PRIVREDA NACIONAL-SOCIJALIZMA
Deo II.

SOCIJALNA POLITIKA

1. Osnovni pogledi nacionalnoga socijalizma na socijalno uređenje

Nacionalni i socijalni elemenat

Pogledi nacionalnoga socijalizma na društveni život, na socijalnu strukturu društva, izraženi u njegovoj socijalnoj politici, pretstavljaju jedno od bitnih obeležja njegovog gledanja na svet s jedne, a njegove praktično — organizatorne delatnosti s druge strane. Veran svojoj idealističkoj misaonoj bazi, nacionalni socijalizam postavlja odnose u društvu, odnose između radnika i preduzimača, između rada i kapitala u privrednome procesu, na svoju sopstvenu osnovu. Stavljajući sve produktivne snage naroda, u svima oblastima ljudske aktivnosti, u službu svojoj nacionalističnoj ideji, on istovremeno reguliše odnose između njih na osnovu svoga socijalističnoga shvatanja. Kao što je njegov nacionalizam njegovo najjače spoljašnje obeležje, tako je, prema tvrđenju njegovih socijalnih političara, socijalizam sadržina, njegovog-društvenog-uređenja.

Socijalistični deo učenja nacionalnoga socijalizma podvrgnut je nacionalističnome imperativu. Njegov se socijalizam izražava u podvrgavanju pojedinačnih težnji interesu društvene celine. Ali ta celina nije društvo uopšte, već određeni narod, organizovan u državi. Dok socijalizam markstičnoga pravca vrši nivelaciju društvenih jedinki u njihovim pravima prema društvenoj celini, nacionalni socijalizam niveliše u njihovim dužnostima prema narodnoj zajednici. On hoće iz duhovnih pojmova o naciji, njenom rasno uslovIjenom duhu i karakteru, da stvori društvo, u kome svaki 1 pojedinac ima tačno određenu hijerarhijsku funkciju. Nasuprot mehaničkoj jednakosti, on stavlja svoj pojam organske nejednakosti, koja proizlazi iz raznolikosti funkcija, koje pojedini član narodne zajednice ima u zajednici. Iz stepena važnosti te funkcije proizlazi i pravo na veće ili manje zahteve prema zajednici. No dužnosti prema društvu, t. j. prema narodu, su izjednačene: ulaganje maksimalnih napora radi postizavanja maksimalnih efekata u korist narodne celine. Unošenjem duhovnih, etičkih momenata, nacionalni socijalizam se približava starijem socijalizmu, kome marksistični pisci predbacuju utopizam. Od toga starijega socijalizma — (Fourier, Saint - Simon i dr.) — deli ga, međutim, njegov nacionalizam, koji u središte svih stremljenja i celog društvenog života postavlja pojam nacije. S druge strane, od njega ga deli i univerzalistično osnovno gledište, po kome cilj socijalne politike nije obezbeđenje što većih sloboda pojedincu, već obezbeđenje što veće potčinjenosti pojedinca celini.

Socijalna pravda

Na ovim osnovama sagrađena je zgrada nacionalno socijalistične socijalne politike. Adolf Hitler, u svome delu ,,Mein Kampf", precizira ovo gledište sledećim rečima: ,,Ocena vrednosti jednoga čoveka mora biti zasnovana na načinu, kojim on rešava zadatak poveren mu od celine". Prema tome se sastoji uloga čoveka u društvu u tome, da on vrši svoj zadatak, svoje dužnosti prema društvu; čovek je vezan svojom delatnošću za društvo i, najzad, njegova je zasluga za društvo, t. j. važnost njegove delatnosti za društvenu celinu, merodavna i za njegova prava prema društvu.

Socijalni mir može vladati, po nacionalno socijalističnome shvatanju, samo onda, ako će svaki pojedinac biti ubeđen da su granice, u kojima se odigrava njegov život, pravično povučene. Između onog što čovek oseća kao pravično i onog što je propisano u cilju regulisanja socijalnih odnosa, mora postojati što manja razlika. Ukoliko je ta razlika veća, utoliko veći su socijalna nestrpljivost i nezadovoljstvo. Nacionalni socijalizam smatra svojim zadatkom da nađe pravični oblik društvenoga života za onaj narod iz koga je on nikao, t. j. da stvori socijalni duh i donese socijalne zakone. koji će se što više približavati shvatanju nemačkoga naroda o pravičnosti.

Na taj način se socijalna pravda prikazuje rasno uslovljenom kategorijom. Svaki narod ima svoj pojam o pravičnosti i svoj pojam o službi celini. Ali se u svakome narodu pojavljuju ovi pojmovi sa drugojačijom sadržinom. Prema karakteru naroda variraju i ti pojmovi. Stoga nacionalni socijalizam smatra međunarodno regulisavanje socijalnoga zakonodavstva apsurdom.

Uz pojam socijalne pravičnosti ide i pojam socijalne slobode. Ta se sloboda, međutim, pojavljuje, po nacionalnome socijalizmu, uvek kao podređena slobodi i interesu narodne celine, koja obuhvata sve pojedinačne socijalne subjekte. Narodni organizam i njegova sloboda su primarni. Pojedinac je sa svojim zahtevom za slobodom podređen narodnoj celini. Njegova se sloboda izražava u tome, što on treba da oseti svoju neposrednu važnost kao dan narodne celine. On ne može biti Slobodan, ako je potčinjen ekonomskim zahtevima i diktatu pravila, koja se obrazuju u tržišnim odnosima, pa bilo na tržištu robe ili na tržištu rada. Nacionalni socijalizam smatra da potčinjenost pojedinca narodnoj celini i njegova svest o pravičnosti je potčinjenosti čine u suštini pojam socijalne slobode. Sloboda pojedinčeva treba da bude dakle ograničena jedino interesom narodne celine, koji je njegovim privatnim interesima nadređen. Ako socijalno uređenje spreči da pojedinac bude podvrgnut drugim ograničenjima sem onih, koji proističu iz zahteva za služenjem interesu narodne celine, ostvaren je time idealistički pojam socijalne slobode, koji se sastoji u svesnom priznavanju primate interesa celine pred interesom pojedinog subjekta.

Istakli smo ranije da nacionalni socijalizam odbija najodlučnije shvatanje istorijskoga materijalizma, po kome su ekonomski, materijalni činioci merodavni za duh jednoga poretka. Nacionalni socijalizam stoji na suprotnome gledištu. Ne sme se socijalno uređenje, dakle ne smeju se granice socijalne slobode, povući prema načinu i formi privrede, već se privredni život mora prilagoditi zahtevima, koji niču iz socijalne slobode, shvaćene na navedeni način. Ukoliko će sama privredna delatnost, odnosno njen način, biti više u saglasnosti sa zahtevima, koji niču iz pojma socijalne pravičnosti, utoliko će i sama privreda moći više da odgovara materijalnim zahtevima narodnoga života.

Svojina u socijalnome poretku

Socijalne borbe prošlosti kretale su se sve oko svojine. Problem svojine posmatran je sa raznih strana i razna shvatanja dala su raznolike teorije, koje taj problem rešavaju u ovom ili onom pravcu. Socijalizam marksističnoga pravca i komunizam stvorili su pojam kolektivne svojine, pojam svojine čiji je nosilac društvo kao celina.

Nacionalni socijalizam smatra, da je pozvat svojom socijalnom politikom, odnosno socijalnim uređenjem, koje iz nje proizlazi, dati na pitanje o svojini odgovor, koji se slaže sa njegovim gledištem o socijalnoj pravdi. On privatnu svojinu kao takvu ne smatra nepravičnom, već jedino takvom smatra nezasluženu svojinu. On se ne bori protiv velikih imovina uopšte, već ističe svoj negativni stav prema onoj imovini, koja nije proizvod ličnoga rada ili koja nije rezultat usluga narodnoj celini. Bernhard Kohler kaže:¹) ,,Pravo svojine ne sme biti zasnovano na tome što će sopstvenik u svojoj imovini da raspolaže životnim prostorom, koji mu je zakonom obezbeđen... već je ono tek tada opravdano, kada svi imaju isto pravo na rad". Prema tome se nacionalno socijalistični pojam o svojini pojavljuje kao zakonsko obezbeđenje rezultata ličnoga truda. Pravo na rad je pretpostavka prava svojine, jer tek onda ako je svima dato pravo da mogu steći svojinu, svojina postaje opravdanom. Pošto nemaju svi ljudi iste sposobnosti i osobine, ne dele se dobra jednoga naroda ravnomerno među sve njegove članove, — kao što to zahteva socijalizam marksističnoga obeležja. Ona ulaže u pojedinačne privatne svojine shodno veličini napora svakoga pojedinca i rezultata toga napora za blagostanje naroda. Ova svoju formulu nacionalni socijalizam smatra izrazom pravičnoga rešenja problema svojine.

Socijalna politika u širem i užem smislu

Socijalna politika, kako je shvata nacionalni socijalizam, otstupa od pojma, koji je stvorio liberalni poredak. Za liberalno-kapitalističko društvo socijalna je politika samo sinonim staranja za radnike. Socijalna politika je identična sa zaštitom najamnoga rada. Ona se dakle pojavljuje kao postulat klasnoga shvatanja društva i pretstavlja regulisanje odnosa jedne klase — klase najamnih radnika — prema društvu uopšte.

Nacionalni socijalizam odbija pojam društvenih klasa. Stoga on i ne priznaje postojanje naročite klase najamnih radnika koja bi imala pravo da traži specijalni status prema društvenoj celini, specijalno regulisavanje njenoga odnosa prema ostalim klasama. Za socijalne političare nacionalnoga socijalizma pojam ,,radnik" obuhvata svakoga, koji vrši makakav rad, bez obzira da li je taj rad samostalan ili zavisan, umni ili fizički, naredbodavni ili izvršni. Svako stvaranje, makakvo bilo, naziva se radom. Stoga pojam radnika obuhvata, u suštini, zbir sviju pojedinaca, koji sačinjavaju narodnu celinu, jer nacionalni socijalizam traži da svaki pojedinac u narodu radeći za zajednicu radi i za sebe. Time socijalna politika u širem smislu prestaje da bude uređivanje klasnih odnosa u društvu. Ona obuhvata čitav narod i ima da utvrdi prava koja pojedinci imaju prema državi. Prema tome, ovako shvaćena socijalna politika postaje utvrđivanjem načela, po kojima se život u narodnoj zajednici uopšte ima odigravati. Socijalna politika time i dobija svoj cilj, t. j. ona treba da se stara da pomogne stvaranje shvatanja o narodnoj zajednici, u kojoj su svi članovi organski uvršteni. Sadržina ove socijalne politike je utvrđivanje odnosa pojedinaca prema celini, a ne međusobnoga odnosa pojedinaca ili klasa.

U okviru šireg pojma socijalne politike vrlo važno mesto zauzima t.zv. radnička politika, koja, kao jedna grana opšte socijalne politike, treba da se stara za stvaranje socijalne pravde u odnosima najamnoga rada. Ova socijalna politika u užem sinislu, koja se pojavljuje tek kao deo opšte socijalne politike, je ono što se naziva obično jednostavno socijalnom politikom kao takvom.

I socijalna politika u širem i ona u užem smislu podvrgnute su shvatanju o totalitetu države. Svi oblici i pojave društvenoga života imaju po tome shvatanju biti podređeni ciljevima i idejama državne politike. Prema tome i socijalna politika ima da bude isto kao i privredna, kao kulturna, unutrašnja. spoljašnja politika, sretstvo za postizavanje određenog nacionalno-političkog cilja. Kao što država privredu stavlja u punu zavisnost prema sebi, tako i socijalna politika stoji u zavisnome položaju prema državi i njenom političkom pravcu. Ona je instrumenat države, uređen prema principima, koje država smatra celishodnim za postizavanje svojih opštih političkih ciljeva.

Odnos između radnika i poslodavca

Nacionalni socijalizam vidi u društvu organski sklop pojedinaca, koji svi imaju prema celini dužnost maksimalnog stvaralačkog napora. Nacionalni socijalizam time dolazi u načelnu suprotnost sa shvatanjem klasične ekonomije, na kojem se temelji i marksizam, da se rad pojavljuje na tržištu kao roba. Prema ponudi robe ,,rad" koju pretstavlja radnik, pojavljuje se tražnja, čiji je nosilac kapitalista. Po zakonima ponude i tražnje utvrđuje se cena robe t.j. najamnica. Sindikalna udruživanja radnika pretstavljaju kartel prodavaca robe ,,rad", a savezi poslodavaca su, prema tome, organizacije kupaca. Organizacije radnika idu, u večitoj borbi sa organizacijama poslodavaca, na to, da bez obzira na sve okolnosti cenu rada poviše, dok organizacije poslodavaca idu na to da cene rada snize. Pri tome su poslodavačke organizacije, odnosno pojedini poslodavci, utoliko u boljem položaju, što za njih kupovina robe ,,rad" ne pretstavlja pitanje egzistencije, dok je za radnika prodaja te robe životno pitanje. Pored ove stalne i neprekidne borbe, koja je već sama po sebi dovoljna da bude teška smetnja razvoju privrede, posmatrane sa gledišta narodne celine, pojavljuju se još i neposredne smetnje u vidu krajnjih sretstava te borbe, kao što su štrajkovi i isključenja. Liberalna država nije u stanju da sva ova pitanja, koja se svakodnevno pojavljuju u tarifskim borbama, konačno raščisti. Ona, pre svega, nema ni dovoljno autoriteta niti merila za svoju delatnost. Stoga ona ide na ruku sklapanju tarifskih kolektivnih ugovora. Ovi ugovori, koji po liberalnom shvatanju pretstavljaju vrlo sretno rešenje, podležu oštroj kritici od strane nacionalno socijalističkih pisaca. Schuhmann i Bruckner¹) navode kao glavne mane tarifskoga ugovora:

1. što tarifski utvrđenu najamnicu pretvara u normalnu najamnicu i time stvara nivelaciju najamnica;

2. što tarifski ugovor pretstavlja stalni centar nemira u privrednom životu, jer je najvažniji objekat oko koga se bore obe stranke;

3. tarifski ugovor, ustvari, ne zaštićuje od niže najamnice nego što je ug ovorena.

Nacionalni socijalizam odbija, pre svega, pojam rada kao robe. Za njega je rad stvaranje, ono što je primarno u privrednome životu i u životu naroda uopšte. Na mesto sheme o tržištu rada, nacionalni socijalizam postavlja pojam džnosti svakog-pojedinog-privrednog subjekta da svoje napore, upotrebi na dobro naroda, i dužnosti države da omogući svakome pojedincu da svoje sposobnosti i sile zaista i može upotrebiti. Između poslodavca i radnika ne postoji, po nacionalno socijalističnom shvatanju, odnos kupca i prodavca, već jedino razlika u intenzitetu njihove istovrsne dužnosti prema celini. Inače, u svojim osnovnim odnosima prema preduzeću, kao i prema državi, narodu i privredi, poslodavac i radnik su izjednačeni. Ideal, kome teži nacionalno socijalistično društvo, je ukidanje svake svesti o klasnoj razlici između radnika i poslodavca i stvaranje svesti o stepenu njihove obaveze i odgovornosti prema narodu. U cilju ostvarenja svoga ideala, nacionalni socijalizam je ukinuo borbene organizacije, čija je svrha bila uticanje na cenu rada, dakle na visinu najamnice. Nasuprot pojmu o suprotnim klasama, nacionalni socijalizam stvara pojam celine preduzeća, celine privrednoga gazdinstva, kome zajedno pripadaju i poslodavac i nameštenik, odn. radnik. Radnik i poslodavac, ne smatraju se, po nacionalno socijalističnome učenju, suprotnim činiocima od kojih je jedan kupac a drugi prodavac radne snage. Oni se smatraju poverenicima narodne celine, koji su obavezni da vrše u svome preduzeću dužnost prema njemu i prema zajednici.

Prema tome se ni visina najamnice i najamni odnosi nemaju utvrđivati u vidu kupoprodajnoga ugovora na tržištu rada, već se imaju utvrditi na drugi način. Taj je način propisan shvatanjem nacionalnoga socijalizma, po kome radnik ne prodaje svoju radnu snagu, već prima u vidu najamnice odgovarajući udeo u dobiti preduzeća, na čijem je stvaranju svojim naporima sarađivao. Time otpada potreba tarifskoga ugovora, jer se visina najamnice i najamni odnosi nemaju utvrđivati nivelisano na tržištu, već individualno u preduzeću. Shvatanje o celinskoj povezanosti svih, koji u makakvoj funkciji učestvuju u radu preduzeća, kao i o tome da su svi saradnici u stvaranju dobiti preduzeća, treba da bude merodavno i za regulisanje visine najamnice i najamnih odnosa u preduzeću. Upoznaćemo se kasnije, proučavajući zakon o uređenju nacionalnoga rada, sa načinom na koji je nacionalni socijalizam priveo ovu svoju zamisao u delo.

Vaspitni karakter socijalne politike

Kao što se iz ovoga pregleda osnovnih načela socijalne politike u širem i užem smislu vidi, radi se nacionalnome socijalizmu o tome, da u socijalne odnose unese novi duh. Prema tome je socijalna politika obeležena eminentno vaspitnim karakterom. Država se pojavljuje prema svojim članovima kao vaspitač, koji ima članove narodne zajednice da uvede u duh, koji treba da bude temelj novog socijalnog uređenja. Ovim vaspitanjem treba da se stvori u narodu saznanje, da je svaki pojedinac deo celine, njen član, vezan za nju i obavezan prema njoj. Zatim treba da se izgradi svest o solidarnosti interesa svih članova narodne zajednice, o dužnostima koje proističu iz te solidarnosti za pojedinca, kako u pogledu njegovih odnosa prema celini tako i prema ostalim pojedincima.

Vaspitanjem u ovome duhu, nacionalni socijalizam stvara preduslov za pravilnu primenu svoje socijalne politike, koja je sazdana na principima sekundarne važnosti pojedinca i njegovoga interesa, a primarne važnosti službe celini. Za omogućenje socijalne zgrade nacionalnoga socijalizma potrebno je da osnovne zamisli, na kojima je ona sagrađena, uđu u svest sviju, koji su njome obuhvaćeni. Zato je, pre nego što se zgrada konačno dovrši, potrebno da se sa svima njima srodi svest o potrebi i ispravnosti teza nacionalnoga socijalizma. Stoga se propagandi i daje toliko veliki značaj u nacionalno-socijalističnoj državi, jer je duhovni elemenat, elemenat opšteg uverenja, temelj na kome nacionalni socijalizam hoće da izgradi svoje oblike.

Kako će pojedinosti socijalne politike nacionalnoga socijalizma izgledati kada život u društvu, koje je po njegovim principima uređeno, bude potpuno saobražen njegovim shvatanjima, ne može se predvideti. Pojam o suštini socijalne politike nacionalnoga socijalizma je jasan. U detaljima još nije dobio konačnoga izraza. Zanimljivo je, u vezi sa tim, upoređenje koje čini Fritz Meystre¹) između definicije socijalne politike liberalističnoga pravca i definicije koju daje nacionalni socijalizam. Kao primer socijalnoga političara liberalistične škole, Meystre navodi L. Heyde-a,²) čija definicija glasi: ,,Socijalna politika je kompleks planskih nastojanja i mera, koje primarno idu za tim da utiču na odnos kako između klasa i staleža, tako između njih i države, a prema merodavnosti pretstava o vrednosti (naročito često o pravičnosti). Meystre-ova definicija, međutim, glasi: ,Socijalna politika je deo ukupne nacionalno socijalistične državne politike, koji obezbeđuje utvrđivanje kulturnog i privrednog životnog prostora pojedinog člana naroda isključivo prema njegovom radu i s obzirom na opšte dobro celoga naroda,"³)

3. Zakon uređenju nacionalnoga rada.

Raspuštanjem radničkih sindikata u prvim danima maja 1933 godine i njihovim prelaskom u Front rada, sa kojim ćemo se na svome mestu upoznati, nacionalni socijalizam je otpočeo sa ostvarivanjem svojih načela u uređenju odnosa u socijalnom životu naroda, Ustanovom poverenika rada (Treuhander der Arbeit), uvedenom u život Zakonom od ; 19 maja 1933 g., postavljeno je načelo, da se radni odnosi i uslovi rada ne mogu ostaviti više slobodnome spo razumu između radničkih i poslodavačkih organizacija, već da je u njihovom regulisavanju prvenstveno zainteresovana i država kao nosilac organizacije narodne zajednice. Ustanova poverenika rada ušla je u Zakon o uvođenju načelnoga rada, kao njegov sastavni deo, te ćemo se tamo sa njome i detaljno upoznati. Poverenici-rada, kao državni orgam koji imaju da bde, snabdeveni vrlo velikim ovlašćenjima, nad socijalnim mirom, trebali su da pripreme teren i duhove na one sveobuhvatne reforme, koje je Zakon o uređenju nacionalnoga rada doneo. Kada su, u Frontu, rada konačno likvidirane organizacije koje su nikle iz shvatanja o klasnoj borbi, i kada su poverenici rada na delu pokazali kako će se u budućnosti razvijati odnosi između države i socijalnih činilaca u privredi, objavljen je zakon, koji je trebao socijalne odnose da postavi iz osnova na drugi temelj i da zacrta pravac kojim će se oni kretati u budućem nacionalno-socijalističnom društvu.

Značaj Zakona o uređenju nacionalnoga rada

Usvojen na sednici nemačke vlade od 12 januara 1934 g., objavljen 20 januara, na snazi od 1 maja iste godine, ovaj zakon pretstavlja jedno od najznačajnijih dela nacionalnoga socijalizma na njegovome putu za stvaranje novoga društvenoga poretka. Po svome značaju, ovaj zakon spada nesumnjivo u red najinteresantnijih dokumenata u razvoju socijalne misli. Po svojoj sadržini, on pretstavlja revolucionarno kidanje sa pojmovima, pod kojima se razvijao odnos između rada i poslodavaca u liberalističnoj eri. Po svojim ciljevima, on pretstavlja temelj, na kome se ima izgraditi novo besklasno društvo, organski stepenovano, zasnovano na principu dužnosti i obaveza prema narodnoj celini.

Zakon ne ulazi mnogo u pojedinosti. Kao gotovi svi osnovni zakoni, koji je doneo nacionalno socijalistični režim, on se zadržava na tome, da precizira i da da tačno pojamno obeležje svim osnovnim idejnim temeljima, na kojima novo socijalno uređenje treba da se organski izgradi. On daje temeljna načela i ukazuje na pravac kojim treba ići. On treba da da zvanično tumačenje i domašaj onim idejama, na kojima socijalno uređenje nacionalnoga socijalizma treba da počiva, i koja treba da budu sveopšte ideje o socijalnoj pravdi u nurodnome okviru. Ova težnja zakona, da izazove stvaranje određenoga gledanja na socijalne probleme, određenoga duha, isto je toliko važna za shvatanje njegovih intencija, koliko i sama konstruktivna shema koju on daje. Štaviše, nacionalno-socijalistični pisci daju prevagu, ocenjujući značaj zakona od 20 januara l934 g.,ovom njegovom duhovnom sastavnom delu. Dr. Ley, vođa Fronta rada, jedan od tvoraca Zakona, rekao je, govoreći o zakonu: ,,Nisu zakoni, nisu mrtva slova, koja sačinjavaju sreću naroda, već jedino duh i pojam o svetu, koji ima čovek, obrazuju njegovo blagostanje i čine ga zadovoljnim. Socijalizam je vaspitanje, je obrazovanje duha i duše i nesme se sravniti sa konstrukcijom i organizacijom".

Revolucionarnost Zakona o uređenju nacionalnoga rada leži naročito u tome, što on u osnovi negira postojanje opravdanja za klasne interese i klasne sukobe. Na mesto klasnoga shvatanja, iz koga su nikli svi socijalni zakoni u savremenim državama, on stavlja pojam o ,,zajednici rada, zasnovanoj na principima vernosti i časti," na principima povezanosti interesa poslodavca i radnika u jednome preduzeću i njihovoj zajedničkoj istovrsnoj obavezi prema narodnoj celini.

,,Učinjeno je sve, da ljudska radna snaga ne bude roba, koja se može kupiti, već da rad i privreda budu služba narodu, etička vrednost u narodu, a da tvornica i preduzeće preko građanskoga pojma o svojini pripadnu celokupnosti našega naroda i služe toj celokupnosti. Mašina, mesto u fabrici, pripada radniku koji tu stvara, isto tako kao i preduzimaču koji na njima ima građansko-pravni titulus", reko je dr. Ley, tumačeći suštinu novoga zakona.

Vođa preduzeća

U svome prvome delu Zakon se bavi uređenjem odnosa u preduzeću, na koje on prenosi težište socialnoga života. Princip voćstva, koji je osnovni princip u organizaciji nacionalno socijalističnoga društva, primenjen je i u preduzeću kao socijalnoj jedinici. Zakon ne poznaje poslodavce i radnike, već vođu preduzeća i njegove pomoćnike, koje naziva kletvenicima (Gefolgschaft), koji su obavezni da rade zajednički za ,,unapređenje ciljeva preduzeća, a za opšte dobro naroda i države" (§ 1). Vođa preduzeća ima prema svojim kletvenicima pun autoritet, ali nosi kako pred njima, tako i pred državom, punu odgovornost za ispravno vršenje svoje dužnosti.

Vođa preduzeća odlučuje o svima pitanjima, koja se odnose na preduzeće. No on je obavezan da se stara za blagostanje svojih pomoćnika u preduzeću, dok se ovi prema njemu imaju upravljati u duhu ,,vernosti, koja je zasnovana na zajednici preduzeća" (§ 2), Preduzeće pretstavlja osnovnu ćeliju socialnoga organizma. Odnos između vođe preduzeća i radništva treba da bude odnos vernosti, na koju su obavezni kako radnici prema poslodavcu tako i ovaj prema radnicima. Prema tome se njihovi međusobni odnosi nemaju shvatiti kao izraz dugovinskog odnosa, na čijoj je jednoj strani poslodavac, koji traži da mu radnik svoju radnu snagu za kupovnu cenu stavi na raspoloženje, a s druge strane radnik, koji traži da svoju radnu snagu proda uz najamnicu. Odnos između vođe preduzeća i kletvenika je etičke sadržine i nije ograničen samo na njihova međusobna potraživanja, već je determinisan vezom, koja između njih postoji kao među saradnicima u istom preduzeću. Poslodovac i radnik, i jedan i drugi učlanjeni u Frontu rada, ne treba da se osećaju protivnicima, među, kojima stoji ugovor o radu, već saradnicima koji su međusobno povezani načelom vernosti u cilju zajedničkog stvaranja za prosperitet svoga preduzeća i za blagostanje celoga naroda. Odnos vernosti, kako ga shvata Zakon, treba da bude izraz saznanja o tome da je poslodavac upućen na radnike isto koliko su i oni na njega. Ovo saznanje o međusobnoj zavisnosti, o uslovljenosti po jedinaca u preduzeću, o uslovljenosti preduzeća i svih koji u njemu učestvuju postojanjem organizovane nacije i države, sproveden je kao jedan od osnovnih univerzalističnih postulata nacionalnoga socijalizma i u regulisanju socijalnih odnosa. Ova ,,vernost" je s jedne strane pravo jednoga partnera radnoga odnosa da se može osloniti na pomoć drugoga i na njegovu saradnju, a s druge strane dužnost da prema drugome partneru bude u odnosu lojalne kolaboracije. Time se želi postizavanje čvršće veze između poslodavaca i radnika kao i između njih i preduzeća, kome oboje imaju da zahvale svoju egzistenciju.

Postavši vođom preduzeća, preduzimač prestaje da bude ličnost, koja kupuje radnu snagu i vodi računa jedino o privatno-privrednim momentima preduzeća kome je na čelu. On postaje, ustvari, vođom socijalne zajednice, čija je materijalna egsistencija vezana za preduzeće. Njemu nije poverena samo sudbina preduzeća, već i sudbina socijalne zajednice u preduzeću. Pojam vođe, Fuhrera, razrađen je u nacionalno socijalističnoj političkoj doktrini vrlo temeljito, jer on pretstavlja jedno od bitnih obeležja nacionalnoga socijalizma i njegovim shvatanjima o društvenom životu. Vođa, po nacionalnome socijalizmu, je odgovorna ličnost, koja upravlja punim autoritetom određenim delokrugom, koja je u svome delokrugu apsolutni naredbodavac. S druge strane, ona je i nosilac pune odgovornosti za sva zbivanja u tome delokrugu. U pojmu vođe, nacionalni socijalizam je dao izraza svome shvatanju da se deo društva, pa bio on preduzeće, korporacija, stalež ili makakva druga forma, ima smatrati uvek društvenim organom, koji je odgovoran prema društvenoj celini, a samostalan u svome delokrugu koji mu je od celine određen. Time što je preduzimač, poslodavac, postao vođom preduzeća, on je postao ličnošću, kojoj je narodna celina dodelila dužnost da se stara za preduzeće. Iz svoje dužnosti prema narodnoj celini, bez obzira na svoje privatne interese, on je dužan da se stara za unapređivanje preduzeća, a odgovoran je u svome radu kako narodnoj celini tako i radnicima i nameštenicima, koji sa njim zajedno sačinjavaju socijalni organizam preduzeća.

Dok je kod preduzeća, koje vodi sam vlasnik kao preduzimač, određivanje vođe preduzeća i njegovih funkcija dosta lako, dotle se kod pravnih lica, kod velikih kapitalističkih društava, pojavljuju u tome pogledu teškoće.

Vođa preduzecća bio bi kod pravnih lica onaj, koji ih po zakonu zastupa. No pošto je preduslov za primenu principa, na kojima je sagrađen pojam vođe preduzeća, da ta ličnost bude zaista u stalnome dodiru sa radom preduzeća, sa njegovim životom, Zakon propisuje da vođa preduzeća mora biti lice, koje odgovorno učestvuje u voćstvu preduzeća. To znači, da se zakonom želi onemogućiti da kod anonimnih, kao na pr. akcionarskih, društava, pretstavniku kapitala, koji čuva jedino njegove interese, a koji se nalazi prema društvu u tražbenom odnosu, bude poverena važna socijalna funkcija vođe preduzeća.

Treba podvući, da nacionalni socijalizam uopšte stoji na gledištu, da je potrebno u privredi vratiti odgovornoj ličnosti preduzimača pun autoritet. Stoga on ne gleda sa naročitim zadovoijstvom na akcionarska društva, u kojima su akcionari, dakle vlasnici preduzeća, ljudi koji nemaju nikakve duhovne niti u opšte neposredne veze sa samim preduzećem, već jedino sa njegovom dobiti. Dvostruki karakter preduzeća, kao privredne i kao socijalne jedinke, podvlači se kako u doktrini tako i u praksi. U duhu opštih načela nacionalnoga socijalizma, socijalni karakter preduzeća, t. j. njegov karakter kao socijalni organ, socijalna jedinka, čak je važniji od njegovog ekonomskog karaktera. Preduzeće se ne pojavljuje toliko kao mašina za proizvodnju dobara i postizavanje zarade, koliko kao ćelija, u kojoj izvesan broj članova narodne zajednice skupnim radom osigurava sebi egzistenciju, a zajednici daje mogućnost za snabdevanje dobrima.

Iz ovakvog shvatanja nacionalnoga socijalizma postaje razumljiva antipatija njegove doktrine prema akcionarskim društvima, kod kojih je zbog anonimnosti vlasnika i zbog čisto kapitalističnoga karaktera njihovog" stava prema preduzeću, pojam preduzeća kao socijalne jedinke potpuno zanemaren. Nacionalni socijalizam smatra anonimna društva oblikom, koji je dat na osnovu kapitalističkoga poretka i nikao iz njegovoga duha, ali kome u zajednici, koja je do kraja uređena po načelima nacionalnoga socijalizma, nema mesta. Iz težnje da na mesto anonimnih društava dođe u privrednim organizmima do jačega izrazaja odgovorni preduzimač, nacionalni socijalizam doneo je 5 juna 1934 g. i zakon, koji raznim olakšicama, uz koje pridolaze još i poreska rasterećenja, ide na ruku pretvaranju akcionarskih društava, komanditnih društava na akcije ili društava sa ograničenim jamstvom u javne ortakluke, komanditna društva ili inokosne firme.

Tip vođe preduzeća, kakvog hoće nacionalni socijalizam, postoji u velikim privrednim preduzećima za sada dosta retko. No nacionalni socijalizam smatra da se njegova dužnost ne sastoji u tome, da svojim konkretnim merama raspravi samo odnose u sadašnjosti. Stojeći na gledištu da nije stranka niti samo politički pokret, već izraz nemačkoga narodnoga duha, oslobođenog od uticaja stranih doktrina i sistema, nacionalni socijalizam u svojim zakonima, hoće da utiče na pravac evolucije u budućnosti. Stoga je on, ustanovljavajući pojam vođe preduzeća, imao u vidu, ustvari, i budući razvoj. Zakonom je stvoren pojam i određeni su pravci toga razvoja. ,,Pravi tip vođe preduzeća razviće se tek u toku godina. Temeljito i savesno vaspitanje će biti u mnogim slučajevima potrebno da se on tako razvije, kako to hoće nacionalno socijalistična država. Zakon može dati samo okvir za delatnost vođe i predvideti potrebne kautele, da nepogodna lica, koja nisu dovoljno upoznata sa duhom nove države, ne mogu zloupotrebiti njima datu vlast", kaže Werner Mansfeld, jedan od najvažnijih komentatora novoga zakona.¹)

Pouzdanički savet

Dok će u manjim preduzećima vođa preduzeća, koji redovno i sam aktivno učestvuje u njegovom radu i rukuje svojim sopstvenim kapitalom, moći da bude u stalnome kontaktu sa svima svojim saradnicima, dotle je to u većim preduzećima sa velikim brojem radnika i nameštenika već teže. Stoga je Zakon predvideo da u preduzećima, gde ima više od 20 radnika i nameštenika, pomaže vođi u socijalno-političkim pitanjima pouzdanički savet. Ovaj savet, međutim, nema karakter radničkih poverenika iz zakonodavstva liberalnih država. Iz same reči ,,radnički poverenik" proizilazi karakter nosioca toga zvanja. On je poverenik radnika prema poslodavcu, zastupnik njihovih interesa, koji su u oprečnosti prema interesima poslodavčevim. Radnički poverenik je nikao iz klasnoga shvatanja, koje u toj ustanovi želi da stvori lice koje se stara samo o radničkim interesima, vodeći računa o tome da poslodavac ne pogazi ona prava, koje radnicima daje zakon ili tarifski ugovor.

Pouzdanik, kakav je ustanovljen Zakonom o uređenju nacionalnoga rada, nije organ radnika, već organ preduzeća kao sccijalne celine. Njegov zadatak nije da ističe postojanje razlike između poslodavca i radnika i da brani naročite interese radnika prema poslodavcu. Naprotiv, dužnost mu je da stvara što veću saradnju i poverenje između obeju strana.

Pouzdaničkom savetu pretsedava stoga sam vođa preduzeća, koji je i njegov član.

Za članove pouzdaničkog saveta traže se naročite kvalifikacije, iz kojih proizlazi da ovi imaju kako čisto socijalnu, tako i političku funkciju. Pouzdanikom može biti onaj, koji je napunio 25 godina života, naimanje godinu dana radi u preduzeću, a najmanje dve godine radi u svome pozivu. On mora uživati sva građanska prava i biti član Fronta rada. Najzad on se mora ,,odlikovati primernim ljudskim osobinama i pružiti sigurnost, da će se svakoga časa potpuno založiti za nacionalnu državu" (član 8). Da će on zaista ispunjavati sve ove uslove, a naročito uslov svoje privrženosti idejama nacionalnoga sociializma, obezbeđuje i način izbora pouzdanika, u kome vidno učestvuje organizacija nacionalno socijalističnih radnih ćelija, koja postoju u svakome preduzeću. Sa ovom organizacijom (Nationalsozialistische Betriebszellen - Organisation, skraćeno NSBO) upoznaćemo se malo niže.

Zadaci pouzdaničkoga saveta, čiji se broj prema veličini preduzeća kreće između 3 i 11 članova, uračunjavajući ovamo i vođu preduzeća, Zakonom su tačno precizirani. Pored staranja za što veće poverenje između voćstva preduzeća i ,,kletvenika", pouzdanički svet ,,veća po svima merama, koje služe poboljšanju efekta rada, formiranju i sprovođenju opštih uslova rada, a naročito poslovnoga reda, sprovođenju i poboljšanju sigurnosti rada, pojačanju međusobne povezanosti svih pripadnika preduzeća i njihove veze sa preduzećem, kao i dobru svih članova zajednice. On nadalje ima da se stara za likvidaciju svih nesporazuma u zajednici preduzeća. On mora biti saslušan pre određivanja kazne na osnovu poslovnoga reda. (§ 6). Prema tome se sav život preduzeća, kao socijalne zajednice, podvrgava raspravljanju u pouzdaničkom savetu.

Pouzdanički savet ne donosi u svoje ime nikakvih odluka. On je savet u pravome smislu i služi kao savetodavni organ vođi preduzeća, koji sve odluke donosi sam i u svoje ime. To je sasvim u skladu sa opštim shvatanjima nacionalnoga socijalizma o voćstvu, koje Adolf Hitler precizira rečima:¹) ,,Ne postoje nikakve većinske odluke, već jedino odgovorna lica i reč „ savet" ima da se vrati svome prvobitnome smislu. Svakome čoveku pomažu, doduše, savetnici, no odluku donosi jedan čovek."

Specijalni zadatak i pravo dati su pouzdaničkom savetu odredbom § 16 Zakona, koja treba da služi kao garancija da će se vođi preduzeća, koji svoje preduzeće ne bi vodio u duhu nacionalno socijalističnih načela, onemogućiti samovlasno iskorisćavanje prava, koja mu zakon daje. Ona služi i kao sretstvo, kojim radnici i nameštenici mogu zahtevati intervenciju države u odnose u preduzeću. Prema toj odredbi može većina pouzdaničkoga saveta podneti žalbu protiv odluka vođe preduzeća, koje stoje u vezi sa uslovima rada, a koje nisu u skladu sa privrednim i socijalnim prilikama preduzeća. Žalba se podnosi povereniku rada. Ovim pravom pouzdaničkoga saveta postizava se da poverenik rada sazna za svako otstupanje vođe preduzeća od načela, čije poštovanje mu nalaže i Zakon i nacionalno socijalistično shvatanje o socijalnoj celini u preduzeću.

No ova odredba pokazuje jasno, time što su odluke vođe preduzeća podložne žalbi jedino u slučaju ako nisu u skladu sa socijalnim i privrednim prilikama samoga preduzeća, jednu od osnovnih tendencija radnoga prava u Nemačkoj. Svako preduzeće smatra se socijalnom celinom i ima da rešava svoje unutrašnje odnose jedino prema svojim mogućnostima i prilikama. Ona preduzeća, koja daju privrednoj celini veću korist i koja od nje primaju više za svoje proizvode, daju više koristi i svima saradnicima, koji su njima obuhvaćeni. Povezan tako, zajedno sa svojim poslodavcem, za preduzeće i njegov uspeh, radnik se privikava da preduzeće gleda kao nešto svoje, nešto od čijeg je prosperiteta zavisan i njegov lični prosperitet. Ako preduzeće stoji privredno bolje, radnici imaju od toga isto tako koristi kao i poslodavac, jer se uslovi rada moraju upravljati prema prilikama preduzeća. Na taj način želi se od mehanizovanog rada, od radnika koji vrši svoju dužnost pored mašine bez obzira na rezultate celoga preduzeća, stvoriti radnika koji je svestan da je u pravome smislu saradnik na stvaranju prosperiteta preduzeća, koga lični interes navodi na to, da u posao, koji radi, uloži sve svoje sile.

