Fritz Bennecke - Genetička i rasna higijena

Genetička i rasna higijena

Освалд Шпенглер - Раса, Крв и Тло

         Освалд Шпенглер - Раса, Крв и Тло

             

srb-svitanje.blogspot.com

Одломак из поглавља "Градови и народи"
Преузето из књиге "Пропаст запада"

Тек кад се појам расе апстрахује од расног израза куће, примећује се огромна тешкоћа да се приближимо суштини расе, али не по њеној унутрашњој суштини, по њеној души, јер нам то довољно јасно казује наше осећање. Шта је човек од расе, то довољно јасно казује наше осећање. Али, које су то ознаке за наше чулно осећање, а најпре за наше око, по којима познајемо и разликујемо расе? То несумњивоа спада у физиогномику, као што подела језика спада у систематику. Шта бисмо све морали да имамо пред собом? Колико се изгуби смрћу, а колико још више, и то заувек, труљењем! Шта не одаје костур, а он је оно једино што још у најбољем случају имамо од преисторијског човека? Он нам је готово све. Преисторијско истраживање данас је у наивној ревности, спремно да одмах са вилице или са кости руке ишчита невероватне ствари. Али, треба само да се сетимо каквог масовног гроба Северној Француској, о којма знамо да су у њему сахрањени људи свих раса, бели и обојени, сељаци и грађани, младићи и зрели људи! Ако то знање будућност не буде открила из некаквог другог извора, антрополошким истраживањем сигурно га неће открити! Могла је једну земљу да потресе силна расна судбина, а да истраживач од те судбине баш ништа и не примети на остацима костура. Израз је, дакле, првенствено у живоме телу; не у грађи делова, него у његовом кретању, не у облику лобање, него у изразу живог лица. А колико и од могућег расног израза постоји чак и за најоштрија чула данашњих људи? Шта ми све не чујемо и не видимо? За колико ствари ми уопште немамо чулног органа који сигурно поседују многе животињске врсте?

Дарвниситичка наука упростила је то питање. Како је површан и незграпаан, како је само механички појам којим се она служи! Тај појам најпре обухвата збир грубо-чулних ознака, уколико можемо да их откријемо на анатомским налазима, па и на лешинама. Нема ни говора о посматрању тела ако је оно живо. Онда се испитују карактеристике које се намећу врло површном погледу, и то само утолико уколико могу да се мере и броје. Одлучује микроскоп, а не осећање такта. А кад се узме и језик као карактеристична ознака, нико не омишља да људске расе постоје по начину говора, а не по граматичкој грађи језика, која је и сама део анатомије и која је систем. Није уопште још запажено да би испитивање ових језичких раса могло да буде један од најважнијих задатака истраживања. у Ствари, као познаваоци људи, сви ми из свакодневног искуства знамо да је начин говора једна од најкарактеристичнијих црта данашњих људи. Примера за то има препуно и многе од њих свако познаје. У Александрији се исти грчки језик говорио на врло различите начине. Ми то видимо и данас према начину писња текстова. У Северној Америци, сви урођеници несумњиво говоре потпуно на исти начин, било то енглески, немачки или индијански. Шта је у говору источноевропских Јевреја расна црта тла, дакле шта оно што постоји и у руском говору Руса, а шта је расна црта крви, дакле оно што је заједничко Јеврејима у говору свих његових европских "матерњих језика", независно од области које настањују њихови домаћини? Како то изгледа у појединостима, у образовању гласова, гласовном нагласку, положају речи?

Али, наука није ни приметила да раса код људи није исто као код биљака које се укорењују и код животиња које се крећу, да са микоркосмичком страном живота наступа нова скупина црта, и то оних које су одлучујуће за анимално биће. Они не виде да су у оквиру јединствене расе "човек", "људске расе" нешто сасвим друго. Говоре о прилагођавању и наслеђивању и тим механичко-каузалним повезивањем површинских црта, упропашћују оно што је овде израз крви, а тамо моћ тла над крвљу, тајне које се не могу ни видети ни измерити, него само непосредно доживљати и осећати.

Научници нису сложни ни у схватању значаја површинских ознака. Блуменбах је делио расе по облицима лобање, Фридрих Милер, сасвим немачки, по коси и грађи језика, Топинар, чисто француски, по боји коже и облику носа, Хаксли, чисто енглески, на један такорећи спортски начин. Ово последње тумачење било би по себи несумњиво целисходно, али би му познавалац коња указао да научном терминологијом не могу да се одреде расне особине. Све те расне „потернице“ заједно имају онолико вредности колико и оне на којима полицајац огледа своје теоријско познавање људи.

Очигледно, не постоји никакве представа о хаотичности у скупом изразу људског тела. Апстрахујући мирис, који је, на пример, за Кинеза карактеристично обележје расе, и слух, који утврђује (осећањем) дубоке разлике у говору, певању и најпре у смејању (разлике које су неприступачне научној методи) – оно што око налази као слике, ткао је чудесно и у стварно видљивим појединостима и у оним појединостима које су видљиве само за продубљенији поглед, да се не може ни помислити да се ово богатство слика подведе под ограничен број гледишта. И све стране и црте на слици међусобно су независне и имају своју сопствену историју. Има случајева да се грађа костију, а најпре облик лобање, савршено мењају, а израз ткива, тј. Лица остаје исти. Сестре из исте породице могу да представљају скоро све карактеристичне ознаке по Блуменбаху, Милеру и Хакслију, а да ипак њихов живи расни израз буде потпуно исти за сваког посматрача. Још је чешћа једнакост у телесној грађи и истовремено дубока разлика у живоме изразу. Ваља само да подсетим на неизмерну разлику између праве сељачке расе, као код Фризијаца или Бретонаца и градских раса. Али, уз енергију крви која вековима отискује увек исте телесне црте – „породичне црте“ – и уз моћ тла – „сој“ – долази још и она загонетна космичка сила: исти такт уско спојених заједница. Оно што се понека бременита жена „загледа“ – то је само једна мало важна појединост у најдубљем и најмоћнијем обликовном принципу свега што је расно. Да стари супружници, после дугог заједничког живота, постају слични једно другоме, то је већ свако видео, иако би му наука „доказивала“ супротно. Не може се довољно нагласити обликована снага овог живог такта, овог снажно унутрашњег осећања за савршенство сопственог типа. Осећање расне лепоте – супротно свесном укусу зрелих градских људи према духовно-индивидуалним цртама лепоте – веома је снажно и код првобитних људи, тако да им баш због тога и не долази до свести. А такво осећање је оно што ствара расе. То је ратнички и јуначки тип племена која су се селила, несумњиво све прочишћеније обликовано до телесног идеала, тако да би имало смисла да се оговри о расној слици Нормана или Источних Гота. А то је случај и са било којим старим племством које се снажно и срдачно осећа као јединствено, па тиме и несвесно доспева до стварања једног телесног идеала. Другарство одгаја расе. Француско noblesse, и пруско јункерско племство, права су расна обележја. Такав је и тип европског Јеврејина, са његовом огромном расном енергијом стеченом у хиљадугодишњој гетоизацији. То ће увек повезати једно становништво у једну расу, чим се оно, против несклоне судбине, за дуже времена прикупи и уједини. Где постоји идеал расе, а то је у највећој мери био случај у свим раним културама, у ведском, хомеровском, штауфенском витешком времену, ту онда чежња владајуће класе за овим идеалом, воља да се буде такав а не другачији (и независно од избора жене), коначно тај идеал и остварује. Додајмо томе и бројке на које се ни издалека није још обратила пажња. Сваки човек који данас живи имао је око 1300. године један милион предака, а у 1000. години милијарду (ово је сигурно штампарска грешка – Алекса). ова нам чињеница казује да је сваки живи Немац у сродству са сваким Европејцем из крсташких похода без изузетка; и да се то повећава до стоструког и хиљадоструког сродства, уколико се даље повлачи граница земљишта, ткао да становништво једне земље, за време свега 20 генерација, сраста у једну једину породицу. А то доводи до безброј рађања која сасвим несвесно испуњавају вољу расе, исто као што то чине и избор и глас крви, која кружи кроз нараштаје, и која расне људе непрестано усмерава једне према другима, разрешава и слама бракове и савлађује отпоре обичаја лукавством и силом........

Закључак:

Долазим до закључка да је раса, као и судбина и време, нешто што је пресудно за сва животна питања, нешто што сваки човек јасно и недвосмислено зна, док не покуша да то нешто схвати разумски, дакле да га рашчлањава и уређује као ствар без душе. Раса, време и судбина иду заједно. У тренутку када им се научно мишљење приближи, реч "време" добија значење димензије, реч "судбина" значење каузалног везивања и расе. Оно о чему смо још имали врло сигурно осећање, постаје тада непрегледни хаос потпуно различитих и разноврсних ознака које се без икаквих правила мешају по тлу, по времену, по културама, племенима. Неке се трајно и жилаво припоје уз неко племе, губе се и ишчезавају са њим, друге опет клизе као сенке облака преко неког становништа, а неке су као демони земље који отимају све што се и докле год се на тој земљи задржава. чврста подела раса, амбиција сваке етнологије, немогућа је. Већ и сам покушај противречи суштини онога што је расно. И сваки систематски план који уопште може да се замисли, јесте неизбежно фалсификовање и промашеност онога о чему је реч. Раса је, супротно језику, свршено несистематска. Најзад, сваки појединац, и сваки његовог битисања, има своју сопствену расу. Зато једино средство да се приближимо тотемистичкој страни живота није класификација, већ физиогномички такт.

Одломак из поглавља "Пранароди, културни и фелашки народи"
Преузето из књиге "Пропаст запада"

Фаустовски народи су историјски народи, заједнице које се не осећају спојене местом или consensusom, већ историјом. А као симбол и носилац опште судбине нације, појављује се надалеко видљив владарски дом. За египатске и кинеске људе, династија је била сасвим другог значења. Овде, на западу, она значи време, уколико је она нешто што нечему тежи и што делује. Оно што је већ било и оно што се желело, то је могло да се сагледа у бићу јединог рода. Смисао овога људи су осећали тако дубоко да недостојност једног регента није могла да поколеба династичко осећање. У питању је била идеја, а не личност. Дешавало се да су због ове идеје хиљаде људи свесно одлазиле у смрт. За античког човека историја је била само низ случајних догађаја од једног тренутка до другог. Магијска историја је, напротив, за своје људе била прогресивно остваривање божјег светског плана, који се извршавао а народима и помоћу њих, између њиховог духовног стварања или пропасти. Фаустовска историја је за наше схватање једно једино велико хтење са свесном логиком, а у извршавању тог хтења владари предводе и заступају своје нације. То је већ расна црта. Она даље не може ни на чему да се заснива. Тако се осећало и зато се из верности пратње у временима сеоба развила верност лену у готици, тако се развила лојалност у време барока, и националистичко осећање 19. века које је било само привидно антидинастичко. Не треба да се заваравамо о дубини и значају овог осећања приликом погледа на бескрајни низ вероломстава вазала и народа и на вечни призор дворјанског удвориштва и примитивне покорности. Сви велики симболи су душевни и могу да се схвате само у свом највишем облику. Приватни живот папе нема никакве везе са идејом папства. Управо отпадништво Хернирха Лава у време образовања нација, сведочи колико је један значајан владар снажно осећао да се судбина „његовог“ народа отелотворује у њему. Он је ту судбину заступао пред историјом и био је дужан да јој, према околностима, жртвује и своју част.
Све нације Запада су династичког порекла. Још у романској и раноготској архитектури испољава се душа старих каролиншких народа. Нема француске и немачке готике, него постоји салијскофраначка и рајнскофраначка, швапска, па и западноготска готика – која спаја јужну Француску са северном Шпанијом – постаје лангобардска и саксонска романтика. Али се изнад свега већ уздиже мањина расних људи који осећају своју припадност нацији у смислу великог историјског посланства. Са њима почињу крсташки походи у којима заиста постоји немачко и француско витештво. Одлика је фаустовских народа да су свесни правца своје историје. А тај правац је повезан са низом покољења. Расни идеал је у пуној мери генеалошке природе (у том погледу дарвинизам је са својим учењем о наслеђу и пореклу само карикатура готске хералдике). Свет као историја, у чијој слици живи сваки појединац, не садржи само родослов поједине породице, на челу са владарском породицом, него и родослов народа као основног облика збивања. Није тешко да се запази како је наш фаустовско-генеалошки принцип, са превасходно историјским појмовима о истородности и о чистој крви, стран Египћанима и Кинезима, као и римском и византијском племству. Ни наше сељаштво ни градски патрицијат, појам који сам раније рашчланио, у суштини потиче из генеалошког осећања готског времена. Мисао о родослову народа створила је код Италијана осећање поноса што су наследници Рима, код Немаца понос на своје германске претке – а то је нешто сасвим другачије него античка вера у безвремено порекло јунака и богова. Та је мисао најзад, када се после 1789. године династичком принципу придружио и матерњи језик, од првобитне чисто научне фантазије о индо-германском пранароду – створила дубоко проосећану генеалогију „аријске расе“, при чему је реч „раса“ скоро постала ознака за судбину.
Али нису „расе“ Запада творци великих нација, него су те расе последица тих нација. Све те нације нису јођ ни постојале у каролиншко доба. У Немачкој као и у Енглеској, Француској и Шпанији, сталешки идеал племства у одгајивању расе, деловао је у разним правцима и он је у великом обиму остварио оно што се у оквиру појединих нација данас осећа и доживљава као раса. На томе почивају, како је већ споменуто, историјски, и антици зато сасвим страни појмови чисте крви и истородности. Државни систем барока преузео је чисто генеалошку структуру, а већина великих криза добила је облик ратова око наслеђа зато што је крв владајућег рода отелотворавала судбину, биће целокупне нације...

