Закони Вука Самотњака

 Имајући у виду потпуни неуспех тзв про-белих "покрета" за последњих тридесет година, да створи било какве резултате, и покрене социјалне и економске промене, које би довеле до успона масовног Белог покрета, чини се да наша једина реална нада лежи у малом броју људи који делују индивидуално или у врло малим групама. (Објашњење за све "компјутерске командосе": "ДЕЛОВАТИ" значи устати од компјутера и форума, и РАДИТИ нешто конкретно.) То је оно што Луис Бим и Том Мецгер назвали "Отпор без вође". Најновији пример за ову врсту делатности је снајпериста који је уклонио Јеврејина промотера абортуса у Њујорку, али самосталан или ћелијски отпор не морају обавезно да значе илегална дела или она са фаталним исходом. Нећу да се замарам овај пут и да наводим "Одрицање" (писмено одрицање од одговорности за случај да ове речи наведу друга лица на директно деловање), јер мислим да смо дошли до ситуације да, ако Федералци (FBI) хоће да ме ухапсе због нечега што пишем, они ће и да ме ухапсе и ту ми "одрицање" неће помоћи. Моја брига је да ако и када неко од вас одлучи да коначно изађе иза рачунара и делује, не заврши у паклу затворског система ове земље. Оно за шта ја бринем, јесте добробит Белих људи и не дајем ни пет пара за "права" црнаца, Јевреја, промотера абортуса, бирократа или било кога другог.

1. ДЕЛУЈ САМ, а то значи сам. Ја не видим потребу за "ћелијама", јер оно што знају двојица, један може да изда. Немој никоме говорити БИЛО ШТА о ономе што си урадио, или шта планираш да урадиш. Не говори својој жени, друговима, свештенику, НИКОМЕ. Не прави белешке и не остављај било какав писани траг, дневнике, или било шта те врсте. Своје активности држи што даље од јавности, тако да нико не посумња у то шта радиш и куда се крећеш, да неко не упише број таблице твог аутомобила, и тако да те сачекају у гаражи јер си потпалио Банку Федералних Резерви или урадио нешто друго. Оно што нико не види, нико не може ни да изда. Оно што нико не зна, нико не може изрећи.

2. НЕ ПЉАЧКАЈ БАНКЕ, пицерије или супермаркете да би сакупио средства за своје активности. Ствари које би вероватно радио углавном нису много скупе, а кроз рад можеш да сакупиш довољно средстава за потребну опрему. Оно што ти треба јесте ПОСАО који је повремен, сезонски, или који ти омогућује да путујеш и даје довољно времена да се укључиш у револуционарну борбу. Сведите своје "илегалне радње", као што је крађа таблица за прикривање вашег аутомобила, на минимум. Сваки нелегални акт који учините, јесте још једно криминално дело које могу да вам накаче на суђењу, или на основу ког могу да вас траже; могу вас ухапсити због тага што сте збрисали читаву либералну мрежу из ваше околини, али су вам дошли главе управо због украдених таблица или због провале у затворену радњу. Због тога: Постарајте се да сва возила која возите, буду легално регистрована, и да техничка исправност и светла буду исправна. Не јури, не пролази кроз црвено, не лепи налепнице на аутомобил итд. За бегунце и/или урбану герилу највећа опасност је ЗАСТОЈ У САОБРАЋАЈУ. Питајте браћу Кехое.


3 ДЕЛУЈ ТИХО. Не шаљи писма и телефонске позиве медијима у којима се хвалиш или присвајаш заслуге за своја дела, називајући себе "Аријевска Револуционарна Ударна Снага" или неки сличан прежвакан назив. Свака таква комуникација је веза између вас и истражитеља полиције, они ће такве снимке и писма анализирати, исецкати их, тражити отиске, снимати глас, дигитализовати га и после вас тражити уз помоћ тога. Нисте довољно паметни да победите високотехнолошке форензичке методе. Ћутање о вашим акцијама је ваш најбољи штит, јер им оставља најмање трагова за истраживање. Осим тога, психолошки утицај нечујне и тихе али неочекиване и смртоносне акције, далеко је већи од гласног хвалисање и бусање у груди јуначке. Нема потребе да им јављате да сте ви Бели Отпор, знаће то они, и урлаће из петних жила о томе кроз своје јудео-либерлане медије. Кад смо код тога, Ерик Рудолф, канадски и други стрелци и даље су у бекству.

4. НЕ ОТКРИВАЈ СЕБЕ ТЕТОВАЖАМА! Јозеф Пол Френклин је откуцан од стране медицинске сестре хитне помоћи, која је препознала његове тетоваже. Постављање сталног, идентификујућег трага на вашем телу, је нешто најглупље што млади бели човек или жена може да уради. Ако већ имаш тетоважу, нађи и неки други посао са стране због веће зараде и потроши те паре за ласерско уклањање тетоваже. То ће оставити ожиљак, тачно, али је још увек теже идентификовати ожиљак него тетоважу Борбену, или шта већ. (Ово је посебан савет за оне младе људе који немају демаскирајуће ознаке на својим телима и којима оне не требају да би били једнако добри у својим активностима као усамљени вукови, као и они који су на своје тело ставили тетоваже.)

5. СХВАТИТЕ ДА СТЕ ПОТРОШНИ МАТЕРИЈАЛ. Једина ствар коју ово друштво не може никада, али никада опростити --- нити могу приуштити то СЕБИ --- јесте било какав акт директног отпора "Гвозденој Пети" (мисли се на капиталистички систем какав је приказан у роману Џек Лондона), чак и ако је према њиховом закону заснован на сасвим легалан начин, а покаже се ефикасним. Њима не смета када шаљете шифрована писма једни другима, али нас држе на оку и сваки пут када им се учини да можемо да се ујединимо у неку врсту ефикасног покрета отпора, они тада крећу у акцију (једном ми је то рекао агент FBI). Али ако икада задате снажан ударац истинском непријатељу, они неће престати да вас лове. Они не могу да дозволе да им побегне неко ко их је стварно уздрмао, јер би и неким другима могло да падне на ум да им се одупру. Питајте Сема Бауерса или Бајрона де ла Беквита или неке од старих источноевропских имиграната које су одвучени назад у Европу да буду мучени до смрти. Питајте оног јадног Валтера Мудија коме су напаковали слањe пакета-бомби 1990. судији у Алабами и црнцу из NAACP. Колико ја могу да схватим, Муди је жртвован од стране FBI, зато што је FBI морао да увери све да један такав тежак ударац не сме проћи некажњено. Ја лично мислим да је прави бомбаш још увек слободан и да је био довољно паметан да се извуче кад му се указала прилика и да умакне Федералцима. У овом тренутку, озбиљан отпор (тј. некако ометати власти ове државе) је раван самоубиству. Морате се помирити са тим, пре него што почнете, да таквим начином рада извршавате самоубиство, то је исто као да сте се бацили пред воз да би сте га зауставили. У овој нашој борби, идеја да је могуће само површно се бавити расним активизмом, изгледа ми потпуно ван памети. То је хобистички приступ, и он је узрок већине наших проблема. Директан, активан отпор није филм, мада се може направити филм о теби једног дана. Нећеш бити ту да га гледаш, или ако будеш, онда ћеш патити као животиња у једном од оних места која су наша властела и господари изградили искључиво у сврху обезбеђивања сопствене пропасти. Када почнете активан отпор, нећете моћи да кажете на пример: "Дао сам "динар" да уђем, даћу два да изађем!"

6. Шта год радио, НЕ БУДИ ГМИЗАВАЦ! Боље је по тебе самог да проведеш остатак свог живота седећи испред екрана, цугајући пиво, и не радећи ништа, него урадити нешто без памети, бити ухваћен и онда гмизати ко пребијен џукац пред судијом, пред медијима, тражећи разумевање за своје поступке и милост, које нећеш добити. Сви знамо колико је тешко "инстант генерацију" натерати да МИСЛИ о било чему. Оно што ме забрињава је то што ћемо имати инциденте "Beavis & Butthead" револуције. "Beavis & Butthead" ће бити ухваћени јер су радили нешто глупо, и "Beavis & Butthead" ће постати још једна срамота за све нас када буду пузали, плакали и цвилели за милост, када се буду одрицали "зла расизма" пред ТВ камерама, када буду говорили како су нашли "просветљење" у затвору и заволели мањине итд. Ја бих пре прихватио да ни један бели човек није подигао руку у знак отпора пропасти, уместо да пролазимо кроз још један такав одвратан спектакл. Ако ће наша раса умрети, нека бар умре достојанствено!