Članovi pouzdaničkog saveta se, ustvari, postavljaju. No prilikom toga postavljanja, koje se vrši svake godine, traži se saglasnost svih članova socijalne zajednice preduzeća. Listu pouzdanika i njihovih zamenika postavljaju sporazumno vođa preduzeća i starešina radne ćelije NSBO u preduzeću. Ova se lista iznosi pred radnike i nameštenike, koji tajnim glasanjem o njoj donose svoju odluku. Glasati može svaki radnik ili nameštenik u preduzeću, koji je napunio 21 godinu, a uživa sva građanska prava. Precrtavanjem cele liste, koja je otštampana na glasačkom listiću, odbija se lista u celini, a njenim predavanjem bez precrtavanja ona se prihvata. No pored toga je data mogućnost da glasač brisanjem jednoga ili više imena izjavi svoje neodobravanje i nepoverenje preme precrtanim licima. Time se postizava da se pouzdanici, koje glasači ne žele, bez dalje procedure mogu ukloniti sa liste. Otpadaju iz liste svi oni predloženi kandidati, čije je ime na više od 50% listića precrtano.

Za slučaj da se vođa preduzeća i starešina ćelije NSBO u preduzeću ne mogu sporazumeti u pogledu liste, ako predložena lista prilikom glasanja bude odbijena ili ako na listićima toliko od predloženih kandidata bude precrtano da od preostalih ne bi mogao više da se obrazuje pouzdanički savet, interveniše poverenik rada. On tada postavlja potrebni broj članova pouzdaničkog saveta, bez obzira na želje kako poslodavca s jedne tako i radništva s druge strane. Ova intervencija države preko poverenika rada treba da obezbedi da u svakome preduzeću, u kome redovnim putem ne može doći do obrazovanja pouzdaničkoga saveta, ovaj savet ipak bude sastavljen, i to od lica koja odgovaraju nacionalno socijalističnoj državi.

Pouzdanici uvode se u dužnost na dan 1 maja, kada se u svakome preduzeću održava naročita svečanost. Tom prilikom oni polažu zakletvu kojom se zavjetuju ,,da će služiti u svojoj fonkciji samo dobru preduzeća i zajednice svih članova naroda, uz zapostavljanje svih egoističkih interesa, i da će u načinu svoga života i u vršenju svoje službe biti uzor članovima preduzeća".

Pouzdanici ne mogu biti otpušteni, sem u slučaju da preduzeće uopšte obustavi rad, ili da pouzdanik učini kakvu krivicu, za koju je zakon predvideo otpuštanje bez otkaza. Isto tako može i poverenik rada da oduzme funkciju pouzdaniku radi stvarne ili lične nepodobnosti. Najzad, pouzdanik može biti lišen svoga zvanja pa i otpušten na osnovu presude suda socijalne časti.

Razume se, da je voćstvo preduzeća dužno da pouzdanicima stavi na raspoloženje sve informacije i potrebne podatke o radu i komercijalnom položaju preduzeća, jer se na osnovu njih i utvrđuju uslovi rada i visina najamnice.

Nacionalni socijalizam smatra da je ustanovom pouzdaničkoga saveta stvorio mogućnost da se klasni duh postepeno ali sigurno iskoreni. On polaže veoma veliku važnost na pravilno funkcionisanje ovoga saveta i nada se da će preko njega u znatnoj meri doprineti sprovođenju one misli, koja je izražena u celome socijalnome sistemu i celoj socialnoj politici sadašnje Nemačke: Misao o sudbinskoj povezanosti svih članova narodne zajednice, o prvenstvu dužnosti prema celini pred pravom na zadovoljavanje svojih posebnih interesa, o organskom sklopu društva, u kome je svakome određeno svoje mesto.

Poverenici rada

Ustanova poverenika rada (Treuhander der Arbeit) ušla je u Zakon od 20 januara 1934 g., pošto je pre toga već više meseci bila u praksi oprobana. Od privremene mere, kojoj je bio cilj više politički nego socijalno-pravni, postala je stalna institucija, uvrštena u zgradu socijalnoga prava.

Poverenici rada su državni činovnici, koji hijerarhijski stoje pod Ministrom rada. Njihov je teritorijalni delokrug veoma veliki, jer ih u celoj Nemačkoj ima svega 13, a njihova područja su određena prema privrednim centrima i vezama bez obzira na granice pojedinih provincija. Vezani za opšta upustva Ministra rada i Ministra privrede, oni su u sprovođenju svojih odluka, ustvari, potpuno samostalni. Zbog vlasti, koja im je dodeljena, oni su od presudnoga uticaja na socijalni život svoga područja.

Poverenici rada, sa delokrugom i nadležnošću kakva proizlazi iz odredaba Zakona o uređenju nacionalnoga rada, nepoznati su drugim zakonodavstvima. Oni su nikli iz nacionalno socijalističnoga shvatanja o odnosu socijalnoga života prema državi. Ustvari, oni su socijalno-politički eksponenti države, odgovorni državi za socijalni mir, i radi toga snabdeveni velikim ovlašćenjima. S druge strane, oni su i posrednici između države i građana, učlanjenih u njoj i ukopčanih u privredno zbivanje.

Sa nekim od njihovih zadataka već smo se upoznali. Oni mogu u slučaju potrebe postaviti pouzdanički savet, smeniti ga i nadziravati stalno njegov rad. S druge strane oni rešavaju i po žalbama, koje podnosi većina pouzdaničkoga saveta protiv odluka vođe preduzeća. U tim slučajevima poverenik rada može odluku potvrditi, poništiti doneti odluku, kojom će regulisati sporno pitanje sobaveznom snagom prema poslodavcu.

Time on dobija pravo neposrednoga mešanja u sve socijalne odnose u preduzećima i može ove regullsati bez obzira na poslodavčevu volju. Ovo pravo poverenika rada u toliko je značajnije, jer su njegove odluke uvek konačne.

Gotovo u svima fenomenima socijalnoga života, koji su regulisani Zakonom o uređenju nacionalnoga rada, poverenik rada se pojavljuje kao veoma aktivni i apsolutno merodavni činilac. Zahtevi, koje Zakon postavlja povereniku, veoma su obimni i teški. Poverenik rada mora biti odlično upoznat kao sa komercijalnom tako i sa tehničkom stranom života svakoga preduzeća, koje se nalazi na njegovoj teritoriji. Sem toga, on mora biti i potpuno upoznat sa svima privrednim i socijalnim pitanjima, koja dolaze u obzir za njegovo područje. Uz poverenika rada stoji njegov stručni savet, čije članove on sam bira iz raznih privrednih grana svoga područja, a na osnovu liste koji postavlja Front rada. Pored toga on za pojedina konkretna pitanja može obrazovati i naročite odbore stručnjaka, verziranih naročito u tome pitanju. Sve ove stručnjake, i to kako one koji ulaze u stalni stručni savet, tako i one koji ulaze u pojedine stručne odbore, poverenik rada zaklinje da će biti nepristrasani veštaci i da će svoje zvanje upotrebiti jedino u korist zajednice. Razume se da ovi saveti i odbori nemaju nikakvo pravo donošenja odluka, već jedino služe kao telo, sa kojim će se poverenik rada posavetovati pre nego što će doneti svoju odluku.

Radi potpunosti treba napomenuti, da Zakon predviđa ustanovu specijalnih poverenika rada za naročita konkretna pitanja, kao n. pr. za rešenje socijalnih odnosa u izvesnoj određenoj privrednoj grani ili sl. Ovi se postavljaju samo povremeno, nisu u redovnom činovničkom odnosu prema državi i po izvršenju zadatka, koji im je postavljen, razrešavaju se svoje dužnosti.

Utvrđivanje najamnice

Naveli smo, ranije, gledište nacionalnoga socijalizma o tarifskim ugovorima. U početku je težnja za stvaranje ovih ugovora radi regulisanja odnosa između poslodavaca i radnika, bila izazvana potrebom da se onemoguće, utvrđivanjem minimalne najamnice, teški i nesocijalni radni odnosi. No minimalna najamnica, utvrđena u tarifskome ugovoru, postala je normalnom najamnicom. Na taj način tarifski ugovor dovodi do nivelacije najamnice i onemogućuje njeno stepenovanje prema stvarnoj zasluzi. Na mesto nivelisane tarifske najamnice, nacionalni socializam hoće da stvori najamnicu, čija je visina određena prema radu i trudu pojedinog radnika, prema veličini njegovih zasluga za preduzeće, prema veličini koristi, koje preduzeće ima od njegove , delatnosti. Ovome shvatanju je temelj gledište nacionalnoga socijalizma o preduzeću kao socijalnoj jedinici. Stoga nacionalni socijalizam prenosi težište za obrazovanje kako najamnice tako i radnih uslova na samo preduzeće, ali stavlja jedno i drugo pod kontrolu poverenika rada, dakle pod kontrolu države. Najamnica i uslovi rada moraju biti, prema gledištu nacionalnoga socijalizma, pravični i saobrazni privrednim i socijalnim prilikama preduzeća. Time treba da se podvuče i naglasi jedinstvo preduzeća, povezanost interesa svih, koji u njegovoj delatnosti učestvuju. Tek ako u preduzeću samom ne bi moglo doći do obrazovanja pravične najamnice i pravilnih uslova rada, preduzima inicijativu za njihovo stvaranje poverenik rada, kao pretstavnik. države Zakon od 20 januara 1934 god. predviđa tri načina za utvrđivanje najamnice i uslova rada. U prvome redu on ostavlja vodi preduzeća, da po savetovanju u pouzdaničkome savetu donese poslovni red, u kome će biti sadržani propisi o najamnici i uslovima rada, ukoliko se visina najamnice ne može utvrditi pojedinačnim ugovorima. Drugi način regulisanja stupa u dejstvo, ako privredni i socijalni odnosi izazovu potrebu da se veći broj preduzeća obuhvati jedinstvenim regulisanjem. U tome slučaju poverenik rada, posle savetovanja sa svojim stručnjacima, donosi smernice za donošenje poslovnih redova ili za sastav pojedinačnih ugovora. Ove smernice, doduše, nisu apsolutno obavezne, već imaju da služe samo kao direktiva. No ipak, njima poverenik rada u mnogome utiče na socijalne odnose u svome delokrugu, tim više, što vrši neposrednu kontrolu nad odlukama poslodavaca. Najzad, ako bi se ukazala potreba, dolazi do upotrebe treći način. Poverenik rada može, po savetovanju sa svojim stručnim odborom za tarifska pitanja, da propiše obaveznu tarifu, kojom autoritativno reguliše najamne i radne uslove. U svakome slučaju ova tarifa obuhvata samo minimalna najamnicu i minimalne uslove i treba da ostavi široku mogućnost za izgradnju diferenciranoga nagrađivanja.

Poslovni red

Vođa preduzeća obavezan je da donese za svoje preduzeće poslovni red po savetovanju u pozdaničkome savetu. Mada je, formalno, vođa preduzeća u pogledu izdavanja poslovnoga reda potpuno samostalan i ne mora da usvoji primedbe članova pouzdaničkog saveta, ipak je čitavim nizom sankcija vezan. Ukoliko bi u poslovnome redu bilo odredaba, koje se ne slažu sa socijalnom čašću, on će odgovarati pred sudovima socijalne časti. Ako radnici nisu poslovnim redom zadovoljni, pouzdanički savet se može žaliti povereniku rada. Najzad, poverenik rada i po sopstvenoj inicijativi stalno kontroliše socijalne prilike svoga područja.

Poslovni red je obavezan za preduzeće, dakle kako za vođu preduzeća odn. za poslodavca, tako i za kletvenike odn. za nameštenike i radnike. Njime moraju bezuslovno biti obuhvaćene odredbe o početku i svršetku dnevnoga rada, odmorima, i vremenu i načinu isplate nadnice. Uslovno obavezno je, — ukoliko pojedinačni ugovori sa radnicima i nameštenicima sadržavaju takvu odredbu, — unošenje propisa o obračunavanju akordnoga rada, visini, načinu i određivanju kazni i dr. Ukoliko je potrebno, u poslovni red ulaze i propisi o visini najamnice, o ostalim uslovima rada i dr. Propisivanje uslova rada može biti ostavljeno pojedinačnim ugovorima između poslodavca i radnika ili nameštenika. Ako bi se ovako regulisanje pokazalo neumesnim, prvenstveno dakle kod većih preduzeća, dolazi na mesto ovog pojedinačnoga kolektivno regulisanje. Ovo mora uvek ući u poslovni red i mora predvideti izdašne mogućnosti da se najamnica odmeri prema veličini zasluge za preduzeće.

Smernice poverenika rada

U ustanovi smernica, koje izdaje poverenik rada, Zakon o uređenju nacionalnoga rada, po mišljenju njegovih komentatora, stvorio je mogućnost da se regulišu uslovi rada u duhu nacionalnoga socijalizma, ako poslodavac nije zreo da samostalno svoje preduzeće u socijalnome pogledu uredi u tome duhu. Nacionalni socijalizam priznaje da će u mnogim slučajevima nedostajati duhovnih pretpostavki da se regulisanje uslova rada ostavi vođi preduzeća. Sem toga može se ukazati i potreba, da se istovrsna preduzeća podvrgnu istovrsnom regulisanju. Iz ovih razloga, Zakon predviđa mogućnost da poverenik rada izda smernice za sadržinu poslovnoga reda i pojedinačnih radnih ugovora.

U ovim smernicama on može dati opšta uputstva kako treba regulisati celishodno socijalne prilike u tangiranim preduzećima. Ove se smernice, po pravilu, neće odnositi na sva preduzeća u području poverenika rada, jer bi to stajalo u protivnosti sa načelom diferencijacije prema privrednim mogućnostima. Njima će biti obuhvaćena jedna grana radinosti ili izvesna grupa preduzeća u granicama jedne branše. Smernice, koje izda poverenik rada, iako nemaju značaj pravne obaveze, ipak treba da budu, po pravilu, dovoljne da merodavno utiču na razvoj socijalnih prilika u njegovom području.

Tarifski pravilnik

Najjače sretstvo, koje poverenicima rada stoji na raspoloženju radi regulisanja socijalnih prilika, je ovlšćenje da mogu za grupe preduzeća propisati tarifski pravilnik, kojim se utvrđuju obavezni minimalni uslovi za zaključenje pojedinačnih ugovora. Ovi tarifski pravilnici, sa apsolutno obaveznom snagom, pretstavljaju neposredno mešanje države u socijalne odnose. Oni su akta državne vlasti, zasnovani na pravu države da svome interesu, koji je interes cele narodne zajednice, podvrgne sve pojedinačne interese. S druge strane, oni su način, na koji država neposrednim uticajem može da naredi poslodavcu, koji nije prožet njenim mentalitetom, da se u svojim postupcima ravna prema načelima, koja propisuju shvatanja nacionalnoga socijalizma. Ovaj prerogativ poverenika rada, kao pretstavnika države, treba da bude prelazna mera, čija se upotreba ima smanjivati stalno sve dok svaki pojedini poslodavac, svaki vođa preduzeća, ne bude tako vaspitan u duhu socijalnoga zakonodavstva nacionalnoga socijalizma, da se nikada nijedan njegov postupak neće staviti u protivnost sa tim duhom. Pravom vođi preduzeća, kakvog hoće da stvori nacionalni socijalizam, nije potrebno nikakvo obavezno regulisavanje uslova u njegovom preduzeću od strane države. No dok je taj tip vođe preduzeća još u stvaranju, država se mora postarati da obezbedi u preduzeću onaj socijalni poredak, koji ona smatra potrebnim i koji proističe iz njene ideje — vodilje.

Donošenje tarifskoga pravilnika ostavljeno je diskrecionoj vlasti poverenika rada. On odlučuje o postojanju potrebe za njegovo donošenje, on ceni razloge koje mu iznose zainteresovane strane, on donosi u svoje ime pravilnik. Protiv njegove odluke nema nikada, pa ni u ovom slučaju, apelata.

Socijalna čast

Centralni deo zakona je, za nacionalno socijalistične doktrinare, njegov četvrti otsek, koji reguliše pravosuđe socijalne časti. Njegovim odredbama postavljaju se poslodavac i radnik u istu obavezu prema preduzeću i narodnoj celini, u okviru pojma socijalne časti. Njegovim propisima pridaje nacionalni socijalizam naročito veliku važnost, koju najbolje pokazuju reči vođe Fronta rada dr. Ley-a, izgovorene pred funkcionerima Fronta rada u Weimar-u, 13 januara 1934 god. Govoreći o pojmu socijalne časti, rekao je dr. Ley tada, da taj pojam ,,stoji u centra nacionalno socijalističnog načina mišljenja, daje svakome radosnu svest, da kao jednak po vrednosti član sarađuje u izgrađivanu nacije, i ruši sve prepreke, koje je do sada odmeravanje vrednosti po novcu i imanju podiglo u nemačkom narodu. Ovaj pojam socijalne časti, unutrašnje ispravnosti, čini temelj novoga zakona, koji će doneti konačni povratak nemačkoga. radnika u naciju, konačno ostvarenje narodne zajednice i nerazrešivo spajanje svih Nemaca u jedan nedeljiv narod”.

U idejnom delu, u iracionalnom pojmu socijalne časti, nacionalni socijalizam gleda, prema tome, vrhunac Zakona o uređenju nacionalnog rada, dajući time zakonu značaj, koji prelazi daleko preko njegovih materijalnih posledica. Pojam o socijalnoj časti, koji treba da bude suština nacionalno socijalističnoga gledanja na socijalne odnose, nacionalni socijalizam je, sa njemu svojstvenom veštinom u formulisanju parola iz svojih apstraktno-teorijskih postulata, stvorio poverenje kod radničkih masa, koje je za njegovu vaspitnu delatnost od osnovnog značaja. No bez obzira na praktično političko dejstvo parole o socijalnoj časti, zaista deo Zakona koji govori o pravosuđu socijalne časti (Soziale Ehrengerichtsbarkeit), pored odredaba o odnosu vođe preduzeća prema kletvenicima, najjasnije dokumentuje suština nacionalno socijalistične doktrine o državi, kao organskoj narodnoj zajednici, u kojoj nema klasa već samo dužnosti prema toj zajednici, koje su po vrsti jednake, a po intenzitetu stepenovane. Pojam vernosti, koji stupa na mesto pojma najamnog, kupoprodajnog; trazbenog odnosa, proizišao iz shvatanja preduzeća kao socijalne jedinke, dobio je pojam socijalne časti svoju idejnu podlogu, a pravosuđem, izgrađenim na toj osnovi, svoju sankciju. Pravosuđem socijalne časti dato je, sem toga, državnoj vlasti oružje da kazni sve one, koji se ne rukovode u svome socijalnome radu načelima, koje propisuje nacionalni socijalizam.

Socijalna čast je, po shvatanju Zakona o uređenju nacionalnoga rada, pravilno izvršavanje svojih—dužnosti u smislu Zakona i načela nacionalnoga socijalizma. Časno postupa, dakle, samo onaj koji savesno ispunjava dužnosti koje su mu date u socijalnoj zajednici preduzeća. Čast je, prema tome, vršenje svoje dužnosti prema preduzeću kao socijalnoj zajednici, a povreda socijalnih dužnosti, koje iz ove zajednice proističu, je prestup protiv socijalne časti. Prestup može biti lak ili težak. Zakon taksativno nabraja 4 teške povrede socialne časti. One se odnose na vođu preduzeća, na kletvenike na članove socijalne zajednice preduzeća uopšte i na pouzdanike.

1. Preduzimač, vođa preduzeća, ili druge nadzorne ličnosti, teško povređuju socijalnu čast kada, zloupotrebivši svoju vlast u preduzeću, umišljeno zloupotrebljuju radnu snagu kletvenika ili umišljeno ove uvrede. Ova odredba uperena je protiv nesocijalnoga preduzimača, koji položaj vođe preduzeća ne vrši u duhu nacionalno socijalističnih shvatanja. Sudovi socijalne časti, doduše, ne ulaze u delokrug poverenika rada, kome je poveren neposredni nadzor nad preduzećem. No ako uslovi rada jednoga preduzeća nisu samo nesaglasni sa socijalnim i privrednim položajem preduzeća, već sadrže i zloupotrebljiavanje radne snage ili ponižavaju čast radnika ili nameštenika, onda to dolazi pod nadležnost suda.

2. Kletvenici, dakle nameštenici i radnici potpadaju pod udar pravosuđa socijalne časti kada povrede svoje dužnosti prema preduzeću time, što svojim postupcima dovode socijalni mir u opasnost. Pored toga, na njih se protežu kaznene odredbe i kada kvare duh zajednice i drugarstva u preduzeću.

3. Svi koji pripadaju preduzeću potpadaju pod treći propis, koji sadržava zaštitu autoriteta poverenika rada. Nnjime se naređuje da je kažnjivo ponovno podnošenje šikanoznih pretstavki i žalbi povereniku rada a i odricanje poslušnosti njegovim pismenim naredbama.

4. Naizad, članovi pouzdaničkog saveta kažnjivi su, ako izdaju poslovne tajne preduzeća.

Pravosuđe socijalne časti

Po ovim prestupima protiv socijalne časti sude naročiti sudovi. Ovi mogu izricati sledeće kazne:

1. opomenu; 2. ukor; 3. novčanu kaznu do 10.000 RM. Ove tri kazne dolaze u obzir za lakše prestupe, pri čemu kazna ukora ili novčana kazna povlače za sobom gubitak pouzdaničkog zvanja. Mnogo su teže, međutim, kazne, kojima se kažnjavaju teži prestupi. To su: 4. oduzimanje prava osuđenom da bude vođa preduzeća ili pouzdanik, i 5. uklanjanje sa dosadašnjeg posla. Ovim kaznama sud socijalne časti veoma osetljivo ulazi u pravnu sferu preduzim ačevu odnosno pouzdanikovu. Vođa preduzeća, dakle preduzimač sam, direktor ili drugi nameštenik, gubi pravo da u socijalnim odnosima upravlja preduzećem. On mora namestiti drugu ličnost, koja će biti vođa preduzeća. A kako taj novi vođa mora takođe, na osnovu zakonskoga propisa, da bude lice koje zaista na odgovoran način učestvuje u voćstvu preduzeća, to se na taj način i komercijalno, odnosno čisto privredno voćstvo preduzeća mora ovoj smeni vođe prilagoditi. Teško se može zamisliti da će privredno voćstvo biti u jednim, a socijalno u drugim rukama, jer su ove funkcije u praksi vrlo teško razdvojive. Prema tome će ova kazna po pravilu značiti veoma osetljiv udar za kažnjenoga. Isto je tako teška i kazna uklanjanja sa posla. Ovom kaznom od nameštenika na vodećem položaju postaje podređeni nameštenik, od majstora običan radnik. Licu, koje je kažnjeno ovom kaznom, sud socijalne časti onemogućuje da zauzme makakvo istaknutije mesto u preduzeću. Preduzimač mora ovakvu kaznu odmah izvršiti, pri čemu sud izriče i skraćenje zakonom propisanih otkaznih rokova. Izvršenje kazne nadzirava povererenik rada.

Sudovi socijalne časti obrazuju se za svako područje poverenika rada. Oni donose svoje odluke u većima, kojima pretsedava jedan državni sudija, a članovi su mu jedan vođa preduzeća i jedan pouzdanik. Za ove članove sastavlja Front rada spiskove, po kojima se oni određuju za svaki konkretan slučaj po redu, a s obzirom na privrednu granu, u kojoj radi optuženi.

Tužilac je poverenik rada, koji pokreće postupak po svojoj inicijativi ili po predlogu ili prijavi. Protiv odluke suda socijalne časti postoji mogućnost žalbe naročitom višem sudu socijalne časti, koji je jedan za celu Nemačku. Ovaj viši sud donosi odluke u većima od pet članova, od kojih su dvojica sudije viših sudova, jedan je vođa preduzeća, jedan pouzdanik, a jedan je naročito lice koje određuje vlada Rajha. Za izvršenje presuda stara se poverenik rada.

Pravosuđe socijalne časti, kome podleže sve ličnosti, koje učestvuju u privrednome životu, poslodavci kao i radnici, upravljači preduzeća kao i nameštenici, ustvari ima duboko vaspitni karakter. Nacionalnome socijalizmu je jasno da se klasno shvatanje ne može iskoreniti nikakvim formalnim naređenjima. Stoga je u pojmu socijalne časti nađena formula, u kojoj je izraženo shvatanje o privrednoj delatnosti kao dužnosti prema narodu. U sudovima socijalne časti, koji treba da bude nad tom čašću i da kažnjavaju one koji se protiv nje ogreše, stvoren je organ, koji će permanentno pokazivati u čemu se u praksi sastoji ta socijalna čast. Iz presuda sudova socijalne časti proizići će postepeno novo radno pravo u detaljima, a istovremeno s tim one pretstavljaju i praktično-vaspitne demonstracije, koje treba da shvatanje nacionalnoga socijalizma o organskom društvu upecate svima, koji su obuhvaćeni socijalnim zakonodavstvom. Otuda i prevashodna važnost, koju nacionalni socijalizam pridaje tim sudovima. Oni treba, preko svojih pravoreka, da pokazuju kako nacionalno socijalistična država gleda u detaljima na socijalni problem.

Najzad, ovi su sudovi socijalne časti istovremeno i arena, u kojoj nalaze svoju likvidaciju pojave, koje bi bez njih dovele do teških socijalnih nesuglasica i trvenja. Poverenik rada svojom permanentnom kontrolom i sudovi časti svojim pravom kažnjavanja, organi su jedne i iste misli: da se socijalni sporovi, ukoliko se pojavljuju, imaju raspravljati u okviru preduzeća, uz intervenciju autoritativnih ustanova, koje su rukovođene principima opšteg dobra i narodnog interesa. Sem toga, ovakvo raspravljanje sporova treba da dokaže da se ovi brže i pravičnije likvidiraju, ako se umesto organizovane samopomoći (štrajkovima ili isključenjima) za njihovo rešenje postara država ili od države postavljena vlast, rukovođena principom pravičnosti.

Nacionalni socijalizam je svesan da treba periodu osvajanja vlasti da sledi period vaspitavanja i samovaspitanja naroda u njegovome duhu, a da je to naročito potrebno u onome delu njegovih ideja, koje su najviše udaljene od učenja liberalističnih ili marksističnih, a koje se odnose na njegovo gledište o organskome društvu. Zato on i toj vaspitnoj funkciji svih svojih ustanova pridaje toliki značaj. Ukoliko će se te mere socijalnoga vaspitavanja pokazati efikasnijima, utoliko će pre doći do ostvarenja nacionalno socijalističnih ideja u svima granama društvenoga zbivanja, ne zbog zakonskih propisa, nego iz uverenja. I u ovom pitanju nacionalni socijalizam se rukovodi svojom osnovnom idealističnom zamišlju o prvenstvu duha, prema kome se stvaraju realne životne forme,

Zaštita pri otkazivanju

Odredbe zakona od 20 januara 1934 g., koje se odnose na zaštitu pri otkazima, ne nose pečat nacionalno socijalistične doktrine tako izrazito kao druge odredbe ovoga zakona. Ustvari, one pretstavljaju samo pooštrenje zaštite radnika od otpuštanja i pojačanje prava državne intervencije u ovu zaštitu, Ipak, karakteristične su i one, jer se iz velikoga prava državne intervencije opet manifestuje svemoć države u svima pitanjima društvenoga, života.

Jedna od ovih zaštitnih mera je obaveza, koju ima vođa preduzeća, da povereniku rada prijavi pismeno kada namerava da otpusti više od 10% radnika uposlenih u manjim, a preko 50 zaposlenih u većim preduzećima bez obzira na niihov ukupni broj. Ova otpuštanja stupaju na snagu tek 4 nedelje po pismenom saopštenju. Poverenik rada može svojom naredbom ovaj rok produžiti na dva meseca, ako to smatra iz socijalnih razloga potrebnim, a privredno opravdanim. Značaj propisa, kojim se sprečava otpuštanje u masama, odnosno kojim se otpuštanje reguliše, dosta je veliki. Poverenik rada, pre svega, dobija tako mogućnost da kontroliše opravdanost otpuštanja. Ako se protiv ovoga žali pouzdanički savet, može ga poverenik rada i obesnažiti, ako je to iz obzira na privrednu situaciju preduzeća moguće. Sem toga, poverenik rada može se postarati da oni, koji su na takav način ostali bez posla, dobiju novo nameštenje. Otpuštanja u masama su uvek bila razlog za socijalni nemir. Njihovim stavljanjem pod kontrolu poverenika rada, sprečava se da se iz njih izrodi kakva teška socijalna nesuglasica. Još jedna karakteristična crta mogućnosti, koju na osnovu ovoga propisa ima poverenik rada, je ta, da se njome opet manifestuje gledište nacionalnoga socijalizma o uslovnosti raspolaganja privatnom svojinom.

Kod pojedinačnog otkaza, Zakon od 20 januara 1934 g. priznaje onome, kome je otkazano, pravo da podnese tužbu sudu rada (koji se ne sme pobrkati sa sudom socijalne časti, sa kojim smo se malo pre upoznali). Ova tužba vezana je za izvesne uslove, od kojih su najvažniji: da je tužilac u preduzeću bio namešten preko godinu dana, da je otkaz nepravičan i da nije opravdan privrednim prilikama preduzeća, i najzad, da je pouzdanički savet rešavao po otkazu, ali nije mogao da postigne nikakav sporazum. Sud rada će, ako je tužba opravdana, narediti preduzimaču da otpuštenog primi natrag u službu, ili da mu isplati otštetu, koju sud odmerava prema ekonomskom položaju otpuštenog i prema mogućnostima preduzeća.

Ovim se odredbama ide na sprečavanje otpuštanja koja nisu izazvana od strane otpuštenog i nisu opravdana komercijalnim položajem preduzeća. Sam otkaz nacionalni socijalizam ne želi da spreči, ali on želi da spreči nepravična i neopravdana otkazivanja.

Potrebno je još napomenuti, da je naročitim zakonom od 23 marta 1934 g., regulisan odnos u javnoj službi, dakle državnoj i samoupravnoj, na sličan način. Razume se da su tu unesene izvesne izmene, koje proizlaze iz samoga karaktera javne službe.

Ovim smo izneli sve najvažnije odredbe Zakona, kojim nacionalni socijalizam želi da privede u praksu svoja shvatanja o socijalnim odnosima u državi. Praksa će pokazati koliko je on u tome uspeo. Neka nam bude dopušteno da na kraju citiramo dr. Mansfeld-a, jednog od najautoritativnijih komentatora Zakona i njegovih ciljeva. On kaže:¹)

,,Odlučjući momenat za njegov (t. j. Zakona o uređenju nacionalnoga rada) značaj nije kritično razmatranje svih pojedinosti. Njega treba, naprotiv, posmatrati u njegovoj celosti i u duhu, koji iz njega govori i koji postavlja naš celokupni život na novu osnovu. Odlučujuće je, da je ovim zakonom klasna borba iz života našega naroda konačno udaljena. U budućnosti se neće cenjkati dve stranke, sa jednostranim pogledima na tobožnje posebne interese svojih nalogodavaca, oko sudbine naših radnika, nameštenika i preduzimača, a time i oko sudbine naše privrede. Osećanje dužnosti, ukorenjeno u ideji o nacionalnoj zajednici, stupilo je na mesto ovih razmirica, a ukoliko bi ono podbacilo, ukopčan je autoritet države. Voćstvo, odgovornost, ispunjavanje dužnosti, kako ih naređuju čast, vernost i savest, postali su temeljima novog privrednog i socijalnog života. Za to je potrebna velika mera uviđavnosti kod svih članova nacije. Ne može se to očekivati od danas na sutra. Ali s vremenom će se ljudi sprijateljiti sa novom idejom. Tek tada če taj zakon do kraja sazreti na korist nemačke nacije."

3. Front rada — socijalno-politička organizacija nacionalnoga socijalizma

Uloga partije u socijalnoj politici

Zakonom o urđenju nacionalnoga rada, nacionalni socijalizam slio je u pravne formule svoja shvatanja o oblicima, u kojima treba da se u njegovoj državi kreće socijalni život. Njegovim sankcijama, koje treba da pogode sve one, koji svoju socijalnu delatnost neće hteti da upravljaju prema nacionalno socijalističnim idejama, stvorena je mogućnost da se primena tih ideja u slučaju potrebe iznudi. No sami istaknuti ljudi nacionalnoga socijalizma ističu, da je potrebno dugo vaspitavanje činilaca socijalnoga života u duhu, iz kojega je nikao Zakon, da bi se njegove intencije o stvaranju nacionalno socijalističnog socijalnog sklada mogle u punome obimu ostvariti. Istina, sam Zakon svojim raznim ustanovama vrši nesumljivo vaspitni uticaj, kao što je već to istaknuto. Sigurno je, da će delatnost poverenika rada i pravoreči sudova socijalne časti znatno uticati na način mišljenja i shvatanja o socijalnim odnosima. Ali državni propisi, norme propisane od državne vlasti, uvek zadržavaju svoj zvanični karakter, koji je privatnom licu po malo tuđ. Oni su snabdeveni prinudnošću, pa baš stoga i dejstvuju hladnije i više svojim autoritetom nego svojom ubedljivošću.

Stoga je nacionalnome socijalizmu potreban jači činilac, koji će neposredno, stalno i prisno, raditi na preorijentaciji duhova i koji će biti nosilac vaspitavanja mase u nacionalno socijalističnome duhu. Taj činilac postoji u ustanovama nacionalno socijalistične stranke. Dok je država spoljni autoritet, koji se stara da se shvatanja nacionalnoga socijalizma odenu u prinudne zakonske oblike, dotle je stranka pozvata da se postara da ovi oblici dobiju sadržinu, koja proizlazi iz njihovih idejnih pobuda. Paralelizam između države i stranke, naporedno izgrađivanje delokruga državnih ustanova i organizacije stranke, treba da bude garant da se propisi, koje nacionalni socijalizam donosi putem države, zaista i primene u onome duhu u kome su doneseni. Delokrug stranke obuhvata, prema tome, duhovni, idejni, vaspitni deo nacionalno cijalističnoga društvenoga uređenja. Delokrug države sastoji se u određivanju spoljnih okvira, u omogućavanju primene nacionalno socijalističnoga shvatanja o društvenome zbivanju. Država, kao autoritet i stranka, kao čuvar idejnih dobara, rade zajednički da u Nemačkoj stvore kako novo uređenje, tako i duh, kome to uređenje odgovara. U nizu zakona, koji treba da sprovedu u delo nacionalno socijalistične ideje o uređenju društva i države, dodeljena je nacionalno socijalističnoj stranci značajna funkcija, čime je istaknut njen trajni karakter istovremeno sa njenim prevashodnim značajem za stvaranje nacionalno socijalističnog poretka.

U svoju socijalnu politiku nacionalni socijalizam je uveo dva partijska činioca, poverivši im s jedne strane vaspitni karakter, a s druge strane zadatak kontrole nad sprovođenjem njegovih socijalnih mera. Prvi od njih, u kome je čisto politički zadatak primarno izražen, je već ranije spomenuta nacionalno socijalistična organizacija radnih ćelija (NSBO). Druga je Front rada (Deutsche Arbeitsfront, kratko DAF), Ustvari obe organizacije počivaju u istim rukama. Funkcioneri NSBO su istovremeno i funkcioneri Fronta rada. Ono, što je, međutim, bilo merodavno za stvaranje dveju organizacija, i što čini da je NSBO potpuno nezavisna u organizatornome pogledu od Fronta rada, mada poslovima jednog i drugog upravljaju ista lica, je raznoliki krug zadataka, koji im je poveren.

Organizacija radnih ćelija

Nacionalno socijalistična organizacija radnih ćelija — NSBO — je slarija organizacija. Ona je stvorena u vreme, kada se nacional socijalizam borio, kao stranka među drugim strankama, za političku vlast u Nemačkoj. Ona je bila u to doba, ustvari, čisto politička borbena organizacija, kojom je nacionalni socijalizam prodirao u sva preduzeća i na terenu, u čisto političkom radu, prihvatio borbu sa marksističkim sindikatima i političkim strankama, koje su stajale za njima. Stvarajući u svima preduzećima ćelije svojih pristalica, nacionalno socijalistična stranka se tim ćelijama služila kao sretstvom političke borbe i političke agitacije u radničkim masama.

Kada je nacionalni socijalizam došao do političke vlasti u Nemačkoj i dobio time mogućnost da svoje ideje i tendencije privede u delo, NSBO menja karakter. Od borbene partijske organizacije postaje organizacija, koja treba da se stara za stvarno primenjivanje ideja nacionalnoga socijalizma u preduzećima i koja time postaje saradnikom države. Od čisto partijsko-političke propagandne organizacije postaje poluzvanični organ, pozvan da s jedne strane proći svojim propagandnim radom, a s druge strane da kontroliše sprovođenje nacionalno socijalističnih ideja kao i da sam radi na njihovom sprovođenju. NSBO je, razume se, organizacija članova stranke i kao takva ima prevashodno politički karakter. Ona ima zadatak da bude žarište, rasadnik nacionalno socijalističnih ideja. Istovremeno joj je povereno i vaspitavanje onih lica, koji će kao funkcioneri Fronta rada biti nosioci socijalnih ideja i socijalnoga poretka nacionalnoga socijalizma. Najzad, celokupno voćstvo Fronta rada, isključivo socijalne organizacije, povereno je funkcionerima NSBO, dakle političke organizacije. Iz ovog kratkog pregleda njenih funkcija, karakter i važnost NSBO dovoljno su osvetljeni. Treba dodati, kao važan momenat, i okolnost, da je na čelu NSBO-a i Fronta rada dr. Ley, koji je istovremeno i vođa političke organizacije nacionalno socijalistične stranke.

NSBO je sazdan, shodno svom političkom karakteru, na ćelijskom sistemu. U svakom preduzeću i u svakoj radionici stvara se ćelija, kojoj je na čelu ćelijski starešina. Ove ćelije su obuhvaćene većim jedinicama, dakle mesnim, sreskim, okružnim i t. d. organizacijama NSBO. Ogromni značaj ćelije NSBO za socijalni život proizlazi iz činjenice, da listu pouzdaničkoga saveta postavljaju vođa preduzeća i starešina ćelije NSBO zajednički. Prema tome je, bez obzira na vođu preduzeća, starešina ćelije NSBO ličnost, koja pretstavlja u preduzeću nacionalno socijalističnu stranku. U ime stranke on se stara za to, da važnu funkciju pouzdanika zauzmu samo lica, koja su u nacionalno socijalističnome smislu idejno i politično pouzdani. NSBO postaje time čuvarem socijalnoga mira, jer onemogućava da funkcije pouzdanika preuzmu lica, koja ne dele shvatanja nacionalnoga socijalizma o socijalnome poretku. S druge strane NSBO postaje kontrolorom nad poslodavcem, jer mu u pouzdaničkome savetu pridružuje telo, politički sigurno i zavisno od stranke. Nacionalni socijalizam na taj način preko svoje NSBO vodi neposrednu političku kontrolu nad socijalnim zbivanjem. Kolaboracija partije i države tu je potpuna. Zakonom o uređenju nacionalnoga rada, nacionalni socijalizam je putem države ozvaničio svoj poredak. Putem svojih ćelija, on se stara za sprovođenje toga poretka. Država i partija stavljeni su u službu istih ideja radi postizavanja istoga cilja, dopunjavajući se međusobno u svome dejstvu.

