji država vrši na ove odnose, nije nepristrasan i objektivan. Parlamentarna demokratija omogućava izvesnim privrednim grupama da zadobiju merodavan uticaj na državne poslove i na državnu politiku. Tako će i državni uticaj biti u duhu one privredne grupe, koja može najviše da utiče na državnu upravu. U praksi dolazi, najzad, do toga, da se državna privredna politika gotovo uvek, a često i celokupna državna politika, upravljaju prema željama privrede, odnosno najjače privredne grupe. O samostalnosti i autoritativnom odnosu države prema privredi nema više govora. To je krajnja posledica liberalističnog shvatanje privrede, društva i države.

Državni socijalizam pretstavlja drugu krajnost shvatanja o odnosima između privrede i države. Eliminišući potpuno pojam naroda, — kao što o njemu, uostalom, ni liberalizam ne vodi računa, — državni socijalizam vidi u privrednome životu samo dva činioca: državu i pojedinca. Država ima preduzeti na sebe dužnost i pravo da bude isključivi nosilac privredne delatnosti. Pojedinac je u privredi samo državni nameštenik. Država preuzima sve funkcije preduzimača i kapitaliste. Prema njoj je svaki pojedinac u odnosu radnika prema poslodavcu. Time se, dakle, javna sfera proširuje u privredi na štetu privatne. Privredna delatnost izuzima se potpuno iz privatnog sektora društvenoga života i predaje se javnom. Tako dolazi do toga, da država neposredno privređuje u ime svih svojih građana. Privredna delatnost postaje zvaničnom javnom funkcijom, postaje državnom službom. Državni socijalizam, ustvari, ne smatra da se neposrednim uticajem državne vlasti na privredni život može uticati i na one tendencije privrednoga života, koje klasična ekonomska doktrina smatra gotovo elementarnim, prirodnim zakonima privrede. On želi, iskorisćavajući te zakone, da državni autoritet iskoristi u smislu regulisanja raspodele socijalnoga produkta. On izvlači krajnju konsekvenciju iz učenja liberalizma, no istovremeno ipak smatra, da može iz privrede potpuno eliminisati baš onaj činilac koji je polazna baza za sve zakone liberalne privredne doktrine, — lični interes i želju za ličnom dobiti. U ovome leži jedna interesantna kontradikcija doktrine, na koju ćemo se još vratiti.

Državni socijalizam ne odbacuje teoriju dvaju sfera, jer ostavlja u načelu nedirnutu privatnu sferu pojedinaca, već samo privredu učvršćuje u javnu sferu. Prema tome se on ne može smatrati načelnom antitezom liberalizma, već samo njegovom konsekvencijom i njegovom korekcijom.

Jednosferna shema nacionalnoga socijalizma

Nacionalni socijalizam odbija kako jedno tako i drugo shvatanje. On, pre svega, načelno odbacuje teoriju dvaju sfera. Za njega ne postoji oblast, u kojoj bi društveni život imao biti ostavljen isključivo raspolaganju pojedinaca, niti oblast, koja bi trebala da bude ostavljena isključivo državi. On na državu gleda totalno. Sve su manifestacije narodnoga života politički važne i drživa se, kao nosilac narodne suverenosti, stara da ih sve unapređuje, odnosno preuzima za njih brigu, ukoliko je to za narodnu celokupnost važno. Time on ne prelazi na teren državnoga socijalizma, jer odbija ideju o podržavljenju privrede. Ali on državi daje funkciju sveobuhvatnoga regulatora celokupnoga narodnoga života, pa prema tome i privredu podvrgava tome državnome regulativu. Država ne privređuje sama već treba da bude, prema Federu, ,,norma, u višem smislu voda i upravljač celokupne privrede".

Nacionalni socijalizam odbija ideju o automatskome razvoju privrednoga života, odbija shvatanje o privredi kao samostalnome procesu, koji podleže svojim sopstvenim prirodnim zakonima. To shvatanje automatizma privrednoga života pretstavlja jedno od najvažnijih postulata liberalističnoga učenja, a ono je i temelj na kome su izgrađeni zaključci marksizma. Nacionalni socijalizam stoji na gledištu, da je ,,privreda kulturna ustanova, izgrađena iz slobodne odluke čovečanstva" ('Werner Sombart). Pa kako je država nosilac volje iz koje proizlazi ta odluka, i to kao nosilac političkog htenja naroda, nacije, to privreda ima biti podvrgnuta volji države, odnosno ima se izgrađivati na osnovu državne potrebe, t.j. potrebe narodnog organizma, koji je u državi izražen. Uvršćena tako u red ostalih manifestacija narodnoga života, privreda dolazi u isti odnos prema državi kao i one.

Primat politike

Nacionalni socijalizam smatra da narodnu sudbinu ne određuje privreda vec politika, koju vodi država, kao nosilac snage i organizacije naroda. Teoretičari njegovi dokazuju tačnost svojih tvrdnji, sem teoretskim razlozima, i navođenjem, da je svetska privredna kriza, a naročito privredna kriza u Nemačkoj, rezultat političkih, neprivrednih, događaja. Naročito podvlače u vezi sa tim pitanje reparacija i oduzimanje pojedinih teritorija Nemačkoj, kao posledica Versajskoga ugovora. Oni zaključuju da je primat politike nad privredom neophodan, da se bez vođenja privrede iz političkih obzira, — pri čemu se pod politikom podrazumeva staranje za jačanje narodnoga organizma, — ne može ni izaći iz privredne krize, niti se privreda može svesti na to, što u državi treba da bude: delatnost, upravljena na politički cilj snage, slobode, kulturnoga razvoja, blagostanja i porasta nacije.

Shvatanje privrede kao delatnosti, koja je upravljena na postignuće neprivrednoga cilja, koji leži van sfere privrede i van privatne sfere kako je liberalizam shvata, pretstavlja jedan od najvažnijih teoretskih stavova nacionalnoga socijalizma. Privreda postaje javnom, ali ne u smislu državnoga socijalizma, već utoliko što postaje odgovornom državi i potčinjenom državnome rezonu. S druge strane je privreda utoliko slobodna, što je ona domen privatne delatnosti, ali se nalazi u zavisnosti od državne politike, ,,iz čega proizlazi u pogledu odnosa između države i privrede pre svega pravo kontrole države nad privredom, a zatim pravo intervencije države policijskim, finansijsko-političkim i upravnim merama, ako ukupni interes države to zahteva," kaže Feder, i time daje praktičnu formulaciju, koja proističe iz prednjeg teorijskog razmatranja.

Primat politike ne izražava se dakle u tome, što privreda mora bezuslovno biti stavljena u naročite formalne organizacione oblike, što mora biti stavljena u svima svojim manifestacijama u neposrednu zavisnost od države, od državnih organa. Podređivanje privrede državnoj opštoj politici ne izražava se u neposrednom uplitanju države u sve pojedinačne odnose proizvodnje, distribucije i potrošnje. Privreda kao takva, kao jedna od delatnosti, od manifestacija društvenoga života, podređena je duhu i opštem idejnom pravcu, koji je osnova opštoj državnoj politici. Nacionalni socijalizam ne smatra, da su u privredi od primarne važnosti forme, iz kojih bi se stvorila potrebna saglasnost između privređivanja i političkih ciljeva i smerova države. Privreda se može razvljati čak u raznolikim formama, jer forma nije bitno. Bitan je duh i bitna je ideja, kojom će privređivanje biti rukovođeno. Iz toga duha, te osnovne ideje, razviće se sami od sebe organski oblici, koji najviše odgovaraju tome duhu, toj ideji.

U tome se nalazi još jedna od osnovnih suprotnosti između marksističnoga socijalizma, odnosno komunizma, i nacionalnoga socijalizma. Prvi izvodi iz oblika privređivanja, iz ekonomskoga života, sve duhovne odlike ovoga života. Duhovno u društvenome životu javlja se za marksizam samo kao ideologija, kao odraz ekonomske stvarnosti, t.j. oblika i načina privredne delatnosti. Nacionalni socijalizam, nasuprot tome, smatra da se forme same od sebe razvijaju iz primene duha. On smatra da će privreda, ako u nju prodre svestrano duh nacionalnoga socijalizma, sama stvoriti postepeno one oblike, koje tome duhu najviše odgovaraju. Država se, dakle, ne pojavljuje u odnosu prema privredi kao čuvar izvesne određene forme privređivanja, izvesnih određenih oblika u privrednim odnosima. Ona se pojavljuje prvenstveno kao čuvar duha nacionalnoga socijalizma, koji od privrede traži da se ona podvrgne potrebama naroda, izraženog u državi. Ovo shvatanje je precizirao Bernhard Kohler, pretsednik komisije za privrednu politiku nacional-socijalistične stranke, rečima: ,,U državi, koja je jaka i koja zaista pretstavlja izraz etičke snage naroda, nije potrebno dati privredi veštački vezan oblik. U takvoj državi privreda može biti slobodna... Naročite veze nisu potrebne jer je ona vezana nadmoćnošću političkoga života."

Lični i opšti interes u privredi

Nasuprot državnome socijalizmu, koji pojam preduzimača potpuno izbacuje iz svoje privredne sheme, nacionalni socijalizam smatra da je razvoj privrede, koji je u interesu blagostanja naroda, obezbeđen jedino ako se preduzimaču ostavljaju u njegovom delokrugu odrešene ruke. Država stvara svojom politikom okvir. Pojedinac je u tome okviru u svojoj delatnosti doduše slobodan, no istovremeno pod permanentnom kontrolom države. Po misljenju nacionalnoga socijalizma je težnja svakoga pojedinca da za sebe stvori izvesnu dobit stimulus bez koga se privreda ne može voditi. Eliminisanjem toga stimulusa, kao što to predviđa državni socijalizam, umrtvljava se privredna delatnost uopšte, i od nje se stvara prinudni rad.

Stoga je za nacionalni socijalizam lična inicijativa, lična preduzimljivost privrednika, jedan od najvažnijih činilaca u privredi. Želja preduzimačeva da svojim radom stekne plodove i za sebe, želja svakoga privrednoga subjekta da proizvodom svoje delatnosti stvori sebi izvesnu svojinu, je osnov privređivanja. U tome se smislu gleda i na odnos između privrede i državnih normi. Privreda je stvar kalkulacije između koristi i troškova. Tu kalkulaciju država ne može izvesti. To je domen privrednika. Ali u svojim kalkulacijama, privreda mora uzeti u obzir uvek i činilac opšte korisnosti, opštega dobra, koji treba da stoji iznad koristi što je pojedinac ima od svoga privređivanja. A zato se stara država. Ona dakle ostavlja vršenje same privredne kalkulacije privredniku, no kontroliše tu kalkulaciju s obzirom na svoju dužnost da se stara za obezbeđenje interesa narodne celine prema interesu pojedinih privrednika.

Jedan od naj važnijih programskih stavova nacionalnoga socijalizma glasi: ,,Prva dužnost svakoga građanina mora biti da radi duhovno i fizički. Delatnost pojedinca ne sme ići na uštrb interesa celine, već se mora vršiti u okviru celokupnosti i u korist sviju" (tačka 10 programa NSDAP)¹). Ovo shvatanje nalazi i u tačci 25 programa izraza, parolom; ,,Opšta korisnost je pred pojedinačnom".

Liberalizam vidi u neograničenoj slobodi pojedinca u privredi najbolju garanciju, da će celokupna privredna delatnost u društvu odgovarati principu opšte korisnosti. Svaki pojedini privrednik mora da se stara, — ako hoće da postigne korisnost za sebe, — da svoju privrednu delatnost usmeri tako, kako će celina, društvo od nje videti koristi. To je slobodna igra snaga, iz koje treba, prema liberalističnoj doktrini, da proizađe harmoničan odnos u privrednoj delatnosti društva.

Državni socijalizam, a u pojačanoj meri komunizam, smatraju da elemenat lične korisnosti, odnosno težnje svakoga pojedinca da svojim učešćem u privrednom procesu za sebe lično izvuče neposredno koristi, dovodi do nepravde u socijalnim odnosima. Stoga oni uopšte izbacuju taj elemenat i traže, da se celokupna privredna delatnost usmeri isključivo u pravcu postizavanja opšte korisnosti. Time dolaze do zaključka, da privredu treba potpuno oduzeti od pojedinca, od privrednika, i predati u isključivu nadležnost državi kao staraocu opštega interesa. Otuda i osnovni postulat komunizma o ukidanju lične svojine.

Nacionalni socijalizam stoji na gledištu, da se komponenta lične korisnosti, odnosno želje pojedinca da svojom delatnošću postigne neposredne koristi za sebe, ne može bez štete po privredu i po narodnu celinu izbaciti iz privređivanja. Time, što svaki privrednik ulaže u privredu i svoj rizik, dakle svoju neposrednu odgovornost za svoj rad, time što će prema svome radu dobiti i odgovarajući udeo u socijalnome produktu, stvara se garancija da će privreda biti vođena racionalno. Interes preduzimača je da se rukovodi u svojoj delatnosti ekonomskim principom. Od toga i nacionalna privreda kao celina ima koristi. No s druge strane, kao što smo spomenuli, delatnost preduzimača podvrgnuta je opštem duhu nacionalnoga socijalizma i stalnoj kontroli države.

Privredni život treba da bude rezultanta težnje privrednikove za postizavanje lične dobiti i duha zajednice, koji se izražava u permanentnoj kontroli da ta težnja ne pređe granice, koje povlači zahtev da privredna delatnost pojedinca bude korisna za celu zajednicu. U ime te kontrole mogu se propisati izvesni naročiti postupci ili pravila, po kojima se ima odigrati privredni život. No ti propisi nisu planska privreda u smislu, kako je podrazumeva staljinizam sa svojom pjatiljetkom. Njime se privreda organizuje, ukoliko je to potrebno da bi se postigao cilj podvrgavanja ličnoga opštem interesu. Stoga ta pravila nisu niti unapred utvrđena, niti nepromenljiva. Nacionalni socijalizam ističe da unapred skrojene planove za privredu ne smatra sretnim rešenjem, već podvlači da pravila za regulisanje privrednoga života moraju biti promenljiva, kako bi u svakome momentu mogla da budu adaptirana potrebama opšte državne politike. Oblik, u kome se privredni život ima organizovati, takođe nije stvar unapred fiksirane sheme, već stvar organskoga razvoja i uživljavanja privrede u potrebe politike.

Dok liberalizam dakle smatra, da iz lične automatski proističe i opšta korisnost, a državni socijalizam uči da opšta korisnost dolazi na mesto lične, dotle nacionalni socijalizam, priznavajući potrebu i važnost lične korisnosti za postizavanje opšte, traži apsolutno podvrgavanje njeno pod primat opšte korisnosti. Lična korisnost je potrebna i opravdana. No korisnost za celinu je važnija od nje. Svaki sukob između jedne i druge ima se rešiti na štetu lične korisnosti. To je dužnost države, a zato je potrebno da ona ima apsolutni autoritet.

Paradoksalno je, ali tačno, da nacionalni socijalizam, koji se toliko obara na materijalizam marksizma i naglašava svoju duhovnost i svoj idealizam, u pitanju ličnoga interesa kao stimulusa privredne delatnosti pokazuje materijalistički karakter. Marksizam, međutim, klasična doktrina ekonomskoga materijalizma, pokazuje u tome pitanju izrazito idealističke crte. Nacionalni socijalizam, naime, naglašava da svojim sistemom nagrađivanja prema naporima i njihovome dejstvu, hoće da navede ljude na rad. On naglašava, da nejednakim nagrađivanjem želi da da potstreka sposobnijima da svoje sile što više iskoriste. On naglašava da apelira na ljudski egoizam, na ljudsku želju za materijalnim bogatstvom, na ljudsku težnju ka ličnom korišćenju. Jedan čisto materijalni instinkt trebao bi da bude instrumenat, kojim bi se nacionalni socijalizam služio radi postizavanja svoga idealnoga cilja.

Nasuprot tome, marksizam pretpostavlja da će ljudsko društvo najbolje funkcionisati onda, kada će instinkt za ličnim korišćenjem biti potpuno eleminisan iz društvenoga zbivanja. Marksizam ovde pretpostavlja da ljudski um može dostići takvo etičko savršenstvo, da će svako uložiti sve svoje napore, i ako od toga neće imati nikakvih naročitih ličnih koristi. Marksizam ovde prelazi iz svoga materijalizma u ružičasti idealizam, smatrajući da se stimulus, koji za savremenoga čoveka pretstavlja izgled da će naročitim trudom postići za sebe i naročite koristi, može izbaciti iz ljudske delatnosti. Svakako je veoma visoki stepen idealizma, smatrati da će radi ideje o opštoj korisnosti, o sveljudskoj društvenoj zajednici, pojedinac bez lične koristi ulagati sav svoj napor. U ovoj idealističnoj kruni marksistične materijalističke idejne zgrade leži jedna interesantna nedoslednost, koja je u toliko zanimljivija, što se marksizmu mora priznati da je i u svojim zabludama uvek strogo dosledan.

Ovim priznavanjem važnosti elementa lične želje za dobiti svakoga pojedinca za privredu naroda, nacionalni socijalzam se pokazuje kao blizak stvarnome životu. On na ovaj način želi da upregne pojedinačne egoizme u korist skupnosti. Potstrekavajući pojedinca, draženjem njegove želje za sticanjem svojine, nacionalni socijalizam pokazuje da je njegov sistem, njegovo shvatanje društva, mnogo bliže stvarnosti, nego što bi to izgledalo zbog stalnoga isticanja duhovnosti, kojim se odlikuju njegovi doktrinari. Nacionalni socijalizam hoće, doduše, privredu da podvrgne apsolutnom voćstvu politike i državnome rezonu. On bezuslovno podređuje sve društvene manifestacije državi. On delatnost svakoga pojedinca svojom formulom ,,opšta korisnost je pred pojedinačnom" podvrgava kriterijuma opštega interesa. All on, istovremeno, svojim gledištem o potrebi postojanja ličnoga interesa u privredi, pokazuje da ne veruje da će ljudi u dogledno vreme moći vaspitanjem da se pretvore u apsolulne altruiste, kojima će pred očima biti samo opšta korist naroda. Stoga on iskorišćava egoizam za svoje svrhe, stavljajući ga istovremeno pod kontrolu države.

Lični egoizam svakoga, potstreknut mogućnošću da postigne za svoju delatnost dobit, nacionalni socijalizam podvrgava ograničenju: ,,Prirodni interes za dobiti ne sme se tako, raširiti, da se pri tome previdi opšte dobro, dobro države i zajednički interes, ili da se oni čak narušavaju". (Schmitt). Svojom konstrukcijom primata politike nad privredom, svojim shvatanjem o apsolutnom pravu nadzora države nad celokupnom privrednom delatnošću, o nepostojanju privatne sfere, — nacionalni socijalizam je stvorio mogućnost da lični egoizam, ličnu želju za dobiti zaista u rečenome smislu, i ograniči.

Lična svojina

Nacionalni socijalizam podvlači dakle važnost želje za sticanjem lične svojine. On pravo na ličnu svojinu izrečno proklamuje, kao jedno od svojih najvažnijih načela, nasuprot marksističnom socijalizmu. No u svome obrazloženju, zašto smatra ličnu svojinu važnim i suštastvenim pravom i zašto je zadržava pa i naročito naglašuje, nacionalno-socijalistična doktrina ne daje iste razloge, koje daje i liberalizam. Prema liberalizmu je, kao što smo videli, pravo lične svojine osnovno pravo, koje je proizišlo iz pradruštva, pre zajednice, a radi čijeg očuvanja je državna zajednica i stvorena. Za nacionalni socijalizam je pitanje lične svojine čisto praktično-političko pitanje. On je posmatra kao stimulus za rad, a socijološki kao osnov za porodicu i rasu. On gleda u njoj temelj zapadne kulture. Pa pošto želi da privrednu delatnost ne liši najvažnijeg stimulusa s jedne strane, a da iskoristi socijološko dejstvo svojine i posledice njene na društveni život i kulturu s druge strane, nacionalni socijalizam zadržava i privatnu svojinu. Za njega se dakle privatna svojina ne postavlja kao neko prirodno, večito pravo. Ona je politički najcelishodniji oblik podele imovine u društvenome životu.

No nasuprot individualističkome shvatanju svojine kao apsolntnoga prava utendi, fruendi i abutendi, u kome ličnost — vlasnik nije i ne sme biti ničim ograničen, — (koje je shvatanje iz rimskoga preuzelo i savremeno liberalističko pravo), — nacionalni socijalizam načelno stoji na gledištu da je svojina izvor kako prava tako i dužnosti. Nasuprot pravu korišćenja svojinom stoji dužnost da se u korisćenju svojinom ne pređu granice povučene opštim dobrom narodne zajednice. S druge strane, narodna zajednica, ako je to potrebno, može preko države intervenisati u sve odnose koje za pojedinca proističu iz svojine.

Država štiti svojinu celim svojim autoritetom. No nosilac svojine ne sme u njenoj upotrebi da se ogreši o princip primata opšte koristi pred pojedinačnom. Sem toga, u momentu kada i u pitanju svojine ugrožava lična korist opštu, ova ima pravo da ličnu korist potisne. Kako će se ovo shvatanje svojine konačno izraziti u praksi još se sa sigurnošću ne može predvideti. Sigurno je, da sudovi u Nemačkoj u mnogim slučajevima već ne primenjuju u potpunosti odredbe nemačkog građanskog zakonika, u kome je pojam svojine preuzet iz rimskoga prava, već tumače svojinu na način, koji proizlazi iz nacionalno socialitične doktrine. I čitav niz zakonodavnih mera, sa kojim ćemo se na svome mestu upoznati, pokazuje tendenciju da se lična svojina znatno ograniči po svome obimu u interesu narodne celine.

Veoma je interesantno shvatanje svojine, koje je izraženo u zakonu o naslednim seljačkim dobrima, a koje je preuozeto dobrim delom iz starog germanskog prava. O njemu ćemo progovoriti kasnije, kada budemo razmatrali taj zakon i njegovu idejnu pozadinu.

Suština i oblik države

Postavlja se, na kraju, pitanje koje smo napred u nekoliko mahova dodirnuli: šta je država i kako mora biti organizovana da bi mogla preuzeti ulogu, koja joj je namenjena shvatanjima nacionalnoga socijalizma. Za nacionalni socijalizam država nije proizvod društvenoga ugovora, niti slučajni rezultat sile, niti instrumenat vladajuće klase. Ona je nužna, neophodna organizacijona forma narodne celine. Narodna celina i njena neminovnost čine osnovu, sa koje polazi shvatanje o državi. Ova je celina amorfna. Ona je, doduše, živ organizam sa svojom sopstvenom duhovnom sadržinom. Ali taj organizam nema mogućnosti izražavanja, nema mogućnosti da manifestuje svoju volju. Otuda se on politički organizuje u državi i prenosi na državu dužnost da ona tu volju izrazi. Primarno je narodna celina. Držva je samo organizacioni oblik. Narodna celina je večita. Država je vremenski data forma, koja je pod izvesnim okolnostima najpogodnija da izrazi volju narodne celine.

Utoliko, što je ona izraz narodne celine, ona je važna i opravdana. Njena neophodnost proističe iz neophodnosti da se pravo celine prema pojedincima zaista može i ostvariti. Država je ta, koja ima da garantuje narodnoj celini da će njen interes biti zaštićen od egoizma pojedinaca. Otuda je neophodno da država ima pun autoritet prema svim svojim državljanima.

