петак, 13. фебруар 2026.

A Speech to German Women by Dr. Walter Gross

 National Socialist Racial Policy:

A Speech to German Women
by Dr. Walter Gross

My Dear German Women and Girls!
When Germans come together today to discuss the things that concern us both as individuals and as a nation, it is a solemn occasion, whether we wish it to be or not. During the political struggles of the past, we could speak of party programs or of civilization without any involvement of our soul.

Now we have forgotten how to approach an issue merely with our understanding, merely with our mouth, merely with our heart. We have become whole people once again. When we speak with others, we do so with our full being.

That is what made the movement strong, and great, and powerful from its first days. It is also that which the enemy on this side of the border and the other cannot understand, and which it hates with deadly strength. As this great and beautiful people's movement began, so too began a hard and bitter struggle between enemy and German forces, between an old world that is really long dead and buried, and the new world that is struggling to reach the light through us. This struggle has been going on in people's hearts and souls for years, and is nowhere near its end. The world finds it difficult to understand that which is at the center of our endeavors:

the value of blood and race.

Our enemies first laughed in pity, then in hatred as we spoke of it.

Let us speak of what we National Socialists mean by that so that it will become clear why the German woman may be even more concerned about these matters than the man, his state, and his fighting organization can be.

There was a time in the past when we were untrue, untrue in the deepest sense. We were untrue not to other people, or parties, or states, or kings, but untrue to something far greater, untrue to the laws of life. As long as the world exists, as long as life grows, flourishes and perishes, so long will this life have the urge to live on into the future and win new territory. Whether plant or animal or man—as we, or I, or you:

wherever there is life, it has the longing to bring forth new life.

It should be unnecessary to speak of such things. We speak of them only because for a few decades a crazy era ignored, blasphemed and mocked these greatest, most beautiful and purest dreams of life. This was an age that made the idol of money supreme and said: "The world should be governed not be what serves life, rather by what some fool of an accountant decides is best." We know the results. The great laws of life were evaluated according to money sacks and checkbooks. When we think back on our parents, grandparents and great grandparents, there were many children in the house. It may have been crowded and hard financially, but we were happy, perhaps because there were so many of us in so large a family. But the time came when people said: "As man or woman, as parents or teachers of leaders, you have the duty to show the people the way to a better future." That better future, people thought, could only be a richer future, a future in which the individual had more money. And when they were asked where this money would come from, a false teaching arose in the last century: "The fewer people there are, the more an individual child can inherit from his parents." He who loves his children and wishes a prosperous future for his nation should therefore see to it that Germany's population is small, and that only a few children continue the family after he is gone. That was the terrible teaching of birth control, which Marxism preached and the bourgeois followed. No one dared stand against it. That was the doctrine that made us what we are today:

a dying people,

in which fewer children are born each year, in which today more people die each year than are born. This all was supposed to lead to a happy future. It understood happiness only in terms of possessions. It was therefore inherently false. But even in its own terms it was false, for it forgot something:

When a people begins to die, when a people no longer obeys the laws of life, when a people values money more than its existence and posterity, this people is on the path to disaster, both historically and politically. Within a few decades it will be dead, oppressed by other peoples who are stronger, closer to life, and who follow life's laws better than we.

If present trends continue, by the end of the century Germany will be a nation with only 40-50 million inhabitants,


and we know that on our borders other peoples are growing quickly and strongly. Sooner or later, these other peoples will come in conflict with a shrinking and dying German people, and the result of the supposed doctrine of happiness will be a hard and bitter

national death for our children.

Those who believed that they can give their children a happy and peaceful future by reducing the number of children err deeply. They give the children only the promise of a hard and bitter struggle for Germany's existence as a state and as an idea.

Today when we work to show people that the ideas of yesterday are false, that the state and nation cannot do without the family, that the family cannot exist without children, and when we not only provide economic support to make it easier to begin families and have children, but also tell people again and again of the sanctity of life and the necessity of continuing our people into the future, our enemies on both sides of the border suddenly have insults and hateful things to say about us. They wish to disturb our work. Suddenly there are voices saying: "National Socialism's doctrines are inhumane and barbaric. National Socialism's views on children turn people into breeding animals. When it says

that it is the duty of men and women to continue the eternal chain of life, a chain that begins in the distant past and continues into the future, a chain of which we are only a link leading into the distant future,

our enemies on both sides of the border claim: "You reject the dignity and value of humanity. National Socialism holds that men and women have no value other than that of breeding cattle." It is a shame that we have to respond to such words, but it is necessary because our enemies have always tried to persuade women to oppose us, even though what we say is rooted in the souls of the men and women we speak to. This is our response: "You are mistaken in accusing us of thinking that the only purpose of humanity is to continue the species by passing on our blood to future generations. We know the other values. We support them and find wherever we can those values that the individual shows in his work and selfless service. We know well enough that

each person lives a double life. The first is the one he lives between birth and death. We are to do as much as we can to make this life rich, to accomplish that which is good and beautiful, to use our strengths and gifts for others. That is the duty of the individual. But as a person you are something more:

You are a member of the chain of life, a drop in the great bloodstream of your people.


There too you have duties and obligations before the eternity of the nation. You have the duty to pass on what you received from your parents and ancestors. I do not believe that such behavior, which obeys both the laws of reason and of life, is barbaric, hateful or inhumane. I believe instead that the barbarism is to be found in the years we have left behind us, when any dirty lout could besmirch the most valuable, holy life of a man or women in their families, or drag children through the filth, without anyone defending their culture against such an attack.

I believe that when we tell people once more of the great value of blood, and remind them that they have duties not only for the 60-year span in which they work and serve, but also to the millennia of the past from which we come and to the millennia of the future to which we are heading, then we are giving them higher values than those of yesterday. Let me say also, however, that it is wrong if someone thinks that only those who found families and bear children are valuable to our state. We know that is not so. We know there are reasons why some people leave their people's flow of blood. We know that some are denied what the nation places great value on. We do not ignore them or think ourselves their betters. We only say this: "My friend, you and I must do our duty to our people, and when we cannot fulfill it in one way, then we must do what we can with even greater energy and devotion.

When you do your duty, you are one of us,

we extend our hand to you, we honor your humanity and your service for Germany. Let us work together so that in the future, as many people as possible will be able to serve the nation in both ways.


That is a piece of the thinking of blood and race that National Socialism has taught us. And there is another aspect. When we see people today, we can recognize that we are not all alike. There are differences in value;

each person does not have the same value as everyone else.

In the past, people believed that these differences were superficial, the result of the environment in which one grew up. People believed that what became of a person depended primarily on the house he grew up in or in his social environment, or the class he came from. They believed that a person born in a slum, surrounded by shadows, troubles and poverty, a child lacking in love and affection, could only become a second-class human being, a physically and psychologically ill member of the society, someone failed by the society and the state. One thought that a child growing up in such slum inevitably became sick, or even criminal. It was because he grew up in such a poor environment. The Marxists claimed that if every child in Germany grew up in an environment that gave him all he needed, he would inevitably become a useful, decent, upright, proud and honest adult. After a few years or decades, the entire German people would consist of such decent and useful people. In the past people believed the environment was responsible even when a person failed miserably.