Отпор без вође

“Јавни” Расисти, Ћелије и Вук самотњак

Постоје два пута која можемо изабрати, ми који се одлучимо на борбу. Прва опција је оно што ја називам ''јавни'' активиста. Ове особе се боре свом снагом да прошире поруку Белог опстанка и препорода што већем броју наше расне браће. Ови бели активисти користе штампани материјал, новине, радио, телевизију а нарочито интернет. Ове храбре особе иду опасном стазом јер што су њихова залагања ефикаснија то више пажње привлаче на себе од властодржаца и разних непријатељских организација.

Скоро сваки град на западу има “Одељење за Злочине из мржње” или сличан орган који ради као веза између јеврејских интереса и полиције. Ове установе раде на томе да идентификују и изграде досије Белих активиста који делују у том подручју. Њихова крајња тежња је да се инфилтрирају у сваку групу Белих активиста ради:

- Сакупљања кривичних доказа против њених чланова

- Откривања веза са другим групама ради даље истраге

- Подривања, дискредитовања и уништења тих група

Тајни агенти ових одељења ће посећивати састанке и скупове расних активиста и информације као што су имена и лични описи појединих чланова ће бити прикупљене. Одељење за Злочине из мржње ће такође сакупити литературу, постере и остали материјал који активисти деле. Овај материјал ће бити анализиран ради проналажења отисака како би што пре индентификовали чланове групе. Ови отисци ће касније бити смештени у досије у коме властодршци држе све оне умешане у расни активизам.

Следећи корак у раду Одељења за Злочине из мржње је да се инфилтрирају у групу, зарад прикупљања доказа о учешћу у било каквом кривичном делу или наговештају планирања кривичног дела од стране групе. Овакав посао обично ради један агент, али нису нам страни ни случајеви када их је било два или више.

Ако никакви докази испрва нису прибављени, убачени агент ће покушавати да наводи групу да изврши неко озбиљно или насилно кривично дело или ће њему/њој обезбедити средства за извршење кривичног дела и помоћи у планирању. Ако су припадници групе довољно лакомислени да верују инфилтратору ускоро ће се наћи иза решетака. Овај тип рада Одељења за Злочине из мржње је добро забележен до сада. Случај ''Skinheadsa четвртог рајха'' у Лос Анђелесу, инфилтрација у ''Combat 18'' у Енглеској и Grant Bristoe афера са "Heritage Front" у Канади су добри примери коришћења ''агента-провокатора'' како би се уништили Бели Националистички покрети и ухапсили Бели мушкарци и жене.

Како се можемо заштитити од инфилтрације и саботаже властодржаца? Све се може сажети у једно једноставно правило: Нико ко је отворени активиста, познат медијима и полицији, никад не би требао чак ни да ужива у идеји да се умеша у оружану борбу. Право раздвајање мора да постоји између оних који воде рат речима и оних о којима њихове акције говоре. Кад год је отворени Бели активиста суочен са позивом на оружану борбу, он мора објаснити да је његов лични избор одбијање насиља али да ни не осуђује оне који се упусте у оружану борбу ради одбране свог народа. На овај начин можемо неутрализовати утицај инфилтратора властодржаца против нас.

Баш као што “јавни” бели националисти морају бити стриктно не насилни, они који изаберу насилну борбу морају своје идентитете и уверења држати у строгој тајности од свих, осим оних директно умешаних у покрет. Ово ће бити тежак задатак, а учешће што већег броја људи ће га све више отежати. Из овог разлога морамо употребити организациону структуру малих “ћелија”. Свака од тих ћелија би имала свега пар чланова и била би способна да изводи акције независно од осталих. Само дуготрајно познанство са пуно поверења може саставити ћелију. Шака посвећених ратника (не више од 4 или 5) могу створити непробојно, кохерентно и успешно оружје против тираније са којом смо суочени. Снажно мотивисан појединац илити “Вук самотњак” такође може предузети акције на сопствену иницијативу. Ова ћелија од једне особе ће очигледно бити непробојна за инфилтрацију властодржаца, међутим Вук самотњак може бити ограничен размером напада које може да изведе. Управо овај тип ћелијски структурисаног покрета отпора је оно чега се навише плаше издајничке курве жељне моћи које седе у влади. Они немају представу како да се изборе са оваквим типом покрета, нема хијерархијски моћну структуру па не може бити срушен а ћелије су превише мале и превише опрезне на инфилтрацију.

Свако ко се прикључује покрету мора да схвати да смо ми нација у изгнанству, која чека да преузме власт у вакуму који ће бити створен падом Западне цивилизације.

Грађани ове прогнане нације су обавезни да буду:

- Свесни- Грађанство мора себе да едукује на разумном нивоу о свим питањима која се тичу Белог опстанка. Наши непријатељи никада не смеју бити у могућности да питају 'Зашто?'' без одговора.

- Наоружани- Грађанство мора имати оружје за герилско ратовање и потребно знање да рукују њиме. У неким околностима ово ће бити тешко, али је апсолутно неодложно да су грађани наше нације способни да преузму моћ у своје руке када за то дође време.

- Спремни- Грађанство мора бити и психички и телесно спремно за долазећи сукоб. Нужно је да грађанство себе обучава, као војници, и да буде телесно способно за борбу, обављање тешких послова и издржљивост на исцрпљеност. Такође, као војници, нужно је за грађанство да избришу сваки осећај наклоности према нашим непријатељима или кривицу према акцијама које морамо предузети. Тај осећај је симптом највећег могућег зла које је природа створила… слабост.

                                                        ИДЕАЛ ВОЂЕ

1. Најважније начело вође ја да води кроз лични пример. Ако је то могуће, вођа би требало да је већ урадио оно што ће од својих следбеника тражити да ураде.

2. Најбоље вође углавном долазе из “наших редова”. Они воде људе својим личним примером и искуством.

3. Неопходно начело је то да вођа апсолутно верује у оно за шта се бори.
Преданост вође се преноси на његове следбенике.

4. Вођа не сме да посматра, већ да учествује са својим људима и истраје.
Вођство се не састоји од заповедања, већ од предвођења.

5. Човек који није сам спреман да уради оно што тражи од других је заповедник а не вођа.

6. Добар вођа није теоретичар. Његови успеси се мере достигнућима, а не теоријама. Добре идеје су оне које су делотворне, све остале су за мислиоце.

7. Вође не добијају поштовање, они га заслужују. Ако вођу непоштују људи из наших редова, онда мора да погледа дубље у себе и да пронађе одговор.

8. Човек који после озбиљног размишљања и разматрања сматра себе вођом, обично то није, јер би он већ увелико предводио, а не само размишљао о томе.

9. Постоје људи који су “рођене вође”, као и они који то постану. Први поседују урођену способност и таленат од почетка, други то постану кроз учење и искуство.

10. Вођа није изолован, он разуме своје људе и оно што их мотивише. Он даје похвале и признања људима који су успешни, брине се и помаже онима који не успеју. Људима из наших редова увек пружа другу шансу да се докажу. Ниједан човек који је дао све од себе не треба бити оштро осуђиван због једног инцидента који је можда био последица неког преокрета живота.

11. Најтежи задатак за способног вођу је да буде ауторитет. Ако је ауторитет, где год је то могуће, онда је то оно што га чини супериорнијим у односу на друге вође које то нису.

12. Добар вођа увек гледа да има своју замену.

Написао: Louis Beam

Моја Борба - Адолф Хитлер

Моја Борба - Адолф Хитлер 

Wolf Sorensen - Глас Наших Предака

 

Глас наших предака

Вулф Соренсен (мисли се да је он Хајнрих Химлер)

Предговор (Дејвид Лејн)

Већ неколико година пишем о начинима које су одређени свесни или иницирани појединци из прошлости користили да чувају стару мудрост у животу и да открију тиране, а да не буду спаљени на ломачи, мучени од стране Инквизиције, приморавани да оповргну своје речи и тако даље.
Један од многих начина је био маскирање порука у митове, религије и народне приче. Мудри су прво гледали у бројеве због мудрости предака. Док су људске речи подложне интерпретацији, промени или преводу, однос између бројева је увек константан. Тако су највеће истине скривене у бројевима, тако да можемо прочитати: „Али Снежана, преко седам планина са седам патуљака је много лепша од тебе“. На тај начин се поруке откривају и тумаче параболама и алегоријама. Овакви начини се често називају „Херметички“ (скривени) и могу сакрити до седам различитих порука. Вулф Соренсен је дао мајсторско тумачење бајке о Снежани и седам патуљака у „Гласу наших предака“. Надамо се да ћете уживати и да ће порука помоћи вама и другима у потрази за оним што је уништено од стране црквених тирана и државе током две хиљаде година мрачног доба религиозног и световног угњетавања.