U istorijatu stvaranja Fronta rada, koji treba kao sveobuhvatna socijalna organizacija da preuzme sprovođenje socijalne politike nacionalnoga socijalizma, NSBO je igrao veoma značajnu ulogu, sa kojom ćemo se na svome mestu upoznati.

Nacionalni socijalizam i radnički sindikati

Gledište nacionalnoga socijalizma o organizovanju socijalnoga života, koje je našlo svoj najjasniji izraz u Zakonu o uređenju nacionalnoga rada, moralo je da determiniše i njegov stav prema sindikalnome pokretu, koji je u Nemačkoj još od druge polovine prošloga veka bio značajni socijalno-politički činilac. Teoretičari nacionalnoga socijalizma dele pitanje sindikalnoga udruživanja u dve faze: potrebu sindikata u liberalno-kapitalističnom privrednom sistemu i bespredmetnost sindikata u okviru nacionalno socijalistične države. Drugim rečima, oni odvajaju ulogu sindikata u državi pre dolaska nacionalnoga socijalizma na vlast i posle toga momenta.

Industrijalizacijom Nemačke u toku prošloga veka stvoren je red industrijskih radnika. Imajući prema sebi kapitalistički orijentisane preduzimače, a lišeni svakoga staranja države, koja je svoju unutrašnju politiku vodila liberalističnim putevima, oni su bili izloženi bezobzirnoj eksploataciji. Razume se, da je takvo stanje potpuno opravdalo njihovo odbranbeno organizovanje. Njihove organizacije, stvorene da zaštite radništvo od nasrtanja poslodavaca na visinu najamnice i dužinu radnoga vremena, imale su čisto socijalni karakter. Tek kasnije se socijalna demokratija, kao politička stranka, dočepala ovih socijalnih organizacija i upotrebila ih u svojoj stranačko-političkoj borbi kao oružje. Nacionalni socijalizam odvaja socijalnu funkciju sindikata od njihove stranačko-političke boje. Dok opravdava postojanje sindikata u liberalno-kapitalističkom poretku, dotle se on borio protiv političkog značaja, koji su sindikati dobili, pošto je njihovo voćstvo prešlo u ruke socijalne demokratije.

Potpuno drugi stav zauzima nacionalni socijalizam u pitanju opravdanosti sindikata u svojoj državi. Dok ih on smatra umesnim kao sretstvo za poboljšanje uslova rada u privrednim sistemima, zasnovanim na liberalnim shvatanjima, dotle on odbacuje njihovu opravdanost u poretku, u kome je nosilac celokupne vlasti država. Potrebni tada, kada se socijalna pravda mogla postići — i to samo donekle — putem samopomoći socijalno slabijih, sindikati postaju nepotrebni, pa i štetni, u poretku, u kome država smatra da može potpuno zagarantovati pravičnost u radnim odnosima, U organskome nacionalno socijalističnome društvu, u kome država propisuje poredak s obzirom na svoja shvatanja o narodnoj celini i neophodnosti prilagođavanja pojedinačnih interesa opšte-narodnom, nema mesta za organizacije, koje ističu svoj posebni interes prema celini. Nacionalni socijalizam smatra, da je svojom socijalnom politikom onemogućio socijalnu samovolju poslodavaca, prinuđujući ih da se povinjavaju njegovim načelima. Otuda on smatra i sindikalne organizacije bespredmetnim, jer prava, za koje se one bore, data su radnicima samim nacionalno socijalističnim poretkom. Sem toga, ne može se koncedirati izvesnim društvenim grupama stvaranje borbene organizacije, jer to stoji u direktnoj opreci sa osnovnim načelima nacionalno socijalističnoga gledanja na društveni život. U organskome društvu ne mogu postojati nikakve klasne organizacije, jer se ne priznaje postojanje pretpostavki za njihovu egzistenciju: klase i sukob njihovih interesa.

Istorijat Fronta rada

Nacionalni socijalizam, iz svih ovih razloga, ubrzo je po svome dolasku na vlast likvidirao sindikalni pokret u Nemačkoj 2 maja 1933 g., pošto je dan pre toga organizovan milionski zbor radnika pred Adolfom Hitlerom, preuzeli su funkcioneri NSBO voćstvo marksističkih sindikata. Istoga dana uputio je dr. I.ey, kao poverenik Hitlerov proglas radnicima, u kome im saopštava osnivanje jedinstvene organizacije radnika i nameštenika, u koju se imaju pretopiti svi dosadašnji savezi, sindikati i udruženja. 6 maja bio je proces sjedinjavanja završen. A 10 maja održan je već prvi kongres nove socijalne organizacije: Fronta rada.

Delatnost Fronta rada od njegovoga osnivanja do danas može se podeliti u dva perioda. U prvome periodu, koji traje od maja 1933 g. do kraja te godine, on je vršio postupnu likvidaciju klasnih organizacija, koje su ušle u njegov sastav, i pripremu za konačno pretvaranje Fronta rada u sveopštu socijalnu organizaciju nemačkog naroda. Drugi period rada počinje sa 1934 g., a naročito sa donošenjem Zakona o uređenju nacionalnoga rada, koji je Frontu rada dao mogućnost da izradi svoju današnju fizionomiju.

U prvom periodu svoje delatnosti, Front rada je obuhvatio samo organizacije radnika i nameštenika. Sve radničke organizacije, dakle i nekadašnji radnički sindikati, bili su obuhvaćeni glavnim savezom nemačkih radnika, a sve organizacije nameštenika glavnim savezom nemačkih nameštenika. Front rada bio je, u to doba, jedino centralna kancelarija, koja je rukovodila politikom obeju ovih stubova na kojima je zasnovan. Ukratko posle osnivanja došla je decentralizacija, stvaranjem 13 okruga Front rada. U ovome periodu rada razbijane su, s jedne strane, organizacije zasnovane na ideologiji borbe klasa, a s druge strane izgrađena je na njihovom mestu postepeno nova organizacija u smislu ideja nacionalnoga socijalizma, pri čemu se pažljivo radilo na tome, da se sačuvaju sve vrednosti, koje su stvorene obimnim materijalnim sretstvima starih organizacija.

Uskoro su i poslodavačke odnosno preduzimačke organizacije počele da stupaju u Front rada, isto kao i organizacije privrednog srednjeg staleža. Dvema stubovima — radnicima i nameštenicima — dodat je i treći organizatorni stub: preduzimači.

Pošto je, u glavnim crtama, završena likvidacija nekadašnjih klasnih organizacija, Front rada je stupio u drugi period svoje delatnosti. Organizaciona struktura triju stubova pokazala se necelishodnom za razvijanje delatnosti u nacionalno socijalističnom duhu. Stoga je, 27 novembra 1933 god., izišao proglas upućen ,,svima Nemcima, koji učestvuju u privrednome stvaranju", koji su potpisali vođa Fronta rada, i ministar rada, ministar privrede i poverenik državnog kancelara za privredna pitanja. U ovom se proglasu, između ostaloga, kaže: „Front rada je spoj svih ljudi, koji stoje u radnom životu, bez obzira na njihov privredni i socijalni položaj. U njemu treba da stoji radnik pored preduzimača, ali ne više odvojen grupama ili savezima, koji služe za zaštitu pojedinačnih privrednih ili socijalnih grupacija ili interesa. Vrednost ličnosti, bila ona radnik ili preduzimac, treba da bude merodavna u Frontu rada. ,,Prema volji našeg vođe Adolfa Hitlera, Front rada nije mesto, u kome će materijalna pitanja svakodnevnog radnog života biti rešavana i interesne razlike pojedinih radnih ljudi biti dovodene u sklad... Visoki cilj Fronta rada je vaspitavanje svih Nemaca, koji stoje u radnome životu, ka nacionalno socijalističnoj državi i ka nacionalno socijalističnom duhu."

Ovim je proglasom određen program za drugi period organizatornoga razvoja Fronta rada. Ovaj prestaje da bude vrhovnom ustanovom za niz raznih interesnih saveza, odbacujući potpuno princip ovakvoga udruživanja. Imajući u vidu cilj stvaranja nacionalno socijalističnoga mentaliteta u socijalnome životu, Front rada je proklamovao princip skupnog udruživanja svih, koji učestvuju u privrednom životu, pa bili oni poslodavci, bili nameštenici ili radnici. U skladu sa organizatornim formama Zakona o uređenju nacionalnoga rada, Front rada prestaje da bude sklop saveza i organizuje se na bazi preduzeća. Svi, koji učestvuju u radu jednoga preduzeća, postaju članovima Fronta rada. Oni ne ulaze samim tim u nacionalno socijalističnu stranku, jer Front rada je, doduše, pod voćstvom stranke, ali je čisto socijalna organizacija, u kojoj su učlanjeni svi Nemci, koji učestvuju u privredi, bez obzira na to, jesu li članovi stranke ili ne.

Pored nacionalno socijalistične radne ćelije, koja je osnovni organ NSBO, postoji sada u preduzeću i osnovni organ Fronta rada, t. j." celo preduzeće kao socijalna jedinka ulazi u Front rada. Na taj način je postignuto, da nacionalni socijalizam preko Fronta rada, koji vodi nacionalno socijalistična partija, obuhvata jedinstvenom socijalnom organizacijom sve pojedince, koji učestvuju u delatnosti nemačke privrede, sa izuzetkom seljačkoga staleža. Poslodavac, radnik i nameštenik su zajednički obuhvaćeni istom organizacijom, koju vodi nacionalni socijalizam preko svojih partijskih funkcionera.

Sve socijalne jedinke —preduzeća, koje ulaze u sastav Fronta rada, grupišu se u velike organizacije, koje, međutim, nisu više sagrađene na principu interesnih razlika, već na bazi struke. Ovih grupa ima 18 i to:

1. hrana i namirnice;

2. tekstil;

3. odeća;

4. građevinarstvo;

5. drvo;

6. gvozđe i metal;

7. hemija;

8. grafika;

9. hartija;

10. saobraćaj i javna preduzeća;

11. rudarstvo;

12. banke i osiguranja;

13. slobodne profesije;

14. poljoprivreda;

15. koža;

16. kamen i zemlja;

17. trgovina;

18. zanatstvo;

Interesne grupe u Frontu rada, t. j. Glavni savez nemačkih radnika, Glavni savez nemačkih nameštenika, organizacija preduzimača, rasturaju se i prevode u novi organizacioni oblik. Na ovaj način postavljena je konačno organizaciona forma Fronta rada.

Značaj i zadaci Fronta rada.

Front rada u ovakvome sastavu ne može nikada biti borbena socijalna organizacija. Uzimajući sve oblike socijalnoga udruživanja pod svoje okrilje i utapajući ih u velikoj zajednici svih članova nacije, koji učestvuju u privrednome životu, Front rada je postao isključivim, totalnim udruženjem. Smatrajući da je jedino ovakav način socijalnoga udruživanja u skladu sa njegovim gledanjem na svet, nacionalni socijalizam je u Frontu rada,— organizaciji sa izrazito besklasnim sklopom,— stvorio važan instrumenat za sprovođenje svoje socijalne politike s jedne, a za vršenje političke kontrole s druge strane. Mada socijalna organizacija, Front rada je pod upravom funkcionera NSBO, koja je sastavljena od članova stranke i koja se nalazi pod najstrožijom partijskom disciplinom. Na taj način je stranci, odnosno političnom momentu, obezbeđena stalna kontrola, nad radom Fronta rada. Značaj Fronta rada, kao socijalnoga instrumenta, koji treba da privikava svoje članove za nacionalno socijalistična shvatanja o društvenim odnosima i da sprovodi nacionalno socijalističnu socijalnu politiku, proizlazi iz zadataka, koji su Frontu rada povereni, bilo njenim organizacionim statutom, bilo drugim propisima i zakonima.

Najvažniji zadatak Fronta rada, koji je istaknut i u proglasu: od 27 novembra 1933 g., je idejno vaspitavanje njegovih članova u nacionalnome socijalizmu. Front rada treba da demonstrira i svojim uređenjem, i propagandom preko svojih ustanova, misao o socijalnoj zajednici, o socijalnoj saradnji, sagrađenoj na načelu dužnosti prema zajednici. Koliku važnost polaže nacionalni socijalizam baš na ovu vaspitnu stranu Fronta rada, pokazuju reči starešine prosvetnoga ureda nacionalno socijalistične stranke, koji je istovremeno i šef prosvetnoga ureda Fronta rada. Otto Gohdes-a: ,,Naša revolucija svojim snažnim zamahom je osvojila gotovo sve Nemce. Ta činjenica, međutim, ne sme da odvede nekom pogrešnom zaključku, jer vrlo mnogi još ne razumeju, nacionalni socijalizam u svojoj suštini i srži. Zadatak nacionalno socijalističnih aktivista, spojenih u čvrsti blok naše stranke, je, da svuda probude nacionalni socijalizam, a naročito da milione radnih Nemaca, sjedinjenih u Frontu rada, vaspitaju za nacionalne socijaliste".

Front rada, radi toga, raspolaže čitavim nizom vaspitnih ustanova u svima krajevima Nemačke. U ovome vaspitnome dejstvu njegovom ogleda se, ustvari, njegov praktični socijalni rad. U okviru, koji su stvorili državni zakoni, Front rada, kojim upravlja stranka preko svoje NSBO, izgrađuje mentalitet i shvatanja, za kojima ide nacionalni socijalizam, a iz kojih i niču zakoni. Država je stvorila zakonske forme. Partija, preko Fronta rada, treba u te forme da udahne život. Idejni postulat o narodnoj celini, socijalnoj zajednici. Front rada treba da privede u delo. Feder kaže za Front rada, da je on ,,škola u kojoj čovek uči da shvati: ne postojiš samo zbog sebe, već si član, koji treba da služi; a ako se podrediš kao takav član, služiš najbolje narodu i otadžbini, a time samome sebi."

Od zvaničnih vaspitnih ustanova uređene su do sada sledeće;

1. Zemaljska škola stranke i Fronta rada u Bernau-u kod Berlina. Ova je škola najviša institucija nacionalno socijalističnog političnog sistema vaspitanja. U njoj se školuju najviši funkcioneri stranke i NSBO.

2. Oblasne škole u Konigswinter-u, Lobedi, Plassenburg-u i Bischwitz-u kod Breslave. U ovim školama spremaju se oblasni funkcioneri stranke sviju stepena. Ove 4 škole treba da spreme i osposobe čitav ogromni niz raznih funkcionera, koji u oblasnim središtima stranke vode strankinu politiku i nacionalno socijalističnu propagandu. Svakoj od ovih škola dodeljen je izvesan broj oblasti.

3. Škole za funkcionere, koje se nalaze uz svako oblasno središte stranke. One imaju zadatak da propuste kroz svoje kurseve i predavanja svakog, pa i najmanjeg funkcionera u najzabačenijem selu. Ovom školom završava se sistem škola nacionalnoga socijalizma, koji obuhvata sve, koji u stranci zauzimaju makakvu funkciju.

Ovo vaspitanje partijskih funkcionera dopunjava Front rada sistematičnim vaspitavanjem svih svojih članova stalnim kursevima, večernjim predavanjima, sastancima itd., i to kako u okviru viših organizacija, tako i pri pojedinim mesnim ustanovama.

Vaspitni zadatak Fronta rada pomaže i samo praktično organizatorno uređenje njegovo. Stručni savezi, koji obuhvataju sve članove jedne privredne grane, zamenjuju raniju deobu na poslodavce i radnike. Iz ovog svog organizatornog sklopa, Front rada treba da radi na izgradnji nove socijalne orijentacije, koja će biti u skladu sa osnovnim pogledima nacionalnoga socijalizma. Udruživanjem svih socijalnih činilaca, koji sarađuju u jednoj grani privrednoga života, i njihovom saradnjom, treba da se unapređuje shvatanje nacionalnoga socijalizma o besklasnom organskom društvu.

No ovom organizovanju po pozivnim grupama postavljeni su i drugi zadaci. Po shvatanju nacionalnoga socijalizma, svako je dužan da pruži zajednici maksimum svojih mogućnosti. Taj maksim može biti veći ill manji, prema individualnim sposobnostima, pri čemu urođenim sposobnostima pridolaze i naučene. Urođene, prirodne sposobnosti mogu se kvalitativno pojačati i razvijati rasnom higijenom, rasnim odabiranjem. Na sposobnosti, koji se postižu školovanjem, može se uticati i neposredno. Kako nacionalni socijalizam smatra, da treba u interesu zajednice razviti individualne sposobnosti svakoga člana zajednice do najvišega stepena, on obraća veoma veliku pažnju i na razvijanje urođenih i na razvijanje naučenih sposobnosti. Za oplemenjivanje urođenih sposobnosti stara se rasistična politika nacionalnoga socijalizma, Za pojačanje kvaliteta sposobnosti, koje se mogu steći školovanjem i spremanjem, treba da se stara nacionalno socijalistična socijalna politika. Uz političko vaspitavanje ide i pozivno, stručno, kojim treba postići povećanje kapaciteta i kvaliteta rada svih onih koji su ukopčani u privredni proces. Ovaj stručno-vaspitni zadatak poverava nacionalno socijalistična socijalna politika Frontu rada, a ovaj svojim pozivnim grupama. Tako pored političkih, idejnih škola u okviru Fronta rada postoje i čisto stručne vaspitne ustanove, koje treba da unapređuju pozivne sposobnosti svojih članova. Ovim je ustanovama stavljeno u dužnost staranje za usavršavanje u radu i njegovim načinima i metodama. One organizuju razne tečajeve, utakmice, i svima sretstvima rade na podizanju stručnoga znanja i stručne sposobnosti članova Fronta rada.

Najzad, u vezi sa ovim delokrugom Fronta rada stoji i njegova dužnost da radi na ostvarenju nacionalno socijalističnoga ideala o postavljanju svakoga čoveka na mesto, za koje je najbolje osposobljen. Ovo postavljanje svakoga na svoje mesto, prema njegovim nasleđenim osobinama, njegovim sklonostima i mogućnostima, pretstavlja antitezu Buharinovom društvu budućnosti, gde će svako biti osposobljen za sve. Ustanove, koje treba da vrše ovo raspoređivanje, nalaze se još u začetku. No zadatak, koji one treba da vrše, nije stvar kratkoga vremena, već može doći do izražaja tek u vrlo dugim vremenskim razmacima.

Institut za tehničko školovanje rada

U vezi sa tim treba spomenuti t. zv. Nemački institut za nacionalno socijalistično tehničko školovanje rada (Deutsches Institut fur nationalsozialistische technische Arbeitsschulung, skraćeno DINTA). Ovaj Institut izdržava uzorne radionice i škole u Dusseldorf-u u Gelsenkirchen-u i igra već sada u socijalnoj politici dosta znatnu ulogu, koja će se nesumnjivo i povećati.

DINTA ima zadatak da sprovede sve one mere, u nacionalno socijalističnome duhu, koje treba da usavrše radni proces a istovremeno da omoguće stvaranje shvatanja o produzeću kao socijalnoj zajednici, učlanjenoj u velikoj celini narodnoga života. Tu se, u stvari, radi o naučnom ispitivanju metoda za usavršavanje rada, koji bi bili u duhu nacionalno socijalističnoga učenja o socijalnoj celini preduzeća. Radi toga DINTA vrši ispitivanja u svima granama proizvodnje, na osnovu njih stvara plan za njihovo usavršavanje i taj plan dovodi u sklad opštim načelima socijalne politike nacionalnoga socijalizma. Sem toga, DINTA preuzima stručno školovanje vođa preduzeća i uopšte osoblja preduzeća, koje se nalazi na vodećim položajima. Ona je, dakle institut iz koga treba da nikne, na osnovu naučnih ispitivanja o tehnici rada, tehnično usavršavanje privredne delatnosti u duhu nacionalnoga socijalizma.

,,Kraft durch Freude"

Totalistička težnja nacionalnoga socijalizma da obuhvati celoga čoveka, ne zadovoljava se time, da u svome duhu transformira javne funkcije, privredu i socijalnu delatnost pojedinaca, već teži da svoja shvatanja unese i u ceo privatni život naroda. Toj težnji treba da služi organizacija ,,Snaga putem radosti" (Kraft durch Freude) u okviru Fronta rada. Nacionalni socijalizam se ovde rukovodi istim praktičnim socijalno-političkim motivima, koji su naveli italijanski fašizam da stvori svoju organizaciju ,,Posle rada" (Dopolavoro). Rad u radionici, u fabrici, u kancelariji, može se urediti po nacionalno socijalističnim principima. Odnosi između radnika i nameštenika s jedne i preduzimača s druge strane, mogu biti do tančine utvrđeni nacionalno socijalističnim zakonima. Može se, putem školovanja, putem kurseva, koji traju po nekoliko nedelja, i raditi na stvaranju mentaliteta, kakav traži nacionalni socijalizam. No ipak, u svome slobodnome vremenu, radnik, nameštenik ostavljen samome sebi, odvaja se od nacionalnoga socijalizma i njegovih ustanova.

U ovome leži mogućnost, da se sve ono što se zvaničnim naporima stvara, opet sruši i obesnaži. S druge strane, radnik ostavljen sam sebi, vezan za preduzeće samo svojim radom, a za nacionalni socijalizam — ako nije član stranke — samo svojom obavezom, propisanom socijalnim zakonodavstvom, u stvari ne oseća nikakvu promenu socijalnoga režima u odnosu na svoj privatni život. Njemu su zadovoljstva imućnijih društvenih redova zatvorena.

,,Snaga putem radosti" treba da ispuni ovu prazninu i da obuhvati i slobodno vreme radnikovo, a sem toga i svih ostalih članova Fronta rada, dakle nameštenika i preduzimača. Organizovanjem slobodnoga vremena time, što će se, u okviru raznih priredaba i ekskurzija, omogućiti samome radniku da dođe do saznanja kulturnih tekovina, do kojih inače ne bi mogao doći, radi se istovremeno i na razvoju onoga duha, koji traži nacionalni socijalizam od svih učesnika u socijalnome zbivanju. ,,Snaga putem radosti", koja obuhvata poslodavca i njegove radnike, treba da ih zbliži u njihovom privatnom životu, treba da praktički sarađuje na uklanjanju klasnog shvatanja. Najzad, putem svojih ekskurzija i priredaba, ona treba da pomogne jačanju nacionalnoga ponosa, stvaranju svesti o celini naroda i o njegovoj istoriji i kulturi, Organizacijom ,,Snaga putem radosti" obuhvaćeni su, dakle, kako socijalni tako i nacionalno-politički motivi, te je stoga ona jedna od tipičnih ustanova nacionalnoga socijalizma i njenih srodnih sistema.

Uloga ustanove ,,Snaga putem radosti" i značaj, koji joj nacionalni socijalizam pridaje, najbolje se vide iz sledećih reči, koje je vođa Fronta rada dr. Ley izgovorio na jednome sastanku oblasnih vođa NSDAP, početkom februara 1934 g.:

,,Za upotpunjavanje i potpomaganje vaspitanja Nemaca, nacionalnih socijalista, treba da služi nacionalno socijalistična zajednica ,,Snaga putem radosti". Dok je NSDAP organizatorni izraz nacionalno socijalističnog shvatanja o svetu, a u njoj se vaspitavaju politički funkcioneri u pravcu tipa agitatora i vojnika, dotle je ,,Snaga putem radosti" ona ustanova za nemački narod, koja treba svakoga pojedinca da zbliži sa kulturnim dobrima nacije... Zajednica ,,Snaga putem radosti" hoće posretstvom upoznavanja nemačke zemlje i nemačkih ljudi između sebe, da pojača ljubav za rodnu grudu, da neguje smisao o zajedničkom korenu svih članova naroda u domaćem tlu i da time naglasi povezanost sviju u velikoj nemačkoj kulturnoj zajednici. U toj povezanosti, ona će moći da podiže i unapređuje životnu radost, a time i radnu snagu, članova naroda; stalnom vezom u zajedničkom učestvovanju u nemačkoj umetnosti i kulturi, osiguraće se trajna veza političkih upravljača sa narodom... a time se stvaraju i garancije za stalnost i čvrstinu nacionalno socijalistične države. To je konačni cilj ,,Snage putem radosti"... Nacionalno socijalistična zajednica ,,Snaga putem radosti" je skupni izraz nacionalno socijalističnog-životnog-osećaja i životnog-stila."

Iz ovih reči, izdvoji li se iz njih ono što je bitno, proizlazi socijalni i politički cilj ,,Snage putem radosti". Front rada ima da se stara za ogromni kompleks celokupnog-radnog-života naroda, za vaspitavanje u tome okviru putem organizovanja i iskorišćavanja radnih, odn. socijalnih odnosa, koje je stvorio nacionalni socijalizam, ,,Snaga putem radost'" treba da se stara za privatni život radnog čovka. Ona treba da obuhvati njegov odmor, njegovo slobodno vreme i da to vreme iskoristi u kulturnom radu i razonodi, pa da tim putem unosi ideje nacionalnoga socijalizma u svoje članove. Pored praktično-političkih momenata igra u tome pogledu ulogu i teorijski zasnovano gledište, da država mora da se stara za svoje članove u svima fazama njihovog života, pa prema tome i o njihovom slobodnom vremenu, njihovom odmoru. Država mora uzeti kao vaspitač u ruke i organizaciju odmora svojih građana. Ona iskorišćava taj odmor za, pružanjem raznih razonoda i zadovoljstava, u stvari produžuje socijalno i nacionalno njihovo vaspitanje.

Između fašističnoga ,,Dopolavoro-a" i nacionalno socijalistične ,,Kraft durch Freude" postoji značajna i načelna razlika. Dok ,,Dopolavoro" zadržava stručnu pozivnu grupaciju, rekli bismo skoro klasnu, i sprovodi svoju organizaciju za radnike zasebno, za činovnike zasebno, dotle ,,Kraft durch Freude" i tu sprovodi nacionalno socijalistične principe o negaciji i klasa. Italijanska organizacija nikla je iz sindikalisličnoga duha fašizma, ,,Kraft durch Freude" proizišla je iz besklasnog organskog shvatanja nacionalnoga socijalizma. Radi toga ona i organizuje svoje priredbe zajednički za sve članove, dakle bez obzira na njihovu socijalnu funkciju i društveni položaj.

Time što i ,,Kraft durch Freude" vode oni isti funkcioneri, koji vode Front rada, dakle članovi NSBO, obezbeđen je nacionalno socijalistični karakter ove ustanove. NSBO, Front rada i ,,Snaga putem radosti" su tri člana, međusobno povezana, istoga sistema. Oni služe, dopunjavajući se međusobno, istome cilju i istoj težnji. NSBO vodi računa o uticaju nacionalnoga socijalizma na socijalni život. Ona je zvanični čuvar nacionalnoga socijalizma kao duhovnoga pokreta i kao političke stranke. Ona obuhvata samo članove stranke i sačinjava glavni organ za sprovođenje nacionalno socijalistične socijalne politike time, što pod svojom kontrolom drži sva preduzeća u zemlji. Front rada, organizacija bez neposrednog partiskog obeležja, no ipak pod strogim voćstvom partije preko NSBO-a, obuhvata celi radni narod, sve ljude koji učestvuju u privrednome procesu. Ona se stara za njihovo vaspitavanje u duhu nacionalnoga socijalizma, ona vrši stručno grupisanje svojih članova i radi na stvaranju staleškoga duha. Ona gleda u svojim članovima ljude, koji stoje u privrednome životu, pa prema tome, i izgrađuje svoje organizacione forme i svoj način rada. Ona radi na stvaranju novog socijalnog-mentaliteta, koji se temelji na postulatima nacionalno socijalistične doktrine.

»Kraft durch Freude", najzad, u svojim članovima, koji takođe nisu isključivo članovi stranke već radni narod uopšte, gleda privatna lica. Ona ne rešava probleme radnih odnosa, već vrši u opštim crtama neosetnu propagandu, neosetno vaspitno dejstvo, kojim dopunjava svesno i zvanično dejstvo Fronta rada i njegovih ustanova. Jedinstvo u ličnostima, koje vode sve ove tri organizacije, garantuje da se u njihovom radu one upotpunjavaju. NSBO i Front rada su zvanični organi, zvanični oblici, u kojima nacionalni socijalizam prilazi rešavanju socijalnih problema. ,,Snaga putem radosti" nezvanična, ali neophodna dopuna njihova. Obuhvatajući i slobodno vreme i odmor, ona time završava obruč nacionalno socijalističnih socijalnih instrumenata. NSBO koncentriše u sebi politički život radnika. Front rada obuhvata njihov socijalni život. ,,Snaga putem radosti" prihvata staranje o njihovom privatnom životu. I u tome baš leži sav veliki značaj te organizacije.

Funkcije Fronta rada prema Zakonu o uređenju nacionalnog rada

Proučavajući dalje funkcije i dužnosti Fronta rada, moramo podvući značajnu ulogu, koju mu je dodelio Zakon o uređenju nacionalnoga rada od 20 januara 1934 g.

Pre svega, ovaj zakon stavlja u dužnost Frontu rada da sastavi spiskove stručnjaka, iz kojih će poverenici rada određivati članove svojih stručnih saveta i odbora. Dalje, njegova je dužnost da sastavi spiskove počasnih sudija kod sudova rada i kod sudova socijalne časti. Na ovaj način dodeljene su Frontu rada velike kompetencije u socijalnom životu. Poverenik rada, kao državni organ, ima se osloniti u svome radu na savet, koji mu predlaže Front rada. On je, dakle, vezan u pogledu izbora svojih savetodavaca na ona lica, koja uživaju poverenje Fronta rada. Nesumnjivo da na taj način Front rada dobija znatan uticaj i na samo vođenje aktivne socijalne politike, pa delom i privredne politike, jer ovlašćenja poverenika rada su takva, da mogu imati i direktno privredno-političkih posledica. Ovim uticajem Fronta rada na izbor stručnih saveta i odbora pri povereniku rada, postizava se, da će ovaj u svome delovanju biti pomognut i posavetovan jedino od lica, koja su ne samo stručnjaci u pogledu svoga poziva ili zanimanja, ili specijaliste za pojedina konkretna privredna i socijalna pitanja uopšte, već su i pouzdani u pogledu svog stava prema nacionalnome socijalizmu.

Ne manje značajna je uloga Fronta rada da određuje liste, iz kojih se po redu određuju počasne sudije za sudove socijalne časti. Na taj način, Front rada dobija neposrednoga uticaja u stvaranje jurisdikcije socijalne časti i aktivno sarađuje u izgrađivanju prava, na kome treba da se temelje socijalni odnosi u nacionalno socijalističnoj državi. Preko Fronta rada, nacionalni socijalizam obezbedio je uticaj svoga duha u sudovima socijalne časti. Počasne sudije, koji će, uz državnoga sudiju, donositi pravoreke u ovom pravosuđu, garanti su da će sudovi socijalne časti u svojim odlukama zaista biti nadahnuti nacionalno socijalističnim shvatanjima. Državni sudija u njima treba da obezbedi pravičnost, a počasne sudije obezbeđuju prilagođavanje pravoreka intencijama nacionalnoga socijalizma.

Od istoga je značaja i postavljanje počasnih sudija u sudovima rada. Dok su sudovi socijalne časti političko-idejni sudovi, koji treba da regulišu radne odnose s obzirom na nacionalno socijalističnu socijalnu doktrinu, dotle sudovi rada presuđuju po najamnim odnosima, po pitanjima osiguranja i zaštite radnika itd. Front rada, svojim prerogativom postavljanja i ovih sudija, treba da garantuje, da će se i to pravosuđe rukovoditi nacionalno socijalističnim duhom.

Ukratko, pored formiranja nacionalno socijalističnoga mentaliteta u radnom životu, Frontu rada dodeljene su dužnosti, koje pretstavljaju aktivno učešće u stvaranju i primeni načela nacionalno socijalistične socijalne politike. Na taj način Front rada postaje organ, preko koga stranka uzima neposrednoga učešća u stvaranju socijalne prakse i socijalnoga prava. Najzad, Front rada preuzeo je i izvesne dužnosti socijalno-humanoga staranja. Tako je stvorio u državi nekoliko stotina ureda, u kojima se pruža članovima pravna pomoć u sporovima po pitanjima radnoga odnosa i socijalnog osiguranja. Pored toga, organi Fronta rada zastupaju članove aktivno pred sudovima rada i socijalnoga osiguranja.

Organizaciona shema Fronta rada

Pre nego što završimo razmatranje o Frontu rada, potrebno je upoznati se ukratko i sa njegovom organizacionom zgradom. Organizacija koja obuhvata preko 20 miliona članova, Front rada ima vrlo brižljivo izrađenu i složenu organizatornu shemu, koja obezbeđuje funkcionisanje tela, koje svojom brojnom snagom i složenošću svojih funkcija zahteva vrlo preciznu administraciju.

Front rada stoji pod protektoratom Adolfa Hitlera. Na čelu samog Fronta rada stoji, kao njegov vođa, vođa političke organjzacije NSDAP, dr. Robert Ley, koji je i tvorac celokupne ove ogromne organizacije. U organizatornome pogledu je Front rada podeljen na 13 upravnih grana, 13 odeljenja administracije. To su: štab vođe, personalno odeljenje, organizaciono odeljenje, blagajničko odeljenje, socijalno odeljenje, odeljenje za stalešku izgradnju, prosvetno odeljenje, odeljenje za štampu i propagandu, pravno odeljenje, omladinsko odeljenje, odeljenje za kolonizaciju, odeljenje za samo-pomoć i, najzad, odeljenje stručne štampe. Kao savetodavna tela stoje uz vođu Fronta rada mali i veliki konvent rada. U mali konvent ulaze sefovi gore navedenih odeljenja, vođa NSBO, vođa organizacije srednjega staleža, po jedan pretstavnik staleža ishrane, kulturne komore Rajha i saveza nacionalno socijalističnih pravnika. Veliki konvent se sastoji pored ovih još i od svih starešina župa NSDAP (Gauleiter) kojih ima 32, okružnih starešina Fronta rada, starešina 18 pomenutih stručnih grupa, pretstavnika izvesnih privrednih organizacija i poverenika rada.

Teritorijalno grananje Fronta rada vrši se prvo u 13 okruga, čije se granice poklapaju sa granicama područja poverenika rada. Okruzi se, dalje, dele u župe (Gaue), srezove (Kreise) i mesne grupe (Ortsgruppen), koji se poklapaju sa istovetnom administrativnom podelom NSDAP. Mesne grupe se dele, najzad, u osnovne jedinice. Svako preduzeće, u kome ima preko 10 radnika, odnosno nameštenika, pored vođe preduzeća, pretstavlja jednu jedinku, jednu osnovnu zajednicu. Preduzeća sa manje od 10 ljudi, kao i kućni radnici, organizuju se po kvartovima, odnosno ulicama u blokove i ćelije. Jedan blok obuhvata 10—25 članova, a jedna ćelija, (koja ne sme biti pobrkana sa radnom ćelijom NSBO u preduzeću!), se sastoji od 2 do 6 bloka. Na taj način sprovedena je detaljna organizacija celoga milionskoga članstva Fronta rada u organizatornome pogledu. Naporedo sa ovom administrativnom podelom, ide stručna podela, sa svojih 18 navedenih stručnih grupa. Dok je cilj administrativne podele da čvrstom organizacijom obuhvati celokupno stanovništvo Nemačke, koje učestvuje u privredi, dotle je cilj stručne podele, da u ovu opštu organizaciju uvede princip grupisanja po struci, po funkciji prema narodnoj celini. Prva pretstavlja elemenat discipline, centralisane vlasti. Druga nosi karakter izvesne samouprave, pretstavija začetak socijalne autonomije. Vertikalna administrativna podela i horizontalna stručna pretstavljaju dva naporedna sistema organizacije, koja se međusobno upotpunjavaju.

Pri oceni organizatorne sheme Fronta rada mora se voditi računa o onome, što je stvoreno kao politička mera i izdvojiti to od mere, koja je nikla iz doktrinarnoga shvatanja. Po našem mišljenju, ima se budućnost Fronta rada gledati u izgradnji pojedinih stručnih grupa u njihovoj sve većoj autonomiji. Administrativno grananje će svakako još duže vremena imati prvenstvo. Ali u intencijama nacionalnoga socijalizma, u njegovim idejama, više se nalazi stručna podela, koja pretstavlja i početak staleške izgradnje. Da će se zaista organizacija Fronta rada konačno razviti u tome pravcu ne može se, doduše, tvrditi sa sigurnošću. No sigurno je da se nacionalni socijalizam neće libiti, da sprovede korenite organizatorne reforme, ako se to bude pokazalo umesnim.

Sigurno je jedno: Konačni oblik Fronta rada još ni izdaleka nije dostignut. On je, isto kao i drugi organizatorni oblici, u koje nacionalni socijalizam svrstava privredni i društveni život svoje države, kompromis između političke nužnosti, zahteva konkretne svakidašnjice s jedne, i programa i ideja nacionalnoga socijalizma s druge strane. Kako će se, u realnome životu, sa penetracijom nacionalno socijalističnoga duha životne prilike menjati, tako će se i organizatorni oblici približavati nacionalno socijalističnome idealu.

Adolf Hitler na jednome mestu kaže: ,,Ja nikada ne volim nesto da naredim, pri čemu nisam prethodno ljude ubedio. Prenego što ljude ne ubedim u ono, što nameravam, nema naredba nikakve svrhe. Ona nema dejstva. Zato moram prethodno ljudima prići i ubediti ih... To znači: Prvo mora da se stvori duh, uverenje. Da bi spoljna forma mogla dejstvovati, potrebne su duhovne pretpostavke. Tek kada one postoje, onda se može i sama forma s uspehom sprovesti u delo. Nacionalni socijalizam, kao idealistični duhovni pokret, trudi se da ulije svima članovima narodne zajednice svoj duh. Postepeno, kako duh jača, prilagođavaju se tome duhu i ustanove spoljnjega života. To je osnovno organizatorno načelo nacionalnoga socijalizma. Ono važi i za budući razvoj njegove socijalne tvorevine: Fronta rada.

4. Radna služba

Istorijat

Jedna od vrlo značajnih tekovina nacionalnoga socijalizma u oblasti njegove socijalne delatnosti je Radna služba. Došavši na vlast, nacionalni socijalizam je tu ustanovu već zatekao. Svojim praktično-političkim smislom, on je Radnu službu ne samo zadržao, već je i usvojio i učinio od nje jedan od svojih vrlo važnih političkih instrumenata. Od neutralne mere, kojoj je bio isključivi cilj suzbijanje nezaposlenosti, nacionalni socijalizam je stvorio socijalnu borbenu ustanovu, koja služi njegovoj socijalnoj politici. Radna služba, koja je poznata i drugim zemljama (na pr, nekadašnja radna obaveza u Bugarskoj) dobila je u nacionalno socijaiističnoj državi karakterne crte, koje je čine sastavnim delom nacionalno socijalističnog socijalnog sistema.