We recall the days of delirium, when millions of unemployed had been thrown on the street by a sick political and economic system, made superfluous. A single person pried the tracks apart and derailed a train in the middle of the night. Within a minute he murdered 30 innocent people who had never done anything to him, and stole their money. And what did the world of yesterday say? "He can't help himself. He is a victim of circumstances. He has Beethoven's hands and an artistic temperament. We need not put him on the gallows or in prison to protect us and our children. No, this poor Schlesinger is only sick because of his environment. Put him in a modern sanitarium, give him what he needs: radio, a library, a smoking salon, a language teacher, a pastor, a newspaper room, give him everything he needs to put him in touch with better things. In a few years, this mass murderer of 30 people will leave as an ideal human being, so pure and innocent that one can put him in charge of a kindergarten." That's what people thought in the past.

Today that seems a bad joke to us, a crazy fantasy, but a few years ago it was government policy in Germany. Those who did well under such policies and have joined to fight us think that they can accuse our doctrines of blood and race as barbaric.

Why do we see things differently? Because we have learned something:

In the end, you are not as important and significant as you thought yesterday;

your strength and abilities are not as great as you believed during the liberal era. Oh yes, it was a lovely dream to say: "I will do with my life what I want, and if I happen to be a teacher, I will teach what I want, and do what I enjoy, and what I think right." Well, that was your idea of the environment.

We are a bit more modest, a bit more humble before the laws of fate.

We have learned that what I can do for myself or what you can do for yourself, or what we can all do to each other, is not as important, or as deep, as that which a greater power has already done to us. It is that power that even before our birth gave us a part of our nature, and laid out our path for us in the world. Here are joined two things: the knowledge of modern science and the sensitivity and understanding of a humble person. Suddenly we see that:

What you are, what I am and what I can be in my life is in part predetermined by that which I have inherited.

If my inheritance is good and strong, and if I am true to it and develop what is within me, my life will be successful, and perhaps of benefit and joy to others. If such an inheritance is denied me, or if for some inexplicable reason fate has given me other, perhaps weak, perhaps even bad traits, I can struggle against them for my entire life, and will still not be able to rid myself of that which slumbers in me because of the actions of a higher power.

We see then that a good part of a people's history is determined by what it has inherited. If we ask what sorts of physical or intellectual traits these may be, or what groups there are, we will see that each people has three groups. The first is a large group of people with average gifts, the most of us who are able to deal with the normal problems life presents us with. Next there is a very small group. This group has received a better inheritance than most of us, not because of any particular virtue on its part, but simply because of fate. The leaders of humanity, those who build states, lead people, or touch the soul, come from this group. And there is a third small group with particular traits, also not their fault: those who are sick or genetically defective. They are not up to the challenges of life, and need outside help to survive.

As humanity of a nation go through the centuries, the decisive fact is which of these three groups is the strongest. One might say: "That is not a question at all. The strongest will win, the group from which the leaders come. This superior group has to be the strongest in the end, it must gradually have its way." Well, that is how things would be without people, if people with their little brains did not believe that they could change the laws of life given to the world by heaven.

Man has interfered in these matters. He has tried to change the laws of struggle and existence and selection. Those were ancient laws of life, to which men too were subject:

That which cannot meet the challenges dies.


That is hard, perhaps, but it is also the way that nature makes life stronger and better. Man has tried more and more to abolish these laws. He has kept life going by using artificial means in cases where, left to itself, it would have ended. He used all his understanding, love and sympathy to keep a person alive, even when it is no joy, but only a burden and misery. We now keep thousands, even tens of thousands of unhappy creatures alive through artificial means, those to whom life itself has denied the right to life. But keeping them alive was not itself the problem. What is worse is that they were given the opportunity to pass on their unfortunate physical and mental characteristics. That was the worst that happened: we took the physically weak, the mentally ill, the genetically defective criminals and not only kept them alive and cared for them—that is our duty as human beings, which we certainly do not want to ignore in the future either—and gave them the ability to have children with the same deficiencies, thus doubling or multiplying their misery. The German people do not know the extent of this misery, it does not know the depressing spirit of the homes where thousands of cripples live their lives only by being fed and cared for, poor creatures who are worse than any animal. The animal at least is as it should be. These poor creatures are distortions of life, no joy either to themselves or others. They are a burden throughout their miserable existences, but thanks to the selfless care and devotion of those who care for them may live 60, 70 or 80 years. The German people do not realize the enormous sums that have been spent for decades, money that is taken from those who are healthy, who could do something useful, but cannot because the money is lacking.

There was a winter in which children in Bavaria did not even have wooden shoes to wear as they walked through the snow on their way to school. They had to walk for hours bare-footed. At the same time, the government made sure that those unfortunate souls in a large institution had fresh bananas twice a week so that they got the necessary vitamins. But these vitamins could not give them joy or strength or health. But they were thus denied to those somewhere in the Bavarian forest, or in the Ruhr, or in a poor fishing village on the Frisian coast, where they could have reduced the poverty and need in some worker's house. At the same time there was a case where

a single mentally ill Negro of English citizenship lived for 16 years in an institution in Berlin, costing 26,000 Marks.

26,000 Marks were thrown away on a life that had no meaning. 26,000 Marks that could have been used to prepare a dozen strong, healthy and gifted children for life and a job.

But I am not speaking of this as a kind of theft. Money is not an end in itself. Rather, we have here committed a theft of spirit and soul, because we tried to persuade the nation and humanity that our own greatness could come from sacrificing for the worst and most helpless. In the end, we went so far as

to put the sick and the dying before the young, strong, healthy and promising.

That is against nature and life. A nation going this way is heading for the abyss. We went so far as to preach year after year to healthy families that they should have no children, or at most one, else they sinned against the nation and the spirit of this enlightened age. But if some imbecile of a whore and a genetically ill criminal had children, they were not only a financial burden for their entire lives, but also took the labor of people who our society gave nothing better to do than to change these poor creatures three times a day and feed them. That is a perversion of everything great and healthy, and is a sin against life and the spirit of creation.

With full knowledge of our duties as human beings and the requirements of pity, we made the decision not to allow such miserable creatures to pass on their misery to the next generation, multiplied perhaps two or three or more times. That is a major accomplishment, for which our children and their children will one day thank us.

I know that there are those who will say: "You are meddling in matters that are not your concern. You are interfering in an area outside human control. Life and death are not in the hands of man, but in those of a higher power. If God wants sick and genetically ill people to be born, you may not interfere through laws, operations, or any other measures with God's will. And if you do so—and you have with your Law to Prevent Inherited Illness—then you are acting against the will of God, and you are heretics."