Конзервативизам или радикализам?

Конзервативизам или радикализам?

William Pierce

Текст који следи је транскрипт говора који је одржао уредник публикације ATTACK! др Вилијам Пирс, на недељном састанку Националне Алијансе, 16. јануара 1997. Издање број 51, 1977.

• Проблеми са којима се суочавају бели, патриотски настројени Американци 70-их година 20. века.
• Организације које се боре против тих проблема, и идеологија тих организација.
• Окретање ка ЗАЈЕДНИЧКОЈ сржи свих тих проблема.
• Поређење предности радикализма с манама конзервативизма.
• Начин на који се једна радикална организација, каo што је National Alliance, може борити.

[Напомена преводиоца: У овом тексту се др Вилијам Пирс, председник организације National Alliance, осврће на свакодневне проблеме које доживљавају бели, патриотски настројени Американци 70-их година 20. века: принудно превожење њихове деце у црначке школе, пооштравање закона о наоружању, наметање „расних квота“ при запошљавању, итд. После уводног дела у коме разматра проблеме и пре свега деловање организација које се против њих боре, др Пирс улази у заједничку срж свих ових проблема, и све мане конзервативизма (реакционарне деснице), недораслог да се са њима избори, пореди са предностима радикализма (револуционарног идеализма).]



Конзервативне и десничарске политичке групе су забринуте због већег броја проблема у последње време: принудно превожење деце у црначке школе, порези, закон о контроли наоружања, улични криминал, инфлација. Противе се овим стварима на много начина: јавним демонстрацијама; пропагандом преко летака, часописа или новина; лобирањем и изборним кампањама. Чланове и подршку проналазе у редовима становништва које се такође не слаже са овим стварима.
Уопштено, што је проблем конкретнији, специфичнији и непосреднији, то је јавна реакција на напоре десничара већа и има у себи више ентузијазма. Неке од ad hoc организација које су се противиле принудном превожењу деце школским аутобусима су у једном тренутку имале више од милион чланова. Национална Асоцијација За Употребу Пушака (National Rifle Association, у даљем тексту NRА), сигурно водећа група која се противи контроли наоружавања, сада има, верујем, преко милион чланова.
Људи који су се учланили у групе против превожења деце у црначке школе учинили су то јер су осетили да их директно угрожава јасна и конкретна претња. Људи који подржавају NRА због њеног противљења законима о регистрацији и заплени оружја осећају – и то с правом – да је њихово основно право на самоодбрану у непосредној опасности да им буде одузето.
Када проблем постане мање непосредан и апстрактнији, десничарске групе могу и даље да добију подршку – али не у толикој мери. Америчка инострана политика на Блиском Истоку и у Родезији је катастрофална, али противљење томе је много мање организовано од оног усмереног против закона о контроли наоружања и принудног превожења деце у црначке школе.
Још апстрактнији проблеми, као што су расно мешање и имиграција не-белих људи, и даље доприносе добром делу десничарске реторике, али одговора јавности на ову реторику скоро да и нема.
Сви су посматрали ово, и последица је та да људи или групе које желе да придобију јавну подршку, из било ког разлога, поштеног или непоштеног, усмеравају своју пропаганду на непосредне, конкретне, јасне проблеме. Тако се добијају избори. И прилози за новца гладне, „конзервативне“ фондове за прикупљање новчаних средстава.
Али, врло је интересантно, непосредни, конкретни, специфични проблеми остају и бивају још већи. Зашто је то тако?
Зашто и поред толиког броја људи који припадају, или подржавају организације које се противе принудном превожењу деце у црначке школе, сваке године гледамо како све више и више школских округа добија наредбу од Федералних судова да превози белу децу у црначке школе?
Зашто и поред све реторике против пореза и поред толико конзервативаца и десничара који подржавају организације против пореске политике, порези постају све већи практично сваке године?
Уствари, постоје два начина да се приђе овом питању. Можемо рећи да је сваке године све више и више превожења деце у црначке школе, упркос свем противљењу, зато што непријатељи беле Америке желе да монгрелизују земљу, и јачи су, са својим новцем и контролом коју имају над медијима, затим са контролом коју имају над противницима превожења деце у црначке школе, и убацивали су своје савезнике у Федерално судство током свих ових година, и испрали су мозак јавности, и конзервативци не сарађују међусобно, и тако даље. И можемо на исти начин да одговоримо на питање о порезима и контроли оружја.
Али одговори те врсте, о механизмима борбе, нису оно што мене занима вечерас. Имамо опште и основно питање пред собом, а оно је – зашто непријатељи Америке упорно побеђују? Зашто су јачи од својих противника? Како то да су успели тако лако да нам ставе џак на главу? Зашто бела већина увек губи?
Одговор који вечерас желимо да разумемо је следећи: десничари и конзервативци, и уопште бела већина губе битку за битком – и очигледно уз то губе и читав рат – просто зато што су заиста вољни да се боре само за непосредне, конкретне и специфичне ствари – и, посебно, за оне ствари које их лично погађају. То је одговор који морамо да разумемо.
Разговарао сам са нашим гостом, Едом Филдсом, после нашег последњег састанка, и причао ми је о говору који је одржао прошле године на протестној шетњи против превожења деце у црначке школе, у Лујвилу, у Кентакију. Рекао је да је говорио око десет минута о важности очувања беле расе, чувања беле културе, сузбијања не-беле имиграције и заустављања међурасних бракова, када га је прекинуо узвик некога из масе ко је викнуо „Не маримо за ове глупости! Реците нам како да зауставимо превоз деце у црначке школе!“
Ја верујем да је то екстреман случај. Већини противника превожења деце у црначке школе и сигурно већини обичних, поштених белих људи, је стварно стало до ствари о којима је Ед Филдс говорио. Једино што њима до тих ствари није довољно стало да би оставили своје телевизоре и ишли на протестне шетње и ризиковали да буду етикетирани као расисти од стране брбљивог чопора јеврејских медијских звери и њихових либералних следбеника. Толико ће се потрудити и ризиковати једино да би се супротставили нечему што виде као непосредну и личну претњу.
Дакле, велике конзервативне и десничарске групе се фокусирају на те ствари - на непосредне, конкретне, личне ствари – и бела раса упорно губи рат.
Проблем је питање мотивације, приоритета, вредности.
Велика већина наших људи који нису либерали – дакле који нису стали на страну непријатеља – нису заиста заинтересовани да победе у рату. Само желе да избегну да они лично постану жртве . Ниједна војска са таквом мотивацијом никад у историји није добила рат. А нећемо ни ми.
Када човек треба да реши лични проблем – заиста лични проблем – онда је лични интерес права мотивација. Али када је цела раса суочена са огромним проблемом, онда лични интерес престаје да буде права мотивација, и неће решити проблем расе ништа више него што ће став да „сваки човек за себе“ може добити рат за војску – или чак само битку.
Па ипак конзервативне и десничарске организације се упорно обраћају тој личној користи, јер управо она даје тренутну реакцију.
Суштина проблема је следећа: човек који је против превожења деце у црначке школе је углавном човек који је задовољан осталим стварима у свом окружењу. Хајде да решимо тај проблем с превозом, мисли он, па да се ја вратим свом телевизору. Или хајде да победимо овај закон о контроли наоружања, па да се вратим ономе што сам пре радио.
Ако читате конзервативне публикације, преплављени сте задахом овог става.
„Американ Опинион“, часопис Удружења Џон Бирч је крцат њиме. Исто као и недељни таблоид који објављује Либерти Лоби.
Њих вређа Федерална бирократија због начина на који им се меша у животе. Не желе да се Влада уплиће у њихова права на личну својину. Желе да их оставе на миру како би могли да наставе да зарађују и троше новац онако како желе, и да раде оно што желе без ичијег мешања.
Последње што желе је револуција. Зашто – то би била већа сметња и од превожења деце у црначке школе, од контроле наоружања и од свих Федералних наметљиваца заједно. То би их стварно удаљило од њихових телевизора.
Упамтите, постоје буквално милиони људи, од којих значајан број њих чине конзервативни, патриотски настројени Американци, којима је заиста стало до тога хоће ли Лиз оставити Џона и вратити се Дику и хоће ли Доџерси опет освојити светски шампионат.
Рекао сам да је то проблем вредности. Навешћу вам пар конкретних примера. У часопису „Американ Опинион“ од пре пар месеци објављен је чланак негодовања због напора државе да принудно досељава црнце у беле четврти. Аутор није желео да ико помисли да је он расиста и рекао је да ниједан прави конзервативац нема ништа против комшија црнаца, уколико су то добри, мирни црнци из средње класе. Рекао је да би конзервативци радије имали црнце из средње класе као комшије, него сиромашне белце, или, како се он изразио, белце који живе од социјалне помоћи.
Приговор конзервативаца на принудно досељавање црнаца у беле четврти је, рекао је он, само у томе што је оно присилно, јер конзервативци не желе да им буде речено како морају да имају црнце за комшије, поготово не прљаве, несређене црнце који живе од социјалне помоћи, а које они доживљавају исто као и сиромашне белце.
Па, свакако морамо признати да постоје неки црнци који би били мирније, чистије и сређеније комшије од неких црнаца. И, ако нам је само до тога стало – до тога, и до тога да нам Влада не говори шта да радимо – онда се морамо сложити са Удружењем Бирч.
Али ми верујемо – сви ми који смо овде верујемо, надам се – да је по питању принудног насељавања црнаца у беле четврти у опасности много, много више од вредности власништва и слободе од мешања Владе. Ми имамо систем вредности и мотивацију који су фундаментално другачији од оних које има Удружење Бирч. Па ипак много људи види само површну сличност између нас и Бирчера која произилази из тога што по неким питањима имамо исте тачке гледишта.
Допустите да вам дам још један пример. У овонедељном издању часописа „Њузвик“ се налази текст једног белог конзервативца који се жали због апсурдних размера до којих су судови и Савезна биркоратија отишли – посебно Комисија за једнаку могућност запошљавања (Equal Employment Opportunity Commission, у даљем тексту ЕЕОС) – не би ли мањинама омогућили више него равноправну прилику. Обрнута дискриминација, каже он, није у складу са америчким вредностима.
Наравно, сви смо чули да Јевреји вичу то исто, чим су црнци почели да траже удео у занимањима где Јевреја има јако много, као што су новинарство и предавање на универзитетима. У случају Јевреја то је себичност, кратко и јасно, с обзиром на то да су сви они за обрнуту дискриминацију кад је у питању бели водоинсталатер, електричар или лимар који свој посао треба да препусти црнцу, Мексиканцу или азијату.
Али не верујем да је бели конзервативац који пише за „Њузвик“ забринут да ће црнчуга да добије његов посао. Он се брине само о томе да ли Јевреји, либерали покренути осећајем кривице и политичари који задовољавају потребе мањинских гласача претерују са повикама око „једнакости“ и производе црнчуге међу белцима, што је негирање онога што би требало да раде Федерални закони, наиме, не би ли створили друштво без икакве дискриминације, друштво које не обраћа пажњу на боју.
Он сматра да фанатици из EEOC својим деловањем уносе непријатељство, расне сукобе, подељеност. Форсирање једнакости међу људима, каже он, је разједињавање Сједињених Држава и хетеризација хомогене смесе. А то слути на невољу и немир. А, као и конзервативци, он не жели невољу. Он жели јединство, напредак и мир – по сваку цену.
Можда би требало да се потрудимо да будемо милосрдни и да такве конзерватице не оптужујемо да су мотивисани само егоизмом и материјализмом. Можда је човек који је писао за „Њузвик“ само патриота који једноставно изнад свега жели јаке, мирне и сједињене Сједињене Државе, невезано за то шта ће све те ствари значити његовим приходима, сигурности и животном стандарду. И можда стварно верује да ће влада истински слепа за боје, која не дискриминише ни у корист црнаца ни у корист белаца, учинити Америку снажном и мирном. Можда он заиста верује у то. Сигуран сам да већина конзервативаца верује.
