четвртак, 5. фебруар 2026.
Рудолф Хес - Заклетва Хитлеру
Рудолф Хес
Четири говора: Заклетва Хитлеру
Борцима фронта света
Референдум о Хитлеру
Погинуће школског брода Хорст Весел
СЛОБОДА УМЕТНОСТ НАЦИОНАЛНЕ ПРИПАДНОСТИ
СЛОБОДА УМЕТНОСТ НАЦИОНАЛНЕ ПРИПАДНОСТИ
Од АДОЛФА ХИТЛЕРА
ЧЛАНОВИ НАЦИОНАЛСОЦИЈАЛИСТИЧКОГ ПАРИТА: Конгрес на којем смо сада окупљени је Седми конгрес Националног Социјалистички покрет. Прошло је шеснаест година од оснивања Партије и дванаест година од нашег првог револуционарног устанка. Пре једанаест година Партија је основана по други пут. А сада смо у трећој години наше коначне победе. Каква смо огромна искуства доживели у периоду од око деценије и по! Када смо започели нашу борбу, Немачка је била у вртлогу хаотичног нереда. Они који су тада водили судбину немачког народа били су на путу да доживе бродолом националне части, заједно са нашом националном снагом и слободом. Нација која је пружила тако висок доказ војне храбрости политички је продата и издана од стране сопствених владара. А данас, после шеснаест година? Године 1933. назвали смо наш Конгрес Победничким конгресом и имали смо право на то; јер смо коначно успостављање националсоцијалистичке власти сматрали карактеристичним обележјем тог периода. Из сличног разлога, садашње прославе можемо поносно назвати Конгресом слободе Рајха. Сви смо тако импулсивно ношени брзим ритмом догађаја да је појединцу тешко да довољно схвати непосредни и крајњи значај онога што се догодило. Мора се... нека Историја забележи како је у року од мање од три године од нашег доласка на власт дошло до препорода у Немачкој који наши противници сигурно нису предвидели и који извесни равнодушни буржоаски елементи нису могли да схвате, али у који смо ми, националсоцијалисти, увек веровали са ватреном и непоколебљивом вером. Овај препород ће бити оцењен у историји као часна ликвидација банкрота који се догодио 1918. године. Управо тамо где је Немачка претрпела најтежи колапс догодио се највећи препород. И стога смо увек осећали овај унутрашњи опоравак нашег народа као најважнији елемент, заједно са обнављањем политичке части нације, а тиме и обнављањем нашег људског достојанства.Значај свега што смо постигли у разним другим гранама националног живота током последње три године је безначајан у поређењу са овим унутрашњим буђењем. Нагон за самоодржањем заједнице у целини, нажалост, обухвата егоизме милиона појединаца. А у нашем случају, појединци су били тешко погођени кризом са којом су се морали суочити у свакодневном животу. Сељак природно размишља о приходима које добија од свог рада. Радник размишља о својој дневној плати, а занатлија се бави проблемом како се продаје његова роба. Земљопоседник брине о закупнинама које доноси његова имовина, а индустријалац размишља о приходима који долазе од производње његове фабрике, баш као што незапослени размишља о шансама да добије посао или о висини своје социјалне помоћи. Свака особа осећа своје проблеме и сматра их најважнијим. Он осећа тежину сопствене беде као најтежи терет од свих. Али заиста су лоша времена када појединац постане слеп за опште стање ствари око себе и не успе да размотри или разуме велике законе који управљају колективним током догађаја и тиме одређују живот самог појединца. Поводом овог Трећег конгреса од нашег доласка на власт, ми, националсоцијалисти, можемо се са поносом осврнути на све што је постигнуто током протекле три године, чак и на само материјалне резултате који су постигнути у различитим сферама јавног живота. Ако народ посматрамо као један велики организам и ако схватимо да је сваки посао, без обзира где се обавља или у ком облику може да се деси, на крајњу корист целог организма, онда ћемо моћи да стекнемо барем општу представу о томе колико је наш народ имао користи само захваљујући једној чињеници, наиме, да је број незапослених - којих је било преко шест милиона - смањен на милион и три четвртине. Овим смо нацији учинили услугу чију праву вредност појединац не може лако да процени. Од нашег доласка на власт заменили смо око пет милиона људи у кругу националне производње. То значи да смо за сваки радни дан немачком народу дали у просеку између тридесет и четрдесет милиона радних сати више него што су раније имали. То је био њихов спас. Није битно за какву врсту производње је та радна снага коришћена у појединачним случајевима. Укупно гледано, за годину дана смо нацији дали плодове око девет милијарди сати рада. Ово гигантско достигнуће, које је у својим активностима и ефектима распоређено по целој сфери наше националне производње, није у корист неких појединачних милионера. Директно или индиректно, оно доноси побољшање општих услова живота и сходно томе унапређује наше национално постојање.Из искуства знамо да се штета настала током петнаест година прогресивног распадања не може у потпуности поправити у кратком року од три године. Али оно што смо урадили биће допуњено даљом обновом у различитим сферама националног постојања. Временом то нужно мора резултирати подизањем не само општег животног стандарда и културног нивоа немачке нације у целини, већ ће сваки појединачни Немац моћи да види и осети корист од тога у свом животу. Што се тиче резултата који су произведени националним напорима у разноврсним гранама нашег економског живота у целини, у року од три године националсоцијалистичког вођства, имаћете детаљан извештај представљен пред вама у серији посебних предавања која ће бити одржана током овог Конгреса. Био је то величанствен учинак. Па ипак, то је само споредно у поређењу са радом који смо урадили, лојално се држећи нашег програма, у обнављању части и слободе нације. Јер да се ова обнова није догодила, све остале мере би биле узалудне. То је посебно тачно у свету и у времену где немири преовлађују у степену који никада раније није доживљен и где смо више него икада удаљени од такозване владавине више правде. Сви ћете разумети шта ми је на уму ако вас у овом свечаном тренутку замолим да подигнете поглед изнад ове дворане и широко погледате велики свет изван граница немачке нације. Немир и несигурност су упечатљиве карактеристике спектакла који се сусреће са вашим погледом. Право је слабо, а привид влада светом. Али тешко ономе ко је сам слаб! Јачи ће му одузети имовину и искористити је као основу моралног аргумента да оправда своје потчињавање. Робови се стварају тамо где се робови еманципују. Класе се рађају тамо где се класе уништавају. Марксистички теоретичари који су проповедали доктрину „Никад више“ током рата сада граде колосалне машинерије за потребе рата. Апостоли међународног помирења испуњавају свет нетолерантном мржњом и злогласно хушкају нације једне против других. Они који су потписали мировне савезе проучавају могућности које би могао да понуди предстојећи рат и методе које ће се користити у његовом вођењу. Укратко, човек који је приморан да хода беспомоћан у овој башти змајева има сваки добар разлог да се осећа нелагодно. Дугих петнаест година наша нација је имала ово искуство да буде предата на милост или уништење од стране сваког ко се појавио, било добре или зле воље. Добили смо прилику да практичним искуством докажемо вредност саосећања које се пружа особи која, када је једном на земљи, и даље нада правди или барем разумевању. Где су Вилсонових четрнаест тачака и где је свет данас? Ми, Немци,Сада можемо да размотримо ситуацију у духу дубоког спокоја; јер Рајх више није беспомоћна играчка. Више није на милости и немилости стране превласти. Његова одбрана је осигурана. А њена одбрана није осигурана савезима и пактовима, уговорима од обостраног интереса и општим споразумима, већ је осигурана одлучном вољом њених вођа и ефективним снагама нације. Није потребно да Немачка пружи било какву демонстрацију ове сигурности пред другим народима света. Довољно је да ми сами то знамо. Не само то, већ можемо осетити овај мирни осећај сигурности још дубље јер немачки народ и њихова влада немају други циљ осим да живе у миру и пријатељству са својим суседима. Међународни шириоци мржње, чија је једина чежња да виде Европу претворену у поље клања, толико су нам добро познати да не можемо погрешити у погледу основе и циља њихових нада. Што више Интернационални јеврејски комунизам верује да, када се универзални хаос прошири Европом, може подићи стандард револуције и успоставити деспотску владавину бољшевика над народима Европе, жртвујући своје слободе и своје животне стандарде - то смо ми, националсоцијалисти, одлучнији да схватимо да ће они прво морати да се обрачунају са правим значајем обнове наших одбрамбених снага и да ће морати да их цене у њиховој пуној вредности. Јер ми имамо част да будемо цивилизација, да се распаднемо и нестанемо. Уколико смо ово уверење спровели у дело што се тиче немачког народа, верујемо да смо дали користан пример другим европским државама. Након борбе која је трајала петнаест година, Националсоцијалистичка партија је успела да коначно сруши комунизам широм Немачке. Поред сплетки неких јеврејских варалица, она више није активна осим у главама неколико непоправљивих будала и визионара. Говорећи ово, не мислим да укључим оне међународне криминалце који се могу наћи под свим владама и међу свим народима. Ови искусни клијенти затвора и поправних установа видели су у бољшевичкој револуцији излазеће сунце слободе и са собом наговештавајући могућности које су обећавале успех за обновљене активности. Међутим, немамо илузија о чињеници да латентна опасност и даље постоји и да ће наставити да постоји још неко време. Стога смо увек наоружани и спремни за сваку врсту акције која може бити предузета у било ком тренутку. Наша странка је милитантна странка и до сада је успела да све своје непријатеље сруши на земљу. Уколико се било која таква појава поново појави, наша странка сигурно неће пропустити да јој се суочи и да пружи додатни доказ храбрости коју је показала у борби против тих истих непријатеља у прошлости.Неки добронамерни, али прилично наивни саветници питају зашто заузимамо тако борбен став према овим покретима ако су њихови подстрекачи бројчано тако малобројни као што и сами признајемо. Зашто нисмо мало попустљивији и не оставимо их саме себи? Овде ћу дати одговор вама, моје колеге из странке и свим нашим немачким суграђанима. Љубазно ћете следећу декларацију прихватити као коначну једном за свагда: „Наши непријатељи су имали петнаест година, а пре тога чак и педесет година, да докажу своје способности. Морално, политички и економски су дозволили да Немачка пропадне. Више немамо никакве везе са овим људима. Имамо моћ у својим рукама и држаћемо је. И нећемо дозволити никоме да ради по своме ко покуша да организује нешто против ове силе; али ћемо угушити сваки покрет у тренутку када се покаже. Сада када смо обновили и реконструисали Немачку, напором који се не може описати речима, наши непријатељи би били превише спремни да ураде оно што су чинили раније и да затрампе част, слободу и суштину нације.“ Не. Нека нико себи не дозволи илузије у нашем погледу. Управо зато што знамо колико је смешно мали број наших непријатеља, ми, као једини обавезници немачког народа, сузбићемо те непријатеље чим се усуде да покажу било какав знак својих активности. Снажна заштита коју им пружају њихови пријатељи у иностранству нас не узнемирава. Она нас само учвршћује у нашој одлучности. Оно што немачки народ може очекивати од ових елемената јасно је показано ватреним надама које њихове активности буде код свих међународних снага поређаних против Немачке. Када се такве активности примете, оне се поздрављају и охрабрују. Наши најљући непријатељи им шаљу своје најтоплије поздраве. То указује на то колико се грубо погрешно схвата менталитет немачке нације када људи верују, и са једне и са друге стране, да би такав савез могао да поремети темеље државе чији су лидери ставили националну част у први план као водећи идеал свих својих поступака. Заиста, највећа препорука коју Националсоцијалистички покрет ужива јесте да не зависи од подршке ове међународне заштите. Разматрајући те домаће елементе данас, желео бих да анализирам њихове мотиве и њихове методе деловања за вас и преко вас за целу нацију. У борби коју смо водили петнаест година да бисмо стекли политичку власт у Немачкој, упознали смо три водеће класе противника који су били стручњаци за немачки распад. Свака група је условљена другом и сви подједнако морају бити одговорни за немачки дебакл. То су: 1. Јеврејски марксизам и парламентарна демократија повезана са њим. 2. Политички и морално одвратна Централна партија. 3. Извесни непоправљиви елементи у глупој и реакционарној буржоазији.Дугих петнаест година имали смо ове три врсте људи против којих смо се борили. То нам је дало прилику да их темељно упознамо. Упркос чињеници да су држали власт у својим рукама и примењивали је без икаквих скрупула, упркос неограниченом теру у којем су стотине људи убијене, а десетине хиљада рањене, упркос варварском нападу на жене и децу породица наших другова, при чему је отац лишен средстава за живот, а његова жена и деца тако осуђени на гладовање упркос свему, националсоцијализам је коначно тријумфовао над ове три класе политичких непријатеља. У Москви данас напредују према клики политичких клерика који су раније припадали Партији центра, а такође и реакционарној буржоазији. Али то нас, националсоцијалисте, не изненађује. Током периода наше борбе имали смо разлога да знамо да је свака од ове две странке радила у најтешњем савезу са другом. Рука у руци користили су сва расположива средства да спрече национални препород Немачке. Данас не могу да избришу сећање на ово само покушавајући да то сами забораве или одбацујући истину о чињеници у бесу претвараног негодовања. Када су ове три класе збрисане Националсоцијалистичком револуцијом у марту 1933. године, најпрактичнији пут за њих је изгледа био да признају да су завршени. Више нису имали власт. Резултати њиховог криминалног лошег управљања и њиховог пропуста у свакој грани администрације били су још увек толико свежи у сећању нације да су им указивали да треба одмах да нестану из јавног живота. Па ипак, суочени са огромним доказима који су их водили, дубоко су погрешно проценили ситуацију и остали. У својој ароганцији им се чинило потпуно бесмисленим да озбиљно покушавају да схвате принципе националсоцијализма, чак и као супротстављену доктрину. Зато су себи утувили у главу идеју да година 1933. није значила ништа више од пуке промене власти. Мислили су да се догодило то да су нови машиновођа и нова посада ступили на локомотиву воза званог „Дас Рајх“. И сада су мислили да им је потребно само мало стрпљења и чекања док се нова посада не умори од посла или да ће једног дана схватити да не може да настави и да ће сама одустати. Штавише, могли су помислити да су нови људи, следећи пример својих претходника, само завршили посао и да ће се пензионисати, пре или касније, када им се апетит задовољи. И стога се може разумети њихова одлука да прихвате свршен чин са призвуком горко-слатке равнодушности и, попут искрених гледалаца, са великом надом у срцу чекају резултат трке. Али оно што им је тада измакло разумевању била је чињеница да није само посада локомотиве промењена,већ да је воз почео да креће новим правцем. Скретнице на немачкој железници су преусмерене са старе руте. И сада, после три године, они који су неговали те тајне наде, на своју велику нелагоду, откривају да их воз сваким даном све више и више оставља иза себе. И зато често заборављају да одрже свој став претваране равнодушности. Не могу да сакрију ни своју лудост ни своје разочарање. Они неразумнији међу њима, који изгледају најмлађи и стога најмање искусни, мисле да ако сада трче довољно брзо и вичу довољно гласно, можда ће моћи да зауставе воз који нестаје и претекну га. Али спотакнуће се и пасти у том напору. Марксистима, а посебно њиховим јеврејским подстрекачима, мора се прочитати следећа лекција: „Ако бирократија не испуни своје дужности, немачки народ ће је заменити сопственом активном организацијом. Можда са превеликом мером добронамерности, омогућили смо им да задрже дискретан став и да временом дозволе да одређене ствари избледе у заборав. Сада имамо утисак да је ова попустљивост погрешно протумачена. Резултати који су морали да уследе су се заиста догодили. Националсоцијалистичка држава ће, спроводећи свој пут, дефинитивно превазићи и ову опасност. У вези са тим, могу овде категорично да кажем да борба против домаћих непријатеља нације никако неће стати пред формалистичком и неефикасном бирократијом, јер где год се државна бирократија покаже неспособном да реши проблем, немачка нација ће то заменити својом снажнијом организацијом како би се побринула да њене виталне потребе буду обезбеђене.