This is our answer: "My friend, you are wrong. It is true that we are subject to a higher power. We humans may never interfere with the great laws of the Creator. But you are wrong. See the laws the Creator has established for his world and your life. The great law is that life must be able to preserve itself, and that if it cannot, it will collapse. It is the hard, brutal law of the struggle for existence and of selection and extinction. It was the law we saw day by day, hour by hour, under all the clouds of heaven and all the stars of the sky, in which life seemed to find a senseless death, whether plant or animal or person, whether in distant Africa or near us.

That which cannot meet the challenges of life dies, no matter how much pain it causes,

and even if your small understanding or mind cannot comprehend it, these are the great laws of life and the world that God himself gave us. These are the laws, my German friend, that in our crazy fantasies we broke in the past."

With overweening human pride and false pity, we broke the great law and kept those alive who under the laws of God would long since have perished.

Today we are once more following these old laws, using humane methods, for they follow a more hard and brutal course in nature according to God's will. We are doing nothing more than reestablishing the laws of creation, and bowing to the heavenly order. We are thus showing piety and true humility—you are the heretics.


This applies as well to the third and last principle of our racial thinking. This third and last principle is that the people on this world, in America, Africa or China, are different both in body and soul. They are not equal, as yesterday's lie had it.

People are different.

They not only speak different languages and look different: no, they are different in the depths of their hearts and natures, and in their abilities for good and evil. In the past people believed that these differences were accidental, the result of climate or civilization, and that one could overcome these differences and create a unified man in a unified state in which all would be equally happy. We have learned that such ideas are false. We have learned that the differences between the major blood groups of the world, between the major races, are not the result of human action, but of the laws of Creation. We have learned that the lines between blood and blood, race and race, are also the lines between soul and soul and spirit and spirit. We have learned that the opposite of the old phrase "What God has brought together, let no man put asunder" is also true. We have learned:

What God has separated, man should not bring together.

Heaven thought it good not to have only one type of people on the earth, but different kinds, various racially-bound peoples. That is a part of Creation. We bow before this truth and respect the borders. That means that the foundation of our separation of the races is not a matter of politics or economics, rather it rests on a higher level, to which we in the end are responsible.

In our Reich, we are separating that which belongs to us, because it is blood of our blood, from that which does not belong to us, because it is foreign. We are doing that which is right not only for the moment, but for eternity.

Believe me, my dear German fellow citizens, it is not true, as some say, that this doctrine is a sign of arrogance or superiority or boasting. We do not think ourselves better than the other races on the earth. No, we do not think ourselves better, nor do we believe that others are worse than we are. We insist only on one thing—a law established by the Creator himself:

Man differs from man and race from race in this world.

The others may not be better or worse, but they are different than we are, and because they are different than we are, there is a kind of wall between us that is part of the laws of life. That is the core of National Socialism's racial thinking. Our goal is not to insult others, to say: "What a great guy I am!" Rather, we hold to the humble recognition that each healthy piece of life has its corner of the world, and its special tasks. This is just as true of humans as it is of plants and animals in all their multiplicity. We know that one type is no more valuable than another. But we also know that each variety of life has a right to existence only as long as it keeps itself pure and strong. Only when a tree bears the proper fruit does it have a right to live. Otherwise it will be cut down and destroyed. We do not know why things are the way they are, and it would be foolish to ask the reason. That is how things are. Our task is to humbly accept the laws that govern our human existence, and to accept the fact that we are born Germans in Germany, not as Chinese or Eskimos. That is not because of our virtues, nor it is our fault, nor was it our will. It was fate that came from above. We have no choice but to accept this fate and to develop the abilities that fate has given us according to necessity and law.

Others may develop in their own way, in their own land. We must listen to the depths of our own people, to draw from blood and inheritance the strength we need to build our homeland. A higher power will take care of the life beyond.

I believe, my dear German fellow citizens, that everyone who is of our spirit will grant the correctness of our thinking about blood and race, and will say: "I see now that you are not only on the right path, but are honest and in the deepest sense true to demands that are greater than the laws of man."

Let us then together follow the path to a new worldview. Let us go the path of blood and race, which does not ignore faith and knowledge and a sense of higher powers. Let us go this path, not a path of matter, superstition and heresy, rather a path of deep humility and piety before the laws of God. Let us go along this path together and listen to the deepest depths where blood and soul rule. Let us draw from there the strength to build the state, and even more important the Reich. It will be a Reich not only of politics, a Reich of organization, or the economy, but a Reich of people. Germany today has the fortune to find a new way, led by a great Führer. German women today have the good fortune to see a strong and loyal woman at their head. Let us together go forward, hand in hand, as befits comrades building the future, and let us join the strength of men and women, rooted deep in their blood, to build what the world has never before seen:

The holy Reich of the German soul.
Heil!

СУБЈЕКТИВНО ЗНАЧЕЊЕ РАСЕ

 СУБЈЕКТИВНО ЗНАЧЕЊЕ РАСЕ

Francis Parker Yockey



РАСА, као што је показано, није јединица постојања, већ аспект постојања. Она је посебно аспект постојања у коме је откривена веза људског бића са великим космичким ритмовима. То је онда неиндивидуалан аспект Живота, било да је то живот биљке, животиње или људског бића.


Биљка не показује- бар не нама- свест, на пример тензију са својом околином. Тако биљка има само расу, да тако кажемо, јер је тотално уроњена у космички ток. Животиња показује тензију, свест, индивидуалност. Човек, као додатак, има самосвест, способност и неопходност живљења вишег живота у царству симбола. Сви људи имају ово, али је разлика између примитивног човека и Културног човека у овоме толико велика да се чини да су скоро посебне врсте.


Расни откуцај је оно што информише примитивне импулсе, који информише генерално акцију. Насупрот њему је осветљени део мозга, разлог без корена, интелект. Што су чвршће везе ових ствари са расном димензијом, постојање носи више интелектуалну него расну ознаку.


Свака индивидуа, као и свака виша органска јединица има ова два аспекта. Раса присиљава на самоодржање, на наставак генерацијског круга, на повећање моћи. Интелект одређује смисао Живота и циљ, и ово може из различитих разлога, негирати једну или све ове фундаменталне нагоне. Целибат свештеника и стерилност либертанца долазе из интелекта, али је један од њих израз Високе Културе, а други је негирање културе, израз потпуне дегенерације. Тако интелект може бити у служби Културе, или јој бити супротстављен.


Раса је, у првом случају- у свом субјективном значењу- оно што човек осећа. Ово утиче, било одмах или на крају, на оно шта он ради. Човек расе није рођен да служи. Ако га његов интелект радије посаветује на привремену подређеност, а не на херојску смрт, због надања да ће бити промена у будућности, то је само одлагање његовог сламања. Човек без расе ће се трајно подредити било каквом понижењу, увреди, бешчашћу, све док му је допуштено да живи. Наставак дисања и варења су Живот за човека без расе. За човека расе, сам Живот не представља вредност, већ само Живот под правим условима, афирмативни Живот, богат, експресиван и растући.