Али чак и кад би они били у праву – а, на дуге стазе, никако не могу бити – њихове вредности и њихови приоритети потпуно су погрешни.
Напредак и хармонија су лепи. Мир је леп – али не мир по сваку цену, свакако не мир по цену расне монгрелизације.
И, у суштини, наше вредности су толико другачије од конзервативних да могу да кажем да не бисмо уопште били заинтересовани за мир уколико би нам било гарантовано да ће нас одвести до монгрелизације. Чак ни ако би држава или свет могли да буду подељени у мале енклаве за црнце, белце, Мексиканце, Јевреје и тако даље, где би свако поштовао комшије и остајао унутар својих сопствених граница. Опет, то је сан конзервативне душе, и то је лажан сан.
Наш сан је прогресиван сан, сан о бескрајном напретку кроз векове, миленијуме и еоне који су пред нама. То није конзервативни сан о миру, то није сан налик на сан овце о спокоју, трошењу и сигурности, већ сан о остварењу наше Судбине, која је Божанство. То је једини сан примерен мушкарцима и женама наше расе; то је дух Творца, то је Универзални Нагон унутар нас, који се изражава кроз нашу расну душу.
Ви знате да је то истина, знате да је то једини сан за нас, да је ово што вам говорим исправно. Ипак, када одете одавде вечерас биће изузетно лако, плашим се, да упаднете назад у своје старе начине размишљања, у погрешне начине.
Плашим се тога јер стално добијам писма од наших чланова који плаћају чланарину и редовно добијају брошуре, који изгледа не разумеју оно што је у тим брошурама написано. То су наставници, полицајци и адвокати – људи за које наша порука сигурно не би требало да буде превише апстрактна или компликована за разумевање – али то су такође људи дубоко уплетени у савремено друштво, дубоко упетљани, свакодневно, са другим људима чије вредности и идеје долазе од ТВ програма.
И зато што су наше вредности толико различите од телевизијских вредности, може бити тешко за неке од наших људи да направе прелаз, да отклоне конзервативне обрасце размишљања из свог ума, не би ли наш сан, сан о белој расној души, дошао до изражаја јасно и гласно.
Лакше нам је, овде у нашој малој заједници, да разумемо своју Истину, и могуће да је многим другим нашим члановима, расејаним свуда по континенту – заправо, сада свуда по свету – такође потребно да имају моралну подршку која долази од заједничког рада и живота са другима који деле исти сан, пре него што постигну исти степен разумевања као и ми.
Сигуран сам да ће то бити потребно за неке, али не за све. Код неких је сан довољно јак да им је довољно да примају наше публикације и слушају снимке наших састанака – дакле, члановима који су духом део заједнице, иако не могу да буду физички присутни овде.
Али проблем који нам остаје је овај: наш сан је радикалан став, а сан масе је конзервативан став.
Ми желимо револуцију која доноси трајну трансформацију вредности, приоритета и циљева нашег друштва, и поставља подлоге за изградњу читавог (једног) новог света. Они желе брз и лак крај за неке конкретне и специфичне сметње, како би могли да се врате свом ТВ програму.
Чак и најмање себични и најпромишљенији међу конзервативцима своје програме базирају у потпуности на телевизијским вредностима, телевизијској филозофији, телевизијској религији. У најбољем случају, желе да пониште друштвене и расне промене које су се догодиле у последњих неколико деценија и врате стање ствари које је постојало пре последњег рата.
Тако да између нас и њих потоји овај огромни јаз, између наше Истине и материјалистичко-конзервативног погледа на живот. А ипак, они су наши људи. Међу њима, међу великим масама, морамо регрутовати нове чланове од којих зависе раст, па чак и непрекинуто постојање наше заједнице.
Сигурно нисмо стигли до тачке у којој можемо себи да приуштимо да оградимо себе и своје породице од остатка друштва, у којој можемо да изолујемо своју заједницу од јеврејског Вавилона који нас окружује и да се ослонимо на своје сопствене репродуктивне способности да наставе да граде нашу заједницу. Можда никад нећемо доћи до те тачке. Према томе морамо да премостимо јаз.
Како? Да ли да ставимо маску конзервативизма и да наставимо да објављујемо брошуре и издајемо новине које пишу о превожењу деце у црначке школе, контроли наоружања, расној статистици везаној за послове, монополу у медијима и о осталим стварима за које су конзервативци заинтересовани – као што смо одувек и радили – али без додатних радикалних значења које их плаше, збуњују или су им досадна?
Дакле, да ли ми треба да дерадикализујемо свој јавни наступ? Да ли треба да постанемо нека врста групе конзервативног фронта?
Сетите се, пар састанака пре овог смо разговарали о томе како да олакшамо и охрабримо перспективне регруте да нам се придруже. Причали смо о потреби да растемо брже него сада.
Али постоји још нешто чега се треба сетити. Већ постоје десетине конзервативних група, искусних, добро финансираних, добро организованих конзервативних група. Бар неке од њих воде прави конзервативци, људи који размишљају и осећају исто као и они људи које покушавају да регрутују.
Да ли треба да мислимо да ћемо ми, непопуларни у мејнстрим токовима, који размишљамо и осећамо на сасвим другачијој таласној дужини, бити успешнији у тој игри? Мислим да не.
А чак и када бисмо били успешнији, тако што бисмо били лукавији или енергичнији или немилосрднији од осталих, да ли бисмо доживели прави успех?
Имали бисмо структуру без темеља, структуру коју одржава варка. Да ли то желимо за дуг пут који је пред нама? Мислим да не.
Ја свакако не оспоравам корист тих помоћних фронтовских група и ad hoc организација. Оне су сасвим добро и корисно оружје, и ми очекујемо да ћемо их користити у одређеном степену свог развоја.
Али за остварење наших дуготрајних циљева, као основно средство за нашу револуцију, за организацију која отелотворује основну Истину изграђену у нашој Тврдњи, морамо имати темеље од најтврђег камена, не од песка. А тај камен мора бити спојен са истином, а не са варком.
Не можемо премостити провалију између наше заједнице и масе наших људи претварајући се да смо нешто што нисмо. Ако смо у прошлости негде погрешили, погрешили смо у томе што смо покушавали да седимо на две столице (у исто време), што смо покушавали да будемо и конзервативни и радикални. И ако у будућности хоћемо да исправимо ту грешку, то морамо урадити тако што ћемо напустити конзервативистичке варке. То морамо урадити тако што ћемо бити потпуно искрени трудећи се да регрутујемо нове чланове.
Дакле, упалимо светионик истине и држимо увек испружену руку разумевања према маси људи који још увек не деле наш поглед на свет. Али не правимо компромисе са лажима које сада воде њихове животе. Не претварајмо се да мислимо да су превожење деце у црначке школе, порези или проценти запослености по расама стварно суштински проблеми. Разјаснимо свима да су те ствари само симптоми заразе, а заразу не можете излечити лечећи њене симптоме.
За нас то сада и у блиској будућности – тј. док год радимо кроз једну организацију и док још нисмо спремни да користимо фронтове– значи следеће: усредсредићемо своја средства на основе и бићемо обавезни да у великој мери препустимо другим групама да нападају симптоме. Усредсредићемо се на допирање до масе наших људи користећи нашу Истину у свом најосновнијем облику, и препустићемо организацији NRA да се бори против контроле наоружавања и организацији NSRP да се бори против превожења деце у црначке школе, и у томе им желимо све најбоље.
Други начин да се ово каже је да ћемо бити бескомпромисно радикални радије него конзервативни. Наравно, ако вас реч „радикални“ још увек плаши, можете је заменити речју „фундаментално“ – што значи исто то.
А има ли ово смисла када нам је очајнички потребно да растемо брже него до сад? Има ли смисла да, суштински духовном поруком, покушавамо да допремо до људи вођених материјализмом? Има ли смисла да будемо још радикалнији када чак и неки од наших чланова још увек размишљају на конзервативни начин?
Сложимо се најпре с тим да смо, иако ћемо проповедати масама, свесни да ће само мањина, само духовна елита, бити способна да одговори на нашу поруку. Желимо да упалимо светионик и да учинимо његов сјај што је могуће јачим не би ли бацио зраке до свих наших људи, али знамо да ће само неколицина заиста видети наше светло, и заиста разумети и одговорити на нашу Истину. Слажемо се у томе.
Али тако је увек било. Свака велика и позитивна револуција у људској историји, сваки свесни корак унапред на непрекидној Стази Живота коју симболише наша Руна, све је то било дело мањине, елите. Масе не праве револуцију – праве је одлучне и посвећене мањине.
Не надамо се да ћемо направити револуционарне идеалисте од егоистичне и материјалистички настројене масе, већ се надамо да ћемо пробудити, инспирисати и регрутовати мањине међу нашим људима, у којој Божанска Искра већ сија довољно јако да обасја њихове душе и њихове умове, тако да они могу да докуче нашу Истину. А начин да то урадимо је да им представимо нашу Истину што је могуће чистије, једноставније и јасније – а не да јој ставимо конзервативну маску која води само у конфузију.
Хоћемо да сви знају да ми разумемо да није заиста важно хоћемо ли изабрати Владу која неће покушати да нам наметне проценте запослености по различитим расама, ни да ли ћемо постићи мирно стање у држави, него да ли ће Истина која је у расној души наших људи надвладати туђинске лажи које сада владају, како би нас Истина поново одвела на узлазну Стазу, Стазу Самоостварења нашег Творца, и како бисмо поново постали извршитељи Универзалне Воље – само овај пут потпуно свесни извршитељи – и повратила наш бескрајни успон ка Судбини која нам припада.
То је важно, и то је оно што мора бити постигнуто. Тада ће све друго – сви конзервативни циљеви – или аутоматски бити достигнути или ће постати неважни.
Дакле, још једном, непосредно питање пред нама није треба ли да будемо радикалнији или конзервативнији да бисмо брже расли, него како да представимо наш радикализам – нашу Истину на најјаснији, најпривлачнији начин, како да избегнемо збрку, како да сведемо негативизам на најмању могућу меру, како да убедимо оне који су стидљиви и оклевају.
Ми схватамо да бацамо веома широку мрежу и да очекујемо да ухватимо само неколицину. Али желимо да будемо сигурни да ћемо ухватити све оне који су за то подесни. А те које су подесни можемо да ухватимо само чистом и неразблаженом Истином.

Rasni Nacionalizam

DEKADENCIJA I HOMOSEKSUALIZAM

Rasonalizam/Rasni Nacionalizam je revolucionarni pokret u revoltu protiv samozadovoljstva moderne dekadencije. Znači, Rasonalizam insistira da individue rade svoju časnu dužnost, i da stave interese svoje rase i naroda ispred svojih sopstvenih samo-interesa. Sebično zadovoljiti samog sebe, i tako ignorisati svoju dužnost, i biti dekadentan - biti bez samodiscipline, i tako posedovati slab karakter. Biti dekadentan, znači ovo:
a) imati malo ili nikakve svrhe u svome životu izvan samozadovoljstva, i
b) živeti na ovakav način, onda sve što je plemenito i uzvišeno (i tako evolutivno) je podriveno i uništeno.
Naravno, naše trenutno društvo olakšava ljudima da zadovolje sebe i da budu dekadentni; i zaista, naše društvo pozitivno ohrabruje ljude, a posebno mlade ljude, da ignorišu ono što je plemenito i uzvišeno, baš kao što ih ohrabruje da budu ne disciplinovani i fundamentalno slabi.

Kao kontrast našem modernom drustvu, Rasonalizam je idealističan. Ovo znači da on traži stvaranje jakih, samodisciplinovanih pojedinaca tako što ohrabruje te iste pojedince da teže postizanju, ili da žive po, određenih plemenitih ideala: on ih ohrabruje da teže odličnosti za same sebe i svoju rasu/narod. Tako težeći, oni postaju plemeniti i na taj način unapređuju ili uzdižu sami sebe. Rasni Nacionalista je neko čiji život ima svrhe izvan samozadovoljstva i izvan tek “dobrog provoda”. Rasonalista je, ili teži da bude, samodisciplinovan i idealista - koristeći svoj život da postigne nešto. I kao takvi, Rasni Nacionalisti/Rasni Idealisti su jači, više zdraviji, više Arijevci, nego što su to ostali Arijevci, zato što jedino Rasonalizam predstavlja i izražava šta znači biti Arijevac i šta je neophodno za Arijevsko zdravlje i dobrobit.