Iz ovoga shvatanja nikao je i princip voćstva, koji je nacionalni socijalizam sproveo u svima oblicima društvenog života. U vođenju državom ovaj se princip izražava na taj način, što narodna celina plebiscitom daje poverenje jednoj jedinoj ličnosti. Vlast te ličnosti je neograničena, jer je vlast narodne celine prema sebi samoj neograničena. Svakoj pojedinoj celini u organskome sklopu potrebna je glava, kako u porodici, preduzeću i ostalim organizacionim formama, tako i u državi. Vođa države je odgovorni upravljač, kome je ceo državni aparat samo pomoćno sretstvo radi pomaganja u radu za staranje oko narodne celine.

Nacionalni socijalizam, prema tome, daje svome autorilativnome režimu u stvari demokratska obeležja. Državna vlast nije od Boga data. Ona ne crpe svoju snagu ni iz fizičke nadmoćnosti jedne klase ili kategorije u društvu. Ona je, doduše, diktatura. Ali to je diktatura celoga naroda, diktatura narodne celine prema pojedincu. Tu diktaturu, tu apsolutnu vlast, vrši u ime celine vođa, koji se oslanja na neograničeno poverenje njeno, a kojoj je i apsolutno odgovoran. Smerovi, u kojima će on vršiti svoju vlast, zacrtani su interesom naroda, shvaćenog kao celinski organizam. Umesto imperijalističke polazne osnove rimskoga prava ,,salus rei publicae suprema lex esto", gde se dakle interes vlasti, države stavlja na prvo mesto, nacionalno socijalistično shvatanje postavlja tezu da je dobro narodne celine vrhovni zakon. Država je samo staralac, koji ima i da bdi nad tim pravilom.

Iz ovih dveju načela, — primata narodne celine nad svim ostalim činiocima i principa odgovornoga voćstva, — proizlaze sva učenja o nacionalno-socijalističkoj državi. No iz njih proističe i osnova, sa koje se može razumeti i rešavati pitanje odnosa između naroda, države i privrede.

3. Pitanje staleškoga uređenja

Programski zahtev nacionalnog socijalizma

Nacionalni socijalizam uneo je u svoj program i staleško uređenje države. Država, koja ima karakter organizacije naroda, a ne vlasti van i pored naroda, gradi se pre svega na nacionalno-socijalističkoj stranci. Ova ima da bude posrednik između naroda i države. No sam sklop državni, prema doktrinarima nacionalnoga socijalizma, trebao bi da se oslanja na velike grupe, koje sačinjavaju materijalne i duhovne celine. Ovaj zahtev preuzet je iz univerzalističke doktrine, koja vidi višu celinu, — narod, — sastavljenu iz podređenih celina, — staleža.

Oko pojma staleške države i praktičnoga sprovođenja staleške organizacije postoji u nacionalno-socijalističnoj doktrini i praksi dosta nejasnoće. Dok je čitav niz pisaca stajao na gledištu da je neophodno potrebno izvesti doslovno staleško uređenje države, — kao što je fašizam dao Italiji korporativno uređenje — dotle drugi smatraju da se sa rešenjem toga pitanja ne sme žuriti. Sa autoritativnog mesta u stranci i državi naglašava se sada, da je pitanje staleškoga uređenja države drugostepene važnosti. Prethodno treba, — tako se tumači sa zvaničnih mesta, — rešiti sva pitanja, koja nameće potreba opstanka države i privrede u njoj. U ta pitanja se naročito ubraja rešenje nezaposlenosti i oslobođenje ishrane od zavisnosti prema inostranstvu. Tek kada u privredi proces normalizacije i jačanja stigne u izvesnu zavrsnu fazu, onda će moći da se stvara najpogodnija forma izgradnje društvenoga života u državi. A tada bi imalo doći na red i pitanje staleškoga uređenja.

Kao skoro ni po jednom pitanju se oko staleškoga uređenja lome koplja. Nacionalni socijalizam, kao pokret koji je još dosta daleko od toga da nađe svoj konačni stav u svima životnim pitanjima, nije ni po pitanju staleškoga uređenja našao svoj definitivni odgovor. Otuda i ta zbrka u mišljenjima o staleškome uređenju. Došavši u izuzetnim, revolucionarnim prilikama na vlast, nacionalni socijalizam nije stvorio u detaljima jedinstveno gledište na sva pitanja koja će se naći prema njemu, kada dođe na državnu upravu. Sem toga je on od samih svojih početaka mnogo više politički nego socijalni pokret. Zato su moguća i mnoga potpuno divergentna tumačenja tačke 25 programa NSDAP, kojom se traži stvaranje staleških komora radi sprovođenja okvirnih zakona, koje izdaje državna vlast.

No svakako je potrebno upoznati se sa opštim načelnim gledištem nacionalno — socijalistične doktrine o pitanju staleškoga uređenja. Ovo uređenje pretpostavlja izvesan osnovni duhovni stav i određeno shvatanje o društvu, državi i privredi. Ono može biti opravdano i umesno samo onda, ako je iz toga duha niklo. Ako nacionalni socijalizam u svome učenju sadržava one duhovne temelje, na koje se staleško nređenje može bazirati, onda će vrlo verovatno jednog dana on morati i organizacionu formu u svojoj državi da postavi na stalešku bazu. Bez ovog staleškoga shvatanja ne postoji mogućnost ni za staleško uređenje, ako se ono želi sprovesti organski, a ne samo kao spoljna forma, kako je to na pr. izvršeno u Austriji.

U vezi s tim potrebno je uzgred napomenuti, da je vođa Rajha izrečno zabranio da se u budućem staleškom uređenju u javnosti raspravlja, jer su raznoliki pogledi o tome pitanju pretili da ozbiljno naruše jedinstvo pogleda u najvišem voćstvu stranke i države. Stoga je osnovano naročito nadleštvo za stalešku izgradnju, koje ima da se bavi tim problemom. Samo publikacije toga nadleštva imaju karakter zvaničnoga gledišta nove Nemačke prema pitanju staleškoga uređenja.

Jedini stalež, koji za sada postoji i koji je zaista potpuno izgrađen, je stalež ishrane, Reichsnahrstand, sa kojim ćemo se na svome mestu upoznati. Stvaranje toga staleža, u koji ulaze pored poljoprivrede i trgovina i prerađivačke grane koje se bave sretstvima za ishranu, ima svoga naročitoga značaja zbog toga, što je do njega došlo ne samo iz ekonomskih već i iz socijoloških motiva, koji imaju svoga korena u osnovnim shvatanjima nacionalnoga socijalizma.

Stalež i klasa

Staleška ideja nalazi svoga oslonca u shvatanju nacionalnoga socijalizma o zavisnosti privrede od socijološkoga elementa jedinstva narodne celine, organizovane u državi. Pod staležom nacionalni socijalizam ne podrazumeva klasu u marksističkom smislu. Pojam klase stvara se iz identičnosti veličine prihoda, dakle iz čisto ekonomskoga momenta. Pojam staleža stvara se iz istovetnosti cilja jedne privredne delatnosti u odnosu ka celini. U staležu se želi preko etičkoga pojma obaveze prema narodnoj celini utvrditi normu za materijalnu delatnost. Nasuprot tome, klasno shvatanje smatra sve neekonomske činioce samo super strukturom i funkcijom ekonomskih odnosa.

Staleško shvatanje ograničava ekonomski faktor međama, koje povlači etički pojam učlanjenosti u narodna celinu i njen skupni interes. Po njemu je poziv, zanimanje, produktivna delatnost usmerena ka celini, koja delatnost zbog svoje produktivnosti i zbog toga što je upravljena ka celini ima pravo na izvesan određeni pravični prihod od te celine.

Između staleža i klase je razlika sem u formalnom pogledu,— koji se izražava u upotrebi kriterijuma ekonomskoga stanja kod klasne podele, a kriterijuma ekonomske delatnosti kod staleške podele, i u pogledu odnosa klase odn. staleža prema društvu. Konstrukcija klase, po svojoj osnovnoj ideji materijalistička, a po svome izrazu individualistička, izražava borbeno izdvajanje izvesnoga broja članova društvene celine iz nje, a u novu celinu. Ova se nova celina, klasa, stavlja u neprijateljski stav prema društvenoj celini, zahtevajući da svoje interese nametne celini. Pojam klase nerazdvojan je od pojma borbe klasa, jer samo postojanje jedne klase, odnosno više klasa, izaziva u društvu po klasnoj shemi trvenje među ovim klasama, od kojih svaka društvu želi da nametne svoju prevlast.

U stvari klasična klasna doktrina marksizma zna za svega dve klase: za kapitaliste i za proletarijat. U vladavini jedne klase, koja je u sadašnjem ekonomskom poretku podvlašćena, u diktaturi proletarijata, vidi učenje o klasama jedini put ka savršenstvu: besklasnom društvu međusobno mehanički nivelisanih jedinki. Klasa je negacija društvene saradnje jer je izraz cepanja društva prema ekonomskom stanju pojedinaca. Klasa, posmatrana sa organskoga gledišta, nije deo društva, jer nije samostalni organ društvenoga organizma.

Nasuprot tome, stalež se u svojoj osnovi shvata kao organ društvenoga organizma, koji prema ovome ima svojih određenih funkcija. On se ne može izdvojiti iz organizma, jer time gubi i svoje opravdanje, a isto tako oštećuje i društvenu celinu. Stalež je naglašavanje funkcionalnoga grupisanja delova društva, u pogledu njihovih odnosa ka društvenoj celini. Prema tome, pojam staleža sadrži u sebi pojam društvene saradnje. On sadržava u sebi pojam drugih, koordiniranih staleža, koji prema organizmu vrše druge, no takođe važne funkcije. I kao što u organizmu nema beskorisnih delova, nepotrebnih organa, tako nijedna od tih staleških grupa nije organizmu nepotrebna. Sve one zajedno čine društvo.

Društvo se na taj način prema staležu ne pojavljuje kao nešto strano ili kao nešto, čemu bi stalež imao da nametne svoju volju. Ono je skup staleža, a ovi su samo delovi društva, upućeni na međusobnu saradnju, bez koje ni svaki za sebe ne može pravilno funkcionisati. Ova saradnja je društveni život. Kao što skupnom radnjom svih organa organizam tek može vršiti svoje životne funkcije, tako i društvo može opravdano postojati jedino ako svi organi, svi staleži, podjednako učestvuju u izgrađivanju i unapređivanju celine. S druge strane, kao što ni organ ne može živeti sam za sebe, već je njegova egzistencija nužno vezana za postojanje organizma, koji je sastavljen od mnogih organa, tako ni stalež sam za sebe bez društva i bez harmonične saradnje sa ostalim staležima u društvu ne može postojati.

Pojam staleža isključuje i diktaturu jednoga staleža i nivelisano društvo. Time, što se svakome staležu pridaje izvesna funkcija u odnosu na društvenu celinu, — u nacionalnome socijalizmu narodnu celinu, — određuje se i razlika među njima. Kao svoju konzekvenciju staleško društvo donosi princip međusobne nejednakosti u odnosu ka celini. Važniji staleži, koji nose veći deo odgovornosti i napora za unapređivanje društva, imaju i veći udeo u koristima, koje za društvo proističu iz njihove delatnosti. Staleži, koji imaju funkcije manjega značaja za celinu, imaju i manje udela u tim koristima, Tako se stvara gradacija, stepenovanje, u odnosima pojedinih staleža prema narodnoj celini.

Ideal staleškoga shvatanja društva ne leži u nivelaciji individua, koji svojim zbirom sačinjavaju društvo. Staleško shvatanje ne vidi u društvu zbir jedinki, već višu celinu, u kojoj su sadržane niže, i tako dalje sve do pojedinca. Pored toga, iz samog svog stava, koji proističe iz organskog gledanja na društvo, staleško shvatanje se protivi nivelaciji kako staleža tako i pojedinaca. Svoj ideal vidi to shvatanje u tome, što se svakome staležu određuje tačno ograničena funkcija u odnosu ka celini, u kojim se granicama stalež može razviti, u korist kako svoju tako i cele društvene zajednice, Svaki pojedinac ima da se uvrsti u svoj stalež i preko svoga staleža da dejstvuje isto onako, kako i sam stalež dejstvuje u svome odnosu na društvo.

Pošto je celo društvo na taj način precizno razgranato i pošto je svakome pojedincu, kao članu staleža, dodeljena tačna funkcija u društvu, postavlja se pitanje učešća svakoga pojedinca u dobiti, koja proističe iz društvene saradnje. To je pitanje marksizam pod nazivom ,,raspodele socijalnoga produkta" postavio za bazu, sa koje polaze njegovi doktrinari u svojim zaključcima. Klasni marksistički socijalizam nalazi da je idealno stanje ono, u kome svako učestvuje podjednako u socijalnome produktu, u kome dakle svi dobijaju istu nagradu od države, odnosno od društva, pa ma kakav rad vršili. (Praksa staljinizma bivstveno se odvaja od doktrinarne baze, od koje je on pošao. Uvođenjem akordne forme rada i nagrađivanja u državnim preduzećima, staljinizam u stvari negira osnove marksističnoga učenja, jer negira ispravnost ideala, koji je postavilo klasno shvatanje društva).

Staleško gledište, kome se u svemu pridružuje nacionalni socijalizam, odbacuje zajedno sa nivelacijom staleža i nivelaciju pojedinaca, i to kako u pogledu dužnosti i odnosa prema celini, tako i u pogledu nagrađivanja. Iz njega proističe gledište da nije stanje, u kome će svi članovi društva dobijati za svoj rad istu nagradu od društva, ideal kome treba težiti. Iz samog osnovnog organskog načela, iz koga je proizašlo, staleško shvatanje smatra da delatnost pojedinaca ima raznoliku važnost za celinu. Nije rad visoko kvalifikovanog radnika, pronalazača, naučnika, za društvo od iste važnosti kao što je to rad neškolovanoga nadničara. Čišćenje ulica ne daje društvu iste koristi kao rad lekara — higijeničara. I jedno i drugo je društveno potreban rad, i jedna i druga delatnost donosi društvu koristi. Ali dok od jedne koristi mogu biti veoma velike, od druge su znatno manje.

Stoga staleško shvatanje, nasuprot nivelatorskoj tendenciji klasnoga shvatanja, postavlja tezu o nagrađivanju prema društvenoj korisnosti izvesne delatnosti, a u njoj prema ličnoj preduzimljivosti, prema ličnome naporu, koji leži u delatnosti, Na taj način nacionalni socijalizam hoće da dobije ono što kratkom formulom izražava; ,,Ne svima isto, već svakom svoje".

Staleško gledište prema tome ne stvara kategorije, velike grupe, u kojima su pojedinci u pogledu učešća u društvenoj dobiti međusobno izjednačeni. Ono hoće da stvori bogatu skalu nagrađivanja, u kojoj će svakom biti prema njegovim individualnim naporima i njihovom rezultatu određena nagrada. To je ideal staleškoga shvatanja. Ne jednakost, koja sposobnijima i preduzimljivijima oduzima želju zaradom i lišava time društvo skupocenih tvoračkih snaga, — već pravična nejednakost, koja će potsticati svakoga da svoje napore poveća, da svoju delatnost intenzifikuje. Od toga ima koristi on sam. Ali od toga ima koristi i društvo, jer se na taj način postiže selekcija sposobnih, koja je u nivelisanom društvu nemoguća. Ovaj ideal staleškoga shvatanja je istovremeno i ideal nacionalnoga socijalizma.

Opšta shvatanja o staležima i staleškom uređenju kako smo ga ocrtali, usvaja i doktrina nacionalnoga socijalizma. Kad je on došao na vlast, očekivali su njegovi doktrinari da će svoju misao o staleškom uređenju privesti u delo. On je imao vlast da jednim potezom pera ustanovi staleške organizacije, da svoju državu sagradi na njima i da time izvrši potpunu revoluciju u dotadašnjoj društvenoj shemi. Voćstvo nacionalnoga socijalizma stavilo se, međutim, u ovome pitanju potpuno na teren praktične politike. On je nacionaini socijalizam, preuzimajući vlast, izvršio revoluciju i u pitanju društvenoga uređenja, ovo ne bi prošlo bez teških trzavica i velikih žrtava. To je međutim, baš nacionalni socijalizam hteo da izbegne. Privredni život Nemačke bio je u početku 1933 g. tako razriven, da je postojala opasnost potpunog i konačnog privrednog sloma. U ovakoj situaciji nacionalni socijalizam nije hteo da privrednom organizmu Nemačke nanese nove udare, već se odlučio da prvo sprovede sanaciju privrede, a da programske težnje u pogledu staleškoga uređenja stavi u drugi red. ,,Ne radi se sada o programima i idejama, već o svakodnevnom hlebu za pet miliona ljudi… Ideje programa ne obvezuju nas, da kao ludaci postupamo i sve prevrnemo", rekao je Hitler, i time dao izraza onome, što je posle u bezbroj mahova ponovljeno. Prvo se nacionalnome socijalizmu radi o tome, da izađe na kraj sa velikom nezaposlenošću, koju je nasledio od ranijih režima. Stoga je sve svoje snage upro u ovome pravcu. Na to pitanje vratićemo se kasnije, no važno je da naglasimo, da država, iako društvo još nije staleški organizovano, ipak primenjuje u zakonodavstvu i u svojoj praktičnoj privrednoj politici duh, koji je osnova staleškome uređenju.

Kriterijum za stalešku organizaciju

Od velikoga je značaja jedan spor, koji se po pitanju staleške izgradnje vodi u nacionalno-socijalističkoj doktrini. Radi se o tome, kako imaju staleži da budu organizovani, odnosno kakav neposredni kriterijum ima biti merodavan za učlanavanje u staleške grupe. U ovome pogledu se, uostalom, razilaze mišljenja u doktrini o staleškom uređenju, od kako ta doktrina postoji. Pogotovu se to razilaženje može primetiti, upoređujući shvatanje o staležima u fašizmu, u austrijskome ustavu i u staležu ishrane, koji je stvorio nacionalni socijalizam.

Fašizam shvata staleže kao paralelnu organizaciju radnika i poslodavaca. U staležima, koji su organizovani prema privrednim granama, pri čemu svaka privredna grana sačinjava jedan stalež odnosno jednu korporaciju, sastavljeni su poslodavci s jedne i radnici s druge strane. Korporacije, ustvari, služe za izmirenje jednih i drugih. One su u stvari organi, preko kojih se postizava socijalni mir putem sporazuma između poslodavačke i radničke grupe. Po svom formalnom obimu, korporacija je stručni savez određene privredne grane, snabdeven naročitim prerogativima, kome je stavljeno u zadatak da sprovodi produkcionu politiku svoje privredne grane, na osnovu dispozicija, koje izdaje država. Na taj način korporacija ima dvostruku ulogu. S jedne strane, ona je udruženje jedne privredne grane sa prinudnim karakterom i naročitim zadacima u pogledu odnosa te privredne grane prema državi. S druge strane korporacija je i organ socijalne samouprave. Njoj je stavljeno u dužnost da državu ne opterećuje rešavanjem radnih odnosa, već da odnose između radnika i poslodavca rešava u okviru same korporacije sporazumom između jednih i drugih.

Staleški ustav Austrijske republike zasniva se na papskoj enciklici ,,Quadragesimo anno"¹). Ova enciklika gleda rešenje socijalnoga problema u snažnoj autorativno vođenoj državi, u kojoj sarađuju ,,ordines", dakle staleži. Tim izrazom enciklika misli na društvene redove, a ne zadržava se naročito na privredi i na socijalnim odnosima u okviru velikih društvenih grupa. Ovo shvatanje preuzeo je i Austrijski ustav, koji je Austriji dao staleško pretstavništvo. No sama staleška organizacija, čiji bi tek izraz trebalo biti to pretstavništvo, ne postoji. Isto tako ne postoji ni u zakonodavstu niti u praktičnoj privrednoj politici onaj staleški duh, ono organsko shvatanje, koje smatramo neophodnim preduslovom za funkcionisanje staleško izgrađene države Austrijski ustav je jednostavno na staru liberalnu državu nakalemio staleški krov, ne dirajući ni u privrednu ni u socijalnu strukturu stare države. Radi toga se Othmar Spann, nosilac staleške doktrine, sa potsmehom ograđuje od novog Austrijskog ustava.

Ako pretpostavimo da će se postepeno u Austriji i razviti staleško uređenje u pravom smislu, sigurno je da će ti staleži imati drukčiji karakter od onih, koje je stvorio fašizam u svojim korporacijama. Ovi staleži, u duhu navedene papske enciklike, bili bi verovatno neka vrsta komorske organizacije, kakva postoji i u liberalističnim državama, no sa izvesnim pojačanim uticajem na državne poslove.

Nacionalni socijalizam, kao što smo naveli, po pitanju organzacije staleža nema u doktrini prečišćenoga mišljenje. No makoliko se shvatanja po tome pitanju razilazila, ipak je sigurno da za nacionalni socijalizam korporativno uređenje po italijanskom uzoru ne može doći u obzir. On odbija, u načelu, suprotnost interesa među radnicima i poslodavcima, već naprotiv stoji na gledištu njihove solidarnosti i njihovog istovetnog odnosa prema preduzeću u kome rade. Socijalni odnosi ili odnosi rada, kako ih naziva nacionalni socijalizam, imaju se načelno regulisati u okviru svakoga preduzeća kao jedinstvenog socijološkog organa, a pod nadzorom naročitog državnog funkcionera, poverenika rada. Prema tome gledištu, sa kojim ćemo se na svome mestu detaljno upoznati, otpada mogućnost da se na staleže prenese ona ingerencija, koju je na njih preneo fašizam, t.j. da budu organi izmirenja između rada i kapitala.

Dok po tome pitanju nema diskusije, ova se pojavljuje čim se postavlja pitanje kriterijuma, po kome treba da budu staleži grupisani, odnosno po kome treba da bude privreda raščlanjena u staleže. Postoje, uglavnom, dva mišljenja, koja se znatno razilaze.

Prvo mišljenje smatra da staleži treba da budu u stvari veliki prinudni savezi, kojima bi bile obuhvaćene pojedine struke ili grane privrede. Tako bi na pr. organizacija, koja bi obuhvatila celokupnu industriju, pretstavljala stalež. Pojedine industriske grane, kao metalna, hemijska, drvena i dr. industrija, pretstavljale bi grananje toga staleža. Ustvari, ovakvo staleško shvatanje ne menja bivstveno postojeću organizaciju privrede, jer zadržava sadašnju njenu organizacionu shemu, dajući joj samo ozvaničenje i prenoseći na nju izvesne funkcije, koje ona sada nema. Ustvari bi se take staleška organizacija sastojala u velikim prinudnim karterima, koji bi obuhvatili celu privrednu granu, a nad kojima bi stajala državna kontrola.

Drugo gledište, koje je bilo merodavno za izgradnju staleža ishrane, a koje zastupa i programatičar nacionalnoga socijalizma Gottfried Feder, ističe potpuno drugi kriterijum. Po tome gledištu imaju se u staleške celine sklopiti razne privredne delatnosti organski, na osnovu svojih funkcija prema organizmu narodne celine. Tako n.pr. ne bi postojao stalež industrije, u kome bi bile uključene podgrupe prerade metala, hemijske proizvodnje, prerade drveta, rudarstva i sl. Naprotiv, postojao bi n. pr. stalež građevinski, u koji bi ušli kako građevinari, tako i proizvođači svega materijala, potrebnog za građevinarstvo, dakle fabrike cigli, cementa, betonskoga gvožđa, tesari, instalateri i uopšte svi, koji imaju posla, kada se pristupa građenju makakvog građevinskog objekta, dakle mosta, druma, zgrade, železničke pruge i t. d. Postojao bi n. pr. stalež proizvodnje i prerade sretstava za pogon i ogrev, u koji bi ušlo rudarstvo, proizvodnja svih sretstava za pogon mašina, i t. d. Postojao bi stalež odevanja, u koji bi ušla pored tekstilne industrije i industrija obuće, dalje industrija i zanatstvo koji konfekcioniraju, proizvođači veštačkih tkanina, celokupna trgovina odelom i obućom i t. d.