Хероизам
 може бити мотивисан обема странама душе: мученик умире за Истину коју зна. Борац који умре са оружјем у својим рукама радије него да се преда својим непријатељима, умире за част коју осећа. Али човек који умре за нешто више, показује да има расу, независно од његових интелектуалних мотива. Јер раса је способност да се буде искрен са самим собом. То је стављање над-вредности на своју душу.

У овом субјективном значењу, Раса није начин на који неко прича, изгледа, гестикулише, хода. Она није ствар порекла, боје, анатомије, скелетне структуре или нечег другог објективног. Људи Расе су разбацани кроз све популације свуда, кроз све расе, народе и нације. У свакој јединици они чине ратнике, вође акција, ствараоце у области политике и рата.


У субјективном значењу постоји такође и хијерархија расе. Изнад људи расе, испод- они без расе. Први су покупљени у акцију и догађаје од стране великог космичког ритма кретања, док су други заобиђени Историјом. Први су материјали високе Историје, други су надживели сваку културу и када се мирноћа настави утицај после вртлога догађаја, они су велика маса. Кинеске мајке саветују своју децу: „Нека ти срце буде мало.“ Ово је мудрост човека без расе и расе без воље. Људи расе су скинути са сваке популације, која је ухваћена у ток кретања Високе Културе, и овај процес се наставља кроз генерације у Историји. Оно што је остало су феласи.


У субјективном значењу, раса се тако гледа као ствар инстинкта. Човек са јаким инстинктима има расу, док је човек са слабим или лошим инстиктима нема. Јачина интелекта нема ништа са постојањем расе- може имати само у понеким случајевима, као код човека који прима завет целибата- утицај на експресију дела расе. Јак интелект и јаки инстинкти могу постојати заједно- помислите на готске бискупе, који су водили своја стада у рат- они су само супротни смерови мисли и акције, али инстинкти, такође, чине покретачку снагу за велика интелектуална достигнућа. Центар гравитације надмоћног Живота је на страни инстинкта, воље, расе, крви. Живот који поставља разумне идеале „индивидуализма“, „среће“, „слободе“, пре вечитости и повећања моћи је декадентан. Декадентан значи- кретање према изумирању, пре свега изумирању вишег Живота, и на крају чак и до изумирања живота расе. Интелектуалац великог града је тип човека без расе. У свакој Цивилизацији, он је био унутрашњи савезник спољашњег варварина.


Овај квалитет имања расе очигледно нема везе са којом расом неко осећа заједницу. У објективном значењу, раса је стварање историје. Нечија судбина се мора изразити у одређеном оквиру- оквиру Судбине. Тако човек расе, који је рођен у Киргизији припада судбином варварском свету Азије, која има историјску мисију уништења Западне Цивилизације. Ретки изузеци су наравно могући- Живот се сасвим не подвргава генерализацији. Неки Пољаци, Украјинси, или чак Руси могу бити натерани од стране својих душа да деле дух Запада. Ако је тако, онда припадају Западној раси, а свака здрава раса на успону прихвата регруте, који улазе у њу и који имају одговарајуће осећање. На исти начин, постоји небројено много интелектуалаца на Западу, који соећају заједницу са страном идејом азијатског нихилизма. Колико их много има, види се по новинарству, књигама и представама које живе из њих. Али супротност не би била искрена од људи без расе- они чак нису прихватљиви ни непријатељу. Они немају ништа чиме би допринели органског групи- они су људска зрнца песка, атоми интелекта, без кохезије на горе или на доле.

Свака раса, без обзира како прелазно може бити посматрана са тачке гледишта Историје, изражава одређену идеју, одређену раван постојања свог живота, и њена идеја може бити привлачна за неке појединце изван ње. Тако нам у западњачком животу није непознат човек, који после дружења са Јеврејима чита њихову литературу и прихвата њихово гледиште, и на крају заправо постаје Јеврејин у пуном значењу те речи. Није неопходно имати „јеврејску крв“. Обрнуто тврђење је такође познато: многи Јевреји су усвојили западњачка осећања и ритмове и тако постали део западњачке расе. Овај процес- презриво назван „асимилација“ од стране јеврејских вођа- претио је током 19. века самом постојању јеврејске расе потпуним апсорбовањем њеном расног тела у западњачке расе. Да би то зауставили, вође Јевреја су развили програм Ционизма, који је био само средство за одржавање јединства јеврејске расе, и за одржавање њеног таквог постојања. Из овог разлога су такође препознали вредност социјалног типа антисемитизма. Било је то служење истој сврси очувања расног јединства Јевреја.


II

Симптоми ове расне декаденције у различитим деловима Западне Цивилизације су целовити. Први је грозна искривљеност сексуалног живота, који се подиже из потпуне одвојености сексуалне љубави од размножавања. Велики симбол овога у Западној Цивилизацији је све предложено од Холивуда. Порука Холивуда је потпуни значај сексуалне љубави, која се завршава у себи- еротика без последица. Сексуална љубав два зрна песка, две индивидуе без корена, а не прастара сексуална љубав, којој је циљ продужетак Живота, породица са много деце. Једно дете је дозвољено, јер је компликованија играчка од пса, можда чак и двоје, један дечак и једна девојчица- али породица са много деце је предмет за хумор овог декадентног погледа.

Инстинкт декаденције има много облика у овој области: поништење Брака законима о разводу, покушаји да се одбаце, кроз укидање или ненасилно, закони против абортуса, који је проповедан у форми новела, драма, новинарства, у идентификацији „среће“ са сексуалном љубави, држећи је високо као велику вредност, пред којом се сва част, дужност, патриотизам, просвећење Живота ка вишем циљу, морају повући. Еротоманија се проширила кроз нашу цивилизацију, не као сексуална опсесија 13. века, која је барем била расно афирмативна, која је допринела порасту броја Западних Народа, али стварајући увек јадну еротику-без-последица. Духовна болест је самоубиство за расу.

Слабљење воље- Ниче је то звао „паралисање воље“- је још један симптом изумирања расних инстинкта, који води до потпуног погоршања јавног живота у имученим расама. Шефови влада се не усуђују да понуде јак програм својим масама људских зрна песка: они се повлаче са чела државе, али остају у канцеларији приватним послом. Влада стаје; једине функције које и даље трају су оне које су увек трајале, без новог циља, без жртвовања. Само старо нека иде; без стварања! Без труда! То би било претешко. Само нека задовољства трају, panem et circensesНе марите за животне потребе, спремни смо да их се одрекнемо све док имамо задовољства.