Čak šta više, Rasonalizam totalno odbacuje sve što je dekadentno. On odbacuje sve što stvara slabe pojedince sa slabim karakterom, kao što odbacuje sve što podstiče sebičnu pohotu na štetu vršenja svoje dužnosti i sve što je pogubno po zdravlje i dobrobit naroda i rase. Tako Rasonalizam stoji protiv takvih odvratnih stvari kao što je homoseksualizam/pederastija - i to ne tek zbog konvencionalnih buržuaskih (“srednja klasa”) moralnih osnova (Rasni Nacionalizam sasvim odbacuje konvencionalne buržujske vrednosti), već zato što takve stvari slabe rasu i izražavaju sebičnu pohotljivost. Za Rasonalizam, takve stvari su dekadentne zato što ne potpomažu narod i rasu - i izražavaju jedino lično samozadovoljstvo i nedostatak samokontrole. Homoseksualac, na primer, je neko ko stavlja svoje sopstvene seksualne nastranosti ispred dobrobiti svoje familije, zemlje, naroda i rase - fundamentalno, pederi traže sebično zadovoljstvo i nisu spremni ni da pokušaju da kontrolišu bilo kakve impulse koje mogu imati. Oni hoće “da izraze sebe” i “da budu ono što jesu”. Ali oni su samo ono što sebi dopuštaju da budu; i oni mogu biti ili dekadenti ( i sa time pederi) ili jaki. I oni bi mogli da ostvare njihov sopstveni “Trijumf Volje” pokušavajuæi da budu jaki. Dužnost je takvih ljudi da teže tome da budu jaki i da pokušaju da pomognu svojoj rasi i srpskoj naciji, i tako stave svoju rasu/narod ispred njihovih sopstvenih osećanja ili bolesnih zadovoljstava. Znači, ako ovakva osoba ne može da se venča (sa suprotnim polom, naravno), i napravi zdravu Arijevsku decu, onda je njihova dužnost da se ponašaju samodisciplinovano , da potisnu svoje nastrane impulse, i da teže da učine plemenite stvari za svoj sopstveni narod. Ako takvi ljudi deluju na ovakav samodisciplinovani način, onda oni prestaju da budu homoseksualci. Činiti bilo šta drugo, je delovati na dekadentan način i tako biti slabić. Rasni Nacionalizam ovakvim ljudima daje izbor - ili da postanu samodisciplinovani i tako da prestanu da budu dekadentni i da prestanu da čine štetu svojoj narodnoj zajednici; ili da ostanu slabići i dekadentni. U Rasonalistièkom društvu će se žestoko odnositi prema onima koji odbijaju da vrše svoju plemenitu dužnost, zato što su takvi slabići opasnost za sve ostale, i mogu da ih zaraze sa tom opakom zarazom dekadencije koja slabi pojedice i civilizacije, uništavajući njihovu vitalnost.

Ideali koje Rasni Nacionalizam/Rasonalizam sledi u svojoj borbi protiv dekadencije jesu Arijevski ideali, i Rasonalizam teži da iskoristi ove ideale radi stvaranja Arijevskog društva gde će Arijevske vrednosti ponovo trijumfovati. Takvo Arijevsko društvo je ratničko društvo koje se pridržava plemenitih tradicionalno srpskih ratničkih vrednosti časti, odanosti i dužnosti. To je društvo jakih, zdravih, samodisciplinovanih individua koje imaju smisao svrhe i koje zbog ovog smisla za svrhu imaju mnogo ispunjeniji i radosniji život nego što to bilo koja dekadentna osoba može ikada zamisliti. Ukratko, ovako disciplinovani srpski ratnici koristeći svoje živote za postizanje ciljeva, postaju nalik Bogovima - oni evoluiraju da postanu nova elita; nova i viša rasa koja ispunjava svrhu evolucije koja počiva unutar nas.

Mi Srbi (Arijevci) imamo izbor - mi možemo postati ili Rasonalisti, da težimo da ispunimo našu životnu svrhu i tako postanemo kao Bogovi, ili možemo biti dekadentni, sebično samozadovoljavati sami sebe i tako da živimo kao pod-ljudi.



DROGA

Ono što je važno u vezi onih koji koriste takve veštačke stimulanse kao što su razne droge, nije današnja “ilegalnost” nekih droga, već pre da takve individue koje koriste ovakve droge dozvoljavaju tim istim narkoticima da ih kontrolišu - da im “daju” nešto što je izvan kontrole njihove sopstvene volje. Takvi zavisnici od droge predaju svoju volju. Oni se dobrovoljno pokoravaju nečemu, i tome “nečemu” dozvoljavaju da im radi razne stvari. Radeći ovako, oni odbacuju istinski život, bežeći od njega. Takoder, oni zavaravaju sopstvena čula - zadovoljavajući sebe sa nečim što je fundamentalno najslabiji način.

Ovakvi pojedinci pokazuju, radeći ovakve stvari, da su promašaj - da oni nemogu da se izbore, sa svojom sopstvenim korišćenjem njihove sopstvene volje i talenta. Oni moraju da se okrenu nekom veštačkom, ili “prirodnom” stimulansu, koji ih kontroliše. Ovako radeći, oni objavljuju svima da imaju slab karakter. Naravno, ovakav sud se nekom može činiti oštrim - ali takva je realnost i sa time se treba suočiti. Ne može biti nikakvog opravdanja za slabićko ponašanje ili slab karakter. Korisnici droga su slabog karaktera, bez obzira koliko sebe ubeđuju u nešto drugo. Ovakvi pojedinci se ponašaju kao neodgovorna, razmažena deca - oni samo žele da ispune svoje želje, svoje sopstvene potrebe po svaku cenu, bez obzira dali je to zdravo ili ne. U suštini, ovakvim ljudima nedostaje samokontrola; nedostaje im razumevanje onog što je važno u vezi života. Ovakvi ljudi su u suštini nedorasli i tek trebaju da odrastu. Oni nemaju nikakve perspektive - nemaju smisao pripadanja nečemu mnogo većem nego što su oni sami; nemaju smisla za dužnost. Sve što oni imaju su osnovne životinjske i sebične želje koje hoće da ispune, bez obzira na cenu za njih same i sve ostale. Prosto rečeno - oni imaju vrlo malo ili uopšte nemaju ponosa u sebi.

Zdrava, jaka osoba - neko sa karakterom - uživa u životu, bez obzira kakvi su spoljni uslovi oko njega. Oni su, ili bar teže, da budu dinamični i pozitivni. Oni su ponosni i puni vrlina. Oni se također kontrolišu - teže korištenju svoje volje u postizanju raznih stvari. Ali najviše od svega, ovakvi ljudi imaju smisao svrhe. Često ovaj smisao svrhe je mnogo važniji nego ispunjenje osnovnih životinjskih potreba; on dolazi pre sebičnog zadovoljenja samog sebe. Rasonalizam jeste imati svrhu u životu, zato on i jeste pozitivan pokret!

Naše sadašnje materijalistièko društvo ohrabruje pojedince da zadovoljavaju sebe. Vrlo često, grupe u ovome sadašnjem društvu (a najčešće među mladima) se isčuđuju nad svakim ko ima smisao za svrhu, i koji odbijaju “da se priključe”; koji odbijaju da bleje zajedno sa stadom i provode svoju mladost ili život “imajući dobar provod” ili “zezajući se”. Zaista, ovo ovakvo materijalistièko društvo ne želi da mladi, u suštini, budu jaki i da imaju smisao za svrhu u životu. Ovakvo društvo želi i potrebuje da naši omladinci budu mlitavi, ne disciplinovani i zavisni od svojih sopstvenih sebičnih zadovoljstava. Jer sve drugo bilo bi i moglo bi biti pretnja za postojanje ovog bazično dekadentnog, materijalističkog društva.

Rasonalisti dobro znaju čemu služi ovo pokvareno društvo - to sredstvo kontrole Arijevaca koje ih prinuđuje da žive ne određene načine, od kojih su svi štetni ili suprotni Arijevcima, Arijevskoj kulturi i Arijevskoj slobodi. Cilj onih koji su stvorili ovako društvo je da kontrolišu Arijevce, da ih porobe, da ih pripitome, da im smanje broj - i da ih koriste za stvaranje sopstvenog bogastva, i dobrog, sigurnog, tehnološki naprednog standarda života za one koji su stvorili i koji održavaju ovo društvo.

Ovakve loše stvari kao što su droge i alkoholizam, su sredstva za ohrabrivanje i stvaranje pojedinaca slabog karaktera. Ona prave slabe Arijevce, nesposobne za ništa pozitivno. Droga i alkoholizam pomažu očuvanju ovog sadašnjeg dekadentnog, anti-arijevskog društva. Ova sredstva obezvređuju Arijevce - i podrivaju i uništavaju one stvari koje čine Arijevce jedinstvenim i naj kulturnijom, civilizovanijom, plemenitijom Rasom na ovoj planeti Zemlji. Te stvari su plemeniti smisao svrhe, časno ponašanje i težnja za postizanjem: ići izvan onoga što je neko sam; napraviti ime od sebe - u bitci naprimer; ili u istraživanju; ili u izumima; ili u stvaranju; ili pomaganju da se stvori nešto prelepo, i u inspirisanju i prema tome nečemu vrednome.

U ovome nemože biti nikakvog kompromisa: Oni koji upotrebljavaju drogu i oni što su alkoholičari (t.j. oni koji dopuštaju da alkohol podriva njihovu samokontrolu) su slabi; oni se ponašaju na ne-arijevski način, oni su loši Srbi. I oni potpomažu one koji gledaju da porobe i kontrolišu Arijevce za svoje sopstvene zle ciljeve.



MODERNA OMLADINSKA KULTURA

Tek nekoliko stvari u životu su stvarno vredne brige oko njih - ostale su nevažne. Ovih nekoliko stvari obogaćuju život i povećavaju vitalnost. One čine osobu jakom. Nevažne stvari slabe ličnost.

Većina današnjih mladih ljudi su izmanipulisani - od strane onih koji su iza medija; od onih umešanih u industriju “zabave”; i od onih čiji je najveći interes slabljenje mladih Srba i njihovo okretanje od njihovog jedinstvenog, slovenskog nasleđa. Tek nekolicina naših mladih Arijevaca su zaista jaki; a to znači da nekolicina njih poseduje pravi karakter. Većina se “uklapa” sa društvom unaokolo njih. Nekolicina su tek spremni da budu Arijevci i zaist Srbi, i da odbace nezdravi, multi-rasni, materijalistièki sistem u kome žive. U suštini, većina mladih Srba su nesvesni svojega srpskog nasleđa i nemaju nikakve koncepcije šta to znači biti Arijevac, Sloven i Srbin.

Mnogo mladih Arijevaca širom Evrope - često zbog straha da će biti izolovani od ostalih unakolo njih – ne mogu da kažu “NE!” da budu uvučeni, na primer, u upotrebu droga ili kriminalna dela kao što su krađe automobila i njihova bezobzirna vožnja velikim brzinama. Čitav “kult tinejdzera” je razvijen i promovisan, i gde su naši mladi ljudi podčinjeni pomodarskim idejama i od njih se očekuje da budu zaokupljeni takvim stvarima kao što su “seks; ljubav; lake droge; odnosi; muzika; moda; dobar provod; opuštanje i uživanje” ili poslednja “ludost” ili najnoviji “muzički trend”. U osnovi, sve ove gluposti su nevažne i ne-Arijevske i biti zaokupljen njima samo pokazuje nedostatak pravog evropskog Arijevskog karaktera. Svi mladi Arijevci bi trebali biti zaokupljeni sledećim:

1) Traganjem za slavom i herojstvom (naročito borbom) i tako da naprave ime od sebe;

2) Dobrobiti i zdravljem za sebe i svoj narod;

3) Unapređenjem na neki način njihove jedinstvene Arijevske kulture;

4) Težnjom biti primer onoga što je najbolje, što je Arijevsko - pridržavanjem Arijevskih vrednosti kao što su čast, odanost i dužnost. Svaka druga briga za nečim drugačijim od ovoga je znak glupave slabosti; to je znak da ste samo beznačajni deo bezumnog krda koje je manipulisano od onih iza scene, podmuklih vladara iz senke.