U svaki ovakav stalež bili bi učlanjeni svi privrednici i sva preduzeća, koji se bave makakvim poslom, koji sa funkcijom toga staleža prema narodnoj celini ima veze. Ne ulaze tu samo proizvođači i prerađivači, dakle industrija, već i zanatstvo, sitna radinost, trgovina i sve što ima veze sa tom delatnošću i učestvuje u njoj.

Po tome načelu je već obrazovan i izgrađen stalež ishrane. U njega ulaze kako seljaci, tako i poljoprivredna preduzeća, zatim sve vrste prerađivača poljoprivrednih proizvoda od mesara do mlekara i pivara, dalje trgovci, koji se bave preprodajom poljoprivrednih proizvoda, pa zatim i industrija, koja se bavi izradom sretstava za ishranu. Prema tome je ovim staležom obuhvaćena celokupna radinost, koja ima veze sa ishranom naroda. Ovakvi staleži, postavljeni na funkcionalnu bazu, na bazu usluge koju čine narodnoj celini, su pravi staleži u organskome smislu. No takvo staleško uređenje zahteva osnovno pregrupisavajne celokupne organizacije privrede. Na mesto istovetnosti interesa stupa istovetnost funkcije; staleži nisu dakle interesne zajednice, već zajednice, nikle iz identične dužnosti prema celini.

Celina se ovakvim uređenjem ne raščlanjava na raznolike interesne sfere, ne deli na autonomne delove sa suprotnim interesima. Baš taj sukob raznolikih interesa, kakav proizlazi iz liberalističkog shvatanja društva sa njegovim individualizmom, treba staleška organizacija da spreči. Nesumnjivo je, da su interesi prerađivača i proizvođača n. pr. šećerne repe, dijametralno suprotni, kada se uzme za shemu po kojoj se njihovi odnosi imaju urediti, individualistički liberalni kalup. Isto tako i između agrara i industrije postoji, ako se oni stave svaki u svoj front, potpuno divergentni pogledi na celokupnu privrednu politiku. Pa kako u liberalnoj državi, kao što smo napred videli, interesi pojedinih privrednih grupa dobijaju presudnu ulogu i u vođenju državne privredne politike, to se na taj način i stvaraju privilegisane grane privrede. Poznat je primer Engleske, koja je radi svoje industrije žrtvovala svoj agrar, a time se lišila potpuno svoje sopstvene baze za ishranu, uništivši čitav jedan društveni red.

Iz svoje osnove idejne baze, nacionalni socijalizam stoji na gledištu da se interesi pojedinih privrednih grana mogu dovesti u sklad, ako se kao njihov zajednički cilj postavlja pitanje interesa narodne celine, Kao što on stavlja poslodavca i radnika u jedan front, u kome oni zajednički imaju da služe celini, tako on hoće da stavi i privredu u zajednice, koje obuhvataju grupe sa možda suprotnim pojedinačnim interesima, no sa istim funkcijama prema celini. To grupisanje u znaku postizavanja koristi za celinu, t.j. za ceo narod organizovan u državi, treba da spreči velike interesne sukobe među pojedinim granama. Na mesto cepanja celine na suprotne interesne frontove, trebalo bi se staleškim grupisanjem stvoriti organe, svrstane prema svojoj službi celini. Umesto centrifugalno, kao n.pr. klasa ili interesna grupa, ovi staleži imaju centripetalno dejstvo. I ovim argumentom pristalice funkcionalnoga kriterijuma za stalešku grupaciju naročito operišu, podvlačeći da je to jedini praktični način za suzbijanje interesne borbe među privrednim granama, Razume se da ovakvo grupisanje pretpostavlja temeljitu reformu u pogledima na privredu i društvo. No ti novi pogledi već su sadržani u osnovicama nacionalno-socijalistične doktrine i njihova primena bila bi samo poslednja konzekvencija ideja nacionalnoga socijalizma.

Kako će konačno konkretno staleška izgradnja u Nemačkoj izgledati još se sa sigurnošću ne može predvideti. Makoliko će čisto doktrinarni uticaji biti važni za njeno obrazovanje, i makoliko ti uticaji polazili od funkcionalnoga pojma staleža, ipak je sigurno da će definitivna stabilizacija oblika zavisiti i od elemenata, koji stoje van doktrinarne sfere. Komponente doktrine i realnih mogućnosti, čiju podjednaku važnost nacionalni socijalizam često naglašuje, biće nesumnjivo i tu zajedno na delu. Odnos programatičara i doktrinara prema stvarnosti, a time i odnos između doktrine i njenog sprovođenja, Hitler je okarakterisao ovim rečima:

Zadatak programatičarev nije da utvrdi raznolike stepene ostvarivosti jedne stvari, već da stvar kao takvu razjasni; to znači: on se ima manje brinuti za put nego za cilj... Programatičar jedno pokreta ima da utvrdi njegov cilj, a političar ima da teži ostvarenju toga cilja. Prvi se, stoga, u svome misljenju upravlja prema večitoj istini, drugi u svojim postupcima više prema povremenoj praktičnoj stvarnosti. Veličina jednoga leži u apsolutnoj apstraktnoj tačnosti njegove ideje, veličina drugoga u pravilnom stavu prema datim činjenicama, pri čemu ima programatičarev cilj da mu služi kao zvezda vodilja. Dok se probnim kamenom za značaj političara može smatrati uspeh njegovih planova i dela, to znači dakle ostvarenje istih, ne može se poslednja zamisao programatičareva nikada ostvariti; jer ljudski um, doduše, može istine da shvati i da postavi kristalno jasne ciljeve, ali savršeno njihovo ostvarenje će onemogućiti opšteljudska nepotpunost i nesavršenost... Stoga se značaj programatičarev ne sme meriti prema ostvarenju njegovih ciljeva, već prema tačnosti istih i uticaju koji su imali na razvoj čovečanstva... Tako ogromno velika razlika u zadacima programatičara i političara je i razlog, zašto se skoro nikada ne nailazi na spoj obojice u jednoj ličnosti".¹)

Iz ovoga proizilazi da će nemačko staleško uređenje, ukoliko će do njega konačno doći, biti ustrojeno pod znatnim uticajem konkretnih političkih potreba. Za stalež ishrane postojale su, pored doktrinarnoga gledanja, i mnogi politički razlozi, koji su izazvali njegovo stvaranje. Nemačkoj se i iz ekonomskih i iz političkih ciljeva radi o tome da ima zadovoljnog seljaka vezanog za zemlju, koji će biti uvek elemenat društvenoga mira, dakle čvrsta potpora režimu. Sem toga je za Nemačku pitanje ishrane od predominantnoga značaja. Ona je industrijska zemlja, čiji je agrar, radi ranije politike povlašćivanja industrije na štetu poljoprivrede, zaostao. Pitanje uvoza hrane je jedna od naj bolnijih tačaka, pored potrebe uvoza sirovina za industriju, na kojima mora svaka želja za samozadovoljenjem da se razbije. No dok će Nemačka u pogledu uvoza industrijskih sirovina uvek zavisiti od inostranstva, dotle postoji mogućnost da se u pogledu svoje ishrane oslobodi uvoza. Radi toga je i celokupna delatnost, koja proizvodi hranu, stavljena u čvrsto sklopljenu organizaciju pod voćstvom i kontrolom države. Ovi praktično politički motivi bili su pri formiranju staleža ishrane svakako od isto tolikog značaja, koliko i motivi doktrinarne i programske prirode.

Pri oceni pitanja, kakvo će konačno biti staleško uređenje u Nemačkoj, potrebno je voditi računa i o tome, da nacionalni socijalizam smatra da se forme u privredi imaju razvijati organski, na osnovu nacionalno socijalističkoga duha. Prema tome će ovo konačno obrazovanje doći organskim evolucijonim razvojem, na osnovu nacionalno-socijalističnog shvatanja o svetu, saobrazno praktičnim mogućnostima i usmerno prema postignuću određenog političkog cilja.

Ako se pak bude pokazalo da staleška izgradnja nije neophodno potrebna za postignuće političkih ciljeva nacionalnoga socijalizma i za ostvarenje njegove ideje o službi privrede interesima državne celine odnosno narodu, verujemo da se nacionalni socijalizam neće libiti da napusti ideju stvaranja staleških grupa. U svakome slučaju, i ako se Nemačka ne bi s vremenom pretvorila u stalešku državu, jedno je sigurno: duh, koji ona u svome privređivanju želi da uvede, je onaj isti, koji je temelj staleškom uređenju. To je duh organske međusobne zavisnosti pojedinih staleža i njihove zajedničke veze sa celinom. U tome leži suština rešenja, koje nacionalni socijalizam daje na pitanje odnosa između države, naroda i privrede. Ti se odnosi imaju urediti tako, da će njima biti u što većem opsegu zagarantovano postignuće ciljeva nacionalnoga socijalizma, a koji su prema Hitleru: ,,obezbeđenje postojanja i množenja nemačke rase i nemačkoga naroda, ishrana njegove dece i održavanje čistoće njegove krvi, sloboda i nezavisnost Nemačke".¹)

III.

SVETSKA PRIVREDA I NARODNA PRIVREDA

Napomenuli smo napred, da nacionalni socijalizam negira postojanje svetske privrede kao najšireg i najvišeg organizma, u čijim se granicama odigravaju privredna zbivanja. U tome se on temeljito razilazi sa zvaničnom univerzalističnom doktrinom, po kojoj je gradacija u privrednoj piramidi uređena po shemi: pojedinac — preduzeće — stalež — narodna privreda — svetska privreda.

Svojim podređivanjem privrednoga delanja pod primat politike, nacionalni socijalizam s jedne strane daje pojmu narodne privrede drugu sadržinu, nego što mu je dalo klasično ekonomsko učenje. S druge strane, on naglašava odlučno nezavisnost privredne delatnosti jednoga naroda od neke nadređene celine, kakva bi imala da bude svetska privreda. Na taj način se nacionalno-socijalistično gledište stavlja u naglašenu opreku i prema shvatanju klasične ekonomije i prema učenju univerzalističkih doktrina, u pitanju problema odnosa između svetske privrede i privrede jednoga naroda.

Narodna privreda u klasičinoj doktrini

Izraz ,,narodna privreda", ,,narodna ekonomija" je tvorevina klasične liberalistične doktrine. Pod narodnom privredom se podrazumeva privredna delatnost čovečanstva, sklop zakona ili tendencija po kojima se privredno zbivanja upravlja, i fenomeni u kojima se pojavljuje zavisnost privredne delatnosti od njih. Tako narodna ekonomija postaje u stvari apstraktnom naukom, koja izučava pojave u privrednome procesu, nezavisno od okolnosti pod kojima se, gledano politički, vrši privređivanje. Objekat klasične narodne ekonomije, narodne privrede, je privredna delatnost uopšte, kao takva, kao ,,Ding an sich". Subjekat u toj privredi je homo oeconomicus, konstrukcija nosioca privrednih pojava, izdvojena od konkretnih van privrednih okolnosti. Tendencije, nazvane privrednim zakonima u klasičnoj ekonomiji. izučavaju se na osnovu logičnoga posmatranja postupaka i odnosa homo ceconomicus-a. i to, — ustvari, — kakvi bi oni trebali da budu. Postupci stvarnih ljudi učlanjenih u privrednom procesu, koji su u opreci sa idealnim rešenjima proizišlim iz pročavanja homo oeconomicus-a, smatraju se prouzrokovanim smetnjama u pravilnome razvoju, u pravilnim tendencijama, u pravilnoj igri privrednih zakona. Takvim se smetnjama smatraju sve okolnosti, koje stoje van čisto privredne sfere, a na nju utiču. Privreda se smatra nezavisnom oblašću društvenoga zbivanja.

Narodna privreda po klasičnoj ekonomiji postala je tako teorijskom zgradom, koja obuhvata privredno zbivanje celoga čovečanstva, a ne vodi računa samo o privredi jednog određenog naroda. Nauka o narodnoj ekonomiji ne uzima u obzir van privredne momente, koji su prouzrokovani političkom sferom društvenoga života, već proučava privredu i njene odnose, pošto ih brižljivo očisti od svih elemenata koji su proizišli iz realnih političkih okolnosti, u kojima se privreda određenoga naroda u njegovoj državi razvija. Za klasičnu liberalnu ekonomiju je narodna privreda ,,saradnja pojedinačnih privreda, povezanih redovnom razmenom i upućenih jedne na druge svojom međusobnom zavisnošću", kaže Adolf Weber. Stoga je razumljivo kada on iz ovoga gledišta u nastavku svoje definicije narodne privrede veli: ,,Potpuno je jasno da saradnja pojedinačnih privreda, kakva nas ovde zanima, ne prestaje sa granicama ma koje države. Stoga i naziv »narodna privreda« nije sasvim sretan. »Socijalna ekonomija« bila bi bolji naziv. Narod se mora uzeti u širem smislu, kao zbir svih ljudi koji sarađuju u cilju zadovoljenja svojih potreba, bez obzira na makakve slučajne granice". ¹)

Iz ovoga proizlazi da su glavni postulati klasičnoge učenja o narodnoj privredi sledeći:

1) pod narodnom privredom ima se podrazumevati privređivanje celoga čovečanstva;

2) uzrok postojanju narodne privrede je razmena dobara; tek razmenom između pojedinih pojedinačnih privreda nastaje narodna privreda;

3) nauka o narodnoj privredi ne zna za političke granice; za nju ne postoji pojam države kao određene činjenice sa uticajem na privredno zbivanje;

4) narodna ekonomija se ne može smatrati ekonomijom jednoga naroda; egzistencija određenoga naroda je za privredu irelevantna; granice između naroda su produkt slučaja i ne pretstavljaju okolnost, koja bi za samu teorijsku narodnu ekonomiju bila zanimljiva.

Iz ovoga shvatanja klasične ekonomije proizišli su i pogledi marksističnoga socijaliza. Ovaj je u tu bezgraničnu, svetsku privrednu zajednicu uneo elemenat klase, primivši inače za temelj svoje zgrade postulate klasične liberalne ekonomije.

Shvatanje univerzalističke doktrine

Univerzalistička doktrina ne prihvata pojam narodne privrede onakav, kavog ga je stvorilo klasično učenje. Svetsku privredu, koju klasična ekonomija naziva narodnom privredom, univerzalizam rasčlanjuje. Između pojedinačne i svetske privrede po klasičnome učenju ne postoje relevantni faktori. Univerzalistička doktrina, međutim, između njih stavlja međustepene sa određenim funkcijama i značajem.

Pre svega, svetskoj privrednoj celini, t.j. organizmu svetske privrede, podređene su narodne privrede, dakle privrede pojedinih naroda. Ovima se podređuju privrede pojedinih staleža i grupa. Tek iza ovih dolazi pojedinačna privreda. U svetskom privrednom procesu, prema univerzalističkoj doktrini, učestvuje pojedinac, kao deo svoga staleža, preko privrede svoga naroda. I dok liberalizam smatra da u raspodeli koristi od privredne delatnosti učestvuje neposredno u svetskoj privredi učlanjeni pojedinac, dotle univerzalistično gledište postavlja tezu da privrede poslednjih naroda uzimaju učešća u raspodeli svetskog-socijalnog-produkta prema svome učešću u svetskoj privredi. U okviru privrede jednoga naroda deli se učešće u socijalnom produktu dalje, i to prema staležima. Najzad, pojedinac učestvuje u dobiti od privređivanja tek kao član svoga staleža. Ukoliko jedna narodna privreda, t.j. privreda jednoga naroda, uzima većeg udela u svetskom privrednom zbivanju, utoliko je veća i dobit koju će ona postići, a utoliko je veći deo koristi od svetske privrede koju narodna privreda može staviti na raspoloženje svojim članovima. Dalje, ukoliko je pojedini stalež snažnije učestvovao u privrednome zbivanju u svojoj narodnoj privredi, utoliko će i deo socijalnoga produkta, koji će pasti na njega, biti veći. Najzad, ukoliko je pojedinac-privrednik u svome staležu aktivnije učestvovao u privrednome procesu, utoliko će se njegova dobit povećati. No stalež crpe svoju dobit tek preko narodne privrede, a pojedinac tek preko staleža.

Svetska privreda pojavljuje se u ovoj shemi kao najviši činilac, koji realno postoji i koji raspolaže svojom sopstvenom duhovnom stvaralačkom snagom. Svetska privreda je vrh piramide privređivanja čovečanstva, a narodne se privrede pojavljuju kao njeni zavisni organi.

Gledište nacionalnoga socijalizma

Nacionalni socijalizam preuzima od univerzalizma pojam narodne privede kao privrede određenoga naroda, ali odbija konstrukciju svetske privredne celine, odbija da iznad narodne privrede vidi nadređeni svetski privredni organizam. Učenje nacionalnoga socijalizma ne želi da se upusti, u svome privrednome delu, u izučavanje tog svetskog-privrednog-organizma, kakav pretpostavlja univerzalislično učenje. Ono smatra da se privreda mora proučavati kao deo društvene delatnosti određenoga naroda, koja je podređena životu toga naroda uopšte. U oblasti privrede ne postoje, dakle, po shvatanju nacionalnoga socijalizma, svetska pravila i zakoni, već privredni zakoni koji niču iz odnosa privrede određenoga naroda prema tome narodu. Kao najviše organske celine u privrednoj oblasti pojavljuju se pojedina nacionalna privredna tela.

U svojim razmatranjima o narodnoj privredi, nacionalno socijalistična nauka polazi sa sledećeg gledišta. Nosilac jednoga preduzeća može biti pojedinac. Preduzeće onda živi i radi na njegovu korist ali i na njegov teret. Jedno preduzeće može imati i više nosioca. Tada oni u odnosu na svoje preduzeće pretstavljaju privrednu zajednicu, povezanu istom sudbinom. U njihovu korist, ali i na njihov teret radi preduzeće. Kod komunalnih preduzeća nosilac koristi i tereta su svi članovi opštine. Nosilac narodne privrede jedne nacionalne države je narodna celina. Svi članovi njeni vezani su, u privrednome pogledu, sa svojom nacionalnom privredom. Tu je dakle narodna celina, skup svih članova naroda, nosilac privrede, u čiju korist i na čiji teret ide celokupna privreda naroda. No nosioca svetske privrede nema. Postoji, doduše, privredni saobraćaj među pojedinim narodima. Njime se, međutim, ne stvara od pojedinih narodnih privreda nov, nadređen organizam, nadređena privredna celina,

Za privrednu delatnost, za privredno preduzeće, mora uvek neko biti odgovoran. Privredna delatnost uvek je podvrgnuta nečijoj upravi. Ne može biti privrede bez određenoga nosioca, koji privrednoj delatnosti daje smer, potreban za postignuće njegovih ciljeva. Tako će n. pr. Privrednik koji hoće da sebi obezbedi što sigurniju rentu u starosti, postupiti u svojoj privrednoj delatnosti sasvim drukčije od onoga, koji hoće da što pre mobiliše što veću gotovinu radi nekog kratkotrajnog preduzeća. Privreda pojedinca ima svoj cilj, koji leži van nje. Neko hoće da zaradi da bi mogao putovati; drugi, da bi mogao kupovati knjige i skupljati starine ili druge stvari; treći da bi mogao šklovati decu; četvrti, da bi mogao da jede i da stanuje; — sve su to ciljevi privređivanja, koji leži van same privrede. Isto tako i narodna privreda, t. j. privreda jednoga naroda, ima svoj cilj koji leži van nje. Stoga se narodna privreda, kao i pojedinačna, kreće onim smerom, koji propisuje zemlja za postignućem toga cilja. Da bi se mogao privrednoj delatnosti, međutim, dati potrebni smer, potrebno je da postoji iza privredne delatnosti neko, ko će njome upravljati. U pojedinačnoj privredi je to sam privrednik. U narodnoj privredi je to država, državna vlast. Ovde opet nailazimo, uostalom, na postulat primata politike, koji se provlači konzekventno kroz celu doktrinarnu zgradu nacionalnoga socijalizma.

Svetska privreda nema tog jedinstvenog voćstva. Ona nema nikoga, koji bi davao direktive. Ona je prosto odnos između pojedinih narodnih privreda, usmerenih ka postignuću određenoga cilja, koji za svaku od tih pojedinih narodnih privreda može biti drukčiji. Otuda ona, faktički, kao organizam i ne postoji.

Svetska privreda, prema nacionalnome socijalizmu, jer fikcija koja je podvrgnuta taktičnome odnosu snaga između pojedinih narodnih privreda. Jedino s obzirom na ovaj odnos može se govoriti i o važnosti pojedinih privrednih zakona ili tendencija, koje je utvrdila klasična ekonomska nauka. U granicama same narodne privrede ta pravila nemaju apsolutne važnosti, jer tu stoji nad privredom njen regulator: država. Van narodne privrede, — u t. zv. svetskoj privredi, — u kojoj se odnosi među pojedinim narodnim privredama i mogu regulisati prema tim privrednim zakonima, subjekat privrede više nije pojedinac, a najmanje homo oeconomicus. Tu se kao subjekat pojavljuje narodna privreda, privreda jedne narodne celine, izražene u državi. Nasuprot postulatima klasične ekonomije o odnosu između svetskog-privrednog zbivanja, narodne privrede i pojedinca, nacionalni socijalizam postavlja svoje teze:

1) narodna privreda je privreda određenoga naroda, a kao takva je organska celina;

2) narodna privreda postoji i bez razmene, već iz same okolnosti što pojedini članovi naroda privređuju; veza između njih nije tržište nego pripadanje istome narodu, pa prema tome i istoj narodnoj privredi, — dakle potpadanje pod istu vrhovnu političku vlast, koja daje smernice privrednoj delatnosti;

3) granice jedne narodne privrede poklapaju se sa granicama države; u granicama njenim odigravaju se oni privredni fenomeni koji su za pojedinca od važnosti; van granica pojavljuje se samo narodna privredna celina;

4) pošto država treba da bude samo politički izraz određenoga naroda, to je i nosilac privrede narod; državna vlast u njegovo ime upravlja privredom. Radi grupisanja naroda u države, granice pretstavljaju činjenice koje su za privredno zbivanje od najvećega značaja.

Kao što se iz ovoga vidi, nacionalni socijalizam se u svojim shvatanjima u tome pitanju diametralno razilazi sa klasičnim učenjem nacionalne ekonomije. Ne svetska privreda već narodna celina; ne međunarodna saradnja pojedinih privrednika, već stvaranje odnosa između jedne narodne privrede i druge; ne stvaranje svetskog-privrednog-organizma koji je sam sebi cilj, već narodni privredni sklop, kome je cilj određen od političkog-upravljača; — to su osnovne razlike između klasične i nacionalno socijalistične doktrine. Istovremeno, u negaciji svetske privrede i naglašavanju nacionalnoga i političkoga elementa u privredi, to su i tačke, u kojima se nacionalni socijalizam najosetnije odvaja od svoga univerzalističkoga porekla, od postulata univerzalističke doktrine.

Unutrašnji privredni život jednoga naroda, prema tome, potpada pod strogu kontrolu i voćstvo narodne celine, koje vrši državna organizacija. Isto tako i spoljna trgovina prestaje da bude stvar pojedinca, izvoznika odnosno uvoznika, već postaje funkcijom narodno privredne celine. Država, kao upravljač narodne privrede, nema samo pravo već i dužnost da pitanje privrede u svojim granicama uredi s obzirom na interese narodne celine, a da spoljnu trgovinu reguliše jedino s obzirom na svoju narodnu privredu.