Ово слабљење воље води ка добровољном напуштању империја освојених крвљу милиона људи у преко десет генерација. Оно води ка дубокој мржњи било кога и било чега што представља озбиљност, стварање и Будућност. Један од његових производа је Пацифизам. А једини начин да се расно-растворена популација натера у рат је помоћу регрутивања, које је успрези са пацифистичком пропагандом- „Ово је последњи рат- уствари ово је рат против рата.“ Само интелектуалац може бити преварен таквом потпуном Илузијом. Слаба воља друштва се манифестује у Бољшевизму горњих класа, саосећање са непријатељима друштва. Свако са неоштећеном вољом се сматра непријатељем- чак је и јако размишљање омрзнуто: идеали су толико мање захтевнији. Осредњост се подиже иза хоризонта умируће расе као њен последњи велики идеал; потпуна осредњост, одбацивање све изврсности и било каквог разликовања; такође медиокритет расног крвотока- сада свако може да уђе, не само по нашим условима, јер више нема услова. Нема више ни расних разлика, све је једно, досадно, без догађаја, осредње.

За слабљење воље није тешко наћи идеологију, која је рационализује као „прогрес“, као све што је пожељно, као циљ све претходне историје. Демократија- постиже значење Смрти- расе, нације и Културе. Нема разлике међу људима, сви су једнаки, мушкарци су жене, жене су мушкарци, „индивидуално“ је све. Живот је дугачак одмор чији је главни проблем смишљање нових и глупљих задовољстава. Нема Бога, нема Државе, сеците главу свакоме ко каже да постоји мисија, ко жели да васкрсне Ауторитет.

Ови симптоми, или слични, ће се наћи у уништењу сваког горњег слоја, чија је воља ослабљена. Тако је Tocqueville описао за нас како француски горњи слој 1789 уопште није ни помишљао да ће се десити предстојећа револуција. Како је племство ентузијастично премазивало воском „природну доброту Човечанства“, „врле људе“, „невиност Човека“, док је терор 1793 лежао пред њиховим ногама- spectacle terrible et ridiculeЗар није Петрово племство у Русији до 1917. прошло кроз исту представу? Цар се опирао молбама да побегне, док је још било времена, говорећи „Моји људи ме неће повредити.“ Њихова слика руског сељака је био срећан, једноставан и добар мужик. Исто тако слабљење западњачке воље у неким земљама је било приказано потопом про-руске пропаганде, понекад уз званично охрабрење од 1920. до 1960.

О СЛАВИ И ЧАСТИ КАО СЛОВЕНСКОМ НАСЛЕЂУ У СРБА

 Раде С. Н. Рајић


О СЛАВИ И ЧАСТИ
КАО СЛОВЕНСКОМ НАСЛЕЂУ У СРБА



Најстарији религијски култ код нашег, односно код словенских народа, је култ славе. Тај религијски пагански култ носио је континуитет у прослављању својих предака, а затим и породичних патрона и народних богова, да би био један од најјачих стубова отпора примању хришћанства које није могло да га елиминише. Оно га је делом изменило и христијанизовало. С друге стране из култа славе, касније се развијао појам славе као облик највишег друштвеног признања и поштовања оним личностима које су постигле изванредне заслуге великим делима, а чије вредности трају и остају1. Уз славу касније се јавља и част која је по овој дефиницији прва иза ње по рангу друштвеног признања и поштовања.2
Станојевић Стојан из Ниша у чланку „Тајна речи слава“ између осталог каже: „Култ „слава“ код Срба је најстарији и најјачи култ, који је још увек исти као и пре хиљаде година.“ 3
Управо овај континуитет славе у прослављању предака као сегмент словенског наслеђа, није нигде толико снажно изражен и присутан као код нашег народа, иако је хришћанска црква, како каже Др Милоје Васић: „...наметнула једно име, једног свеца, који се сматра као главно лице при прослављању славе“. Мада, каже даље: „...ми ипак видимо, да у народу та имена нису ни близу тако популарна, као што је сам назив: слава“.4
Својевремено је само кућни старешина био овлаштен да врши славске обреде, али је и данас остало обичајно правило да само син има право наслеђивања славе, по оном прастаром завету и дужности за приношење жртве својим умрлим прецима. Ово приношење жртве је изражено у јелу што подразумева кољиво и колач, и пићу које се везује за вино. Како наводи Др Милоје Васић: „Свима нама је познато, да се под кољивом разуме кувана пшеница, која се искључиво за прослављање славе и душу покојника кува.... то нас води у дубоку прошлост, када људи још нису умели пећи хлеб, него су себи справљали храну искључиво кувањем.“5
Међутим, важно је истаћи да је појам „слав“, односно „слава“ најчешћи основ имена у словенским народима. Таква имена у Срба су на пример: Мирослав, Југослав, Војислав, Првослав, Радослав, Ватрослав, Бранислав, Борислав, Верослав, Видослав, Славко, Љубислав, Братислав и друга, као и њима одговарајућа женска имена.
Вредно је напоменути, да је култ славе био пресудан у чињеници да словенски народи нису имали нити су душом могли прихватити идеје суровог робовласничког система.6 С друге стране, тај култ славе као да је био опредељујући да се менталитет и дух нашег народа по пријему хришћанства више окрене етичком – односно: узвишеном, моралном, небесном, него материјалном – односно: потрошачком, егоистичком, земаљском.
То је на најлепши начин исказао Стефан Дечански када је под своје задужбине манастира Високи Дечани урадио у типу златних орнамената. Многе војске, банде и паликуће клечећи су раскопавале и вадиле то злато, чудећи се понекад и питајући монахе због чега је ту стављено злато, а да га нема на зидовима и сводовима манастира. Монах им је одговарао, да је ту злато намерно стављено, да се по њему гази, јер изнад материјалних и личних, постоје више вредности и смисао човековог живота. По том завету од Стефана Дечанског стоји да за српски народ живот није биолошки, егоистички, потрошачки и материјалистички феномен, већ да он има етички, морални, духовни и узвишен, славни смисао.
Слава је била и остала најјачи основ, темељ и центар народних обичаја и веровања, осећања и стремљења, и неодвојива је од појма задруге. Из култа славе и око ње су се изнедрили појмови родољубља, отачаствољубља, човекољубља, слободољубља, части и честитости. Те узвишене социјалне, моралне и духовне вредности из словенског наслеђа, проносиће и одржавати српски народ вековима. Оне ће пресудно утицати на његову свест, веру, културу, традицију и историју.
Управо те вредности родољубља, отачаствољубља, човекољубља, слободољубља, части и честитости поштовале су се у већем делу српског народа, и то оног дела који није подлегао отуђивању, преверавању и унијаћењу било неким интересима, било милом или силом.
Своју упорност у чувању и одбрани тих племенитих вредности потврђивао је високим одрицањима, пожртвовањем, борбама и истрајношћу. Тако је слава преко наведених врлина, а посебно части, давала националној свести неисцрпну и вулканску снагу пред вековним историјским изазовима, сукобима и борбама постепено и јасно афирмишући отаџбински дуг као завештање славних и великих предака.
Код нас Срба је то посебно изражено у косовском завету који има своју вековну магнетну моћ и тајанствене покретачке силе. Тај специфичан косовски феномен као обликован ток дела словенског наслеђа заслужује посебну пажњу.
Наиме, постоји и тајна Косова и Видов-дана с једне, и мистерија њихове симбиозе с друге стране српске заветне духовно-етичке медаље. Та тајна и мистерија давале су и дају необичну и непредвидиву снагу смештену у души нашег народа.
Наше православље се не може замислити без Косова, а дубљи митски дух се не може замислити без Видов-Дана. Видов-Дан је у прехришћанском периоду био највећи паганско-религијски празник и светковина, али је Косово постао највећи национално-војнички празник у Српству.
Видовдан је носио свој јуначки култ, односно ратнички култ старе вере који је представљао митско језгро бројних прехришћанских јуначких спевова и и веру да се јуначком смрћу на бојном прелази у виши свет Бога Вида, како би се њим посветили настављајући да живе вечни живот.
Иако је Видовдански култ, као један од сачуваних култова паганских веровања старе српске вере потискиван од стране нове хришћанске, он ће у Косовској битки имати једну посредну али значајну покретачку снагу.
Тако је ова наша најзначајнија битка, поред свих њених узвишених етичких и хришћанских, војничких и националних вредности, значајна и по томе што је носила тај још увек присутан јуначки култ Видовдана. Дакле, због тога што се Косовска битка догодила на Видовдан, она има тај додатни и битан разлог што је она постала и остала стуб наше историје, завета и трајања.
У контексту Видовдана посебно место припада Милошу Обилићу, иако се он делом у хришћанском смислу везује за светог Архангела Михаила. Наиме, у Видовданском духу Муратово убиство је усмерено на његово жртвовање Богу Виду у складу са старим култним обичајем Срба на овај њихов празник, односно светковину.7
Милош Обилић је најмаркантнија личност наше епске прозе и поезије. Он је најсјајнија звезда нашег историјског јуначког сазвежђа, па га и Његош у Горском вијенцу уздиже на ниво божанства. Обилић је идеални представник националне славе и витешке части и у њему се сједињују како ратнички видовдански култ из словенског наслеђа, тако и средњовековна витешка част хришћанског ратника српског народа из периода славних Немањића.
Са аспекта части Милош Обилић је централна фигура култа Косова и Видовдана, заузимајући по том основу у свести Срба јединствено место. Име Милош је специфично по свом узвишеном а тајанственом значењу у националним оквирима. Сводећи његово тумачење на човек од миља, односно милоште је доста упрошћено. Његово узвишено значење се мора везивати за част као највећи постулат човековог земаљског живота, тако да Милош симболизује и значи част душе српског народа.
Наш народ је кроз генерације и векове чувао и одржавао, поштовао и неговао етичке и националне, и витешке и духовне вредности и поруке Косовске Битке, Видовдана и духа Обилића. Тако је ова наша најпознатија битка изазивала дивљење и пијетет, инспирацију и подстицај, и поштовање и памћење, проносећи део карактеристичног духа словенског наслеђа преличеног у националном и хришћанском пожртвовању за одбрану највиших националних и државни вредности. При томе су родољубље, отачаствољубље, слободољубље, ратнички јуначки дух и витешка част определили и овековечили косовски завет који није само хришћанског духа у смислу пожртвовања и опредељења за узвишене идеале „царства небеског“, већ има ширу садржину обухватајући целину националних завета части Српства8 од личне: мушке и женске - девојачке и удувичке; преко побратимске, породичне и народне, затим службене војничке, односно витешке и ратничке, потом свештеничке и владалачке, до части отаџбине као највишег ранга части једног државотворног народа. Уједно се тешком клетвом жигоше издаја и издајник у лику Вука Бранковића, иако, што се мора истаћи, не постоје никакви историјски докази једног његовог таквог чина.
У вези косовског завета части, мора се напоменути део нашег народа, током наредних векова од Косовског боја, а изложен тешким периодом ропства, сеоба, буна и устанака, уз сталне притиске, тероре, пљачке и унијаћења, није издржао те сурове векове преживљавања. Он се што силом, што милом, приклонио некој другој вери, да би у наредном периоду верским и туђинским интересима био злоупотребљен као повлашћени однарођени слој. Ти делови нашег поунијаћеног становништва, у већој или мањој мери, постајали најјачи, а потом и најкрволочнији непријатељи своје изворне - српско православне народне матице.
Ту злочиначку и бешчасну свест велики Његош даје у „Горском вијенцу“ стиховима:

„Похулио вјеру прађедовску,
Заробио себе у туђина,
Па је братске крви ожеднио!“


Позната је чињеница, да је највећи проценат данашњих Хрвата настао углавном кроз разне форме уцена и насилног покатоличавања Срба. Да је већина Хрвата српског корена наводи и руски генерал Гурко у „Варшавском дневнику“ за месец октобар 1894. године када је о својој посети Загребу написао и ово: «Дошао сам у столицу покатоличеног Српства».
Још већи проценат данашњих муслимана, односно, бошњака су српског етничког корена. Неоспорно је такође, да и данас, убедљиво највећи проценат Хрвата и Муслимана има презимена која се завршавају на српско карактеристично „ић“.
Уз ово, треба напоменути записе и податке са Косова од Бранислава Нушића који је био током прве деценије 20-ог века дипломата Краљевине Србије у Приштини док је Косово било још под турском влашћу. Нушић записује да је тада на Косову било око три четвртине Арнаута који су српског корена, те да сви они знају своје крсне славе и српска презимена, и када су им стари променили веру.
Очигледно је дакле, да су национални завети части у Српству изворно проистекли из култа славе и Видовдана, те су као такви једни од уверљивих примера словенског наслеђа које ће се проносити и у следеће векове борби за националне идеале освете Косова и ослобођења и уједињења нашег народа.
Ови национални идеали Српства посебно су били изражени током Првог српског устанка, а нарочито током балканских и за врема Првог светског рата. Иако је Карађорђе покренуо и како се често каже: васкрснуо Српство након вишевековног ропства, коначно је националне идеале освете Косова и ослобођења и уједињења нашег народа остварила славна српска војска у споменутим ратовима.
Када су пак у питању борбени успеси и квалитети наше војске током рата на просторима бивше Југославије и током агресије снага НАТО на СРЈ, онда се и поред различитих оцена и врло тешких друштвено политичких, економских, ратних и других околности, ипак мора се истаћи следеће.
Наш народ треба да зна да је и у овим ратовима на просторима бивше СФРЈ, односно СРЈ велики број официра погинуо борећи се за одбрану српског народа и његових вековних огњишта. Од укупног броја погинулих војних лица, сваки пети је официр. То је чак и до 15 пута више него у другим војскама и њиховим подацима из борбених дејстава вођених након Другог светског рата. И не само то, него је и процентуално већи степен пожртвовања и страдања официра него у споменутој славној српској војсци.
Не заборавимо да су високи официри НАТО одавали поштовање квалитету, пожртвовању, вештини, отпорности и борбености наше војске током тромесечне агресије из 1999. године, отворено признавајући своје заблуде да ће Војска СРЈ након неколико дана рата капитулирати. Ипак, као да су прорадили они споменути а тајанствени косовски завети части у народу и војсци, да се не постиди пред историјом и славним прецима. Супротставити се војнички најјачој светској војној алијанси 20. века од 19 земаља Европе на челу са САД, готово да делује као јуриш на небо Другог уверљивог објашњења нема осим овог којег објашњава дух и завет части.9
Поред свега наведеног овим рефератом, а у духу његовог наслова, мора се подсетити на следеће. Вишевековни напади на изворне културне, моралне, материјалне, духовне и националне вредности српског народа излажући га сталном геноциду, трају и данас. Косово је очит пример. Оно може да послужи као еталон вековног систематског бешчашћа, терора, пљачки, прогона, убијања и свакојаког сатирања Срба у својој матици и колевци од стране насилника свих врста који су своја дела и намере остваривали на том простору, а ли и не само на том делу наше територије. Што је још трагичније, такви вековни процеси чији су носиоци и починиоци били Арнаути, односно Албанци, на путу су да добију подршку већег дела света кроз државни легитимитет уз отимачину колевке средњовековне српске државе.
Напад и отимачина Косова су само један у низу директних и перфидних напада на словенско наслеђе. Они су посебно усмерени на православни руски и српски народ који до тих изворних вредности изразитије држе и њих примерено данашњем времену још баштине кроз обичаје, културу, веру, морал и традицију.
Сведоци смо чињенице и тренда да се у свету традиционалне моралне вредности запостављају и неретко омаловажавају. Урлици савремене западне хипи и потрошаче менаџерско интересне цивилизације све више нагризају морал савременог друштва, па наравно и нашег народа.
Центрифугалне силе свеколиког порока данашњице и којима насиље, бешчашће, криминал и порнографија доминирају, као да су јаче од сила добра, моралности, части, достојанства и поштења. Етика је некако збуњена остала на ледини сама, чекајући неизвесну будућност морала од појединца, породице, професија до државе и друштва у целини. Част која ју је једина вековима бранила, смишљено је потиснута у страну, а њено место никако не могу да замене неки нови морални, социолошки или психолошко –андрагошки појмови. Јер част каква је таква је, њен култ никада није оспорен.
Дух части у Српству носи културолошки, историјски потврђен, плодоносан и трајан код изнедрен из религијског култа славе словенског наслеђа. Част управо има ону најјачу етичку основу и поуздану активну моралну снагу за препород народа и друштва. Хоћемо ли успети да је препознамо, повратимо, обновимо и афирмишемо, остаје на нама. Она ће као будан стражар и посматрач бити индиректно присутна дајући нам неме а громовите поруке и поуке које би ваљало што пре то боље, разумети и по њима поступати.
На опште питање: Колико неко вреди као човек, поуздан одговор му даје једино част. Исто питање се може односити и на народ.
Уз претходно истакнуто, а како су ратови били и остали стални чиниоци и пратиоци развоја човечанства, вредно је обрадити бар један сегмент из славног ратног словенског наслеђа. Као изузетан пример који носи јасан дух словенског наслеђа из домена ратне вештине и ратоводства служи Александар Васиљевич Суворов. Он је највећи словенски војсковођа и један од највећих војсковођа у светској историји.
Као војсковођа и командант, у периоду од око 40 година, водио је преко 60 бојева и битака. Све бојеве и битке је победоносно завршио, и то у условима када је редовно имао војску која је неколико, па и до десет пута била бројно слабија. У биткама није имао ни једног свог заробљеног војника. Напад је био основа његове тактике и стратегије.