Bazično, moderna težnja mladih je gledanje samo sebe i/ili sebično ispunjenje prema samo-zadovoljstvu. Oni su jadni materijalisti. Zbog ovoga su degenerisani, krećući se ka gubitku vitalnosti. Ovo je tačno ono što neprijatelji Arijevske Rase žele! Oni hoće da Arijevska omladina bude samo-zaokupljena sobom; i njima treba da ona bude materijalistička; oni žele da omladina bude slaba, bezkrvna, opsednuta “seksom”. Neprijatelj želi da se ti naši mladi ljudi jedino dive praznim, zaludnim, slabim, bezkarakternim “zabavljačima” ili “sportistima”. Ukratko, neprijatelji naše Arijevske Rase žele da izmanipulišu mlade Arijevce tako da nemaju Beli rasni indentitet, srpsku nacionalnu svest i da nisu svesni svog sopstvenog evropsko-slovenskog nasleđa.

Svi mladi Arijevci trebaju da sebi postave pitanje: Da li Ja hoću da budem manipulisan od strane onih koji žele da podriju i unište ono što je jedinstveni i unikatni srpski Arijevac? Da budem vođen i zaveden od onih koji traže porobljenje Srbije i čitave Evrope i na kraju da unište moju Belu Rasu?

Biti Arijevac sada znači biti Rasni Nacionalista, znači boriti se protiv sadašnjeg Sistema koji je poguban po nas, našu kulturu i našu civilizaciju. Rasonalizam je sredstvo uz pomoću koga mladi srpski Arijevci mogu da oslobode sami sebe od ovog bezvrednog, materijalističkog, degenerativnog Sistema koji želi da ih uništi, i da ih drži nejakim, tupavim i slabim. Rasonalizam je sredstvo uz pomoću koga Srbi mogu živeti i raditi kao Srbi - i tako da budu jaki i da ispune svrhu svojih života. Sve ostalo je fundamentalno nevažno, i traćenje života i našeg življenja.



KAPITALIZAM

Kapitalizam je neplemenit, nezdrav i necivilizovan, zato što:

1) Kapitalizam ohrabruje dekadentni sebični materijalizam u kome ljudi stavljaju njihovo sopstveno bogastvo, konfor i sigurnost ispred bogastva, dobrobiti i napretka njihove narodne zajednice i njihove rase. Ovo je neplemenito, i podriva i može da uništi ono za šta je Priroda radila preko milenijuma da stvori: rasu, plemenitost individualnog karaktera i civilizaciju koju su plemeniti pojedinci stvorili da bi se nastavio evolutivni rad Prirode.

2) Kapitalizam ohrabruje i zahteva od pojedinaca da postanu doživotni robovi. Ovo ropstvo se primarno ostvaruje preko lihvarskih-zelenaških interesa. Pojedinci moraju teško da rade, ili se podstiču na težak rad, obično doživotno, da bi mogli da obezbede dom za sebe i svoje porodice.

3) Osnovni cilj kapitalizma je stvaranje bogastva, bez obzira na posledice. On nema poštovanja za rasu i naciju, niti ima poštovanje za Prirodu ili Boga - i traži eksplataciju i korištenje oba u službi profita, bez obzira na učinjenu štetu.

4) Bogastvo stvoreno od kapitalizma koristi se za lične i van-rasne, van-nacionalne svrhe, a ne da osigura napredak i boljitak naše rase i nacije.

5) Kapitalizam podstiče “kupi pa odbaci” društvo u kome se roba proizvodi da bi postala izrabljena, tako da ona mora biti zamenjena novom od strane mušterija koji neprestano kupuju novu robu.

6) Kapitalizam stvara velike, bezdušne, fabrike i mesta za rad gde pojedinci moraju da rade, pa čak i danas, nerazuman broj sati često u neprirodnim i nezdravim uslovima za relativno nisku nadnicu; dok “šefovi, direktori i menadzeri” rade u boljim uslovima, plaćeni su daleko više i uživaju razne druge privilegije. Tako kapitalizam neprirodno deli individue iz određene narodne zajednice ili rase na “one što imaju” i “one što nemaju”, kao što teži da natera radnike da rade naporno i da prihvate svoje robovske-nadnice, tako da i oni mogu da “uživaju” u mahom besmislenim i nevažnim tričarijama materijalističkog društva.

7) Kapitalizam uništava plemenitost i odličnost tako što redukuje sve na ono što je priuštljivo, što je profitabilno i što je materijalno.

Ukratko, kapitalističko društvo je bolesno društvo - jedno nezdravo i ne civilizovano društvo. Život znači mnogo više od prostog deceniskog rada radi obezbeđivanja osnovnih neophodnosti za život. Država treba da obezbedi osnovne neophodnosti kao što su:
A) jeftine i dobro građene kuće u dobroj okolini;
B) dobro obrazovanje;
C) dobra zdravstvena nega;
D) zdrava i hranljiva hrana po razumnim cenama.
Obezbeđujući ovakve uslove, država tako omogućuje pojedincima da učine nešto korisno i civilizovano sa svojim životima, i izgrade ih na osnovama civilizacije i napretka koje su nasledili od svojih sorabskih-slovenskih predaka. Država sve ovo treba da obezbedi svome narodu prosto zato što je to funkcija srpske nacionalne države. To je njena prava svrha - da obezbedi i podpomogne srpski narod sa svime ovim, tako da naš narod može da živi zdravijim, civilizovanijim i duhovnijim životom.

Rasonalistička država će obezbediti sve ove i mnoge druge slične stvari, zato što Rasni Nacionalizam traži da obezbedi dobrobit i napredak sopstvenog naroda u svojoj državi.

Prema Rasonalizmu, svaki pojedinac ima dužnost da pomaže svoj sopstveni narod - da nastavi njegov razvoj i njegovu evoluciju, jer narod i rasa su upravo ono kako evolucija radi: Ona nas je stvorila ovakvima kakvi smo i dala nam je priliku da se razvijamo dalje, tako što dobro koristimo naš sopstveni život. Sve ostalo je prosto traćenje vremena i života, baš kao što je kapitalizam traćenje potencijala koji mi, kao ljudska bića, posedujemo.

Rasonalizam pruža praktičnu, civilizovanu, duhovnu, i plemenitu alternativu u ovome protraćujućem i duhovno-uništavajućem svetu koji je stvorio upravo kapitalizam.



PAGANIZAM

Pravi pravcati paganin je neko ko veruje da postoji kreativna sila unutar Prirode koja stvara, ili je odgovorna za, i koja menja bića, uključujući i nas same. Čak šta više, paganin veruje također da konvencionalne religije, sa njihovom idejom o sve-mogućem Božanstvu ili Bogu, jesu neprirodne pošto Priroda i njena kreativna sila ne može biti zamenjena jednim, sve-mogućim, anthropomorfnim božanstvom.

Izraženo drugačije, pravi paganin je neko ko poštuje Prirodu i njene kreacije, i onaj koji prihvata da ono što postoji, u Prirodi, ima neku svoju svrhu i svoj poredak.

Pa ipak, termin “PAGANIZAM” je tokom prošlih godina bio netačno upotrebljavan - od ljudi koji su poklonici ekstremne “levice” ili stvari Marksističkog tipa, baš kao i obmanutih Arijevaca koji su odbacili sve Arijevske kreacije naše sadašnje civilizacije, nauke i razuma. Prema tome, termin “PAGAN” je sada postao povezan sa raznim “pomodnim” slučajevima i različitim anti-arijevskim, vrlo čudnim, verovanjima. Ovakav tip ljudi nisu pravi, istinski pagani. Takvi su prevaranti!

Esencijalno, paganizam znači određeni stav u životu; a to znači, određeni način života! On ne znači, niti neophodno podrazumeva, obožavanje čudnih bogova, boginja ili duhova; kao niti otkačene rituale ili “čini i vračanja”. Pravi drevni paganizam je bio instiktivno verovanje u određeni narod ili zajednicu, u Sudbinu ili važnost tog naroda i u ono što je neophodno za osiguranje dobrobiti i opstanka tog naroda. U svim originalnim paganizmima postoji razumevanje ili osećanje za određenu zemlju ili mesto gde narod obitava - a to je briga, pa čak i obožavanje za “Zemlju Predaka”. Preci naroda su se smatrali kao da su bili prisutni ili ponovo rođeni u ovoj zemlji predaka. Dobrobit i opstanak naroda zavisi od poštovanja ovih predaka, poštovanja same zemlje bez koje bi ti predci bili “bez doma”, i poštovanja sila Prirode koje stvaraju zemlju, daju joj plodnost i koje su moćnije od bilo kog pojedinca. Tako, pravi pagan ima smisao organske prirode, ili celine, svog naroda i o tome kako je taj narod balans između njihove zemlje i same Prirode. Ovo je, u kratko, pravi smisao pripadanja.

Također, u pravom drevnom paganizmu je objašnjenje mesta pojedinca u generalnoj “šemi stvari”, isto kao i objasnjenje porekla i važnosti određenog naroda ili zajednice. Mahom, ova objašnjenja su u formi mitova i legendi.

Paganizam je tako prirodni, instiktivni, “pogled na svet” ili Weltanschauung. On je također više prirodan, više produktivan za individualnu dobrobit, više ispravan nego što su to konvencionalne religije kao što je to naprimer Hrišćanstvo. Takve religije su na mnogo načina neprirodne apstrakcije koje uništavaju prirodni balans koji narod ima sa svojim predcima, svojom zemljom predaka i smislom za sudbinu. Takve religije također razvijaju abstraktnu, nezdravu, svetovno-negirajuću, anti-prirodnu duhovnost nad fizičkom dobrobiti, tako što zamenjuju ideal pojedinačne i narodne uzvišenosti sa poslušnošću i verom u neku crkvu i nekog Boga. Takve religije također poriču i narodnu-sudbinu - afirmišući neprirodnu ideju da su sve narodne zajednice jednake pred Bogom/Alahom/Budom i tako dalje.

Rasonalizam je u svojoj osnovi moderan, svesni (kao različit od instiktivnog) paganizam. On je moderno, svesno i racionalno razumevanje našeg mesta, kao pojedinaca, u prirodnoj i kosmičkoj “šemi stvari”. Rasni Nacionalizam objašnjava, i čini svesnim po prvi put u istoriji, važnost Prirode i svih njenih kreacija: uključujući i najvažnije od svega: rasu i individualni karakter.

Rasni Nacionalizam je izraz paganske sudbine Arijevaca - onoga šta smo mi Sloveni i Arijevci; šta moramo da učinimo da bi živeli zdravim životima; kakva je naša jedinstvena sudbina, i kako možemo da nastavimo i da nadogradujemo dostignuća naših predaka. Rasonalizam izražava kako smo mi u balansu između Prirode i našeg naroda - između Krvi i Tla.

Esencijalna važnost Rasonalizma je u tome da nas on čini svesnim takvih stvari kao što su ove i to na praktičan način - što nam omogućava da živimo zdravije, ispunjenih života i pokreće nas da postanemo viša i civilizovanija bića; ovde se treba shvatiti da ”civilizacija” znači i podrazumeva zajednicu ratnika koja se pridržava plemenitih srpskih ratničkih vrlina kao što je čast. Rasonalizam je toliko revolucionaran i toliko važan zato jer je on praktično sredstvo za stvaranje odmerenog paganskog, ratničkog društva i tako da stvori novu rasu viših bića - novi tip osobe - i tako nastavi kreativni rad Prirode. Rasni Nacionalizam je fundamentalno anti-materijalistički - on je revolt protiv svih formi sebične dekadencije, protiv onoga što narušava prirodni balans i ultimativno podriva i uništava Prirodu i njene kreacije, uključujući rasu, srpsku naciju i odličnost individualnog karaktera Srba.

Rasonalizam nam potpuno obznanjuje, kao pojedincima, naše jedinstveno mesto u kosmičkoj šemi stvari i pokazuje nam da naše živote možemo koristiti baš onako kako i treba da se koriste - za stvaranje nečega izvan nas samih. Ovo nas ubacuje u poštovanje Prirodnih kreacija, i tako slavljenje naše sopstvene jedinstvene Bele Rase, naše sopstvene unikatne slovenske kulture i naše sopstvene jedinstvene nacionalne sudbine.

Znači, Rasni Nacionalizam uzdiže prirodne, uređenje, civilizovane vrednosti u ovome svetu koji je sve više pun neprirodnih, haotičnih, izkrivljenih i necivilizovanih vrednosti. Rasni Nacionalisti slave Prirodu - i sam život - dok odvratni neprijatelji srpskog Rasonalizma slave smrt i haos!



OKULTIZAM

Rasonalizam i Okultizam su fundamentalno, i ne pomirljivo, nespojivi i suprostavljeni jedno drugome!