Prvobitno je Radna služba, — još 5 juna 1931 g., — uvedena kao potpuno dobrovoljna ustanova kako od strane člana Radne službe, tako i od strane davaoca rada. Član Radne službe mogao je u svako doba, ako mu posao nije odgovarao, ili ako nije bio zadovoljan uslovima rada, napustiti posao i zahtevati potporu za nezaposlene. Isto tako je i davalac rada, dakle javno-pravno telo, za čiji račun su radovi vršeni, mogao svakog pojedinog člana Radne službe otpustiti.

Želeći da postupno privede u delo svoju zamisao o opštoj obaveznoj radnoj službi, kao pandan opštoj vojnoj obavezi, nacionalni socijalizam je prvo dao Radnoj službi disciplinovaniji, čvršći karakter. To je postigao time, što je, doduše, zadržao dobrovoljno obeležje za pristupanje Radnoj službi, no istovremeno je onaj, koji pristupa, obavezan da u njoj provede 6 meseci.

Druga mera, koja je išla ka ozvaničenju Radne službe, sastojala se u tome, što je ukinuta ograda da se za člana Radne službe može primiti samo radnik, odnosno nameštenik, koji je registrovan kao nezaposlen i prima potporu za nezaposlene. U Radnu službu mogao je, posle prvih reformi koje je nacionalni socijalizam izveo u toj oblasti, biti primljen svaki mladi Nemac bez obzira na svoj socijalni i imovinski položaj. Na osnovu toga pojačan je znatno značaj Radne službe, što se vidi po tome, što je cčitav niz poziva postavio kao uslov za prijem u njih da kandidat prethodno učestvuje u Radnoj službi. To je važilo na pr. za mlade filologe, pravnike, nastavnike univerziteta, pripravnike diplomatske struke i t. d. Najzad, 26 juna 1935 g. donesen je Zakon o Obaveznoj radnoj službi, koji ustanovu Radne službe pretvara u obaveznu. Svaki miadić mora, isto kao svoj rok u vojsci, da otsluži i svoj rok u Radnoj službi. Štaviše, otsluženje roka u Radnoj službi pretpostavka je za izvršenje vojne obaveze, a isto tako i pretpostavka za primanje u makakvu državnu ili javnu službu.

Na taj način je nacionalni socijalizam učinio Radnu službu zvaničnom državnom ustanovom, dajući joj mnogostrane zadatke, među kojima se ističu najviše socijalno-vaspitni i privredni. Radna služba staje time u red ostalih mera nacionalnuga socijalizma na socijalnome polju, i to kao jedna od najvažnijih.

Zadaci

Vaspitni karakter Radne službe kreće se u tri pravca. Pre svega, ona ima zadatak da stvori pojam o značaju i važnosti fizičkoga rada i o njegovoj časnosti. Ona treba da služi ideji o radnome etosu, koju propagira nacionalni socijalizam. Državni sekretar Hierl, koji je kao zemaljski vođa rada (Reichsarbeitsfuhrer) na čelu Radne službe, izrazio je mišljenje nacionalnoga socijalizma prema radu uopšte, na partijskome kongresu NSDAP u Nurnbergu 1933 g., rečima: ,,Za nas rad pretstavlja sadržinu života život bez rada i borbe izgleda nam kao zagušljiva bolesnička soba" Sam rad, kao takav, pretstavlja po ovome shvatanju sadržinu društvenoga zbivanja, a njegov smisao je služba narodnoj celini.

Drugo vaspitno dejstvo radne službe treba da bude u suzbijanju klasnoga duha. Ona treba da stvori osećaj veze između pripadnika raznih društvenih redova. Obuhvatajući inteligenta, seljaka i fizičkog radnika, Radna služba ih uči međusobnom drugarstvu i shvatanju međusobne zavisnosti. Karakteristično je, u vezi sa tim, da nacionalni socijalizam ističe nasuprot starom studentskom idealu burševa, koji se sastojao u izdvajanju studenata kao naročite kaste sa svojim običajima i tradicijama, svoje shvatanje, koje je našlo adekvatnoga izraza u Radnoj službi. Iz ovoga razloga ukinuta su i sva burševska studentska društva u Nemačkoj.

Najzad, time sto Radna služba obuhvata i omladinu gradskoga življa, a svoje radove izvodi u polju, u selu, ona treba da radi na vezivanju osečaja mladoga čoveka za zemlju.

No pored ovog vaspitnog, nacionalni socijalizam pridaje Radnoj službi i izrazito privredne zadatke. Radna služba treba da pomogne stvaranju poljoprivredne autarkije Nemačke, da sarađuje u borbi za nezavisnost Nemačke od inostranstva u pogledu njene ishrane, da stvara terene, na kojima se seljak može naseljavati. Radi toga se radovi Radne službe zadržavaju prvenstveno i na melioracionim poslovima i asanacijama poljoprivrednoga zemljišta. Od 29 miliona hektara ziratnoga zemljišta u granicama Nemačke, bez malo 1/3 podleže poplavama i pati od prekomerne visine nivoa podzemne vode. Plansko odvodnjavanje raznim merama, kao drenažom, nasipima i t. d., povišuje stoga znatno prinos sa toga zemljišta, — po nekim računima od oko 80 RM po hektaru. S druge strane, velike površine ziratne zemlje nemaju dovoljno vode. Tu se radi opet o urednome navodnjavanju. Povećanje prinosa tih površina, ako bi se one uredno navodnjavale, procenjeno je na oko 50 RM po hektaru. Pored ovih čisto melioracionih poslova dolazi i stvaranje novih terena za obradu. U Nemačkoj ima oko 2 i četvrt miliona hektara močvarnoga zemljišta, od koga se oko 85% može pretvoriti u plodne terene za poljoprivrednu proizvodnju. Isto tako ima oko 1,2 miliona ha. pustoga zemljišta, od koga oko 50% može da se melioriše. Najzad, obala Holstein-a i Istočne Pruske pogodna je za stvaranje novih poljoprivrednih terena iz mora, jer je po strukturi slična holandskoj obali, gde su ovakvi napori dali odlične rezultate. Ako bi se sve ove melioracije i svi ovi radovi izveli, postiglo bi se, prema proračunima nemačkog Poljoprivrednog saveta, povećanje poljoprivredne produkcije za vrednost od najmanje 2 i po milijarde RM godišnje. Toliki iznos po prilici, Nemačka plaća inostranstvu za poljoprivredne proizvode koje uvozi. Nemačka bi se, dakle, oslobodila potrebe da uvozi stranu poljoprivrednu proizvodnju, bar ukoliko se tiče glavnih poljoprivrednih proizvoda.

Povećanje prinosa ameliorisanih terena ne pokazuje se odmah, već tek posle nekoliko godina. Stoga su ovakvi radovi u velikome stilu, posmatrani sa tačke privatne privrede, nerentabilni i pored svoje velike narodno-privredne rentabilnosti. Privatni preduzimači ne bi, prema tome, mogli da sprovedu ove velike radove u delo. Ove poslove može izvesti jedino država, i to sa vrlo velikim brojem radnika. U tome leži razlog, što je Radna služba predestinirana za vršenje velikih melioracionih i sličnih radova. U tome leži i njen veliki privredno-politički značaj.

Radna služba je prvobitno osnovana radi suzbijanja nezaposlenosti. Mada je ona, postavši obaveznom državnom ustanovom, ovaj svoj karakter ustvari izgubila, ipak ona još uvek vrši i u pogledu suzbijanja nezaposlenosti dosta značajnu ulogu. Na terenima, koje Radna služba treba da osposobi za poljoprivrednu proizvodnju, može se naseliti oko 200.000 zemljoradničkih porodica, koje bi se mogle same iz svoje zemlje ishranjivati, a uz to učestvovati u proizvodnji sretstava za ishranu naroda. To pretstavlja, ustvari, rasterećenje radnoga tržista za oko 700.000 do 1.000.000 ljudi. Najzad, radovima za koje su potrebni materijal i alati, oživljava se privreda, kao što svi radovi većega stila povlače za sobom zamah u privrednoj delatnosti. Ubrzanje cirkulacije novca i povečanje zaposlenosti u industrijskoj i prerađivačkoj radinosti su posledice delatnosti Radne službe.

Ove svoje socijalno političke i privredne zadatke vrši Radna služba skupnim fizičkim radom. Radovi, koji su domen Radne službe, moraju biti upravljeni na postizavanje opšte koristi. To znači, da svojim posledicama moraju koristiti bilo celoj narodnoj zajednici, bilo njenom znatnom delu. Tako napr. melioracioni radovi ne smeju koristiti jedino sopstvenicima meliorisane zemlje, već se moraju izraziti u povećanju poljoprivredne proizvodnje uopšte.

Mada je država organizator i upravljač Radne službe, radove same ne vrši država potpuno u svojoj režiji. Pojedina javno-pravna tela, kao opštine, zadruge i sl., pojavljuju se kao neposredni davaoci rada, dok država daje besplatno radnu snagu i alate. Pod istovetnim uslovima mogu i preduzeća, koja su upravljena na postizavanje dobiti, davati rad. Ona se, međutim, primaju kao davaoci rada jedino ako se tim radom postizava i kakva isto tolika opšta, javna korist, kao na pr. rušenje zgrada radi besplatnog dobijanja starog materijala; pošumljavanje privatnih šuma uz besplatno ustupanje odgovarajuće količine drva za gorivo za potrebe susednih opština i sl.

Radovi, kojima se bavi Radna služba, moraju biti dodatni, t. j. mora biti utvrđeno da se oni ne bi mogli izvršiti bez upotrebe Radne službe. Stoga se unapred isključuju svi oni radovi, na čije je vršenje dotično javno-pravno telo apsolutno obavezno. Radovi Radne službe ne smeju zadirati u domen, u kome normalno radi slobodna privreda. Njima se ne sme postići ni to, da neki radnik izgubi svoju službu ili da se spreči zaposlenje nezaposlenih u slobodnoj privredi. Ako bi se desio jedan od dva navedena slučaja, Radna služba bi izgubila dobrim delom razlog za svoje postojanje.

Organizatorno, Radna služba spada pod nadležnost ministra rada, a na čelu joj je jedan državni sekretar. No s druge strane, Radna služba je i partijska ustanova, te se u njoj pojavljuje spoj između stranke i države, koji se u drugim socijalnim institudjama u toj meri ne ispoljava, Državni sekretar, koji je na čelu Radne službe, istovremeno i poverenik vođe nacionalno socijalistične stranke za Radnu službu.

III.

AGRARNA POLITIKA

1. Osnovne ideje nacionalno socijalistične agrarne politike

Agrarna polltika nacionalnoga socijalizma igra u njegovom privrednom sistemu veoma važnu ulogu. Najkorenitije reforme, revolucionarni prevrat u shvatanjima u praktičnoj politici, doneo je, u privrednoj sferi svoje delatnosti, nacionalni socijalizam poljoprivredi. Ideje i praktične mere, koje on sprovodi u oblasti agrarne politike, mogu se smatrati ortodoksnim nacionalnim socijalizmom. One su karakteristične za celi sistem nacionalnoga socijalizma i pokazuju ga na delu u njegovoj najčistijoj formi.

Agrarna politika nacionalnoga socijalizma polazi od svestrane kritike pravca, koji je uzela agrarna politika pod uticajem liberalne ekonomije i liberalnoga kapitalizma. Smatrajući da su duh i metode, koji su proizišli iz liberalizma, odgovorni za agrarnu krizu uopšte, a naročito za krizu nemačke poljoprivrede, nacionalni socijalizam posmatra njihovo dejstvo na poljoprivredu, i iz kritike toga dejstva izvlači pouke za svoja agrarno politička načela. Pri tome, on polazi od svoje organske doktrinarne baze, od svog opšteg idejnog-stava, koji u napretku i veličini celokupne nacije vidi cilj sveukupnih napora kako pojedinaca, tako i staleža, a tako i države.

Agrar i nacija

Kao u celom svom privrednom sistemu, nacionalni socijalizam postavlja i svojoj agrarnoj politici cilj, koji leži izvan domena poljoprivrede i privrede. Smatrajući privredu, kao što znamo, podređenim sretstvom za postizavanje viših ciljeva, nacionalni socijalizam smatra i svoju agrarnu politiku metodom, kojom treba da se postignu nacionalno politički ciljevi. U ovom svom shvatanju, on je u naglašenoj protivnosti prema liberalističkoj agrarnoj politici i njenim shvatanjima, koje najizrazitije pretstavlja Aereboe.

Klasično shvatanje agrarne politike identifikuje ovu sa težnjom za unapređenjem poljoprivrede u svrhu njenoga ekonomskoga jačanja. Agrarnoj politici je, po tome pravcu; cilj da stvori što bolju rentabilnost za agrarnu proizvodnju; Ona stavlja poljoprivredu u borben odnos prema potrošačima poljoprivrednih proizvoda, čiji interes leži u njihovim jeftinim cenama. Klasična agrarna politika je dete liberalizma, koji u sukobu ekonomskih težnji na tržištu vidi postizavanje privredne ravnoteže. Radi toga ona traži da agrar bude što snažniji, kako bi na tržištu bio što moćniji i odlučniji. Agrar treba da na tržište, oko koga se okreće celokupna privredna delatnost, izađe kao protivnik potrošača, koji ide za jevtinim snabdevanjem. Na ovaj način se u liberalnoj agrarnoj politici ogleda opšta centrifugalna težnja liberalističnoga shvatanja društvenoga procesa. Ona izdvaja agrar iz sklopa privrednoga organizma naroda, postavljajući ga u stav borca za svoj ekonomski napredak. Protivnik agrara je celokupna potrošačka celina naroda, Između agrara i narodne celine uspostavlja se veza jedino preko tog borbenog tržišnog odnosa.

Nasuprot ovome, agrarna politika nacionalnoga socijalizma rukovodi se težnjom da agrar podvrgne interesima nacije. Ona je deo celokupne privredne, a kao takva deo opšte narodne i državne politike. Problemi poljoprivrede posmatraju se sa gledišta njene učlanjenosti u narodnome životu. Kao i sve druge privredne grane, i svi drugi oblici delatnosti, poljoprivreda je u svojim manifestacijama podvrgnuta politici. Ona je podvrgnuta težnji nacionalnoga socijalizma da stvori ekonomski jaku, duhovno i moralno zdravu i fizički snažnu narodnu celinu.

Nacionalni socijalizam stoga odbacuje u načelu liberalistično učenje o tržištu kao stožeru privrede i o sukobu ekonomskih interesa kao njenom regulatoru. Na njegovo mesto on postavlja zahtev, da se i agrarni interesi moraju podrediti narodnim. Agrarna politika se ima rukovoditi zahtevima, koji proizlaze iz njegovih shvatanja o organskome sklopu društva, o povezanosti staleža i o primatu opšteg interesa nad pojedinačnim. Agrarnoj politici nacinalnoga socijalizma nije cilj da agrar unapredi sam za sebe, da mu poveća rentabilitet njega radi. Ona teži za tim da od njega napravi instrumenat svoje opšte nacionalne politike. Nesumnjivo njegova agrarna politika radi što intenzivnije na unapređivanju sela. Ali motivi, putevi i ciljevi su potpuno različiti od motiva, puteva i ciljeva liberalistične agrarne politike, zato što su postavljeni u odnos prema opšte-političkim interesima nacije, a ne prema jačanju same poljoprivrede kao takve.

Značaj zemljorada

Druga osnovna razlika između liberalistične i nacionalno-socijalistične agrarne politike leži u njihovome gledanju na značaj zemljorada. Liberalizam vidi u selu ekonomsku činjenicu, u zemljoradu ekonomsku delatnost, upravljenu na postizavanje dobiti. Ukoliko je veća dobit od zemljorada, ukoliko je zemljorad kao takav rentabilniji, utoliko je uspeh agrarne politike veći ko vuče dobit od zemljorada, ko je prema tome korisnik agrarne politike, uglavnom je indiferentno. Odlično okarakteriše ovo shvatanje Thaer¹), izlažući načela racionalne poljoprivrede, rečima: ,,Poljoprivreda je ekonomsko zanimanje, kome je svrha da proizvodnjom, — ponekad i daljom preradom, — vegetabilnih i životinjskih supstancija proizvede dobit ili stekne novac. Ukoliko je ova dobit veća i trajnija, utoliko je ova svrha potpunije ispunjena. Najsavršenija poljoprivreda je dakle ona, koja iz svoga gazdinstva izvlači najvišu moguću i najtrajniju dobit". Ova definicija tačno precizira liberalističko gledište o poljoprivredi. Zemlja postaje objektom trgovanja, a zemljoradnikov rad delatnost, usmerena na postizavanje što veće dobiti za sebe, bez obzira na momente koji leže van želje za dobiti.

Nasuprot ovome, nacionalni socijalizam vidi u zemljoradu stalež ishrane. Zemljoradnja postaje nosiocem odgovorne funkcije narodne ishrane. Cilj njen ne leži u postizavanju što veće dobiti, već u postizavanju što veće produktivnosti, u što boljem podmirenju narodnih potreba za hranom. Korisnik agrarne politike nije samo poljoprivrednik već celi narod. Zemljoradnja, odnosno poljoprivredna delatnost, ima biti usmerena u pravcu postizavanja najveće moguće dobiti za celinu narodnu.

Nacionalni socijalizam ne želi time da stvori od zemljoradnika privrednika, koji je opterećen samo dužnostima i celu svoju zaradu treba da žrtvuje društvu. Naprotiv, merama, sa kojima ćemo se upoznati, on se stara da zemljoradniku obezbedi što sigurniju ekonomsku egzistenciju. No on to ne čini za to, što smatra da zemljoradnika kao takvog treba da unapredi, bez obzira, pa i na štetu, ostalih društvenih redova. Sve nacionalno socijalistične mere za unapređivanje sela i zemljorada, diktirane su uverenjem, da je radi narodne celine i njenoga prosperiteta neophodan snažan i zdrav zemljoradnički stalež.

Na ovome mestu potrebno je da se osvrnemo na jednu činjenicu, koju za razumevanje nacionalno socijalistične agrarne politike ne smemo ispustiti iz vida. Nemačka je, posle velike agrarne krize osamdesetih godina prošloga veka, konačno zahvaćena talasom industrijalizacije. Sve veći udeo industrijskoga stanovništva u nemačkoj populaciji, s jedne strane, a želja države da industriju podigne, s druge strane, diktirali su privrednu politiku, koja je poljoprivredu zanemarila. U sukobu interesa između industrije, koja je tražila niske cene, i agrara, koji se borio za visoke, podlegao je agrar. Prvenstveno je tu gubio mali posednik, seljak, koji je morao napustiti selo, da se preseli u grad ili da emigrira. Tada nastaje veliki priliv seljačkoga življa u industriju, a isto tako i emigracija u Severnu Ameriku. Veleposednik je bolje izdržao posledice psihoze industrijalizacije i uspeo je, radi svoje političke važnosti, da se održi. Mali seljak je, međutim, proletarizovan. Njegova zemlja postaje predmetom špekulacije, jer je agrarna politika liberalistične epohe u njoj gledala pogodan predmet za trgovanje.

Nemačka je bila na najboljem putu da pođe primerom Engleske, koja je svoj agrar uništila radi svoje industrije. Ali dok je Engleska, bogata kolonijama, to mogla učiniti bez opasnosti po svoju ishranu, dotle je Nemačka u pogledu svoje ishrane potpala pod zavisnost od inostranstva. Kakve je posledice donela ta zavisnost pokazuje okolnost, da prema 1,898.000 poginulih u Svetskom ratu, stoji 746.000 umrlih u pozadini usled manjkave ishrane. Broj umrlih usled zavisnosti nemačke ishrane od inostranstva dostiže dakle skoro polovinu broja poginulih u ratu. Razumljivo je, stoga, da se nacionalni socijalizam, u svojoj želji da stvori jaku državu, svim silama trudi da obezbedi ishranu naroda iz sopstvene poljoprivrede. U tome cilju, on gleda da spreči težnju zemljoradnika ka gradu i da prekine tendenciju preobražaja seljaka u industrijskog radnika. U vezi s time ide i težnja, da se broj nezaposlenih radnika ne poveća još prilivom seoskog proletarijata. Porast grada na račun sela i slabljenje zemljoradnje u vezi s tim vidi se iz ovih brojeva: 1875 god. živelo je 6% ukupnoga stanovništva u velikim gradovima. 1900 g. popeo se taj procenat na 16% da bi dostigao 1925 g. 27%. Naporedo s tim pojavljuje se opadanje rađanja. Prema statističkim proračunima, gradsko stanovništvo daje samo 58% od broja porođaja, koji bi bilo potreban da se održi stalan broj stanovnika. Seosko stanovništvo, naprotiv, daje višak rađanja od 13%. Za nacionalni socijalizam ova činjenica igra vanredno značajnu ulogu. Da bi narod bio jak, potrebno je da se obnavlja, potrebno je da se stalno pojavljuje višak rađanja. Gradovi toga viška nemaju. Selo ga ima, ali njegova težnja da se povuče u grad ugrožava postojanje viška. Stoga nacionalni socijalizam smatra da mora obezbediti narodu radi njegove budućnosti zdravo i ekonomski snažno selo, koje će davati viškove radanja, potrebne za razvoj naroda.

Seljak i poljoprivrednik

Najzad, — i to je ono što razlikuje nacionalno socijalističnu agrarnu politiku od svih ostalih, — potrebno je osvetliti i iracionalni faktor veze između naroda i zemlje, koji u njoj igra presudnu ulogu. Nacionalni socijalizam smatra da jedino veza sa zemljom može stvoriti trajni izvor narodnoga zdravlja i snage. Vezujući svoga seljaka za zemlju, on hoće da učini od njega čuvara kulture, čuvara rasnih shvatanja, čuvara čistoće rase. Ovaj pojam, koji izlazi iz okvira racionalnih privrednih i političkih momenata, a koji pretstavlja baš suštinu agrarne politike nacionalnoga socijalizma, precizirao je sadašnji ministar ishrane i seljački vođa R. Walter Darre u svojim obimnim delima,¹) odvajajući seljaka od poljoprivrednika i postavljajući zahtev za očuvanjem i snaženjem seljaka i njegove veze sa zemljom. Agrarna politika, zasnovana na njegovim shvatanjima, je ustvari seljačka politika, politika seljaka, a manje politika poljoprivrede. Ona je diktirana dvama momentima:

1. Željom da se obezbedi samostalnost ishrane Nemačke i stoga obezbedi poljoprivreda uopšte;

2. težnjom za stvaranjem seljačkoga staleža kao nosioca rase i čuvara rasne kulture.

Oba ova momenta podjednako su važna, oba treba imati u vidu, kada se kritički posmatraju pojedine ustanove, koje je nacionalni socijalizam stvorio u svojoj agrarnoj politici.

Idejne i praktične temelje prvoga momenta smo upoznali. Drugi momenat, međutim, zasniva se na pojmu seljaka, koji je precizirao Darre.²) Daćemo stoga njemu reč: ,,Razlika (između seljaka i poljoprivrednika) leži ukratko u tome, što je seljak porodično-pravni pojam, dok je poljoprivrednik, kao što mu ime kaže, privredni pojam. To znači: Seljaštvo obeležava porodično-pravno obezbeđenje smene generacija na grudi...

Poljoprivreda označava privredno iskorišćenje seoskog proizvodnog terena...

Kod seljaštva igra poljoprivredno zanimanje, u suštini, samo ulogu ishrane i službe ideji o porodici, koja je načelno iznad svih ostalih momenata.

Kod poljoprivrednika igra poljoprivredno zanimanje ulogu postizavanja prinosa, a taj prinos, koji daje dobit, stavlja se na čelo svih ostalih momenata.

Kod seljaka zemlja ne postaje nikada robom, jer je ona samo deo, takoreći hranilac, ideje o porodici.

Kod poljoprivrednika je pretvaranje zemlje u robu pretpostavka za njegovu egzistenciju, njemu treba privredna sloboda da postigne najveći privredni prinos i time dobit.

Seljak s toga misli u svome odnosu prema svetu kao ,,mi", u duhu ideje o porodici.

Poljoprivrednik misli kao ,,ja", u duhu postizavanja najviše moguće dobiti.

Seljak ima pored sebe saradnike iz svoga doma. Poljoprivrednik se cepa na poslodavca i najamnika sa svima posledicama toga shvatanja.

Seljaku leži težište njegovog mišljenja u njegovoj porodici i u imanju, koje je s tim skopčano. Poljoprivredniku leži težište mišljenja na tržištu.."

Poljoprivredna i seljačka politika

Iz ovoga proizlazi da nemačka agrarna politika razdvaja svoje dejstvo u dva pravca: prema poljoprivredniku s jedne i prema seljaku s druge strane. Dok je prema poljoprivredniku rukovođena težnjom da njegov privredni rad dovede u sklad sa potrebama narodne privrede, a preko toga nacionalne politike, dotle se ona prema seljaku rukovodi, pored ovih, i drugim motivima, Tu ona vidi svoju ulogu ne na privrednom, već na rasnom polju. Seljaštvo je za nju izvor obnove narodne krvi, bez koje nema osigurane budućnosti.

Seljak čuva krv, rasu i karakter naroda. Vezan za zemlju generacijama, gledajući u njoj ne objekat za postizavanje što veće dobiti za sebe, već osiguranje i obezbeđenje života za svoje potomstvo i za svoj rod, on pretstavlja specijalni objekat staranja nacionalnoga socijalizma, Rasno-biološke osnove sela s jedne, i njegove duhovne osnove s druge strane, nacionalni socijalizam smatra temeljima svoje rasne politike. U konačnom obezbeđenju seljakove veze sa zemljom, u garantovanju njegove privredne egzistencije, u negovanju njegovih običaja, u staranju za njegovu nezavisnost od tržišnih varijacija, u brizi za odrzavanjem čistoće njegove rase, —nacionalni socijalizam gleda prvenstveni zadatak svoje seljačke politike.

Prema tome stoji prema poljoprivrednoj politici, kao sastavnome delu agrarne politike, seljačka politika, koja ulazi i u agrarnu i u rasnu politiku. Poljoprivredna politika je rukovođena materijalnim načelima obezbeđenja ishrane i produktivnosti poljoprivredne proizvodnje. Seljačka politika upravlja se prema iracionalnome načelu čuvanja rase, čuvanja veze između krvi i zemlje. Poljoprivredna politika hoće da obezbedi materijalnu sadašnjost nemačkoga naroda. Seljačka politika osigurava rasnu i duhovnu budućnost njegovu.

Poljoprivredna politika traži orijentisanje poljoprivredne delatnosti jedino prema potrebama nacije, traži dakle stabilnost i sigurnost poljoprivrednikove privredne kalkulacije. Ona mora onemogućiti uticaj tržišne spekulacije na cene poljoprivrednih proizvoda, jer se ovom poljoprivreda iskorišćuje u pojedinačnu korist. Na mesto nesigurnosti, koju povlači sobom liberalno-kapitalističko shvatanje proizvodnje za tržište, poljoprivredna politika nacionalnoga socijalizma ide za postavljanjem poljoprivredne privredne računice na čvrstu i nepromenjljivu osnovu. Ishrana ne sme, po njoj, zavisiti od tržišnih prilika. Stoga se mora onemogućiti uticaj tržišta na cene poljoprivrednih proizvoda, već se i tržište i proizvodnja moraju obuhvatiti jedinstvenom čvrstom organizacijom. Na mesto tržišne cene, koja varira prema raznim uticajima, treba za glavni regulator poljoprivredne proizvodnje postaviti potrebu naroda u namirnicama. Prema tome treba agrar izdvojiti iz liberalno-kapitalističkoga privrednoga zbivanja.

Seljačka politika traži stabilnost seljačke porodice na njenoj zemlji. Ona traži da se zemlja izuzme iz slobodnoga prometa, jer ona nije objekat trgovanja, već osnova, na kojoj raste i živi narod. Seljak je čuvar te životne osnove naroda. Radi toga ga treba zaštititi u njegovome odnosu prema zemlji. Seljačka politika ide za tim, da kapitalistička shvatanja o zemlji i seljaku zameni svojima. Na mesto postulata o vrednosti i ceni kao stožeru ekonomskih pojava, po kome se regulišu i odnosi između zemlje i njenoga vlasnika, nacionalni socijalizam stavlja svoju tezu o seljaku, krvlju i sudbinom vezanim za zemlju, čija dužnost da sačuva zemlju svome potomstvu a svoju životnu snagu za naciju, treba da bude merilo za njegove odnose prema zemlji, na kojoj radi i stvara.

,,Nemačko se seljaštvo ne može očuvati bez savlađivanja kapitalizma i bez stvaranja nemačkog seljačkog prava," kaže dr. Joseph Goebbels. To je zvanično mišljenje nacionalnoga socijalizma. Stoga ovaj u svome staležu ishrane (Reichsnahrstand) savlađuje kapitalistična shvatanja u poljoprivredi, a svojim zakonom o naslednom seljačkom dobru (Reichserbhofgesetz) udara temelj novom seljačkom pravu.

R. Walter Darre, čije ideje udaraju pečat na agrarnu politiku. nacionalnoga socijalizma, postavio je četiri osnovne idejne teze:

1. Obezbeđenje osnove ishrane naroda iz sopstvene grude je pretpostavka nezavisnog nacionalnog upravljanja državom.

2. Stalež, koji obezbeđuje ishranu slobodne i nezavisne narodne zajednice, seljački stalež, je pretpostavka narodne zajednice i njenih privrednih i kulturnih pregnuća; t. j. poljoprivreda nije deo narodne privrede, već njena pretpostavka.

3. Preduslov prave narodne zajednice i njenog unutrašnjeg tržišta je poljoprivreda, bogata seljacima i poljoprivrednim radnicima.

4. Seljaštvo, a u širem smislu seosko stanovništvo uopšte, je životni izvor naroda i radi toga pretpostavka njegove samostalne egzistencije.

Ove teze izložio je Darre dugo pre dolaska nacionalnoga socijalizma na vlast u Nemačkoj, a naročito ih je raspravio, uz saradnju svojih pomoćnika, u svome časopisu ,,Deutsche Agrarpolitik" (kasnije ,,Odal"). Celokupna njegova agrarna politika proizlazi iz saznanja, formulisanih u ova 4 stava.

2. Stalež ishrane

Istorijat organizacije staleža ishrane

U vreme dolaska nacionalnoga socijalizma na vlast bila je poljoprivreda u organizatornome pogledu podeljena u čitav niz raznih organizacija, saveza, udruženja i društava, koji su svaki sa svoje tačke gledišta vodili računa o ekonomskom, socijalnom i kulturnom razvoju sela. Od većega značaja je bio naročito zemaljski seljački savez (Reichslandbund) i hrišćanski savez seljačkih društava. Izvesne funkcije imale su i poljoprivredne komore. Pored njih je funkcionisala organizacija zemljoradničkoga zadrugarstva. Sve ove razne organizacije imale su svoj delokrug isključivo u domenu obrade zemlje. One privredne grane i ona preduzeća, koja su prema poljoprivrednoj proizvodnji u odnosu prerađivača, bili su rastureni u organizacijama i grupacijama nemačke industrije, trgovine i zanatstva. Ovakvo grupisanje bilo je uzrok međusobnih trvenja i prirodnih interesnih sukoba. Nacionalni socijalizam, polažeći od zahteva da se celokupna privreda, koja stoji u službi ishrane, mora organizovati jedinstveno i podvrgnuti jedinstvenom voćstvu, smatrao je jednom od svojih prvih dužnosti da ovu organizatornu i interesnu pocepanost prekrati.

Proces stvaranja jedinstvene organizacije počeo je preuzimanjem svih pojedinih organizacija, udruženja i saveza, u ruke članova nacionalno socijalistične stranke. Stvorena je jedna organizatorna zajednica, a R. Walter Darre, koji je bio na čelu njenom, postavljen je za ministra ishrane. Najzad, 13 septembra 1933 g., donesen je Zakon o privremenom sklopu staleža ishrane Rajha i merama za regulisanje tržišta i cena za poljoprivredne proizvode. Ovaj zakon je temelj celokupne privredne politike nacionalnoga socijalizma. Na njemu su zasnovane sve one mere, koje je nacionalni socijalizam doneo od dana donošenja ovoga zakona, a koje pretstavljaju organizatorno i privredno-političko delo.

Zakonom od 13 septembra 1933 g. data je osnova, na kojoj je ministar ishrane, koji je postao i zemaljskim seljačkim vođom,¹) (Reichsbauernfuhrer), imao da izgradi stalešku organizaciju poljoprivrede, odnosno privrede ishrane naroda. § 1 ovlašćuje ministra poljoprivrede i ishrane da može doneti privremene upute za izgradnju staleža ishrane, a § 10 ovlašćuje ga, da donese sve uredbe i opšte-upravne upute, potrebne za sprovođnje Zakona, pa staviše i dopune Zakona, ukoliko bi se ove pokazale potrebnim. Time je celokupna agrarna politika stavljena u ruke pretstavnika staleža ishrane, odnosno državni organ, koji je nadležan za sprovođenje agrarne politike, i upravljač staleža, na koji se ta politika neposredno o nosi, spojeni su ujedno.

Razlog za žurbu u vezi sa izgradnjom staleža ishrane treba tražiti u okolnostima, koje su se u to doba pojavile u nemačkoj poljoprivredi. Sve brži pad cena poljoprivrednih produkata stvorio je situaciju da zemljoradniku njegov trud nije davao prihoda. Žetva 1933 g. svojim obiljem mogla je da pokrije unutrašnju potrošnju žitarica. No zaduženost prinudila je poljoprivrednika da prodaje u nevreme, da rezultat žetve neracionalno otuđi. Ova prodaja iz nužde uticala je katastrofalno na cene. Velika spekulacija je preko produktnih berzi ovaj pritisak na cene povećala velikim terminskim prodajama. Cilj spekulacije je bio da svojim berzanskim manevrima cene žita potisne što dublje, da bi posle o terminu mogla da pokrije svoju potrebu što jevtinije, odnosno da postigne što veće dobiti na račun poljoprivrede s jedne i potrošača s druge strane. Ovaj manevar spekulacije postigao je rezultat da je poljoprivreda bila zahvaćena paničnom psihozom i da je iznela na berze mnogo veće količine, nego što bi ih inače morala izneti radi svoga održavanja i plaćanja svojih dugova. Sve ove komponente učinile su da je poljoprivreda stajala pred katastrofom nedoglednih srazmera.

Nacionalno socijalistična vlada stajala je pred problemom, koji evolutivnim i postepenim merama nije mogla rešiti. Ona je morala, ako je htela očuvati zemljoradnike, — što je za nju i od ogromne političke važnosti, — pribeći radikalnim sretstvima. Načela, izgrađena od strane agrarnih političara u krilu nacionalnoga socijalizma, morala su se bez oklevanja primeniti u praksi. Zakon od 13 septembra 1933 g. stvorio je mogućnost da se ona primene na upravo revolucionarni način. Njime je data mogućnost, da se u cilju sprečavanja spekulacije sa sretstvima za ishranu naroda pristupi regulisanju prodaje, cena i razmaka u cenama, a pored toga i da se organizuje i planski obuhvati i sama proizvodnja zemljoradničkih produkata. U tome cilju Zakon predviđa dva načina:

Prvi se sastoji u tome, što ministar ishrane i poljoprivrede može ovlastiti stalež ishrane ili pojedine njegove grupe da autonomno i obavezno regulišu proizvodnju, prodaju i cene poljoprivrednih proizvoda, ukoliko je to potrebno u svrhu zaštite interesa narodne privrede i opštega dobra (§ 2). Time se dakle omogućuje ministru ishrane i poljoprivrede da kao najviša nadležna državna vlast prenese na stalešku organizaciju dužnost regulisanja proizvodnje i tržišta, kao njen samoupravni zadatak. Izvođenje ovoga zadatka podleže kontroli ministrovoj. (§ 4),

Drugi način je dat propisom §-a 3 Zakona, kojim se ovlašćuje ministar ishrane i poljoprivrede da može u cilju regulisanja proizvodnje i tržišta narediti stvaranje prinudnih organizacija. Ministar može narediti da se izvesne grupe u staležu ishrane ili izvesni pojedinci iz tih grupa. kao i druga preduzeća i ustanove, koji proizvode ili rasturaju poljoprivredne proizvode, spoje u saveze ili udruženja, ili da se priključe postojećim savezima ili udruženjima. Ovo prinudno udruživanje ide preko granica same poljoprivrede i može obuhvatiti čitave grane industrije ili druge privrede.

Da bi se ovom pravu ministra ishrane dala i odgovarajuća sankcija, propisano je u Zakonu da ministar može narediti da se prestupi protiv naredaba, izdatih na osnovu Zakona od 13 septembra 1933 g., mogu kazniti zatvorom ili novčano do 100.000 RM. Pored toga, on može zatvoriti pojedina preduzeća, ako se ona ne povinuju njegovim naredbama. Najzad, on može autonomnim telima u okviru staleža ishrane dati pravo izricanja administrativnih kazni protiv onih, koji se ogreše o propise i naredbe, izdate na osnovu Zakona.

Organizacija staleža ishrane

Pre nego što ćemo preći na rad i dejstvo staleža ishrane, dakle na samu agrarnu politiku nacionalnoga socijalizma u praksi, potrebno je upoznati se sa organom, koji je nosilac te agrarne politike. Stalež ishrane, pored kulturne komore jedina do sada izgrađena staleška organizacija nacionalno socijalistične države, obuhvata celokupnu radinost u Nemačkoj, koja se bavi ishranom stanovništva, dakle pored poljoprivrede u užem smislu i šumarstvo, povrtarstvo, ribarstvo i lov. Njegovi su članovi i sve zemljoradničke zadruge, trgovina poljoprivrednim produktima, seoska trgovina i celokupna privreda, koja se bavi izradom sretstava za ishranu.

Četiri uredbe ministra ishrane i poljoprivrede, (od 8 decembra 1933 g., od 15 januara 1934 g., od 16 februara 1934 g. i od 4 februara 1935 g.), kao i jedan pravilnik, regulišu celokupnu organizatornu materiju, na kojoj je sagrađen stalež ishrane.

Na čelu staleža ishrane stoji zemaljski seljački vođa (Reichsbauernfuhrer), koga postavlja šef države. Pod njegovom neposrednom upravom nalazi se celokupni sklop staleža ishrane. Vrhovne organizacije staleža su: štab zemaljskog seljačko vođe i upravni ured njegov. Štab je sastavljen od njegovih užih saradnika i radi po pitanjima, koja se odnose na vrhovno voćstvo staleža. Upravni ured je vrhovno administrativno nadleštvo staleža ishrane. On se deli u pet odeljenja, od kojih je prvo administrativno, drugo se bavi seljakom kao čovekom, treće se bavi tržišnom politikom, četvrto seljačkim gazdinstvom, a peto narodnim seljačkim običajima. Pored ovih ustanova postoje na vrhu piramide staleža ishrane još zemaljski seljački savet, zemaljski seljački sabor i zemaljski seljački kongres. U savet ulaze pojedina lica, koja postavlja zemaljski seljački vođa. U sabor ulaze funkcioneri staleža ishrane, a u kongres pretstavnici seljaštva iz cele zemlje. Teritorijalno se grana stalež ishrane u 19 pokrajinskih, odnosno oblasnih, seljačkih organizacija (Landesbauernschaft), koje se opet dele na izvesan broj okružnih seljačkih organizacija (Kreisbauernschaft). Osnovna jedinica je mesna seljačka organizacija (Ortsbauernschaft). U izvesnim okruzima postoje između mesnih i okružnih još i sreske organizacije. Pokrajinske organizacije odgovaraju svojim sklopom shemi upravnoga ureda staleža ishrane. Na čelu pokrajinske organizacije stoji oblasni seljački vođa, a njegov ured grana se isto tako u pet odeljenja, kao i upravni ured zemaljskog seljačkog vođe. Isto tako postoje oblasni seljački saveti, sabori i kongresi. Okružne organizacije imaju isti organizacioni sklop i stoje pod okružnim seljaćkim vođama. Sreske organizacije nemaju ureda već samo sreskog seljačkog vođu bez administrativnih funkcija. Najzad, mesne seljačke organizacije nemaju odeljenja, a stoje pod voćstvom mesnih seljačkih vođa.