Суворов је био човек генијалног војничког расуђивања и огромне свестране просвећености. Он је био један од најумнијих људи у царској Русији са краја XVIII века. То је била личност нарочите побожности са изузетним осећањем патриотизма. Као војника, старешину, команданта и војсковођу, карактерисала га је изузетна храброст до неустрашивости и ретка жустрина при постизању циља. У народу је био посебно поштован и вољен, а у војсци обожаван.
За Суворова се мора рећи да је као ретко ко изванредно познавао саму бит рата и суштину понашања масе војске у борбеним дејствима. Имао је посебан осећај, инстинкт и вештину владања војском у боју. Готово магијском моћи, коју је поседовао, он је владао људима потчињавајући их својој вољи. У његову вољу и намеру неизмерно су веровали његови војници, официри и јединице које је он васпитавао, обучавао и водио. Они су је извршавали са фанатичним одушевљењем, изузетном иницијативом, невероватним хероизмом, свесним самопрегоревањем и немилосрдном борбеношћу до крајњих граница издржљивости. Са таквом војском Суворов је могао учинити све што је желео. О е никада није оптерећивао питањима колико је непријатељ јак него само где је. Отуда он нема ни један пораз у својој веома богатој и дугој војничкој каријери. Знао је само да напад и победе доносе славу и част.
Оставио је пуно писаних материјала, анализа, студија, борбених инструкција и докумената. Ипак, из обиља тог списатељског дела, свакако је најпознатија његова књижица „Наука побеђивања”10 која се сматра за једно од три највећа дела која су уопште написана у области ратне вештине.
Његова креативност, промишљеност, разложност и уверљивост обуке и васпитања били су толико реалистични да и данас изазивају дивљење. Говорио је: „Обука и васпитање морају да чине једну целину чије су основе: топла љубав према својој отаџбини, осећање дужности, осећање части и национални понос.“11 Изграђивао је на свој начин специфичан ратни морал јединица. У његовим јединицама сви војници и старешине са њим на челу били су лавови, које нико никад није могао савладати ни победити. За Суворова се може рећи да је изградио храм ратног морала.
Суворов је био веома цењен у свештенству Руске православне цркве. Они су га често називали „Свети Архангел Михаил на Земљи”. Обуком и васпитањем је стварао „Божије војнике”, војнике Божије правде који никада не смеју изгубити битку. Такав императив су имали руски војници под командом Суворова.
Побожност Суворова као команданта и војсковође, преко свих официра и подофиоцира до последњег војника је била задивљујућа. Често је своје потчињене позивао на верност највишим идеалима. „Умри за дом Богородице! За цара! За пресветли дом! Ко остане жив, њему част и слава!“12 , а његов Суворовљев поклич: „Ми смо Руси  с нама је Бог!“ покретао је његову војску на немогуће.13
Синтеза православне духовности као основе са: отачаствољубљем као љубави према Отаџбини; части као сржи и окосници морала војске; реалистичном обуком као моћи знања и војничке праксе; пожртвовањем у име Бога и за славу Матушке Русије, уз генијалност Суворовљевог војничког ума; морали су дати такве успехе и величину којима се руски народ а посебно Руска војска диче и поносе.
Суворов је имао јасан идеал војника у коме је видео носиоца највишег државног интереса, извршиоца најважнијих задатака, хероја који мора да поседује најплеменитије моралне вредности и на крају, фактор од чијих врлина и развијене части, зависи не само судбина конкретног друштва већ понекад, и само постојање државе.
Његовом славном походу преко Алпа у Швајцарској, нема равна у историји ратова с обзиром на сурове услове и тежину борбених дејстава које је успешно изводио. Суворова и његове генерале, дивне и скромне официре, неустрашиве подофицире и војнике, прожимала је само једна идеја светог војничког братства: „Спасти част Русије, образ Отаџбине и не посрамити Руску војску.“ За њих ништа узвишеније на земљи није могло бити.
Суворов је необично волео личну славу, част коју је уживао и частољубље које је поседовао. Све је то са великом љубављу делио са својом војском до последњег војника. Његови војници су знали да имају удела у грандиозном Суворовљевом делу. Зато су га следили са фанатичним пожртвовањем и издржљивошћу, заборављајући на властите животе. Суворов је стварао и имао непобедиву, одушевљену, часну и славну војску.
Њево дело како сегмент грандиозног војног словенског наслеђа, је веома поучно и нама по много чему блиско. То се прилично добро уочавало током Првог српског устанка. Наиме, Карађорђе је био савременик великог Суворова. Наш Вожд је основе његових нападних дејстава примењивао током устанка. Лично је учествовао у преко тридесет борби, битака и бојева, а да ни једну није изгубио. Треба напоменути да је устанак почео да слаби оног момента када се одступило од Вождове идеје одбране устаничке Србије.
Поред тога, оснивањем и радом Војне академије и стварањем официрског кора српска војске, изучавана су страна искуства и ратна вештине страних војски и њихових војсковођа. Суворов је био посебно инспиративан. То су свакако ценили и наше високе старешине из Српске војске. Они су веома добро били упућени у његова тактичка начела нападних дејстава и систем обуке војника и јединица. Може се рећи да су наше старешине, поред наших јуначких примера, увелико били подстицани делом овог највећег словенског војсковође.
Интересантно би било поређење Напоелона Првог са Суворовим. Кроз њих и њихова дела и упоређења јасно се уочава јаснија, специфична и свестранија величина Александра Суворова. Коначно, Наполео је после Ватрелоа протеран ван цивилизације на острво Света Јелена где је пред крај живота морао да промени име у Никола, а тешка камена плоча над његовим гробом је био тежак поклопац да се такав лик више не појави на светској сцени.
С друге стране, Александар Суворов је величанственом сахраном испраћен у вољеној Москви ожаљен од војске и целог руског народа. Сахрањен је уз велике почасти у крипти манастирске цркве Александра Невског где стоји по његовој жељи једноставан натпис „Овде почива Суворов“.
Руски народ у души и одавно верује да Суворов није умро, већ да спава и једној тајновитој пећини у којој гори тиха ватра. Он ће се пробудити онда када Матушки Русији буде потребан да јој помогне и пројавиће се у лику неког новог СУВОРОВА да васкрсне моћ, победе и славу руске војске и свега славјанства.