Глас наших предака:

Окачили су на зид стотину деведесет шест малих плакета у овалне, позлаћене оквире. А то је још увек много мање него што их је ту било. Сви оквири у горњим редовима показују само име са неколико датума на белом папиру.
Али у нижим редовима они постају живи. Портрети почињу од времена Тридесетогодишњег рата. Они су фине минијатуре, пажљиво насликане зашиљеном четкицом на слоновачи, која је одавно пожутела. Човек не може, а да не помисли на потешкоће, које је уметник имао, док је сликао те строге, поносне црте својом меком четкицом од кунине длаке. Све наборане крагне, чипка, пуфнасти рукави, набрани украси од чипке на кошуљи имају неозбиљан ефекат на ове портрете, који датирају са почетка осамнаестог века. ”Даме?” ”Господа?” Заправо не! Упркос баршуну и свили, међу њима нема ни “даме” ни “господина”. Сви су они жене и мушкарци- и то говори много више него ”господе” данашњице. Јер они, тамо на зиду, живећи поново у својим портретима- беху слободни! То је оно на шта смо спали, да морамо да протерујемо наше претке у слике или животне статистике на зиду да би им омогућили бледо присуство у нашим нејасним сећањима.
Преци? Људи данас не знају чак ни датуме рођења и смрти својих родитеља. Наравно, забележени су негде. Право је чудо, ако неко зна чак и мало о свом деди, а да не помињем о прадеди.
А кад се ради о пра-пра-прадеди, човек уопште ни не мисли о њему, као да никад није ни постојао. Раније- много раније- ствари су биле другачије. То је било пре него што су речи постале обична роба за измишљање лажи, када је човек још увек живео од своје речи; тада није било неопходно записивати и бележити нечије претке.
То је било време када жив ток крви са сина на оца, са оца на деду и са пра-деде на пра-пра-деду још није био прекинут. Није потонуо, као што је данас, толико испод свих страних вредности у уму и души, да већина нас више не може да чује његово шушкање, чак и у мртвој тишини.
Некада је цела прошлост обитавала у срцима живих. И из ове прошлости су садашњост и будућност израсли, као јаке гране на здравом дрвету. А данас? Они се смеју на приче нашег Народа. Чак их и не разумеју. Без обзира на то, оно шта остаје са нама из “Некада давно” наших прича, служи као подсетник, као прст који нам показује пут у миленијум наше велике прошлости.
Ви верујете да ми не можемо да искористимо оно што је прошло и нестало? Глупост! Човек у чијим грудима није више будно ”Некада давно” његове расе- нема будућност која му стварно и припада. Како би била благовремена појава човека који би нас поново научио значењу наших прича, и који би нам показао да наша борба за слободу земље која нас је родила, била такође и борба наших предака пре неколико стотина и хиљада година.
Да ли сте знали када сте читали о Снежани и о злој Краљици, која је долазила преко планина, да су те планине, које је прелазила сваки пут када би хтела да убије Снежану, били Алпи и да је Краљица долазила из Рима, смртног непријатеља свега нордијског? Сетите се Краљичиног свакодневног распитивања: “Огледалце, огледалце моје, најлепши на свету Ко је?” Када мислите о овом распитивању, помислите на Рим, који није могао да предахне све док све нордијско, светло и живахно није истребљено и само тмина остала- тамна као Зла Краљица у бајци, тако да би она могла да буде најлепша на свету, после уништења свега белог.

То што нам је дошло са југа није толерисало савременике. Све је морало да клечи пред тим и да му љуби стопала. Када је Краљица прешла Алпе по први пут, обучена као продавац из далеке земље и понудила Снежани зачарани корсет- зачаран, јер је био стран. Онда је затегла узице тако јако да се Снежана онесвестила и пала. Изасланици Рима су везали нордијски дух у загушујућу стегу страних концепата и превртљивих речи. Али Краљичин разорни план није успео. Патуљци- добри духови Народа- су дошли и ослободили Снежану. Фризијци су срушили римске изасланике који су покушали да сломе снагу нашег народа својим доктринама беде и служанства. Скоро хиљаду година су се нордијска племена борила против отрова са Синаја, који је постепено искварио њихову крв.
А када је Краљица поново питала огледало, добила је одговор: „...али Снежана, која се налази преко седам планина са седам патуљака је много лепша од тебе.“ Вођена непресушном љубомором, Краљица је прешла преко снежних зидова Алпа са новом обманом. Понудила је Снежани величанствен блистав Чешаљ, који је за Снежану био најегзотичнија ствар коју је до тада видела. „Свето Римско Царство“ је преусмерило нордијску вољу за акцијом од свог природног тока; један за другим, нордијски лидери су одлазили у Рим и то је за последицу имало преврат и римски закон у нашој земљи, који је заробио наш нордијски понос. Почело је са Карлом, вечно проклетим Франком, убицом Саксонаца. Од Алера до Вердуна, крв наших најплеменитијих предака је на његовим рукама. Као награду за своја дела, добио је од римских свештеника титулу „Велики“. Заувек су тихе усне нашег Народа, који је прогласио овог бедног Франка „Карло убица Саксонаца“.
Упркос овоме, нордијски дух је остао несломљен; Зла краљица и даље није била најлепша на Земљи. И тако је у трећу посету дошла са руменом, али отровном јабуком. Први залогај се заглавио у Снежанином грлу и она се онесвестила као да је мртва. Ова јабука симболише одбацивање наше сопствене природе, напуштање племенских начина. „Као да је мртва“ каже бајка, препознајући огромну снагу која спава у нашем народу, препознајући да ће једног дана доћи тренутак када ће снага моћно збацити окове Синаја. Да ли је већ дошао тај дуго очекивани тренутак? „Снежана“ је само једна од неколико стотина старих нордијских прича, које нас подсећају, са толико различитих слика, на тешкоће, угњетавање и дубоку мудрост наших предака.
И док је Рим ударао својим бичем преко наше земље, без милости уништавајући исконске представе наше сопствене природе, наши мудри преци су уткали у ове приче заоставштину нашег наслеђа, користећи сликовите симболе и алегорије. Али се утицај Рима проширио на наше бајке и саге, фалсификујући их, дајући им нови смисао и предност римској доминацији.
Тако и наш народ није више могао да разуме глас наших предака. Скренут на странпутицу за много столећа, постајао је све више и више удаљенији од наше сопствене стазе и потлачен од стране Рима, а самим тим и од Јуде. Само онај који носи своју сопствену душу, која живи и гори у његовим недрима, је индивидуа- господар! А онај који напусти свој род је роб. Кључ слободе се налази у нама! Сада морамо поново слушати глас наших предака и бранити нашу суштину од страних утицаја. Морамо штитити оно што хоће да расте из наших сопствених душа. Јачи од сваке војске је човек који носи снагу која обитава у њему!

Гледам уназад у редове мојих предака. Последњи чланови су тако далеко у прошлости да су једва име и датум на папиру остали. Али њихови гласови су живи у мојој крви, зато што је њихова крв и моја крв. Размишљам о томе како су монаси који су говорили француски, дошли из Швајцарске да преобрате наше претке Готе и Вандале. Чак и њихови смртни непријатељи, Римљани, су говорили: „Где су Готи, ту врлина влада. А где су Вандали, ту чак и Римљани постају чедни.“ И таквим људима је понуђено десет заповести са Синаја, као звезда водиља у њиховом животу! Да ли неко може да разуме зашто су се ови људи смејали када су чули те заповести, које су захтевале да не учине дела која иначе нису ни сањали да би могли учинити? Да ли неко може да разуме да су они подигли своје мачеве у срџби када су им монаси рекли да су они „рођени у греху“- ови најбољи од Гота, чије име значи „они који су добри“?
Зар се не може схватити неизрецив презир којим су се ови људи односили према онима који су им обећали награду у рају због нечињења ствари, које су према њиховој природи, биле испод достојанства чак и животиња? Таквим људима су донете десет заповести; људима бескрајно надмоћнијим у људском достојанству и моралу од монаха који су их донели. Безброј генерација су живели изнад моралног платоа на коме су заповести са Синаја функционисале. Хиљадама година пре времена „Христа“ које су монаси тврдили да заступају, наши преци су посејали семе културе и цивилизације широм света на својим плодним путовањима и лутањима.