Stalež ishrane je autonomno javno-pravno telo, u kome je članstvo obavezno za sve one pojedince ili organizacije koji su njegovim sklopom obuhvaćeni. Stalež ishrane ima prema svojim članovima široka javno-pravna ovlašćenja. Tako se, na primer, članski prilozi mogu ubirati egzekutivnim putem preko poreskih nadleštava. Isklučivi pravni pretstavnik staleža ishrane je zemaljski seljački vođa. Stručne i teritorijalne grupacije u okviru staleža ishrane nisu samostalna pravna tela, već jedino upravne ustanove. One, prema tome, nisu nosioci nikakvih prava. Nosilac prava je jedino stalež ishrane kao celina.

Zadaci staleža ishrane, stavljeni mu u dužnost uredbom od 8 decembra 1933 g. su: ,,Da sjedini svoje članove, u odgovornosti prema narodu i državi, u snažnu potporu izgradnji, očuvanju i snaženju nemačkoga naroda. U tome cilju on ima naročito zadatak da unapređuje nemačko seljaštvo i poljoprivredu, zemljoradničko zadrugarstvo i trgovinu zemljoradničkim proizvodima, kao i preradu poljoprivrednih proizvoda; da reguliše privredne i društvene odnose među svojim članovima; da postigne između težnji njime obuhvaćenih snaga izravnanje, koje služi opštem dobru; da pomaže vlastima u svima pitanjima, koja se odnose na stalež ishrane, naročito davanjem stručnih mišljenja i određivanjem stručnjaka" (§ 2). Sem toga, stalež ishrane je dužan i ,,da bdi nad staleškom čašću svojih članova" (§ 3).

Pored toga, on ima da izvede sve one zadatke, koje na njega prenese ministar ishrane i polioprivrede. Tu spada naročito nadzor nad tržištem i njegovo regulisanje, koje je ustvari praktično najvažnija funkcija staleža ishrane.

Članstvo staleža ishrane

Članstvo staleža ishrane je veoma razgranato, Jer obuhvata, kao što smo naglasili, sve one pojedince i privredne grane, koji stoje u vezi sa ishranom naroda. Tu je došlo do punoga izražaja ono gledište o staležima, koje smatra da staleško grananje treba izvesti prema funkciji, koju izvesna grupa vrši prema celini. Kriterijum za obrazovanje staleža ishrane je, dakle, okolnost što izvesno lice ili izvesno preduzeće, gazdinstvo ili makakva socijalna ili privredna grupa proizvodi, prerađuje ili dobavlja predmete za ishranu. U staležu ishrane mogu se razlikovati 4 osnovne grope članova:

I. Lica, koja neposredno rade u poljoprivrednoj proizvodnji; ovamo spadaju vlasnici, zakupci, korisnici svih vrsta poljoprivrednih gazdinstava, članovi njihovih porodica i radnici, nameštenici ili činovnici, koji učestvuju u poljoprivrednoj radinosti.

II. Zemljoradničke zadruge, i to kako pojedine zadruge tako i njihovi savezi i njihove revizijske organizacije. Ovih zadruga ima u Nemačkoj, prema statistici od 1934 g., 42.265, koje se dele u sledeće grupe:

kreditne zadruge . . . . . . . 19.123

nabavljačke i potrošačke . . . 4.075

mlekarske . . . . . . . . . . . 7.576

stočarske . . . . . . . . . . . . 607

jajarske . . . . . . . . . . . 554

voćarske i povrtarske . . . . 327

vinarske . . . . . . . . . . . . 416

električne . . . . . . . . . . . 5.615

vršaće . . . . . . . . . . . . . 879

mašinske . . . . . . . . . . . 208

vodne . . . . . . . . . . . . . 448

za gajenje stoke . . . . . . . 724

za ispašu . . . . . . . . . . . . 330

ostale razne . . . . . . . . . . . 1.365

III. Fizička i pravna lica, koja se bave seoskom trgovinom ili preradom i doradom poljoprivrednih proizvoda. Ova veoma obimna kategorija članova staleža ishrane, obuhvata velikim delom radinosti i preduzeća, koji imaju trgovački, zanatski i industrijski karakter. Ona je podeljena na 10 privrednih grupa i to:

1) Zemljoradnička proizvodnja. Ovamo spadaju:

a) trgovina polioprivrednim proizvodima i poljoprivrednim potrebama, kao sretstvima za đubrenje i dr.; žitarska trgovina, trgovina mahunastim plodovima, sretstvima za stočnu ishranu, krompirom, semenjem, lanom, konopljom, brašnom i mlinarskim proizvodima, pirinčem, kukuruzom, repom, surogatima za kafu, kao i sve slične privredne grane; pored toga ovamo ulaze i najamni vršioci i najamni orači;

b) mlinovi, proizvođači stočne hrane, pekare, proizvodnja surogata za kafu, čistilice pirinča, sušionice lana, prese za seno i slamu, skladišta za smeštaj poljoprivrednih proizvoda i dr.

2) Stočarstvo, koje obuhvata:

a) trgovinu stokom i živinom, jajima i svim ostalim stočarskim proizvodima, kao i razne ustanove za tovljenje i gajenje svinja i živine, konjarska trgovina, kupovina sirovih koža kod proizvođača, kupovina vune kod proizvođača, trgovina mesom, gajioci životinja za krznarstvo, kupovina perja kod proizvođača, trgovina crevima, trgovina ekstraktom od mesa;

b) industrija mesa, kao tvornice konzervi, kobasica i sl., klanice, tvornice ekstrakta od mesa, hladnjače i sl.

3) Pivarska privreda, koja obuhvata:

a) trgovinu hmeljem, kvascem, sladom i pivom, i

b) pivare, tvornice sladi, tvornice kvasca.

4) Privreda šećera, koja obuhvata:

a) trgovinu šećerom, slatkišima, sladoledom, keksom i kolačima;

b) tvornice šećera, čokolade, slatkiša, keksa, veštačkog meda; poslastičarnice, proizvodnju medenih kolača, sladoleda i sl.

5) Privreda skrobi i pecara, koja obuhvata:

a) trgovinu alkoholnim pićem, skrobi od kukuruza, prerađevinama od krompira, skrobi od žita, glukozom, sagom, praškovima za pudinge i sl.;

b) pecare krompira, žita, voća, tvornice spirita, proizvodnje svih vrsta skrobi i prerada od krompira, dekstrina, glukoze, saga, praškova za pudinge i sl.

6) Ribarstvo, koje obuhvata:

a) trgovinu ribama i rečnim i morskim životinjama svih vrsta kao i njihovim prerađevinama; pomorsko ribarstvo;

b) tvornice za preradu riba.

7) Privreda masti i mleka, koja obuhvata:

a) trgovinu mlekom, mlekare, sirare, trgovinu sirom i maslom, konzervama od mleka, ostalim mlekarskim proizvodima; trgovinu uljem, uljaricama, mašću, margarinom, majonezom, i sl.;

b) proizvodnju mlečnih konzervi, kazeina, mlečnog šećera;

uljare, proizvodnju biljnih i životinjskih masti, veštačkih masti, majoneza i sl.

8) namirnice, u koje ulaže:

a) trgovina voćem, povrćem, kupovina nemačkog duvana kod proizvođača; trgovina biljkama, medom, vinom, mineralnom vodom, jagodama, pečurkama, voćnim povrtarskim prerađevinama, šampanjcem, preradama od testa, sirćetom, slačicom, raznim esencijama za proizvodnju pića, veštačkim sretstvima za ishranu;

b) tvornice raznih namirnica, prerada od testa, supa, vodnih prerađevina, prerađevina od povrća, šampanjca, vermuta, mineralne vode, esencija, sirćeta, limunade, leda, soka od repe i sl.

9) Privreda drvom i baštenskim i šumskim proizvodima, u koju ulaze:

a) trgovina drvom za građu i gorivo, trgovina cvećem i ukrasnim biljkama; kupovina korparske vrbe, morske trave i trske kod proizvođača;

b) strugare i proizvodnja furnira, pokretne testere i sl.

10) U ovu grupu ulazi trgovina na malo životnim namirnicama, koja nije obuhvaćena u prvih devet grupa.

IV. Četvrta kategorija članova obuhvata saveze i korporacije, koji ulaze kao takvi u stalež ishrane. To su, uglavnom, privatne ustanove, čiji ciljevi zahtevaju da stoje pod kontrolom staleža ishrane. Ovamo ulaze razni ženski savezi, čiji je delokrug selo, domaćičke škole, savez bolesničkih blagajni, društvo za unapređivanje unutrašnje kolonizacije i dr.

Stalež ishrane je, prema tome, zaokrugljena staleška organizacija, kakva u dosadašnjoj istoriji agrarne politike, ili privredne politike uopšte, nikad nije primenjivana. Ovakvu sveobuhvatnu organizaciju nacionalni socijalizam je smatrao neophodno potrebnom da bi mogao voditi dirigovanu tržišnu politiku, koja sačinjava srž njegove poljoprivredne politike i pretstavlja vanredno inteteresantan pokušaj isključenja tržišnih zakona i pravila iz jedne od osnovnih grana privrede.

Zadrugarstvo

Videli smo da zemljoradničke zadruge i njihovi revizijski savezi i organizacije sačinjavaju zasebnu kategoriju članova staleža ishrane. One su obavezno obuhvaćene njegovom organizacijom i podređene brizi naročitoga otseka vrhovne uprave staleža ishrane. Ovaj otsek se stara za vršenje svih onih zadataka, koji su bili povereni zadružnim savezima. On se stara za unapređivanje zadrugarstva, za zastupanje zadružnih interesa u zakonodavstvu i administraciji, za usavršavanje zadružnih ustanova, zadružnu statistiku i sve ostalo u vezi s tim. Sami zadružni savezi, doduše, nisu formalno raspušteni, ali su podređeni u svemu staležu ishrane. Uredbom od 2 januara 1934 g. naređeno je, da funkcije vodećih organa pojedinih saveza zemljoradničkih zadruga pređu na zemaljskog seljačkog vođu, bez obzira na unutrašnje uređenje tih saveza. Time je postignuto da funkcije uprava pojedinih zadružnih saveza vrši nadležni otsek staleža ishrane. Savezi su, ustvari, pretvoreni u izvrsne organe, koji sprovode odluke staleža ishrane.

Zadrugarstvo postoji dakle i dalje. No ono je izgubilo onaj značaj, koji je imalo ranije postalo je sporednim činiocem. Treba naglasiti, da u Nemačkoj zadruge nikada nisu imale onaj značaj, koji su one dobile u slovenskim, a naročito u jugoslovenskim zemljama. U Nemačkoj, kao i uopšte na Zapadu, zadruge su smatrane samo ekonomskim činiocima, naročitim oblikom ekonomskoga udruživanja. Ustvari, međutim, zadruge mogu da budu i prevashodno socijalni činilac, naročiti oblik društvenoga života, bez obzira na čisto ekonomske funkcije. Ovaj socijološki momenat zadrugarstva u nemačkome zadrugarstvu nije istaknut. Kreditne zadruge bile su, ustvari, male seoske banke, Proizvođačke, prerađivačke i ostale zadruge bile su čisto ekonomska udruženja. Radi toga je nacionalni socijalizam, sa svojom staleškom shemom u poljoprivredi, olako prešao preko zadrugarstva, koje svoj socijološki smisao nije bilo izradilo, a ekonomske funkcije može staleška organizacija u mnogo savršenijoj formi da ispuni. Nacionalni socijalizam smatra, da zadrugarstvo u njegovoj poljoprivredi nije važan činilac i radi toga on, doduše, uvršćuje zadruge u svoju stalešku zgradu, ali im ne pridaje nikakav naročiti značaj.

3. Organizacija tržišta sretstava za ishranu

Osnove tržišne politike staleža ishrane

Zakon od 13 septembra 1933 g., kojim je data osnova za izgradnju staleža ishrane, u samom svom nazivu pokazuje, da se pitanje regulisanja tržišta poljoprivrednih proizvoda i cena tih proizvoda vezuje za stalež ishrane. Ovaj je stvoren kao velika staleška organizacija, kojoj je dužnost da sprovodi agrarnu politiku nacionalnoga socijalizma, čiji je važni deo baš uređenje tržišta i regulisanje cena agrarnih proizvoda. Svoj sveobuhvatni sklop stalež ishrane je dobio stoga, da bi svoju politiku mogao vršiti sa što više autoriteta. Ako bi postojala mogućnost da se pojedine privredne grane, koje imaju udela u ishrani nacije, izvuku ispod kontrole i voćstva staleža ishrane, bilo bi dovedeno u pitanje celokupno agrarno-politično delo nacionalnoga socijalizma, koje kulminira u odlučnoj težnji da životni problem nacionalne ishrane podvrgne planskoj regulaciji.

Tržišna politika staleža ishrane ima svoga dubokoga osnova u opštim društvenim shvatanjima nacionalnoga socijalizma. Podređivanje zemaljske ishrane potrebama naroda, organsko ukopčavanje poljoprivrede u narodnu privredu, nije moguće, ako država ostavi vođenje tržišne politike berzi agrarnih produkata. Već navedeni primer spekulativnih poteza u vezi sa nemaćkom žetvom 1933 g. pokazao je uticaj spekulacije, koja je s jedne strane ugrozila poljuprivrednika niskim cenama, a s druge strane pretstavljala opasnost za potrošača. Radi toga nacionalni socijalizam stoji na gledištu, da država mora intervenisati, u svojstvu organizacije narodne celokupnosti, u cilju eliminisanja činioca berzanske špekulacije iz obrazovanja cena poljoprivrednih proizvoda, i da time omogući snabdevanje zajednice poljoprivrednim proizvodima u dovoljnoj količini i besprekornom kvalitetu. Za utvrđivanje vrednosti poljoprivredne proizvodnje i njenih cena, mora biti merodavna misao, da seljaku treba obezbediti da sledeće godine može ponovo obraditi svoju zemlju i da može odgovoriti obavezama, koje ima prema državi i narodnoj zajednici. Prinos, koji seljak ima od svoga zemljišta, i dobit koju postiže, moraju biti dovoljni da obezbede što savršenije iskorišćavanje zemlje svima tekovinama agrarne tehnike.

Ovi postulati poljoprivredne politike nacionalnoga socijalizma osnivaju se na teorijskim i praktičnim proučavanjima R. W. Darre-a. Prema njima stoji, s jedne strane, zahtev za što sigurnijim snabdevanjem narodne celine namirnicama, a s druge zahtev da zemljoradnik za svoj trud dobije odmerenu nagradu, koja će mu pre svega omogućiti pristojan život, a sem toga i nastavak i povećanje njegove proizvodnje. Nacionalno socijalistična poljoprivredna politika negira dejstvo zakona ponude i tražnje na domen svoje delatnosti. Na mesto toga zakona i njegovoga uticaja na cenu, nacionalni socijalizam, u svojoj poljoprivrednoj politici, postavlja zakon pravične cene, koja će u što većoj meri zadovoljiti interese kako narodne zajednice s jedne, tako i poljoprivrednog proizvođača s druge strane.

Nacionalno socijalistična poljoprivredna politika stajala je, dakle, pred zadatkom da nađe praktično rešenje postavljenog načelnog problema. Doktrinarno je bilo jasno da se nacionalno socijalistične ideje mogu sprovesti jedino, ako se zaista cela oblast ishrane naroda izdvoji iz veza sa ekonomskim zakonima liberalnoga kapitalizma. Ovo izdvajanje moralo je biti temeljno i radikalno. Vekovna ukopčanost privrede u kapitalistički duh učinila je, da je shvatanje velikoga dela poljoprivrednika, a pogotovu trgovaca i prerađivača poljoprivrednih proizvoda, bilo strano idejama koje je propovedala nacionalno socijalistična poljoprivredna doktrina. Bilo je, stoga, potrebno da se strogo organizuje tržište i da se celokupni režim cena i razmene poljoprivrednih proizvoda podvrgne rigoroznoj regulaciji i permanentnoj kontroli. Potrebno je, sem toga, bilo i to, da inostrani uvoz ne može uticati na unutrašnji nivo cena.

Sve ove mere sprovedene su putem staleža ishrane, odnosno pod njegovim nadzorom.

Razni zakoni, uredbe i propisi, kojima je regulisana cela materija tržišne organizacije, ne pretstavljaju, zasada, još potpuno ujednačen shematizam. Svi ovi propisi, doduše, imaju jednu osnovnu notu, koja se kroz sve njih provlači, a isto tako imaju i jedan zajednički cilj: organizaciju tržišta prema nacionalno socijalističnim shvatanjima, koja dobrim delom stoje pod uticajem učenja Gustav-a Ruhland-a¹) i njegovoga ,,Sistema političke ekonomije". Da bi se sprečilo bogaćenje pojedinih grupa, koje učestvuju u proizvodnji, oplemenjavanju i rasturanju, na račun drugih, vrši se spajanje istovrsnih pojedinačnih privreda kako u proizvodnji, tako i u preradi i distribuciji.

Dva su glavna organizaciona oblika, preko kojih stalež ishrane sprovodi svoju tržišnu politiku:

1. Uređenje tržišta i regulisanje cena za poljoprivredne proizvode putem naročitih organa staleža ishrane; i

2. Uređenje tržišta i regulisanje cena za poljoprivredne proizvode putem privrednih udruženja.

Način regulisanja tržišta

U početku, dok je stalež ishrane bio u začetnim organizatornim fazama i dok se prvenstveno radilo o tome, da se odlučnim merama ad hoc olakša nemačkoj poljoprivredi kritično stanje, upotrebljen je mahom prvi način. U želji da se što pre pokažu na delu ideje, koje je propovedao kao jedini spas nemačkog seljaka, nacionalni socijalizam nije čekao da prvo stvori obimne autonomne organizacije, pa da tek posle njima poveri izvođenje svoje tržišne politike. Tako su nicale, brzo jedna za drugom, razne uredbe, kojima je obuhvaćena ova ili ona važna grana domaće agrarne proizvodnje. To su bile, ustvari; privremene mere, kojima je trebalo rešiti privremeno izvesne goruće probleme sadašnjosti. Definitivna organizacija, koja treba da obezbedi nesmetano funkcionisanje nacionalno socijalistične tržišne politike, došla je na dnevni red tek tada, kada su najhitnije potrebe za odlučnim merama zadovoljene.

Definitivna organizacija treba da bude sklop važnih grana poljoprivrede, prerađivačke radinosti i trgovine u autonomne saveze, Ovi savezi, u kojima su organizovani kako producenti, tako i trgovci i prerađivači na osnovu istog agrarnog osnovnog proizvoda, nose tipično obeležje organskog staleškog shvatanja. Kriterijum za sklop ovih saveza nije interes pojedinih činilaca privrede, dakle poljoprivrednika, trgovca, industrijalca, svakog za sebe, već funkcionalna uloga koju ima radinost, vezana za određeni proizvod, prema narodnoj celini. Kao što stalež ishrane, tipična. organska staleška tvorevina, obuhvata sve privredne grane koje proizvode, prerađuju i distribuišu sretstva za ishranu, tako i ovi savezi obuhvataju radinosti koje se bave proizvodnjom, preradom, doradom i distribucijom izvesnog osnovnog agrarnog proizvoda.

Da su ovi savezi zaista oblik, za kojim teži nacionalno socijalistična poljoprivredna politika, vidi se po tome, što je čitav niz poljoprivrednih grana, koje su bile podvrgnute regulisanju putem poverenika staleža ishrane, sada stavljen u sklop pojedinih privrednih saveza, osnovanih na izloženim načelima. Uostalom, to potvrđuje i samo gledište nacionalnoga socijalizma, odnosno njegovih agrarnih doktrinara, o organskome izgrađivanju privrede. R. W. Darre, tvorac nacionalno socijalistične agrarne politike, naglasio je ovo shvatanje na spoljno - trgovinskom kongresu u Bremenu 1934 g., ovim rečima:

,,Nacionalni socijalizam došao je razvojem učenja o postojanju države, vezanog za krv i zemlju, do zaključka da postoji samo jedan put, kojim se može zadržati slom poljoprivredne proizvodnje: da se spoje u jedan tržišni savez jednovrsna proizvodnja i jednovrsno oplemenjivanje i distribucija poljoprivrednih proizvoda, pa da se zatim u zemlji utvrde cene, koje će i najsiromašnijem članu naroda omogućiti nabavku te robe".

Spajanje onih radinosti, koje stoje u istovrsnoj funkciji (na pr. da snabdevaju narodnu zajednicu krompirom i prerađevinama od krompira) prema narodnoj zajednici, racionalisanje njihovih usluga putem njihovog organizovanja i poveravanje sprovođenja tržišne politike njihovim autonomnim organima, a pod kontrolom i prema okvirnim propisima države i poljoprivredne staleške organizacije, — to je konačni oblik organizacije tržišta u sadašnjoj fazi nacionalno socijalistične agrarne politike.

Tek kod grana, kod kojih bi stvaranje ovakvog aparata pretstavljalo osetne teškoće i nezgode, ostaće izvesno vreme na snazi i nadalje onaj aranžman, po kome je organizacija tržišta određenim proizvodom poverena ne autonomnim organima, već poverenicima staleža ishrane. Važnije grane poljoprivrede privedene su već u drugi — savezni — organizacioni oblik, pošto su kroz prvi prošle.

Primer regulisanja tržita hmeljem

Kao tipičan primer tržišne organizacije putem poverenika staleža ishrane služi regulisanje tržišta hmeljem. Na primeru hmelja mogu se posmatrati sve faze, kroz koje je prošla organizacija tržišta.

Prva faza je bila diktirana potrebom, da se odmah, bez ikakvog odlaganja i gubljenja vremena, preduzmu odlučne mere za spasavanje proizvodnje hmelja. Obilna žetva hmelja 1933 g. pretila je da izazove katastrofalan pad cena, koji bi mogao dovesti do sloma hmeljarstva 6 decembra 1933 g. donosi se stoga uredba, kojom se stvara Nemačko društvo za promet hmeljem sa monopolističkim karakterom. Ovo društvo imalo je da preuzme celokupnu količinu neprodatog hmelja i da na taj način spreči pad cena. Ovlašćen je stalež ishrane da sadiocima hmelja naredi da svoj hmelj smeju prodavati jedino ovom društvu. Ovo, međutim, radi svoga monopolističkoga položaja, moglo je nabaviti potrebne kredite za finansiranje svoga zadatka. Time je, na privremeni način, regulisano pitanje hmeljara u 1933 g.

1934 g. donela je reorganizaciju ovoga regulisanja po utvrđenoj shemi. Smatrajući da je monopol dozvoljen u poljoprivredi samo kao prelazno sretstvo za sprečavanje najtežih posledica za vreme teških privrednih opasnosti, uredila je nacionalno socijalistična agrarna politika uredbom od 16 avgusta 1934 g. tržište hmeljem na novoj bazi. Postavljen je naročiti poverenik staleža ishrane koji ima da se stara za tržište hmeljem. Ovaj poverenik je organ staleža ishrane, ali nije organ same hmeljarske privrede, koja još nije sklopljena nikakav svoj autonomni savez. On donosi svoje odluke po saslušanju svoga stručnoga saveta, u koji ulaže pretstavnici hmeljarske privrede.

Dužnost poverenika nije da odredi čvrste cene, već on ima da se stara za to, da se nivo cena kreće stalno na privredno opravdanoj liniji. Kod hmelja, koji može kvalitativno znatno da varira, nameće se potreba postavljanja pomičnoga okvira, u kome se cene imaju kretati. Ovaj okvir ne sme se prekoračiti ni naviše ni naniže, pa prema tome on pretstavlja zaštitu kako proizvođača tako i potrošača.

Kod hmeljara mogu kupovati hmelj i preprodavac, dakle trgovac, a i neposredno pivara. Pivari, razume se, ide u račun da kupi neposredno od proizvođača, jer time zadžava za sebe onaj iznos, koji bi pretstavljao zaradu trgovca. Trgovina je, međutim, potrebna, jer pivare pokrivaju svoju potrebu u hmelju na mahove, kako za njim osećaju potrebu. Ako bi hmeljarska trgovina propala, onemogućilo bi se da se hmelj van potreba domaćih pivara uopšte proda i distribuiše. Usled toga bilo je potrebno naći izvesnu ravnotežu između interesa pivara i interesa hmeljarske trgovine. Uredba je to postigla na taj način, što je naredila obavezno pivarama, da moraju izvesnu sumu, čiji se iznos utvrđuje prema konkretnim prilikama, predati tržišnoj organizaciji hmeljarske trgovine kao izravnanje za svaku količinu, koju kupuju neposredno od hmeljara.

Stalna i temeljita kontrola je neophodno potrebna da bi poverenik staleža ishrane mogao zaista rukovoditi tržištem hmeljem. Kontrola se mora protezati kako na distribuciju hmelja, tako i na njegovo kretanje i tržišne odnose uopšte. Sprečavanje špekulacije i prekomernih dobiti, odnosno neopravdanih gubitaka, se bez te kontrole ne može postići. Stoga uredba zavodi obavezu vođenja naročitih knjiga i izdavanja naročitih zaključnica. Poverenik za tržište hmelja izdaje prodavcima hmelja zaključnice. Ovi jedan deo zaključnice predaju kupcu, drugi vrate popunjen povereniku, a treći zadržavaju za sebe. Time je povereniku data mogućnost da stalno prati kretanje trgovine hmeljem.

Pored toga zavisi i pravo na kupovanje hmelja od naročite pismene dozvole, koju izdaje poverenik. Bez te dozvole, koju će poverenik dati samo ozbiljnim hmeljarskim trgovcima ili pivarama koje neposredno kupuju od hmeljara, ne sme niko kupovati hmelj. Hmeljar, koji prodaje kupcu koji nema dozvole, podleže kazni.

Dalje je poverenik ovlašćen da propise uslove za liferovanje i plaćanje. Ovim se ide na to, da ti uslovi budu tako određeni, da neće privredno jača strana moći da nametne svoje uslove privredno slabijoj. Poverenik, kao neutralni organ koji ima u vidu opšti interes i pravičnost, određuje ove uslove, kojima se prodavci i kupci moraju obavezno podvrgnuti. Isto je tako poverenik ovlašćen da naredi proizvođačima hmelja da svoj proizvod moraju prodavati određenim kupcima, odnosno da naredi kupcima hmelja da svoju potrebu pokriju kupovinom u određenoj oblasti. On čak ima pravo da u slučaju potrebe naredi, da pivarska industrija mora obavezno preuzeti neprodati deo nemačkoga hmelja.

Važna je, a i karakteristična za privrednu organizaciju nacionalnoga socijalizma, odredba kojom se ustanovljava naročiti fond za izravnanje. Pri prometu hmeljem može se u cenu uneti i iznos, koji stoji u izvesnoj srazmeri sa proizvodnim troškovima i veličinom prometa. Ovaj iznos ulazi u fond za izravnanje, iz koga se finansiraju naročite mere, potrebne za razvoj hmeljarstva. Tako se iz njega mogu davati izvozne premije, organizovati borba protiv štetočina i sl.

Poverenik ima pravo kažnjavanja za nepokoravanje njegovim naredbama i propisima. Ove kazne iznose do 300 RM po metarskoj centi hmelja, na koji se ovaj prekršaj odnosi. Kažnjeni ima pravo priziva na izabrani sud.

No gotovo najvažnija i najznačajnija je odredba, koja se odnosi na pravo staleža ishrane da može odrediti i samu veličinu proizvodnje hmelja. Na osnovu te odredbe, stalež ishrane svake godine utvrđuje unapred, prema presumptivnoj potrošnji, površinu, koja se sme zasaditi hmeljem. Pored toga, on vrši podelu te površine po srezovima, tako da konkretno svaki pojedini hmeljar zavisi u svojoj proizvođačkoj delatnosti i njenome obimu od plana, koji stvori stalež ishrane na osnovu proučavanja tržišne situacije. Isto tako podleže odobrenju staleža ishrane osnivanje novih nasada hmelja. Teške kazne pogađaju onoga, ko se ogreši o ove propise, koje izdaje stalež ishrane: novčana kazna do 10.000 RM i uništenje nasada.

Na ovaj način obuhvaćeni su planskim regulisanjem kako proizvodnja tako i promet hmelja. Načelo, po kome je izvršeno regulisanje, nije postizavanje maksimalne dobiti za hmeljare, već prilagođavanje proizvodnje potrošnji i utvrđivanje cena, koje su prihvatljive kako za proizvodnju tako i za potrošnju.

Ovo regulisanje. međutim, ima još jedan osetan nedostatak. Hmelj sam je, doduše, njime totalno obuhvaćen. No on je tek osnovna sirovina, koja se bez prerade uopšte ne može upotrebiti. On je jedan od činilaca u pivarstvu i prema tome zavisan od razvoja i stanja pivarstva. Radi toga se, pošto se u načelu pokazalo regulisanje hmeljarstva na gornji način uspešnim, pristupilo stvaranju tržišne organizacije, koja obuhvata pored hmelja i sve ostale grane proizvodnje i radinosti, koje stoje u vezi sa pivarstvom,

U duhu pogleda nacionalnoga socijalizma, koji u sklopu svih grana privrede u vezi sa jednim proizvodom gleda osnov za regulisanje tržišta i privrede uopšte, donesena je 18 aprila 1935 g. uredba, kojom je stvoren savez pivarske privrede. U taj savez ušli su proizvođači pivarskog ječma, pivarskog žita, hmeljari, tvornice, sladi, pivare, trgovina hmeljem i sladom i velikoprodavci piva. Organski sklop toga saveza, koji se regionalno grana u oblasne saveze, pretstavlja tipičan primer autonomnoga regulisanja tržišta.

Prerogative, date staležu ishrane u vezi sa tržišnom organizacijom, prenesene su na pivarski savez, koji svoje odluke donosi autonomno, a stoji pod stalnom kontrolom kako staleža ishrane, tako i ministarstva ishrane i poljoprivrede.

Ovim je završena, za sada, evolucija tržišne organizacije hmelja odnosno pivarske privrede. Od jednostavne državne intervencije putem. privilegovanog monopolističnog društva, preko autoritativnog regulisanja, poverenog specijalnom organu staleža ishrane, pa do saveza pivarske privrede koji autonomno donosi svoje odluke shodno opštoj privrednoj i nacionalnoj politici, tržišna organizacija hmelja postepeno je sve više dobijala fizionomiju, koja je u skladu sa doktrinarnim intencijama nacionalnoga socijalizma. O autonomnoj organizaciji tržišta putem saveza progovorićemo niže, kada budemo prešli na taj oblik tržišne organizacije.

Regulisanje tržišta krompirom

Identični put kao hmelj prešla je i proizvodnja krompira. I tu je razvoj završen stvaranjem saveza privrede krompira, pošto je prethodno prošao kroz fazu regulisanja putem poverenika. Kod krompira, koji pretstavlja jedno od najvažnijih sretstava za ishranu u Nemačkoj, problem regulisanja tržišta je unekoliko složeniji nego kod hmelja, u vezi sa raznim vrstama krompira, koje sazrevaju ranije odnosno kasnije. Uredba od 17 februara 1934 g. sa dopunama od 9 i 29 maja iste godine, reguliše pitanje ranoga krompira, koje je od naročite važnosti kako za ishranu, tako i za poljoprivrednika.

U pogledu svoje potrošnje ranoga krompira bila je Nemačka do pre nekoliko godina potpuno zavisna od uvoza iz Italije, Holandije i Belgije. Domaća proizvodnja se nije mogla razviti usled ove konkurencije, i pored najpovoljnijih uslova za to. Stalež ishrane je prišao unapređivanju domaće proizvodnje odgovarajućim cenama. Ovo je postigao organizacijom tržišta.

Kao kod mnogih drugih poljoprivrednih proizvoda, padaju i cene krompira ne toliko zbog isuviše velike ponude, koliko usled njene neorganizovanosti. Ponuda se sva stušti u jednome momenta na tržište, bez obzira na tražnju. Oni, koji prvi sa svojom proizvodnjom dođu na tržište, postignu dobru cenu. No kada se pojavi ponuda u većem obimu, cene padaju, da bi se uskoro posle toga, kada pređe sezona ponude, opet digle. Od toga dizanja cena, poljoprivrednik, međutim, mahom nema koristi, jer velika spekulacija pokupuje nuđeni proizvod tada, kada je najjevtiniji i prodaje ga sama potrošaču kada se cene dignu. Prema tome je za seljaka cena, koju će dobiti za svoj rani krompir, zavisna od slučajnosti, kolika će biti u trenutku, kada on svoj krompir iznese na tržište, potražnja za njegovim proizvodom. Regulisanje tržišta ranim krompirom imalo je za cilj da spreči ove varijacije cena i to na taj način, što će izvršiti racionalno i plansko zadovoljavanje tražnje ranoga krompira, i neće dopustiti da se ponuda pojavljuje u vreme kampanje velikim intenzitetom, da bi posle potpuno opala.

Regulisanje tržišta ranoga krompira važi svake godine samo do 20 jula, jer se tada već pojavljuju i srednje i kasne vrste krompira na tržištu. Sprovođenje tržišne organizacije povereno je povereniku staleža ishrane. Ovaj reguliše put ranoga krompira od proizvođača do potrošača, sortiranje ranoga krompira i njegovo pakovanje, oznake, utvrđuje cene i kažnjava one, koji se ne pokoravaju njegovim naredbama. Cilj svih ovih koraka je, da se na tržištu ne pojavi više krompira nego što postoji tražnje. U tome cilju funkcionišu, pod nadzorom poverenika a u vezi sa mesnim odnosno okružnim organizacijama staleža ishrane, izvesne ustanove, koje se staraju za prikupljanje odnosno distribuciju krompira u svojstvu komisijonara. One vrše distribuciju prema konstatovanoj tražnji, a prema instrukcijama poverenikovim, koji određuje i cene, po kojima se distribucija ima vršiti.

Kako je u vezi sa krompirom i čitav niz drugih radinosti koje se bave njegovom preradom, stvoren je 18 aprila 1935 g., uredbom ministarstva ishrane i poljoprivrede, savez privrede krompira, u koji su ušli proizvođači krompira, preduzeća, koja izrađuju t. zv. ,,Kartoffelflocken" (rezance od krompira) i brašno od krompira, preduzeća za izradu skrobi od krompira i njegovih proizvoda, kao i preduzeća koja trguju i posređuju u trgovini krompirom i izradama od krompira.

Ovčarstvo

Jedna od važnih grana agrarne radinosti, koja je podvrgnuta regulisanju putem poverenika, je gajenje ovaca. Nemačka tekstilna industrija zavisila je do pre kratkog vremena sa gotovo 95% svoje proizvodnje od inostranih sirovina. Domaće gajenje ovaca za vunu nije moglo da izdrži konkurenciju sa prekomorskom vunom, koja je, radi povoljnijih uslova za ovčarstvo, dobavljana uz cene, koje domaća vuna nije mogla da primi. Zato je i broj ovaca u Nemačkoj, koji je 1860 godine iznosio još 28 miliona, spao u 1933 g. na jedva 3,4 miliona komada. Time je, s jedne strane, postignuta potpuna zavisnost tekstilne industrije od inostranstva, a s druge strane izgubljena je jedna veoma važna grana domaće agrarne radinosti, koja bi mogla velikome broju seljaka i poljoprivrednika omogućiti sigurnu zaradu. Oba su ova razloga navela upravljače u Nemačkoj da donesu 12 juna 1933 g. Zakon o unapređenju upotrebe domaće vune. Na osnovu toga zakona obvezana je nemačka tekstilna industrija da otkupi celokupnu domaću proizvodnju vune uz cenu, koja je utvrđena sa 30% iznad cene na svetskome tržištu.

Posle ove privremene mere prešlo se na trajniju. 30 januara 1934 g. donesena je uredba, kojom je stavljeno u nadležnost naročitom komesaru staleža ishrane, da donese potrebne mere za regulisanje tržišta domaćom vunom. Ovo bi se imalo izvršiti na taj način, što će celokupna vuna, proizvedena u zemlji, moći da bude stavljena u promet samo putem jedne ili više naročito određenih ustanova. Istovremeno je dato staležu ishrane i ovlašćenje da donese propise o cenama, koje ima ta ustanova, odn. te ustanove, da isplate proizvođačima za vunu. Neposredna prodaja ili trampa vune prerađivaču zabranjena je najstrožije, kao i prodaja trgovcu. Na ovaj način data je proizvođačima vune, odnosno gajiocima ovaca, sigurnost da će za svoj proizvod dobiti i određenu čvrstu cenu, time se znatno stimuliralo ovčarstvo. Centralna ustanova za promet vunom, koja prima celokupnu domaću proizvodnju vune, prodaje tu vunu putem licitacije, i to uz cene, koje odgovaraju cenama inostrane vune. Razliku između kupovne i prodajne cene, centralna uprava pokriva iz naročitog fonda, u koji uplaćuje država.

Iz ovih nekoliko primera vidi se na koji način se sprovodi regulisanje tržišta putem poverenika. Napomenućemo, da je ova vrsta tržišne organizacije sprovedena još kod vina, izvesnih vrsta žitarica manjega značaja, mahunastih plodova (pasulja, graška), semenja i proizvoda baštovanstva, kao i kod nekih manje važnih grana polioprivredne proizvodnje.

Napomenuli smo već ranije, da je ova vrsta regulisanja tržišta diktirana hitnom potrebom koja nije trpela odlaganje, ili slabim značajem proizvoda u pitanju. Ovaj oblik tržišne organitacije može, doduše, poslužiti za razumevanje nacionalno socijalističnih ideja o tržištu uopšte, no u organizatornome pogledu ne pretstavlja njihov adekvatni izraz. Mada poverenika postavlja stalež ishrane, dakle autonomna organizacija poljoprivrede i prerađivačke radinosti sretstava za ishranu, ipak je taj poverenik prema poljoprivrednoj grani, koja je njegovom staranju poverena, u položaju nadređene, spolja postavljene vlasti. On upravlja tržišnom politikom u ime staleža ishrane, a ne u ime same privredne grane, čiju tržišnu politiku vodi. Pored toga, ovim organizacionim oblikom obuhvaćena je uvek samo jedna faza celog privrednog procesa. Poverenik vodi na pr. računa samo o hmelju, a ne i o preradi i prerađevinama hmelja.