На крају као мото реферата - порука: у име славе и части,
и етичких вредности словенског наслеђа - напред!



Напомене

1. Опширније: Раде С. Н. Рајић, У име части, Динекс, Београд, 2007, с. 28 – 31.
2. Исто: с. 20 – 25.
3. „Овај култ је старији и јачи од хришћанства и извориште му је не само у српској митологији, већ још дубље, у неком почетку и свитању културе. Култ „слава“ је директни наследник или остатак веровања да људи требају славити своје Творце, своје Богове, своје Очеве, своје Сунце, своје плодове итд. Овај култ је сигурно главни и највећи „камен“ у темељу српске културе, али и културе осталих славских или славенских народа. На жалост, код већине других славских народа, тај култ је потиснут, претворен у нешто друго или живи као нека сенка, или сан, или тајна или дух.“ (Станојевић Стојан, Тајна рећи слава, Глас Сербоне – лист за историјска, друштвена и културна питања најстарија историје Срба, Ниш, Јул- Август 2003, с. 9.)
4. Студија Др. Милоја М. Васића, Слава- крсно име, прештампано из „Просветног гласиника“, Београд, 1901, Штампано у државној штампарији Краљевине Србије, с. 5 и 6.
5. Исто: с. 21.
6. Несхватљиво је било да човек од другог човека прави роба и окива га у ланце сводећи га на ниво стоке; да са гладијаторима у колосеумима задовољава ниске крвожедне страсти, да робовима гради импозантне камене грађевине које и данас, мада то директно не осећамо, немо сведоче о крвавом раду, боли и муци њиховог живота, итд. (Прим. Р. Р.)
7. По том обичају: „Милош Обилић принеће жртву херјском богу свога народа на начин својих паганских предака: уместо јагњета на дан врховног Бога заклаће турског цара Мурата...“ ( Миодраг Поповић, Видовдан и часни крст, Друго издање, Слово љубве, Београд, 1977, с. 100.)
8. Опширније: Раде С. Н. Рајић, У име части, Динекс, Београд, 2007, с. 275 – 281.
9. Уколико пак неко има и другачије објашњење, онда је по среди његово непознавање сложене проблематике части, о којој се из идеолошких и политичких, социлошких и националних разлога након Другог светског рата, код нас све ређе писало. Ово је било због тога што је част као култна и морална вредност постепено маргинализована и замењивана новим морално-политичким вредностима и андрагошким и психолошким појмовима. (Прим. Р. Р.)
10. А. М. Драгомиров, Наука побеђивања Суворова, Извод из „Војног зборника” број 11, Београд, 1930.
11. А.М. Драгомиров, н. д..
12. Исто: с. 28- 29.
13. Опширније: А. М. Драгомиров, н.д.



Биографија
Др Раде Рајић је пуковник у пензији. Доктор је војних наука из области ратне вештине. Највећи део војничке службе провео је у војном школству, односно у Војној академији. Редовни ја члан Српске академије иновационих наука.
Због залагања за враћање војске славним традицијама Српске војске и обновљања духа војничке части и националном духу Српства, те писања чланака на те теме, био је оспораван, прекомандован и на неки начин кажњаван. Увидевши значај и перспективу својих опредељења на темељима неоспорних моралних, националних и војничких вредности на плану трансформације наше војске, остао је упоран у изради својих писаних дела.
У војним листовима и теоријско-стручним часописима објавио је више научних текстова о части и моралу, официрском кору, Косовском боју и Александру Суворову. Део чланака је објављивао у часописима Српске православне цркве. Учестовао је на више научних скупова и симпозијума.
До сада је његово највеће дело трилогија о части која обухвата књиге: „У име части", „Бисери о части" и „У име војничке части". Живи и ради у Београду.

A Speech to German Women by Dr. Walter Gross

  National Socialist Racial Policy: A Speech to German Women by Dr. Walter Gross My Dear German Women and Girls! When Germans come together ...