Kako svuda, tako i u ovom pitanju nacionalni socijalizam polazi pri postavljanju premisa od pojma narodne celine i dolazi na taj način do zaključaka, koji ne mogu biti u skladu sa klasičnom narodnom ekonomijom, koja pojam narodne celine ne uzima u obzir pri svojim razmatranjima. Taj pojam je socijološki i politički, a ne privredni, ali tome pojmu nacionalni socijalizam podređuje sve oblasti ljudske delatnosti, pa i privredu.

IV.

OSNOVNI POGLEDI NACIONALNOGA SOCIJALIZMA NA TEORIJU O PRIVREDNOME PROCESU

Nacionalni socijalizam nije još stvorio celinski sklop narodno — privredne teorije, t.j. nauke koja se naziva teoriskom narodnom ekonomijom. Iz razloga. koje smo u nekoliko mahova podvukli, pisci nacionalnoga socijalizma trudili su se da istaknu osnovne ideje svoga učenja u onim oblastima, koje su najpristupačnije širokim slojevima, na koje je apelirao nacionalni socijalizam kao politički pokret. U naučno obrađivanje, sistematsko i detaljisano, celokupnoga kompleksa pitanja oko teorije o privrednome zbivanju, nacionalni socijalizam se samo delimično upustio. On je postavio svoje osnovne teze, svoju osnovnu misaonu bazu. Podvukao je načelne razlike između svojih shvatanja i materijalističkih doktrina klasične liberalne ekonomije i marksizma. U pitanjima, u kojima se te razlike naročito manifestuju, on je dao svoja načelna tumačenja, ulazeći po gde — gde i u detalje. No ako bismo hteli u njegovim učenjima da tražimo u sitnice izgrađeni sistem teorijske narodne ekonomije, teško bismo ga našli.

Ono, što je po osnovnim teorijskim pitanjima privrednoga života dalo nacionalno socijalistično učenje, je u stvari, — postavljanje idejnoga temelja, sa koga se ima prići rešavanju svakog pojedinog konkretnog-pitanja. Sa te polazne tačke prišlo se i radu oko sistematisanja pojmova teorijske narodne ekonomije. No čim se pošlo od osnovnih ideja i prešlo u razrađivanje pojedinih pitanja, pojavila su se raznolika shvatanja, U trima pitanjima, međutim, teoretičari nacionalnoga socijalizma su, uglavnom, saglasni. To su pitanja činilaca proizvodnje, vrednosti i cena i raspodele socijalnoga produkta. Ova tri pitanja su, ujedno, i stožeri teorije o privrednome zbivanju.

1. Činioci proizvodnje

U svome shvatanju o činiocima proizvodnje nacionalni socijalizam je jasno otstupio od klasičnoga učenja. Odbacujući utvrđene pretpostavke, koje su sastavni deo temelja klasične liberalne ekonomije i marksizma, koji je iz nje proizišao, nacionalni socijalizam postavlja svoju sopstvenu teoriju o faktorima, koji čine osnovu proizvodnje. Pri tome on, saobrazno svome gledištu o nacionalnoj uslovljenosti privrednoga zbivanja, obogaćuje nauku novim pojmovima. On je sasvim u duhu univerzalistićkih teorija, ali istovremeno formuliše postavke, do čijeg se jasnog izraza ranija univerzalistična doktrina nije dovinula.

Klasično učenje o činiocima proizvodnje

Klasična ekonomska nauka poznaje tri osnovna činioca proizvodnje: prirodu, rad i kapital. Svojim međusobnim dejstvom ova tri činioca proizvode dobra. Sva su tri za prpizvodnju neophodna. Na prirodu dejstvuje ljudski rad, a to dejstvo omogućava kapital.

Izvesni liberalistički pisci, kao Šveđanin Gustav Cassel i drugi, pokušali su da unesu sa strane još koji elemenat. No ogromna većina teoretičara liberalne ekonomije primila je te pokušaje veoma rezervisano i još i danas stoji neotstupno na gledištu da se na navedena tri činioca mogu svesti sve snage, koje učestvuju u proizvodnji.

Samo u jednoj tačci noviji teoretičari otstupaju od učenja klasičnih doktrinara i liberalističke ekonomske nauke. Dok je starija škola smatrala da se pod činiocem ,,kapital" podrazumeva kapital uopšte, dakle kako finansijski tako i realni, dotle noviji pisci, kao Adolf Weber¹) i drugi, otstupajući od prvobitnoga shvatanja, preciziraju pojam kapitala kao proizvodnoga činioca time, što samo finansijskome kapitalu priznaju to svojstvo. Oni nalaze da realni kapital ne može biti uzet u obzir kao primarni faktor, jer se on ne može smatrati prvobitnom proizvodnom energijom. On je sam proizveden dejstvom proizvodnih činilaca. Radna snaga svojim, uticanjem na prirodne materije i sile, stvara realni kapital. Realni kapital je stoga derivativna pojava, pa kao takav ne može da bude priznat osnovnim proizvodnim činiocem. Drukčije stoji, po novijim liberalnim ekonomičarima, sa finansijskim kapitalom. Ovaj je primarni činilac zajedno sa radom i prirodom. Na taj način dobija se shema:

finansijski kapital omogućuje radu da dođe do prirode i da iz nje stvori produkat. Finansijski kapital, rad i priroda ostaju stvaraocima.

Ovo gledište preuzeli su i pisci marksističnoga socijalizma, zastupaju ga hrisćansko-socijalni doktrinari, usvajaju ga sve reformistične škole. Današnje naučno shvatanje daje trojstvu kapital — rad — priroda neprikosnovenost.

Gledište nacionalno-socijalistične doktrine

Nacionalni socijalizam stoji na drugome gledištu. Njegovi doktrinari uče da su elementarni činioci proizvodnje:

1. Priroda;

2. ljudska radna snaga;

3. nacionalna energija državno organizovanih naroda;

4. stvaralačka energija preduzimača u najširem smislu, dakle svakog člana nacije koji samostalno učestvuje u privrednom procesu.

U pogledu prvih dvaju faktora, prirode i ljudske radne snage, nije potreban naročiti komentar. Ta dva pojma su u ekonomskoj nauci tako svestrano razrađena i temeljno proučena, da nacionalni socijalizam tu nema šta više da doda. Interesantno je, međutim, da nacionalni socijalizam deli činioce proizvodnje u materijalne i nematerijalne, pa prva dva činioca uvršćuje u prvu grupu. a druga dva u drugu.

Nacionalno-socijalistična doktrina izrečno odbija gledište da je kapital bilo realni ili finansijski, jedan od osnovnih činilaca proizvodnje. Realni kapital je proizvod a ne primarni činilac proizvodnje. U tome se slaže nacionalni socijalizam sa novijom liberalnom doktrinom. No on ide dalje od nje time, što i finansijski kapital ne smatra proizvodnim faktorom, već jedino istorijskom kategorijom, nastalom u toku razvoja društvenoga života. ,,Kada je Bog", kaže Ludwig Prager¹), proterao Adama i Evu iz raja, nije prethodna sagradio hipotekarnu banku da bi oni mogli otpočeti da rade." Osnovnim činiocima nacionalni socializam smatra one, iz kojih niče proizvod, a koji su dati u savremenoj državnoj organizaciji društva. Kapital je proizvod, koji postaje iz privrednoga procesa. Ako bi se usvojilo gledište klasične ekonomije, kaže nacionalni socijalizam, trebalo bi kapital smatrati prirodnim darom, koji je oduvek bio tu i koji ne može biti proizveden.

Ako je kapital proizvodljiv, onda nije elementarni produkcioni faktor. Pa kako se on stalno nanovo stvara u proizvodnome procesu, njemu se zaista ne može pripisati onaj karakter, koji mu pridaje klasična narodna ekonomija.

Ako bi sav finansijski kapital, pa i realni, nestao jednim udarom, nebi se time paralisala privredna delatnost kao takva. Naprotiv, nacionalna energija, stvaralačka energija preduzimačeva i rad uskoro bi iz prirode stvorili nove kapitale. Prema tome je finansijski kapital isto takav proizvod kao i svaki drugi i stoga ne ulazi u red osnovnih činilaca proizvodnje.

Nacionalna energija državno organizovanih naroda.

Najvažnijim od činilaca proizvodnje nacionalno-socijalistična doktrina smatra ,,nacionalnu energiju državno organizovanih-naroda". Ovaj je činilac duhovna snaga, koja proističe iz naroda kao celinskoga organizma, a njime rukuje država. Narod, politički udružen u državi, ima niz zajedničkih težnji, koje čine kolektivni stvaralački duh narodne celine. Ove težnje idu za tim da se očuvaju država, rasa i narod, pa se stoga one izražavaju u celokupnoj državnoj politici, a ne samo u privrednoj oblasti narodnoga života. Ova energija je iznad pojedinih subjekata, koji sačinjavaju naciju, i pojavljuje se tek usled egzistencije nacije kao skupni duh, koji teži da podredi i privrednu delatnost naroda u državi državnoj misli. Skupni duh želi da uvrsti privredne fenomene, koji se odigravaju u okviru državnoga područja, u veliku opštu interesnu sferu narodne zajednice organizovane u državi, i da ih time podredi životnim interesima nacije. Ova se energija izražava u činjenici, što narodi teže da sagrade što snažniju privredu, koja će biti što više prilagođena narodnim potrebama. Ako pojedinci u narodu ne osećaju sami potrebu da treba radi snage svoga naroda, od koje zavisi i njihova sopstvena, da rade na tome da njihov narod postigne što veću nezavisnost i slobodu, potrebno je da se država stara da u ime naroda, koji je sačinjava, a za njihovo dobro, tu energiju u narodu probudi. Ova je energrija, ustvari, težnja naroda za samoodržanjem.

Ova nacionalna energija, narodna snaga, tek stvara mogućnost da se drugi činioci proizvodnje mogu staviti u službu proizvodnje. Ako narod ne smatra potrebnim da se domogne višeg standarda života, ako je zadovoljan ekonomskom zavisnosti od inostranstva, ako ne oseća snagu da se prihvati sam stvaranja svoje privredne nezavisnosti, — onda nijedan od ostala tri faktora, — (prirode, rada i preduzimačke energije), — neće moći da se udejstvuje punom snagom u proizvodnji. Samo ako je narodna energija stvorila preduslove da se proizvodnja može razviti, stupaju u delo oslala tri faktora. Samo ako u narodu postoji kolektivni duh, kolektivna stvaralačka energija, i ako država da ovome duhu izraza svojom politikom staranja da se ostali faktori proizvodnje mogu uspešno udejstvovati, onda je tek privredni život u punome smislu omogućen.

Nacionalna energija treba da, s jedne strane, omogući ostalim činiocima proizvodnje da se udejstvuju, a s druge strane treba da ih upućuje u pravcu, koji je za narodnu celinu najkorisniji. Sem toga, ona s njima i naporedno učestvuje, stvarajući takođe bitne vrednosti u proizvodnome procesu, odnosno sarađujući u tome stvaranju. Kao što iz ovoga proizlazi, nacionalna energija kao produkcioni činilac je i duhovnoga i političkoga značaja. Kao u svima oblastima praktične privredne politike, kao i u obrazloženju svoga osnovnoga idejnoga stava, tako nacionalni socijalizam i u ovome pitanju uvlači u ekonomsku konstrukciju o činiocima proizvodnje duhovni i politički momenat. Narodna energija je dosta nejasan izraz i označava prilično mutan pojam, ako mu se prilazi sa gledišta ekonomske nauke. Ona postaje, međutim, jasna ako se shvati onako kako treba, t. j. kao i duhovni i politički momenat, kao dejstvo politike, diktirane težnjom za narodnim samoodržanjem.

Prema tome, sam činilac ,,nacionalna energija" ima dva lica. S jedne strane je on, kako rekosmo, kolektivni duh zajednice, koji je,— po univerzalističnom učenju koje prihvata nacionalni socijalizam,— primaran u svakom obliku zajedničkog društvenog života. S druge strane, on je čisto politički momenat. Iz shvatanja odnosa između države i naroda, sa kojim smo se upoznali, proizlazi da tim amorfnim duhom rukuje država, kao organ naroda, koji je poznat da se stara za pun razvoj svih mogućnosti naroda, koji je u njoj organizovan. Nacionalnom energijom rukuje i upravlja dakle država, politički izraz narodnoga života. Prema tome, na državi je, na državnoj vlasti, da stvori uslove za stvaralačku delatnost ostalih proizvodnih činilaca. Pošto je te uslove stvorila, država je dužna da u interesu svoga naroda uputi proizvodne činioce onim smerom, koji zahteva opšta državna politika. Istovremeno država svojim poretkom, samim svojim postojanjem, aktivno učestvuje u privrednome procesu, jer u njenim granicama, u njenome okviru, u njenome poretku se vrši proizvođačko stvaranje.

Time postaje država, postaje politički momenat zaista i ekonomskim, odnosno ulazi u okvir koji je liberalna klasična ekonomija zadržala isključivo za privredu. Opšte shvatanje nacionalnoga socijalizma, po kome se privreda ne izdvaja iz države kao egzistencija za sebe, podvrgnuta samo svojim zakonima, već potpada kao i sve druge vrste ljudske delatnosti pod opšti okvir države i njene politike, našlo je svoga jasnoga izraza i u ovoj konstrukcij nacionalne energije kao proizvodnoga činioca. Posmatrajući problem sa toga gledišta, ne može se poreći da državi i njenome poretku kao i duhu narodne zajednice, koji je u njoj izražen, zaista pripada naziv proizvodnoga činioca.

Nacionalni socijalizim je u ovoj konstrukciji potpuno dosledan sebi i svojim shvatanjima. No mora se priznati da on ovde, na polju naučne doktrine, na polju naučnih apstrakcija, konsakrira stanje koje faktički postoji pre njega. I u liberalnim poretcima, koji su privredu ostavili samu sebi, politički momenat je bio jedna od stvaralačkih snaga u proizvodnji. Već samo ostavljanje privrede privatnoj sferi, sam društveni poredak, koji je nikao iz liberalističnih ideja o društvu i državi, pretstavlja stvaralačku činjenicu u proizvodnji, jer je uticao na to da se proizvodnja kreće izvesnim pravcem. U samoj suštini i princip laisser faire laisser passer, koji označava potpuno nemešanje države u privrednu sferu, može se smatrati proizvodnim faktorom u ovom smislu. Nesumnjivo je, da je taj princip dejstvovao na proizvodnju kao osnovni faktor, jer je dejstvovao kao preduslov da se ona razvije na određeni način. Sam liberalni režim odredio je primarno međusobni odnos ostalih činilaca proizvodnje i, staviše, dao okvir ili mogućnost da se proizvodnja upravlja i vrši na određeni način.

Klasična ekonomska nauka, u svojoj zemlji da što više iskristališe pojam čiste ekonomije i da izdvoji iz toga pojma sve primese i uticaje, koji vode svoje poreklo van ekonomske sfere društvenoga života, smatrala je da se preko nesumnjivoga uticaja političkoga momenta, političkoga faktora proizvodnje mora preći. Nacionalni socijalizam, međutim, podređujući odlučno privredno zbivanje političkom rezonu, naglasio je ovaj politički činilac proizvodnje i dao mu zvanično ono mesto, koje mu pripada.

Stvaralačka preduzimačka energija

Stvaralačku energiju preduzimačevu, dakle energiju koju svaki privredni subjekat ulaže u privredni proces, stavljali su i izvesni liberalistični ekonomski pisci u red proizvodnih faktora. Ovim oni, međutim, dolaze u opreku sa materijalizmom klasične ekonomije. Stvaralačka energija preduzimačeva je nematerijalan, duhovni činilac. Ona je dejstvo duha, dejstvo čovekove preduzimljivosti na materiju. Ako se u privredi gleda lanac čisto materijalnih zbivanja, bez duhovne sadržine i baze, ne može ni duhovni momenat stvaralačke energije privrednoga subjekta biti u tom materijalnom zbivanju relevantan, a najmanje ravnopravan faktor sa čisto materijalnim činiocima, — radom, kapitalom i prirodom. Stoga ortodoksna liberalna ekonomija odbija ovo gledište, koje pretstavlja nedoslednost kada se duhovni činilac nakalemi na materijalnu bazu. Klasična ekonomija i sve škole koje su iz nje proizišle, gledaju u privredi mehanističko automatsko zbivanje, podvrgnuto materijalnim zakonima. Uticaj čak predominantan, duhovne snage privrednoga subjekta u toj se shemi ne može priznati.

Samim pojmom stvaralačke energije preduzimačeve, nacionalni socijalizam dakle nije samostalno obogatio privrednu nauku. No tek u idealističnome shvatanju društvenoga zbivanja, koje je podloga nacionalno — socijalistične doktrine, on dobija svoje puno logično opravdanje. Za idealistično shvatanje nacionalnoga socijalizma ne daju oblik privređivanja i način proizvodnje fizionomiju duhu jednoga istorijskoga perioda, kako to smatra istorijski materijalizam. Duh, karakter, mentalitet jednoga perioda udara svoj pečat na privređivanje. U ovom idealističnom momentu i leži pravi smisao shvatanja da je stvaralačka energija privrednoga subjekta činilac proizvodnje.

Ako se na društveno zbivanje gleda idealistički, ako se u privredi vidi izraz jedne ideje, delatnost za postizavanje jedne ideje, ako se priznaje predominacija duha nad materijom, idejnog nad materijalnim, — onda se i duhovnome momentu, duhovnome činiocu u privredi mora dati odlučujuće mesto. Proizvodnja, kao primarni privredni proces, pretvara se onda od mehanističkog-materijalnog uticanja radne snage, alimentirane kapitalom, na prirodu, u ,,sistem stvaralačkih napora, usmerenih ka izvesnome cilju, sistem sretstava za postizavanje više svrhe". (Othmar Spann).

U ovome sistemu, koji sređuje država i koji se dinamički razvija pod uticajem narodne energije, a u pravcu koji je njome određen, preduzimač sa svojom duhovnom energijom ima veoma veliki značaj. On je taj u kome nacionalna energija nalazi svoga izraza. On neposredno dejstvuje na materijalne činioce proizvodnje — prirodu i rad — i nosi proizvodnju.

Shema proizvodnoga procesa

Proizvodnja se, prema tome, po nacionalno — socijalističnome shvatanju kreće ovako:

Država, kao izraz energije naroda koji je u njoj organizovan, stvara svojim poretkom osnovne preduslove za način i pravac proizvodnje. Ona omogućuje preduzimaču da svojom stvaralačkom energijom pokrene proizvodnju, ona ga u tome pomaže, ona mu daje pravnu sigurnost, ona ga upućuje u kome smislu treba da organizuje proizvodnju. Preduzimač neposredno organizuje samu proizvodnju time, što radnu snagu stavlja u dejstvo prema prirodi. Kapital, koji mu je potreban kao izvesan predujam, dok njegova proizvodnja nije dovoljno ojačala da se sama iz sebe može izdržavati, je proizvod ranijega stvaralačkoga dejstva rada. Posmatrajući narodnu privredu, dakle privredu jednoga naroda, kao celinu, kako u prostornom tako i u vremenskom pogledu, nacionalni socijalizam dolazi do zaključka da je kapital, potreban kao pomoćno sredstvo u proizvodnji, ustvari samo ranija proizvodnja, nikla iz sadejstva četiri osnovna činilaca proizvodnje. Njega narodna privreda stavlja na raspoloženje preduzimaču dok on sam ne stvori potrebni kapital svojom proizvodnjom.

Država je ta koja tri ostala proizvodna činioca dovodi u mogućnost da se udejstvuju. U interesu naroda i njegovog održanja, ona se stara da se ostala tri proizvodna činioca, dakle radnici fizički i umni, preduzimači i prirodne energije, očuvaju i razviju. Njena je dužnost da ih i kvalitativno ojača. Tek tako stvorenom složnom kolaboracijom između četiri proizvodna činioca, narodna privreda postaje jedinstvenim organizmom i jedinstvenom energetskom celinom.

2. Vrednost i cena

Nacionalno-socijalistična teorija vrednosti

Pitanje vrednosti, pa u njegovoj konzekvenciji pitanje cene, pretstavlja glavnu tačku izučavanja liberalističnih škola u ekonomiji. Smatrajući, kao što smo videli, suštinom privrednoga života privrednu razmenu, nauka o narodnoj privredi sagradila je celu svoju sistematsku zgradu oko problema vrednosti i prilazi objašnjavanju pojedinih fenomena u privrednome životu polazeći sa toga stožera.

Nacionalni socijalizam, međutim, shvata privredni život u osnovi drukčije. Prema tome, ni problem vrednosti ne može za njega imati onakav značaj, kakav ima za liberalnu ekonomiju. I u pitanju vrednosti nacionalni socijalizam polazi od uslovljenosti privrednoga života postojanjem narodnoga organizma u organizovanoj državi. Država, kao odgovorni upravljač privrede naroda koji je u njoj organizovan, dužna je da sprovodi određenu privrednu politiku. Ova državna privredna politika je dakle planska privredna delatnost u interesu narodne celine.

Da bi mogla ovakva delatnost odgovarati zahtevima, koje nacionalni socijalizam postavlja državi, potrebno je da država postavi skalu privrednih potreba narodne celokupnosti. Pošto je to učinjeno, moraju se odrediti ona dobra, koja služe pokriću tih narodnih potreba. Prema tome, država svojom privrednom politikom pridaje izvesnoj proizvodnji određenu apsolutnu narodno-privrednu vrednost, s obzirom na cilj koji ona postavlja svojoj privrednoj politici. Na taj način se proizvodnja u državi, odnosno pravac proizvodnje u privredi određenoga naroda, neće upravljati, prema apstraktnom pojmu vrednosti razmene, — kao što se to ona upravlja u liberalnome režimu, — već će za njen pravac biti merodavna vrednost za narodnu privredu, koju državna privredna politika pridaje pojedinoj proizvodnji. Tako se na mesto mehaničkoga dejstva zakona o vrednosti pojavljuje uticaj državnoga rezona i u ovome pitanju.

Država ima čitav niz mogućnosti da na privredu, odnosno proizvodnju, u punome opsegu utiče u pravcu da se njena shvatanja o narodno-privrednoj važnosti pojedine proizvodnje zaista i ostvare. Sem direktne intervencije tu dolazi i čitav niz trgovačko političkih mera, kao oporezivanje, carinska politika, saobraćajna politika itd. Država je, po nacionalno-socijalističnom shvatanju, dužna da celokupnim svojim uticajem zaista i postigne to, da se proizvodnja upravi prema onoj skali privrednih potreba, — odnosno narodno-privrednih vrednosti, — koja je postavljena u interesu postignuća ciljeva opšte nacionalne politike.

Kao što iz ovoga vidimo, nacionalni socijalizam se ne upušta u samo pitanje postanka vrednosti, odn. to bar ne čini njegova zvanična doktrina. On se zadovoljava time, što želi da isključi mehaničko dejstvo vrednosti na pravac proizvodnje i da ovaj pravac podredi političkim interesima narodne celine. Prema tome se ovo shvatanje ili učenje nacionalnoga socijalizma ne može smatrati teorijom o vrednosti. Ono je u stvari primenjeno načelo primata politike na oblast cirkulacije dobara. O pojmu same vrednosti nacionalni socijalizam nema svoje sopstvene doktrine. Tek kada se vrednost pretvara u cenu, onda se pojavljuje nacionalno-socijalistično učenje o pravičnoj ceni, sa kojim ćemo se malo niže upoznati.

U ovome je pitanju naročito jasan karakter nacionalnoga socijalizma kao političke doktrine. Njemu je dovoljno da doktrinarno obrazloži odnosno zahteva podređivanje proizvodnje politici i njenim ciljevima. On se zadovoljava zahtevom da se mehanizam vrednosti zameni planskom državnom politikom. Eliminišući taj mehanizam, on je postigao svoje, jer je pitanje vrednosti izbacio iz stožera privredne delatnosti. Samo pitanje vrednosti ga tada više ne zanima.