Када гледам мале портрете и видим у њиховим крутим лицима изразе мојих предака, чини ми се као да смо се спустили низ високе, високе мердевине- мердевине којима се поново морамо попети. Данас је мало вероватно да ћемо икада моћи да будемо као што су они били. Они су били ближим односима са Свемоћним (Allfather) и нису морали да зову посреднике са ореолом када су хтели да причају са њим. А чак и тада нису знали да моле; били су прејаки, превише поносни и превише здрави да би молили.
Они благослови за које молиш, нису прави благослови! Они нису желели поклоне; или су већ имали све што су желели, или, ако им је нешто недостајало, сами су га набављали. Њихова вера је била изрека кратка као миг и бистра и дубока као планински поток: „Чини добро и не плаши се никога!“ А што се тиче њихове религије, није било потребе да је стављају у речи, што је и било карактеристично за људе ионако штедљиве на речима. Носили су своју духову свест дубоко у својим душама; служила им је као игла компаса, која увек води брод добрим курсом. Зар то није била боља религија од оне која мора бити написана у дебелој књизи, за случај да буде заборављена- и која не може бити потпуно схваћена, док свештеник не дође и не објасни шта је ту написано? А чак и тада, чин вере се захтева да би се веровало да је ова компликована интерпретација тачна.
У њихово време је вера расла из крви и била је мудрост. Данас мора да се учи, јер је страна вера, неспособна да пусти корене у нашој крви. Она је догма и доктрина коју нико не може да зна и коју већина нас тихо одбацује, јер је супротна природи и разуму. Реците ми- јесмо ли постали бољи од када смо примили ову религију? Велика нема туга обитава у грудима већине нас, безграничан смисао бескућништва, зато што пут наших предака вечно живи у нашој нордијској крви као сан.
Ми хоћемо, поново, да будемо без греха- као што сто су то били наши преци. Доста нам је што смо до сада били скромни, мали и слаби и све друго што захтева Бог, који презире своје сопствене креације и који гледа свет као јазбину искварености. Ми желимо да поново будемо поносни, велики и јаки и да радимо ствари за себе! Како су другачија лица тамо на зиду од лица данас! Само ако се погледа изблиза, може се пронаћи траг те бистрине у цртама данашње генерације.
Оно што је живело и било доминантно у нашим прецима и што се оцртавало на њиховим лицима је нестало из наше крви у сан. Због тога нас данас лица обмањују тако често. Многи чији коса и очи долазе са југа имају највећи део крви чије је порекло од нордијских очева. А многи који изгледају заборављени у последњих две хиљаде година носе своју светлу косу и сиве или плаве очи само као обмањујућу маску, јер у њиховој крви нема трагова њихових очева из Северне Земље (Northland). Први има само изглед странца, али је задржао своју нордијску крв. Други је узео крв странаца и задржао нордијско лице као илузорну маску. Шта је боље? Данас се мора погледати у очи неке особе и видети да ли су и даље чвстре, светлеће и оштре. Душа се исијава кроз очи и не обмањује. Било је много побуњеника међу онима на зиду и људи који су отишли кућама; многи су одбили да се сагну пред моћнијима. Ови људи нису постали непоштени. Драже им је било сиромаштво напољу, него потлаченост код куће. Али нису остали сиромашни још дуго. Они који су отишли преко су пратили несмирен поток своје крви, који им није давао одмора, док нису нашли себе; одбацивање онога што је било страно за њих и пловидба крвљу својих очева. Тако су свесно постали веза у ланцу предака, затварајући велики сроднички круг. Када се неко од њих враћао кући поново- а сви су се вратили- врачао се као смирени, комплетни људи. Тешко је описати овај квалитет комплетности. Ако остали брбљају у забуни, а такав човек изговори благо неколико речи, онда сви остали разумеју и постају тихи и пажљиви. А такав човек не поставља питања; други њега питају! Погледај у њихове очи; као што су овладали животом, тако блиско стоје са смрћу. За њих је смрт била верни садруг живота. Те исте очи се појављују међу њима чак и у најскоријим генерацијама. Ево га један од њих; Ерик је било његово име и пао је код Кемела. Чини се да је гвоздени шлем на његовој глави део њега. Његова уста су чврста, права линија. Али у његовим двадесетогодишњим очима светлуца тихи смех. А са овим смехом, страним за његова уста и мигом, поздравља песницом о своје груди, диже руку и повлачи се корак уназад. Тако је дочекао смрт. Ја не могу да замислим овог Ерика, како је клекнуо на колено и како тужним гласом моли неког бога на облацима за милост и помоћ. Овако га ја замишљам: скаче из чучња и са ужасујућим криком јуриша са великим мачем на непријатеља- а онда у истом скоку бива оборен стрелом и пада на земљу са последњом мишљу: “Дао сам све од себе за Немачку!” Ерик је испио горак врч у једном гутљају са поносним смехом без иједне гримасе. И куцнуо је врч ноктом, да би сви чули да је празан. Он се није молио: ”Оче, нека овај врч прође поред мене.” Он га је узео за себе, јер је знао...све што је неопходно је добро! Испод Ерика је његов мото, написан његовом чврстом, чистом руком: ”Нека човек буде племенит, доброћудан, лојалан и добар!” Зар то не говори више него оних десет заповести које је Мојсије издекламовао изопаченој руљи у пустињи, да би је натерао да ухвати основе људскости? Заповести су одговарале тој јеврејској руљи. Чак су их и Египћани протерали из својих замаља. Чак и као робови, Јевреји су били превише подмукли и заразили су египатски живот. Јевреји- изабран божји народ! Смешно је да ико то схвата за озбиљно. Заповест унапред претпоставља грех. Из саме потребе оваквих заповести (које захтевају ништа више од најобичнијег понашања које се захтева да би се неко назвао “људско биће”) се може препознати којим створењима су намењене. Створењима која само личе на људска бића. Људима Севера су ове заповести биле клевете, неопростиве увреде за њихову свету крв. Тако се издигао из пламтећег огорчења нордијске крви Wittekind(1), који се враћао поново и поново да води своје људе у борбу против доктрина са Синаја. Јер су ова учења смртоносни отров за нашу крв. Ви питате- када се Wittekind више неће вратити? Чућете: Wittekind ће умрети само са последњим Северњаком! [Wittekind је био саксонски поглавар, који је пружао отпор Карлу Великом, Краљу Светог Римског Царства, који је силом покрштавао Германске народе. Wittekind је био симбол северњачког паганизма и отпора против доминације.] Докле год иједан Аријевац живи, Wittekind је жив и свет није безбедан од њега! Седамдесет милиона Аријеваца на овој величанственој земљи су више него довољни за било шта што долази са Синаја. Последњи остатак, који је и даље чист, биће сталожени када се мачеви поново огласе на штитовима, а трубе огласе последњу, велику битку овог бедног миленијума. За онога који још увек спава, чија је крв мутна и кисела, за њега нема славе! Он ће бити прегажен без размишљања од стране оног храброг, који јуриша у бој сваком улицом Аријевских земаља. Прастари обичај у нашем народу је остао жив до данашњег дана у већини крајева Севера. Некада се чинило да ће ова пракса, пренета нама од стране наших предака, умрети. Али он је оживљена- време је на нашој страни када сви наши велики и прелепи људи поново препознају значај овог обичаја. Наши преци су сваком детету давали моћно име, пуно радости и животне енергије. Заправо, они су му само позајмили његово име и оно је постало светла нада за дете, далеко испред њега на његовом животном путу. Дете је носило ово име у својој души као најдрагоценије благо, јер је оно за њега било циљ, али и одговорност. Ово име је јачало детињу душу, док се развијао у свесну, одраслу индивидуу. Када је дете одрасло, стари сродници су се окупљали за славље на коме су одлучивали да ли ће или неће дато име одговарати развијеном карактеру младог човека. Ако су нашли да су дете и име у хармонији, онда му је име давано за цео живот. У супротном, млади човек је бирао име које је одговарало његовој природи. Тако су наши преци били као њихова имена, а њихова имена као они. И тако је њихово име било тешко као руна- изрезбарен мач, као њихова реч и руковање, као да и не.
У хришћанско време су наши преци приморани страним законом да прихвате друго име; оно је било записивано у црквени регистар, првенствено због користи за попис. Власти су биле дужне да запишу паганско име човека поред његовог бескарактерног хришћанског имена у регистар, док он не постане обична листа фантома. У та времена су најбољи и најпоноснији људи бежали из наше расе.
Прилазим реду слика и читам имена. Најстарија су: Хелге, Фромунд, Меинрад, Марквард, Ран, Валтари, Еигел, Асмус, Бјоерн. Јединствена имена, зар не? То су имена рођена из великог језика нашег народа. У њима нема ништа страно, ни једног лажног звука. Исправно звоне у уху. Ова имена имају укус сланог мора, тешке, плодне земље, ваздуха и сунчевих зрака- и домовине. Да ли то примећујете? Неколицина ће приметити- али то је сувише мало. Њихов сопствени језик им је постао стран и нема ништа да им каже. После ових првих редова предака, почињу имена њихових синова: Готлиб, Кристиан, Фиргот, Леберехт, Кристоф (која значе: Љубитељ Бога, Обожавалац Христа, Онај који се плаши бога, Онај који живи правично, Носилац Христа) ... А још касније су дошла имена: Паулус, Јоханес, Петрус, Кристофорус, Корбинианус, Стефанус, Каролус. У то време, наши преци нису имали друга имена. Да ли осећате да је нешто сломљено у овим људима, како су отуђени од своје сопствене природе? Да ли осећате како стрмо мердевине пропадају? Судбина је закључана у промени ових имена. То није судбина индивидуе или клана, него свих људи- нашег Народа. Али се онда нешто чудно догодило. Они који су названи Каролус и Паулус од стране својих очева, од‌једном су почели да се односе према овим именима као да су досадна, страна, неодговарајућа и глупа. И сада долази генерација која је отишла у Велики Рат. Имена са малим гвозденим крстом иза датума њиховог пада- само двадесет или мање година од њиховог рођења, су: Јошен, Дитер, Асмус, Ервин, Валтер, Роланд, Георг...Ово су имена која и данас имамо. А која су имена најмлађих, оних која носе имена у трећи миленијум после времена нордијског самоопраштања? Герхарт, Хартмут, Дитрих, Инго, Дагвин, Гинтер, Хелмут, Гернот, Дагмар, Ингеборг, Хелга… Да ли је Велики Рат урадио ово? Имена дају одговор.
Мало људи носи свештеничка обележја. Али нам је сликар дао траг. А било ко ко је способан да пронађе овај траг, може видети колико мало или колико много је јако срце човека потамнело сенком црног плашта који он носи. Све су слике портрети, али поред тога је на једном од њих уметник насликао и руку. То је јака рука, једна од оних које могу крманити бродом кроз олују. Црна књига у његовој руци изгледа као дечја играчка. Таква рука не благосиља непријатеља; она га мрви. Његово име је Фрит. То је чудно име за свештеника. “Фрит” значи “рушилац мира”. Други портрет показује човека са сивом, разбарушеном косом. Има јастребов нос и у његовим очима се може опазити бесконачна визија. Да ли је Ран заиста погнуо главу због кајања и понизности? Да ли је стварно презирао свет и ставио своје поверење у руке силе која није његова? Ја знам зашто је судбина наредила да ови људи морају да носе црне огртаче; да није било њих, данас би било далеко мање неверника на Северу; без њих би било много више оних који би променили своју представу Бога за страну и који би се уморили од своје снаге и света; и много више би их било заведено страном доктрином и били би претворени у робове, заборавивши своју сопствену крв.
Они су прави свеци, јер су очували своју унутрашњост здраву, упркос свештеничким мантијама. Борили су се против непријатеља његовим оружјем. Људи су их звали ”ЈЕРЕТИЦИ”. Мало их је било поносно овом титулом, да су је уградили у своја имена, као што неко може да загрли драгоцен драгуљ. Јер јеретик је онај који остане прави истински себи и свом роду, чија крв тече чиста у његовим венама. А ова чиста крв гледа на свет не са осмехом мржње са Синаја или са слабим коленима Назарета. Она носи божанско, чисто, јасно и прелепо у својим црвеним токовима, све док раса траје.
Нико од ових људи није видео Бога. Не тражи се оно што живи у нечијој души. Нико од ових људи није био расцепљен сумњом о божанском. Само онај ко изда божанско у себи и понуди своју душу страном богу, зна за такву сумњу. Сумња је вечна, тамо где је оно страно вечно, а самим тим и вечно непознато.
Хришћанин је вечни сумњичавац. Да ли иједан човек који није лојалан себи, може да буде лојалан? Да ли иједан човек може да буде велики, ако је прождран тежњом да се врати у прашину? Да ли иједан човек може да буде јак, ако воли слабост? Да ли иједан човек може да буде поносан, ако лута сам у понизности? Да ли иједан човек може да буде чист, ако за себе сматра да је рођен у греху? Да ли иједан човек може да буде срећан у овом свету, ако презире свет? И да ли иједан човек може да буде Стваралац у својој души, ако презире божанску Творевину?