“ Јер је велика грешка веровати да нација постоји због неке формалне институције и да ако се таква институција покаже неспособном да изврши задатке који су пред њу постављени, нација треба да капитулира пред тим задацима. Напротив: Оно што држава може постићи, држава ће постићи. Али шта год држава, због своје структуре, није у могућности да постигне, постићи ће националсоцијалистички покрет. Јер држава је само један од органских облика у којима се изражава живот народа. Али она је оживљена и доминирана непосредном манифестацијом националне воље за животом, а та непосредна манифестација је Партија и националсоцијалистички покрет. У одређеним круговима, где се очи још увек с љубављу окрећу прошлости и где се стара искуства држе до дна, можда се укоренила идеја да, баш као што претходне владе са својим нормалним државним механизмом нису биле у стању да се носе са јеврејским марксизмом и његовим сродним феноменима, тако ће и данашња немачка држава морати да капитулира јер не може да убеди своје савременике да не постоје одређени дефинитивни проблеми који су ван њене компетенције. То је још једна велика грешка. Партија, држава,национална економија и администрација, све су то само средства за постизање циља. А циљ је одржање нације. Ово је основни принцип националсоцијалистичког система. Све што је очигледно штетно за добробит нације мора бити сузбијено. Ако се нека државна институција покаже неспособном да изврши ову дужност, онда ће морати да уступи место другој која ће се побринути да се задатак спроведе. Сви ми, моје колеге из странке, а пре свега ви који држите водеће положаје у држави и покрету, једног дана ћемо бити оцењени не по исправности формалистичког става који смо усвојили, већ на основу тога колико смо успешно спровели наш програм у дело. То значи да ће питање бити: колико смо заштитили и обезбедили постојање наше расе и нације. На следећем принципу се посебно мора инсистирати и спроводити у пракси са оним што бих могао назвати посвећеним фанатизмом: наиме, непријатељ националсоцијалистичке државе, без обзира да ли је код куће или у иностранству, не сме познавати или открити ниједну особу или извор у Немачкој који ће се сложити са њим или га подржати. Живимо усред света који је постао турбулентан. Само најкрутији принципи и њихово неуморно поштовање омогућиће нам да спасемо Немачку од тога да и она падне у бољшевички хаос, чије постојање и претњу смо разоткрили на многим странама и истакли као упозорење. Сасвим је лако разумети зашто наши непријатељи не воле ове принципе. Не треба да нас узнемирава чињеница да у овом тренутку њихова праведност и апсолутна нужност нису свуда признате ван Немачке. Јер може се десити да у кратком временском периоду свет више неће морати да се суочава са питањем да ли су ови наши принципи и наша линија понашања прихватљиви или не, већ ће се морати суочити са непосредном алтернативом да се спотакне у људску катастрофу бољшевизма или да се спасе истим или сличним методама које смо усвојили. Ова одлучност да се немилосрдно носимо са одређеним опасностима чим се појаве и да их искоренимо из корена, биће спроведена без обзира на околности. Ако икада буде потребно, нећемо оклевати да преузмемо оне функције за чије обављање је држава очигледно неспособна - уколико су стране њеном унутрашњем карактеру - и да предложимо закон који ће их пренети на друге институције које изгледају ефикасније опремљене за решавање таквих питања. Али у том погледу одлука ће бити искључиво на руководству странке и неће зависити од воље појединаца. Наша дисциплина је извор и главни ослонац наше моћи. У вези са тим, детаљно ћу размотрити опасности које произилазе из политичких активности верских деноминација.Мој разлог за то је тај што већ дуго видимо како је овај феномен уско повезан са марксизмом. Овде желим да изричито наведем одређене принципе: - Партија никада није имала намеру, и нема намеру сада, да се упушта у било какву врсту непријатељстава против хришћанства у Немачкој. Наш циљ је био сасвим у супротном смеру. Тежили смо да ујединимо разне регионалне протестантске цркве, чији су услови постојања били немогући, и да створимо једну велику евангелистичку цркву широм Рајха, без икаквог мешања у питања верског веровања или праксе. Закључивањем конкордата са Католичком црквом, Партија је настојала да успостави стање ствари које би било корисно за обе стране и које би било трајног карактера. Партија је укинула организације које су припадале Атеистичком покрету и тиме је очистила цео наш живот од безбројних симптома чије сузбијање јесте или би требало да буде задатак хришћанских деноминација. Али ни под којим условима националсоцијалистичка држава неће дозволити верским деноминацијама да се баве политичким активностима, било да су те активности наставак старе традиције или нешто што је започето изнова. И овде бих желео да изнесем одлучно упозорење против било каквих илузија у вези са чврстом одлучношћу Покрета и Државе. Већ смо се борили против клерикалних политичара и приморали смо их да напусте Парламент. Била је то дуга борба и током ње нисмо имали никакву јавну власт, док су други држали сву моћ у својим рукама. Али данас имамо ту моћ и лакше нам је да водимо борбу у име принципа које сам поменуо. Па ипак, никада нећемо претворити ову борбу у борбу против хришћанства или против било које од две велике деноминације. Ипак, наставићемо ову борбу како бисмо сачували наш јавни живот слободним од оних свештеника који су заборавили свој позив и бавили се политиком, а не бригом о душама. Такође ћемо наставити борбу да разоткријемо оне који се претварају да је њихова Црква угрожена, док је истина, нажалост, да они сами само траже прилику да се ослободе ње. Не морам вас уверавати да ми, националсоцијалисти, нисмо тражили ову свађу. Јер знамо шта је јеврејско-бољшевичка претња, која данас прети свету, и превише смо је свесни да не бисмо желели да се све снаге уједине у борби против ње. Да је комунизам успео, проблем двадесет шест застарелих регионалних цркава и проблем католичког политичког центра био би брзо решен. Где год је бољшевизам дошао на политичку власт, „милитантне цркве“ представљају слику која је у суштини неславнија од оне коју представља „милитантни“ националсоцијалистички покрет у Немачкој који,жртвом безбројних мученика, победио је и разбио комунистичке убице и палике. Трећа група наших противника мора се сматрати патолошким примерцима. То су људи који су коначно схватили да су садашња држава и нација, у задатку који је предузет и брзини којом се тај задатак извршава, као и у величини општег достигнућа, потпуно изван домета њихове гојазне интелигенције и њихове троме снаге воље. Уместо да схвате да је њихово постојање сада потпуно сувишно, они се и даље моле свом старом Богу и преклињу Га да будућност обликује по калупу прошлости. Докле год настављају да размишљају о овој чежњи у тишини, нећемо имати прилике да пореметимо њихове маштарије. Али ако се од стране ових група, које су повезане једна са другом заједничким традицијама, направи било какав покушај да постепено изразе своје тајне жеље јавно, такав покушај ће бити одмах угушен. Немачки народ више не жели да слуша ту музику. Некада су поштовали њене композиторе; али они немају поштовања за дегенерисане наследнике и ситне диригенте који се шепуре попут духова из буржоаске прошлости. Тај свет је мртав. И мртвима треба дозволити да почивају у миру. Ако прескочимо све елементе који верују да се ни по коју цену не могу помирити са новом Немачком, онда ћемо лако доћи до следећих закључака: - 1. Уједињени су само на негативним основама: то јест, они гледају на садашњу државу као на свог заједничког непријатеља. У супротном, не постоји ниједна идеја која их уједињује. 2. У шта би Немачка дошла ако би ова шаролика група икада повратила утицај и значај? Вековима је наш народ био раздвојен, подељен супротстављеним веровањима и различитим погледима на живот уопште; прво племенским, затим династичким, затим верским, коначно различитим политичким мишљењима и погледима на живот. Када смо ми, националсоцијалисти, водили нашу кампању за стицање власти, тридесет седам политичких партија у (Немачкој) се међусобно борило за подршку народа. Постојале су две цркве и безброј друштава за промоцију разних других веровања. Након дуге борбе, која је у основи била систематски напор да се нација упозна са принципима који управљају јавним животом, и након што смо поднели неизмерне жртве, успели смо да девет десетина људи доведемо у наш начин размишљања и да их ујединимо под једном вољом. Преосталих десет процената представља остатке двадесет седам партија, непокорних елемената верских деноминација, бивших друштава за промоцију једне или друге ствари; укратко, оних елемената који су вековима били одговорни за невоље Немачке због чињенице да су је држали подељеном.Када сада мирно размотримо целу ситуацију и узмемо у обзир успешан рад који је обављен за наш Немачки Рајх током протеклих неколико година, онда ћемо поново морати да закључимо да је највредније достигнуће од свих била и јесте чињеница да је покрет ујединио Немце у једну нацију и развио заједничку вољу за јединственом акцијом. Размотрите осећај сигурности и мира који данас влада Немачком. Ако погледамо негде другде, видимо факторе распадања и разградње који делују готово свуда, штрајкове и локауте и уличне туче, уништавање имовине, мржњу и грађански рат. Лутајући научници искорењене интернационално-јеврејске клике крећу се међу народима, подстичући немире и неред, проповедајући мржњу која је супротна сваком здравом разуму и подстичући људска бића и нације једне против других. Под изговором заступања класних интереса, они покушавају да мобилишу јавност за грађански рат, зарад сопствених приватних интереса и задовољства. И видимо резултате. У свету који би требало да живи у изобиљу, беда је свуда распрострањена. Земље које су толико ретко насељене да имају мање од петнаест људи по квадратном километру (мање од двадесет четири по квадратној миљи) пате од глади. Државе које имају неограничене ресурсе сировина не могу да смање масе својих незапослених. Наша земља има популацију од 137 људи по квадратном километру (220 по квадратној миљи). Немамо колоније и недостаје нам већина сировина које су нам неопходне. Петнаест година после рата смо били искрвављени. Изгубили смо сву нашу страну имовину и капитал који смо уложили у иностранство. Морали смо да платимо педесет милијарди (2.500.000.000 фунти стерлинга, по номиналу) репарација. Тако је Немачка доведена на ивицу потпуног пропасти. Па ипак, одржали смо своју моћ постојања, иако смо морали да прођемо кроз периоде јаке анксиозности због тога. Смањили смо број наших незапослених, тако да смо данас заправо у бољој ситуацији од неких од најбогатијих земаља на свету. Специјална предавања која ће бити одржана на овом Конгресу даће вам, моје колеге из партије, приказ напора који су морали бити уложени да би се постигли ови резултати. Тада ћете схватити обим задатка који је морао бити предузет да би се решили најхитнији проблеми. Када смо преузели власт, Немачка је била у стању потпуне декаденције. Наши противници су прорицали да не можемо издржати дуже од неколико недеља. И од тада су тврдоглаво настављали да предвиђају наш пад, иако су морали да га стално одлажу са једног датума на други. Али њихова пророчанства су била оповргнута. Десило се супротно. Наравно, ми смо сиромашна нација, не зато што је националсоцијализам владао двадесет година, већ зато што су криминалне партијске владе дозволиле Немачкој да склизне, не само ка револуцији,али - што је било много горе - у дубоки унутрашњи хаос, и зато што је петнаест година немачка држава била беспомоћни објекат сваке врсте међународних препирки. Наш велики тријумф је био у томе што смо кроз херојску борбу за утврђивање националне независности Немачке успели да реконструишемо одбрамбене снаге нације, тако да за сва будућа времена буде поштеђена страшних искустава кроз која смо прошли последњих година. Користећи ову прилику, колеге, да вам укратко представим шта је урађено у протеклих дванаест месеци, моја идеја је да вам покажем како смо испунили задатак који смо себи поставили прошле године и да скицирам задатке са којима се морамо суочити у будућности. 1. Националсоцијалистичка партија: Последњи конгрес странке одржан је баш када смо превазишли унутрашњу кризу Покрета. У тој кризи неки глупи елементи у нашим редовима, потпуно заборављајући своје обавезе части, покушали су да трансформишу странку у инструмент који служи њиховим приватним циљевима. Од нашег последњег конгреса елиминисали смо чак и последње остатке тог покушаја. У међувремену, странка је изванредно консолидована. Њена унутрашња организација је додатно усавршена. Бројне положаје у држави преузели су чланови Партије. Судбина нам је, нажалост, пре времена одузела једног од наших најхрабријих бораца. Шемова смрт значила је губитак апостола националсоцијалистичког препорода. Суштински циљ унутрашње реорганизације Партије био је да се утврди ново разграничење различитих дужности које одговарајуће гране Партије морају да испуне. То је постало неопходно када је револуција у потпуности достигла свој циљ. Пре свега, било је неопходно да наши чланови у потпуности схвате да је са обнављањем војске националсоцијалистичка држава добила нови носећи стуб у својој структури. Ова војска има дужност коју треба да испуни, а која је у потпуности искључива за њу. Стога следи да мора постојати не само строго разграничење активности Покрета, већ и да се одређене организације Покрета морају ликвидирати јер су конституисане посебно ради сузбијања нереда. Администрације СА и СС су веома поједностављене током протеклих дванаест месеци, а чланство у тим телима је подвргнуто строжим тестовима. Резултат овога је да је дошло до бројчаног смањења, а тиме и до побољшања квалитета. Осећај блиске солидарности међу старијим националсоцијалистима није ни на који начин попустио. У ствари, постао је дубљи. Баш као и у прошлости, овогодишњи Конгрес странке пружио је добродошлу прилику нашим ветеранима-друговима да се поново сретну и уживају у друштву једни других. Млади регрути који су се придружили Покрету неће променити карактер ове милитантне политичке елите немачке нације. Они ће је напротив ојачати. 