Privredni savezi

Ruhland-ove ideje, koje je razradio i preveo u praksu Darre traže drukčije uređenje. One polaze od gledišta organskih celina, povezanih funkcionalnom ulogom prema narodnoj privrednoj zajednici. Ove celine, povezane u saveze, a pod nadzorom staleža ishrane i države, pretstavljaju oblik, koji nacionalni socijalizam smatra izrazom svojih gledišta. One su autonomne u tome pogledu, što im stoji na čelu uprava iz njihove sredine, a sem toga one obuhvataju sve privredne delatnosti, koje su vezane za izvesan proizvod. Tek preko njih može doći tržišna politika nacionalnoga socijalizma do punoga izrazaja, jer su u njima spojeni svi, koji jednim određenim proizvodom i njegovim prerađevinama snabdevaju narodnu celinu.

Ove organizacije, nazvane privrednim savezima (Wirtschaftliche Vereinigungen), preuzimaju postepeno u svoje ruke sprovođenje poljoprivredne i tržišne politike staleža ishrane. Mnogi proizvodi, koji su ranije podležali regulisanju putem poverenika staleža. ishrane, obuhvaćeni su sada saveznim i organizacijama. Drugi, kod kojih se nije ukazala u početku potreba izuzetnih hitnih mera, ušli su u odgovarajuće saveze, a da prethodno nisu prošli kroz fazu regulisanja putem poverenika.

Osnivanje ovih saveza i njihove prerogative zasnivaju se na odredbi §-a 3 Zakona o staležu ishrane od 13 septembra 1933 g., koja glasi:

,,Ministar ishrane i poljoprivrede može, radi regulisanja proizvodnje, prometa, kao i cena i razmaka među cenama za poljoprivredne proizvode, spojiti grupe i pripadnike staleža ishrane ili ostala preduzeća koja proizvode poljoprivredne proizvode ili ih distribuišu, u saveze, ili da ih priključi postojećim savezima, ako spoj ili priključak izgledaju umesnim s obzirom na interes ukupne privrede i opšteg dobra".

Privredni savezi pretstavljaju samoupravne grupe staleža ishrane, sa specijalnim zadatkom da urede tržište svojih proizvoda onako, kako će to odgovarati interesu ukupne privrede i opšteg dobra". Ovi su savezi, mada slični sindikatima, kartelima, trustovima i ostalim borbenim privrednim organizacionim oblicima slobodne kapitalističke privrede, ustvari i teorijski i u svom praktičnom dejstvu potpuno nov oblik. Od sindikata, koji su u Nemačkoj dobili naročiti oblik i koji u nemačkoj privredi igraju veliku ulogu (na pr. sindikat kalija, sindikat uglja i sl.) se ovi privredni savezi razlikuju po tome, što oni principijalno nemaju zajednički prodajni organ, koji je jedan od bitnih oznaka sindikata. Od kartela se razlikuju privredni savezi time, što su oni organizacije u cilju prilagođavanja proizvodnje potrebama, dok su karteli organizacije za vladanje tržištem u cilju obezbeđenja dobiti za kartelisana preduzeća. Kartelu je smisao u tome, da u cilju pojedinačne, privatne privrede i njenoga prosperiteta, podvrgne potrošača svojoj privrednoj politici. Opšta državna privredna politika ne igra ulogu u određivanju smernica kartelske politike, koja nikada ne polazi sa gledišta celine nacionalno-privrednog organizma, već naprotiv gleda da privrednu politiku države uputi za sebe pogodnim pravcem. Isto obeležje nosi i trust, u kome je odlučujući faktor obično veliko preduzeće, velika akumulacija kapitala, koja podvrgava sebi postepeno sva preduzeća iste grane u cilju vladanja tržištem.

Privredni savezi nacionalnoga socijalizma, međutim, imaju zadatak da u oblasti svoje proizvodnje i njene distribucije izvrše opštu državnu privrednu politiku. Ova privredna politika je diktirana željom, da se proizvodnjom pokriju materijalne potrebe narodne celine., Nacionalni socijalizam —smatra, da privreda ne sme biti usmerena isključivo na dobit, da dakle ne sme biti, po Sombart-ovom terminu, ,,Erwerbswirtschaft", već treba da bude upravljena na to, da pokrije potrebe naroda, t. j. da bude ,,Bedarfsdeckungswirtschaft". Kriterijum za privredno zbivanje treba da bude potreba narodne celine.

Tržišna organizacija staleža ishrane, odnosno privredni savezi, imaju glavni zadatak da proizvodnju svojih artikala urede prema tražnji. Njihov je, dakle, zadatak da se staraju da ne bude manje proizvedeno nego što je potrebno a i da ne nastupi superprodukcija, kojom se uništavaju vrednosti. Razume se, da to ne znači da privredni savezi ne smeju raditi svim silama na podizanju potrošnje svojih produkata. Cilj njihove politike je, da se postigne ravnoteža između potrošnje i proizvodnje.

Kada je ova ravnoteža postignuta pridolazi prvome zadatku drugi: da se tržište zaštiti kako ova ravnoteža ne bi bila izgubljena i time izazvati potresi na strani proizvodnje ili potrošnje. Podizanje novih preduzeća ili privredno neopravdano povećanje kapaciteta postojećih preduzeća podležu isto tako strogoj kontroli privrednih saveza.

Na taj način je ukinut pojam o privrednoj slobodi u liberalnome smislu. Privredna sloboda polazi od kapitalističkog shvatanja privrede kao sretstva za dobit, preduzeća kao instrumenta za postizavanje ove dobiti za preduzimača. Sa shvatanjem privrede kao sretstva za postizavanje materijalne baze, na kojoj se ima razviti narodni život, a koje je podređeno narodnim materijalnim potrebama, pojavljuje se privreda kao delatnost vezana za potrebe i više interese narodne celine. Privredna sloboda, osnovni postulat liberalnoga kapitalizma, gubi pravo na egzistenciju u ovome smislu, koji ona ima prema kapitalističnoj liberalnoj doktrini. Umesto privredne slobode, koja se izražava u apsolutno slobodnoj konkurenciji, u upotrebi kapitala prema nahođenju kapitaliste u cilju postizavanja dobiti, u međusobnoj privrednoj borbi sviju protiv svih, — postavlja se organsko shvatanje privredne slobode. Po tome shvatanju ova dobija drugu pojamnu sadržinu. Ona postaje terminom, kojim se obeležava pravo narodne celine da svoju privredu podredi svojim nacionalnim ciljevima, svojim shvatanjima, svojoj politici. Narod kao celina, prema nacionalno socijalističnom učenju, mora biti Slobodan od stranih uticaja u svojoj privredi. Sloboda privrede se izražava u toj nezavisnosti privrede od uticaja, koji leže van domena opšte narodne politike, kojoj je privreda funkcionalno podređena. Prema tome je pojam organske privredne slobode, ustvari, pojam vezanosti privrede za politiku, uz istovremeno eliminisanje nepolitičkih činilaca, koji bi mogli uticati na pravac privrednoga razvoja.

Dalji zadaci privrednih saveza su: ostvarenje poboljšanja privredne proizvodnje i standardizovanje produkata. Izvesni praktičari nacionalno socijalistične agrarne politike vide u ovoj mogućnosti standardizacije proizvodnje jednu od privredno najvažnijih odlika savezne organizacije.

Isključenjem međusobne konkurencije pojedinih proizvođača na tržištu, otpada potreba velikih troškova za pojedinačnu reklamu. Nasuprot nje, razvio se na osnovu privrednih saveza novi tip kolektivnoga reklamiranja čitave jedne grane proizvodnje (na pr. ,,Pijte nemačko mleko"). Zajedničkom akcijom sviju članova privrednoga saveza omogućeno je reklamiranje izvesnoga proizvoda u velikome stilu. Pošto je princip privrednih saveza da regulišu proizvodnju odnosno ponudu izvesnoga artikla prema potrošnji odnosno tražnji, sprovođenje reklame postalo je veoma značajnim privrednim činiocem, kojim je zainteresovana čitava privredna grana, udružena u savezu, Tek povećanje potrošnje omogućava povećanje proizvodnje, puvećanje obrta, pa prema tome i povećanje zarade za članove saveza.

Utvrđivanje cena u privrednim savezima

Najzad, pored regulisanja tržišta, odnosno postizavanja ravnoteže između potrošnje i proizvodnje, igra formiranje cena veoma značajnu ulogu u motivima, koji su bili merodavni za stvaranje privrednih saveza. Utvrdili smo, da nacionalni socijalizam odbija teoriju slobodnoga tržišta, na kome se cene imaju obrazovati prema mehaničkome dejstvu ponude i tražnje. Nasuprot slobodnome tržištu, nacionalni socijalizam ističe svoje shvatanje o tržištu koje je regulisano prema opštem interesu narodne celine, sadržanom u pojmu pravične cene.

Ustvari, regulisanje tržišta pretstavlja transponiranje zakona ponude i tražnje na oblast narodne privrede, shvaćene kao celina. Tražnja se ne shvata pojedinačno, već kao ukupna potreba celoga naroda. Ponuda se shvata kao ukupna proizvodnja celoga naroda. Ponuda se mora postarati da dostigne tražnju, jer usled nesrazmere ponude prema tražnji pojavljuju se potresi, koje privredna politika mora eliminirati. Umesto da se usled ove nesrazmere izvrši poremećenje u cenama, nacionalni socijolizam, iz svoga shvatanja o pravičnoj ceni, traži da se ponuda upravlja prema tražnji, primajući za naknadu uvek istu cenu. Ako je ponuda veća od tražnje ima se ona uskladištiti, izvesti ili iskoristiti u druge svrhe. Ako je manja od tražnje, mora se povećati, a nepokrivena potreba ima se pokriti uvozom. Radi ove ravnoteže između ponude i tražnje može i pravična cena biti uvek na dosta nepromenjenom nivou.

Uz shvatanje privrede, kao delatnosti koja je usmerena na pokriće narodnih potreba, ide pojam o pravičnoj ceni, ne razdvojno vezan za to shvatanje. Privreda treba da pokrije potrebe proizvođača i potrošača, prodavca i kupca. Obe strane u privrednoj razmeni sačinjavaju narodnu celinu, međusobno povezanu i etičkim shvatanjem o opštem dobru, koje se zasniva na najvećoj mogućnoj pravičnosti u privrednim odnosima. Praktična formula za pravičnu cenu je; cena koja vodi računa o potrebama i kapacitetu proizvođača, prerađivača, rasturača i potrošača i dovodi ih u sklad u svestrano opravdanom međusobnom poravnanju.

Doktrinarni pojam o pravičnoj ceni našao je naročitu primenu u privrednim granama, učlanjenim u stalež ishrane. Privredni savezi, učlanjeni u stalež ishrane, rešavaju pitanje cena autonomno, no pod kontrolom staleža ishrane i države. Utvrđivanje cena povereno je naročitom organu, koji ove autoritativno normira. Dva su glavna vida, u kojima se pojavljuje organ za Utvrđivanje cena: u nekim savezima postoji naročiti savet, kolektivno telo, nazvano odborom za cene. U drugima rešava o cenama jedno jedino lice, naročiti poverenik.

Prvi oblik primenjuje se u onim savezima koji obuhvataju nekoliko postupnih privrednih grupa, dakle proizvođače, prerađivače, trgovce i t. d. Ovo je potrebno radi toga, što svaka od grupa, obuhvaćenih savezom, ima svoje specijalne interese, koje savez kao celina mora dovesti u sklad, imajući u vidu i interes potrošača. U odborima za cene zastupljene su sve grupe, od kojih je obrazovan savez, preko svojih naročitih pretstavnika. Tako se na pr. u savezu privrede konzerviranog mleka odbor za cene sastoji od 4 proizvođača mleka, dva pretstavnika proizvođača konzerviranog mleka, tri pretstavnika trgovine i tri pretstavnika prerađivačke industrije. U savezu mlekarske privrede sastoji se odbor za cene od 5 pretstavnika proizvođača mleka, tri pretstavnika mlekara, tri trgovca i dva pretstavnika potrošača. Ne sme se gubiti, međutim, iz vida, da ovi odbori, — kao svi odbori koji se pojavljuju u strukturi nacionalno socijalistične države, — nemaju pravo samostalnog odlučivanja. Oni su samo savetodavni organ, sa kojim se pretsednik privrednoga saveza posavetuje pre nego što utvrdi cene za pojedine faze, kroz koje prolazi proizvod od proizvođača do potrošača. Pretsednik, odnosno starešina saveza, donosi odluku kao pretstavnik privrednoga saveza kao celine. Mišljenje odbora za cene i njegovih pojedinih članova potrebna su mu za orijentaciju pre donošenja njegove odluke.

Utvrđivanje cena putem naročitog poverenika staleža ishrane pojavljuje se u onim privrednim oblastima, u kojima odnosi nisu tako složeni. Tu poverenik sam određuje cene, pošto je sproveo organizaciju saveza, i vodi permanentnu kontrolu nad njegovim poslovanjem. Potrebno je, međutim, podvući da se ovakav poverenik pojavljuje više kao prelazni oblik kod onih saveza, koji još nisu stekli svoju autonomiju. Nesumnjivo ide tendencija u pravcu autonomnoga utvrđivanja cena, uz isključenje neposrednog umešavanja organa koji stoji van privrede, obuhvaćene savezom, no pod njegovom kontrolom.

Organizacija žitnoga tržišta

Prelazeći na strukturu pojedinih saveza ne sme se izgubiti iz vida, da je privredna politika nacionalnoga socijalizma u načelu protivna stvaranju opštih shema, u koje se ima ukalupiti sav privredni život bez razlike. Naprotiv, prema rečima Adolfa Hitlera, privredna politika je ,,po svome cilju nepromenjiva i stalna, a po putevima ka tome cilju elastična". Videli smo kako se ona upravlja prema potrebama kako prolazi kroz razne faze, koje, međutim, sve imaju isticilj: stavljanje opšteg interesa iznad posebnog, isključenje i liberalističkoga shvatanja, stvaranje nove etike u privrednim odnosima s obzirom na ideju o apsolutnome primatu narodne celine. Ovaj evolutivni razvoj odlično se može posmatrati i u fazama, kroz koje je prošlo regulisanje žitnoga tržišta.

Organizacija žitnoga tržišta prošla je do sada kroz dve etape. Verujemo da ona još nije dobila svoj konačni oblik, jer će iz iskustva, koje donosi današnje uređenje, da se izgrađuje i dopunjuje dalje u pravcu nacionalno socijalističnoga ideala. Prva etapa obeležena je kampanjom 1933/34, a druga kampanjom 1934/35.

Kod žita pojavljuje se, kao i kod drugih zemljoradničkih proizvoda, neposredno posle žetve ogromna ponuda, koju intenzivira seljačko zaduženje i nestašica obrtnoga kapitala za pripremanje nove setve. Ova velika ponuda, prema kojoj ne stoji odgovarajuća tražnja, obara cene žitu i ide na ruku spekulaciji. Posmatrajući tržište hmeljem upoznali smo se sa glavnim posledicama ove pojave. No dok se kod hmelja radi o dosta sporednom poljoprivrednom artiklu, pretstavlja žito osnovni proizvod za ishranu naroda. Radi toga je nacionalni socijalizam smatrao svojim prevashodnim zadatkom da preduzme regulisanje žitnoga tržišta odlučnim merama. Nije bilo vremena za stvaranje zaokrugljene organizacije žitarske privrede. Zato su, u prvoj etapi, donesene dve mere, kojima je trebalo obezbediti red na tržištu žitom do stvaranja te organizacije. Ove mere su spajanje mlinova u privredni savez i utvrđivanje cena za žito.

Utvrđenim cenama sprečeni su terminski poslovi žitom, koji pretstavljaju glavno oruđe špekulacije. Mlinski savez morao je, uz državnu pomoć, apsorbovati celokupnu žetvu i izvršiti njenu distribuciju.

Nesumnjivo je žitni režim, kakav je bio na snazi za vreme kampanje 1933/34, pretstavljao za državu veliki teret. No radilo se o prestižu režima, a istovremeno je položen i temelj za izgradnju organizacije žitarske privrede, koja je usledila 1934 godine na osnovu Zakona o uređenju žitarske privrede od 27 juna 1934 g.

Ovim zakonom stupa žitni režim u Nemačkoj u drugu fazu. Njime se ministru ishrane i poljoprivrede daje pravo da propiše:

1. u kojoj meri moraju ili mogu uz utvrđene cene proizvođači domaće pšenice i raži i da predaju svoje žito za ljudsku hranu;

2. u kojoj meri mogu ili moraju zadruge, trgovci i drugi organi distribucije, nabavljati raž i pšenicu za ljudsku hranu i prodavati je dalje;

3. u kojoj meri moraju ili mogu mlinovi i drugi prerađivači nabavljati ili prodavati dalje u prerađenom ili neprerađenom stanju raž i pšenicu za ljudsku hranu.

Pored ovih obimnih ovlašćenja, koja idu na to da stvore pravnu osnovu da se proizvođačima žita naloži dužnost i pravo prodaje žita, Zakon daje i mogućnost da se celokupna potreba u žitu za ljudsku hranu podeli na proizvođače, s tim da su oni obavezni svoj deo, sa kojim učestvuju u podmirenju ove celokupne potrebe, da predaju uz utvrđene cene utvrđenoj ustanovi. Isti zakon ovlašćuje ministra ishrane i poljoprivrede i da stvori monopolnu ustanovu za promet žitom.

Ove će razne mere ministar ishrane upotrebljavati prema potrebi u vezi sa kvalitetom žetve. Upotreba izraza ,,moraju ili mogu" proizlazi iz okolnosti što se smatralo da politika žitarske privrede zavisi od ishoda žetve. Ako žetva podbaci, propisaće se količine koje moraju proizvođači uz utvrđenu cenu predati u cilju ljudske ishrane. Ako žetva bude obiljnija nego što treba, propisaće se koliko proizvođač može predati, dokle ide dakle njegovo pravo, da mu se njegova žetva preuzme uz utvrđenu cenu. S obzirom na veliku važnost žitarske privrede za ishranu naroda. Zakon je predvideo za one, koji se ogreše protiv propisa koji na osnovu njega budu doneseni, kaznu lišenja slobode i novčanu kaznu. U nekim slučajevima može se prestupnik kazniti i robijom i zatvaranjem preduzeća.

14 jula 1934 g. doneseni su naročitom uredbom propisi, prema kojima je preduzeto regulisanje žitarskoga tržišta na osnovu ovlašćenja iz zakona od 27 juna 1934 g. Ovom uredbom stvoren je sklop od ukupne nemačke žitarske privrede. Sve privredne grupe, koje se bave proizvodnjom, prometom, doradom i preradom žita, spojene su u jedan savez. Seljak, žitarski trgovac, mlinar, trgovac brašnom i pekar obuhvaćeni su jedinstvenom organizacijom. Ova je organizacija administrativno decentralisana. Glavni nosioci organizacije su oblasni savezi, dok je glavni savez žitarske privrede, sa sedištem u Berlinu, nadležan za izdavanje opštih smernica i za administrativnu kontrolu. Vrhovni nadzor nad celim organizacionim aparatom, kome je povereno regulisanje tržišta žitom i njegovim proizvodima, vodi ministar ishrane i poljoprivrede, koji je u tu svrhu odredio naročitog državnog-komesara.

Zadatak saveza je, da reguliše prodaju i iskorišćavanje žita i njegovih proizvoda, a naročito brašna i hleba, kao i cene za ova prometna dobra. (čl. 1 Statuta žitarskih privrednih saveza). Cena za proizvođače zaštićuje se zakonskim utvrđivanjem. Razmaci između cena u prometu žitom i njegovim proizvodima utvrđuju se zakonskim fiksiranjem prodajnih cena za proizvođače i kupovnih cena za mlinove. Savezi imaju, dakle, da utvrde cene za brašno i hleb, na osnovu zakonski utvrđenih cena za žito. Prema predviđanju nacionalno socijalističnih agrarnih praktičara preneće se i utvrđivanje cena za žito na saveze, kada oni budu dovoljno izgrađeni. No svakako će i tada utvrđivanje cena za žito biti pod strogim nadzorom države.

Da bi svoje zadatke mogli vršiti, oblasni savezi imaju veoma obimna ovlašćenja. Tako oni:

1. utvrđuju količine žita, koje proizvođači moraju predati uz utvrđene cene;

2. naređuju kome se žito, odnosno žitarski proizvod, ima prodati, odnosno od koga kupac sme nabaviti;

3. utvrđuju uslove liferovanja i plaćanja. Time se sprečava da jedna grupa nametne za sebe povoljnije uslove drugima;

4. dopuštaju osnivanje trgovačkih preduzeća u oblasti svoje delatnosti. Ovo pravo su ranije vršile političke vlasti. Prenošenjem na autonomne saveze postizava se jedinstveno voćstvo tržišne politike. Isto tako savezi imaju pravo da utvrde koliki je najmanji dozvoljeni promet trgovačkoga preduzeća, čime je stvorena mogućnost da se spreči nicanje i održavanje sitnih i nepotrebnih trgovačkih preduzeća;

5. mogu narediti zatvaranje privredno nepotrebnih preduzeća;

6. mogu narediti svojim članovima plaćanje specijalnih prinosa za izravnanje. prilikom prometa robe, koji služe regulisanju cena i subvencioniraju, ukoliko se za to ukaže potreba.

7. utvrđuju ,,privredno opravdane i opštoj privrednoj situaciji i kupovnoj snazi stanovništva odgovarajuće" cene i razmake među cenama za proizvode od žita i za hleb. Granice, prema kojima se ove cene imaju utvrditi, date su zakonski utvrđenim proizvođačkim cenama za žito i pravičnom, snošljivom cenom za hleb. Pri utvrđivanju ovih cena učestvuju savetodavni odbori za cene. Da bi utvrđivanje cena dobilo pravnu snagu, potrebna je saglasnost pretsednika glavnog saveza žitarske privrede i dozvola ministra ishrane i poljoprivrede.

Sve ove odluke, kao i ostale odluke koje donosi savez, donosi ustvari sam pretsednik saveza samostalno. Upravni odbor saveza pretstavlja samo savetodavni organ pretsednikov. I pretsednika i upravni odbor postavlja pretsednik glavnoga saveza, u sporazumu sa oblasnim seljačkim vođom. U upravni odbor ulaže po dva pretstavnika proizvođača žita, mlinara i pekara, kao i po jedan pretstavnik zemljoradničkih zadruga, žitarske trgovine i trgovine brašnom. Treći organ, uz pretsednika i upravni odbor, je skupština pretstavnika, koju sačinjava 30 članova postavljenih od strane pretsednika glavnoga saveza. Skupština se sastaje samo jedared godišnje i rešava o budžetu saveza za sledeću godinu. Najmanje 10 članova skupštine mora biti određeno iz redova proizvođača žita.

Pored oblasnih saveza žitarske privrede učlanjen je u glavnom savezu žitarske privrede još i savez mlinova pšenice i raži, koji je osnovan još 1933 g.

Glavni savez je vrhovna organizacija nemačke žitarske privrede. Njegov je zadatak ,,jedinstveno upravljanje delatnošću oblasnih saveza i ostalih učlanjenih organizacija prema potrebi ukupne privrede i opštega blagostanja" (čl. 1 Statuta glavnoga saveza). Na čelu glavnoga saveza stoji njegov pretsednik, postavljen od strane ministra ishrane i poljoprivrede u sporazumu sa zemaljskim seljačkim vođom. Pretsednik donosi sve odluke, izdaje pravilnike i propisuje smernice, koje su merodavne za sveučlanjene saveze. Njegov savetodavni organ je upravni odbor, u čiji sastav ulaze po jedan pretstavnik učlanjenih saveza, jedan pretstavnik državnoga komesara za žitarsku privredu, po tri prelstavnika proizvođača žita, mlinara i pekara, po jedan pretstavnik zemljoradničkoga zadrugarstva, žitarske trgovine i trgovine brašnom, kao i tri dalja člana. Članove upravnoga odbora postavlja ministar ishrane i poljoprivrede na isti način kao i pretsednika saveza.

Oblasni savezi imaju svoje naročite teritorijalne ustanove u važnijim žitarskim oblastima, koje nadziravaju radinost članova saveza, posmatraju tržišne prilike i sprovode organizatorne zadatke, koje im stavlja u dužnost njihov oblasni savez.

Dok je žitni režim 1933/34 g. doneo samo rudimentarne, ustvari provizorne mere, da istrgne privredu žitom i njegovim prerađevinama iz slobodnoga tržišta, dotle je žitni režim 1934/35 g., dao čvrst sistematski oblik žitarskoj privredi.

Uređenje žitnoga tržišta polazi od shvatanja da je proizvođač žita vezan za celinu svojim obavezama prema njenom blagostanju. On je dužan da se stara za pokriće potreba celine u žitu. O tom svom zadatku on mora voditi računa pri sejanju i pri žetvi. Otuda je savezima dato pravo da u slučaju potrebe mogu odrediti veličinu površine, koju treba zasejati. Dalja obaveza proizvođačeva je da proizvedeno žito zaista privede svrhi: pokriću potreba. Otuda rezultira za proizvođača dužnost da uz utvrđenu cenu preda utvrđenu količinu žita, a isto tako iz ovoga sledi i zabrana da se žito, stavljeno u promet za ljudsku hranu, izuzme iz prometa ili upotrebi za ishranu stoke. S druge strane, i celina ima svojih obaveza prema proizvođaču. Ove su: da preuzme ponuđene količine žita ili da stvori mogućnost za njihovo plasiranje. Mlinovi su dužni da žito uskladište, a trgovci da se u svome radu rukovode načelom poštenoga posredovanja između proizvođača i potrošača. Da bi se poslovanje jednih i drugih moglo kontrolisati, zavedena je naročita obaveza za mlinove i žitarsku trgovinu u pogledu vođenja knjiga, u koje se imaju unositi celokupni promet i sve operacije sa žitom.

Pošto se obaveza za pokriće potreba celine odnosi na sve proizvođače, to oni pretstavljaju zajednicu sa obavezom, da određenu količinu svojih proizvoda stave na raspoloženje narodnoj celini. Sastavnim delovima ove zajednice, dakle pojedinim žitarskim oblastima, stavljeno je u dužnost da dobave odgovarajući deo ukupne količine žita. Pojedina seljačka gazdinstva su dužna da dobave deo, koji otpada na njih, a koji se utvrđuje pošto se od ukupnoga prinosa njihove žetve oduzme količina potrebna za njihovu sopstvenu potrošnju. Ministar ishrane i poljoprivrede vrši podelu ukupne količine žita, potrebne za pokriće potreba, na oblasne saveze. Ovi dele količine, čija im je dobava stavljena u zadatak, na svoje članove. Ova se podela po savezima i njihovim članovima vrši svake godine, pošto je izvršena procena žetvenoga prinosa, dakle na osnovu podataka, iz kojih se mogu orijentisati kako ministar tako i oblasni savezi u svojoj deobi.

Naporedno sa obavezom liferovanja žita, odnosno preuzimanja njegovog, idu čvrste cene, zakonski utvrđene. Ove cene nisu iste za celu zemlju i za celo trajanje kampanje. One su stepenovane prema bogatstvu oblasti u žitu, a rastu mesečno za određen iznos, počev od cene neposredno posle žetve pa do kraja privredne godine, koja završava pred narednu žetvu. Dve cene su, u privrednome procesu od proizvođača žita pa do potrošača hleba, neposredno normirane: cena koju dobija proizvođač za svoje žito i cena koju plaća potrošač za hleb. U fazama, koje leže između ovih dvaju tačaka, formiraju se cene s obzirom na njih. Te razmake među cenama određuju odbori za cene pri žitarskim savezima.

Nacionalno socijalistični žitni režim pretstavlja interesantan pokušaj da se problem proizvodnje hrane podvede pod načela pokrića potrebe i pravične cene. Ostaje da se vidi kako će se on u praksi pokazati i može li izdržati nekoliko uzastopnih nerodnih godina. No makakvo bilo uređenje, koje bi eventualno moglo stupiti na mesto onoga koje je stvoreno zakonom od 27 juna 1934 g. i uredbom od 14 jula iste godine, svakako će se agrarna politika nacionalnoga socijalizma starati o jednom: da stabilizuje cene žitu i cene hlebu. Utvrđivanje ovih dvaju cena su baza svake poljoprivredne politike, koja ide za regulisanjem tržišta.

Organizacija mleka i mlekarskih proizvoda

Razlozi slični onima, koji su doveli do stvaranja saveza žitarske privrede, bili su presudni i za stvaranje autonomne tržišne organizacije mleka i mlekarskih proizvoda. Radilo se o tome, da se stvori režim za mleko i njegove proizvode, koji će omogućiti dovoljno snabdevanje stanovništva svežim mlekom, a svih prerađivača mleka potrebnom sirovinom. Velika inostrana konkurencija mlekarskih proizvoda (maslo iz Danske, sir iz Švajcarske i Holandije i t. d.) proizvela je da se tržište svežim mlekom prezasititi, dok se prerađivačka mlekarska radinost nije mogla razviti. Neorganizovana konkurencija obarala je cene mleku, a potrošač je radi nje bio u opasnosti od ponude slabijih kvaliteta.

Sem toga se i u ovoj oblasti poljoprivrede razvila znatna spekulacija. Nikle su razne organizacije, koje su se ukopčale u put od proizvođača do potrošača, smanjujući, sledne strane, cene koje proizvođač prima za mleko, a povećavajući cene koje potrošač mora da plati.

Regulisanje tržišta povereno je, posle nekoliko prelaznih i privremenih mera, autonomnom savezu mlekarske privrede. Cilj tržišne organizacije je ovde da uredi snabdevanje potrošača mlekom u onim količinama, koje se mogu konzumirati, a da s druge strane dovoljno mleka privede u sve vrste prerađivačke radinosti. Pod nadzorom državnog poverenika za stoku, mleko i mast, obrazovane su regionalne organizacije za snabdevanje mlekom (Milch versorgungsverbande). U ovim organizacijama udruženi su proizvođači mleka, mlekare i ustanove koje mleko prerađuju i koje vrše distribuciju mleka. Više ovih organizacija spojeno je u oblasni mlekarski savez, a svi oblasni savezi stoje pod glavnim savezom mlekarske privrede. Težište organizacije leži ovde u orgnnizacijama za snabdevanje mlekom, dok su oblasni savezi i glavni savez, uglavnom, nadzorni i koordinacioni organi.

Organizacijama za snabdevanje mlekom je cilj da regulišu tržište mlekom u svome području, prilagođavanjem proizvodnje potrebi i jedinstvenim organizovanjem prodaje uz privredno opravdane cene. (čl. 1 Statuta ovih organizacija). Organizaciji stoji na čelu pretsednik, kome je pridodat upravni odbor sa savetodavnom ulogom. Njih postavlja nadležni oblasni savez u sporazumu sa nadležnim oblasnim seljačkim vođom. Delokrug organizacije je veoma obiman. Njene poslove vrši i sve odluke donosi pretsednik po saslušanju upravnoga odbora. Naročito spadaju u nadležnost organizacije ovi poslovi:

1. utvrđivanje količine mleka, koju imaju dobavljati proizvođači;

2. organizovanje prikupljanja i transporta mleka;

3. određivanje, kome proizvođač ima da proda mleko, namenjeno prometu;

4. određivanje, od koga trgovac odnosno rasturač ima da nabavlja mleko;

5. regulisanje prodaje mleka za piće i mleka za preradu;

6. utvrđivanje cena i razmaka među cenama. Ovakvo utvrđene cene mora odobriti pretsednik glavnoga saveza da bi dobile pravnu snagu; nikov. I pretsednika i upravni odbor postavlja pretsednik glavnoga saveza, u sporazumu sa oblasnim seljačkim vođom. U upravni odbor ulaze po dva pretstavnika proizvođača žita, mlinara i pekara, kao i po jedan pretstavnik zemljoradničkih zadruga, žitarske trgovine i trgovine brašnom. Treći organ, uz pretsednika i upravni odbor, je skupština pretstavnika, koju sačinjava 30 članova postavljenih od strane pretsednika glavnoga saveza. Skupština se sastaje samo jedared godišnje i rešava o budžetu saveza za sledeću godinu. Najmanje 10 članova skupštine mora biti određeno iz redova proizvođača žita.

Pored oblasnih saveza žitarske privrede učlanjen je u glavnom savezu žitarske privrede još i savez mlinova pšenice i raži, koji je osnovan još 1933 g.

Glavni savez je vrhovna organizacija nemačke žitarske privrede. Njegov je zadatak ,,jedinstveno upravljanje delatnošću oblasnih saveza i ostalih učlanjenih organizacija prema potrebi ukupne privrede i opštega blagostanja" (čl. 1 Statuta glavnoga saveza). Na čelu glavnoga saveza stoji njegov pretsednik, postavljen od strane ministra ishrane i poljoprivrede u sporazumu sa zemaljskim seljačkim vođom. Pretsednik donosi sve odluke, izdaje pravilnike i propisuje smernice, koje su merodavne za sveučlanjene saveze. Njegov savetodavni organ je upravni odbor, u čiji sastav ulaze po jedan pretstavnik učlanjenih saveza, jedan pretstavnik državnoga komesara za žitarsku privredu, po tri pretstavnika proizvođača žita, mlinara i pekara, po jedan pretstavnik zemljoradničkoga zadrugarstva, žitarske trgovine i trgovine brašnom, kao i tri dalja člana. Članove upravnoga odbora postavlja ministar ishrane i poljoprivrede na isti način kao i pretsednika saveza.

Dok je žitni režim 1933/34 g., doneo samo rudimentarne, ustvari provizorne mere, da istrgne privredu žitom i njegovim prerađevinama iz slobodnoga tržišta, dotle je žitni režim 1934/35 g., dao čvrst sistematski oblik žitarskoj privredi. Uređenje žitnoga tržišta polazi od shvatanja da je proizvođač žita vezan za celinu svojim obavezama prema njenom blagostanju. On je dužan da se stara za pokriće potreba celine u žitu. O tom svom zadatku on mora voditi računa pri sejanju i pri žetvi. Otuda je savezima dato pravo da u slučaju potrebe mogu odrediti veličinu površine, koju treba zasejati. Dalja obaveza proizvođačeva je da proizvedeno žito zaista privede svrhi: pokriću potreba. Otuda rezultira za proizvođača dužnost da uz utvrđenu cenu preda utvrđenu količinu žita, a isto tako iz ovoga sledi i zabrana da se žito, stavljeno u promet za ljudsku hranu, izuzme iz prometa ili upotrebi za ishranu stoke. S druge strane, i celina ima svojih obaveza prema proizvođaču. Ove su da preuzme ponuđene količine žita ili da stvori mogućnost za njihovo plasiranje. Mlinovi su dužni da žito uskladište, a trgovci da se u svome radu rukovode načelom poštenoga posredovanja između proizvođača i potrošača. Da bi se poslovanje jednih i drugih moglo kontrolisati, zavedena je naročita obaveza za mlinove i žitarsku trgovinu u pogledu vođenja knjiga, u koje se imaju unositi celokupni promet i sve operacije sa žitom.

Naporedno sa obavezom liferovanja žita, odnosno preuzimanja njegovog, idu čvrste cene, zakonski utvrđene. Ove;

7. naređivanje, da se po potrebi preduzeća jednoga mesta spoje i udruže;

8. utvrđivanje kontingenta za mlekare i naređivanje obustave rada pojedinim mlekarama, ukoliko je to potrebno.

Organizacija ima pravo kažnjavanja svojih članova, koji se ne povinjuju njenim naredbama. Za utvrđivanje cena postavljen je uz pretsednika naročiti odbor za cene, sa čijim smo se sastavom napred upoznali. Kod ovoga je odbora interesantno, da u njemu učestvuju i pretstavnici potrošača, što bi moglo biti simptomatično za budući razvoj tržišnih organizacija staleža ishrane.

Osnovna zamisao organizacije tržišta mlekom bila je omogućenje što jevtinijega snabdevanja potrošača mlekom za piće i prerađivača mlekom za preradu, uz što potpunije; isključenje nepotrebnih posrednika. U tome cilju je zemlja podeljena u 69 područja, za čije se snabdevanje mlekom stara njihova organizacija za snabdevanje mlekom, i to na taj način što ona određuje u svome području one proizvođače, odnosno rasturače, koji će mleko liferovati određenom mestu, gradu ili oblasti. Ona preduzeća, koja leže geografski nepovoljno i od kojih bi dovoz na pijacu bio skopčan sa većim troškovima, isključuju se iz dobava za tržište svežim mlekom, a posvećuju liferovanju mleka za preradu. Seljacima i pojedinim gazdinstvima je, uglavnom, zabranjeno da iznesu svoje mleko neposredno na pijacu. Oni ga predaju određenom rasturaču, kog vrši snabdevanje tržišta uz određene cene. Isto tako je i sprečena prerada mleka u maslo u pojedinim seljačkim gazdinstvima, već se sve mleko, namenjeno preradi u maslo, ima predati uz određenu cenu određenoj mlekari. Ukoliko domaća potrošnja masla ne bi mogla biti podmirena domaćom proizvodnjom, uvozi državni poverenik za stoku, mleko i mast inostrano maslo u potrebnim količinama. Ovo se u zemlji prodaje uz cenu, koja je utvrđena za domaći proizvod, tako da nema mogućnosti da strana konkurencija obori cene domaćoj proizvodnji ili je ošteti.

Tržišna organizacija omogućila je, pored regulisanja cena i snabdevanja, i standardizaciju kvaliteta mleka, masla i sira. Tako je n. pr. uredbom od 20 februara 1934 g. utvrđeno da se u zemlji mogu proizvoditi svega 8 kvaliteta sira, koji se dele prema procentu sadržane masti (od ispod 10% do najmanje 60%). U ove kategorije raspoređuju se i strani sirevi, koji se uvoze u Nemačku. Ista uredba propisuje i način pakovanja i oznake sira, koja mora sadržati zemlju porekla, procenat masti, a kod domaćih sireva i kontrolni broj, koji nadzorna vlast određuje svakome proizvođaču. Iste oznake moraju biti i na sirevima, koji se prođaju rasečeni, i na jelovnicima restorana. Isto tako je i maslo raspoređeno u pet kategorija, koje se određuju prema ukusu, mirisu, izradi, konzistenciji i izgledu. Za svaki od ovih pet kriterija postoji skala poena, a utvrđeno je koliki broj poena određuje raspored masla u jednu od pet kategorija. Vrste masla su: specijalno maslo, fino mlekarsko maslo, obično mlekarsko maslo, seljčko maslo i maslo za kuvanje. Utvrđen je i način pakovanja i forma masla. Svaki paket mora nositi jednu od navedenih pet oznaka za vrstu, a strano maslo pored toga i oznaku zemlje porekla.

Na odgovarajući način, autonomnim savezima, uređena su i tržišta stoke za klanje, jaja, krompira, baštovanskih odnosno povrtarskih proizvoda i t. d. Izvesne tržišne organizacije unekoliko otstupaju od navedene sheme. To su one, kod kojih industrijska prerada igra predominantnu ulogu, kao n. pr. kod šećera, ili kod kojih se industrija javlja kao konkurent poljoprivredne proizvodnje, kao n. pr. kod margarina i veštačkih jestivih masti. Radi toga se moramo upoznati i sa strukturom i zadacima ovih organizacija.