Каквог чудног бога ви Хришћани имате. Створио вас је усправне, а наређује вам да пузите к њему на коленима! Ми јеретици не молимо нашег Створитеља; то би била увреда за божанско у нашим душама. Нити му се жалимо. Не објављујемо наше неуспехе свету, а камоли Створитељу. Трудимо се да превазиђемо наше грешке и да се развијамо. Наш пут није жаљење, већ бес- и прво бес против нас самих. Нити се кајемо, ми јеретици, јер не можемо да будемо кукавице; имамо храбрости да стојимо иза својих дела. Зашто сте ви Хришћани направили од назива ”јеретик” увреду? Ви не треба да носите своју безначајност улицама, јер то дозвољава људима да виде да је љубав која вам је наређена да показујете, везана за мржњу, и да је опрост који ваша религија захтева од вас, оптерећена вашом жељом за осветом. Само љубоморни иду погнути и вређају. Видимо вашу завист и срамота нас је од вас, јер је много вас и даље, који сте браћа наше крви. Било је време када је била срамота бити Хришћанин. Али сте онда почели да покоравате масе и били сте у могућности да обрнете ствари и врлину претворите у срамоту. Онда сте нас означили као ”чудне” и назвали нас јеретицима. Остали смо ”чудни”, упркос вашим увредама. Ми никада нећемо бити маса или крдо. Да ли знате да и међу вама има доста оних који су “чудни” као и ми? Зашто не баците просјачку одећу која прекрива племените ознаке вашег човештва? Да ли вас је срамота да будете ”чудни”? Уплашени да будете прозвани ”јеретицима”? Када завршите укоп свог бога на небу- дођите код нас; ми јеретици ћемо вам опет показати Створитеља. И не мислите да смо измирили рачуне са вама Хришћанима. Ми вагамо тихо- али не вагамо са лажним теговима. Ми не варамо Бога у нама, јер не варамо себе. И као што смо вагали праведно, како смо израчунали, Бог ће праведно прорачунати наше душе. Видите, ми се не кајемо, јер немамо због чега да се кајемо. Нашој вредности ништа не недостаје. Ми смо сачували нашу целокупну вредност. А сада ви вагајте! А када будете извагали, израчунали и проценили, питајте свој љубоморни дух шта сте изгубили. Онај који није изгубио нешто од своје вредности је без љубоморе- и без мржње према нама јеретицима. Безначајан човек мрзи све што је супериорније од њега, док се велики човек диви супериорнијем. Безначајан човек сажаљева све што је испод њега, док велики човек то презире, ако то заслужује његов презир, или он помаже томе.

Тамо у својој колевци лежи мој син и радосно пружа руке ка портретима предака на зиду. Овај малени, насмејани замотуљак је следећи корак за будућност моје расе. Ја сам био последњи корак. Он је следећи. А иза себе видим стазу моје расе, која сеже кроз далеке миленијуме, док није замагљена маглом времена- јер су генерације које су дошле пре најранијих на зиду, такође стварне. Не знам целу стазу моје расе кроз време- али знам да живим и да сам једина веза у ланцу у коме ни једна веза не сме пропасти, док год моји људи живе. У супротном, никада не бих постојао.
Генерацијама је књига састављена од свезаних пергамената преношена у нашој породици. Отворио сам је и написао на пожутелој страни за мог сина: “Твој живот није од данас, ни од сутра, већ од хиљаду година које су дошле пре тебе и од хиљаду година које ће доћи после тебе. Током хиљаду година пре тебе, твоја крв је била чиста очувана, да би ти био онај што јеси. Сада ти мораш да сачуваш своју крв, да би генерације у следећих хиљаду година тебе славиле и захваљивале ти.” Ово је смисао живота, та божанственост, пробуђена у крви. Али само у чистој крви она живи! О коме сам причао? О својим прецима? Они су само симбол Народа, чији сам ја живи део. Коме сам причао? Свом сину? Мој син је само део мог Народа. Мудрост хиљаду генерација спава у теби. Пробуди је и пронашао си кључ који ће отворити врата твојих најискренијих тежњи. Само онај који поштује себе, заслужује да буде човек. Човек је само онај који носи живу прошлост и будућност у себи, зато што је једино он способан да стоји изнад садашњости. А само онај ко је господар садашњости је успешан; он је испуњен. Јер божанско је само у испуњености. Тако рече Глас наших Предака…
Паганска Снежана и Зла Краљица Хришћанство.