2.Држава: Циљ који је уписан на заставама Националсоцијалистичког покрета још од његове реконструкције (1924. године) унапређен је на начин који је без преседана у историји. Рајх је постепено и стално прелазио на националсоцијализам. Ефикасан утицај покрета никада раније није био тако јасно демонстриран као у протеклих дванаест месеци. Немачка је постала слободна. 16. марта прошлог године Националсоцијалистичка влада је дала нацији једнакост права захваљујући сопственој унутрашњој моћи. Поновно успостављање војске дало је Немачкој неопходну заштиту на копну. Изградња нашег ваздухопловства осигурала је немачки дом од ватре и гаса. Нова морнарица, чија је тонажа одређена Лондонским споразумом, штити немачку трговину и немачке обале. Ових дванаест месеци, од овог времена прошле године до сада, сведочили су важним унутрашњим реформама у скоро свим гранама наших законодавних и административних активности. Уведена је обавезна радна служба. 3. Немачка економска ситуација: Имамо добар разлог да о томе данас говоримо. Година 1934. нам је нажалост донела веома лошу жетву. Још увек патимо од последица тога. Међутим, успели смо да одржимо снабдевање свим основним намирницама неопходним за издржавање немачког народа. Али то је било по цену напора који велике масе нације не процењују у пуној вредности. Лоша жетва је резултирала привременом несташицом одређених прехрамбених производа. Али били смо одлучни да се не предамо, без обзира на цену, иако су одређени делови међународне штампе са чежњом ишчекивали ту капитулацију. И сада смо успешно превазишли кризу. Притом смо понекад сматрали да је наша обавеза да предузмемо мере против оних који су подигли цене под изговором лоше жетве. Овај пораст цена је у неким случајевима био сасвим разумљив, али у другима је био потпуно неоснован. У спровођењу ових напора, националсоцијалистичка економска администрација је следила принцип да ни под којим околностима не смемо дозволити повећање плата и ни под којим околностима повећање цена; јер где год се дозволи једно од ових дешавања, друго ће сигурно уследити као неопходна последица. Током протеклих дванаест месеци чврсто смо се држали наше одлучности - и чинићемо исто и у будућности - да нећемо дозволити да немачка нација буде гурнута у нову инфлацију. Али чак и данас повећање плата или цена нужно би довело до такве инфлације. Данас постоје неки бескрупулозни егоисти, или кратковиди људи неспособни за расуђивање, који мисле да имају право да искористе одређене тешкоће које су се појавиле у снабдевању прехрамбеним производима и да могу повећати своје цене само из тог разлога. Ако би Влада дозволила да се такво понашање настави,Цене би расле све већом брзином, као што смо доживели од 1921. до 1928. године. Резултат би био да би се немачки народ ускоро нашао усред нове инфлације. Све такве покушаје ћемо сузбити и нећемо показати милост у томе. Ако мирно упозорење не успе, онда нећемо оклевати да пошаљемо непослушне појединце у концентрационе логоре, како бисмо их научили да добробит заједнице у целини мора превладати над личним жељама. Наравно, Влада је могла себи да поштеди много бриге, барем привремено, да је следила пример многих других држава које су надувале своје валуте, дозвољавајући тако девалвацију немачке марке. Али нисмо дозволили себи да нас привуче та алтернатива: прво, зато што, иако би могла да елиминише неке од наших брига, пре или касније је нужно морала да донесе много озбиљније патње милионима и милионима наших суграђана. Под овом невољом мислим на тешко разочарање коме би били изложени људи који су, имајући поверење у државу, уштедели део своје зараде, а сада би морали да гледају како вредност те уштеђевине опада због девалвације валуте. Други разлог зашто нисмо усвојили овај алтернативни пут је тај што чврсто верујемо да се међународна светска криза никада неће превазићи док се такве методе примењују. Апсолутно смо уверени да је неопходан предуслов за решавање међународне трговинске кризе увођење стабилног монетарног система. Такав пут би омогућио трансформацију праисторијског система размене у слободан и модеран трговачки систем. Штавише, националсоцијалистичка влада је одлучна да ни под којим околностима неће бити увучена у стари трговачки систем стварања дугова, већ да ће се ригидно придржавати принципа увоза из иностранства само до вредности робе коју продаје у иностранству. Ако би се одређени појединци осећали узнемирено јер не могу да купе овај или онај луксузни предмет, или чак неки користан предмет, зато што га нисмо увезли за њих, наш одговор таквим вредним сународницима је: Већ смо довољно забринути због проблема исхране немачког народа. Све док не можемо бити потпуно сигурни да су животне потребе доступне сваком члану заједнице, не занима нас питање да ли се овај или онај луксузни предмет може увести. Ако постоје људи који мисле да не могу да се снађу без одређених луксузних предмета за улепшавање живота, једини преостали пут за такве људе је да окрену леђа овој нашој јадној Немачкој и мигрирају у повољније земље где ће њихове жеље бити обилније задовољене. Можда би могли да оду у Совјетску Русију. У сваком случају, наш принцип је да не стварамо нове дугове. У ствари,Успели смо да отплатимо значајан део нашег међународног дуга. Штавише, успели смо да смањимо камату на део наших спољних дугова, а такође и на наше домаће кредите. Да бисмо могли да купимо оне намирнице и сировине у иностранству које нам недостају у Немачкој, влада је подстакла немачки извоз како би га одржала на нормалном нивоу. У ствари, удео Немачке у међународној трговини није се смањио осим пропорционално паду извозне трговине у другим земљама, упркос бојкоту јеврејског света против нас. Али уколико наш извоз није довољан да нам обезбеди средства за куповину потребних намирница и сировина у иностранству, одлучили смо да сами производимо те сировине и тако учинимо Немачку независном од страних залиха. Овде се не ради о производњи „замена“, већ о материјалу који је сасвим једнак увозном материјалу и другом материјалу који је потпуно нов. На пример: Производња бензина поступком вађења угља организована је у великим размерама. У блиској будућности ово ће непрестано заузимати нове фабрике и тако ћемо моћи да обезбедимо све већи проценат експлозивног горива потребног у нашој трговини и индустрији. Ова залиха ће бити у потпуности домаћи производ. Одлучни смо да развијемо производњу немачких влакана за потребе израде тканина. Проблем производње вештачке гуме је сада решен. Већ смо почели да постављамо постројења неопходна за ову индустрију. У бројним другим правцима се дешава сличан напредак, као што је експлоатација сопствених нафтних ресурса и минералних налазишта у различитим деловима земље. Паралелно са овим радом, спроводимо у дело веома широко замишљен план за територијалну реорганизацију наших индустрија. Немачки народ такође мора узети у обзир чињеницу да морамо да обезбедимо не само потребе приватне индустрије и трговине, већ и да морамо да обезбедимо материјалне потребе за обнову немачких одбрамбених снага. Истовремено, немачка влада је заокупљена проблемом развоја транспортних услуга. Сви пројекти који су започети се енергично спроводе, а додатни пројекти су прихваћени и одобрени. Моторизација немачког саобраћаја показује брз напредак, што је пандан напретку који се постиже у изградњи великих аутопутева широм Рајха. Најзначајнији доказ енергије и активности наше економске администрације је чињеница да је током протеклих дванаест месеци број људи којима смо дали хлеб и посао порастао на пет милиона. Али до сада наши напори нису успели да обезбеде посао за све. У случају оних појединаца који су још увек без посла,А у случају оних чија зарада није довољна за издржавање себе и својих породица, наше организације за социјалну помоћ су прискочиле у помоћ. Наравно, чак ни оне не могу задовољити све наде. Али где, у целој историји, налазимо паралелни пример тако гигантског достигнућа? Ако узмемо у обзир да у Совјетској Русији, где има мање од петнаест људи по квадратном километру, милиони људи живе под претњом глади и број људи који умиру од глади стално расте, зар није чудесно што смо, из сопствених ограничених ресурса, успели да прехранимо и одржимо густо насељену нацију од 137 људи по квадратном километру? Па ипак, ми сами се нећемо задовољити оним што смо урадили. Наша намера је да стално спроводимо нове мере како бисмо обезбедили просперитет немачке нације. Тамо где успемо, честитамо себи. Тамо где наши напори нису успешни, не дозвољавамо себи да будемо обесхрабрени. У тим случајевима увек покушавамо друге начине и средства да постигнемо свој циљ. И овде бих желео да кажем реч као одговор оним критичарима који увек похлепно траже случајеве у којима не успевамо или делимично не успевамо: Човек који много пуца понекад ће промашити циљ; али они који никада неће погодити нити промашити циљ. Проблеми које смо пронашли чекајући да буду решени били су огромни проблеми, захваљујући јединственој неспретности наших претходника. А ти проблеми су били такве природе да, нажалост, нисмо имали примере који би нас водили у усвајању средстава за њихово решавање. Данашње стање је такво да се многе мере које смо усвојили узимају као примери које треба следити у другим земљама. Готово сваки корак напред који смо направили био је корак у до сада неистражену територију. Нисмо имали другог избора. Претпоставимо да смо чекали да друге државе реше свој проблем незапослености, како бисмо могли да научимо од њих како се то ради, шта би се десило? Или смо требали да следимо пример како је Русија прехранила и издржавала петнаест људи по квадратном километру? Не, пријатељи моји, ризиковали смо и, поносан сам што могу да кажем, победили смо. Током рада Конгреса добићете детаљнију слику о томе шта је постигнуто у протеклих дванаест месеци. Једно је сигурно: никада раније није учињен успешнији напор да се спасе нација из понора такве економске, политичке и моралне катастрофе. А то указује на природу задатка који ћемо морати да извршимо током наредних дванаест месеци. Уложићемо снажан напор да дођемо до даљег смањења броја наших незапослених. Тежићемо да одржимо однос рада и плата на садашњем нивоу и ниједна ствар нас неће натерати да оклевамо у нашој одлучности да заштитимо интересе нације против свих фактора нереда.Без обзира где се могу појавити или ко су. Наставићемо величанствени друштвени рад нашег Радничког фронта. Ојачаћемо Рајх у његовој војсци, како бисмо га учинили још сигурнијим уточиштем за европски мир и европску цивилизацију. Наставићемо сав посао који смо започели и проширићемо његов обим додавањем нових подухвата, са циљем одржавања економске виталности Немачке и подизања животног стандарда. Али пре свега, консолидоваћемо Покрет интерно као извор наше моћи и, у духу Покрета, наставићемо да усађујемо у умове немачког народа идеал истинске заједнице. Уверени смо да је овај последњи задатак наш најтежи. Јер овде морамо да се боримо против предрасуда које су настале из прошлих искустава. Морамо се борити против терета лоше традиције која долази из прошлих времена и морамо се носити са скептичним утицајем себичних и ускогрудих људи. Али повољни резултати које смо већ постигли у овом правцу оправдавају чврсто поверење да ћемо једног дана стићи до нашег дефинитивног циља. Међутим, ово није циљ сам по себи и не можемо мировати беспослено када га постигнемо. Не желимо да било ко падне у грешку мислећи да када неко постане националсоцијалиста може да се одмори на својим веслима. Прави националсоцијалиста осећа обавезу да непрестано ради у служби циља. Морамо научити будућу генерацију каква су била наша унутрашња искуства током наше заједничке борбе, како ти људи не би лако заборавили лекцију коју је нација научила из искуства прошлости. И зато, пријатељи моји, требало би да искористимо овај седми конгрес као прилику да покушамо још дубље да схватимо да је мисија наше странке нешто што се мора наставити испуњавати и да у стварности не постоји тако нешто као коначно остварење тога; јер та мисија нам налаже да образујемо наш народ и тиме осигурамо трајно постојање и активност наше странке. Без обзира шта се може постићи, људски елемент стоји изнад сваког другог разматрања. Какви год да су наши пројекти или наше активности, само људски елемент ће осигурати њихов успех и дати им коначно освећење. Као доказ лојалне привржености националсоцијалистичкој вери, није довољно бити у стању да покажемо партијски пасош као потврду чланства. Тај пасош је само видљиви и спољашњи знак унутрашње вере. Ова вера намеће сваком појединачном вернику дужност сталне самодисциплине и непоколебљиве активности у служби циља. Окупили смо се на овом Партијском конгресу 1935. године у време општих немира. Али баш као и у ранијем периоду наше домаће борбе за власт, када су тешки олујни облаци замрачили политички хоризонт, наша ватрена вера у величину наше мисије као националсоцијалиста наставила је јако да гори,тако још једном наша вера у ту мисију добија обновљену снагу пред међународним немирима који данас владају. У тим данима смо увек чврсто држали нашу веру и наду у Покрет. Данас нас то неће напустити, чак и ако бисмо били оптерећени стрепњама и узнемирени несигурношћу времена. Напротив, наша вера ће се наставити освежавати из оних извора који су нам дали снагу која је била неопходна за нашу гигантску борбу. Сада када је бољшевички Јеврејин у Москви најавио почетак светске кампање уништења, ми, националсоцијалисти, окупљамо се још ближе под нашом славном заставом. Развијамо је пред собом са светим заветом да ћемо се борити против старог непријатеља, без обзира на живот, како би будућност Немачке, њена част и њена слобода биле спасене, заштићене и осигуране. Живео Рајх и националсоцијалистички покрет! _________ УМЕТНОСТ И ПОЛИТИКА _________ Говор одржан на Седмом националсоцијалистичком конгресу, Нирнберг, 11. септембра 1935. _________ 27. фебруара 1933. године, када се пламен са куполе Рајхстага одбијао у црвеном сјају са неба, чинило се као да је судбина изабрала бакљу комунистичких запаљивача да осветли величину те историјске прекретнице пред очима нације. Коначна претња бољшевичке револуције лебдела је попут тамне сенке над Рајхом. Страшна друштвена и економска катастрофа довела је Немачку на ивицу уништења. Темељи друштвеног живота су се срушили. Било је времена у којима се од нас захтевала велика храброст - на пример, у Великом рату, а касније током наше дуге борбе у име покрета и против непријатеља нације. Али храброст која се тада захтевала није била толико велика: то је оно што је сада постало неопходно када смо се суочили са питањем преузимања руковођења пословима Рајха и тиме одговорности за постојање народа. Током месеци који су уследили било је веома тешко открити и применити мере које би још увек могле спречити коначну катастрофу, а двоструко теже одолети и срушити последњи напад који су покренули они који су желели да униште Нацију и Рајх. Била је то заиста дивља борба против свих узрока и симптома немачког унутрашњег распада и против наших непријатеља у иностранству који су се надали очекивати коначни дебакл. У неком будућем тренутку, када буде могуће сагледати те догађаје у јаснијој перспективи, људи ће бити запањени када открију да је баш у време када су националсоцијалисти и њихови вође водили битку на живот или смрт за очување нације, дат први импулс за поновно буђење и обнављање уметничке виталности у Немачкој. Управо у том тренутку, групе политичких странака су збрисане, опозиција савезних држава је превазиђена, а суверенитет Рајха успостављен као једини и ексклузивни.