Klagges-ova teorija

Lako se zvanična nacionalno-socijalistična doktrina ne bavi dakle samim pitanjem suštine vrednosti i njenoga postanka, to ipak čine pojedini njegovi pisci. Jednu od najinteresantnijih teorija u tome pogledu postavio je Dietrich Klagges¹).

Klagges polazi od činjenice da su u vreme nemačke inflacije sve novčane vrednosti potpuno nestale, dok su realne vrednosti, kao sretstva za ishranu, sirovine, odeća, zemlja, mašine, alati itd. zadržali svoju vrednost. On se pita, u čemu se sastoji upravo vrednost ovih predmeta, koja nije mogla da propadne, i dolazi do zaključka da se ona sastoji u tome, što svi ovi predmeti čine izvesne određene usluge čoveku. Ove usluge mogu biti učinjene na razne načine. Hleb pretstavlja zato vrednost, što se može pojesti. Dakle činjenica njegove hranljivosti pretstavlja njegovu vrednost. Istražujući kolika je vrednost toga hleba, Klagges dolazi do zaključka da je ona tačno tolika, kolika je i energija, koju je hleb svojom sadržinom u ugljenim hidratima i kiseoniku priveo telu, koje je ove hranljive sastojke sagorevanjem pretvorilo u toplotu. Prema tome, vrednost je hleba tačno tolika, kolika je i snaga koju on telu dovodi. Na isti način se određuje vrednost svih sretstava za ishranu.

Vrednost odela nema potpuno isto poreklo. Odelo telu ne daje snagu, ali ono sprečava gubitak telesne toplote i time ušteđuje telu izvesnu snagu. Davanje snage (hleb) i ušteda snage (odelo) za naše telo su od istoga značaja. No pored ove realne vrednosti, odelo ima i izvesnu nemerljivu vrednost duhovne vrste. Lepo odelo daje svome nosiocu samopouzdanja i pričinjava mu zadovoljstvo. Ove dve činjenice, mada materijalno nisu merljive, ipak pretstavljaju izvesnu energiju.

Ima čitav niz dobara čija se vrednost za privredu sastoji u uštedi snage. Tu spadaju svi alati i mašine. Mašina koja stoji godinama na lageru može potpuno izgubiti svoju vrednost i najzad pretstavljati samo još staro gvožđe, iako je potpuno očuvana. To će biti slučaj ako je u međuvremenu iskonstruisana druga mašina, koja isto dejstvo postizava manjim utroškom energije. Iz ovoga se jasno vidi da se vrednost mašine sastoji iz uštede energije, koju ona omogućava. Prema tome, zaključuje Klagges, je svaki predmet za nas od tolike vrednosti, kolika je količina energije, koju on daje ili ušteđuje.

Prelazeći na pitanje vrsta vrednosti, Klagges razlikuje pored apsolutne vrednosti, o kojoj je do sada bila reč, još i upotrebnu vrednost i prometnu vrednost. On ova svoja kategorisanja objašnjava na primeru uglja. Vrednost uglja sastoji se u tome, što on može liferovati izvesnu količinu energije. Jedan kilogram antračitskog uglja daje pri sagorevanju 8.000 kalorija. Ovih 8.000 kalorija sačinjavaju apsolutnu vrednost uglja. Pri današnjem stanju tehnike nije moguće da cela ta vrednost od 8.000 kalorija bude zaista iskorišćena. Prosečno se mogu iskoristiti tek 25 % ove kalorične sadržine, dakle 2.000 kalorija, dok se 6.000 kalorija gubi u vidu gasova i pare. Prema tome, kupujući jedan kilogram antračitskog uglja, mi ne dobijamo mogućnost za iskorišćavanje 8.000 kalorija, već možemo iskoristiti samo 2.000 kalorija. Na taj način smo obogaćeni ne za apsolutnu vrednost jednog kilograma uglja već samo za njegovu upotrebnu vrednost. Treća vrsta vrednosti je prometna vrednost ili cena. Ona se kreće otprilike u visini od 60 kalorija. Ova vrednost nije data niti prirodnim zakonima, — kao apsolutna vrednost, — niti stepenom tehničkoga savršenstva, — kao upotrebna vrednost, — već nju određuju zakoni razmene. U sistemu liberalnoga kapitalizma ovim zakonima vlada sila. Za visinu cene je merodavno kolika je sila na strani kupca, a kolika na strani prodavca. Prodavac može popeti prometnu vrednost, odnosno cenu, ako je kupac prinuđen na kupovinu, t. j. ako je tražnja velika. Kupac može sniziti prometnu vrednost, odnosno cenu, ako je sila prodavca smanjena velikom ponudom ili nestašicom kapitala. No ove varijacije kojima podleže cena imaju svoje granice. Na strani kupca, odnosno na gore, ograničeno je povećanje cene upotrebnom vrednošću. Ako bi cena prešla upotrebnu vrednost, za kupca ne bi postojao razlog da predmet nabavi. Na dole, na strani prodavca, ograničena je cena troškovima proizvodnje. Ovi se sastoje, kod uglja, u troškovima rada, investicija, transporta, izrade svih mašina, alata i ostaloga za proizvodnju, U primeru uglja oni iznose otprilike oko 30 kalorija. Prema tome će prometna vrednost odnosno cena uglja morati da se kreće negde između 30 i 2.000 kalorija.

Isto tako kao vrednost uglja određuju se i vrednosti ostalih predmeta. Vrednost mašine određuje dakle iznos energije, koju ona ušteđuje. Ovo je apsolutna vrednost, koju određuje maksimalni kapacitet mašine u neprekidnome pogonu. Upotrebna vrednost mašine određena je stepenom mogućnosti iskorišćenja mašine, koji vrlo retko dostiže pun apsolutni kapacitet. Cena, odnosno prometna vrednost mašne, kreće se, isto kao kod uglja, između troškova proizvodnje i njene upotrebne vrednosti.

Čovek u privrednome procesu je kako proizvođač energije tako i sretstvo za uštedu energije. Proizvođač energije je n. pr. radnik, koji nosi cigle. Njegova vrednost u privredi zavisi od veličine radne snage, koju može dati privredi. Upotrebna vrednost njegova je količina snage, koju on zaista daje u svome radu. Stvaranje ljudske radne snage zahteva određenu količinu sretstava za ishranu, odeće, ogreva, stan i t. d. U svima ovim stvarima sadržana je opet izvesna vrednost. Ova vrednost ravna je proizvodnim troškovima ljudske radne snage. Prometna vrednost radne snage, t. j. najamnica, kreće se između ovih proizvodnih troškova i radnikove upotrebne vrednosti. Kako je on, međutim, na tržištu u nesravnjivo težem položaju od kupca radne snage, to ovaj njegovu prometnu vrednost potiskuje skoro uvek na visinu proizvodnih troškova.

Kada se čovek, međutim, u privredi pojavljuje kao sretstvo za uštedu energije, njegova upotrebna vrednost ravna je količini energije, koju on ušteđuje. Ova količina može biti mnogo veća od one, koju on neposredno može proizvesti. U privredi postoji tendencija, da se čovek sve više upotrebi kao sretstvo za uštedu energije. Već najjednostavniji radnik, koji radi na mašini, je istovremeno i uštedilac. Potpuno čisti uštedioci su pronalazači i organizatori u privredi. Njihova privredna upotrebna vrednost je prema tome naročito visoka. Kakva će biti njihova prometna vrednost zavisi isto tako, kao kod svake druge robe, od konkretnih odnosa snaga.

Iz ove sheme o vrednosti pojavljuje se okolnost da dobitak za narodnu privredu nije identičan sa dobitkom za pojedinačnu privredu. Kod uglja se, n. pr. dobitak za narodnu privredu sastoji u razlici između troškova proizvodnje i upotrebne vrednosti. Dobitak za pojedinačnu privredu sastoji se u razlici između proizvodnih troškova i prometne vrednosti. Razlika izmedu jednog i drugog dobitka je vrlo velika. Ako se kod uglja proizvodni troškovi utvrđuju sa 30 kalorija, prometna vrednost sa 60 kalorija, a upotrebna vrednost sa 2.000 kalorija, onda će dobit za privatnu privredu izneti svega 30 kalorija a za narodno — privrednu celinu 1.970 kalorija.

Polazeći od ove svoje teorije vrednosti, koju razrađuje vrlo pažljivo i svestrano, Klagges dolazi do zaključka, da se narodno-privredna celina mora postarati da prometnu vrednost, t.j. cenu, dovede a pravičan odnos kako prema prodavcu tako i prema kupcu, time što će sprečiti da se obrazovanje cena vrši samo međusobnim dejstvom njihovih ekonomskih snaga. On traži da se težnja za samoodržanjem, koja se u privredi manifestuje kao egoizam privrednoga subjekta, iskoristi u pravcu u kome kako će od nje biti što više koristi za narodno-privrednu celinu. Preko težnje za ličnim korišćenjem Klagges smatra da može doći do ostvarenja opšte korisnosti.

Odvelo bi nas daleko da razradimo u detalje celokupni komplikovani sklop Klaggesove teorije. U svakom slučaju ona je interesantan pokušaj da se pojmu vrednosti da nova sadržina, i da se, polazeći od nje, sprovede novo društveno uređenje socijalne pravde.

Problem cena

Nacionalni socijalizam se, sa izuzetkom nekolicine teoretičara, kao Klagges-a, ne bavi toliko teorijskim razmatranjima o vrednostima, koliko on prilazi pitanju cena i njihovoga obrazovanja. Kritikujući liberalnu ekonomiju, nacionalni socijalizam smatra da je obrazovanje cena na slobodnome tržištu uticajem zakona ponude i tražnje, u stvari omogućavanje eksploatacije privredno slabijih s jedne strane, a s druge strane uništavanje narodno-privredne celine. Time, što se cena postavlja za merilo privredne delatnosti, postizava se, sa gledišta nacionalnoga socijalizma, anarhija u privrednim odnosima i rušenje etičkih osnova, na kojima počiva narodni život. Stavljajući zahtev za potčinjavanje pojedinačnin interesa interesima narodne celine u centar svoga učenja, nacionalni socijalizam ne može da dopusti slobodno kretanje cena na tržištu, već traži da se na mesto slobodne cene, koja svojim varijacijama ima najtežih uticaja na celinsko zbivanje u narodno-privrednom organizmu, stavi pravična cena. Ova pravična cena, čiji se pojam pojavljivao u toku istorije često puta, a naročito kada je društveni život bio u znaku idealističkih shvatanja, pretstavlja jedan od najvažnijih postulata ortodoksnoga nacionalnoga socijalizma. Ovaj smatra da se može iznaći cena, koja će zadovoljiti pravičnom zaradom prodavca, a isto tako i kupca. Razume se, da pojam pravične cene pretpostavlja autoritativno vođenje privrede, bilo od strane države, bilo od strane autonomnih tela pod uputstvom i kontrolom državne vlasti. Ova pravična cena trebala bi da posluži kao instrumenat državnoj privrednoj politici, jer bi se njenim fiksiranjem u određenoj visini uticalo na razvoj privrednoga života u određenom pravcu.

Nacionalni socijalizam u pitanju pravične cene vidi rešenje velikog kompleksa problema, koji su proizišli iz liberalnoga shvatanja privrednoga zbivanja. Zato se u doktrini uvek opet pojavljuje zahtev, da država uzme obrazovanje cena u svoje ruke. To ne mora biti neposrednim utvrđivanjem ili maksimiranjem cena. To može biti svim mogućim uticajima, koje država može vršiti na privredu. Susretu prodavca i kupca na tržištu prethode proizvodnja ili uvoz. Država može uticati svim mogućim sretstvima i na ponudu i na tražnju. No nacionalno-socijalistični pisci traže i potpuno autoritativno regulisanje cena, ukoliko se drugim zaobilaznim merama ne bi moglo postići obrazovanje pravične cene.

Država, kao organ koji ima da se stara za blagostanje narodne celine, dužna je da rukovodi politikom cena jer je dužna da, s jedne strane, spreči bogaćenja na račun narodne celine koja privredno nisu opravdana, a s druge strane da vodi takvu privrednu politiku, da će narodna celina kao takva u što većoj meri uživati plodove privređivanja narodno-privrednog organizma. Nacionalni socijalizam, prema tome, traži da se podredi i obrazovanje cena državnome rezonu, dakle i u ovoj oblasti privrednoga života ističe svoj zahtev za primatom politike nad privrednim zakonima.

3. Raspodela socijalnoga produkta

Klasična formula raspodele, po kojoj se radu daju najamnica, kapitalu interes, imaocu zemljišta zemljišna renta, a organizatoru — preduzimaču preduzimačka dobit, podvrgnuta je u nacionalno — socijalističnoj doktrini korekciji u smislu njenih načela o proizvodnji. Kao što se ona u pogledu činilaca proizvodnje ne slaže sa klasičnim učenjem tako se ona dosledno ne slaže s njime ni u pitanju raspodele.

Liberalistično klasično shvatanje smatra, da se tom slobodom raspodele u stvari vrši automatska deoba socijalnoga produkta na osnovu međusobne konkurencije. Kao što slobodno tržište stvara cenu, koja odgovara snagama učesnika u procesu privredne razmene, tako treba i raspodela da bude pravična stoga, što se vrši slobodno u konkurencijonoj utakmici.

Formula nacionalnoga socijalizma

Nacionalni socijalizam smatra da se slobodom raspodele postiglo podvlašćivanje privrede sviju naroda međunarodnom finansijskom kapitalu. Stoga on okrivljuje liberalnu klasičnu ekonomiju, da je ona svojom konstrukcijom stvorila međunarodnome finansijskome kapitalu pravo da može eksploatisati produktivne snage sviju naroda. Na osnovu ovakvog svog gledišta, nacionalni socijalizam daje svoju teoriju o raspodeli, u kojoj vrhovni princip ne treba da bude slobodna konkurencija, već pravično odmeravanje nagrade prema učinjenom naporu u privrednome procesu i rezultatu toga napora.

Iz svoga shvatanja o činiocima proizvodnje, nacionalni socijalizam postavlja za raspodelu socijalnoga produkta sledeću shemu:

1. Nacionalna energija državno organizovanih naroda. Ovo je najvažniji produkcioni činilac, pa prema tome on svoj udeo u rezultatu ekonomskoga stvaranja prvi i uzima. Država, za svoje učešće u proizvodnji, uzima samo naknadu svojih troškova. U vidu poreza i dažbina, država naplaćuje svoje usluge proizvodnji i privredi uopšte, no samo do granica, koje sa obeležene njenim potrebama, odnosno restitucijom njenih troškova. Država ne stvara svojim udelom sebi naročitu imovinu. Visinu svoga udela u socijalnome produktu država određuje sama na osnovu svoje finansijske vlasti. Ako će privreda biti u većem razmahu, ona će naplaćivati više, no svako povećanje njenoga udela osposobljava je da utoliko bolje može vršiti svoje dužnosti kao činilac proizvodnje.

2. Priroda (zemljišna renta). Liberalistično učenje smatra da samo držanje zemljišta, sama institucija privatne svojine na zemljištu, proizvodi rentu za sopstvenika. Ova se renta pojavljuje kao prihod bez rada i truda. Nacionalni socijalizam stoji na gledištu da na zemljištu postoji viša svojina narodne celine. Seljak se, na zemljištu, pojavljuje kao nasledni staralac, poverenik nacije. Stoga njemu pripada u vidu čvrsto utvrđenih cena za njegove proizvode, naknada za njegov trud i ukamaćenje kapitala, koji je uložio u svoje imanje. Nacionalni socijalizam zahteva da se postizavanje dobiti u vidu zemljišne rente spreči. Videćemo kasnije da sistem čvrstih cena, koji je sproveo stalež ishrane, zaista i onemogućava svako pojavljivanje makakve diferencijalne rente na seljačkom posedu.

3. Ljudski rad. Nacionalni socijalizam odlučan je protivnik klasične konstrukcije o tržištu radne snage. On smatra da je greška utvrditi na slobodnome tržištu radne snage njenu cenu, dakle najamnicu, pa zatim radnika sa tako utvrđenom najamnicom uvrstiti u privredni proces. Po njemu se prvo postavlja pitanje organskoga učlanjavanja radnika i nameštenika u privatno-privredni organizam preduzeća, pa prema tome i u narodnu privredu. Pitanje visine najamnice ima da se tada reši iz odnosa u samome preduzeću. Pri tome treba poći od gledišta da poslodavac i posloprimac nisu dva suprotna tabora. Celokupno preduzeće, t.j. kako preduzimač tako i radništvo i nameštenici, pretstavlja jedinstven organizam, koji je ćelija u organizmu narodne privrede. Preduzimač nije gospodar svojih radnika i nameštenika, već vođa preduzeća, odgovoran kako svojim radnicima i nameštenicima, tako i narodnoj celini za vođenje preduzeća. Rentabilitet preduzeća upravlja se prema ceni, koju postizavaju njegovi proizvodi na tržištu. Plate i najamnice imaju se, medutim, upravljati prema rentabilitetu preduzeća. Na taj način nestaje tržišta radne snage, na kome se obrazuje njena cena. Preduzeće po svome rentabilitetu plaća svoje radnike i nameštenike i na taj način se udeo radne snage u socijalnome produktu ne upravlja prema njenoj ceni, utvrđenoj na slobodnom tržištu, već prema udelu, koji preduzeće kao takvo ima u rezultatu privrednoga rada nacije.

4. Stvaralačka energija preduzimačeva. Liberalistična doktrina odvojila je, u svojim izučavanjima, funkciju preduzimača od funkcije kapitala. Na taj način ona priznaje preduzimaču specijalnu preduzimačku dobit, a kapitalu kamatu. Ovo diferenciranje nacionalni socijalizam odbacuje. On smatra, da se kao primer ne smeju uzeti kapitalistična društva (akcionarska i slična), već preduzeće, koje pripada jednome sopstveniku. Ne sme se, po njemu, uzeti na bazu razmatranja društvo, u kome postoji čitav niz raznih interesnih sukoba među akcionarima, članovima uprave, direktorima, nameštenicima, radnicima. Normalni tip preduzeća za njega je ono, u kome je sopstvenik sam preduzimač, koji se oseća sa svima svojim saradnicima u preduzeću, makoju delatnost oni u njemu vršili, organski povezan. Sam organizam preduzeća, oslobođenog od svih pojava koje donosi sobom finansiski kapital, treba, po nacionalno-socijalističkim doktrinarima, uzeti za predmet, na kome se može proučiti ukupni dohodak preduzimačev. Na tržištu robe, na kome se odigrava borba preduzeća za privredni opstanak, ne bori se ni preduzimač ni kapitalista ni radništvo svaki za sebe. Sve snage, koje stoje preduzeću na raspolaganju, bore se zajednički pod voćstvom preduzimačevim. Uvek je pri tome, kako od strane vođe tako i od strane vođenih, merodavna volja da se putem rada dođe do zarade. Sve što se pri tome dobija mora se smatrati zaradom od rada, ob truda, bez obzira na to kako će ta zarada biti docnije podeljena. Ako dakle preduzimač ima od proizvodnje, po odbitku svih troškova, izvesnu dobit, mora se ova uvek smatrati zaradom od rada. Svakako će preduzimač računati, radi svoje sopstvene orijentacije, koliki iznos te dobiti otpada na interes njegovoga kapitala, prema uobičajenoj kamatnoj stopi. Isto tako će računati, za koliko je njegova dobit prešla visinu plate, koju bi dao namešteniku kome bi poverio na mesto sebe vođenje preduzeća.

Najzad, ako mu preko prvog i drugog dela preostane još izvesna svota, — a to je ono što klasična doktrina smatra premijom za riziko, preduzimačkom dobiti u užem smislu, — onda je ta svota, prema nacionalnom socijalizmu, takođe samo proizvod njegovoga rada. Ako preduzimač radi sa novcem akcionara, onda oni učestvuju u dobiti preduzeća sa prvim delom preduzimačke dobiti, koji pretstavlja ukamaćenje njihovoga kapitala.

Prema tome nacionalni socijalizam smatra, da ni finansijski , ni realni kapital ne daju nikakvu dobit sami za sebe i sami od sebe. No ako je kapital u narodno-privredni proces, pravilno učlanjen, on postizava dobit. Ta dobit, međutim, je u stvari samo jedan deo preduzimačke dobiti, t.j. dobiti onoga preduzimača, koji je kapital priveo privrednoj delatnosti.

UKIDANJE ROBOVANJA KAMATI

Nacionalno — socijalistička doktrina smatra, kao što smo videli, da kapital nije samostalni proizvodni činilac, koji za svoje učešće u proizvodnji ima pravo na učešće u raspodeli socijalnoga produkta, već da je on pomoćno sretstvo preduzimačevo. Iz samog postojanja odnosno držanja kapitala se, prema njoj, još ne može izvesti nikakvo pravo na dobijanje koristi iz privrednoga procesa. Pogotovu osnovno pravo iz kapitala, pravo na kamatu, na ukamaćenje, nacionalni socijalizam u svojoj doktrini osporava. Štaviše, ustanovu ukamaćivanja kapitala, po kojoj imalac njegov stiče dobit bez aktivnoga učešća u proizvodnome radu, a na osnovu rada drugih, nacionalni socijalizam smatra uzročnikom ekonomskih i socijalnih nedaća sadašnjice. Otuda je, kao jedan od osnovnih zahteva, stavljen u program NSDAP stav: »Ukidanje prihoda bez rada i truda, ukidanje robovanja kamati« .

Starije shvatanje

,,Ukidanje robovanja kamati" postalo je jednom od najvažnijih borbenih prvredno — političkih parola nacionalnoga socijalizma. Ona je, sa uspehom, upotrebljavana kao oružje protiv marksističnoga učenja o višku vrednosti. Svojim zahtevom da celi t. zv. višak vrednosti pripadne radniku, marksizam je postavio front protiv kapitala uopšte. Tezom o ukidanju robovanja kamati, nacionalni socijalizam smatra da je našao formulu, kojom ističe svoju protivnost prema kapitalističkom privrednom sistemu, a ne i prema kapitalu kao takvom. Formulom o pravu radnika na pun prinos od njegovoga rada, marksizam kombatira sopstvenika onoga kapitala, koji aktivno učestvuje u proizvodnji. Konstrukcijom o robovanju kamati i njegovom ukidanju, nacionalni socijalizam se okreće protiv finansijskog, spekulativnog kapitala, a pogotovu protiv međunarodnih finansiskih i berzanskih kapitalističkih sila.

U skladu sa svojom tezom, da se privreda ima ostaviti privatnoj inicijativi, mada kontrolisanoj i upućivanoj, nacionalni socijalizam ne napada kapital uopšte, već oštro razdvaja dve vrste kapitala prema njegovom sopstveniku i njegovoj nameni. Kapital, kojim preduzimač alimentira svoju proizvodnju, može dati preduzimaču dobiti, ali ne po osnovu samoga svoga postojanja, već stoga, što omogućava preduzimaču privrednu delatnost. Ta dobit se pretstavlja dakle kao neka vrsta preduzimačke dobiti, a ne kao kamata od kapitala. Kapital, koji njegov imalac bez svoga učešća u samoj proizvodnji pozajmijuje uz kamatu, koji dakle svome imaocu daje prihoda bez rada i truda, u prvobitnom učenju nacionalnoga socijalizma nema prava na dobit, t. j. na kamatu.