Rasonalizam se fundamentalno suprostavlja Okultizmu iz dva razloga. Prvo, zato što je Rasni Nacionalizam izraz onoga što je civilizovano - a to znači, on predstavlja razum, poredak i plemeniti ispitivački stav koji uzdiže i odražava civilizaciju. Filozofski, osnove Rasonalizma leže u civilizaciji drevne Grčke, a naročito u delu Aristotela za koga je kosmos, a tako i Priroda bila uređena , moćna i prekrasna kreacija koju mi kao ljudska bića, možemo razumeti ili prihvatiti kroz Misao: kroz moć razuma. Čak šta više, kosmos, a tako i Priroda, se shvataju da funkcionišu - onako kako se nama manifestuju - u skladu sa određenim procesima ili zakonima. Sve što postoji pokorava se ovakvim prirodnim zakonima; i svi fenomeni - sve što mi kao ljudska bića možemo da posmatramo ili znamo - mogu biti objašnjeni u uslovima ovih procesa ili zakona. Razumevanje se uzdiže iz poznavanja ovih zakona, i takvi zakoni trebaju biti otkriveni za nas, preko posmatranja i praktičnih eksperimenata.

Drugi razlog zbog koga su Rasonalizam i Okultizam suprostavljeni jedno drugome je zato što ono što čini Rasni Nacionalizam jedinstvenim - i što je od osnovne važnosti - jeste da je Rasni Nacionalizam jedinstvo, celovitost, pravi izraz onoga što postoji, i što je duhovan i civilizovan. Rasonalizam ne slavi ili podržava beživotni materijalizam ili beživotnu logiku - već radije on slavi i podržava uređenu, živeću, vitalnu osnovu samog postojanja; upravo sastavljen i sam kao i ta osnova od onoga što je i spiritualno i numinozno, od onoga što je uređeno, racionalno i tako civilizovano. Uprošćeno: Rasonalizam i jedino Rasni Nacionalizam predstavlja i podržava originalno, organsko jedinstvo koje je bilo izgubljeno; i iz ovoga sledi da su sva ostala učenja, vere, filozofije ili religije abstraktno suprostavljene suprotnosti, koje su štetne našem razumevanju, našoj dobrobiti, našem narodu i našem samome postojanju kao ljudskih bića. Ovo jedinstvo je osnovno za ispunjenje ljudskog postojanja i jedino iz njega može da se odigra dalji napredak evolucije.

Sasvim suprotno ovome, Okultizam je zasnovan na totalno drugačijem Weltanschauung-u, ili “pogledu na svet”. Fundamentalno, osnove Okultizma su kao prvo specifično uverenje ili dogma, a kao drugo to je generalno uverenje da Priroda i kosmos, jesu nekako “misteriozni”, nepoznani i/ili “magični” - a to znači da su podložni čudesima ili događajima koji su kontradiktorni prirodnom poretku i koji se nemogu racionalno objasniti. Specifično ili određeno verovanje ili dogma koja prati određenu Okultnu umetnost je često, ipak, izvučeno iz nekog fenomena ili serije fenomena, ili nekog naročitog ličnog iskustva ili iskustva koja su često nelogično obrazložena da bi formirala osnovu za neki kult, religiju, sektu ili tako nešto. Na dalje, većina Okultizma je zasnovana na verovanju u nadprirodne sile. Sasvim suprotno od ovoga, Rasonalizam prihvata da nema nikakvih misterija, zastrašujućih nadprirodnih entiteta ili sila, ili bez telesnih duhova. On ne nudi prazne špekulacije o takvim stvarima kao što su reinkarnacija ili lični život posle smrti, kao što ne zavisi od ili ne prihvata špekulacije, verovanja ili dogme bilo kog drugog učenja, vere ili religije. Umesto toga, on potvrđuje svoje eskluzivno shvatanje života, smrti i kosmosa zasnovanog na skupljenoj mudrosti hiljada godina Bele civilizacije. Upravo tako: Rasni Nacionalizam je kompletna, samo-sadržajna, eskluzivna spiritualna filozofija ili religija. Rasonalizam sa svojom celovitošću, je jedinstvena kombinacija duhovnog razumevanja i razuma, smatra Okultizam suvišnim i bezpotrebnim.

Rasonalizam je racionalan, ali numinozan - ili duhovan - objašnjenje prave prirode kosmosa i našeg mesta u kosmosu; on objašnjava, po prvi put u istoriji, prirodu naše čovečnosti i samu prirodu tog živog BIĆA koje je izvan nas kao pojedinaca i koje je izvor našeg postojanja i naše Sudbine. U objašnjavanju ovakvih stvari, Rasonalizam ne uništava ili podriva silu, numinoznost, čudo, i moć Prirode i kosmosa. Radije, ovakvo racionalno razumevanje pojačava takvu silu, numinoznost, čudo i moć zato što nas obogaćuje sa perspektivom, sa značenjem - sa pogledom ka našem stvarnom odnosu sa ovim stvarima koje su izvan nas i od kojih zavisi naše postojanje, naše zdravlje i naša Sudbina.

Što se tiče neobičnih ili još uvek ne objašnjenih fenomena, Rasonalizam izražava uravnoteženi ili organski pogled. To znači da je on otvoren i ispitivački, verujuči da takvi fenomeni mogu biti ili će tek biti razjašnjeni u racionalnim uslovima dajući za to dovoljno razmišljanja i dovoljno vremena. Takvi fenomeni također mogu da pruže i nove zakone, a stime i novo shvatanje kosmosa. Ono što je važno jeste plemenit, otvoren i istraživački stav prema takvim stvarima.

Po pitanju nerazvijenih “psihičkih” moći i mogućnosti koje mi, kao ljudska bića, možda i posedujemo, Rasonalizam je također uravnotežen ili organski - što će reći, otvoren i istražiteljski. To ipak prati ono što je od fundamentalne važnosti, što se pojedinaca tiče, a to je lični karakter - razvoj plemenitog držanja. Ako takve moći i mogućnosti postoje, onda one mogu biti razvijene prirodno jednom kada takva osnova plemenitog karaktera bude stvorena u individui. Jer bez takve osnovice, takve mogućnosti i takve moći su ne uravnotežene i tako štetne za takvog pojedinca i ono što je izvan pojedinca - narod, rasu, civilizaciju i sam kosmos.

Potrebno je opet ponoviti da jedino organska filozofija - ili religija - Rasnog Nacionalizma izražava suštinu našeg postojanja, prirode kosmosa i onoga neophodnog po nas, kao ljudskih bića, da nastavimo sa slavnim delom evolucije stvaranjem nove rase viših, civilizovanijih bića. Prem tome, sve ostale filozofije, religije ili verovanja - uključujući i Okultizam - su sada nevažna, suvišna ili štetna za naš opstanak i za buduću evoluciju koja je naša Sudbina kao ljudskih bica.



KO SU ARIJEVCI?

Arijevci je termin korišten za opisivanje Bele, ili Evropske Rase. Naša Arijevska rasa se sastoji od nekoliko različitih pod-rasa ili pod-tipova. Neki ljudi smatraju da među tim pod-rasama postoje ove grupe: Severni Evropljani ili Nordici; Mediteranci; Sloveni i Alpinci. Ovo je jednostavno polu-tačna podela Arijevske rase, jer ovde ovi ljudi sa takvom podelom Arijevske rase jednostavno greše. Naprimer: Sloveni nisu rasa, baš kao što to nisu ni Latini ili Germani ili Amerikanci, oni su radije lingvistička i etnička grupa. Naprimer: nemački narod se sastoji od svih 5 Belih pod-rasa (a tu je čak i manja grupa od dve van-evropske rase!), a ne samo od Nordiskog tipa, dok su među samim slovenskim narodima zastupljeni svih 5 Arijevskih pod-rasa! Prava naučna, ANTROPOLOŠKA, podela Arijevske rase je na 5 različitih pod-tipova:

1) Nordiski

2) Dinarski

3) Mediteranski

4) Istočno-Evropski

5) Alpinski tip.

Naš sopstveni Srpski narod se najvećim delom sastoji od Dinarskog pod-tipa, ali tu je i manja grupa ostalih Belih rasnih pod-tipova ili njihova mešavina sa Dinarskim tipom.

Arijevska rasa je najnaprednija, najrazvijenija rasa na ovoj našoj planeti! Ona je evoluirala od svojih majmunolikih predaka mnogo pre i ranije nego bilo koja druga rasa - u stvari, najmanje četvrt miliona godina pre bilo koje druge rase. Što će reći, dok su rani Arijevci - prvi ljudi - živeli u Evropi, predci ostalih rasa su još uvek bili nalik majmunima.

Ovakav superiorni razvoj ili evolucija je dala Arijevcima nekoliko prednosti nad ostalim rasama. Arijevci su najinventivnija, najkreativnija rasa na Zemlji. Bukvalno sve kreacije i izumi koje danas imamo unaokolo nas su delo Arijevaca - točak; zemljoradnja; pisanje; pećnice za stvaranje gvožđa, bronze i čelika; brodovi; vozovi; avijoni; autoputevi; elektricitet; telefoni; sateliti; radio i televizija; kompjuteri itd, itd....

Arijevci su najherojskija, najhrabrija rasa na Zemlji - oni imaju najviše volje da stave dobrobit familije, roda i zajednice ispred svoje sopstvene dobrobiti; i najvoljniji su da se bore, naročito protiv velikih i nemogućih prepreka. Arijevci su najodvažniji od svih zemaljskih ljudskih rasa - i također su najlukaviji i najokrutniji kada se radi o osnovnome životnome opstanku.

Ove prednosti su omogućile Arijevcu da stvori civilizaciju. Civilizacija je rezultat kombinacije herojskih nastojanja i invetivnosti. Osnovno, civilizacija je viši, razvijeniji način života i rezultira kada herojski, plemeniti, ratnički narod, pleme ili klan koristi svoju urođenu ili prirodnu inventivnost da prevaziđe izazove i probleme. Civilizacija znači da narodna zajednica prihvata i živi po plemenitim vrednostima časti, odanosti, dužnosti.

Do sada, u svetskoj istoriji, bilo je nekoliko originalnih civilizacija - poznate i prepoznatljive po njihovom civilizovanome načinu života, njihovoj inventivnosti i njihovim herojskim delima. One su civilizacije Albiona, Sumerie, Egipta, Grčke i Rima, Indije, Kine i Japana. Prva civilizacija na svetu je postojala u drevnome Albionu pre pet hiljada godina, i neka od njenih zaveštanja i dan danas preživljavaju - naprimer drevni monument Stonhendz. Od ovih pobrojanih civilizacija, pet (Albion; Sumerija; Egipat; Grčka i Rim; Indija) su kreacije Arijevske Rase - a postojeći dokazi daju sugestije da su Arijevci bili i osnivači onoga što je kasnije postalo Kineska civilizacija.

Arijevska rasa je važna zato što ona ima mnogo veći kapacitet da stvara civilizaciju nego bilo koja druga rasa. Ona je, esencijalno, kreativna rasa, obdarena sa herojizmom. Arijevska rasa je standardni nosilac civilizacije. Neke druge rase imaju kapaciteta da kopiraju, imitiraju ili održavaju civilizaciju (i možda da izmišljaju neke trivijalne stvari) - kada jednom civilizacija bude stvorena - ali njima prvenstveno nedostaje kapacitet za stvaranje originalnih pravih civilizacija (ovo se prvrnstveno odnosi na Žutu rasu) . Ako će Arijevska rasa izumreti, sa njom će izumreti i civilizacija - i buduća civilizacija će biti nemoguća. Sve što imamo sada i što cenimo - civilizovani način života, nauku, tehnologiju, medicinu i tako dalje - sve su to razultati Arijevske inventivnosti i Arijevskog herojizma. Sve što je civilizovano je rezultat toga da Arijevci slobodu žive prema Arijevskim vrednostima časti, odanosti i dužnosti.

Danas Arijevci gube svoju slobodu, baš kao što je plemenita kreativna Arijevska rasa u opasnosti da nestane sa lica zemlje. Danas, Arijevci su prinuđeni da žive u represivnim ne-arijevskim društvima koje su posebno stvorena da porobe i pripitome ponosna, neustrašiva, herojska plemena Arijevaca u Evropi. Danas, milioni Arijevaca žive sebičnim, dekadentnim, traćavim životima - nesvesni opasnosti sa kojom se suočava njihova rasa i sama civilizacija. Danas, mnogi Arijevci su se prodali - i telo i dušu - i to onim istim strancima koji nameravaju da porobe Arijevsku rasu radi svojih sopstvenih ciljeva.

Danas, ogorčeni i krvavi rat se vodi za Arijevsku slobodu, Arijevsko nasleđe i za civilizaciju. Na hiljade herojskih Arijevaca, širom Evrope i drugde, su zatvoreni zato što su se usudili da progovore protiv ili su se usudili da se suprostave tiranskom anti-arijevskom, stranom, sistemu koji je stvoren sa saglašnošću izdajničkih Arijevskih političara.