Док су поражена Централна партија и марксисти били протерани из својих последњих упоришта, синдикати укинути, и док су националсоцијалистичке мисли и идеје доношене из света снова и визија у свет чињеница, и наши планови су спровођени у дело један за другим - усред свега тога нашли смо времена да поставимо темеље новог Храма уметности. И тако је иста револуција која је захватила државу припремила тло за раст нове културе. И свакако не на негативан начин. Јер иако је било много основа на основу којих смо могли да се супротставимо елементима разарања у нашем културном животу, у ствари нисмо желели да губимо време позивајући их на одговорност. Јер смо од почетка одлучили да не будемо увучени у бескрајне полемике са особама које се могу судити по њиховим делима и које су биле или имбецили или лукави варалице. Заправо, сматрали смо већину активности вођа међу овим културним протагонистима криминалним. Да смо отворили јавну дискусију са таквим људима, завршили бисмо тако што бисмо их послали у неку менталну болницу или у затвор, у зависности од тога да ли су веровали у ове фикције морбидне маште као стварна унутрашња искуства или су само нудили своје жалосне луцибуларије као средство за угађање подједнако жалосној тенденцији тог времена. О, не морам да говорим о оним бољшевизирајућим јеврејским књижевницима који су у таквој „културној активности“ пронашли практично и ефикасно средство за неговање духа несигурности и нестабилности међу становништвом цивилизованих нација. Али њихово постојање је ојачало нашу одлучност да обезбедимо здрав развој културних активности у новој држави. Да бисмо ефикасно спровели ову одлуку, одлучили смо да ни под којим условом нећемо дозволити дадистичким, кубистичким, футуристичким, интимистичким или објективистичним брбљивцима да учествују у овом новом културном покрету. То је била најпрактичнија последица која је произашла из чињенице да смо разоткрили такозвану културу послератног периода као заправо процес распадања немачког националног бића. Морали смо бити непопустљиви, посебно зато што смо сматрали да наш задатак није само да неутралишемо последице тог несрећног периода који је сада прошлост, већ и да утврдимо главне обрисе оних културних карактеристика које ће током векова развијати ова прва национална држава која је заиста немачка. Није изненађујуће што се критике против таквог подухвата износе управо у овом тренутку. Али оне су само понављање критика које су пратиле сваки такав културни покрет у прошлости. Ови приговори спадају у два општа наслова. Наравно, морамо игнорисати оне које су неискрено намењене и које долазе од људи који знају колико ефикасно намеравамо да спроведемо нашу културну политику у пракси.Такве особе не могу да превазиђу своју одбојност према немачком народу и учиниће све што могу да се супротставе сваком стварном напретку у Немачкој. Стога покушавају, путем непријатељске критике, скептичних инсинуација и отворених оптужби, да поставе сваку могућу препреку на путу наших напора. Узимајући у обзир фундаменталне и инспиративне мотиве, такво противљење је само по себи одлична препорука за наш рад. Стога ћу се овде бавити само приговорима које често износе добронамерни људи. Први од ових приговора може се навести овако: - С обзиром на мукотрпну природу политичког и економског програма који смо одлучили да спроведемо, да ли је мудро у овом тренутку бавити се проблемима уметности, који су можда били од одређеног значаја у другим вековима и у другим околностима, али који су управо сада, зар практични рад није важнији од уметности, драме, музике итд. Колико год да су сами по себи одлични и за сваку похвалу на општим основама, такве активности не служе животним потребама. Да ли је исправно предузимати монументална инжењерска и грађевинска дела, уместо да се ограничимо искључиво на оно што је практично и апсолутно неопходно у овом тренутку? Друга линија приговора гласи овако: - Можемо ли дозволити да се жртвују у интересу уметности у оваквом времену када се налазимо окружени сиромаштвом, невољом, бедом и жаљењем? У крајњој анализи, зар уметност није луксуз мале мањине? Какве везе има са задатком снабдевања маса хлебом? Мислим да је вредно испитати основе такве критике и одговорити на њу. Да ли је она у складу са временом у којем живимо и зашто бисмо се баш сада осећали позвани да пробудимо јавно интересовање за питања уметности? Зар не би било разумније игнорисати таква питања у садашњем тренутку и позабавити се њима касније, када садашње економске и политичке тешкоће прођу? Као одговор на такав став, мора се рећи следеће: - Уметност није једна од оних људских активности које се могу оставити по страни и поново успоставити. Нити се може повући у пензију, такорећи. Јер је народ или обдарен културним даровима који су својствени његовој самој природи или уопште није тако обдарен. Стога су такви дарови део општих расних квалитета народа. Али креативна функција кроз коју се ови духовни дарови или способности изражавају прати исти закон развоја и пропадања који управља свим људским активностима. Не би било могуће, на пример, обуставити проучавање математике и физике у једној нацији, а да се тиме не изазове назадовање посебних способности и склоности које се испољавају у тежњи ка таквим студијама. И стога у том погледу таква нација нужно мора заостајати за другим слично обдареним нацијама. Из истог разлога,Ако би културне активности једног народа биле обустављене на одређено време, нужан резултат би био општи назад у целој културној сфери; а то би се завршило процесом унутрашњег пропадања. Узмимо пример. Опера се може сматрати једним од најкарактеристичнијих дела неокласичног позоришта. Сада, ако би активности укључене у оперску продукцију биле обустављене на дужи или краћи временски период, чак и ако је то само привремено, са намером да се опера поново врати у свом старом сјају - какве би биле последице? Дошло би до обуставе обуке и припреме кадра неопходног за такве продукције. Али последице се ту не би завршиле. Оне би се прошириле на ширу јавност: јер рецептивне способности јавности, у погледу овог посебног облика уметности, морају се развијати и тренирати сталном продукцијом опере, баш као и у случају самих извођача. Исто важи и за уметност уопште. Ниједна епоха не може одложити дужност неговања уметности. Ако би покушао то да учини, изгубио би не само способност креативног уметничког изражавања већ и своју моћ разумевања и цењења таквог изражавања; јер су креативне и рецептивне способности овде међусобно зависне. Кроз привлачност свог дела, креативни уметник оживљава и оплемењује естетске способности нације. А општи осећај за уметничке вредности, тако пробуђен и развијен, постаје богато духовно тло за раст и повећање нових креативних талената. Али ако се, због саме своје природе, таква културна активност не може сузбити на дужи или краћи период без наношења непоправљиве штете, такво сузбијање или занемаривање би било посебно зло када економска и политичка ситуација изричито захтева јачање моралне снаге нације. Важно је да се ово јасно разуме. Културна достигнућа која обележавају изузетне периоде у људској историји увек су коегзистирала са високим степеном друштвеног развоја. Било да припадају материјалном или духовном реду, може се рећи да су таква дела увек укључивала најдубље елементе националног бића. И никада није потребније усмерити ум народа ка виталним и неисцрпним моћима његовог унутрашњег бића него када политичке, друштвене и економске невоље теже да ослабе веру у племенитије особине које нација отелотворује и тиме ометају испуњење њене мисије. Када јадна људска душа, угњетавана бригама и невољама и изнутра расејана, више нема јасну и дефинитивну веру у величину и будућност нације којој припада, тада је време да се подстакне њено поштовање према неспорним доказима оних вечних расних вредности које у својој суштини не могу бити погођене привременом фазом политичких или економских невоља.Што се више природни и легитимни захтеви једне нације игноришу или потискују, или чак једноставно поричу, то је важније да ови витални захтеви поприме привлачност вишег и племенитијег права пружајући опипљив доказ великих културних вредности уграђених у нацију. Таква видљива демонстрација виших квалитета једног народа, како искуство историје доказује, остаће хиљадама година као несумњиво сведочанство не само о величини народа већ и о његовом моралном праву на постојање. Чак и ако последњи представници таквог народа треба да се подвргну коначној срамоти да им се уста заувек затворе, онда ће само камење вапати. Историја готово да не поклања позитиван став народу који није оставио свој споменик да сведочи о његовим културним достигнућима. С друге стране, они који су уништили уметничке споменике стране расе остају само предмет жаљења за историчара. Шта би Египћани били без својих пирамида и својих храмова и уметничких украса који су окруживали њихов свакодневни живот? Шта би Грци били без Атине и Акропоља? Шта би Римљани били без својих моћних грађевина и инжењерских радова? Шта би немачки цареви средњег века били без својих катедрала и царских палата? А шта би сам средњи век био без својих градских већница, еснафских сала итд.? Шта би религија била без својих цркава? Да је некада постојао народ као што су Маје, не бисмо уопште знали, или бисмо се њима не бавили, да нису оставили на дивљење нашем времену оне моћне рушевине градова које сведоче о изванредним епским квалитетима тог народа, рушевине које су привукле пажњу савременог света и још увек су фасцинантан предмет проучавања за наше научнике. Народ не може живети дуже од дела, која су сведочанство његове културе. Стога, ако уметничка дела имају снажније и трајније последице од било које друге људске активности, онда неговање уметности постаје још неопходније у добу које је угњетавано и ометено неповољном политичком и економском ситуацијом. Јер је уметност ефикаснија од било ког другог средства које би се могло употребити да би се свести народа донела истина о чињеници да су њихове индивидуалне и политичке патње само пролазне, док су стваралачке моћи и тиме величина нације вечне. Уметност је велики ослонац народа, јер га уздиже изнад ситних брига тренутка и показује му да, на крају крајева, њихове индивидуалне невоље нису од толиког значаја. Чак и ако би такав народ пао у поразу, а ипак створио културна дела која су бесмртна, у очима историје тај народ би тријумфовао над својим противником.Приговор да само мала мањина људи разуме и ужива у уметничком раду заснован је на погрешној претпоставци. Могла би се изабрати било која друга функција у животу нације и на истим основама могло би се тврдити да је таква функција неважна, јер народне масе немају директног учешћа у њој. Нико не би могао рећи да народне масе цене или учествују у највишим резултатима које су постигле науке хемије и физике или чак у најновијем напретку постигнутом у било којој другој научној или интелектуалној активности. Али уверен сам да је супротно тачно за уметничке активности. А то је управо зато што је уметностнајјаснији и најнепосреднији одраз духовног живота једног народа. Она врши највећи директан и несвестан утицај на народне масе, увек наравно под претпоставком да је то истинска и права уметност, која приказује истиниту слику духовног живота и унутрашњих снага расе, а не њихово изобличење. Ово је прави камен темељац вредности или безвредности уметности. Најодлучнија осуда целог дадистичког покрета током последњих деценија је чињеница да су се велике народне масе не само окренуле од њега, већ су коначно дошле до тога да не показују ни најмањи интерес за ово јудео-бољшевичко исмевање целе културе. Последњи остаци који су мање-више веровали у ове глупости били су само њихови сопствени аутори. У таквим околностима је истина да је удео људи који се интересују за уметност веома мали; јер је она састављена искључиво од ментално заосталих - то јест, дегенерика - који, хвала Богу, чине веома малу мањину и представљају само оне елементе који су заинтересовани за моралну корупцију нације. Морамо оставити по страни ове напоре да исмевамо сву културу и сматрати их да немају никакве везе са уметношћу. Оно што можемо рећи о уметности, у правом смислу те речи, јесте да у својим хиљадуструким манифестацијама и утицајима она користи нацији у целини због чињенице да људима даје широк поглед у коме могу да размишљају и цене племенитије врлине своје расе и тако се уздижу изнад нивоа индивидуалних интереса. И овде је исто као и у случају свих виших људских активности. Постоји много степени савршенства у вршењу и разумевању таквих активности. Заиста је срећна нација у којој је уметност достигла такав положај да за сваког појединца представља крајњи извор његове среће, готово као предосећај. Од броја креативних уметника постоји само неколико примера где је достигнут највиши ниво људског достигнућа. На сличан начин, способност савршеног разумевања уметничких вредности није свима дата у истој мери. Али свака особа која тежи да достигне те висине пронаћи ће унутрашње и дубоко задовољство у сваком кораку који постигне. Стога, ако Националсоцијалистички покрет жели да има прави револуционарни значај, мора тежити да пружи опипљив доказ овог значаја аутентичним креативним радом у културној сфери. Мора учинити људе свесним њихове колективне мисије и посебне мисије националсоцијализма, подстичући и помажући такву уметничку продукцију која ће људима показати њихове сопствене културне ресурсе. Рад националсоцијалистичког покрета и борба коју мора да води постаће још лакши уколико може ефикасно да утисне у јавност разумевање величине циљева које има пред собом.