Ideju o ukidanju robovanja kamati uneo je u doktrinu Gotfried Feder, nesumnjivo pod uticajem izvesnih ideja Silvia Gesella. Njome je on, — tako je isticao, — našao osnovnu smernicu, kojom društvo može da prevede iz faze visokoga kapitalizma u ,,pravu socijalnu privrednu formu, oslobođenu pritiska nadmoćnoga novca, u državu rada i stvaranja".¹)

Kada je osnovana NSDAP, i kada se prišlo stvaranju njenoga programa, unesen je u ovaj i zahtev o ukidanju robovanja kamati kao jedna od njegovih važnih tačaka. Adolf Hitler, u svome delu ,,Mein Kampf", o Federu i njegovoj formuli kaže sledeće: ,,Zasluga Federova sastoji se za mene u tome, što je bezobzirnom brutalnošću utvrdio kako spekulativni tako i po narodnu privredu štetni karakter berzanskog i pozajmnog kapitala, i razgolitio njegovu praiskonsku pretpostavku o kamati... Kada sam čuo prvo predavanje Gottfried-a Feder-a o ukidanju robovanja kamati, znao sam odmah da se ovde radi o teorijskoj istini, koji je od ogromne važnosti za budućnost nemačkog naroda. Oštra deoba između berzanskoga kapitala i narodne privrede pružala je mogućnost da se istupi protiv internacionalizovanja nemačke privrede, a da se pri tome ne ugroze, borbom protiv kapitala uopšte, temelji nezavisnog narodnog samoodržanja... Borba protiv međunarodnog finansijskog i pozajmnog kapitala postala je najvažnijom programskom tačkom borbe nemačke nacije za svoju privrednu nezavisnost i slobodu."

Nacionalni socijalizam, dakle, prema ovome smatra, da je formulom o ukidanju robovanja kamati našao način, kojim će precizirati svoj negativni stav prema posledicama kapitalističkoga sistema, a da pri tome ne ospori pravu vrednost učešća kapitala u privredi. Nacionalni socijalizam se time izjašnjava za ,,antikapitalističnu privredu uz učešće kapitala." Kapital ima da ostane učesnik u privrednome procesu i treba da mu pruži i dalje sva svoja dejstva. No on ne sme da bude elemenat, po kome će se privreda upravljati i po čijim će se zahtevima kretati proizvodnja delatnost. On treba da bude posrednik radu, kao pomoćno sredstvo u službi višim interesima. Na mesto kapitalističnog privrednog sistema, u kome je kamata najizrazitije merilo i upravljač privrednoga života, nacionalni socijalizam postavlja, teorijski, drugi poredak, pretendujući da će u tome poretku kapital biti podređen, da će služiti drugim motivima i merilima, a da privreda neće biti usmerena onim pravcem, kojim je upućuje zahtev finansijskoga kapitala za kamatom, već onim koji je određen državnom politikom.

Ustanova kamate je, po shvatanju nacionalnoga socijalizma, najznačajnije obeležje kapitalističnog sistema. ,,Kome je postalo jasno da kamata nije neka madijska osobina novca, već da svaka kamata vodi poreklo iz rada drugih, da se za kamatu, koju kapitalista meće u džep, prikraćuje prinos rada stvaralaca, taj o ulozi, koju igra sistem koji nosi kamatu, nikad više neće moći da sumnja... Glavni izvor snage mamonizma je bezradni i beskrajnji priliv dobara, koji se stvara putem kamate".¹)

Precizno rečeno, pojavljuje se dakle robovanje kamati kao zloupotreba pozajmnoga kapitala prema interesima privrede jednoga naroda. Finansijski kapital pruža privredi svoje usluge jedino ako mu se zagarantuje veliko i stalno ukamaćenje. Zahtev za ukidanje robovanja kamati, u svojoj izloženoj osnovnoj formi, je, ustvari, zahtev da se kamate, koje vuče pozajmni kapital, prilagode opštem rentabilitetu, i privrede, t.j. da u trenutku kada rentabilitet privrede nestane, kapital izgubi pravo na ukamaćenje.

Teoretičar Feder postavio je zahtev za ukidanje robovanja kamati. Taj zahtev su razni teoretičari tumačili na razne načine. Jedni stoje na gledištu da se ustanova kamate uopšte mora ukinuti. Kako bi se, međutim, na taj način proizvelo umrtvljavanje svake privatne inicijative u obrazovanju kapitala jer bi nestao stimulus, koji to obrazovanje izaziva, trebalo bi istovremeno država da uzme obrazovanje kapitala sasvim u svoje ruke stvaranjem državne banke za beskamatne zajmove, koja bi svoje prihode crpla iz oporezivanja. Tu se pojavljuje Gesell-ova ideja o ,,slobodnoj privredi", u kojoj ponuda kapitala ima biti tačno onolika, kolika i njegova tražnja.

Novo shvatanje

Druga, novija grupa teoretičara, kojima se pridružila i praksa, stoji na drugome gledištu. To gledište ozvaničio je i sam Feder svojim tumačenjem svoga osnovnog zahteva:

,,Ukidanje robovanja kamati ne znači ukidanje kamate uopšte, već priznanje primata nemačkoga rada nad prohtevima finansijskoga kapitala". Prema ovome je nacionalni socijalizam, posle prvoga revolucionarnoga oduševljenja, prišao izvesnoj reviziji i ublažavanju svojih prvobitnih ekstremnih zahteva. Novije shvatanje, koje se smatra sada zvaničnim finansisko — političkim načelom države, tumači zahtev za ukidanje robovanja kamati tako, da se kamata može platiti jedino iz prinosa i to srazmerno njegovoj visini. Hjalmar Schacht, pretsednik Rajhsbanke i upravljač nemačke privrede, usvojio je ideju o ukidanju robovanja kamati u ovom revidiranom tumačenju. U svome spisu o osnovama nemačke privredne politike¹) on pod naslovom ,,Svetinja kamate?" piše: ,,Ono što narod ne razume je prosto primanje i trošenje kamate iz jednoga kapitala, a da se istovremeno za to ne troši niti se ranije trošio izvesan rad. Pozajmni kapital izvlači danas,—(1931 godine),—u poređenju sa prinosom rada nesrazmerno veliku kamatu iz nemačke privrede, jer smatra da je njegova sigurnost ugrožena. Tu vidim mogućnosti potpuno ispravne intervencije. Povisi li se sigurnost kapitala, opravdano je i moralno i privredno da se kamate snize... Obrazovanje kamate se isto tako ne može ostaviti t. zv. slobodnom sporazumevanju na tržištu, kao cena hleba ili najamnica. Ako nismo u oblasti utvrđivanja najamnice ostavili samom odnosu između ponude i tražnje slobodu, ako pokušavamo da obrazovanje cene hleba brižljivo ograničimo, ludost je poverovati da može utvrđjvanje kamate za pozajmni kapital ostati neprikosnovenom svetinjom... Nama ne treba intervencije u valutarnoj oblasti, koja bi stvorila svestrano samo nezgode, već mi možemo najpresnije brige, a naročito i u oblasti stvaranja rada, da stišamo intervencijom u kamatnim odnosima, koja nikome neće škoditi a svima koristiti."

U svome govoru ,,Kamata ili dividenda"¹) Schacht naglašava primat rada pred interesima kapitala, rečima: ,,Za narod je rad uvek primarno, a kamata sekundarno, pa pošto bez rada nema kamate, mora u slučaju nerešivoga konflikta između prava na prinos od rada i prava svojine na kapitalu važiti stav, da obezbeđenje prinosa ide pred obezbeđenjem svojine." U istome govoru Schacht daje i drugu stranu ovoga problema, time što naglašava zavisnost kapitala od preduzimačke stvaralačke delatnosti: ,,Pozajmni kapital sasvim zaboravlja da je zavisan od privrednoga uspeha preduzimačevog; on zaboravlja da gubi svoje moralno opravdanje, ako nije spreman da služi preduzeću... Kamata se mora privrediti iz prinosa proizvodnje."

Ko što se iz gornjega vidi, pretvorio se osnovni zahtev o potpunome ukidanju instituta kamate postepeno u zahtev da kamatna politika, odnosno ukamaćivanje kapitala, takođe bude stavljeno pod državnu kontrolu i da bude dovedeno, u sklad sa privrednim razvojem. Umesto brisanja prava na kamatu priznaje se, u načelu, sopstveniku pozajmnoga kapitala to pravo, ali uz ograničenje da je ta kamata nerazdvojno vezana za visinu prinosa dužničkoga preduzeća. U daljoj konzekvenciji kamata mora biti u skladu sa opštom privrednom situacijom u zemlji. Ogromni napori nacional-socijalističkoga režima u borbi protiv nezaposlenosti mogli su biti sprovedeni jedino na taj način, što je stimulirana u velikoj meri i privatna investiciona delatnost. Nesrazmerno visoke kamate sprečile bi ovakvu delatnost, a time znatno i oštetile akciju države oko suzbijanja nezaposlenosti.

Iz ovoga razloga, u težnji za unapređenjem privredne delatnosti uopšte, a i u skladu sa teorijskim shvatanjem, nacionalni socijalizam je u praksi sproveo čitav niz mera, kojima je dejstvovao u pravcu spuštanja kamata. Te se mere smatraju konkretnim ostvarenjem zahteva o ukidanju robovanja kamati. Od intranzigentnog revolucionarnog zahteva proizašlo je u stvari samo dirigovanje kamatne politike od strane države, a u smislu staranja za što veći razmah privredne konjunkture.

Ovo je sadašnje, aktuelno shvatanje o robovanju kamati i njegovome ukidanju. Da li će u budućnosti ovaj zahtev da se pojavi opet u svojoj prvobitnoj beskompromisnoj formi ili ne, ne može se predvideti.

VI.

NOVAC I NOVČARSTVO

1. Novac

Govoriti o specifično nacionalno socijalističnoj teoriji o novcu, značilo bi nazivati gledišta, koja po pitanju novca ispoveda nacionalni socijalizam, pogrešnim imenom. On ima o kompleksu pitanja novac — valuta — kredit svoja određena gledišta. No ukoliko se njegova doktrina bavi pitanjem same suštine novca, ona se naslanja na ranije teorije, adaptirajući ih svojim opštim načelima. Ukoliko su, međutim, njegovi doktrinari prešli na nove puteve i stvorili nove konstrukcije, oni niukoliko nisu njima obuhvatili ceo kompleks pitanja u vezi sa novcem, već su se zadovoljili samo obradom problema o izdavanju državnoga novca.

,,Nova državna teorija o novcu"

U diskusiju između metalista i nominalista nacionalni socijalizam uopšte ne ulazi. On stavlja organizovani narodni život, čija je politička forma država, u centar svih društvenih fenomena. Razume se, da on na taj način uopšte ne može imati drukčija no nominimalistička odnosno etatistička gledanja o suštini novca i njegovoj ulozi u privredi. U Knapp-ovoj državnoj teoriji o novcu¹), i u Bendixen-ovim shvatanjima²), nacionalni socijalizam nalazi osnovne elemente za svoje shvatanje. Pa i oni njegovi pisci, koji smatraju da nacionalni socijalizam treba da stvori novu sveobuhvatnu teoriju o novcu, kao Arthur Herrmann³), stoje na gledištu, da treba n Knapp-ovom smislu razraditi državnu teoriju o novcu, jer će se ,,na taj način nužno doći do novih principa o stvaranju novca. koji su izvedeni isključivo iz suštine novca".¹)

Sa poznim kapitalizmom posleratne epohe dolazi raspadanje svetske privrede. Velika svetska tržišta gube dobrim delom svoj značaj. Istovremeno se narodne privrede pojedinih naroda sve snažnije koncentrišu na unutrašnje nacionalno tržište. Sve viši carinski zidovi smanjuju međudržavni promet dobara i u svima zemljama pojavljuju se tendencije ka autarktizovanju. Razume se, da je na taj način i novčani sistem, koji je ,,tvorevina privrede"²) t. j. nužno odgovara privrednom sistemu, morao trpeti znatne potrese. Radi se o tome, da se analogno pojmu o nacionalnoj, dirigovanoj privredi, izgradi i pojam o dirigovanom nacionalnom novcu. Kad što je, po nacionalno - socijalističnim shvatanjima, privreda potčinjena nacionalnoj potitici i ima da se upravlja prema diktatu nacionalno - političkih nužnosti, potrebno je da se i novčani sistem prilagodi ovom shvatanju. Na mesto staranja za stabilnost deviznih kurseva, primarni cilj novčane politike postaje stabilizacija kupovne moći novca na unutrašnjem tržistu. Radi se dakle, o tome, da se državnoj teoriji novca da reformisani izgled i domašaj, a naročito s obzirom na ogromni uticaj žiralnoga novca na privredni život.

Ovo bi imala biti ta nova državna teorija o novcu, koja treba pojam novca da formuliše na takav način, kako će on odgovarati strukturalnim promenama, koje su od Knapp-ovog vremena u privredi i novčarstvu u tome pogledu nastale. Nacionalni socijalizam shvata novac kao ,,doznaku na učinjen rad"³) ili kao ,,generalnu hipoteku na celokupnu narodnu imovinu"⁴). Kao takav on stoji prema zbiru privrednih dobara i činidbi. On je nosilac jedinica vrednosti i to sa apsolutnom i opštom snagom plaćanja. Prema tome on nije predmet trgovanja, nije roba, pa nema ni svoje sopstvene samostalne vrednosti. Iz toga razloga nije ni potrebno da novac bude materijalizovan. Idealni tip novca je nematerijalni žiralni novac. Nova državna teorija o novcu mora prema tome u svojoj sistematici da prizna primat žiralnom novcu i da naročito o njemu vodi računa.

Etatizacija banaka

Državi, kao upravljaču privrednoga života, mora se omogućiti da reguliše ne samo izdavanje kartalnoga novca, t.j. novca u materijalnoj formi. Radi eminentno važne uloge žiralnoga novca u privredi, mora se državi dodeliti isključivo pravo stvaranja žiralnoga novca. U sadašnjem sistemu banke su prestale da budu samo preduzeća koja s jedne strane primaju novac na zajam da bi ga s druge strane pozajmljivale. Depozitne banke postale su tvorcima žiralnoga novca. Stvarajući novac ,,partenogenetičkim putem"¹), one se pri tome rukovode samo svojim privatno privrednim motivima. Stvaranje novca, međutim, je od eminentno narodno-prirednog značaja. Kao što je država morala oduzeti pravo slobodnoga izdavanja novčanica bankama i preneti to pravo na zvanični, strogo kontrolisani institut, nameće joj se sada dužnost da ukine i pravo slobodnoga stvaranja žiralnoga novca. Isti razlozi, koji su bili merodavni za monopolisanje emitovanja novčanica, nalažu sada i podržavljenje onih novčanih instituta, koji se bave žiralnim prometom. Cilj i jedne i druge intervencije države u novčanu politiku je, da država zadrži za sebe upravu i nadzor nad privrednim životom.

Za podržavljenje velikih banaka ne govori samo čisto fiskalni razlog, da se dobiti banaka privedu u državne blagajne; naprotiv, glavni razlog, zbog koga traži nacionalno-socijalistična doktrina etatizaciju, je drugi. Radi se o ,,strukturalnoj reformi celokupnoga bankarstva od strane države, naslanjajući se što tešnje na postojeće njegove organizacije, prema pravim zahtevima narodne privrede, a uz načelno isključenje privatno-kapitalistične baze."¹) Nacionalno-socijalistična doktrina smatra, za postignuće ciljeva državne pri-vredne politike, neophodnom i planski dirigovanu kreditnu politiku. Ovu, međutim, u punome opsegu omogućuje — po gledištu doktrine, — samo podržavljenje banaka, podržavljenje stvaranja žiralnoga novca.

Ovim bi, u najkraćim crtama, bilo obuhvaćeno gledište nacionalno-socijalistične doktrine o novcu. Ustvari, ovde se radi o zauzimanju stava prema postojećim teorijama o novcu, a niukoliko o stvaranju samosvojne nacionalno-socijalistične teorije. Ni doktrina o suštini novca, ni zahtev za podržavljenjem banaka nisu specifično nacionalno-socijalistički. U pogledu definicije novca naslanjuju se pisci na Keynes-a²), na Muhs-a³), a ponajviše na Knapp-a i Bendixena. U pogledu zahteva za podržavljenjem banaka, nacionalni socijalizam ima mnogo sličnosti sa ranijim socijalističkim doktrinama. U pitanju novca se baš ističe neizgrađenost same nacionalno-socijalistične doktrine, koja se, uglavnome, zadovoljava postavljanjem izvesnih osnovnih načela, a izgradnju detalja prepušta političkom razvoju.

2. Autonomno izdavanje novca

Federova teorija

U celome kompleksu pitanja oko novca i kredita, nacionalni socijalizam ima dve originalne tvorevine. Jedna je poznati; zahtev za ukidanjem robovanja kamati, a druga je teorija o autonomnom izdavanju novca, čije bi se pokriće sastojalo u budućim radovima. I ovu teoriju zasnovao je Gottfried Feder, a razradili su je mnogobrojni pisci. Njenu važnost za nacionalno-socijalističnu doktrinu dokazuje najbolje okolnost, što je Othmar Spann u svojoj istoriji ekonomskih doktrina¹) uzima za glavnu karakteristiku nacionalnoga socijalizma.

Feder-ova teorija polazi od činjenice, da je većina modernih država visoko prezadužena. U Engleskoj državni dug iznosi, (prema podacima iz 1930 g.), 7.596 mil. funti sterlinga, u Francuskoj 270 milijardi zlatnih franaka, u Sjedinjenim američkim državama 16 milijardi dolara. To znači da su narodi, koji su u tim državama organizovani, visoko opterećeni kamatama svetskome kapitalu. Poresko opterećenje naroda postaje time sve teže. Feder u tome vidi ,,robovanje kamati" i pita se, kako je do toga došlo da gotovo celi svet radi za nekoliko velikih međunarodnih kapitalističkih grupa. Razlog tome vidi u zabludi država, koja se sastoji u okolnosti, što se države u svojoj finansijskoj politici upravljaju prema načelima koja su prihvatljiva samo za privatnu privredu.

Kada privatna ličnost ima potrebu za novcem, ona mora uz kamatu uzajmiti novac od nekoga, koji ima više novaca nego što mu treba. Država, međutim kao javna organizacija, ne sme se staviti na istu nogu sa privatnom privredom. Tri su glavna atributa, iz kojih se vidi ogromna načelna razlika između mogućnosti, koje stoje na raspoloženju državi i onih, koje ima privatno lice: Država ima pravo na zahtevanje činidbi, na izdavanje novca, i t.zv. finansijski autoritet:

1. Kad državi zatreba, ona može zahtevati da njeni građani za nju besplatno rade. Naročito se to izražava u vojnoj obavezi i u slučaju rata.

2. Drugi atribut države, i istovremeno izvor njene snage, leži u njenome pravu izdavanja novca. Država teorijski ima pravo, — (ne uzimajući u obzir za ovaj momenat praktično privredne posledice, koje za postojanje samoga prava nisu relevantne), — da svoju potrebu za novcem pokrije iz svoga vlastitoga autoriteta, a da ne traži zajmove od svojih građana.

3. Treći atribut države je njen finansijski autoritet, njena finansijska vlast: Država ima pravo da prinudnim putem, t.j. oporezivanjem, za državne ciljeve upotrebi finansijsku moć svojih građana. Tu vlast, međutim, po Federu, ona zloupotrebljava ako je upotrebi na to, da iz svojih državljana putem oporezivanja izvlači kamate za finansijski kapital.

Finansiranje velikih radova

Feder traži da država samostalno i autonomno, na osnovu ova svoja tri atributa, zadovolji svoju potrebu za novcem. Da država pravi dugove izgleda mu neprirodno i prouzrokovano samo pogrešnim adaptiranjem privatno-privrednih metoda na državnu finansijsku politiku. Kada država pristupa velikim radovima radi izvršenja svoga javnoga zadatka, ona će te radove finansirati iz zajmova, ako radovi obećavaju da će dati u kasnijoj eksploataciji izvesnoga prinosa. Iz tih prinosa, na pr. od železnica, ona će plaćati kapitalu kamate, t.j. u suštini će kamate plaćati sam narod. Kada se već narod nalazi u položaju da mora platiti u stvari građenje jedne železničke pruge, zašto je potrebno da on uz to plati još i kamate kapitalu, — pita se Feder. Država, na osnovu svoga autoriteta, može ovako. velike radove vršiti i bez pozajmijivanja, stvarajući autonomno novčana sredstva iz svoje sopstvene vlasti.

Ako se veliki radovi nebi finansirali putem zajmova, kaže Feder, već putem neposrednog stvaranja platežnih sretstava, otpalo bi opterećenje budžeta, a time i naroda, servisom za te zajmove. I što je vrlo važno, ne bi ni bilo potrebno emitovati celu sumu koju zahteva posao. Novo-izdata platežna sretstva vraćaju se u državnu blagajnu, tako da se ona mogu u kasnijoj fazi ponovno upotrebiti za finansiranje istoga posla. Platežna sretstva bi se, prema tome, mogla izdavati postepeno, kako bi sam finansirani posao napredovao. O izdavanju novca bez pokrića, ovom slučaju ne bi moglo biti govora, jer bi se platežna sretstva izdavala samo na osnovu pokrića u radovima. Vrednošću radova bila bi obezbeđena stabilnost platežnih sretstava odnosno stabilnost novca. Naročita državna banka imala bi da otvori kredit preduzimaču, iz koga bi se vršile doznake postepeno prema završavanju pojedinih etapa posla. U vezi sa tim postavlja se zahtev da se, pre svih ostalih, emisijona banka potpuno etatizuje, da postane državnom ustanovom. Uz nju bi se onda imao stvoriti sistem državnih banaka za platežni promet po ugledu na postansko čekovni sistem.

Federova izlaganja kulminiraju u njegovom stavu, koji naziva jedinim izlazom:¹) ,,Sve velike državne nove tvorevine finansira država na osnovu svoje finansijske vlasti, a po odobrenju narodnog pretstavništva, uz najstrožije izbegavanje uzajamljivanja, neposrednim stavljanjem na raspoloženje potrebnih sretstava, i to putem žiro prometa ili izdavanjem beskamatnih blagajničkih zapisa."

U sadašnjem sistemu država izdaje, prilikom svoga zaduživanja kod banaka, bonove ili obligacije. U sistemu koji predviđa Feder, država bi umesto toga izdavala blagajničke zapise bez prethodnoga zaduživanja. Ovi zapisi bi bili sretstvo plaćanja. Primedbu o tome, da bi izdavanje ovakvih zapisa pretstavljalo inflaciju, Feder parira tvrđenjem, da i izdavanje obligacija po zajmovima stvara dodatnu kupovnu snagu, dakle inflaciju. Imalac obligacije može za ovu neposredno nešto kupiti ili je može prodati na berzi. Tu Feder pada u zabludu: Za obligaciju je njen imalac platio državi novcem, bilo gotovim bilo žiralnim. Prema tome se on lišio izvesnoga dela svoje kupovne modi, koja odgovara ceni obligacije. Jedino ako bi za obligaciju državnoga zajma neposredno kupio neki predmet, ako bi dakle obligaciju upotrebio kao gotov novac, — (što je u praksi bilo retko), — onda postoji zaista slučaj, koji Feder pretpostavlja kao apsolutan, jer bi za iznos obligacije odnosno njenu vrednost zaista bila povišena kupovna snaga u narodu. Van toga slučaja, međutim, obligacija se sravnjuje sa robom i ne može pretstavljati povećanje kupovne moći, kao što to ne bi pretstavljala ni kupovina kakve druge robe za novac.

Ako imalac obligacije njenom prodajom svoje potraživanje po obligaciji unovči, njemu se onda tek vraća ona ista kupovna moć, koje se lišio kupovinom obligacije. Kupac obligacije međutim lišava se jednoga dela svoje kupovne moći zamenjujući ga za potraživanje prema državi, koje je sadržano u kupljenoj obligaciji. Na taj način je inflacijonističko dejstvo obligacije, koje izdaje država za uzajmljeni kapital vrlo malo — (ukoliko se u privatnom prometu obligacijama vrše plaćanja) — ili nikakvo.