Naše Arijevsko nasleđe - koje traje sedam hiljada godina - je u opasnosti, baš kao i naša sama Arijevska rasa. Mi imamo jasan izbor: ili samozadovoljstvo ili da se herojski borimo za Arijevsku slobodu. Samozadovoljenje vodi jedino ka haosu i tami varvarstva, dok ako se borimo, mi možemo nastaviti slavno delo evolucije koje je Arijevska civilizacija.



RASA

Prema Rasnom Nacionalizmu, pojedinci su deo njihovog naroda - deo rase kojoj oni pripadaju i koju predstavljaju. Tako pojedinac potiče iz Prirode, i kao takav on je deo procesa evolucije koja čini Prirodu onim što ona jeste. Šta više, pojedinac je tako “kosmos u evoluciji” - najviše Biće kosmosa se manifestovalo u toj individui.

Da bi evoluirali, i tako pomogli Biće kosmosa, mi moramo poštovati ono što je OD tog Bića. Za našu sopstvenu vrstu ovo znači, u sadašnje vreme - pošto mi postojimo na ovoj planeti - poštovati Prirodu, jer je sama Priroda ono kako nam se ovo Biće manifestuje; Priroda je upravo ono kako ovo biće “radi” ili postoji, ovde na ovoj planeti koju mi nazivamo “Zemljom”. Mi možemo jedino napredovati ako živimo obogaćujući Prirodu - a to je, ako nastavimo sa onim što je samo Priroda stvorila. Naša jedinstvenost i naša humanost je ono što nas čini, kao vrste, različitim od ostalih vrsta - i mi smo različiti zato što smo “misleća bića”; zato što posedujemo svest: znanje o nama samima, kao o pojedincima, i znanje o našem okruženju. Mi smo postali “misaona bića” - mi smo postali ljudi - zbog evolucije. Mi smo evoluirali u naše sadašnje, ljudske vrste. Ova evolucija se dogodila tokom ogromnog, eonskog, vremenskog prostora - stotinama hiljadama godina, i na svoj najvažniji način, ova evolucija izražava život samog kosmičkog Bića, sredstvo uz pomoću koga ono raste, menja se i ostvaruje svesnost.

Ova evolucija, ovde na ovoj planeti, koja nas je napravila ljudima bila je usmerena ka različitosti i raznolikosti. A to znači da je Priroda evoluirala različite rase i da te raznolike rase izražavaju našu narav kao ljudi, a tako i našu humanost.

Biti čovek znači biti deo vrsta koje su evoluirale u “ljudska bića”, i da je ovo rezultiralo u mnoge raznolike i različite rase, od kojih svaka izražava evoluciju u akciji.

Dalja evolucija znači nastavak onoga što je Priroda stvorila - ona znači očuvanje onoga što je Priroda da sada stvorila, tako da može biti daljeg, i višeg, razvoja. Ovaj viši razvoj ili evolucija po definiciji mora biti prema više različitosti i raznolikosti, i tako ka više čovečanstava.

Bastradacija ili “rasno mešanje”, znači uništenje različitosti i raznovrsnosti koju je stvorila Priroda. Ovo je anti-evoluciono i prema tome nehumano zato što će uništiti ono što je Prirodi trebalo stotinama hiljadama godina da evoluira - naše jedinstvene ljudske vrste i različite rase unutar njih. Dakle Priroda je eonima stvarala Arijevsku rasu onakvom kakva je ona - za nekoliko hiljada godina, Prirodnim putem, stvoren je Slovenski narod - a kasnije stotinama godina stvaran je Srpski narod onakvim kakav je sada. Naše pravo i dužnost je da zaštitimo ovaj Prirodni proces i da omogućimo dalju evoluciju naše rase, naroda i nacije.

Nastaviti sa evolucijom - nastaviti sa izražavanjem naše ljudskosti - onoga što je Priroda stvorila, to se mora očuvati i koristiti kao osnova za stvaranje dalje evolucije. Ovo znaši očuvanje jedinstvenih rasa naših vrsta, i razvoj tih rasa na evolutivni ili eugenski način. Ovakav razvoj će rezultovati u još razlika i raznovrsnosti, u još više razvijene rase, i tako nastaviti sve ono što nas čini jedinstvenim i humanim.

Sve ostalo osim ovoga je anti-evoluciono, nehumano i protiv Prirode, i sasvim zasigurno to bi podrilo i uništilo našu samu čovečnost.

Biti čovek znači biti svestan ovih razlika i raznovrsnosti a delovati ljudski znači očuvati i proširiti dalje ovu različitost i raznovrsnost. Bez obzira što razni propagandisti podmuklog egalitarizma mogu da kažu ili da pišu, oni koji traže očuvanje i proširenje naših jedinstvenih ljudskih rasa se ponašaju humanije od svih ostalih i zato zaslužuju svako poštovanje. Jedino očuvanjem, a zatim nadgradnjom na osnovama koje predstavljaju ove unikatne rase možemo, kao vrste, da dalje evoluiramo i tako održimo naše čovečanstvo.

Sve što podriva ili uništava ove rase je nehumano i anti-evoluciono. Bez obzira na društvenu važnost ili nešto drugo ovih rasnih razlika i naše rasne podeljenosti, činjenica je da su ove rasne razlike i podele naše jedinstveno nasleđe, kao ljudskih bića: one su nas napravile onim što smo i one izražavaju ko smo mi. Mi trebamo slaviti ove razlike i podele, a ne da gledamo da ih uništimo. Slavljenjem, pridržavanjem i očuvanjem, ovih rasnih razlika i podela, mi slavimo, održavamo i pomažemo samo najviše Biće - mi poštujemo i uzdižemo ono što je sveto, i delujemo u skladu sa božanskom voljom kosmosa.

Danas, na ovoj planeti, bogastvo razlika i podela unutar naših sopstvenih vrsta je u opasnosti jer pojedinci sve više i više pokazuju nepoštovanje prema onome što je sveto i božansko. Ovi pojedinci ignorišu ili ne razumeju kako je kosmos, preko Prirodnih procesa koji jesu evolucija, stvorio ovu prekrasnu raznolikost i podeljenost. Naše sopstvene jedinstvene rase stvorene od strane kosmosa - i jedinstvene kulture koje su ove rase razvile - se uništavaju od strane destruktivne, pokvarene politike dogmatske ideologije rasnog-mešanja, i opšte destruktivne sile podmuklog konzumerskog-globalizma. Ove naše rase imaju potrebu za spasenjem i očuvanjem baš kao i posebnost i raznolikost ostalih stvorenja Prirode, bilo to životinjske vrste, biljke, drveće ili bilo šta drugo. Naš prvi prioritet treba da bude spsenje naših jedinstvenih rasa od uništenja i nestanka.

Život na ovoj planeti je poseban zato što je prebogat različitostima i raznovrsnošću. Mi moramo očuvati ovu podelu i razlikost, a ne da je uništavamo. Ako ova podmukla dogmatska politika rasnog-mešanja bude konačno trijumfovala i ako se konzumentski-globalizam nastavi širiti, siva uniformisanost biće stvorena i ono što je specijalno u vezi nas biće uništeno zauvek. Ova podla politika je štetna za kosmos, i prema tome ona je loša. Kao takvoj, njoj se treba oštro suprostaviti i to svi oni koji su svesni i koji žele da očuvaju ono što je svetinja. Konačni trijumf ovakve destruktivne, podmukle politike će značiti uništenje samog kosmičkog Bića: trijumf tame nad svetlošću! Nesmemo dozvoliti da se ovo dogodi! Oni koji se suprortavljaju ovakvoj politici propasti moraju da razumeju da se oni bore u svetom ratu za ono što je najsvetije; oni se bore da očuvaju naše samo čovečanstvo.

Oni čije akcije i ubeđenja uništavaju naše jedinstvene vrste preko politike kao što je rasno-mešanje, arogantno veruju da je tek jedna ideja, tek dogma, samo uverenje mnogo moćnije nego sama Priroda. Ovi ljudi veruju u njihovoj podmukloj, glupavoj i nezreloj aroganciji da smo mi, kao vrsta, nekako “iznad Prirode”; i da nismo podložni onim silama i procesima kojima su svi ostali živi organizmi podložni. Šta više, ovi pokvareni ljudi rade protiv i uništavaju sve što je sveto, sve što je prelepo, i sve što je božansko. Zato,drugovi, shvatite da se mi borimo protiv zla a na strani dobra: OVO JE KOSMIČKA BORBA!

Смрт Пре Бесчашћа

Смрт Пре Бесчашћа

Napisao: DAVID W. MYATT

Часна особа - то јест, неко ко живи и делује као Аријевац – је спремна да умре за част. Такви појединци су тим племенити и цивилизовани – они верују у и прихватају принципе Смрти Пре Бесчашћа. За такве појединце, то није слоган, политички или било какав други – то је искрени израз онога како они осећају сам живот, и онога што им је најважније. Част изражава суштину онога што би требало бити Аријевац.
Сама част је постављање племенитих стандарда личног понашања и личног владања, и ти стандарди излазе из потраге за личном изврсношћу – то јест, од оданости и од разумевања и тежње ка дужности, без обзира на проблеме или личне тешкоће које то укључује. Неко ко тако тежи да ради своје идеалистичке дужности је неко ко отелотворује оно што је најбоље, оно што је изврсно.
Живети и деловати као Аријевац - то јест, са племенитошћу карактера – значи придржавати се и живети по тим принципима Смрти Пре Бесчашћа. Ништа друго није важније – нити лична срећа, нити лична љубав, нити лична удобност и богатство.
Овај принцип изражава дух, или етос, Аријевског ратника, и бити Аријевац значи живети као такав ратник, било колико кратко време. За праве Аријевце, лична част је важнија него њихови лични животи. Оно што је битно није колико дуго неко живи – већ интензитет живота док живи, основна животност самог живота. Прави Аријевац ће пре живети као бог – слободан и моћан – за кратко време, него живети дуго време као слуга.
Појединац постаје истински слободан и јак када прихвати принципе Смрти Пре Бесчашћа и када живи свој живот у складу са тим. Част ослобађа појединца, омогућујући му да искуси божански потенцијал свог личног живота. Пар недеља, или чак дана, проведених у правом животу – у борби или истраживању против изопачености - вреди много година обичног земаљског живота.
Уобичајени, модерни, живот је постао укроћен и досадан – направљен за и производ је масовне-производње под-људи који су ретко ако су и икада осетили животност бога, то значи да тежи против изопачености са својим личним животом у равнотежи. Такви под-људи знају мало или не знају ништа о части, и мало или ништа о борби, о тој здравој пожуди за славом, тој здравој пожуди за авантуром која води и која је водила већину ратника.
Такви под-људи нису спремни да дају своје животе зарад такве славе, зарад такве авантуре и зарад своје личне части. Такви под-људи би радије “били срећни” и да живе дуго времена тако да буду себични, слабашни и декадентно задовољавајући сами себе.
Прави ратник жели да умре са оружјем у својим рукама и мртвим непријатељима око њега. Он жели да ликује опет и опет у тим драгоценим, животним, божанским покретима када је смрт могућа и где он може варати смрт опет својим личним јунаштвом својом личном вештином, својим личним ликујућим пркосом. Прави ратник често жуди за непријатељем или многим непријатељима да покуша и нападне их док ходају “на улицама” или било где се може сусрести са њима са свирепом вољом. Они не брину да ли ће умрети у поступку – заиста, они би у својој искрености волели да умру на такав начин, борбени и пркосни до краја, они ће покушати и убити и озбиљно повредити што више нападача могу.
Сви здрави Аријевци би требало да се осећају на овај начин. Они сви требају бити спремни и вољни да бране себе, и спремни и вољни да умру у поступку. Они сви требају више волети обрачун и авантуру од земаљског, досадног “посла”. Наравно, већина нашег сопственог Аријевског народа изгледа да не разуме више то – нека свако осећа овај ратнички дух унутар њега. Они ће рећи нешто као - “он има жељу да умре”; или “он је луд”. Онда ће се они вратити својим протраћеним животима – било као слуге тиранског Система, или као бескорисни под-људи зависни за задовољавање себе самих.
Оно што сваки здрави појединац не жели је да умре од старости, оронуо и слаб, без тога да је постигао славу или урадио дела на која би био поносан. Боље је умрети млад тежећи ка слави него умрети стар без славе. Већина људи ових дана изгледа да живи дуго. Ратнички начин је за човека да тежи да се ожени млад, да тежи да буде отац што је више деце могуће и после тога да тежи да се бори у озбиљној или опасној потрази за авантуром. Аријевски ратници имају Аријевски дух – они желе да живе као богови радије него да животаре досадне животе; они желе славу, не тежак рад; они желе авантуру, не рутину. Аријевски ратник, ако је заробљен од непријатеља, увек тежи да побегне, и увек тежи да пркоси својим чуварима, као што би Аријевски ратник пре умро покушавајући да побегне него да живи као затворена животиња или дозволити себи да буде понижаван и поражен. У суштини, Аријевски ратник је полу дивљи, и не може бити кротак.
Треба понављати опет и опет док већина нашег сопственог народа не схвати то, оно што је суштински важно је да живимо, понашамо се и умремо као Аријевци – са достојанством, чашћу и тежити да оставимо нешто вредно и племенито иза или радити славна дела у потери за дужношћу.
Наша борба није у вези неког политичког програма или у вези неке политичке идеје. Она је у вези нашег јединственог Аријевског духа – она је о томе да се буде Аријевац, и има слобода да се живи као Аријевац. Наша борба је у прављењу наших људи да опет буду Аријевци, и стварању правог Аријевског друштва. Наша борба је о томе да се буде частан и тим радити наше племените дужности. Наша основна дужност је да тежимо за изврсношћу, за саме нас и нашу расу, и тако тежећи да испунмо сврху наших живота – ми смо наставак рада еволуције коју ми, као појединци, представљамо, и коју наша сопствена раса представља.
Ми тежимо ка изврсношћу када се удружимо у групу да тражимо авантуре и освајања, или да се боримо против наших непријатеља: за то ми морамо да превазиђемо препреке, тешкоће и изазове кроз снагу, кроз тријумф наше организоване воље – то јест, кроз другарство и само-дисциплину. Ми тежимо ка изврсношћу када тежимо да будемо најбољи, и када ми тежимо да уздигнемо, да унапредимо даље, наш сопствени народ, нашу сопствену расу, помажући или учествовајући да створимо часно, племенито друштво за њих да живе у њему.
Ми смо најбоље од наше расе када ми отелотворујемо наш Аријевски ратнички дух – када смо ми поносни, и пркосни, као Аријевци, и када се ми придржавамо и живимо по принципима Смрти Пре Бесчашћа. Ми смо под-људи и не-Аријевци када ставимо нашу личну срећу , наше лично задовољсто, пре части и дужности, и када се плашимо да умремо за идеал.
Питање које морамо поставити себи – и другима – је: “Да ли смо ми, да сте ви, да ли си ти, вољан да будеш припитомљен и поробљен?” Ако нисмо спремни да будемо поробљени, ми морамо поново открити наше ратничко наслеђе, наш ратнички дух – и живети по Аријевским принципима “Смрт Пре Бесчашћа!”
Ако ми заиста живимо наше сопствене животе по том Аријевском, ратничком, принципу, и ако се удружимо заједно у правом другарству у организацији која заиста изражава наш Аријевски дух, онда су наши Ционистички непријатељи беспомоћни. Сва њихова снага, сав њихов утицај, сви њихови закони, нису од користи. Они могу забранити наше организације; они могу покушати да забране нашу литературу, али они не могу обезаконити и потиснути наш Аријевски дух – са тим пркосним духом, ми ћемо створити другу организацију, произвести више литературе, и наставити да се боримо док се коначна победа не постигне.
Једноставна истина која се мора запамтити је да је Национал-Социјализам пут Аријевских ратника! Суштински, Национал-Социјалистичко друштво је организована воља Аријевске расе. Бити Национал-Социјалиста, тежити да створите Национал-Социјалистичку револуцију кроз подржавање борбе Национал-Социјалистичке организације, ми бивамо Аријевци. Све друго од чистог и отвореног Национал-Социјализма је не-Аријевски, и нечастан компромис са нашим непријатељима.