Mojim Legionarima - Kornelije Zelea Kodreanu

 Mojim Legionarima - Kornelije Zelea Kodreanu

Mojim Legionarima - Kornelije Zelea Kodreanu

Национални Савез - National Alliance

Шта је Национални савез?

 • У шта верују његови чланови

 • Шта желе да постигну

 • Како намеравају да то ураде

Изградња новог белог света

припремила Национална канцеларија Националне алијансе

ИДЕОЛОГИЈА НАЦИОНАЛНОГ САВЕЗА

НАЦИОНАЛНИ САВЕЗ не ради само на постизању одређених циљева; он се такође залаже за свеобухватан поглед на живот, односно поглед на свет. Његови циљеви нису изабрани произвољно као реакција на актуелне друштвене, расне или економске проблеме, на начин на који демократе и републиканци састављају страначку платформу за изборне сврхе; уместо тога, они природно произилазе из идеологије Савеза.

ОПШТИ ПРИНЦИПИ

Природни поредак

Себе видимо као интегралне са јединственим светом око нас, који се развија у складу са природним законима. Најједноставније речено: Постоји само једна стварност, коју називамо Природом: не „моја стварност“ и „твоја стварност“ субјективиста, нити одвојени духовни и физички царства натприродних. Ми смо део Природе и подложни смо природним законима. У оквиру тих закона, способни смо да одредимо сопствену судбину. Ако погрешимо у својим напорима, нема никога да нас заштити од последица наше лудости или наше слабости. Другим речима, ми сами смо одговорни за све над чим имамо моћ избора: посебно за стање нашег окружења и за судбину наше расе.

Ово гледиште се може супротставити семитском гледишту, које одваја човека од остатка света и постулира божанско, али ипак човеколико биће које влада човеком и светом натприродним законом. Они који заступају ово гледиште ослобађају се одговорности за своју судбину. Када се суоче са нежељеним исходом догађаја, кажу: „То је Божја (или Јахвеова или Алахова) воља.“ Они верују да није неопходно да се људи брину о будућности изван планирања сопствених потреба, јер њихов бог има све под контролом.

У време када је Европа била најјаче под утицајем семитске идеологије (а и данас у неким земљама под исламском влашћу, као и међу неким фундаменталистичким јеврејским и хришћанским сектама у Америци и другде), сматрало се безбожним да човек крши прерогативе божанства: тачније, да покушава да разуме или утиче на феномене природе, или да мења угледне друштвене институције.

Закон неједнакости

Расе које су еволуирале у захтевнијим окружењима напредовале су брже.

Наш свет је хијерархичан. Свако од нас је члан аријевске (или европске) расе, која је, као и друге расе, развијала своје посебне карактеристике током много хиљада година, током којих ју је природна селекција не само прилагодила окружењу, већ ју је и унапредила дуж њеног еволутивног пута. Оне расе које су еволуирале у захтевнијем окружењу Севера, где је преживљавање зиме захтевало планирање и самодисциплину, брже су напредовале у развоју виших менталних способности – укључујући способности концептуализације, решавања проблема, планирања будућности и одлагања задовољства – него оне које су остале у релативно непроменљивој клими тропских крајева. Сходно томе, расе се данас разликују по својим способностима да изграде и одрже цивилизовано друштво и, генерално, по својим способностима да свесно помогну природи у задатку еволуције.

Штавише, баш као што се расе могу поређати према нивоу развоја, тако се могу поређати и појединци унутар једне расе. Неки су боље способни да разумеју свет око себе од других; неки су креативнији; неки имају бољу самодисциплину или јачу вољу; неки имају развијенији осећај одговорности. У добро уређеном друштву ове разлике ће се одразити на различите степене утицаја или контроле различитих чланова над током друштва, у складу са индивидуалним квалитетима сваког члана.

Супротно нашем ставу је став егалитариста, који верују да су разлике у нивоима цивилизације различитих раса и разлике у друштвеним положајима појединаца у нашем друштву чисто околности и да се могу лако променити променом околности: нпр. ниво цивилизације у Црној Африци може се подићи на европски ниво и тамо одржати пружањем економске и техничке помоћи како би се надокнадиле прошле „неправде“, као што је колонијализам; и свака особа може попунити било коју позицију у друштву ако јој се дају одређене „предности“, као што су добре школе и добро кућно окружење. Разлике у достигнућима, животном стандарду и степену друштвеног утицаја, међу расама и међу појединцима, стога су неприродне и неправедне и треба их отклонити, према егалитаристима.

Хијерархија одговорности

Ниче

Као појединци који су свесни сопствене природе и свог односа према остатку света, имамо неизбежну хијерархију обавеза или одговорности.

Прво, имамо обавезу према Природи чији смо део да што ефикасније учествујемо у њеној вечној потрази за вишим нивоима развоја, вишим облицима живота.

Ову обавезу су препознали и изражавали наши песници и филозофи кроз целу нашу историју. Фридрих Ниче нам је рекао да је наша прва одговорност да помогнемо у припреми света за долазак вишег типа човека. Џорџ Бернард Шо је написао да смо дужни да служимо Животној сили у њеној тежњи да потпуније спозна себе: тј. да постигне више нивое свести.

Шо

Друго, имамо обавезу према нашој раси као колективни агент прогреса. Природа је усавршила и усавршила посебне квалитете оличене у аријевској раси како бисмо били боље способни да испунимо мисију која нам је додељена. Иако је природа развила и друге облике живота, укључујући и друге људске расе, ми имамо посебну обавезу према нашој сопственој раси: да осигурамо њен опстанак, да сачувамо њене јединствене карактеристике, да побољшамо њен квалитет.

Треће, имамо обавезу према оним члановима наше расе који су најсвеснији својих обавеза и најактивнији у њиховом испуњавању. Стога постоји веза другарства између нас и оних који такође раде за исти циљ.

Коначно, имамо одговорност према себи да будемо најбоље и најјаче особе које можемо бити.

Наше прихватање ове хијерархије одговорности је у супротности са ставом индивидуалиста, који не признају одговорност ни према коме осим према себи; и са ставом хуманиста, који избегавају своју расну одговорност.

САЖЕТАК ИЗЈАВЕ О УВЕРЕЊУ

Горе наведену идеологију можемо сумирати у следећој изјави:

Себе видимо као део Природе, подложне њеним законима. Препознајемо неједнакости које настају као природне последице еволутивног процеса и које су неопходне за напредак у свакој сфери живота. Прихватамо своје одговорности као аријевски мушкарци и жене да тежимо напретку наше расе у служби Живота и да будемо најспособнији инструменти за ту сврху које можемо бити.

ЦИЉЕВИ НАЦИОНАЛНОГ САВЕЗА

Наши циљеви произилазе из овог погледа на свет и, као и он, еволутивни су. То јест, наши циљеви за наредну деценију су кораци на путу ка нашим циљевима за наредних четврт века, који су заузврат кораци на путу ка стварима које желимо да постигнемо за век од сада, и тако даље. Може нам се чинити нереалним да детаљно опишемо какав свет циљамо за миленијум или чак век уназад, јер, иако знамо који принципи морају да управљају тим светом, не можемо бити сигурни како ће се тачно остварити. Не само да постоје неизвесности судбине, већ очекујемо да учимо из својих искустава и да сходно томе модификујемо начине на које спроводимо своје принципе.

Ипак, корисно је имати конкретну слику света ка коме тежимо, чак и ако разумемо да ће се та слика развијати и да ће се њени детаљи мењати. Ако размишљамо о свету који желимо да створимо из рушевина садашњег света, могли бисмо да усмеримо поглед на ствари као што бисмо их направили четврт века касније, након што наши непријатељи буду побеђени, револуционарни пориви се стишају и духовни и физички остаци ове ере буду уклоњени. Тада можемо описати, барем у основним цртама, одређене битне карактеристике које нови свет мора имати.