Organizacija privrede šećera

Režim privrede šećera ustanovljen je uredbom od 10 novembra 1934 g. Njome se naređuje spajanje sadilaca šećerne repe, fabrika šećera i trgovine šećerom, odnosno distributivne privredne delatnosti u oblasti privrede šećera, u jedinstvene saveze. Cilj toga spajanje je, prema članu prvom navedene uredbe, ,,regulisanje proizvodnje, iskorišćenja, prodaje, cena i razmaka među cenama za šećernu repu, šećer i ostale proizvode od šećerne repe". Na čelu organizacije privrede šećera stoji glavni savez nemačke privrede šećera, kome je podređeno 9 oblasnih saveza, Ovi su vezani za odluke glavnoga saveza, koji može i poništiti po potrebi sve njihove odluke. Kontrolu nad celim sklopom vrši ministar ishrane i poljoprivrede.

Razlozi. koji su doveli do ove organizacije, su: želja da se urede odnosi između sadilaca šećerne repe i tvornica šećera, da se tržište šećerom snabde što racionalnije i da se utvrde cene za sve etape, kroz koje prolazi šećer na putu od repe do potrošnje. Naročito se radilo i o tome, da se u haotično stanje, u kome su se, kako na strani sadilaca repe tako i na strani prerađivača, razvile kritične pojave, unese reda, u duhu nacionalno socijalistične agrarne politike. Dužnost je glavnoga saveza da regulisanje tržišta sprovede na način, koji će obezbediti iskorišćenje nemačke žetve šećerne repe, kapacitet fabrika šećera, kao i snabdevanje potrošača šećerom a poljoprivrede stočnom sećernom hranom, uz cene koje su narodnoprivredno opravdane. (Član 1 Statuta glavnoga saveta). Dužnost pretsednika, koji stoji na čelu glavnoga saveza, pomognut upravnim odborom sa savetodavnim karakterom, je, da pre svega utvrdi ukupnu količinu šećerne repe, koja će u narednoj godini biti potrebna i koja će moći biti apsorbovana od privrede. Ovu ukupnu količinu on deli na oblasne saveze, kojih ima 9.

Savezi dele primljene kontingente dalje, na osnovu uputstva glavnoga saveza, određujući svakome sadiocu šećerne repe njegov kontingenat i upućujući ga na određenu fabriku, pa prema tome dodeljuju kontingenat i fabrici. Sadioci su obavezni da zasade dodeljene im količine, a fabrike da prime određeni kontingenat šećerne repe u preradu. U cilju prilagođavanja proizvodnje šećera potrebama tržišta, procenjuje se unapred svake godine i potreba šećera, odnosno njegova unutrašnja potrošnja za narednu godinu, pa se prema tome utvrđuju proizvodnja i procenat iskorišćenja kontingenta za šećerne fabrike.

Radi stalne evidencije tržišta šećernom repom i šećerom, podvrgnuto je podizanje novih tvornica šećera dozvoli glavnoga saveza. Isto tako zavisi i proširenje postojeće tvornice ili otvaranje trgovine na veliko šećerom od prethodne dozvole. U istome cilju uređeni su jednoobrazno i uslovi liferovanja šećerne repe u celoj zemlji, što je utoliko lakše, jer je svakome sadiocu određeno koliko sme i mora zasaditi šećerne repe i kome je mora predati, a svakoj tvornici šećera koliko i od koga mora primiti šećerne repe i preraditi šećera. Sem toga, glavni savez može narediti izvesnim tvornicama da ograniče svoju proizvodnju na određene vrste šećera, a po potrebi narediti i obustavu rada kojoj tvornici privremeno ili stalno. Isto to važi i za trgovinu na veliko. Najzad, glavni savez dodeljuje tvornicama i izvozne kontingente, a naređuje im po potrebi da ustanove skladišta.

Veoma važna je njegova funkcija da utvrđuje cene i razmake među cenama za šećernu repu, šećer i ostale proizvode od šećerne repe. Ove su cene obavezne i čvrste i obuhvataju celokupni privredni proces od seljaka do potrošača.

Organizacija tržišta veštačke masti za jelo i margarine

Utvrđivanje režima za veštačke masti za jelo i margarinu izazvato je razlozima specijalne vrste. Dok se u ostalim oblastima, u kojima su zavedene naročite tržišne organizacije, prvenstveno radilo o tome, da se što racionalnije podeli postojeća proizvodnja i privede što jevtinije potrošaču, dotle se u režimu za mast uopšte radi o podizanju domaće proizvodnje, koja nije dovoljna da pokriva potrošnju.

Unutrašnja proizvodnja masti i ulja u Nemačkoj ni iz daleka ne iskorišćava sve mogućnosti koje joj zemlja pruža. Zato je uvoz inostranih sirovina, od kojih se izrađuju veštačke masti za jelo i margarina, iz godine u godinu rastao. Treba napomenuti da se margarina pravi sa 95 % od inostranih sirovina, a da se potrošnja domaće margarine popela od 200.000 tona u 1913 g. na 340.000 tona u 1924 g., da bi 1932 g., dostigla 500.000 tona. U 1932 g. uvezeno je u Nemačku ukupno 863.000 tona inostranih masti za jelo, a proizvedeno je u zemlji 540.000 tona, tako da domaća proizvodnja stoji prema uvozu u relaciji 40 : 60.

Nacionalno socijalistični režim je uskoro po dolasku na vlast preduzeo mere da domaću proizvodnju masti za jelo podigne, a da što više suzbije inostrani uvoz. Razume se da se radilo u vezi s tim i o ograničenju rada fabrika veštačke masti i margarine radi njihove zavisnosti od inostranih sirovina. Sve mere, koje su donešene u ovom kompleksu pitanja, proističu iz jedinstvenoga plana, plana o masti (Fettplan), koji je utvrdila država, a iz koga je nikao čitav niz odredaba, odevenih u oblik zakona, uredbi i pravilnika.

Jednom od ovih uredaba stvoren je ,,radi regulisanja proizvodnje, prodaje i cena margarine, veštačkih masti za jelo, biljnih masti, čvrstih ulja za jelo i čvrstog ribljeg ulja" privredni savez, koji stoji pod najstrožijom kontrolom ministarstva ishrane i poljoprivrede. Savez određuje kontingente svima svojim članovima, naređuje specijalizovanje pojedinih preduzeća na izvesne vrste proizvodnje, može po potrebi narediti obustavu rada u pojedinim preduzećima, određuje cene i razmake cena. Disciplinska vlast saveza prema svojim članovima veoma je velika. Tako on kažnjava novčanim kaznama do 100.000 RM one, koji prekorače određeni kontingenat, ili proizvode, a da im kontingenat nije dodeljen. Kazni podležu i oni članovi saveza, koji se ne pokoravaju odredbi o ograničenju proizvodnje na izvesne vrste ili o obustavi rada, zatim oni, koji se ogreše o utvrđene cene ili o odluku saveza o zabrani povećanja kapaciteta ili novih investicija. Pored ovoga, naročitom uredbom su normirane tri vrste margarine, koje se jedino mogu proizvoditi. To su obična, kojoj je cena utvrđena, srednja i najbolja, kojima su cene maksimirane.

Na ovaj način se postiglo da se proizvodnja margarine i veštačke masti uopšte stavi pod strogu kontrolu upravljača agrarne politike. Ona sada mora da se rukovodi u svojoj delatnosti i njenome obimu jedino obzirima, koje diktiraju prilike u produkciji domaćih prirodnih masti za jelo. Industrija veštačkih masti se još tolerira, dok domaća proizvodnja prirodnih masti ne dostigne po količini unutrašnju potrebu za mašću. I samo kao nužno zlo, kao surogat, čija će proizvodnja biti obustavljena čim to bude moguće, se dopušta proizvodnja veštačkih masti za jelo. Ona će se sve više smanjivati, ukoliko će proizvodnja domaćih masti da ojača. To smanjivanje se vrši prema naređenjima ministarstva ishrane i poljoprivrede, dakle prema potrebama poljoprivrede.

Zaključak

Ovim smo se, uglavnom, upoznali sa svima važnijim oblicima nacionalno socijalistične tržišne politike u dblasti poljoprivredne proizvodnje i ishrane naroda. Delimični propisi, koji obuhvataju samo izvesan stupanj proizvodnje sretstava za ishranu; prinudni sklopovi, kojima je na čelu poverenik, postavljen od strane državne vlasti i staleža ishrane; autonomni no kontrolisani savez, koji obuhvata sve učesnike u privrednome procesu oko jednog od osnovnih poljoprivrednih proizvoda; — svi ti raznoliki oblici imaju jedan te isti zadatak: Oni teže za ostvarenjem nacionalno socijalističnog ideala u oblasti poljoprivrede odnosno ishrane naroda.

Negacijom važnosti tradicionalnih i osveštanih ekonomskih zakona i željom da se celokupna ova zamašna privredna oblast diriguje samo s obzirom na opšti narodni interes, shvaćen kao interes jedinstvenog nacionalnog organizma, nacionalni socijalizam čini pokušaj, čiji se domašaj još ne može zasada predvideti. Hoće li se ovaj režim, kome je podvrgnuta poljoprivreda sa svojim derivativnim delatnostima u cilju ostvarenja opštih ekonomsko-političkih zahteva koji proističu iz nacionalno socijalistične doktrine, proširiti i na druge privredne oblasti, ne može se znati. Neosporno je da postoji za tim jaka tendencija.

No da će režim, koji je primenjen u poljoprivrednoj politici, biti menjan u svojim bitnim načelima, malo je verovatno, jer je on adekvatni izraz nacionalnoga socijalizma. Svoju poljoprivrednu politiku nacionalni socijalizam smatra pravim izrazom svoga gledanja na svet.

Tržišnu organizaciju, kao najvažniju praktičnu posledicu misaonih temelja nacionalno socijalistične poljoprivredne politike, smatraju njeni doktrinari i praktičari ostvarenjem ,,nemačkoga socijalizma", koji ne polazi od klase već od nacije. ,,Sistem tržišne organizacije je organizovani izraz volje nacionalnoga socijalizma da seljake i radnike vaspita i da njima vlada u pravom socijalističnom duhu", kaže Georg Reichart, jedan od visokih funkcionera staleža ishrane¹).

A zamenik vođe Raiha, Rudolf Hess, rekao je na seljačkome kongresu u Goslar-u, novembra 1935 g., da je politika, koju vodi stalež ishrane, nesumnjivo pravi izraz nacionalnoga socijalizma u oblasti, u kojoj ona dejstvuje.

4. Seljačka politika

Druga strana agrarne politike nacionalnoga socijalizma, koju smo nazvali seljačkom politikom, ne gleda u seljaku proizvođača hrane i privrednika, već njegovom ekonomskom svojstvu pridaje sekundarnu važnost. Ona se prvenstveno stara o socijološkoj ulozi seljaka i seljačkoga staleža. Paralelno sa poljoprivrednom politikom, ona radi na jačanju seljačkoga staleža u cilju postignuća što snažnije nacionalne egzistencije. No dok poljoprivredna politika ovo postiže ekonomskim merama, seljačka politika tretira seljaka kao čoveka, a vidi u selu socijološku jedinku sa vrlo važnim zadacima prema narodnoj celini, koji su izvan ekonomske oblasti.

Seljak kao osnova obnavljanja narodnoga života

Nacionalni socijalizam se u svojoj seljačkoj politici rukovodi idejom da u etničkom i rasnom pogledu nacija bazira na seljačkom staležu. ,,Svi udarci sudbine sve krize se mogu prebroditi ako temelj naroda sačinjava zdravo i puno snage seljaštvo", kaže Darre¹) dajući izraza osnovnoj premise na kojoj je izgrađen celi sklop seljačke politike.

Nacionalni socijalizam upisuje u greh liberalizmu da je od nemačkoga naroda napravio naciju koja umire, u kojoj broj porođaja stalno i progresivno opada. Opadanje porođaja zaista je veoma osetno. Tako je 1871—1875 god. prosek rađanja bio 38,8 na hiljadu, u godinama 1876—1880 čak 39,3 na hiljadu. Početkom ovoga veka počela je jasno da se izražava tendencija ka opadanju rađanja, koja se u posleratnim godinama još pooštrila. Tako je došlo 1930 g. 17,5 dece na hiljadu stanovnika; 1931 g. 16,0; 1932 g, 15,1 i 1933 god. svega 14,7. Nemačka u tome pogledu odavno prevazilazi Francusku, koja je dugo godina važila klasičnom zemljom opadanja rađanja.

Nasuprot ovom malom procentu rađanja u Nemačkoj stoji veoma veliki procenat u zemljama, koje leže na istočnim granicama Nemačke. Nacionalni socijalizam smatra ovu reproduktivnu slabost nemačkoga naroda utoliko većom opasnošću, što se n. pr. u Evropskoj Rusiji procenat rađanja penje, dostigavši u 1933 g". 43,9 rađanja na hiljadu stanovnika. Burgdorfer postavio je ovu uporednu tabelu procentualne srazmere brojne snage slovenskih, romanskih i germanskih plemena:

1810. 1910. 1930. 1960.

Germanska plemena 31,6% 34,0% 30,0% 26,9%

Romanska plemena 33,7% 24,3% 24,4% 22,3%

Slovenska plemena 34,7% 41,7% 45,6% 50,8%

100,0% 100,0% 100,0% 100,0%

Kao što se iz ove tabele vidi, predviđa se da će germanska plemena od 1/3 broja stanovnika Evrope pasti postepeno do 1960g. na 1/4, dok se u istome vremenu udeo slovenskih plemena penje na preko 50% stanovništva.

Iz ovoga razloga nacionalni socijalizam sprovodi konzekventnu i sistematsku populacionu politiku, smatrajući da jedino broj rađanja odlučuje, gledano istorijski, hoće li jedan narod ostati živ ili će se ugasati. Održavanje germanske rase nameće se nemačkom narodu, prema ovom gledištu, kao dužnost prema sebi. Pored rasne politike, koja treba da očuva čistoću nemačke rase, pojavljuje se tu i seljačka politika, jer selo ustvari pretstavlja onu formu društvenoga života, koja daje viškove rađanja. ,,Jedini pravi izvor krvi je seljaštvo", kaže Darre¹), jer dok varošanin brižljivo ograničava broj svoje dece ili se uopšte ne upušta u brak, dotle seljak stupa skoro bez izuzetka rano u brak i smatra brak bez dece sramotom. To je razlog, da se u tom pogledu nacionalno socijalistična seljačka politika naročito upravlja u smislu osposobljenja seljaka da svoju ulogu kao nosilac povećanja populacije može da odigra u punoj meri.

Održavanje seljaka u onome smislu kao što ga je opisao Darre u citiranoj komparaciji između seljaka i poljoprivrednika, osnova je seljačke politike nacionalnoga socijalizma. Seljak mora da bude zdrav i mora da rađa, a da bi to mogao mora da bude obezbeđen u svojoj egzistenciji. Ovo obezbeđenje nacionalni socijalizam ne misli da postigne samo gore navedenim privrednim merama. On smatra, da održavanje seljaštva nije determinisano povoljnim ili nepovoljnim stanjem njegove privredne situacije, već jedino time, je li se njegova zemlja tretira pravno kao roba ili ne. Nikada seljaka nisu niske cene njegovih proizvoda oterale sa sela u grad i pretvorile ga od samostalnog gospodara u beskućnika, već je to uvek bilo samo zaduživanje i prezaduženje njegovoga poseda. Nikakva politika cena, nikakve carine, nikakvo prinudno regulisanje kamate ili smanjivanje postojećeg stanja dugova ne može osloboditi seljaka neminovnosti prezaduženja i time propadanja, već jedino novo seljačko pravo, koje će seljaka i njegov posed izdvojiti iz slobodnoga prometa i stvoriti nerazrešivu vezu između seljaka i zemlje.

Novo seljačko pravo

Seljačka politika nacionalnoga socijalizma je prema tome upravljena na stvaranje novog seljačkog prava, koje će seljakov posed zadržati samo za seljaka, i koje će seljaku dati potrebnu sigurnost da će on kao i njegovo potomstvo ostati nesmetano i nepokretljivo na svojoj zemlji.

Zemlja, prema nacionalnome socijalizmu, nije stvar koja se sme ostaviti individualnom nahođenju trenutnog sopstvenika. Ona je deo ideje o plemenu, o porodici, u kojoj je pojedini seljak član neprekidnoga lanca generacija, koji ga vezuje za prošlost i za budućnost. Apsolutnim podređivanjem trenutnoga vlasnika zemlje, pojedinca, ovom lancu generacija, postaje i zemlja hraniocem celoga lanca, održavaocem plemena.

Seljačkome shvatanju je pojam individualističnoga gledanja na svet stran. Seljak se oseća čuvarem svoje zemlje za buduća pokolenja i smatra, da je svoju zemlju nasledio od svojih predaka da bi je mogao predati svojim potomcima u što boljem stanju. Ovim svojim shvatanjem, koje je duboko usađeno u seljačkoj psihi, seljak je došao u sukob sa Uberalističnim shvatanjem, za koje je zemlja roba kao svaka druga. Na mesto očuvanja integriteta poseda radi predaje potomstvu, liberalizam je nagnao seljaka da racionalisanjem, investicijama do kojih je mogao doći samo teškim zaduživanjem, iz svoje zemlje za sebe istera što vću rentu.

Nacionalni socijalizam smatra, da su seljaštvo i liberalizam dve polarne suprotnosti i da u vladavini liberalističnih načela seljaštvo mora propasti. Sa propašću seljaštva propada i nacija, jer je iskorenjena iz zemlje, koja je hrani i iz koje crpe svoju životnu snagu.

U zemlji gleda nacionalni socijalizam garanciju ishrane naroda, a pre svega i iznad svega ostalog on u njoj vidi temelj za održavanje i množenje svoje rase. U seljaku koji je osiguran u svojini na zemlji, — no u svojini koja nije njegova već njegove lože, lanca generacija, — nacionalni socijalizam vidi garanciju za narodnu badućnost.

Iz sela izviru životne rezerve, iz kojih se obnavlja istrošeni gradski živalj. Iz sela izvire etička snaga naroda. Selo je čuvar narodnih predanja, narodnog karaktera. Selo je čuvar rase, selo je večito vrelo iz koga narodni život crpe svoje snage, svoja shvatanja o svetu, svoj duh. Zato selo i seljak moraju biti očuvani, zato zemlja mora biti isključena iz prometa i spekulacije i mora pripasti opet isključivo seljakovoj i porodici.

Zakon o naslednom seljačkom posedu

Iz ovih osnovnih postavki proizišao je zakon, koji treba seljaku da stvori položaj, kakav mu je u nacionalno socijalističnoj državi prema napred izloženom namenjen. Zakon o naslednom seljačkom posedu, donesen 29 septembra 1933 g. (Reichserbhofgesetz), pretstavlja početak seljačkog- zakonodavstva i treba da udari temelje novom seljačkom pravu. U uvodu toga zakona kaže se, između ostaloga:

,,Vlada Rajha hoće, uz obezbeđenje starih nemačkih naslednih običaja, da sačuva seljaštvo kao izvor krvi nemačkoga naroda.

Seljački posedi treba da budu sačuvani od prezaduženosti i rasparčavanja nasleđivanjem, kako bi trajno kao nasleđe roda ostali u rukama slobodnih seljaka.

Treba da se dejstvuje u smislu zdrave podele veličine poljoprivrednih poseda, jer veliki broj za život sposobnih malih i srednjih seljačkih poseda, koji su što ravnomernije podeljeni u celoj zemlji, najbolja su garancija za održanje zdravlja naroda i države.

Iz ovih uvodnih reči vide se dve osnovne tendencije Zakona: prva je da se obezbedi seljački posed od otuđenja radi duga, druga, da se on ne rasparča nasleđivanjem. Obe ove tendencije imaju za cilj da od seljaka naprave rukovaoca neotuđivim posedom, koji pripada, ustvari, njegovome rodu, a kojim on u ime svoje porodice, u ime svoga roda upravlja. Zakon od 29 septembra 1933 g. ne služi obezbeđenju pojedinca, već obezbeđenju porodice seljakove, roda seljakovog, seljaštva kao socijološkog pojma.

Nasledni posed

Razume se da zakon, koji ima ovakve ciljeve, mora iz osnova kidati sa individualištičnim pravnim shvatanjem recipiranim iz rimskoga prava. Pojam naslednog seljačkog poseda, koji je stvorio Zakon, označava seljačko imanje koje obuhvata najviše 125 hektara, a čija je donja granica determinisana izrazom ,,Ackernahrung". Pod ovim se izrazom podrazumeva onoliki posed, koliki je dovoljan da omogući seljaku i njegovoj porodici ishranu nezavisno od pijace i da daje toliko viška, da može podmiriti sve osnovne životne potrebe seljaka i njegove porodice. Ovo imanje je zaštićeno Zakonom, ako je njegov sopstvenik seljak. Pomenuli smo ranije distinkciju između seljaka i poljoprivrednika. Zakon ovo idealno razlikovanje izražava u preciznijem obliku, tražeći da seljak, t. j. sopstvenik naslednog-seljačkog-poseda, ispunjava naročite uslove, određene kako sa gledišta privredne tako i sa gledišta rasne politike. Samo onaj sopstvenik naslednog-seljačkog-poseda, koji ispunjava ove uslove, ima pravo da nosi naziv ,,seljak". Sopstvenici seljačkih poseda, koji ove uslove ne ispunjavaju, nazivaju se poljoprivrednicima a njihova imanja ne padaju pod zaštitu zakona.

Seljak

Pre svega seljak mora biti nemački državljanin. Ako naslednik naslednog seljačkog-poseda nije nemački državljanin, nasletstvo mu se oduzima i predaje nasledniku, koji ovaj uslov ispunjava.

Drugi je uslov da bude nemačke ili srodne arijevske rase. U srodne rase ubrajaju se i slovenske i romanske. Čistoća seljakove rase istražuje se unazad do 1 januara 1800 g. Ukoliko bi među seljakovim pretcima do toga dana unazad bilo primesa strane krvi, koja nije srodna nemačkoj, on nema prava ni na titulu seljak ni na nasledni seljački posed.

Treći je uslov da seljak ne bude pod starateljstvom ili skrbništvom. Svojevlasnost je neophodno potrebna.

Četvrti je uslov da seljak bude častan. Seljačka čast je novi pojam i odgovara pojmu profesionalne časti kao na pr. oficirska čast u vojsci, trgovačko poštenje kod trgovca i t. d. O časnosti seljakovoj sude sami seljaci u seljačkim naslednim sudovima. Praksa stoji na gledištu da seljak koji je bio osuđen na robiju gubi pravo da bude seljak i da njegovo, imanje bude nasledni seljački posed. Može mu se tada čak oduzeti povremeno ili konačno pravo da svojim posedom upravlja.

Najzad, seljak mora biti sposoban da svojim imanjem uredno upravlja. To znači da on mora hteti i moći da seljački posed očuva sopstenim radom i trudom kao životnu osnovu svoga roda. Svoje dugove mora uredno da plaća. Njegov je nasledni posed stavljen pod gotovo savršenu zaštitu od izvršenja. No ako država, s jedne strane, zabranjuje seljakovom poveriocu da se od seljaka izvrsnim putem naplati, ona s druge strane traži od seljaka da svoje obaveze i bez izvršenja u celini izvrši, i da se ne zadužuje lakomisleno ili preko svojih otplatnih moći.

Seljačko nasledno pravo

Ukoliko seljak izgubi svojstvo seljaka, dakle ne ispunjava navedene uslove, on, doduše, zadržava svojinu na svome imanju, no nije više seljak već poljoprivrednik. Ako naslednik, na koga bi trebalo po seljakovoj smrti da padne nasletstvo, ne ispunjava gornje uslove, on je od nasleđivanja seljačkoga naslednoga poseda isključen. No ako uopšte nema u neposrednom srodstvu, ovlašćenom na nasleđivanje, ljudi koji ispunjavaju uslove koji se traže za seljaka, oduzima se nasledni seljački posed od onih koji bi ga inače nasledili da su seljaci, i predaje se u svojinu nekom drugom licu, eventualno i nesrodnom, koje je osposobljeno da bude seljak.

O tome, ko ima kvalifikacije za seljaka, odlučuju naročite ustanove, seljački nasledni sudovi.

Osnovni smisao Zakona o naslednom seljačkom posedu je taj, što se njime želi sprečiti da se seljački posed, osnovica ishrane i života seljačke porodice, rasparča, rasproda, optereti dugom koji dovodi do izvrsne prodaje. Radi toga se pored okolnosti, koje se odnose na vlasnika naslednog poseda i na čuvanje čistoće i zdravlja rase, u Zakonu naročita pažnja obraća na nasledni red u seljačkoj porodici.

Menjajući red nasleđivanja za porodice, koje su sopstvenici naslednog seljačkog poseda, Zakon polazi od socijološke pretpostavke da seljački posed nije samo imovina, već i životna baza seljačke porodice i čitavoga niza njenih generacija. Sopstvenik selječkoga poseda u sadašnjosti treba da očuva posed onakav kakav je nasledio od svojih predaka, i da ga u istome stanju preda svojim potomcima.

Sopstvenik nije, prema tome, neograničeni vlasnik na posedu. On je njegov upravitelj, koji ima pravo da se njime koristi, da ubire njegove plodove, ali svojinska prava na posedu pripadaju ne njemu lično, već njegovoj porodici, njegovom rodu. Ovo je shvatanje veoma slično idejama, na kojima se temljilo fideikomisarno nasledno pravo, poznato u zemljama sa naslednim plemstvom. No dok u tim zemljama fideikomisarno nasleđivanje treba da služi očuvanju imovine plemićke porodice, dotle seljačko nasledno pravo treba da očuva egzistenciju seljačke porodice i njenu vezu sa zemljom. I dok je, po fideikomisarnom naslednom pravu, nasleđivao uvek najstariji sin, bez obzira na svoje moralne i fizičke kvalifikacije, dotle se u nacionalno socijalističnom seljačkom pravu gleda da se kao jedini naslednik naslednoga poseda pojavi najsposobniji.

Glavna pravila seljačkoga nasleđivanja su sledeća: ako umre seljak, vlasnik naslednog seljačkog poseda, obrazuje nasledni posed sa svima svojim pripatcima posebnu masu, koju nasleđuje samo jedan naslednik. Ukoliko bi van naslednoga poseda ostalo još imovine, ona obrazuje opštu masu i deli se među naslednike prema opštim pravilima o nasleđivanju. Samo tom opštom masom može pokojnik raspolagati testamentom ili ugovorom. Posebna masa, dakle nasledni posed sa svima svojim pripatcima, izuzeta je od raspolaganja za slučaj smrti. Naslednik koji će preuzeti nasledni posed određen je Zakonom, i nikakvim se ugovorom, sporazumom ili testamentom ne mogu promeniti pravila nasleđivanja.

Zakon poznaje šest redova nasleđivanja sa pravom pretstavljanja. U prvi red ulaze sinovi, a ako nema živih sinova, njihovi sinovi. U drugome je redu otac de cuiusa. U trećem redu njegova braća ili sinovi pokojne braće. U četvrtom kćeri ili sinovi umrlih kćeri. U petom sestre ili sinovi umrlih sestara i, najzad, u šestom je redu sve ostalo potomstvo seljakovo, koje gornjim kategorijama nije obuhvaćeno.

Ako ne postoji testamenat niti drugo raspolaganje za slučaj smrti, nasleđivanje se vrši strogo prema ovome redu. No seljak može učiniti, iz važnih razloga, izvesne promene u naslednom redu, koje Zakon izrečno dopušta radi toga, ste se želi da nasledni posed preuzme onaj, koji je najsposobniji. Zakon dopušta sledeće mogućnosti de cuius - ovoga uticaja na delimične promene u naslednome redu:

1. Među onima, koji su u prvome redu pozvati na nasleđivanje, seljak može birati po svome nahođenju, ukoliko je postojao pre stupanja Zakona na snagu u njegovom kraju takav običaj, ili ako uopšte nije bilo nikakvog običaja u pogledu nasleđivanja. Isto tako može seljak u okviru prvoga naslednoga reda odrediti svoga naslednika i u slučaju ako postoje važni uzroci zbog kojih bi trebalo isključiti prvopozvatog naslednika i odrediti drugog". U ovom drugom slučaju mora dati svoju saglasnost i seljački nasledni sud.

2. U okviru ostalih kategorija naslednika, kojih ima dakle još pet, može seljak bez privole seljačkog naslednog suda utvrditi naslednika.

3. Uz privolu suda on može menjati red nasleda bez obzira na kategoriju naslednika, t. j. može na pr. Naslednika iz četvrte kategorije odrediti za naslednika naslednoga poseda, iako postoji živi naslednik iz prve kategorije. To će biti slučaj, ako naslednik iz dalje kategorije daje više garancije za pravilno gazdovanje i očuvanje naslednoga poseda, nego naslednik iz prve ili koje bliže kategorije.

4. Ako seljak nije ostavio živih zakonitih sinova ili unuka, on može odrediti i vanbračnoga sina za naslednika, i tu je potrebna privola seljačkog naslednog suda.

U svakom slučaju, vršilo se nasleđivanje neizmenjenim zakonskim redom ili na osnovu zakonski dopuštenih izmena u granicama naslednoga reda, nasledni posed se nasleđuje uvek u celini, nedeljen, bez realnih tereta usled nasleđivanja. Ostalo potomstvo seljakovo, koje je na osnovu ovih propisa isključeno iz nasletstva, ima prema nasledniku pravo na izdržavanje i školovanje do punoletstva. Sem toga, kada ostali potomci počnu samostalni život imaju pravo na odmerenu pomoć. Ženska lica imaju pravo na izdržavanje, miraz i udomljenje.

No uvek, kroz celi život, lica isključena na osnovu Zakona iz nasletstva, imaju pravo utočišta na naslednome posedu. To znači, da oni uvek, kada zapadnu u bedu ili siromaštvo, mogu da se vrate na nasledni posed, da tamo žive i budu izdržavani uz saradnju u gazdinstvu.

Zaštita od opterećenja i izvršenja

Drugi deo zaštite naslednoga poseda sastoji se u staranju da nasledni posed ostane zaista u seljakovoj porodici. Ovo se staranje izražava u ograničenju prava raspolaganja posedom i u zaštititi od izvršne prodaje.

U načelu je seljački nasledni posed neotuđiv i ne može se opteretiti. Tek pod naročito u Zakonu određenim uslovima, a po saglasnosti seljačkog naslednog suda, može u izuzetnim slučajevima biti i otuđenja i opterećenja, ako se ovi pokažu neizbežnim. Svakako i otuđenje i opterećenje seljačkog- naslednog poseda tako su otežani da se u praksi pojavljuju samo u najizuzetnijim slučajevima.

Isto tako je onemogućeno i izvršenje na seljačkom posedu. U načelu, ono je uopšte isključeno, kako na posedu i njegovom inventaru, tako i na ubranim plodovima. Izuzetak je učinjen jedino za državne dažbine, koje se mogu podmiriti izvršenjem na poljoprivrednim proizvodima, ubranim na naslednom posedu. No ovo izvršenje ograničeno je samo na one plodove, koji nisu neophodni za izdržavanje seljakovo i njegove porodice do iduće žetve. Sem toga mora izvršna vlast na mesec dana pre izvršenja prijaviti nameravano izvršenje svetskom seljačkom vođi, odnosno okružnom vođi, koji može preuzeti dug seljakov na teret staleške seljačke organizacije. U tome slučaju se, razume se, protiv samog seljaka ne mogu preduzimati nikakve mere za naplatu.

Pod istim rezervama dopušteno je, za prelazni period od nekoliko godina, ograničeno izvršenje i za privatne seljakove dugove.

Mogla bi se na taj način, u praksi, pojaviti posledica da seljaci svoje dugove uopšte više ne bi plaćali. No da bi se ovo sprečilo, Zakon stavlja seljaku u dužnost plaćanje dugova i priprećuje mu, istovremeno, da će mu nasledni posed oduzeti, ako se bez potrebe zaduži ili svoje dugove ne plati. Pošto je uređenjem agrarnoga tržišta omogućena seljaku sigurna baza za kalkulaciju na osnovu utvrđenih cena za poljoprivredne proizvode, to može seljak tačno predvideti do koje se mere može zadužiti. Razume se, ako se pojave izuzetne katastrofe, suša, pomor stoke, grad, požar ili drugo, ova kalkulacija se pokazuje netačnom i može se ipak pojaviti prezaduženost. No u tome slučaju interveniše staleška organizacija.

Seljački nasledni sudovi

Najzad, potrebno je još upoznati se sa uređenjem seljačkih naslednih sudova, koji imaju u izvršenju Zakona o naslednim seljačkim dobrima vrlo veliku ingerenciju. Oni donose odluke o tome, može li se izvesni posed smatrati naslednim; može li izvesno lice da bude seljak u smislu ovoga zakona. Oni utiču neposredno na nasledni red, raspravljaju slučajeve spora oko izdržavanja isključenih naslednika; odlučuju o oduzimanju uprave nad naslednim posedom i o oduzimanju poseda uopšte, kao i o svima ostalim pitanjima, koja se pojavljuju u vezi sa sprovođenjem Zakona o naslednom seljačkom posedu.

Sudovi seljačkoga nasleđivanja uređeni su u tri instancije: U svakome srezu ima prvostepeni sud, koji sudi u većima, sastavljenim od jednoga državnoga sudije i dvojice punopravnih seljaka. Druga instancija je u rangu apelacije. Svaka oblast, po pravilu, ima jedan drugostepeni sud. U ovome se sudu sudi u većima od po trojice sudija i dvojice seljaka. Najzad, za celu Nemačku postoji i zemaljski seljački nasledni sud, koji je obrazovan uz ministarstvo ishrane i poljoprivrede. On sudi u veću, kome pretsedava pretsednik ili njegov zamenik, a čiji su članovi dva činovnika, osposobljena za sudije, i dva seljaka.

INDUSTRIJA, PRERAĐIVAČKE RADINOSTI I TRGOVINA

1. Opšte ideje nacionalnoga socijalizma o unutrašnjoj trgovinskoj politici

Revolucionarni i evolutivni put

Preuzevši vlast u Nemačkoj 30 januara 1933 g., nacionalni socijalizam je došao u pravnu mogućnost da svoja gledišta na privredni život primeni. Ovu primenu mogao je sprovesti na dva načina: revolucionarnim putem, t. j. putem nasilne, abruptne promene celokupnoga stanja privrednoga života Nemačke. Taj put značio bi radikalno prekidanje sa svima tekovinama, koje je liberalno-kapitalističko vreme sprovelo u život. On bi se mogao ostvariti putem prethodnoga stvaranje tabulae rasae, na kojoj bi se onda imao postepeno, sasvim iznova, izgraditi privredni život prema načelima, koja proizlaze iz nacionalno socijalistične doktrine.

Drugi put je evolutivan. Njime se ne bi postigla promena celoga stanja na radikalni način. Njime se ne stvara čista i glatka baza za izgradnju u duhu novoga sistema. Nova se načela postepeno uvode u život uz elastičnu primenu. Principi ortodoksnoga nacionalnoga socijalizma ne bi, doduše, našli svoga izraza jasno u svima granama privrednoga života. Oblici, primljeni u nasleđe od prethodnog perioda, ne bi bili srušeni. Oni bi ostali i dalje u životu i vodili bi i dalje svoju borbu sa duhom, kojim odiše nacionalni socijalizam koji u rukama ima vlast. U spoljnim manifestacijama privredni život se, upotrebom evolutivnoga metoda adaptacije nacionalnoga socijalizma, ne bi mnogo promenio. U tome metodu svodi se sve na to, da se stvore preduslovi za postepen, organski razvoj privrede u pravcu novih načela. Radi se tu o tome, da se u narodnoj zajednici stvori postepeno duh, iz koga će se postepeno razvijati i novi oblici. Nacionalno socijalistična država imala bi da bdi nad jačanjem toga duha, favorizirajući to jačanje svima sretstvima.

U uređenju svoje agrarne politike i svoga socijalnoga zakonodavstva, nacionalni socijalizam je izabrao prvi put. I kod jednog i kod drugog kompleksa pitanja vrlo su važni razlozi nalagali nacionalnome sozijalizmu, da upotrebi odlučne i revolucionarne metode. Koji su to razlozi videli smo.

U načelu, međutim, nacionalni socijalizam je ove preke revolucionarne metode, metode izmene oblika u kojima se kretao dotle život u pojedinim oblastima društvenog ili privrednog zbivanja, primenio samo tamo, gde je to smatrao neophodno potrebnim. Tamo, međutim, gde bi revolucionarni metodi mogli da izazovu, pored kasnijih koristi, i neposredne štete, nacionalni socijalizam pribegao je evolutivnom putu.

Naveli smo ranije izreke Adolfa Hitlera o tome, da konkretno stvaranje rada za milione nezaposlenih ide pred stoprocentnim ostvarenjem programa, i da je u privrednoj politici glavno cilj, a sporedno put. U tome leži jedna od osnovnih razlika u metodama između marksističnoga socijalizma odn. komunizma i nacionalnog socijalizma. Dok je prvi gledao, da svoja načela sprovede u delo i formalno i stvarno, pod svaku cenu, pa i pod cenu da izazove neposredno strahovitu štetu i osakati nacionalno bogatstvo, dotle nacionalni socijalizam veoma nerado upotrebljava metode, u kojima jedan postojeći oblik zamenjuje novim, ako nije siguran da će novi oblik doneti neposredne koristi. On radikalno menja samo tamo gde to smatra neophodnim, a inače se stara da sačuva postojeće vrednosti i da ih postepeno prilagodi svome duhu i svojim načelima. On je, prema tome, i pored revolucionarnog obeležja svoje doktrine, u pogledu svojih metoda mahom reformistički.

Evolutivni put u unutrašnjoj trgovinskoj politici

U svojoj unutrašnjoj trgovinskoj politici, u svome stavu prema unutrašnjem privrednom životu, t. j. prema industrijskoj i trgovinskoj grani privrede, nacionalni socijalizam je odlučno izabrao drugi put: put evolucije, put postepenoga prilagođavanja i adaptiranja privrednoga života svojim načelima. Taj je put mnogo duži od prvoga. On iziskuje više strpljenja i duže čekanje. On je nesigurniji od prvog, revolucionarnog, jer omogućava da se osete i tendencije, koje idu protiv smera kojim ide politika nacionalnoga socijalizma. Nacionalni socijalizam je ipak izabrao ovaj put u svojoj želji da nemačku privredu, prvenstveno industriju i trgovinu, ne izloži nikakvim potresima, već da je pre svega izvede iz depresije.

Nacionalni socijalizam smatra, da je prvo potrebno oživeti privredni proces, stvoriti stabilne odnose u zemlji. Sa zdravom privredom se lakše može eksperimentirati i pokušati sprovođenje doktrinarnih ideja u delo. Nemačka je jednom preživela privrednu katastrofu, kakve se u istoriji ne sreću Često: inflaciju. Ona ne želi svoj privredni život, koji je pod vladom nacionalnoga socijalizma ušao u povoljnu konjukturnu fazu, da izloži novim iskušenjima.