Ово разумевање је увек било резултат великих културних достигнућа, посебно у области архитектуре. Ако нација треба да буде васпитана да се поноси собом, праведни мотиви тог поноса морају јој бити стављени пред очи. Труд и жртве које је захтевала изградња Пантеона били су дело једног времена; али је он био вечни извор поноса за Грке и предмет универзалног дивљења њихових савременика и потомства. Такође треба да негујемо наду да ће нам Промисао подарити велике геније који могу изразити душу нашег народа у вечном складу звукова или у камену. Наравно, знамо да овде, као и другде, важи тешка изрека: „Много је позвани, али мало је изабрано“. Али уверени смо да смо у политичкој сфери открили одговарајући начин изражавања природе и воље нашег народа. Стога осећамо да смо способни да препознамо и откријемо и у културној сфери комплементарни израз који ће бити адекватан тој природи и тој вољи. Открићемо и охрабрити уметнике који ће новој немачкој држави утиснути културни печат немачке расе, који ће важити за сва времена. Други приговор који сам поменуо јесте да у време материјалне невоље треба да се одрекнемо сваке активности у сфери уметности, јер је то у крајњој анализи само луксуз, погодан за просперитетна времена, али неумесно све док се не задовоље хитне материјалне потребе појединца. Тај приговор је увек био, као и само сиромаштво, вечна сенка која је пратила свако уметничко стварање. Јер ко може искрено да верује да је икада постојала велика уметничка епоха у којој сиромаштво и оскудица нису такође постојали? Да ли неко замишља да када су Египћани градили своје пирамиде и храмове међу њима није било сиромашних људи? Или у Вавилону када су подигнуте његове сјајне грађевине? Зар се овај приговор није изнео против свих највећих културних творевина у историји и зар се није чуо у свим културним епохама? Једноставан начин да се на њега одговори јесте да се постави друго питање: Да ли неко мисли да да Грци уопште нису изградили Акропољ, у то време не би било сиромаштва или беде у Атини? Или да ли би било људске невоље у средњем веку да су се одрекли идеје о изградњи својих катедрала? Али узмимо пример ближе кући. Када је Лудвиг I учинио Минхен центром уметности, против њега су изнети потпуно исти аргументи. Зар није било сиромашних и угрожених људи у Баварској пре него што је Лудвиг почео да спроводи своје велике грађевинске планове? Или, хајде да се вратимо на садашње време, јер је лакше разумети шта је пред нашим очима. Националсоцијализам је учинио живот немачког народа пријатнијим у свим правцима због охрабрења које је дао културним активностима највише врсте.Да ли треба да се одрекнемо свега тога зато што сиромаштво још увек постоји међу нама и постојаће и сутра? Зар пре нас и наших планова није било сиромаштва у земљи? Напротив. Да људско постојање није било оплемењено присуством великих уметничких дела, оно не би могло пронаћи пут успона који је водио од хитних материјалних потреба примитивног постојања до вишег нивоа живота. Сада је ово успон коначно довело до друштвеног поретка који, будући да пред појединце који га чине ставља важност народа као целине, тиме ствара осећај дужности према заједници и на тај начин побољшава живот појединца. Генерално се дешава да када нација мање-више занемарује културну страну свог постојања, имамо одговарајуће низак животни стандард и распрострањеније сиромаштво. Људски напредак је прво почео и наставља да се развија кроз поступак штедње рада, при чему се смањује количина рада која се до сада сматрала неопходном за производњу животних потрепштина, а део се преноси у области које се ново отварају и које су доступне само малом броју људи који су материјално и интелектуално опремљени за такве нове енергије. Као украс живота, уметност следи исти пут. Али стога се никако не може назвати „капиталистичком“ тенденцијом. Напротив, сва велика културна достигнућа у историји човечанства била су производ оних сила које извиру из осећаја заједништва у друштвеној групи, тако да се за таква дела може рећи да потичу из саме заједнице. Стога она у свом настанку и коначном облику одражавају духовни живот и идеале заједнице. Стога није случајно да су све велике заједнице у историји које су биле инспирисане и формиране одређеним концептом света и живота, религиозним или филозофским, тежиле да се овековече кроз посредство великих културних дела. И у тим епохама религиозног интензитета, где су материјалне бриге биле остављене по страни колико год је то било могуће, људски ум је постигао највеће културне тријумфе. Супротно је био случај са јудаизмом. Заражени духом капитализма до сржи, и усмеравајући своје поступке у складу са тим, Јевреји никада нису створили уметност која је карактеристично њихова, и никада неће створити тако нешто. Иако је овај народ током дугих периода своје историје располагао огромним индивидуалним богатством, никада није створио сопствени архитектонски стил, нити су Јевреји били у стању да створе музику која одражава њихове расне карактеристике. Чак су и приликом изградње Храма у Јерусалиму морали бити ангажовани страни архитекти да му помогну у давању коначног облика, баш као што је већина јеврејских синагога данас дело немачких, француских и италијанских уметника. Стога сам уверен да ће, након неколико година под националсоцијалистичким вођством државе и народа,Немци ће произвести много више и већег рада у културној области него што је то постигнуто током последњих деценија јеврејског режима. И мора нам бити извор поноса што је, неким посебним милостињем Провиђења, највећи архитекта кога је Немачка имала од времена Шинкела био у стању да изгради у новој Немачкој и у служби Покрета своје прво и нажалост једино монументално ремек-дело у камену, као класичан пример истинског немачког вајарског стила. Али лако је пронаћи још директније побијање другог приговора који сам поменуо. У свим великим уметничким творевинама човечанства коришћен је људски рад и исплаћиване су плате за њега; тако да се повећава општа количина рада и плаћања. Пуштањем више рада у оптицај пушта се више новца у оптицај, што ствара друга запослења у другим сферама. Дакле, ако посматрамо та културна дела са чисто материјалног становишта, налазимо да она увек означавају исплатив подухват који користи општем добру. Штавише, она усавршавају и проширују људска осећања и на тај начин помажу у подизању општег животног стандарда. Контемплација таквих дела чини људе свесним себе и својих способности; тако да се креативне моћи појединца тиме буде и стимулишу. Али потребан је неопходан услов. То је следеће: ако уметност жели да има ефекат који је управо поменут, она мора бити гласник узвишеног и лепог и тумач природног и здравог живота. Када испуни овај услов, онда ниједна жртва у њено име не може бити превелика. Ако не испуни овај тест, онда је чак и најмањи трошак на њу допринос злу; јер ова друга врста уметности није здрав и конструктиван фактор за побољшање нашег постојања, већ знак дегенерације и корупције. Оно што нам се представља под насловом „Култ примитивног“ није израз наивне и неокаљане примитивне свести, већ морбидне декаденције. Постоје људи који бране слике и скулптуре - да поменемо само очигледан пример - наших дадиста, кубиста и футуриста или наших самообожавајућих импресиониста, на основу тога што су такви изливи примери примитивних облика изражавања. Али такви људи су потпуно несвесни чињенице да сврха уметности није да буде подсећање на дегенерисане симптоме, већ да тежи да превазиђе симптоме дегенерације усмеравањем маште ка ономе што је вечно добро и лепо. Ако ови неуспешни људи који се претварају да су уметници мисле да могу да стимулишу „примитивне“ инстинкте нашег народа и да их доведу до изражаја, они очигледно не схватају да је наш народ прешао стадијум који су представљали ови примитивни уметнички варвари пре неколико хиљада година. Људи се не само окрећу од тих гнусних производа, већ и сматрају њихове творце шарлатанима или будалама.У Трећем рајху немамо појма да дозволимо таквим људима да се удварају јавности. Учињен је покушај да се они ослободе кривице post factum, наводно на основу тога што је током одређеног временског периода било неопходно удварати се на тај начин, јер је то било тако емфатично и доминантно. У нашим очима, такав аргумент нема никакву валидност. Он само погоршава случај; јер показује апсолутни недостатак принципа у понашању таквих људи. Штавише, такво објашњење је потпуно неумесно у садашње време и упућено је управо погрешним људима када је упућено нама. Јер ако би неки композитор данас, када се сетимо својих прошлих заблуда, изнео наиван изговор да у то време нико не би обраћао пажњу на њега да није пуштао ту врсту музике која је кукала, требало би да тај изговор схватимо као осуду самог себе. Наш одговор је да смо се суочили са потпуно сличном ситуацијом на политичком пољу. Била је то иста врста музике и иста врста лудости. Наше саосећање и уважавање резервисани су искључиво за оне који, у овој као и у другим сферама, нису се додворавали лажима нити се клањали бољшевичком лудилу, већ су им се отворено и часно супротставили са храброшћу и поверењем у њихову ствар. Овде наилазимо на још један приговор. То је да је уметник дужан да посматра оно што је стварно и да то узме у обзир у својим уметничким приказима. То је његова једина брига. Стога, тврди се, он мора да ствара не само оно што може бити пријатно већ и оно што може бити непријатно, не само лепо већ и ружно. Мој одговор је да се уметност несумњиво увек бавила трагичним проблемима људског постојања, вечном борбом између добра и зла, између онога што је корисно и онога што је штетно. Ипак, никада са циљем да се осигура тријумф онога што је штетно, већ да се покаже како је човечанству увек витално потребно оно што је корисно. Није дужност уметности да се ваља у прљавштини и смећу због прљавштине и смећа и да приказује човечанство само у стању моралног и физичког распадања, да представља кретена као симбол жене која рађа, а деформисане идиоте као представнике мушке снаге. Али ако би се један од ових такозваних „уметника“ осетио позваним да прикаже људско постојање у свим његовим облицима и варијантама и ако би се осетио посебно инспирисаним оним што је инфериорно и морбидно и ако би желео да представи ту разноликост, могао би то учинити у време када се укус шире јавности слаже са таквом врстом ствари. За нас су, међутим, та времена прошла, а са њима је нестало и занимање ових „такође уметника“. Ако у овој тачки постајемо још строжи и бескомпромисни у својим одрицањима, то је зато што смо савршено уверени да смо на правом путу.Јер сваки уметник кога је Промисао предопределила и оспособила да да видљиви облик и отелотворење скривеном и вечном бићу једног народа никада не може осетити привлачност према таквим заблудама као што сам поменуо. Овде нема питања о „претњи уметничкој слободи“. Као што нико не би тврдио да, ради очувања светог права на личну слободу, убици треба оставити слободу да нанесе физичку смрт свом ближњем, из истог разлога нико нема право да му се дозволи да нанесе духовну смрт народу, једноставно зато што захтева пуну слободу за испољавање своје непристојне и искривљене маште. Дефинитивно смо одлучили, колико до нас лежи, да сва културна активност у садашње време треба да буде усмерена, посебно у области архитектуре, ка стварању дела која ће бити не само трајна у привлачности својих уметничких размера, већ и модерна у задовољавању материјалних захтева нашег времена. У вези са тим, реч „објективно“ се често користила веома бесмислено. Сви заиста велики архитекти су градили објективно; то јест, њихове зграде су испуњавале сврхе за које су биле намењене и биле су у складу са практичним захтевима времена. Значај ових практичних, а понекад и превише људских, сврха није био подједнако истицан у свим епохама и стога нису увек играле исту улогу у структурном планирању и извођењу. Али била би велика грешка мислити да Шинкел није могао да изгради зграде са модерним санитарним инсталацијама практичног карактера. Прво, хигијенски услови тог времена били су другачији од данашњих, а друго, таквим стварима се тада није придавала важност коју им сада придајемо. Али још је већа грешка претпоставити да практични додаци које захтевају наши модерни изуми и модерни напредак не могу бити одлично обезбеђени у модерној згради планираној и изграђеној према строгим канонима архитектуре. Није ствар у неком посебном таленту уметника, већ једноставно у предуслову његове професионалне ефикасности, да би требало да буде у стању да обезбеди опште елементарне потребе људског живота у било којој згради коју гради. Одлучујући тест је да цела структура мора одговарати општој сврси за коју је изграђена и да треба да има јасан и дефинисан облик у складу са том сврхом. Разлог зашто дајем толики значај архитектури када се бавим културним питањима јесте тај што је овај проблем од непосредног практичног значаја управо сада. За сада, чини се да судбина није одлучила да нам подари великог музичког композитора, сликара или вајара. Стога морамо искористити могућности које су нам на располагању. Не можемо произвести еквивалент за потребу коју сам поменуо, али је можемо бар надокнадити креативном активношћу у другим правцима.Ова нација је створила дела такве трајне вредности у оним сферама уметности где нам данас недостају велики мајстори да за сада можемо бити задовољни оним што већ поседујемо у тим сферама. Али спровођење великих грађевинских програма је ствар хитне нужности. Циљеви којима се у том погледу треба служити не могу се одложити. У сваком случају, ако не употребимо занат који је још увек са нама и има потребну способност за ову врсту посла, он ће наставити да пропада и изумире. Али тешко је пробудити у људима јасну визију и правилну процену архитектонских потреба садашњости; јер је, већ неколико деценија, ова нација била депонија за лукаве шарлатане и морбидне имбециле да истоварују своје такозване уметничке производе. Тешко ћемо се заштитити од глупе имитације прошлости и неописиве конфузије која би из тога произашла. Чини ми се да је од највеће важности да се на самом почетку повуче јасна линија разлике између монументалне јавне и приватне архитектуре. Јавна грађевина треба да буде достојан приказ карактера мецене за кога се посао ради - то јест, заједнице - и треба да буде прилагођена у сваком детаљу посебној сврси за коју је изграђена. Да би се овај задатак извршио на достојан начин, мора се, с једне стране, избећи помпезно приказивање; а с друге стране, мора постојати строго одрицање од те претваране и потпуно лажне „скромности“ која је пречесто само згодан изговор за немогућност архитекте да изгради нешто што ће истовремено бити практично и естетски импресивно. Врло често се дешава да архитекте које износе ову врсту изговора имају врло мало одговарајуће „скромности“ у свом укусу. Ова „скромност“ - која је у већини случајева само друго име за ограничене уметничке способности архитекте - не сме се схватити као синоним за практичност - Sachlichkeit. Рећи за зграду да је практична значи да је добро прилагођена да служи сврси за коју је изграђена. Али скромност се овде састоји у постизању максималног ефекта са минималним средствима. Овај минимум средстава се често меша са минимумом способности, што се затим надокнађује максимумом мање-више објашњавајућих измишљотина. Зграде треба оставити да говоре саме за себе. Оне се не граде да би пружиле изговор за књижевне дисертације, а још мање ако су оне покушај да се лоше архитектонско дело претвори у добро. Када прави архитекта добије наруџбину да испланира грађевину, он у себи размишља о сврси којој та грађевина треба да служи, а затим, захваљујући свом уметничком увиду, интуитивно открива решење проблема које ће резултирати спољашњим дизајном који је у складу са унутрашњом употребом. То значи да,Без икакве наметнуте филозофске симболике у вези са наменом за коју је грађевина намењена, он ће, на пример, изградити позориште које је очигледно и недвосмислено позориште за око посматрача. Стога ће, спроводећи своје планове, увек имати ову сврху на уму и градити ће у