Хајнрих Химлер говори о белој Раси

- SS вођа Хајнрих Химлер говори о белој Раси –

• Веома драгоцен увид у то како су Нацисти видели остале Европске народе нам је стигао из мемоара Артура Силгалиса, шефа особља генералне инспекције Латвијског (литванског) региона, Литвански Waffen SS, у својој књизи »Литванска Легија« (Џејмс Бендер издавачка кућа, 1986. година, стране 348-349). У тој књизи, Силгалис описује разговор који је имао са Хајнрихом Химлером, који је био на челу СС-а, и други најмоћнији човек у нацистичкој Немачкој: "Он (Химлер) је тада споменуо све нације које је ценио и које су спадале у Германску породицу народа, а то су: Немци, Холанђани, Фламанци, Англо-Саксонци, Скандинавци и Балтички народи. 'Да повежемо све ове народе у једну велику заједницу народа је најважнији задатак у времену које је пред нама' – Химлер је рекао.Ово уједињење мора да се спроведе по принципима једнакости и истовремено треба да обезбеди очување идентитета сваког народа као и његову економску независност, наравно, у складу са интересима свих простора које насељавају германски народи. Након уједињења свих германских народа је једну фамилију, ова фамилија... мора да преузме на себе мисију да омогући уједињење и фамилије свих Романских народа чији је животни простор онај који је оивичен благом климом. Након уједињења, мислим да би сви Романски народи могли да очувају свој национални идентитет баш као и Германски народи. Ова велика фамилија и заједница народа Беле Расе би онда имала за свој задатак да омогући и уједињење свих Словенских народа у своју фамилију зато што су и они припадници Беле Расе... Ово уједињење Беле Расе је нужно како би се спасила западна култура и цивилизација од Жуте расе. У овом времену, Wafen SS је водећа сила јер је њена структура базирана на принципима једнакости. Wafen SS у себе није инкорпорирао само Германске, Романске и Словенске, већ чак и исламске јединице, што је истовремено доказало да је свака од ових јединица успела да сачува свој национални идентитет борећи се раме уз раме једна уз другу... ја знам ово веома добро моји Немци. Немци увек воле да мисле о себи као да су бољи од других, али ја бих желео да ово оповргнем. Веома је важно да сваки Waffen SS официр треба да се повинује наређењу другог, вишег официра друге националности, као што се официр друге националности повинује наређењу немачког официра." – Преузето са »March of the Titans« Артура Кемпа.

Разгласи Поруку

Разгласи Поруку

Дени Гатри / Danny Guthrie

Историја нас учи да је било много револуција, различитих разлога, и бројних борби због којих су људи рискирали, а често и давали своје животе. Скоро све ове су биле политичке философије које никад нису постигле своје циљеве, и које су већ одавно заборављене; или су пак још присутне у мислима неких само као примери онога што се неби требало радити. Неколицина успешних револуција нам открива да су победници били више одлучни од својих противника и конкуренције, као што су били и више фанатични у одбијању да прекину са својим делатностима. Шта смо научили од њих?

Једноставно, наша револуција може бити успешна само ако имамо људство које ће наставити да се бори чак и када наизглед победа није загарантована. Другим речима, да би били победоносни најбољи људи које наша раса може да понуди морају бити постављени као браниоци у овој борби. Поносан сам кад могу рећи да су многи такви људи већ у нашим редовима, али немојмо се замајавати мислећи да више није неопходно привлачити интелигентне мушкарце и жене вољне да делају за бољи свет. Не, истина је да је апсолутно важно повећати наше напоре у регрутовању људи који пре нису били део покрета.

Каже се да већина народа неможе да се сложи са нама. Овакво мишљење је погрешно, и обично је засновано на неспособности особе да убеди друге у исправност наших аргумената. Разговарао сам са многим људима који практично верују као и ми, али кажу да неће учествовати не зато што смо демонизирани у медијима, већ зато што су неки људи у покрету оставили лош утисак на њих.

Ови људи немају појма да постоје одговорне Национал социјалистичке организације које се боре за њихове интересе, и никад то неће знати ако им ми не кажемо. Да би успели у овом, прво морамо научити како разговарати са другима на ефектан начин.

НСДАП је успоставио школу која је служила само образовању будућих вођа у уметности говора. Ово су урадили јер су знали да је говор са другима једна вештина, а као и све друге вештине она се мора научити и вежбати. Ако си причао/ла са бројним људима а они нису реаговали, онда је можда проблем твој начин приступања таквој дискусији. Ево неколико тачака које би ти могле помоћи...

1) Буди вредан/на поштовања. Ако те неко поштује као особу, они ће такође поштоват и твоје политичка убеђења. Пази да свако твоје дело говори о теби као одговорној и поверљивој особи. Нико никада неће слушати некога кога сматра „чудним“. Али ће слушат неког који има добар карактер, а такође ће показати и да је медијска слика о расно-свесним патриотама нетачна.

2) Нека буде једноставно. Ово је било Др. Гебелс-ово прво правило пропаганде. Никад незаборави да се сусрећеш са људима на које су од рођења утицали медији и школски систем потпуно непријатељски настројени Национал Социјализму. Многи ће кроз искуство научит да су наши аргументи исправни, али им ово неће дати знање о сврхи Национал Социјализма.

3) Објасни наш циљ. Већина верује да је наш циљ владавина над целим светом и убијање Јевреја у гасним коморама. Пуно ћеш успети када им покажеш да Национал Социјализам нуди одговоре и решења за многе проблеме и тегобе данашњег друштва, било то незапослење, небезбедни комшилуци, нарко дилери, или претерано високи порези. Народ се сусреће са свим овим проблемима свакодневно и отвориће ти врата да му објасниш како ми мислимо решити ове проблеме. Није тешко открити који проблем задаје највише брига једној особи, а када ово откријеш, неће бити тешко разговарати о овом проблему. Веома је важно да се нађеш на личном нивоу са том особом а не на апстрактном. Ако си несигуран шта Национал Социјализам каже о неким темама, прочитај или прочитај поново (ако већ јеси једанпут) Моју Борбу.

4) „Не желим да мрзим друге.“ Када се почне разговарати о темама као што је ова, најбоље је докучити ове људе говорећи о љубави према својој раси. Морамо направит позитиван изглед међу нашим белим народом који ће почети да гради ново доба аријевског добро-намерног и светски распрострањеног напредка.
Док се почнеш понашат као ТВ расиста изгубићеш прилику да их убедиш. Наравно, искористи сваку прилику да им покажеш како владине одлуке и намере штете нашој држави, као што и већина њих то већ види; увек имај у виду да многи већ имају предрасуде о нама. Што се више потрудиш да докажеш да су ова веровања нетачна, више ћемо успеха имати.

5) Не љути се. Када је Адолф Хитлер као младић живео у Бечу, видео је како се већина његовог народа одриче националистичких идеја док привата нетачна учења Марксизма. Овакве појаве разочарају сваког ко брине о свом народу, а ствари данас не стоје пуно боље. Како год, Фјурер је закључио да „масе могу бити спашене, али већином времена велики део стрпљења се мора посветити овом послу.“ Провео је свој живот доказујући да је ова теорија тачна, а његове мисли важе и данас баш као што су важиле и онда.

6) Буди позитиван/на. Неки људи у покрету представљају данашњу ситуацију као да баш сваки проблем на свету потиче из неке ђаволске непријатељске завере. Они свесно или несвесно шире веровање да су наши противници несавладиви супер-људи. Не мораш бити стручњак да би схватио какву врсту безнадежности овакви ставови промовишу. Нико неће приступит борби у којој сопствени следбеници скоро поргласују непријатеља некаквим божанством. Никад не заборави поменути да ми можемо решити све проблеме који су се испречили пред нашим народом, баш као што ћемо и урадити ако сви допринесемо борби! Ово такође важи и за нешто што би требали урадити у помињању великих успеха наших предака. И док у учењу народа о нашој историји нема ништа лоше, неки не раде ништа друго осим тога. Испада да су дани успеха и јуначких подухвата само ствари прошлости. Морамо им дати до знања да ћемо и ми додати сопствени допринос странама историје.

7) Вежбом до савршенства. Када сам по први пут постао активан у про-Белој ствари, био сам лош говорник и већином пута нисам могао никог убедит да смо ми у праву. Ово је се временом променило и сада сам знатно успешнији. И ти ћеш бити такође ако наставиш са трудом. Ово је начин на који сви ми можемо побољшати наше учешће у покрету, и много је продуктивније него жаљење због лошег стања у којем се налазимо. На крају крајева, Национал Социјализам ће успети или пропасти зависно од тога шта свако од нас уради. Ако си вољан/на да даш свој допринос сада, онда ћемо направит народну заједницу којој се сви надамо. То, другови, је вредније него сво благо у свету.

„Свако ко је упознат са неким проблемом и види могућност лека са сопственим очима има дужност и обавезу да не ради тајно, али да ‘устане’ пред целом нашом расом против ’зла’ и за његово исцељење.“ (А.Х., Моја Борба.) Како учимо је важно колико и шта учимо. А да би постигли резултате ми морамо учити друге. Будућност наше расе је у нашим рукама. Урежи своје име у песку времена јер се само једном живи.