Ovom analogijom ne može se dati odovor na pitanje, da li bi finansiranje po Federovom sistemu, dakle autonomno stvaranje platežnih sretstava od strane države, povuklo za sobom inflacijonističke posledice. Ako se polazi od kvantitativne teorije, kakvu zastupa n. pr. Hahn¹), mora se nužno doći do zaključka da se inflacijonističko dejstvo neminovno mora pojaviti. Pristalice usavršene kvantitativne teorije, t. zv. bilansijske teorije novca, postavljaju za vrednost novca drukčiju tezu. Za njih se vrednost novca prema robi ; ne formira jednostavno na osnovu relacije između količine platežnih sretstava i brzine njihove cirkulacije s jedne, a: količine dobara s druge strane. Merodavan za vrednost novca je, po njima, odnos između dveju strana bilansa narodne privrede, pri čemu su na jednoj strani sve stvarne vrednosti, kao zlato i devize, roba, privredni inventar, zgrade i t. d., a na drugoj strani novčane vrednosti, kao kartalni i žiralni novac, akcije, hartije od vrednosti, uloži na stednju i t. d. Uz to, međutim dolazi i dinamički momenat. Ako se stvarne vrednosti na jednoj strani povećaju, i — a povećati se mogu proizvodnjom, — može se povećati i pasivna strana bilansa, dakle može se povećati opticaj novca.

Ustvari se kod ove bilansijske teorije, čiji je izraziti pretstavnik Wagemann²), polazi od pretpostavki, sličnih pretpostavkama od kojih je pisao Bendixen. Razlika je samo u jednome: dok Bendixen stoji na gledištu da neće izdavanje novca nikada dejstvovati inflacijonistički, ako se vrši na osnovu robne menice, koja pretstavlja početak produkcionoga procesa, dotle Wag-emann naglašava da je robna menica samo jedan od puteva. Po njemu ima još i mnogo drugih mogućnosti za povećanje opticaja, a da pri tom ne nastupi inflacijonističko dejstvo inflacija neće nikada nastupiti, ako se emisija novih opticajnih sretstava reguliše prema konjunkturi, pri čemu treba gledati da se finansira uvek proizvodnja a ne potrošnja.

Posmatrana sa gledišta bilansijskih shvatanja, Feder-ova zamisao nebi morala nužno da proizvede inflacijonistično dejstvo. Finansiranje velikih javnih redova, koji bi pretstavljali konkretne narodno-privedne vrednosti, moglo bi se sprovesti i stvaranjem dodatne kupovne snage t.j. emisijom platežnih sretstava, koji bi imali pokriće (u Širem smislu) u samim radovima. No pre svega postavlja se pitanje, da li može u toj meri da se odmeri količina novostvorene dodatne kupovne snage, da ona ne pređe veličinu stava na aktivnoj strani bilansa. Sem toga, pitanje je, da li država zaista može celu finansijsku politiku da drži toliko čvrsto u rukama, da bi mogla po završetku radova izvući višak povećanoga opticaja opet iz privrede. Tu se dakle postavlja opet pitanje finansijske tehnike, odnosno pitanje učešća države u novčanoj politici.

Bez podržavljenja banaka, koje bi omogućilo centralisanje celokupnoga novčarstva, a pogotovu žiralnoga opticaja, u jedne ruke, morao bi pokušaj finansiranja po Feder-ovoj shemi dati neželjene rezultate. Otuda zaključak: Bez ostvarenja prvoga nacionalno-socijalističnoga zahteva, — etatizacije banaka, — nije moguće ni ostvarenje drugoga zahteva nacionalno-socijalistične doktrine — finansiranje po Feder-ovim predlozima.

SOCIJALNA I PRIVREDNA

POLITIKA NACIONALNOGA SOCIJALIZMA

BORBA PROTIV NEZAPOSLENOSTI

1. Pitanje nezaposlenosti i nacionalni socijalizam

Stanje koje je nacionalni socijalizam zatekao

Na dan 30 januara 1933 godine, kada je nacionalni socijalizam došao u Nemačkoj na vlast, bio je prvi njegov zadatak da prihvati borbu protiv ekonomskih teškoća, koje su, kao svoju najtežu posledicu, povukle za sobom ogromni porast nezaposlenosti. Ovo pitanje postalo je, u toku poslednjih godina pred prihvatanje državne uprave od strane nacionalnog socijalizma, centralno pitanje oko koga su se okretali svi napori vlada, koje su nacionalnom socijalizmu u Nemačkoj prethodile. Sam nacionalni socijalizam se u svojoj političkoj propagandi od samog početka svoje političke delatnosti služio kao najsnažnijom parolom tvrđenjem, da samo on može rešiti pitanje nezaposlenosti. Svima sretstvima modernoga načina stvaranja javnoga mišljenja, nacionalni socijalizam je u godinama svoje borbe u opoziciji prema ranijim režimima isticao stalno da on nosi u sebi čarobnu formulu, kojom nezaposlenost može da likvidira za sva vremena.

Iz razloga političke nužde, radi ostvarenja ovoga svoga obećanja, nacionalni je socijalizam morao, po preuzimanju vlasti, u prvome redu zaista i prići rešavanju problema nezaposlenosti. No sem ovog političkog razloga, nacionalni socijalizam je osetio, da se kod nezaposlenosti ne radi samo o jednoj sekundarnoj pojavi u privrednome životu, već da je on posledica čitavoga sklopa raznih uzroka, koji su proizveli kritično stanje u privrednome životu Nemačke.

Otuda je on nužno, čim je pokrenuo pitanje sanacije nemačke privrede, morao u prvome redu da se sretne opet sa pitanjem nezaposlenosti, koje je za sobom povuklo ne samo socijalnu opasnost, već i strahovito opadanje potrošnje.

Privredno stanje, koje je nacionalni socijalizam zatekao u Nemačkoj, pri preuzimanju državne uprave, zaista je bilo veoma kritično. 6 miliona 14 hiljada nezaposlenih bilo je registrovano kod državnih ustanova za posredovanje rada. Uz to dolazi i oko 2 miliona¹) nezaposlenih, koji se nisu prijavili državnim ustanovama, jer nemaju zakonskoga prava na potporu ili su izgubili nadu da će moći dobiti zaposlenje. Obim privredne delatnosti smanjivao se u sve bržem tempu, otpuštanja radnika i nameštenika postala su sve češća i obimnija, a s druge strane svake godine pridolazile su nove generacije na tržište rada, bez izgleda da će ikada moći da budu uposlene.

U januaru 1933 godine nemačka industrija je radila sa jedva 40 % svoga kapaciteta. Od 1924 godine, kada nezaposlenost još nije dostigla pun milion ljudi, povećao se broj nezaposlenih u 1925 godini na 2 miliona, zadržavajući se na toj visini i u 1926 godini. 1927 god, broj nezaposlenih primiče se opet jednom milionu, usled izuzetno dobre konjunkture, no već u sledećoj, 1928 g. dolazi reakcija: broj nezaposlenih dostiže skoro 3 miliona. 1929 godine, posle izvesnog sezonskog smanjenja, prelazi treći milion i otada počinje rapidno penjanje. 1930 godine bilo je 3, 7 miliona nezaposlenih; 1931 g. preko 5 miliona; 1932 g. prelazi broj nezaposlenih 5 i po miliona, da bi u prvome mesecu 1933 g. prebacio i šesti milion.

Prema statistikama nemačkih sindikalnih saveza bilo je u najtežoj kritičnoj godini pre rata, t. j, u 1908 g. svega 2,9 % članova sindikata bez posla. No taj procenat nezaposlenih je u kritičnome periodu od 1927 do 1932 godine bio nesrazmerno viši, penjući se iz godine u godinu rapidnom temom. Tako je 1927 g, procenat nezaposlenih iznosio 8,8 %, 1928 g. 13,1 %, 1929 g. 22 %, krajem 1930 g. odnosno početkom 1931 g. 33,7 %, da bi u oktobru 1932 g. dostigao 42,9%.¹).

Posledice ovakvoga stanja na privredu najbolje ilustruje opadanje narodnoga dohodka od 75,4 milijardi RM u 1928 g. na 70,2 milijardi RM u 1930 g. i najzad na 46,5 milijardi RM u 1932 g.

Nacionalni socijalizam se zaista i svom revolucionarnom odlučnošću, koja je bila njegova odlika i u njegovim političkim borbama, dao na rešavanje problema nezaposlenosti. Adolf Hitler je, u prvome govoru koji je održao kao Državni kancelar, označio smanjenje i uništenje nezaposlenosti svojim najprečim zadatkom. Do rešenja pitanja nezaposlenosti imaju svi ostali problemi da budu stavljeni u drugi red. Odbijajući marksističnu konstrukciju ,,rezervne industrijske armije", nacionalni socijalizam stoji na načelnome gledištu, da je u državi, koja je organizovana po njegovim načelima, moguće stvoriti stalno za svakoga člana narodne zajednice mogućnost rada. Štaviše, on pridaje doktrinarnome zahtevu, — (koji njegovi teoretičari često ističu), — o ,,pravu na rad" osnovni značaj za svoju socijalnu i privrednu politiku.

,,Pravo na rad"

Pravo na rad je zahtev, koji je u istoriji socijalizma već nekoliko puta postavljan. Jedan od prvih, koji je u doba začetka industrijskoga kapitalizma postavio zahtev na pravo za rad bio je romantični plemić Saint—Simon. Ovu ideju prihvatili su Fourier i njegov učenik Considerant, razvijajući formula o pravu na rad. Louis Blanc i njegovi prijatelji preuzeli su je i popularisali je za vreme vladavine Luja Filip—a u najširim masama. Prudhon nazvao je pravo na rad ,,pravom i jedinom formulom februarske revolucije" ,,Dajte mi pravo na rad, a ja vam poklanjam svojinu", pisao je on. Revolucioni dekret, koji je sastavio Louis Blanc, počinje sledećim rečima: ,,Privremena vlada Francuske republike; obavezuje se da obezbedi svima svojim građanima rada". U skoroj prošlosti je Leon Bourgeois, jedan od vođa radikalno — socijalističke stranke u Francuskoj, razradio tezu o pravu na rad u svome delu o solidarizmu.¹).

U Nemačkoj je Johann Gottlieb Fichte, jedan od duhovnih predaka nacionalnoga socijalizma, tražio takav privredni sistem²), koji će ostvariti pravo na rad i time pravo na egzistenciju. Prema njemu ne sme se država zadovoljiti time, što će građaninu očuvati imovinu, već država ima da ,,da svakome svoje, da ga uvede u njegovu imovinu i da ga posle pri tome štiti, i na tu mogućnost za život imaju svi, koje priroda stavlja u život, isto pravo". Kasnije je Anton Menger, bečki profesor, u svome delu ,,Das Recht auf den vollen Arbeitsertrag"³) opširno pisao o pojmu prava na rad.

Nacionalni socijalizam stavlja pravo na rad među osnovne tačke svoga programa. Vodeće ličnosti njegove izjavljuju u svojim govorima i napisima bezbroj puta da smatraju pravo na rad jednim od bitnih, zahteva novoga socijalnoga poretka. Na kongresu NSDAP u Nurnbergu -1933 g. Adolf Hitler izjavljuje: ,,Niko nema moralno pravo da zahteva, da drugi rade za to da sam ne bi morao raditi, već svako ima samo pravo da zahteva da državna organizacija naroda nađe puteve i sretstva da svakome stvori rada".

I drugi doktrinari nacionalnoga socijalizma naglašavaju zahtev o pravu na rad i ukazuju na puteve, kojima se on može ostvariti. Tako Gotfried Feder, koji postavlja tezu o tome da je svaki narod onoliko bogat, koliko može organizovati rada. Bernhard Kohler, vođa komisije za privrednu politiku NSDAP, stavlja pravo za rad u centar svojih teorijskih rasmatranja o nacionalnome socijalizmu. ,,Pravo na rad je osnovno pravo nacionalno-socijalističnog radničkog i društvenog prava." Na drugome mestu kaže: ,,Pred privredom stoji, kao stvarni i živi izraz narodne egzistencije, rad. Privreda postoji samo radi toga, da uvek omogući rad." Iz ovoga proizlazi da nacionalni socijalizam borbu protiv nezaposlenosti, koja je politički nužna mera, odeva i u načelnu teorijsku formu, time što se identifikuje sa ostvarenjem pune likvidacije nezaposlenosti.

Njemu se ne radi samo tome, da nezaposlenost, koja sada postoji, suzbije. On želi da stvori preduslove za to, da se nezaposlenost kao socijalna pojava u društvu uopšte onemogući. Stoga on prilazi problemu nezaposlenosti kao posledici privrednoga i socijalnoga sistema.

Osnova svih njegovih mera, kojima ide na suzbijanje nezaposlenosti, je čvrsto verovanje, da narod, organizovan u državi, može savladati privredu i da ona nije podvrgnuta neizmenljivim zakonima, već pravilima, koje stvaraju ljudi. Nacionalni socijalizam ne veruje u neminovnost konjunkturnih pojava, već smatra da se državnom privrednom politikom mogu linije konjunkturnoga talasa upraviti onako, kako je to za narod i njegovu privredu potrebno.

Mere, koje je nacionalni socijalizam sproveo u delo u vezi sa pitanjem suzbijanja nezaposlenosti, hvataju se u koštac za nezaposlenošću sa nekoliko strana. Pri tome se ove mere rukovode mišlju, da nije kapital tvorac rada, već rad tvorac kapitala. Ogromna je tražnja za raznim dobrima, jer armije nezaposlenih nisu, uglavnom, u toku kritičnih godina kao potrošači igrali nikakvu ulogu u privredi. Otuda se ova njihova tražnja nije mogla pojaviti na tržištu. Stvaranje mogućnosti rada daje se dotle nezaposlenim mogućnost za zaradom, kojom mogu svoju tražnju na tržištu da realizuju, da se dakle pojave kao potrošači i da time i sa svoje strane doprinesu oživljavanju privrede. U stvari se sve ove mere nacionalnoga socijalizma mogu u pogledu svoga efekta podeliti u dve grupe. Jednima se ide na to, da se u što kraćem vremenu što veći broj nezaposlenih uvede u privredni proces i da im se omogući da se pojave kao potrošači. U drugu grupu ulaze mere, kojima se stimulira sam privredni život da on postepeno iz sopstvene inicijative može uvrstiti što veći broj nezaposlenih u aktivno privredno stvaranje. Na merama ove druge grupe i leži

težište nacionalno-socijalističnog shvatanja o likvidaciji nezaposlenosti. Izbegavajući socijalizaciju, nacionalni socijalizam smatra da može oživljavanjem privatne inicijative najbolje postići ostvarenje svoga zahteva za nestankom nezaposlenosti. ,,Inicijativa, koju je država preuzela svojim planom za stvaranje rada imala je uvek cilj i nameru da oživi privatnu privrednu inicijativu i da time postavi privredni život postepeno opet na njegove sopstvene noge," rekao je Adolf Hitler.

Plan nacionalnoga socijalizma za suzbijanje nezaposlenosti polazi od ovih zamisli i od saznanja, da se privredna beda jednoga naroda ne može konačno likvidirati palijativnim, delimičnim sretstvima. U savremenoj državi svi su staleži međusobno tako povezani, da se dejstvo državnih mera na jedan ili drugi stalež odmah oseća, — ili bar kroz najkraće vreme, — i u ostalim staležima u državnome sklopu.

Prema tome mora svaki državni plan za suzbijanje nezaposlenosti voditi računa o tačnome domašaju svake svoje mere na celokupni privredni život, Nezaposlenost se ne može likvidirati merama, koje neposredno utiču zamo na radništvo, već oživljavanjem celokupne privredne delatnosti. Nerazrešiva veza između pojedinih staleža i uticaj koji vrše jedan na drugi, kao i uverenje da se besposlici može prići jedino kao oboljenju privredne i narodne celine, — to su osnovice plana, kojim je nacionalni socijalizam prišao rešavanju problema, koji za njega znači ne samo jednu privredno političku meru, već pitanje njegovoga opravdanja uopšte.

Reinhardt-ov plan

Plan za suzbijanje nezaposlenosti donešen je, u vidu zakona, 1 juna 1933 g., dakle 4 meseca posle preuzimanja vlasti od strane nacionalnoga socijalizma. U roku od ova 4 meseca nije, konkretno. gotovo ništa učinjeno da se na obim nezaposlenosti neposredno utiče. Međutim, broj nezaposlenih je u toku ovih 4 meseca pao skoro za pun milion i iznosio je nešto preko 5 miliona, kada je plan stupio u dejstvo. Ne može se jedinoj meri, koja ima veze sa suzbijanjem nezaposlenosti, a koja je u tom međuvremenu, t. j. 10 aprila 1933 g. stupila na snagu, pridati toliki domašaj, da je ona mogla za tako kratko vreme uvesti u posao skoro milion ljudi. Ta je jedina mera bila oslobođenje automobila od svake takse. Prema ovome mora se poverovati da je čisto politički momenat, t. j. verovanje da će se prići rešavanju privrednih problema, već učinilo da privredni život oživi.

Plan od 1. juna 1933. g., t. zv. Reinhardt—ov plan¹) išao je na to, da potrebu za dobrima i činidbama, koja je bila veoma velika, pretvori u tražnju, a tražnju u rad i u privođenje nezaposlenih privrednoj delatnosti. Tri su pretpostavke, prema državnom sekretaru Reinhardt—u, potrebne za omogućenje plana²):

1. Privreda i narod moraju imati u državnu upravu apsolutno poverenje i vršiti u okviru smernica, koje država izdaje, u punoj meri svoju dužnost;

2. država mora, dok privreda ne pređe u pun zamah, potstreknuti pogodnim merama pokriće postojećih potreba;

3. država mora narediti pregrupisavanja u privredi i sprovesti ih, ukoliko to zahteva ozdravljenje životne osnove naroda.

Ove tri pretpostavke znače, drugim rečima, da nacionalni socijalizam smatra preduslovom za uspešno suzbijanje nezaposlenosti apsolutno autoritativan odnos države prema privredi. I ovde se ističe već poznata zamisao nacionalnoga socijalizma o tome, da se privreda ima smatrati Jednom vrstom funkcije, opterećene određenim dužnostima prema narodnoj celini.

Plan od 1. juna 1933 g. sadržava 6 glava: u prvoj se govori o neposrednom stvaranju rada, u drugoj o poreskim oslobođenjima za naknade investicije, u trećoj o dobrovoljnim darovima za unapređivanje nacionalnoga rada, u četvrtoj o prevođenju ženske radne snage u domaće gazdinstvo, u petoj o unapređivanju sklapanju brakova, dok šesta donosi prelazne i završne odredbe.

Neposredno stvaranje rada

Na četiri razna načina, dakle, nacionalni socijalizam je pokrenuo svoju ofanzivu protiv nezaposlenosti. Prvi od njih ide na neposredno stvaranje rada, dakle pretstavlja meru, kojom se ide neposredno na to, da se konkretan broj nezaposlenih uposli radovima, koje država finansira. Ova mera prelaznoga je karaktera i treba da zbrine što veći broj nezaposlenih, odnosno da ih produktivno uposli, dok privredni život toliko ne ojača da može sam apsorbovati nezaposlenost.

U svrhu finansiranja ovih radova stavila je država na raspoloženje sumu od jedne milijarde RM. Ova je suma namenjena prvenstveno omogućavanju da pojedine oblasti u sastavu nemačke države, odnosno opštine ili druga javno-pravna tela, mogu sprovesti javne radove, koji su od opšte-privrednoga značaja za dotično javno-pravno telo, a koje bez ove finansijske pomoći ne bi mogle sprovesti. Samo finansiranje izvršeno je na taj način, čto je državna blagajna izdala blagajničke bonove, na osnovu kojih su nosioci radova vukle menice, koje je Rajhsbanka rediskontirala, a koje državna blagajna iskupljuje u toka perioda od 1934 do 1938 godine. U toku kasnijih meseca država je stavila na raspoloženje i dalje sume u čilju stvaranja rada i to na isti način. Opterećenje za otkup ovih menica, za budžetske godine 1934 do 1938 iznosi:

Za budžetsku god. 1934 oko 900 miliona RM

,, „ „ 1935 „ 700 ,, „

,, ,, ,, 1936 „ 780 „ „

,, ,, ,, 1937 „ 750 „ „

„ ,, ,, 1938 „ 710 ,, „

Tvorci plana smatraju da će poreski prihodi usled stimuliranja privrednoga života toliko porasti da će ovo opterećenje moći da se isplati bez težih posledica za državne finansije.

Odobrenje za izvršenje radova i izdavanje pozajmica iz ovoga državnoga kredita, povereno je naročitom društvu za javne radove. Radovi koji su na osnovu ovih kredita preduzeti, sprovodili su se u toku 1933. do 1935. g., a jedan mali broj će biti završen tek 1936. g".

U neposredno stvaranje rada spada i pomaganje sprovođenje javnih radova od strane Uprave za posredovanje i osiguravanje rada. Ova Uprava izdaje pomoći ako se u ovim javnim radovima uposluju radnici, koji bi inače primali kao nezaposleni pomoć od te Uprave. Ovaj sistem je već starijega datuma, no dok je u ranijim godinama pomoć, koja je na taj način davala Uprava, (koja odgovara našem Uredu za osiguranje radnika), iznosila od 19 do 40miliona RM, ona je u 1933 g. dostigla 203, a u 1934 g. 310 miliona RM redovnih pomoći, uz koje pridolaze još dosta znatne sume vanrednih pomoći. Ova pomoć daje se na taj način, što se opštini, provinciji ili zemlji, — dakle javno-pravnom telu koji vrši javne radove, — daje dnevno 2,50 RM po uposlenom radniku, ukoliko se ovaj na taj način skida s budžeta neposredne potpore. Izuzetno se ova pomoć povišuje na 3 RM po uposlenom radniku dnevno, ako se radi o velikim agrarnim radovima, — melioracijama i slično, — a najmanje 2/3 uposlenih nezaposlenih bude iz velikih gradova od preko 600.000 stanovnika. Ovim favoriziranjem agrarnih radova ide se na to, da se besposlica prvenstveno suzbija u veiikim varošima, gde je najosetnija a da se s druge strane gradski radnik i iz etičkih razloga dovede u vezu sa zemljom i poljoprivredom.

Kriterijum pri davanju ovih pomoći je:

1. finansijski položaj dotičnog javno-pravnog tela mora biti takav, da izgleda isključeno da ono samo iz svojih sretstava može preduzeti radove u pitanju;

2. radovi moraju biti od koristi za narodnu privredu;

3. za sprovođenje radova moraju se uzeti u posao samo oni, koji u poljoprivredi, industriji, zanatstvu ili trgovini do daljega ne mogu naći zaposlenje i koji bi morali i nadalje da primaju potpore za nezaposlene. Niukome slučaju ne smeju se upotrebiti radnici, koji se već nalaze na kakvome radu, bez obzira gde. Ne sme dakle nastupiti slučaj da neko napusti dosadašnji posao radi uposlenja u ovim radovima.

Smisao ovoga sistema davanja pomoći je u tome, što će ti radnici, koji bi inače primali potporu kao nezaposleni bez rada, biti uposleni sve dok proces oživljavaja privrede toliko ne napreduje, da će oni moći da budu uvršteni u redovan posao. Pri tome nacionalni socijalizam polazi od dveju postavki: Pre svega je potrebno nezaposlene, koji su se u godinama prinudne besposlice odučili od rada, privići opet na redovni rad. Uz ovaj etičkih momenat dolazi i drugi, praktično politički; javni radovi, koji se na ovaj način vrše, postizavaju izvesan narodno — privredni efekat i time omogućavaju takođe oživljavanje privrednoga procesa. S druge strane uposljuju se, sem radnika koji su neposredno u javnim radovima zaposleni, i čitav niz raznih grana proizvodnje, koje proizvode alate, mašine i ostale potrebe za izvršenje ovih javnih radova.