складу са културним традицијама своје средине. Притом ће усвојити, као дате податке који ће га водити у раду, све што је научио из историје своје уметности. И то ће прилагодити садашњој сврси. Сходно томе, неће градити своје позориште тако да остави утисак грчког храма или да подсећа на неки романтични град или да изгледа као силос за жито. Нити ће одбити да користи модерне грађевинске материјале, већ ће их уметнички обликовати према својој сврси. Истовремено, неће оклевати да оживи одређене елементе форме које су некада изумели традиционални таленти његове расе. Чак ће покушати да их даље развије; и покушаће да их усаврши као неопходне слогове у језику архитектуре. Одлика истински даровитог уметника је способност изражавања нових мисли речима савременог говора. Остаје велики број модерних захтева које је потребно испунити, а за које прошлост не може пружити пример или прототип. И управо ту се истински даровитом генију пружа прилика да обогати језик уметности новим изражајним средствима. Имајући у виду циљеве које је потребно постићи и задатак који је потребно испунити средствима која су тренутно доступна, он ће покушати да пронађе синтезу која је, будући да је далеки претеча математичког резоновања, заиста интуитиван производ и има свако право да се сматра истинском уметношћу. Али критеријум за процену лепог мора увек лежати у одговору на питање: да ли оно може јасно и дефинитивно да осети своју корисност. Задатак уметника је да пружи објективан одговор на то питање. Осетити ову корисност, разумети је и ценити је посао грађевинских власти које су одговорне за наручивање јавних радова. Међутим, у принципу, приликом спровођења сваког важног јавног налога, и они који су одговорни за давање налога и они који га извршавају морају увек имати на уму да, иако је уговор дат на основу случајних потреба, он мора бити извршен на начин и стил који у потпуности превазилази такве привремене потребе. Да би се испунио овај циљ, неопходно је да се заиста велики подухвати времена планирају у великим размерама. То јест, јавне грађевине, ако желе да имају трајни значај и вредност, морају се дефинитивно прилагодити величини која преовладава у другим сферама националног живота. Немогуће је развити код народа снажан и висококласни осећај националности ако јавне грађевине,и други јавни радови које виде свуда око себе, нису знатно изнад нивоа оних радова који своје порекло и одржавање дугују мање-више приватном капиталистичком предузетништву. Сада је немогуће размишљати о подизању монументалних зграда, за државу или покрет, у довољно великим размерама да би се упоредиле са јавним зградама од пре два или три века. Обрнуто је био случај у вези са приватним вилама или пословним просторијама чисто капиталистичког порекла; јер су се они енормно повећали у броју и величини у скорије време. Није била величанственост приватних кућа или пословних просторија грађана оно што је дало древним и средњовековним градовима оне упечатљиве карактеристике које су их учиниле предметом дивљења и чуђења за потомство, већ оне велике јавне грађевине које су укључивале живот и дух заједнице. То су биле изузетне и импозантне карактеристике градова, док су приватне зграде подизане на повученим местима. Докле год доминантне архитектонске карактеристике које упадају у око посматрача у модерним градовима буду велике трговачке радње, базари, хотели и пословне зграде небодера, овде не може бити речи ни о уметности ни о правој култури. Приликом подизања таквих зграда, команда је требало да буде да се следе канони скромности и једноставности. Али нажалост, изградња јавних радова у архитектонским размерама који би требало да буду достојна манифестација јавног живота, занемарена је у корист комерцијалне помпе у интересу приватног капитала. Сада је одустајање од ове политике суштински део културне мисије националсоцијализма. Међутим, не само уметничка разматрања, већ и политичка разматрања, морају нас натерати да усмеримо поглед ка великим примерима прошлости и да из њих црпимо инспирацију и смернице у нашим напорима да изградимо уметнички пандан који ће достојно укључити дух новог Рајха. Полтрон је најефикасније приморан да престане са гунђањем када се суочи са вечним изразом велике уметности. Вековима се клањају у тихом поштовању. Нека нам Бог подари ту величину духа која ће нам омогућити да формулишемо своје планове на начин достојан наше националне величине. То је, наравно, напоран подухват. Херојска достигнућа нашег народа током последње две хиљаде година припадају епским делима људске историје. У Немачкој, као и у остатку Европе, било је векова током којих су тријумфи уметности били достојан антифон величини људског духа у тим епохама. Узвишена величина наших катедрала представља неупоредив преседан за архитектонска дела нашег времена.Није само наш естетски осећај поштовања оно што буди поглед на те велике катедрале; оне нас такође терају да се поклонимо у дивљењу пред генерацијама људи који су осмислили тако огромне идеје и остварили их. Одајући почаст вечном генију нације, позивамо велике духове који су у прошлости предводили ту стваралачку моћ да нам сада притекну у помоћ. Људи постају велики да би одговарали величини задатака које предузимају. И немамо разлога да сумњамо да ће, ако нам Свемогући подари храброст да предузмемо нешто што ће бити бесмртно, дати и нашем народу снагу да то спроведе. Наше катедрале сведоче о величини прошлости. Величина садашњости мериће се бесмртним квалитетом дела која оставља потомству. Тако, и само тако, биће могуће да Немачка доживи ренесансу уметности и тако ће бити могуће пробудити у народу свест о високим судбинама на које су позвани. ОСНОВЕ НАЦИОНАЛНОГ ПРИПАДА _________ Завршна реч на Седмом националсоцијалистичком конгресу, Нирнберг, 16. септембар 1935. _________ КОЛЕГЕ ЧЛАНОВИ НАЦИОНАЛСОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ: КОЈЕ би време могло бити прикладније од ове недеље нашег националсоцијалистичког конгреса да застанемо на тренутак и, подижући поглед изнад догађаја и појава које се одвијају у уским границама садашњости, бацимо поглед у прошлост и у будућност? Јер без обзира колико дубоки могу бити утисци које ћемо понети са собом из призора којима смо сведочили током ових дана, најтрајнији и најинспиративнији од свих ће и даље бити феномен нације која се манифестује пред нашим очима. Ни под којим другим околностима и ни у једној другој епохи у нашим животима овај феномен нам се не може појавити на импресивнији начин или на начин погоднији за наше размишљање. Свако од нас је морао осетити, док су ове стотине хиљада марширале, да се на њих не може гледати као на појединце који живе у садашњости, већ као на безвременски симбол виталности нашег народа, који нам долази из прошлости и протеже се у будућност. Они су посуде немачког историјског постојања. У њиховој блиставој младости видите видљиви знак трајне виталности наше расе. У овим стотинама хиљада који су марширали испред нас осетили смо бујно пулсирање неукротиве воље за животом. Тако је наш народ прокрчио свој пут кроз векове. Потребно је само да на тренутак затворимо очи да бисмо чули марш оних који су дошли из сиве зоре историје и наше су крви. И верујемо такође да чујемо одјек њихових корака далеко у далекој будућности. Ова узвишена демонстрација вечне издржљивости нашег народа сугерише да би требало да размотримо питање које је потпуно изнад пролазног интересовања дана или времена и носи са собом трајно значење. То је следеће:- Како је могуће да је овај народ, који као да маршира тако сигурним и чврстим кораком, толико често губио прави пут током своје историје? Да ли су горка искуства кроз која је немачка нација прошла само резултат немогућности да се савладају животни проблеми? Или се узрок може приписати недостатку храбрости, навици да се посустане када су потребне жртве или одсуству оне способности која је неопходна када се морају донети велике одлуке? Можда не постоји други народ на свету који је морао да покаже више храбрости за очување свог националног постојања од немачког народа. Судбина није од ниједне друге нације захтевала теже и горче жртве од наших. Наш народ је преузео на себе терет одлука које се сврставају међу најсмелије које су икада донела људска бића. Случајно смо и ми међу онима које је судбина изабрала да сведоче трагичним жртвама крви, несаломљивој храбрости живих, стоичком духу жртвовања оних који су предодређени за смрт, огромној храбрости и снази воље показаној у одлукама наших великих војсковођа. Не. На олтару на коме је Бог искушавао своје народе ниједан други народ није положио веће жртве од наших. Па ипак, и сами смо имали прилику да схватимо колико је мала била историјска вредност овога. У поређењу са успесима које су постигли други народи, резултати који су постигнути у огорченој борби за судбину Немачке су дубоко жалосни. Признајући ту чињеницу, објективно и без икакве илузије, дужни смо да истражимо узроке тога, зарад будућности нашег народа. Јер се такав феномен не може објаснити једноставним приписивањем његовог узрока недостатку великих људи, као што се ни достигнућа других народа не могу приписати непрекидном низу генија међу њима. Не. Најдубљи узрок историјског неуспеха нашег народа мора се односити на недостатак унутрашње кохезије која се, нажалост, пречесто манифестовала, а тиме и на слабост у ставу и ставу нације према другим народима. Истовремено, узрок се мора делимично приписати и хаотичној и нужно погрешној конструкцији нашег државног устава. Истраживање историјске генезе нашег народа води до непријатних открића. У време када су се Немци први пут историјски појавили на такав начин да их ми, њихови потомци, можемо препознати, они су свакако били велика породица повезана једни с другима заједничким крвним везама, али се још нису сматрали нити осећали као народ. У својим традицијама, својим животним навикама и свом говору, германска племена тог раног доба била су толико различита једни од других да је само неколико посебно даровитих јунака схватало ту могућност, и то само као далеки сан.окупљања различитих расних племена у једну националну јединицу, чак и ако је то само на политичкој основи. За нас који смо се, чак и 1933. године, морали борити против племенских и регионалних идеја, против наслеђених традиција и начина размишљања, да ли је икакво чудо што је напор који је уложио херуски принц да уједини немачка племена био успешан само док су се сва племена нашла суочена са екстремном опасношћу која им је свима подједнако претила? Заједница крви која је постојала међу тим немачким племенима могла је доминирати погледом многих појединаца међу њима у временима када су се нашли угрожени споља; али они готово у потпуности нису схватили да је заједница крви природна и позитивна основа јединства и да је опште јединство свих племена неопходно за њихово међусобно очување. Међу њима није постојала ни духовна веза јединства нити политичка органске врсте која би могла надвладати инстинкт племенске солидарности. Знамо да је први покушај немачког јединства, о коме нам је историја оставила трагове, пропао чак и за живота херојских вођа који су га предузели. Али чињеница се веома ретко схвата да у метежу великих миграција, једва 300 година касније, историја више не представља никакве дефинитивне трагове појединачних фактора који су чинили то прво немачко уједињење. Из ових чињеница можемо закључити следећу истину: наиме, спајање немачких племена тог времена у нацију није могло бити извршено покушајем стварања свести о народној солидарности, па чак ни пуким буђењем опште жеље за тим циљем. Једини начин на који се национално јединство могло постићи био је напор да се конституише државна организација са сасвим другим циљевима. То је значило да се прво уједињење немачких појединаца у немачкој држави могло извршити само сузбијањем партикуларистичких племенских идеја, традиција и начина живота. Али то је заузврат нужно морало довести до духа антагонизма између државе и појединих расних грана; јер док Немци нису престали да живе под доминантним утицајем своје племенске свести, нису могли постати свесни чланови хомогеног националног организма. То је био болан процес и трајао је неколико векова. Безбројни индивидуални таленти и вредне племенске традиције жртвовани су у том напору. Може се жалити због губитка у појединачним случајевима; али ток историје је неумољив. Да би се десетине немачких племена ујединиле у хомогену немачку нацију, било је неопходно мање-више суровo сузбијање партикуларистичких елемената. Хиљаде жртава морале су бити жртвоване. Вредне традиције су нестале, јер су морале нестати у том суровом процесу уједињења.Али било би грешка оплакати партикуларистичке верске и политичке жртве укључене у тај прогресивни покрет ка формирању немачке нације. Оно што је нестало током тих векова морало је нестати. И значило би почети са погрешног становишта ако би неко желео да анализира мотиве оних првих вођа који су довели немачка племена под једну државну организацију и представили нам их по први пут у њиховој историји као хомогени немачки народ. Промисао, која је желела да се из немачких племена развије немачки народ, користила је ове људе као ефикасне инструменте таквог процеса. Ко би се усудио да анализира унутрашњи дух, идеје и духовне покретачке снаге оних великих немачких царева који су били немилосрдни у својој борби против племенских захтева?, јер је њихов главни циљ био да подељену немачку расу доведу у велику и хомогену органску јединицу. Такође се мора сматрати промислом то што су тада постојала два фактора која су допринела немачком јединству и без којих се немачка држава не би могла основати нити створити немачка нација, барем не у тако кратком временском периоду. Али мора се запамтити да када се немачки народ као такав први пут појавио на историјском видном пољу, он је већ био, као витални организми, на ивици достизања максимума своје снаге, своје виталности и својих моћи ширења. Дуго трајање ове прелиминарне фазе у еволуцији нашег народа се пречесто изоставља. Свакако не можемо замислити темељ немачке државе, а да не схватимо да су државе које су постојале у претхришћанској класичној ери биле присутне као прототипови у свести Европе у овој посебној фази историје. Без ових модела и без заједничког основа јединства који се налазио у духовним учењима хришћанства, формирање немачке државе у то доба не може се замислити. Да није било тих фактора, судбина Европе, па и остатка света, што се тиче белих раса, тада је била незамислива и чак ни данас не бисмо могли себи да је замислимо. За разлику од снажно дивергентних тенденција различитих немачких племена, хришћанство је пружило уједињујући принцип који их је организовао у прву заједницу у којој су на било који начин били свесни заједничке судбине и која је такође имала спољашњи и видљиви облик за њих. Тако је пружила верску и филозофску основу на којој је било могуће организовати та племена у политичку државу. Али ова држава није била и није могла бити потпуно хомогеног карактера; јер су у самој њеној суштини остале те племенске разлике. Али историјски ток који је заправо предузет био је неопходан да би се ти безбројни немачки кланови коначно формирали у јединицу која би се могла назвати немачким народом. Тек њиховим првим окупљањем