Iz svih ovih razloga, — tako ističu oni koji vode unutrašnju trgovinsku politiku u Nemačkoj. — odlučio je nacionalni socijalizam da postepenim merama, upravljenim u pravcu, koji proizlazi iz njegove doktrine i iz njegove nacionalne politike, utiče na privredni život u svome smislu. No sve te mere zasnivaju se na osnovnom nacionalno socijalističnom postulatu apsolutnoga primata politike pred privredom, apsolutnoga prava države da vodi i određuje delokrug privrednoj delatnosti. Iz svoga načela o nepostojanju razlike između javne i privatne sfere, unutrašnja trgovinska politika nacionalnoga socijalizma ne priznaje privredi prava autonomnoga razvoja u privatnoj sferi. lako konkretne forme nisu znatno izmenjene, ipak se celokupnim privrednim životom upravlja sa tačke gledišta apsolutne premoći države, kao organizacione forme narodne celine, nad pojedinačnim težnjama.

Nacionalno socijalistično shvatanje o pravu države prema privredi

Dok je za agrarni deo privredne delatnosti i za sve privredne grupe koje stoje u vezi sa ishranom naroda, nacionalno socijalistična privredna politika pošla u pravcu apsolutno dirigovane, planske i reglementirane privrede, dotle ona u pogledu ostalih privrednih grana kreće drugim putem. Državna privredna politika se ne pojavljuje toliko kao neposredni upravljač, koliko kao vrhovni arbitar, kao merilo, kao davanje pravca.

Većina mera, koje je u svojoj praksi unutrašnja trgovinska politika nacionalnoga socijalizma u oblasti industrije i prerađivačke radinosti uopšte sprovela u delo, zasnivaju se na Zakonu od 3 jula 1934 g., koji je jedan od najkarakterističnijih zakona za nacionalno socijalistični režim i njegov duh. Tim se zakonom ovlašćuje ministar privrede da u okviru svoje nadležnosti donese sve mere, koje smatra potrebnim za unapređenje nemačke privrede, kao i za njeno zaštićavanje od raznih štetnih uticaja. Ove mere mogu i otstupati od postojećih zakona. Ministar privrede može istovremeno i utvrditi kazne, kojima se kažnjavaju radnje protiv propisa, donesenih na osnovu ovoga zakona.

Ovo zakonsko ovlašćenje, koje daje ministru privrede diktatorski položaj u privredi, doneseno je tek godinu i po dana po preuzimanju vlasti u Nemačkoj. Vreme od 30 januara 1933 g. do 3 jula 1934 g. bilo je ispunjeno, u pogledu politike nacionalnoga socijalizma prema svojoj unutrašnjoj proizvodnji i trgovini, izvesnim pokušajima organizatorne prirode, koji, međutim, nisu pokazali željenoga uspeha. U suštini se, međutim, u ovome vremenu nije gotovo ništa promenilo u pogledu državne politike prema industriji i trgovini. Ovo vremu obeleženo je velikim naporima nacionalno socijalistične države da reši pitanje nezaposlenosti. Sistematska privredna politika u odnosu na unutrašnje tržište industrijskih i drugih prerađivačkih proizvoda, započinje tek od navedenog zakona.

Dajući ministru privrede potpuno odrešene ruke u pogledu upravljanja privredom, nacionalni socijalizam je stvorio time pravnu mogućuost za svaki, pa i najsmeliji eksperimenat u privrednoj oblasti, koja potpada pod nadzor i upravu ministarstva privrede. Faktički se, međutim, politika ministarstva privrede zadržala na nizu mera, koje su, doduše, znatno uticale na tok privrednoga života, ali, u suštini, nisu donele koreniti preobražaj. Mere, nikle iz zakonskoga ovlašćenja ministra privrede, imam sve za zajednički cilj da od nemačke privrede stvore celinski organizam, u kome će međusobno biti snage što ujednačenije i koji će sav biti u službi nacionalne politike. I pored isticanja od strane merodavnih činilaca, od kojih smo neke naveli, da potpuno vezivanje celokupne privredne delatnosti nije cilj nacionalno socijalistične privredne politike, ipak se sve mere ministarstva privrede svode na to, da celokupnu unutrašnju radinost i promet podvedu pod direktive, koje daje država. Privreda u Nemačkoj postala je u širem smislu dirigovanom, upućivanom u određenom pravcu i stalno kontrolisanom od strane države. Nacionalno socijalistični postulat o primatu opštega dobra pred pojedinačnim našao je izraza u politici, koju nacionalni socijalizam vodi prema industriji i unutrašnjem tržištu industrijskih proizvoda.

Doktrinarno shvatanje o tome, da privreda nema pravo na samostalnost i na svoj posebni život već da je podređena nacionalno-političkom pravcu kojim ide država, našlo je i ovoj oblasti privredne politike, mada možda ne toliko koliko u agraru, svog jasnog izraza.

Poslednje godine donele su gotovo u svima zemljama težnju za što autoritativnijim organizovanjem privrede, koja se izražava u intervenciji države u privredne odnose. Sem u malome broju zemalja došlo je do mera, kojima državna vlast skučava njenu slobodu. Intervenionizam je postao, pogotovo u evropskoj privrednoj politici, pravilo. Razlika, međutim, između nacionalno socijalističnog režima i intervencionizma u načelno liberalnim zemljama leži u načelnome gledištu, sa koga država pri svome umešavanju u privredni život polazi. Intervencionizam načelno liberalnih zemalja polazi uvek od pretpostavke da je državna intervencija, ustvari, izuzetna mera, koja je u opreci sa samim načelom da se država ima što maje mešati u privredni život, a koja je opravdana samo radi zaštite same privrede. Načelno se ostaje, dakle, na terenu dvaju sfera i priznaje se državi pravo uplitanja u privatnu sferu privrede jedino radi izuzetnih prilika. Pa čak i kad se smatra da se normalno stanje, t. j. stanje u kome intervencija neće biti potrebna, neće tako brzo vratiti, ipak se budno pazi na fikciju privredne slobode i privatne sfere. Već sama reč ,,intervencija" i pojam intervencionizma pokazuje da se umešavanje države u privredni život smatra uplitanjem jednoga elementa u drugi, jedne sfere u drugu, a ne o nekom celinskom političkom zbivanju.

U nacionalnome socijalizmu načelno stoje odnosi drukčije. Sistem dvaju sfera — javne i privatne — nacionalni socijalizam odbacuje, i na taj način celokupni život narodne zajednice pretvara u celinsko zbivanje. Država, kao politički izraz naroda i nosilac volje narodnoga organizma, ima prema tome ne samo pravo, već osnovnu dužnost da reguliše u ime narodne celine sve manifestacije društvenoga života, pa prema tome i privredu. Iz ovoga se vidi, da se mere, kojima država utiče u ovom ili onom pravcu u privrednom životu, ne smatraju privremenom i usled naročitih okolnosti izuzetno dopuštenom intervencijom, već permanentnom dužnošću države. Dok se jedna mera u liberalno-intervencionističkom sistemu smatra privremenom i tolerisanom, ona se u nacionalnome socijalizmu smatra konačnom i zasnovanom na samom pojmu nacionalno socijalistične države. Prema tome se privredna politika nacionalnoga socijalizma, i to naročito ona koja se odnosi na onaj sektor privrede koji nije obuhvaćen staležom ishrane, nemože nazvati intervencionističkom. Odnos između države i privrede upravlja se tu prema drugim pojmovima i drugim osnovnim načelima o društvu i državi.

Konjunkturna politika

Osnovno staranje nacionalno socijalistične privredne politike upravljeno je na ojačanje nemačke privrede. U oblasti, koja je obuhvaćena staležom ishrane, ovo je postignuto potpunim isključenjem slobodnoga tržišta i detaljnom reglementacijom proizvodnje i distribucije. U oblasti industrijske delatnosti i distribucije industrijskih proizvoda nisu sprovedene ovako radikalne mere. Dok se u agraru nije radilo o tome, da se on osposobi za apsorpciju što većega broja nezaposlenih, dotle se u privrednoj oblasti koja stoji pod ministarstvom privrede ovo postavljalo kao glavni cilj privredne politike. Nacionalni socijalizam je smatrao da mora voditi u toj oblasti takvu privrednu politiku da će industrija i uopšte prerađivačka radinost, kao i trgovina, uvesti u privredni proces sveukupni broj nezaposlenih, i to kako sadašnjih tako i onih koji se svake godine po prvi put pojavljuju na radnome tržištu. Dok se u agraru radilo o sređivanju i stabilizaciji odnosa, dotle se u industriji i trgovini radilo o konjukturnoj politici, koja ćeputem ojačanja privrede sprovesti u delo ideju pravu na rad, po kojoj je nezaposlenost funkcionalno isključena. No u ovom staranju leži opasnost da se usled pojačanoga dejstva na investicionu delatnost ova ne poveća preko potrebne mere. Moglo bi se desiti, da država svojom težnjom za aktiviranjem privrede i pojačanjem investicione delatnosti postigne neželjene posledice: konjunkturni polet, na čijem kraju stoji superprodukcija i slom konjunkture.

Želja privredne politike nacionalnoga socijalizma je, međutim, da se što više približi idealu privrede sa postojanom konjunkturom. Ovakav cilj se nameće kako zbog želje da se privreda što više sačuva velikih potresa, tako i zbog težnje da se omogući privredno uređenje upravljeno na potrošača. Mere privredne politike nacionalnoga socijalizma, koje su izazvale pojavu privrednoga razmaha, rezultirale bi, u drugome sistemu, u svima posledicama koje donosi konjunkturni polet. To su, između ostaloga, i povećanje cena kome nužno sledi povećanje plata i najamnica. Ove posledice nacionalno socijalistična privredna politika želi da izbegne. Ona gradi celi splet svojih mera za pojačanje privredne aktivnosti na sadašnjem nivou cena i najamnica, i radi toga želi pod svaku cenu da spreči svako podizanje iznad tog nivoa. Konjukturna politika ne treba da rezultira u konjunkturi cena, već u konjunkturi količina. Drugim rečima, na bazi sadašnje visine cena i najamnica treba postepeno povećavati privrednu aktivnost, stim da se ona izražava u povećanoj produkciji i obrtu, dok se nivo koštanja života ne sme bivstveno promeniti.

Sve mere, koje nacionalni socijalizam upotrebljava radi izazivanja što povoljnije privredne konjunkture, treba da zadrže privredu pod stalnom kontrolom države, t.j. putem dirigovanja privrede treba postići i dirigovanje konjukture i time pretvaranje privrede u zaista apsolutno poslušni instrumenat nacionalne politike.

2. Nadzor nad cenama

Iz ovih težnji rezultirala je jedna veoma važna ustanova nacionalnoga socijalizma, kojom želi da diriguje unutrašnje tržište industrijskih i ostalih prerađivačkih artikala: nadzor nad cenama.

U proleće 1933 g. sa pojavom konjunkturnoga poleta osetila se tendencija za porastom cena. Ovaj konjunkturni polet primarno nije izazvat od samih privrednih činilaca. Privreda je bila, s jedne strane, u godinama depresije potpuno iscrpljena, a s druge strane je usled toga i sva investiciona delatnost radi opšteg-nepoverenja bila gotovo obamrla. Centralno i planski upotrebljena sretstva, koja je država ubacila u privredni život putem svoga plana za stvaranje rada, s jedne strane, i njena poreska politika upravljena na olakšanje investicione delatnosti, s druge strane, dali su potstrek za pojačanje privredne delatnosti i izazvali konjunkturni polet. Poreklo konjunkture treba dakle tražiti u aktivnom učešću države u privrednom zbivanju.

Od aprila 1933 g. popeo se indeks cena na veliko, izražavajući pojavu nove konjunkture, za 6,6%, a indeks koštanja života za 3,8%. Na tome su se nivou cene zadržale do sredine 1934 g., kada se ponovo pojavila tendencija za porastom cena. Ona vodi poreklo naročito od slabih izgleda na žetvu i od teškoća u nabavci sirovina za industriju usled sve većeg pomanjkanja deviza. Nervoza usled ovih pojava prenela se sa trgovine na veliko uskoro i na trgovinu na malo i na potrošačke mase. Postojala je opasnost znatnoga poremećaja u nivou cena, koji bi doveo u pitanje efikasnost celokupne privredne i konjunkturne politike. Stoga se pojavila potreba da se problem odnosa između cena i prihoda reguliše autoritativnim putem. Iz ove potrebe stvorena je 5 novembra 1934 g. zakonom ustanova komesara za cene.

Komesar za cene

Na osnovu toga zakona prenose se do 15 jula 1935 g. sva ovlašćenja, koja su u pogledu nadzora nad cenama i njihovog uređenja data ministrima privrede i ishrane na naročitoga komesara za nadzor nad cenama stvarajući ovaj komesarijat, vlada je na njega prenela dužnost da se stara da kretanje cena sviju proizvoda bude u skladu sa opštim narodnim potrebama i privrednim mogućnostima. Naročito je u tome trenutku, kada je, sa konjukturnim poletom s jedne i strahovanjem od teškoća u nabavci sirovina s druge strane, izgledalo da će se nivo cena znatno popeti, bilo potrebno sprečiti pomeranje cena i njihovog međusobnog odnosa. Za vreme vršenja svojih funkcija komesar za cene je zaista uspeo da cene u Nemačkoj drži gotovo ustaljene, i da time spreči da konjuktura izrazi u njihovom povišenju, odnosno da teškoće u nabavci industrijskih sirovina nađu svoga izražaja cenama. Ovome je pripomogla i politika staleža ishrane, koja je u toku 1934 i 1935 godine došla do izražaja u oblasti predmeta za ishranu.¹)

Sa istekom zakonski određenog perioda svoje delatnosti, komesar za cene je završio svoj rad. Njegova ovlašćenja prenesena su opet na nadležne ministre. Ovome je uzrok naročito okolnost, što je u međuvremenu stalež ishrane sproveo svoju tržišnu organizaciju, tako da je delokrug komesara za cene bio sveden na domen, koji spada pod nadležnost ministra privrede. Sem toga je novouvedenim režimom devizne politike, u vezi sa staranjem za nabavku sirovina za industrijsku delatnost, izgledalo pogodnije da se sve, što je u vezi sa uticajem države na privredni život, skoncentriše u jednoj ruci, — izuzev naravno oblasti koja je obuhvaćena staležom ishrane.

Politika, koju je započeo komesar za cene u vršenju svoga zadatka, nastavlja se i dalje. Titular dužnosti postala je sada druga ličnost, no sama funkcija nije prekinuta. Proučavanje politike komesara za cene nema stoga samo istorijski interes, već je od velike važnosti i za razumevanje aktuelne unutrašnje privredne politike Nemačke u oblasti industrijske i ostale prerađivačke proizvodnje, koja nastavlja ^l) vidi tabelarne preglede na kraju ove glave delatnost komesara za cene, zasnivajući se na načelima, koja je on sproveo u život.

Utvrđena ili kontrolisana cena

Nadzor nad cenama, vršen do 15 avgusta 1935 g. od komesara, a otada, uglavnom, od ministra privrede, pretstavlja veoma komplikovanu i odgovornu funkciju. Od načina, na koji će se ona vršiti i od pravca u kome će se upotrebiti veoma široka ovlašćenja u vezi s tim, zavisi u velikoj meri kretanje privrednoga života. Program komesarovog rada je bio da spreči da se konjunktura izrazi u porastu cena, drugim rečima da spreči narodnoprivredno neopravdano penjanje cena, već da se stara za to, da cene, što više odgovaraju kriterijumu privredne opravdanosti i ovde se srećemo opet sa pojmom, koji je sličan ,.pravičnoj" ceni, na kojoj je zasnovana tržišna politika staleža ishrane. Ova ,,pravičnost", koju stalež ishrane za cene u svojoj oblasti izrično traži i naglašava, u oblasti koja je poverena ministru privrede nije toliko izražena i naglašena. Dok kod staleža ishrane čitav ogromni organizacioni aparat stoji u službi politike, koja neposredno utiče na odnos između ,,pravične" cene i troškova proizvodnje kao i drugih ekonomski relevantnih momenata, dotle je komesar za cene, odnosno organ za nadzor nad cenama, lišen toga aparata. Tamo snažna staleška organizacija stoji iza cena. Ovde organ za nadzor nad cenama ima da izađe na kraj sa divergentnim interesima pojedinih industrijskih i trgovačkih grana i njihovim težnjama, da cenu proizvoda što više približe svome najvećem rentabilitetu.

Stoga su cene, koje određuju organizacije u okviru staleža ishrane uz učešće ministra ishrane i poljoprivrede, precizno izračunate ,,pravične" cene u smislu nacionalne socijalistične doktrine. Cene za industrijske i ostale prerađivačke artikle, koje se formiraju pod uticajem nadzora nad cenama, bilo da ga vrši komesar ili ministar privrede, pretstavljaju tek tendenciju ka ,,pravičnoj" ceni, odnosno ceni koja je narodno privredno opravdana. Stalež ishrane se služi mahom utvrđenim cenama. Komesar za cene, odn. ministar privrede, služi se drugim metodama. On izbegava, ako je ikako moguće, utvrđivanje maksimalnih ili minimalnih cena i služi se t. zv. normalnim cenama i kontrolom kalkulacije.

Normalne cene, ili cene za davanje pravca (Richtpreise) utvrđuju se posle detaljnih izračunavanja za izvesni važni proizvod. Uzimaju se u obzir troškovi sirovine, radne snage amortizaciona kvota, ostala režija, transportni troškovi, reklama i opravdana dobit. Na osnovu ovih elemenata dobija se normalna cena za taj proizvod. Ona nije čvrsta cena, dakle nije obavezna za proivođače odn. trgovinu. Ona služi za davanje pravca obrazovanju pravih tržišnih cena, za uticanje na nivo cena. Sama tržišna cena se ima obrazovati, u blizini utvrđene normalne cene, slobodnom konkurencijom. No ako bi se pokazalo, da izvesni proizvođač ili trgovac prodaje proizvod, za koji je izračunata normalna cena, znatno iznad ili ispod normalne cene, vrši se prema njemu kontrola. Ova ima da utvrdi na osnovu čega je došao proizvođač odn. trgovac u mogućnost da znatno otstupi od normalne cene.

Sadašnja unutrašnja privredna politika nacionalnoga socijalizma ne smatra apsolutno vezivanje cena u oblasti prerađivačke privrede, t. j. onih privrednih grana, koje nisu obuhvaćene staležom ishrane, pogodnom merom. U tome pogledu je privredna politika, koju sada sprovodi nacionalni socijalizam, utilitaristička i ne preza od otstupanja od same doktrine iz želje da sa što manje potresa izazove što snažniji privredni polet. Otuda je, u svojoj programskoj izjavi, bivši komesar za nadzor nad cenama i mogao da istakne svoju nameru da niukoliko ne misli utvrđivanjem čvrstih cena sprečavati privrednu utakmicu u privrednoj oblasti, koja je stavljena pod njegov nadzor.

Zaista se, u tome pogledu, nacionalni socijalizam našao u dilemi. S jedne strane se pri propisivanju utvrđene cene mora voditi računa o kalkulacionoj bazi najslabijega preduzeća jedne grupe. Praktično to znači, da se čvrsta cena mora propisati iznad prosečne cene za taj proizvod, jer bi se inače uništila sva preduzeća, koja mogu da rade jedino uz cene, koje su iznad proseka. Preduzeća, koja mogu isti proizvod da prodaju uz nižu no prosečnu cenu, zahvaljujući savršenijoj organizaciji, boljoj spremi preduzimača, jačem kapacitetu radništva, većem iskustvu, neće imati razloga ni računa da sve svoje sile ulože u svoje preduzeće. Utvrđena cena u industrijskoj radinosti može da spreči da se proizvođač naročito stara da unapređivanjem svoje proizvodnje, njenim racionalisanjem i usavršavanjem, postigne mogućnost da svoje cene spusti. Čvrsta cena donosi mogućnost birokratizacije i stagnacije u privredi.

S druge strane, međutim, nacionalni socijalizam stoji na gledištu da se ne privređuje privrede radi, da privreda ne postoji radi sebe, već radi zadovoljavanja narodnih potreba. Prema tome se nameće njena reglementacija u smislu potreba potrošača. To bi bila težnja ka pravičnoj ceni, kojom se ima omogućiti na strani ponude izvesna opravdana zarada, koja je dovoljna da pruži potsreka privrednoj delatnosti. Njome se ima sprečiti važnost zakona ponude i tražnje i svih njegovih posledica. Slobodna konkurencija, kauzalno vezana za taj zakon, omogućava, ustvari, uništenje slabijih preduzeća pa čak i ispravnijih preduzimača, Iz nje niču pojave gubitka kapitala, a niču i razni oblici za vladanje tržištem, počev od običnog kondicionog kartela do trusta. U slobodnoj konkurenciji nacionalni socijalizam u svom ortodoksnom izdanju vidi jednoga od glavnih krivaca za haotično stanje u privredi i jednu od glavnih odlika liberalnoga sistema. Radi toga je njen protivnik.

Dilema se dakle, sastoji u sukobu između dva principa: principa potstrekavanja preduzimljivosti i nagrađivanja sposobnijega, i principa ,,pravične" cene, koja treba da bude izraz nacionalno socijalističnog shvatanja o privrednom životu. Uz ovu dilemu dolazi i želja da se i privredni život što snažnije potstrekne, dakle elemenat konkretnih okolnosti, o kojima sprovođenje nacionalno socijalističnih ideja u delo uvek skrupulozno vodi računa.

Iz ove dileme našla je sadašnja privredna politika nacionalnoga socijalizma u oblasti industrije i trgovine industrijskim i prerađivačkim artiklima izlaz u normalnim cenama i kalkulacionim kartelima, kao i u permanentnom nadzoru nad nivoom cena. Ovim sistemom ona želi da zadrži dobre posledice privredne utakmice, a da spreči da se ona pretvori u bezobzirnu nelojalnu konkurencionu borbu. Ovim sistemom treba da se omogući da bolji i sposobniji i na tržištu dođe do izražaja, a da se, s druge strane, cena na tržištu približi pravičnoj ceni. Smatra se u krugovima onih koji upravljaju privrednom politikom nacionalnoga socijalizma u oblasti industrijske i ostale prerađivačke radinosti, da su normalne cene i kalkulacioni karteli formula, koja u aktuelnoj fazi nacionalno socijalistične privredne politike može dovesti u sklad zahteve za postojanjem privredne utakmice i očuvanjem opšteg narodnog interesa.

Normalna cena

Normalna cena, koja se dobija na napred opisani način, treba da služi privredi, prema rečima bivšeg komesara za cene Goerdelera, ,,kao svetlosni signal u pomorstvu". Ona treba, dakle, da daje pravac kako cene treba da se kreću. Ona treba da omogući da se nelojalna i nesolidna konkurencija izbegne, a da se pri tome, s druge strane, pruži mogućnost sposobnijem i boljem preduzeću da dobije svoju nagradu. Ustvari, ona treba da bude pomoćni instrumenat pri samoj kontroli cena. Pokaže li se da izvesna firma prodaje daleko ispod normalne cene, povešće se istraga sa ciljem da se utvrdi, ne pravi li ona nelojalnu konkurenciju dumpingom, ne izbegava li ona plaćanje javnih tereta, ne eksploatiše li radnu snagu, ne služi li se uopšte makakvim nedozvoljenim sretstvima. Prodaje li ona daleko iznad normalne cene, istraga će utvrditi, ne želi li ona da iskoristi povoljnu situaciju na tržištu za postizavanje prekomerne zarade.

Normalna cena, kao rešenje iz opisane dileme, pretstavlja dakle svakako još nesavršenu soluciju. Kontrolom nad preduzećima, koja u svojim cenama znatno otstupe u jednom ili drugom pravcu od normalne cene, ne ulazi se u samu suštinu problema formiranja cena. Ova se kontrola zadržava na spoljnim obeležjima. Normalna cena, kao takva, omogućuje udaljavanje prave cene na tržištu od ideala ,,pravične" cene u dosta znatnoj meri. Najzad, pojavljuje se i pitanje, ko treba da vrši kontrolu: država, neka naročita državna ustanova, ili neko samoupravno telo. Makoliko nacionalni socijalizam odlučno traži totalitet za državu u ime narodne celine, ipak on u načelu nije sklon da na državu prenese dužnosti stalnoga zalaženja u svaki pojedinačni privredni odnos.

Kalkulacioni kartel

Težnja je nacionalnoga socijalizma da po mogućnosti raznim autonomnim organizacijama poveri sprovođenje one politike, koju propisuje državna vlast, zadržavajući za samu državnu vlast dužnost davanja opštih direktiva i vrhovnog nadzora nad njihovim sprovođenjem. Ova je težnja našla izraza na pr. u Kulturnoj komori, na koju je država prenela staranje za celokupnu duhovnu kulturu Nemačke. Sa tom pojavom smo se sreli i u organizaciji staleža ishrane, na koji je država prenela jedan veliki deo dužnosti u vezi sa ishranom naroda, a koji sa svoje strane opet prenosi svoje funkcije u pogledu tržišta na autonomne, ne kontrolisane, privredne saveze. Ista tendencija pojavljuje se i u industriji. Tu se iz nje rodio kalkulacioni kartel, na koji treba da se prenese funkcija organizacije tržišta.

Kalkulacioni kartel ne isključuje primenu normalnih cena. Prema zamisli njegovih propagatora, on treba da bude usavršenje ostvarenja misli, iz koje je nikla normalna cena. Dok normalna cena obavezuje privrednike da finalnu cenu svoga proizvoda prilagode računski dobijenoj normi, dotle kalkulacioni kartel ide korak dalje i ulazi u samu suštinu stvaranja jednakih preduslova za sve učesnike u privrednoj utakmici.

Pod kalkulacionim kartelima podrazumeva se sporazum u okviru jedne privredne grupe, po kome se svi članovi obavezuju da će na isti način u kalkulacije, iz kojih proizlaze njihove cene, unositi pojedine stavove, odn. da će se prilikom kalkulacije pridržavati gledišta i momenata, koji su utvrđeni sporazumom.

Na osnovu ujednačenoga načina kalkulacije ne postizava se dakle kartelska, t. j. utvrđena cena, no postizava se da se kalkulacija u jednoj privrednoj grupi, na osnovu koje se utvrđuje cena, svuda vrši na temelju jedinstvenog utvrđivanja elemenata kalkulacije. Prema tome, u kalkulacionom kartelu pojedina preduzeća mogu imati i razne cene. Ovakav kartel se, dakle, iz osnova razlikuje od uobičajene kartelske forme, u kojoj je cena utvrđena za sve članove u istoj visini, ali je izračunavanje troškova različito ili uopšte nije normirano. Obični kartel isključuje konkurenciju uopšte u cilju obezbeđenja dobiti za svoje članove. Kalkulacioni kartel omogućuje utakmicu, ali treba da spreči njenu nelojalnost ili neispravnost.

Ovim organizacionim oblikom aktuelna faza privredne politike u oblasti industrijske i prerađivačke radinosti smatra da je našla rešenje, koje će podjednako zadovoljiti zahtev za omogućenjem isticanja pojedinačne inicijative subjekta i za onemogućenjem konkurencione borbe kakvu daje liberalni pravac u privredi. Da li je, međutim, kalkulacioni kartel dovoljan da postigne maksimalno približavanje tržišne cene, pravičnoj ceni, drugo je pitanje. Kalkulacioni kartel ne može obezbediti da nivo cena zaista bude na narodno-privredno opravdanoj visini. On ne raspolaže niti potrebnim autoritetom prema svojim članovima, niti pak može uopšte da vrši funkciju autoritativnog regulatora tržišnih odnosa, ako mu se ne pridaju atributi vlasti. No pridavanjem takvih atributa, kalkulacioni kartel postaje prinudnim sklopom jedne grane radinosti i iz osnova menja svoj karakter. Ako bi se kalkulacionom kartelu dala i funkcija utvrđivanja samih cena, a ne bi se istovremeno sprovela organizacija kakvu je sproveo stalež ishrane u odnosu na svoje privredne saveze, ispoljile bi se uskoro opet one tendencije, koje su dovele do stvaranja kartelskih sporazuma za vladanje tržištem. To, međutim, nacionalno socijalistična privredna politika u svojoj sadašnjoj fazi želi da izbegne.

Kalkulacioni kartel treba da ostane takav, kakav je zamišljen. On treba da obezbedi fair play u privrednoj utakmici a ne da se stara i za ostvarenje pravične cene. On treba da fiksira metode kalkulacije, a ne treba da vrši prema svojim članovima makakvu prinudu u smislu utvrđivanja same tržišne cene. Postavlja se, usled toga, pitanje: Ako se želi ostvarenje ideje o ceni koja je narodnoprivredno opravdana, koja je dakle ,,pravična", ko će biti organ, koji će se starati o samim tržišnim cenama? Hoće li se samome kartelu pridati ova funkcija i time stvoriti od njega organ sa poluzvaničnim karakterom, ili će se naći neka druga solucija?

Tu postoje dve mogućnosti, pošto se ne želi kalkulacionom kartelu oduzeti njegov privatni karakter. Ili će država neposredno uticati propisivanjem normalnih cena i kontrolisanjem; ili treba pored kalkulacionog kartela postaviti još neki drugi organizacioni oblik, koji će vršiti taj uticaj. Privredna politika, u oblasti koja je stavljena pod staranje ministra privrede, želi da izabere ovaj drugi put. Želi se stvaranjem naročite orgnizacione forme, na koju bi se prenela dobrim delom funkcija nadzora nad cenama, stvoriti izvesnu autonomiju i u oblasti industrije i prerađivačke radinosti. Iz ove težnje proizišla je konstrukcija paralelnih organizacija. Pored kalkulacionog kartela koji je, uglavnom, dobrovoljan i služi više ostvarenju privatno-privrednih težnji, trebalo bi stvoriti za svaku privrednu granu i prinudni savez, koji bi obuhvatio celokupnu privredu u vezi sa tom privrednom granom. Ovaj savez bio bi administrativno telo sa javnim funkcijama i starao bi se za ostvarenje javnog, narodno-privrednog interesa. Ne bi trebalo da on bude savez interesenata za zaštitu pojedinačnih težnji, već organ preko koga bi država i njena privredna politika uticali na privredni život, odnosno na razvoj dotične privredne grane. One funkcije, koje su izražene u organu za nadzor nad cenama, imao bi prinudni savez velikim delom da preuzme. On bi imao da bude vlast, koja će se starati za neposredni nadzor nad tržišnim cenama i koja bi, za svoju privrednu granu, imala da vrši uticaj na obrazovanje tih cena u smislu njihovog što većeg približavanja privredno opravdanoj ceni.

U kalkulacionom kartelu ne moraju biti organizovani svi članovi jedne privredne grupe. Dopušteni su outsider-i, pa se, šta više, na njih blagonaklono gleda, jer oni mogu uticati na spuštanje nivoa cena. No u prinudnom savezu je učlanjena cela privredna grana. Time bi trebalo postići dvojni efekat: S jedne strane, outsider-i treba da budu elemenat, koji će se starati za spuštanje nivoa cena, odn. koji će sprečavati njihovo skakanje. S druge strane, savez svojim autoritetom treba da spreči da se delatnost outsider-a izvrgne u neprivredno obaranje cena, u dumping". Lako outsider-i ne potpadaju pod kalkulacioni kartel i nisu obavezni da se pridržavaju metoda, koje su utvrđene za njegove članove u pogledu izračunavanja troškova, ipak oni moraju da se drže pravila lojalne i ispravne konkurencije. O tome treba da se stara savez. Radi potrebnog jedinstva između saveza kao javno-pravnog organa, i kalkulacionog-kartela, kao privatno-privredne organizacije, treba da voćstvo i jednog i drugog bude u istim rukama. Jedna ličnost treba da stoji i na čelu saveza i na čelu kalkulacionog kartela.

Makoliko ova konstrukcija paralelnih organizacija izgleda na papiru primamljiva, ipak je veliko pitanje da li će se ona zaista u punome obimu ostvariti, a svakako ona ne može pretstavljati konačno rešenje problema uvođenja nacionalno socijalističnih pojmova u privredni život. Ili se želi slobodna privreda, ili treba stvoriti čvrsto organizovan sistem vođene privrede. U prvome slučaju ova konstrukcija kalkulacionih kartela i paralelnih saveza nije potrebna. U drugome je nedovoljna. U svakome slučaju je, međutim, sumnjivo hoće li se zaista i u praksi uspostaviti međusobno uticanje kalkulacionog kartela na savez iz saveza na kalkulacioni kartel, koje je i razlog ovoj komplikovanoj konstrukciji.

Moramo napomenuti da kalkulacioni karteli u praksi već postoje, dok taj paralelni mehanizam, koji smo opisali, još nije ostvaren. On treba da bude sledeća faza razvoja politike unutrašnjeg tržišta u Nemačkoj, prema nameri upravljača nemačke privredne politike.

Hoće li se ta shema zaista privesti u delo, još je pitanje. Pomenuli smo je zbog toga, što je smatramo interesantnim pokušajem, koji treba da uspostavi izvesan sklad između tendencija velike industrije da se oslobodi strogoga nadzora države nad svojom delatnošću, i želje države da sačuva za sebe upravljanje privrednom politikom i cenama.

Shema paralelizma između kalkulacionog kartela i prinudnoga saveza sa javnim funkcijama trebala bi da sprovede u izvesnu konkretnu formu dve osnovne tendencije politike nacionalnoga socijalizma prema industriji i trgovini. Jedna od tih dvaju tendencija ide za tim, da se u komplikovane privredne odnose ne dira bez preke potrebe, kako jedna odlučnija intervencija ne bi izazvala poremećenja, koja bi prekinula konjunkturni zamah. Druga je da se obezbedi što jači uticaj državne privredne politike na privredni život. U konkretnoj privrednoj politici nacionalnoga socijalizma u oblasti industrije i trgovine, rezultira iz ovih dveju težnji nejednako, neujednačeno i kazuistično postupanje. U današnjoj razvojnoj fazi ove grane privredne politike država se stara prvenstveno za stvaranje okvira i opštih direktiva, a neposredno interveniše jedino tamo, gde to smatra neophodnim s obzirom na svoje političke ciljeve.

Uostalom, sadašnja privredna politika u oblasti, koja je predmet naših razmatranja, ne može se zapravo ni smatrati u pravom smislu nacionalno socijalističnom. Ona bi se pre mogla nazvati postepenim opreznim prodiranjem nacionalnoga socijalizma u mehanizam privrednoga života. Stvarajući kompromise između dnevnih potreba i svojih doktrinarnih težnji, nacionalni socijalizam u industrijskoj i unutrašnjoj trgovinskoj politici još nije došao do punoga izražaja. Mogu se nazreti tendencije, koje su merodavne za smer, u kojoj će se privredni život pod uticajem nacionalnoga socijalizma razviti. Kakav će, međutim, biti konačni oblik privrednoga života, sa sigurnošću se ne može predvideti.

Uredba o utvrđivanju cena i protiv poskupljavanja pokrića potreba

Karakteristično za sadašnji period je svakako jasno izražena tendencija države da privredni život uputi u onome pravcu koji ona smatra potrebnim. Privreda je podvrgnuta državnome rezonu, koji određuje pravce, kojima se ima kretati njen život.

Značajna je u tome pogledu uredba, koju je doneo 12 novembra 1934 g. tadašnji komesar za nadzor nad cenama. Uredba nosi naziv uredbe o utvrđivanju cena i protiv poskupljavanja pokrića potreba. Funkcije, koje je po njoj vršio komesar, prešle su sada na ministra privrede.

Ovom se uredbom naređuje da zajednice i savezi javnog ili privatnog prava smeju utvrditi, ugovoriti ili preporučiti samo sa odobrenjem komesarovim ili onih ustanova kojima je on to stavio u dužnost, cene, stope, maksimalne popuste i sve ostalo što je s tim u vezi, za predmete svakodnevne upotrebe. Isto to važi i za trgovinu na veliko, koja sme cene na malo, stope, popuste i sl. za trgovinu na malo odrediti, menjati ili ugovoriti samo sa pristankom komesara. Najzad, ista odredba propisuje da put od proizvođača do potrošača nesme biti otežan, usporen ili poskupljen umetanjem posrednika, za koje ne postoji privredna potreba. Da li je koja takva posrednička ustanova ili ličnost privredno potrebna podleže oceni komesara.

Prema ovoj uredbi se intervencija države, odnosno državnog funkcionera, u tržišne odnose koji su stavljeni pod njegov nadzor, kreće u tri pravca. Pre svega tu dolazi neposredna kontrola slobodnih cena na tržištu, podrazumevajući pod slobodnom cenom onu, koja nije propisana kartelskim ili sličnim sporazumom. U ovu kontrolnu delatnost spada i utviđivanje normalnih cena a u daljoj konzekvenciji i nadzor nad kalkulacionim kartelima. Njome se želi sprečiti isuviše veliko udaljavanje slobodne cene od pravične cene, iznenadna promena nivoa cena usled špekulacije ili konjukturnog obrta.

Druga funkcija nadzora nad cenama sastoji se u neposrednoj kontroli nad onim cenama, koje su vezane sporazumom kao i nad uslovima propisanim tim sporazumima, a relevantnim za obrazovanje cena. Komesarovoj kontroli, odnosno sada kontroli i prethodnom odobrenju ministra privrede, podležu svi ovakvi sporazumi. Ovamo spadaju, pre svega, cene sviju vrsta kartelskih udruživanja, trustova i sindikata (ali ne i kalkulacionih kartela, koji cene uopšte ne utvrđuju !). Dok kod slobodnih cena nadzorna vlast vrši naknadnu kontrolu ili nadzirava otstupanje cena od normalne, dotle ona kod kartelskih cena vrši preventivnu kontrolu, zasnovanu na samoj kalkulaciji kartelskih članova. Bez ove preventivne kontrole odn. bez prethodnog odobrenja, cene, stope i uslovi, fiksirani kartelskim sporazumom, ne mogu stupiti na snagu. Tako je, na pr., početkom 1935 g. jedan od najjačih trustova, nemački Kalisindikat, pokušao da podigne izvesne cene. Ministar privrede je, međutim, odbio da ove cene prizna i odobri, dok se sindikat ne sporazume o ovim novim cenama sa svojim najjačim kupcem, staležom ishrane. Tek posle sporazuma sa ovom staleškom organizacijom, odobrene su zahtevane izmene u cenama, Ovakva efikasna i stalna kontrola nad kartelima pomognuta je i ustanovom državnoga komesara, koji postoji pri izvesnim velikim kartelima.

Najzad se uredbom od 12 novembra 1934 g. državnoj nadzornoj vlasti daje pravo da podvrgne i sam put, kojim roba prolazi od proizvođača do potrošača, svojoj kontroli. Ova je odredba od velike načelne važnosti, jer se njome naročito jasno ispoljava težnja države, da u interesu pravilnog pokrića narodnih potreba utiče na kretanje robe. Država se ovde upušta u domen, u koji uobičajni intervencionizam ne dira. Ovlašćenjem iz ove odredbe ide se na sprečavanje preprodaje robe u spekulativne ciljeve. Ono i treba da obezbedi normalan i prav put robe od proizvođača preko trgovine na veliko i trgovine na malo do potrošača. Na taj način treba da se spreči da roba na svome putu do potrošača menja vlasnika češće nego što je to neophodno potrebno, jer se prilikom svake promene vlasništva dodaje osnovnoj polaznoj ceni i izvesna stopa, koja i robu konačno poskupljuje.

Србско Свитање

Повезане локације и везе

субота, 12. мај 2018.

Социјална политика национал-социјализма - Privreda nacional-socijalizma ll