Dalja mera, koja spada u ovu kategoriju, je seljačka pomoć. Zemljoradnici sa posedom do 50 hektara mogu uposliti mlade nezaposlene do starosti od 25 godina, stim da im se isplaćuje iz sretstava Uprave za osiguranje radnika mesečno prosečno 15 RM potpore. Mladi nezaposleni, koji ovako ulaze u poljoprivredni rad, nazivaju se seljačkim pomoćnicima odn. pomoćnicima. Zadaci ove seljačke pomoći treba da budu, po Reinhardt—u:

1. da se omogući seljačkome gazdinstvu da pored redovne uvede u gazdinstvo i vanrednu radnu snagu. Time se rasterećuje seljačka porodica, a naročito seljanka, a postizava se održanje i unapređenje seljačkog porodičnog gazdinstva;

2. da pruži nezaposlenoj omladini u gradu i selu rada i hleba, život u porodici i upućivanje u privredno stvaranje.

U seljačku pomoć primaju se samo oni, koji se dobrovoljno prijave i za koje lekarski pregled utvrdi da su za poljoprivredni rad sposobni. U prvoj godini važenja ove seljačke pomoći smešteno na taj način oko 300.000 nezaposlenih.

Poreske mere

U drugu grupu mera spadaju mere poreske politike i olakšice, kojima se ne ide na neposredno stvaranje rada, već na rasterećenje privrede od izvesnih dažbina. Time treba da se postigne oživljavanje privrednoga života, kako bi se tim posrednim putem dostiglo smanjenje broja nezaposlenih, odnosno uvrštavanje nezaposlenih u privredni proces. Dok mere iz prve grupe nose obeležje privremenosti i treba da služe samo kao prelazno sretstvo da se nezaposlenim pruži rada, dok se točak privrednoga života življe ne pokrene, — dotle mere iz ove druge grupe pretstavljaju omogućavanje privatnoj inicijativi da sa svoje strane preduzme borbu protiv nezaposlenosti.

Zbog toga mere iz ove druge grupe imaju stalni karakter. ,,Dokle god postoji u Nemačkoj nezaposlenost, izjavio je Reinhardt u Akademiji za nemačko pravo¹), upravljena je nacionalno-socijalistična finansijska i poreska politika u prvom redu u pravcu smanjenja nezaposlenosti."

U ovu grupu mera spadaju naročito:

1. oslobođenje automobila, koji se stavljaju u promet posle 1 aprila 1933 g. od svake takse. (Zakon od 10 aprila 1933 g.)

2. Odeljak II Zakona od 1 juna 1933 g., kojim se propisuje poresko oslobođenje naknadnih investicija.

3) Propis §-a 6 broj 1 stav 4 Zakona o dohodarini od 16 oktobra 1934 g., kojim se propisuje povećanje otpisa za kratkotrajna privredna dobra realnoga kapitala.

4. Propis §-a 67 Zakona o poreskoj proceni (Reichsbewer-tungsgesetz) od 16 oktobra 1934 g., kojim se određuje oslobođenje od poreza na imovinu za automobile, avione, motorne jahte i jedrilice.

Odeljak II Zakona od 1 juna 1933 g. naređuje da se izdaci za nabavku ili izradu mašina, alata i sličnih predmeta industrijskog ili poljoprivrednog- realnog kapitala mogu pri izračunavanju poreske osnovice u celini odbiti, ako su date sledeće pretpostavke:

1. Predmet u pitanju mora biti izrađen u zemlji

2. poreski obveznik mora predmet nabaviti ili izraditi posle 30 juna 1933 g., a pre 1 januara 1935 g.

3. novi predmet mora doći na mesto predmeta iste vrste, koji je dotle služio

preduzeću;

4. upotreba novog predmeta ne sme dovesti do smanjenja broja radnika u

preduzeću poreskog obveznika.

Ova mera dovela je do znatnoga oživljavanja u industriji mašina i u drugim industrijskim granama, koje dolaze u obzir za izradu predmeta u pitanju. Njome se ciljalo na to, da se investicije u preduzećima i zemljoradničkim gazdinstvima, koje su se u toku ranijih godina privredne depresije istrošile, obnove. Time bi se, s jedne strane, imao povećati kapacitet dotičnih preduzeća odnosno gazdinstava, a s druge strane imala bi se pokrenuti iz stagnacije industrija, koja ove investicione predmete izrađuje.

Efekat, postignut tom merom, vrlo je složen i mnogostran. Preduzeća za izradu predmeta, koji su obuhvaćeni ovom poreskom olakšicom, oživela su, uposlivši znatan broj dotle nezaposlenih radnika i skinuvši ih time sa budžeta potpore za nezaposlene. Povećanim obrtom i povećanom aktivnošću povećala su i prihode, koje država iz njih crpe. Njihova potreba za sirovinama se takođe znatno povećala, pa stoga je oživljavanje zahvatilo mnogo širi krug nego što je neposredno tangiran zakonskim olakšicama. Koristi od ovoga povećanja poslova imale su i sporedne radinosti i transportna preduzeća. Rezultat je i kod njih bio povećanje uposlenja, odnosno smanjenje besposlice. Preduzeća poreskih obveznika, koji su izvršili ove nabavke, povećala su time svoju racionalnost i rentabilitet. Stoga su mogla i spustiti cene svojih proizvoda, tako da se krug njihovih potrošača mogao proširiti. Velika tražnja za predmetima agrarne i prerađivačke proizvodnje mogla je dosta znatnim delom biti podmirena, a s druge strane se time omogućilo i ovim preduzećima da uvedu nove radnike, dotle nezaposlene, u privredni proces.

Zakonom o dohodarini od 16 oktobra 1936 g. zamenjena je ova poreska olakšica iz Zakona od 1 juna 1933 g. Njime se, ustvari, poreske olakšice iz Zakona od 1 juna 1933 g. dopunjuju a sistem ovog zakona dobija stalnost. Dok je, bila zakonom od 1 juna 1933 g. stvorena tražnja za dugotrajnim privrednim dobrima i pokrenuta zemljoradnička i prerađivačka radinost da svoje investicije još pre isteka 1934 g. upotpuni, donosi § 6 Zakona o dohodarini mogućnost povećanih otpisa za proširenja i nove investicije čije trajanje obično ne prelazi pet godina. Time se navode preduzeća i zemljoradnici da vrše nabavke ovih kratkovečnih dobara. Dohodarina može biti znatno smanjena ako su nabavljena dobra iz kategorije, koju obuhvata ovo poresko oslobođenje, Rezultat ove olakšice isti je kao i onaj, koji je postignut poreskim odredbama Zakona od 1 juna 1933 godine.

Pored ovih glavnih mera stavljeno je u službu borbe protiv nezaposlenosti još dosta drugih poreskih rasterećenja i olakšica. Svima je isti cilj: da privredni proces oživi, da time nastupi povećanje nezaposlenosti, a na osnova njega smanjenje državnih izdataka za potporu nezaposlenim, a povećanje državnih prihoda usled povećanog obrta i ubrzanog tempa privrednoga procesa.

Uvođenje ženske radne snage u domaće gazdinstvo

Sličan karakter imaju i odredbe 4 dela Zakona od 2 juna i 1933 g., u kojima se govori o uvođenju ženske radne snage u domaće gazdinstvo. U Nemačkoj bilo je, u vreme donošenja ovoga zakona, oko 200.000 nezaposlene ženske domaće posluge. Ovaj broj pao je, s jedne strane, na teret budžeta potpore za nezaposlene, a s druge strane navela je velika besposlica u toma pozivu žene da potraže rada u fabrikama i drugim preduzećima, istiskujući iz njih izvesan broj muškaraca. Radi toga je Zakon od 1 juna doneo propis da se za pomoćnu žensku radnu snagu, nameštenu u gazdinstvu poreskog obveznika, priznaju ovome pri razrezu dohodarine isti popusti kao i za decu. Ovi popust mogći ići do 320 RM godišnje, dakle pretstavljaju nesumnjiv stimulus za poreske obveznike da u svome gazdinstvu nameste žensku poslugu, tim više što je istovremeno izvršeno veliko sniženje prinosa za osiguranje ženskog kućnog pomoćnog osoblja.

Bračni zajmovi

Vrlo je interesantna i znčajna mera, kojoj je posvećen peti deo Zakona od 1 juna 1933 g., a koja se sastoji u davanju beskamatnih zajmova parovima, koji sklapaju brak. Ova mera prilazi oživljavanju privrede sa jedne tačke koja je i nova i originalna, a pri svem tom i vrlo efikasna. Zajmovi se izdaju nemačkim državljanima, koji posle 1 juna 1933 g., sklapaju međusobno brak, a na osnovu molbe, koju mora nadležna opštinska uprava oceniti povoljno. Uslovi za davanje ovih pozajmica su (na osnovu izmena i dopuna od 24 januara 1935 g.):

1. da je buduća supruga u toku poslednje dve godine pre podnošenja molbe bila najmanje 9 meseci u zemlji u službeničkom odnosu;

2. da buduća supruga napusti svoju službeničku delatnost još pre prijema

zajma;

3. da se buduća supruga obaveže da svoju službeničku delatnost tako dugo neće izvršivati, dok njen muž ne bude smatran potrebnim potpore u smislu propisa o potpori za nezaposlene, i dok zajam ne bude potpuno amortizovan. Zajam, koji može iznositi do 1.000 RM, amortizuje se sa 1% mesečno, a izdaje se supružnicima u vidu naročitih bonova za nabavku nameštaja i predmeta za domaće gazdinstvo. Ove bonove država isplaćuje prodavcima ovakvih predmeta u gotovom.

Ciljevi ove mere i njena dejstva su složeni. Pre svega se, u pogledu neposrednog smanjenja besposlice, njome postizava omogućenje sklapanja brakova, čime se veliki broj nezaposlenih žena iz besposlice prevodi u redovan porodični život. S druge strane se time postizava i dejstvo da veliki broj žena, koje zbog nemogućnosti sklapanja braka radi materijalnih razloga moraju zarađivati svoje izdržavanje sopstvenim radom, u fabrikama i drugim ustanovama, napušta svoje uposlenje i time stvara mogućnost uposlenja većem broju muškaraca. Davanjem zajmova u vidu bonova za nameštaj i predmete za domaće gazdinstvo postizava se da radinost, koja se bavi proizvodnjom i prodajom ovakvih predmeta, dobije naloge za dobave, odnosno poveća svoju proizvodnju i time takođe poveća zaposlenost kako u svojim sopstvenim preduzećima tako i u preduzećima, koja s njome stoje u vezi.

No pored ovoga cilja, koji je upravljen na smanjenje besposlice, radi se tu i o etičkim ciljevima. Ženu privesti u kuću, u dom, otrgnuti je od nužde da sama za sebe radi i time zanemari svoje dužnosti prema narodu, t.j. svoje materinstvo, — to je etički smisao ove mere. Najzad je tu u pitanju i borba protiv opadanja rađanja. Usled teških materijalnih prilika broj sklopljenih brakova u Nemačkoj opao je od 1929 do 1932 godine za skoro 100.000, t.j. za približno 20%. Naporedno stim smanjio se i broj porođaja. Omogućenjem sklapanja brakova ovim beskamatnim pozajmicama, povišava se broj brakova a istovremeno i broj porođaja.

Do decembra 1934 g., izdat je 365 591 zajam za sklapanje brakova u ukupnoj sumi od 200 miliona RM. Time je, po proceni državnog sekretara Reinhardt-a, smanjen broj nezaposlenih za od 500.000, a budžet potpore za nezaposlene za 250.000 RM. S druge strane postignut je porast brakova i to u 1933 g. u poređenju prema 1932 g. za 23.7%, a 1934 u poređenju prema 1933 g. za preko 30%,. Broj živo rođenih izneo je u prvom polugođu 1933 g. 490.000, a u prvom polugođu 1934 g. 576.000.

Zbog ovih već postignutih rezultata, kojima se ima dodati još i povećanje proizvodnje nameštaja i predmeta za gazdinstvo, ova je mera postala jednom od najvažnijih u borbi protiv nezaposlenosti i zadržaće nesumnjivo trajni karakter. Prema izjavi državnog sekretara Reinhardt-a imaju se svakog meseca izdati najmanje 20.000 takvih zajmova, godišnje okruglo 250.000. Brakovi, koji bez ovih zajmova ne bi bili sklopljeni, rasterećuju tržište rada za 250.000 lica, a smanjuju potrebe potpore za nezaposlene za oko 100 miliona RM. Država, s druge strane, ima povećane prihode usled povećanog obrta, povećanih dohodaka i povećane potrošnje. Tome treba dodati još i tražnju manjih stanova kojim se povećava građevinska delatnost, sa kojom stoje u vezi mnoge grane industrijske i zanatske radinosti. Potreba za gradnju malih stanova dovela je do toga da država u 1935 godini stavi na raspoloženje 50 miliona RM. kredita u tu svrhu, kojima treba da slede i dalji krediti.

Automobilski drumovi.

Od drugih mera, koje je država preduzela, najznačajnija je gradnja automobilskih drumova. Presecajući Nemačku u svima pravcima, spajajući najkraćim, pravim putem najvažnije centre, ovi drumovi pretstavljaju u tehničkom pogledu savršenstvo. Oni služe isključivo za automobilski saobraćaj i omogućavaju time povećanje transportne privrede uopšte, dok potstrekavaju automobilsku industriju, pojevtinjavaju transportne troškove za robu manjega obima na velika otstojanja i povećavaju promet stranaca. Upravu nad njima vrši, ustvari, uprava železnice, jer je Društvo nemačkih železnica (Reichsbahngesellschaft) osnovalo i drži pod kontrolom Društvo za automobilske drumove (Reichsautobahn-Gesellschaft). Razume se da u jednom i u drugom društvu država ima predominantan uticaj. Na taj način između železnica i automobilskih drumova ne može doći do konkurenclje, odnosno ova konkurencija ne oštećuje železnice. Neposredno je u gradnji automobilskih drumova uposleno prosečno od 100 do 120.000 radnika. Uz to pridolazi još oko 100.000 radnika, koji su našli uposlenje u preduzećima koja liferuju materijal i tehnička sretstva za gradnju drumova i oko 80.000 radnika koje dodatno uposluje proizvodnja potrošnih dobara.¹) Ukupno treba da se izradi oko 4.000 kilometara druma. Država u tom cilju stavlja na raspoloženje svake godine oko 400 do 450 miliona RM. Od te sume otpada oko 47% na nadnice, 25% na troškove građenja, 12% na nabavku alata i mašina i 16% na ostale troškove. Svi ovi iznosi ulaze neposredno u privredni proces.

Ušteda u potpori za nezaposlene iznosi godišnje oko 20 miliona RM, a povećanje poreskih prihoda oko 80 miliona RM. Posredno su ovim radovima oživljeni: trgovina, transport, industrija ishrane, tekstilna industrija, radinost odeće, industrija mašina i metala. Neposredno učestvuju u radovima oko građenja automobilskih drumova industrije: grđevinska, cementna i za gradenje mostova.

Dve faze u borbi protiv nezaposlenosti.

U celoj borbi protiv nezaposlenosti, kao što je napred ukratko spomenuto, mogu se jasno nazreti dve faze: Prva je neposredno uticanje države na tržište rada time, što ona preduzima velike radove ili omogućava njihovo preduzimanje. Ovo je dakle faza neposredne intervencije države na tržištu rada. Druga faza je potsticanje privatne inicijative raznim olakšicama za privredu, kojima privreda treba da se osposobi da se i sama stavi u službu borbe protiv nezaposlenosti.

Državne mere u prvoj fazi imaju prelazni karakter i služe prvenstveno za to, da se trenutno što veći broj nezaposlenih opet uvede u proizvodni proces. Koristi od ovakvih radova se ne mogu odmah oceniti. One se javljaju, doduše, i odmah u smanjenju suma koje se troše na potporu nezaposlenima, u povećanju poreskih prihoda usled oživljavanja radinosti koja stoji u vezi sa radovima, u ubrzanoj cirkulaciji novca i sl. No prave koristi, koje su trajne, pojavljuju se tek naknadno, kada su radovi već svršeni. One se mogu meriti samo sa opšteg gledišta narodne privrede, upoređivanjem dobiti, koju privreda celoga naroda ima od izvršenih radova — (drumova, kanala, građevina i sl,) — sa troškovima, koje je privreda zbog toga morala podneti u vidu neposrednoga povišenja poreskoga tereta ili anticipiranja poreskih tereta državnim zajmovima. Cilj, — socijalno - politički, — mera iz prve faze nije konačno rešenje pitanja nezaposlenosti. Njima treba samo da se prebrodi kritično stanje, dok se ne udejstvuje efekat mera iz druge faze.

U ovoj drugoj fazi država vodi, ustvari, konjukturnu politiku, kojom ide za tim da stvori povećanje proizvodnje i potrošnje. Mere iz ove faze mogu biti i stalnoga karaktera. Pogotovu su one to u sistemu nacionalnoga socijalizma, koji smatra da se privreda ne može ostaviti sama sebi, niti da se privrednim mehaničkim pojavama sme dopustiti da izazovu nezaposlenost. U ovu fazu spadaju sve poresko-političke mere, bračni zajmovi, mere kreditne i valutne politike i uopšte celokupna privredna politika, koju vodi država, a koja je nadahnuta željom da privredu dovede do što snažnijega zamaha. Radi se o tome, da se u Nemačkoj stvori sistem dirigovanja privredne konjunkture. Potrebno je, da se konjukturna linija drži u stalnome kretanju naviše do pune apsorpcije nezaposlenih. Kada ovaj cilj bude dostignut, onda se privredna konjunktura mora održati na stabiliziranom nivou i da se, dakle, na mesto forsiranog uspona konjunkturne linije povede jedna vrsta beskonjunkturne privredne politike. Nije ovde mesto da pitanje beskonjukturne privrede i pitanje upravljanja konjukturnom linijom podvrgnemo razmatranju. Svakako stoji, da se u privrednoj literaturi, koja nema nikakve veze sa nacionalnim socijalizmom, na pitanje o mogućnosti apsolutnoga dirigovanja konjunkture i t. zv. beskonjunkturne privrede daje afirmativan odgovor. U toj literaturi postoji samo spor oko toga, je li poželjno ovakvo dirigovanje privrednom konjunkturom. Pisci liberalnoga pravca smatraju da je za privredni život neophodno pustiti tok konjunkture da se slobodno razvija. Iz svoga shvatanja o privrednome životu, nacionalni socijalizam smatra da je država dužna da vodi i upućuje privrednu konjunkturnu liniju u onome pravcu, koji ona smatra potrebnim.

Dok u prvoj fazi država preuzima staranje za nezaposlene, dotle ona u drugoj fazi preuzima staranje za privredu uopšte, stim da ova uzme na sebe zadatak da nezaposlene privede privrednoj delatnosti. U prvoj fazi država putem uposlavanja nezaposlenih utiče na privredu. U drogoj putem oživljavanja privrede utiče na nezaposlenost. Nesumnjivo da ovim drugim merama pripada mnogo veća važnost, jer se njima omogućuje organsko suzbijanje nezaposlenosti, uz organsko, postepeno vraćanje nezaposlenih na posao. No dok prve mere može preduzeti svaka država, ako raspolaže dovoljnim finansijskim sretstvima, dotle sa mere iz druge faze uslovljene i stabilnošću države, odnosno poverenjem privrede u trajnost i sposobnost državne politike.

Razlika između prve i druge faze pojavljuje se i u načinu finansiranja. Dok za prve mere, za neposrednu intervenciju, - država - izuzima sretstva iz privrede, pojačanim oporezivanjem ili zaduživanjem, dotle je kod drugih mera, — bar kod njihove većine, — baš njihov smisao u tome da se država odrekne jednoga dela svojih prihoda. Taj deo, koji ona prepušta privredi, namenjen je oživljavanju privrede. Prema tome je i tu ista distinkcija potrebna, koju smo učinili maločas. Prvi način finansiranja može upotrebiti svaka država, koja raspolaže fiskalnom vlašću. Drugi, međutim, može upotrebiti jedino država, koja u velikoj meri može da utiče na kretanje i razvoj privrede u svojoj zemlji. Država, koja nema dovoljno autoriteta prema svojoj privredi, rizikuje da dobit od povlastica i rasterećenja ne ide u korist celokupnosti, već jedino u korist kapitalista. Nacionalni socijalizam sa svojom privrednom politikom, koja je prilagođena njegovom shvatanju o ulozi privrede i njenoj podređenosti opštim državnim interesima, može upotrebiti ove mere, jer može permanentno kontrolisati privredu i unapred sprečiti svaku zloupotrebu, koja bi se mogla pojaviti.

U prvom vremenu po dolasku na vlast, nacionalni socijalizam morao je uložiti sve svoje snage da pokaže što pro efekat svojih napora na broj nezaposlenih. Otuda on određuje ogromne svote na neposrednu intervenciju. Tako je, prema njegovom programu koji je obuhvaćen zakonom od 1 juna 1933 g., određena u tu svrhu jedna milijarda RM. Za sitno naselje u predgrađima određeno je 10 miliona RM; za zajmove radi sklapanja braka izdato je u roku od dve godine 200,000.000 RM; za pomaganje privatnih građevinskih radova određeno je 400 miliona RM; za druge načine neposredne intervencije određeno je oko 360 miliona RM. No pored ovih državnih sretstava, izdato je iz budžeta drugih ustanova, kao Uprave železnica, Uprave državnih pošta i dr. gotovo 2 i po milijarde RM za neposredno stvaranje rada.

U toku 1935 g., kada je broj nezaposlenih spao ispod 2 miliona,¹) nacionalno-socijalistična privredna politika pristupa u sve većem stepenu upotrebi drugih mera. Najpreče je svršeno. Vanredni napori u finansijskom pogledu dali su svoj rezultat. Na prvu fazu vanrednoga elana u neposrednome uticaju države na tržište rada, sleduje druga faza, faza smišljenih i tačno odmerenih mera, kojima se mašina privrednoga zbivanja treba da krene sve snažnijim tempom.

2. Indeks privredne proizvodnje

Na završetku pregleda mera nacionalnoga socijalizma u borbi protiv nezaposlenosti, a radi ilustracije efekta tih mera, navešćemo pregled indeksnih brojeva privredne proizvodnje prema podacima instituta za konjunkturna istraživanja u Berlinu.

Србско Свитање

Повезане локације и везе

субота, 12. мај 2018.

Привреда национал-социјализма из три дела - Privreda nacional-socijalizma l

Materijalistično-individualistični princip

Idealistički princip organskoga univerzalizma

Zaključak

DRŽAVA I PRIVREDA

Materijalistično shvatanje

Gledište nacionalnoga socijalizma

Učenje o dvema sferama

Primat politike

Lični i opšti interes u privredi

Lična svojina

Suština i oblik države

Programski zahtev nacionalnog socijalizma

Stalež i klasa

Klasično učenje o činiocima proizvodnje

Gledište nacionalno-socijalistične doktrine

Stvaralačka preduzimačka energija

Shema proizvodnoga procesa

Nacionalno-socijalistična teorija vrednosti

Klagges-ova teorija

Problem cena

Formula nacionalnoga socijalizma

Novo shvatanje

Etatizacija banaka

Finansiranje velikih radova

Neposredno stvaranje rada

Poreske mere

Uvođenje ženske radne snage u domaće gazdinstvo

Нема коментара:

Постави коментар