на овој заједничкој основи,што је било и религиозно и политичко, да се партикуларистичке племенске традиције могу постепено омекшати и учинити прилагодљивим као конструктивни елементи у новој расној заједници, где је крвно сродство које постоји између племена био најдубљи фактор кохезије и солидарности. Рађање нација је болан процес, баш као и свако друго рођење. Зашто бисмо оптуживали историју да је следила пут који је Промисао изабрала, једноставно зато што није достигла своје циљеве тако лако како смо желели? Током дугих фаза немачке националне еволуције, сукоби између државне идеје и државних циљева, с једне стране, и ривалства племенског сродства с друге стране били су неизбежна фаза развоја. Само по себи је било жалосно. Али такав сукоб се није могао избећи све док се људи нису могли ослободити својих племенских оданости зарад ширег националног јединства. Овај потоњи идеал се само спорим фазама утиснуо на народно осећање; али је на крају почео да се сматра нечим природним и неопходним. Људи који су били активни лидери у овом историјском процесу били су инструменти те Промисли која је одредила да ми Немци постанемо један народ. Два главна фактора јасно се истичу изнад замршених околности тог времена. Први фактор је хришћанство, које је обезбедило верски и морални план на којем су се германска племена могла окупити у вишем јединству. Оно што је морало да нестане, нестало је; зато што се наш народ морао развити у јасно дефинисану и моћну и много већу политичку организацију од оних различитих племенских ентитета који су чинили само замршену и некохерентну масу. Само тако се могло постићи расно јединство. Други фактор је био монархијски принцип. Ово је изнето на видело на примеру древних држава. Довело је до укидања бивших војводстава и развило друштвени организам адекватнији и стабилнији. Вековима су се на овој двострукој основи - религији и монархији - германска племена организовала као држава; то јест, на спољашњи политички начин. Али пре него што су достигли ову фазу, безбројне жртве су жртвоване у том процесу; а обезвлашћени и покорени морали су да трпе тешку судбину. Али из свих грешака и невоља, кроз променљиве и несташне векове, рођена је немачка нација. Затим, када је верска криза преплавила немачки народ и хришћанство почело да се распада на деноминације, верски елемент који је био један од темеља на којима је почивала немачка држава почео је да слаби и све више попушта у корист другог темеља. Морални и верски темељи су се помешали, а политички облик чисто државне организације све јаче је долазио до изражаја. Коначни резултат ове промене нашао је свој израз у апсолутној монархији.Али ово није дуго трајало пре него што је и овде започео процес декаденције. Јер, након што се хришћанство распало на сукобљене деноминације које су дезинтегрисале верски темељ државе, дух Француске револуције поткопао је монархијски темељ. Ферментација распадања - да употребимо израз који је Момзен применио на јудаизам - почела је да присваја идеју друштвене свести засноване на расној вези и трансформише је у нелогичну и штетну контрадикцију, која је коначно попримила облик марксистичког социјализма. Распад монархијског система, а тиме и државе као чисто организујуће силе, извршен је путем формалистичке парламентарне демократије. Учешће хришћанских деноминација такође у овом демократском парламентарном систему, па чак и њихов силазак на политичку арену где су деловале силе анархије, није ометао процес распада. Али хришћанство је тиме претрпело непоправљиву штету. Јер ко год је учествовао у политичком животу под овим околностима постао је, вољно или невољно, савезник међународног марксизма и тиме помогао да се распадне структура државе, која је била основана и развијена на сасвим другачијим принципима. Било каква сарадња на овом плану означавала је придржавање линије деловања која је довела до распада. Она се сводила на одобравање поступака, метода и поступака који су били лажни у самој својој суштини и дубоко нелогични са немачког становишта, и стога су били такви да су могли донети само пропаст држави и нацији. Парламентарна монархија, демократска и уставна, или парламентарна и демократска република, биле су у пракси немогуће за Немачку и стога су морале да се сруше пре или касније. У сваком случају, немогуће је организовати заједницу на основи која се састоји од два или три принципа која су међусобно и непомирљиво супротстављена. Немогуће је учинити универзалну једнакост принципом политичког живота, а истовремено утврдити принцип разликовања између индивидуалних вредности као основу економског живота. Немогуће је заснивати управљање војском на принципу личне одговорности, а истовремено водити државне послове на принципима парламентарне демократије, што значи одрицање од индивидуалне одговорности. Било је немогуће избрисати разноликост у разноврсности талената којима је појединац обдарен и немогуће је затирати утицаје које су такви таленти створили на политичком пољу, а истовремено признати ову разноликост на економском пољу и њене последичне последице по систем приватне својине. Ова нескладност између основних принципа који су чинили основу парламентарног и демократског Рајха објашњава његов несигуран и колебљив став и његову неодлучност пред опасностима које су му претиле.Овде је тактика марксистичког социјализма имала одлучујући ефекат. Ова тактика је имала за циљ елиминисање најважнијих и фундаменталних принципа националног и политичког морала и њихову замену конкретнијим идејама. На тај начин, асоцијални криминалац је ослобођен сваке кривице или срамоте и уздигнут као члан нове заједнице. Велеиздаја је постала врлина, а издајник се није гледао с висине. Ако се кукавичлук пред непријатељем слави, онда се кукавица претвара у хероја. Ако се крађа посматра као враћање нечега што је неправедно одузето у прошлости, онда се лопов промовише као један од стваралаца новог друштвеног поретка. Тамо где се убица проглашава таквим само због необичне недруштвене склоности његове природе, друштво га логично мора гледати само као несрећну жртву околности. На овај начин свака врлина постаје порок, а сам порок се претвара у нови идеал. Суочена са овим нападом, који су водили бољшевички Јевреји, демократска држава је поклекла и коначно подлегла готово аутоматски, будући да је немоћна да се брани. Монархија такође није успела да се брани; као ни хришћанске деноминације. Све ове институције су се показале неспособним да издрже нове методе агресије. Чињеница да неколико других држава још није подлегло овом нападу није аргумент против онога што сам рекао; јер таквим историјским процесима често је потребан дуг период да би достигли своје коначне резултате. Од овог пада једино спасење које се догодило је оно које је изникло из дубине народне савести и развило нове принципе и нове облике одбране. Ова одбрана не би могла бити успешна да је била ограничена на чисто пасивне мере. Није се могла надати да ће коначно савладати бољшевичке снаге разарања док позитивно не реорганизује национални живот и облик државе на принципима који су били потпуно непобитни. Ако желимо да заузмемо правилан и исправан став о националним проблемима, неопходно је пре свега да имамо чврсто тло под ногама као „становиште“ за формирање опште процене питања која су пред нама. Без обзира на то како неко гледа на свет, становиште посматрача је оно што је битно. Сада, полазна тачка националсоцијалистичког учења није држава, већ народ. То значи да, да бисмо контролисали, проценили и исправили спољашње облике у које је национални живот органски уклопљен, морамо разумети циљ, за који су ови облици само толико средстава. Стога националсоцијалисти верују да се језгро свих ових проблема мора тражити у тој живој супстанци коју, на основу њене историјске еволуције, можемо назвати немачким народом. Пре две хиљаде година овај народ није постојао као један расни ентитет. Из тог разлога, прве немачке државне формације су биле засноване на другим темељима.Али данас је овај народ постао историјска и стварна стварност, тако да по први пут можемо направити јасну разлику између циља и средства. Народ чини стварни и трајни елемент. Стога је народ циљ који морамо имати на уму кроз цео наш рад. Одлучност да заштитимо и одржимо постојање овог народа је наш једини водећи мотив у обликовању и спровођењу наших планова. Ако ово заборавимо, онда ће наши планови и идеје бити безвредни и неефикасни, без обзира колико величанствено замишљени били. На исти начин, верска веровања немају практични значај осим ако не помажу у очувању и одржавању људског постојања у достојном облику. Јер када народ једном пропадне и изумре, његова верска веровања и његове политичке институције не могу остати као вечна стварност. Сваки пут када народ нестане, он са собом у гроб повлачи своје политичке и верске институције и идеје које су га инспирисале. Али у животу, као и у историји, често се дешава да оно што је само средство за постизање циља постепено почне да се сматра циљем по себи. Вероватно је да су свештеници Астека и Инка, на пример, веровали и изјављивали да је тај древни мексички народ створен за саме свештенике и њихова учења. Али када су ти људи нестали са света, ништа није остало од њихових свештеника или њихових верских уверења. Ако би бољшевизам данас успео да истреби одређене нације, ништа не би остало од њихових верских схватања, њихових државних институција, њихових моралних принципа или било које њихове организације. Када је Промисао створила човека, учинила је њега и његово одржавање циљем сваке људске активности. Првобитни и природни циљ сваког идеала и сваке јавне институције може бити само одржавање здравом и нетакнутом физичком и моралном супстанцом коју је нација добила од Бога. Ова почетна истина мора се схватити као прелиминарни услов за процену значаја свих других питања везаних за народ и мора се узети као апстрактни критеријум да ли су одређене мере исправне. То значи да се оне морају процењивати према томе да ли су корисне за очување народа или постоји ли опасност да њихов ефекат буде штетан, а можда и деструктиван. Када смо јасно разумели и препознали чињеницу да је сам живот стална борба и тежња, дужност која пада на сваког од нас је да обезбедимо услове под којима можемо успешно да водимо ту борбу. Ако Националсоцијалистичка партија жели да буде ефикасно средство за постизање циљева које је себи поставила, онда пре свега мора бити у стању да политичком руководству нације обезбеди елиту која у свим другим сферама живота спонтано настаје из процеса природне селекције и игра своју улогу као фактор вођства. Свесно или несвесно, струке бирају своје чланство према таленту.Оно што називамо избором каријере је само избор који сама каријера прави привлачећи себи управо оне појединце који имају склоност за обављање њених функција. Најбоље консолидована немачка институција прошлости била је она која је практиковала најригорознију селекцију - мислим на војску. Као што се војска свесно регрутује методом одабира оних људи који имају унутрашњу склоност за војну професију, тако би и Партија требало да регрутује и обучава оне елементе нације који имају склоност за политичко вођство. Али ова склоност није условљена богатством, образовањем или пореклом итд., као што војни таленти не зависе од различитих врста буржоаских квалификација. Једини одлучујући фактор је унутрашња ментална опремљеност и одговарајућа природна склоност. То чини оно што се назива позивом. Као што је војска центар привлачности за војне позиве и школа у којој се такви таленти обучавају и развијају, тако и Партија мора да привуче политичке способности, дајући различитим политичким талентима њихов одговарајући положај и функцију и на тај начин им пружајући могућност да се развијају и усавршавају. Стога, Партија и Војска нужно морају бити социјалистичке институције, у најправом смислу, будући да нису организоване или вођене према било каквим капиталистичким разматрањима, већ искључиво засноване на способности појединца да служи нацији. Стога, оне увек морају бити свесне да је врховни закон њиховог бића да морају привући највеће таленте и поставити их на позицију која им најбоље одговара. Стога, Војска и Партија су манифестације демократије која заиста заслужује то име. Оне представљају демократију која не ставља моћ у руке неспособних људи кроз парламентарну игру бирачких листа и тајних гласова, бацајући тако мртви терет на рамена заједнице. Наша Војска и Партија служе интересима општег добра, будући да испуњавају велику одговорност бирања најспособнијих људи кроз сопствене институције за одговарајуће сфере живота и вођства. Иако је Војска сама по себи затворена корпорација, она има ширу дужност од пуког војног вођства нације; јер она такође мора да образује народ у њиховим војним дужностима, обучавајући га и усавршавајући његове способности за ту сврху. Тако ни политичка странка не сме бити задовољна пуким понашањем своје организације као такве. Она има и додатну одговорност. Та одговорност је политичко вођство нације, како би нација могла да разуме нашу концепцију националне одбране и како бисмо тако могли да привучемо у унутрашње кругове странке оне грађане који показују политички таленат и које је Промисао очигледно позвала да узму свој део у задатку вођства. Идеја самоодбране,и тиме обавезне војне службе, налази своју организацију и реализацију у војсци. Националсоцијалистичка идеја има свој центар привлачности у Партији. Партија представља политичку савест и политичку вољу. Функција Партије се првенствено састоји у успостављању и одржавању вођства народа у сваком сектору јавног живота. Циљ овог вођства је обликовање народа у складу са политичким уверењима и принципима националсоцијализма. Притом мора настојати да створи политичку традицију међу народом и организован политички систем који ће функционисати природно и трајно. Стога, испуњавајући своју историјску мисију, мора испитати унутрашњу расну суштину нашег народа, проучавајући је у свим њеним добрим особинама, као и у њеним манама, и коначно извући практична правила деловања из тако стеченог знања. Међу овим практичним правилима и принципима су: - 1. У светлу знања стеченог из анализе коју сам поменуо, Партија мора да постави и дефинише главне циљеве који се морају имати на уму и следити у целом ансамблу националних напора, кроз сваку грану јавног живота. 2. Мора настојати да усклади стварне трендове јавног живота са линијама деловања које се нужно морају следити, будући да су те линије назначене условима који су својствени карактеру нашег народа. 