Они су, укратко:

Бели животни простор

У духовно здравијим временима, наши преци су за своје узимали оне делове света који су климом и тереном одговарали нашој раси: посебно целу Европу и умерене зоне Америке, а да не помињемо Аустралију, Нови Зеланд и јужни врх Африке. Ово је било наше животно подручје и подручје нашег размножавања, и тако мора поново бити. Након што болест „мултикултурализма“, која уништава Америку, Британију и сваку другу аријевску нацију у којој се промовише, буде збрисана, морамо поново имати расно чисто подручје Земље за даљи развој нашег народа. Морамо имати беле школе, бела стамбена насеља и рекреативна подручја, бела радна места, беле фарме и села. Не смемо имати небелце у нашем животном простору и морамо имати отворен простор око себе за ширење.

Учинићемо све што је потребно да постигнемо овај бели животни простор и да га одржимо белим. Нећемо бити обесхрабрени тешкоћама или привременим непријатностима које су са тим повезане, јер схватамо да је то апсолутно неопходно за опстанак наше расе. Дугорочни демографски тренд ка мрачнијем свету, који је узроковала катастрофална политика прошлог века, не само да мора бити заустављен; мора бити и преокренут.

Аријевско друштво

Морамо имати нова друштва широм Белог света која су заснована на аријевским вредностима и компатибилна су са аријевском природом. Не морамо хомогенизовати Бели свет: биће места за германска друштва, келтска друштва, латинска друштва, словенска друштва, балтичка друштва и тако даље, свако са својим коренима, традицијама и језиком. Међутим, оно што морамо имати јесте темељно искорењивање семитских и других неаријевских вредности и обичаја свуда. Морамо поново обезбедити врсту друштвеног и духовног окружења у којем се наша сопствена природа може изразити у музици, уметности и архитектури, у књижевности, у филозофији и науци, у масовним медијима и у начину живота људи.

Конкретно речено, ово значи друштво у коме се младићи и девојке окупљају да уживају у музици коју стварају бели уметници и композитори, али никада да се таласају или трзају уз негроидне ритмове било које врсте. То значи поп музику без реп призвука и уметничке галерије без јеврејски инспирисане ружноће и болести. То значи филмове у којима је појава било ког небелог лица на екрану сигуран знак да је оно што се приказује или архивски филмски журнал, стране вести или научни снимак – или историјска драма о лошим, старим временима. То значи комшилуке, школе, радне групе и универзитете у којима постоји осећај породице и другарства, заједничког наслеђа и заједничке судбине. То значи осећај укорењености, који заузврат ствара осећај одговорности и енергизира морални компас, тако да људи поново инстинктивно знају шта је здраво и природно, а шта је дегенерисано и страно. То значи духовни осећај који долази из душе и неоптерећен је сујеверјем или догмом, који се уздиже слободно и досеже далеко изнад данашње свештеничке, црквом везане духовности.

Одговорна влада

Величина владе је мање важна од чија је влада.

Морамо имати владу у потпуности посвећену служби наше расе и подложну икаквом неаријевском утицају. То мора бити влада вођена фиксним принципима, али способна да флексибилно реагује на изазове и прилике. Мора бити структурирана и организована на начин који одговара њеној сврси заштите и унапређења расе, и мора бити имуна на корупцију и субверзију колико год је људски геније може учинити.

У Америци смо имали богато искуство са две тенденције у влади. Током првог века или тако некако америчке републике, имали смо владу која је у великој мери отелотворивала принцип да је најбоља влада најмање влада, што је одражавало опште неповерење према владама које су делили многи творци Устава САД. Ова влада је обезбеђивала националну одбрану, пошту и низ других функција које су биле мање или више корисне или неопходне за уређено постојање нације, али се релативно мало мешала у животе својих грађана и остављала је већини њих да се брину о својим личним потребама на начин који сматрају прикладним.

Са растом масовне демократије (укидање пореза на гласање и других квалификација за бираче и давање права гласа небелцима), порастом утицаја масовних медија на јавно мњење и наметањем Јевреја позицији контроле над медијима, влада САД се постепено трансформисала у злоћудно чудовиште какво је данас: најопаснији и најразорнији непријатељ кога је наша раса икада упознала.

Многи патриоти се са сетом сећају владе каква је била у својој првој фази, када је била мање демократска и мање наметљива у животе грађана. Можда ће доћи време када ћемо поново моћи да приуштимо минималну владу, али то време је у далекој будућности. Чињеница је да нам је потребна јака, централизована влада која се простире на неколико континената како би координисала многе важне задатке током првих неколико деценија белог света: успостављање животног простора за беле, искорењивање расно деструктивних институција и реорганизација друштва на новим основама.

Централни задатак нове владе биће да преокрене расно деволуциони ток последњих неколико миленијума и да га задржи у обрнутом стању: дугорочни програм еугенике који укључује барем целокупно становништво Европе и Америке. Такав задатак је нужно наметљив и захтеваће организацију великих размера.

Структурни детаљи нове владе су важни, али нису ствар принципа. Могло би се чак и завршити посао наставком масовне демократије, једноставном заменом људи који контролишу масовне медије члановима Алијансе, и можда је то разуман начин да се поступи током прелазног периода. Међутим, дугорочно гледано, желимо поштену владу, а не ону која се крије иза пажљиво вођене илузије да су десетине милиона бирача њени прави владари. Влада политичара и од стране политичара није само крајње неефикасна, већ је и даље превише подложна корупцији и субверзији, без обзира на то ко контролише органе јавног мњења.

Потребна нам је влада чије ће сваку грану чинити људи пажљиво одабрани и обучени за своје одговорности, а не људи који су само лажови са харизмом. Потребна нам је влада мушкараца и жена који заиста поштују ту владу и чији је став према њеној мисији у суштини религиозан : влада која више личи на свети ред него на било коју постојећу секуларну владу данас. Можда не би било претерано рећи да ће најважнија појединачна институција у влади коју желимо бити она која бира, обучава и тестира људе који ће бити судије, законодавци и извршни директори у тој влади: људи који ће по свом понашању и ставу према свом послу више личити на секуларне свештенике него на данашње политичаре и бирократе. Институција која припрема ове људе за њихов рад мора бити непоткупљива и ускогруда, са нашим принципима урезаним у душе њених учитеља.

Нови образовни систем

Прави образовни систем служи трима сврхама: преноси културно, интелектуално и духовно наслеђе народа с генерације на генерацију; учи вештинама и техникама; и усмерава развој карактера појединаца од детињства до одраслог доба. Првој сврси служи подучавање чињеницама и идејама: језику, историји, науци, етици и тако даље.

Другој сврси служи учење детета или младе особе како да ради ствари које ће бити корисне за њега самог и/или друштво: како да свира музички инструмент, како да завари, како да води посао, како да куца, како да поправља моторно возило, како да се бори са и без оружја, како да црта, како да плива, како да одгаја децу, како да узгаја храну, како да гради кућу.

Трећа сврха се служи изазивањем, тестирањем, условљавањем: присиљавањем детета да користи своју вољу, да се дисциплинује, да подноси нелагодност, да прави планове и да их спроводи, да превазиђе страхове, да прихвати одговорност, да буде истинито и генерално да развија и јача оне особине карактера које цени здраво аријевско друштво.

Садашњи образовни систем у Америци потпуно занемарује трећу сврху и лоше се сналази са прве две, чак и у оним срећним областима које још увек нису оптерећене значајним „мултикултурним“ контингентом. Најважнији разлог за његов лош учинак је тај што је изгубио свако јасно разумевање сврхе. Да би се пренело културно, интелектуално и духовно наслеђе народа, прво мора знати одговор на питање: Наслеђе ког народа? Данас је такво питање политички некоректно и стога није прихватљиво.

Чак и пре много деценија, пре него што је постало политички некоректно схватити да је наслеђе које треба пренети европско, није постојала дубина сврхе. Разлог за преношење европског наслеђа није само да се помогне младим људима да се квалификују за боље плаћене послове или да постану бољи саговорници за трпезом. То је да им се усади свест о томе шта значи бити Европљанин – расна свест – и тиме да се од њих ураде расни патриоти. Чињенице и идеје имају духовну компоненту и ова компонента мора бити истакнута у образовном процесу.