3. Да би извршила овај задатак, Странка мора имати пуно поверење и поверење у себе и не сме дозволити да је са своје линије деловања скрене било каква критика или сумња у исправност подухвата којим се бави. Из саме чињенице да је настала као историјска манифестација, њена је дужност да тако делује; а из успеха њеног деловања произаћи ће оправдање a posteriori. Искуство доказује да историја ускраћује своје одобрење само ономе ко је био превише слабог карактера да заврши свој посао, или је био неспособан и стога неквалификован да га предузме. Бог наставља да дарује своју милост само ономе ко је наставља да заслужује. Али ко год говори и делује у име народа, који је део Божјег дела, наставиће да испуњава свој мандат само док не греши против постојања или будућности овог дела Божјег стварања који му је поверен на бригу. Из тог разлога је увек добро да освајање власти буде резултат тешке борбе. Оно што се показало тешким за добијање, генерално ће бити још храбрије брањено. И што је политички режим стабилнији, то је кориснији за добробит народа. Ако је задатак Партије да изгради организацију из које ће се политичка елита нације наставити црпети у будућности, као из сталног извора снабдевања, онда мора да се побрине да се влада земљом спроводи на чврстим и дефинисаним линијама,у складу са чврсто утврђеним системом политичких принципа. Стога је историјска мисија Партије да се побрине да унутар њене сопствене организације постоје предуслови за обуку будућег елитног корпуса који ће преузети политичко и административно вођство. Партија такође мора запамтити: 1. да сваки Немац мора бити образован у националсоцијалистичкој филозофији, 2. да ће најбољи националсоцијалисти постати чланови Партије, и коначно да ће само најбољи чланови Партије бити унапређени на послове државне администрације. Стога, из сопствене организације, Партија мора да обезбеди немачкој држави људе који ће у будућности попуњавати више административне функције. Сходно томе, Партија мора увек да настави да образује националсоцијалисте за службу националсоцијалистичке државе. Тако су јасно дефинисане одговарајуће мисије државе и Партије. Функција државе је да обавља традиционалну администрацију јавних институција у оквиру правног оквира и уз помоћ закона. Партија мора да учини следеће:- 1. Мора да изгради и консолидује своју унутрашњу организацију и да је учини неосвојивим и трајним светилиштем националсоцијалистичке доктрине. 2. Мора образовати целу нацију у складу са том доктрином. 3. Мора ставити тако образоване појединце на располагање држави, како би они на крају могли постати вође, а такође и верни слуге. Штавише, принцип међусобног поштовања и признавања међусобних права мора се поштовати. То је циљ који имамо на уму. Наравно, још увек смо ангажовани у ликвидацији револуције - националсоцијалистичке револуције. То значи да ће преузимање политичке власти бити постепено спроведено у пуној снази преузимањем вођства државе. Такав процес захтева дуг прелазни период. Због немогућности тренутног и потпуног превазилажења широко распрострањене корупције коју је изазвао бивши партијски систем, постало је неопходно пажљиво надгледати одређене институције овде и онде, где националсоцијалистички принципи још нису чврсто укорењени. Стога, у случајевима када одређене гране државне администрације не функционишу у складу са националсоцијалистичким принципима, Партија ће можда морати да упозори оне који су заинтересовани и може бити приморана да делује чак и на корективни начин. Овај облик корекције данас могу спроводити само они државни органи који већ имају чланове Партије на функцији и чисто националсоцијалистичке државне институције. Крајњи циљ треба да буде да се будуће националне и државне администрације снабдевају искључиво националсоцијалистима. То се може постићи образовањем и подучавањем маса путем канала Националсоцијалистичке партије. Тако ће националсоцијализам постати филозофска основа постојања Рајха и његових државних организација.Морамо бити бескомпромисни у погледу наших филозофских уверења и принципа, ако желимо да их сачувамо здравим и нетакнутим. Другим речима, праведност концепата и практичне политике националсоцијализма мора се заступати и потврђивати у свим могућим околностима. Онај ко предузима историјску мисију мора бити спреман да се подвргне строгим принципима. Морамо запамтити да по свом унутрашњем саставу наша нација није потпуно хомогена. То је додатни разлог зашто су ригорозни принципи и гвоздена одлучност неопходни како би се она спојила у јединствено тело које ће имати квалитет унутрашњег отпора у свим околностима, а истовремено бити политички ефикасно. Као што патолошки пацифиста не може да разуме озбиљност и селективност пруског образовања у војсци, тако данас има много људи који не могу да виде зашто би националсоцијализам требало да буде тако апсолутно непопустљив. Али непопустљивост у овом случају заправо значи дубоко уверење да је у праву и сходно томе веома жив осећај одговорности. Понекад се приговара да је таква карактеристика страна немачкој природи. Та оптужба је бесмислена. У том погледу, спорно питање није шта може или не мора бити страно немачком карактеру, већ шта је заправо у најбољем интересу немачког народа. Када први пут уђе у војску, регруту је тешко слепо да извршава наређења чију сврху не разуме. Али војни систем обуке је користан за целину, а самим тим и за појединачног регрута. Када се организација осећа сигурно да се њено особље састоји само од одабраних људи са доказаном способношћу да обављају поверене им дужности, онда та организација има право да постави водеће принципе за испуњење своје мисије. Свакако је више у складу са карактером немачког народа, повољније за њега и прикладније, да буде једнообразно и ефикасно консолидован у политичком покрету који инсистира на томе да сви раде заједно ка одређеним и фиксним циљевима, него да буде препуштен на милост и немилост система у коме је сваком појединцу дозвољено да следи своје хирове и склоности, уништавајући тако личне таленте распршивањем у хиљаду праваца, што резултира тиме да је коначно целокупно становништво препуштено на милост и немилост јаче Силе - која је јача јер има унутрашњу конзистентност - и коначно ће морати да се поклони вољи странца. Сваки Немац би требало да размисли о тој истини. Националсоцијалистичка партија је постигла епско достигнуће. Нису вође индустрије, професори и академске класе, нити војници, ни уметници, ни филозофи, ни песници - нису они спасили наш народ из понора. То спасавање је извршила само политичка војска националсоцијалистичког покрета.Данас сведочимо само почетним фазама последица које су произашле из тог рада. Његов пуни значај могу ценити само генерације које долазе после нас. Иако све остало нестаје, Партија ће остати. Заиста је дивно што је немачки народ себи обезбедио велику подршку ове моћне ауторитативне силе која је отелотворена у Покрету. Постоји велики број оштроумних људи у иностранству који би били срећни када би њихове нације имале ауторитативну политичку организацију тако чврсто утемељену као што је она коју Немачка има данас. Таква организација постоји само у врло мало других држава. Неизвесност и збуњеност времена у којем живимо се повећавају. Због тога је ова наша институција још вреднија, јер је вратила народу оне јасне и прецизне принципе који су му омогућили да се носи са најтежим проблемима садашњости и реши нове тешкоће које претходни режими нису успели да реше. У милионима својих грађана који су организовани на основу једног филозофског и политичког система мишљења и који делују заједнички и јединствено по принципима које диктира тај систем, немачка нација је пронашла неосвојиви бедем. Откривено је и успостављено становиште које ће бити одлучујуће за векове који долазе. У дубокој разумности ове фундаменталне идеје налазиће се извор свих будућих тумачења која ће морати бити направљена како се околности буду појављивале, и стога се овај концепт света може проширити и допунити без опасности од распада. Пошто је овај наш концепт још увек свеж и тек је у првим фазама свог развоја, још је неопходније да се ауторитет Партије призна као врховни арбитар у свим појединачним применама. Ко не разуме у потпуности ову нужност, неспособан је да размишља на историјски, креативни и конструктиван начин. Можда ће бити лакше разумети све ово ако извучемо аналогију из примера војске. Жеља и тежња за самопотврђивањем, а тиме и одлучност да се брани сопствени живот, постоје у једном или другом облику у дубоким дубинама бића сваког човека. Али овај инстинкт очувања не може се практично и ефикасно остварити осим под дисциплинованим руководством које даје жива организација војске. Само таква организација може спречити да инстинкт самоодржања, који постоји у свим људима, дегенерише у збуњену борбу између мишљења и ставова који су међусобно антагонистички. Војска покорава дивљу вољу појединца и чини је делом неукротиве колективне воље. Поготово када постоје променљива и супротстављена мишљења о нужности рата, или значењу плана кампање, природи самог рата или начину на који се води,онда је још неопходније да постоји једно нефлексибилно вођство војске и једна линија понашања, како би се неутралисале ове опасне и деструктивне силе. Сада, током првог периода када се националсоцијалистички систем политичке мисли и принципа примењује у пракси, природно ће постојати појединци који ће имати своја мишљења и своје предлоге и желели би да се усвоје њихове сопствене политике. У таквом тренутку је императивно неопходно чувати се од овог разноликог налета мишљења и закључака. То се може учинити само ако Партија наметне своје вођство снажном и, ако је потребно, строгом руком и инсистира на слепој послушности према њему.сопствени ауторитет. - Ово је у највишем интересу нације и сходно томе је врховна дужност свих оних којима су интереси нације на срцу и спремни су да их бране. Овде нема питања о погрешивости или непогрешивости. Дивизијском генералу, или вођи армијског корпуса, а најмање обичном војнику, није дозвољено да има сопствене ставове и даје сопствена тумачења наређења које је издато из штаба; тако ни када политички лидери зацртају одређени правац, појединац не може да се извињава за предузимање изолованих акција под изговором да су његове идеје исправније од идеја Партије или датих наређења. Партија као таква мора инсистирати на томе да су њене одлуке које се тичу политичког вођства народа једино валидне. Апсолутно је неопходно да се у њеним редовима овај принцип следи са скрупулозном преданошћу. Другим речима, баш као што Партија инсистира да народ треба да следи њену вољу, тако је и унутрашње покоравање одлукама Партије, од стране њених чланова, неумољив закон њеног бића. Не може бити изузећа од послушности која проистиче из овог принципа. Ко год га прекрши, без обзира на положај који заузима, крши принцип који је штитио њега самог и тиме га чини неважећим за њега. Ко год је неверан овом принципу, без обзира на положај, не може очекивати да ће га други чланови Партије подржати и поштовати у његовом погледу. То је дубоко значење старе немачке пословице која каже да неверство уништава свог господара. Стога је потпуно искључено захтевати од народа већи степен поштовања и послушности наређењима Партије него што чланови Партије указују својим претпостављенима. У вези са тим, морам категорично протестовати против те фразе која се тако често чује у буржоаским круговима, наиме: „Фирер, да; али Партија, то је друга ствар.“ Не, господо. Фирер је Партија, а Партија је Фирер. Као што се ја осећам само као део Партије, Партија се осећа само као део мене. Не знам када ће доћи време да затворим очи, али Партија ће наставити да постоји. То знам. Пре свих појединаца, слабих као и јаких, Партија ће наставити успешно да обликује будућност немачке нације. У то верујем и знам. Партија гарантује стабилност политичког правца народу и Рајху. Кроз сопствену стабилност она гарантује неопходан ауторитет за вођство Рајха. Управо на том чврстом тлу заснован је устав Немачког Рајха. Као оснивач и протагониста политичко-филозофских принципа на којима почива Покрет, и као врховни господар немачких судбина, мисија Партије је да обезбеди Фирера за Нацију, а самим тим и за Рајх.Што се чвршће овај принцип успостави и одржи, као природан и неопходан, то ће Немачка бити јача. Војска, која представља и органски укључује одбрамбене снаге нашег народа, мора одржавати према Фиреру, кога Партија даје Нацији, верност и послушност међу војним снагама и мора увек држати те снаге на располагању. Јер, према прогласу сваког новог Фирера, он је владар Партије, врховни поглавар Рајха и врховни командант одбрамбених снага. Ако ови принципи наставе да буду неуништиви темељ на којем почива Нација и структура Рајха, онда Немачка може да одоли свим будућим олујама. Ова два водећа фактора у структури новог Рајха морају увек имати на уму истину да ће само када су уједињени и раде заједно бити дорасли својим задацима. Партија даје Нацију у руке Армије. Нација даје своје војнике Армији. Тако њих двоје заједно дају Немачком Рајху сигурност унутрашњег мира и снагу да се одржи. Као Фирер Рајха и Нације, још увек могу да пружим своју помоћ и савете. Али принципи морају бити изнад личних случајности и бити трајни. Фирери ће долазити и Фирери ће одлазити; али Немачка мора да живи. Па ипак, Немачка може да живи само ако се одржи на основама које сам поменуо. Једног дана сви ћемо бити суђени по природи и историјској стабилности посла који сада обављамо. Ми, моји другови и моји са-вође народа и војске, означени смо судбином да будемо ствараоци историје у највишем смислу те речи. Промисао нам је дала оно што је ускраћено милионима људи. Када се осврну на наш рад, будући векови ће нас и даље памтити. Најупечатљивија карактеристика нашег рада и најзначајнија за потомство биће чињеница да је, у епохи опште нелојалности и издаје, у то време у Немачкој било могуће формирати синдикат и окупити групу следбеника чија је лојалност неупоредива. И знамо да ће страница светске историје бити посвећена нама, као људима који су дошли из редова Националсоцијалистичке партије и армије и изградили и учврстили нови Немачки рајх. Тада ћемо у Пантеону историје стајати један поред другог, заувек повезани у лојалном другарству, као у време наше велике борбе и њеног великог тријумфа. Моји партијски другови: Наш Седми партијски конгрес се ближи крају. Дубоко импресионирани овим догађајима, стотине хиљада наших бораца спремају се да се врате свом свакодневном животу, који је такође борба. Наћи ће се наоружани новом храброшћу, новом издржљивошћу и поново ојачаним моћима одлучивања. Размишљаће о овим историјским данима и сатима и поново ће уживати у перспективи у друштвеним сатима проведеним са својим старим борбеним друговима и младом гардом која се овде окупила.У овом срећном тренутку поздрављамо наш немачки народ и наш славни Националсоцијалистички покрет. Живела Националсоцијалистичка партија, наш немачки народ, Рајх и војска!
Три обраћања, одржана на Седмом националсоцијалистичком конгресу, Нирнберг, 1935. „Рајх више није беспомоћна играчка. Више није на милости и немилости стране превласти. Његова одбрана је осигурана. Овај мирни осећај сигурности можемо осетити још дубље јер немачки народ и његова влада немају други циљ осим да живе у миру и пријатељству са својим суседима. На нашу војску гледамо као на заштитну баријеру иза које нација може да ради у миру Адолф Хитлер. Дигитализовано од стране Пропагандалејтера ШТАМПАНО И ИЗДАТО ОД СТРАНЕ М. МИЛЕРА И ЗОНА КГ, БЕРЛИН SW 19 ОБНАВЉАЊЕ НЕМАЧКЕ СЛОБОДЕ Уводни говор на Седмом националсоцијалистичком конгресу, Нирнберг, 11. септембра 1935.
Пријавите се на:
Коментари (Atom)
-
ПРИРОДНИ ПОРЕДАК Наш Поглед на свет заснива се на непроменљивим законима, законима који постоје од настанка света све до данас ... -
January 30, 1936 Men of the SA! National Socialists! Party Comrades! W hen we take a retrospective look today, it does n...