Свакако ће постојати сексуална и професионална специјализација у другој области образовне активности, а сексуална специјализација у трећој. Чак и у првој области, деца ће несумњиво бити раздвојена према способностима: није свако дете потребно да учи грчки и латински и инфинитезимални рачун да би стекло осећај за своју расу и њене обичаје. Ипак, прави образовни систем треба да обезбеди заједнички корпус знања и разумевања који деле сви, тако да сваки члан друштва има потпуно развијен осећај припадности народу. Дечак који циља да постане машиниста требало би да чита Хомера, барем у преводу, а дечак који планира да предаје књижевност требало би да разуме шта значи бити добар заваривач, барем у мери да се окуша у томе.

Међутим, управо тежњом ка остварењу треће сврхе, нови образовни систем ће дати најрадикалнији допринос аријевском друштву. Образовање које се бави развојем целе особе и фокусира се подједнако снажно на формирање карактера као и на преношење знања или вештина подучавања датира још из античке Грчке и доживело је прекратак препород средином 20. века у националсоцијалистичкој Немачкој, пре него што су га заговорници попустљивости ставили ван закона. Данас попустљивост влада широм аријевског света. „Образовање“ је нешто што се одвија само у одређеним зградама по неколико сати у одређеним данима, под условима који се приближавају хаосу. Унутар или ван ових зграда, дисциплина је минимална. Деца одрастају у свету без стандарда учинка, без јасних смерница за понашање, без икаквог снажног извора ауторитета. Видимо производе овог система свуда око нас: превише слабих, неодлучних мушкараца и превише неженствених жена; општи недостатак значајних циљева и самопоуздања; самозадовољно становништво без самодисциплине или унутрашње снаге, које немирно тражи „срећу“.

Осигуравајући да свако дете рођено у нашој раси израсте у најјачег, најспособнијег, најодговорнијег и најсвеснијег будућег грађанина кога његови гени омогућавају, стећи ћемо огромну предност над било којом расом без таквог образовног система.

Економска политика заснована на расним принципима

Лична корист не сме бити примарна мотивација грађана у нашем новом друштву, а капитал никада не сме бити у могућности да купи законодавство.

Постоје два основна критеријума која се морају користити за процену сваке владине интервенције у економским питањима. То су, прво, дугорочна добробит и напредак расе; и друго, људска природа. То значи да приликом процене било које економске политике морамо себи поставити два питања: Да ли ће ова политика на крају бити корисна или штетна за квалитет наше расе? И да ли је у складу са људском природом?

Прво разматрамо расне ефекте политике и инсистирамо да они морају бити позитивни — или барем не негативни — а затим инсистирамо да политика буде заснована на јасном и реалистичном разумевању људске природе, како би била изводљива.

Значај ова два принципа можемо боље разумети ако укратко размотримо два сасвим различита економска система, марксизам и laissez-fair капитализам .

Марксистичка економија има за свој наводни циљ људску срећу, а не расни напредак, и заснива се на претпоставкама које су у супротности са стварношћу и људском природом. Циљ јој је да обезбеди материјалну удобност свима, мање-више подједнако. Не може чак ни да призна могућност расног напретка, јер то подразумева да су неки типови људи суштински супериорни другима и да су неки правци развоја пожељнији од других праваца.

Да ли неко преферира марксистички циљ највеће среће за највећи број или циљ Националног савеза о јачим, мудријим и лепшим мушкарцима и женама је ствар нечијих вредности. Међутим, марксизам није пропао због свог избора вредности, већ због свог одбијања да призна чињеницу људске неједнакости и природу људске мотивације. Када људима није дозвољено да раде за сопствену добит и напредак, они не раде добро; а када лидери друштва не постижу своје позиције сопственим заслугама, то друштво ће вероватно бити лоше вођено.

За разлику од марксистичког система, ми препознајемо потребу да људима дозволимо да се такмиче, да убирају плодове свог рада и да врше лидерство у складу са својим доказаним способностима. Радиће више и ефикасније и поређаће се у хијерархији способности. Резултат ће бити јаче, боље вођено и просперитетније друштво. Наравно, постојаће и појединци који неће радити или чије су природне способности такве да не могу ефикасно да се такмиче. Уместо да следимо марксистички пут пљачкања успешних како бисмо наградили неуспешне, морамо предузети мере како бисмо осигурали да се најнижи елементи друштва не множе и не постану бројнији у каснијим генерацијама.

Лајсе -фер капиталистички систем пружа још један илустративан контраст. У таквом систему друштво у целини нема циљеве: постоје само циљеви појединачних мушкараца и жена. Капиталистички систем, као и наш, пружа снажне подстицаје појединцима: јаки, агресивни и паметни се уздижу и напредују, а слаби, неодлучни и глупи остају на дну. Вође имају тенденцију да буду способне – барем у капиталистичком економском окружењу, са његовим посебним условима.

Међутим, без обједињујућег принципа, капиталистичко друштво лако може постати жртва одређених урођених слабости. Једна од тих слабости је нестабилност која доводи до тога да богати постају још богатији, а сиромашни још сиромашнији, не само због разлика у способностима, већ и зато што поседовање капитала даје власнику огромну предност у конкуренцији за још капитала. Када је лична добит једина мотивација у друштву, они који већ јесу богати могу да организују ствари у своју корист: могу да купе законе које желе и могу да блокирају претње својој моћи на начине који могу бити деструктивни за добробит друштва у целини. Могу да држе цену рада ниским, да ограниче здраву конкуренцију унутар друштва и да експлоатишу животну средину без обзира на дугорочне последице.

Превише крута друштвена стратификација која је резултат неограниченог капитализма може довести до ендемског класног непријатељства, па чак и до класног рата. Може успорити расни напредак тако што способност стицања и држања капитала чини најважнијом особином преживљавања.

Потребан нам је економски систем који, за разлику од марксизма, омогућава појединцима да успеју сразмерно својим способностима и енергији, али који, за разлику од капитализма, не дозвољава им да се упуштају у друштвено или расно штетне активности, као што је гушење конкуренције или увоз небеле радне снаге. Морамо структурирати наш економски систем тако да не може постати жртва нестабилности капитализма. Морамо одржати друштвену флексибилност, тако да способни и енергични појединци увек имају могућност успона. Морамо осигурати да капитал нема могућност да мења друштвена правила како би му одговарала.

Начин да се постигне и одржи економски систем који испуњава ове критеријуме јесте да се систем осмисли и управља подвргне врховном принципу: крајњи циљ сваке економске политике је расни напредак.

ПРОГРАМ НАЦИОНАЛНЕ АЛИЈАНСЕ

Бели мушкарци и жене налазе се у све мањини у свету; док црначко и смеђе становништво расте све већом брзином, бело становништво је готово свуда у најбољем случају статично. Штавише, постоји све већа имиграција небелих у некада бела подручја, праћена мешањем раса у масовним размерама.

Када бисмо се суочили само са овим демографским проблемом, наш задатак би био лак. Беле владе имају средства неопходна за заустављање имиграције небелих људи и за депортацију небелог становништва. Такве мере, заједно са повлачењем економске и техничке помоћи неразвијеним подручјима небелог света, омогућиле би природним силама да брзо преокрену раст небелог становништва. Небели људи немају могућност да се супротставе таквим мерама, војно или на други начин.

Најдегенерисаније градско становништво Америке је толико деградирало морално и идеолошки – толико се навикло на егалитаризам и „мултикултурализам“ – да је све што можемо да се надамо да ћемо од њих спасити одабрана бела мањина, док већина нестаје у хаосу који претходи коначном сукобу. Они не могу да пруже ефикасан отпор одлучној владиној акцији.

Нажалост, од краја Другог светског рата, ниједна бела влада није била под контролом белих људи са нашим вредностима и нашом идеологијом. Беле владе свуда су терминално корумпиране, предвођене колаборационистима са Јеврејима. Ниједно решење за наш демографски проблем не може бити спроведено – и, стога, никаква будућност за нашу расу не може бити обезбеђена – док не повратимо контролу над нашим владама. Наш програм, стога, мора имати за један од својих циљева стицање владине моћи. Ништа мање од овога не може бити смислено на дуге стазе.

Под владином влашћу, наравно, мислимо на моћ доношења и спровођења свих владиних политика. То подразумева масовну замену постојећих структура моћи: законодавних тела, судова, војних и полицијских командних кадрова и масовних медија.

Како градимо нашу револуционарну инфраструктуру и повећавамо нашу способност да допремо до јавности са нашом поруком, слабости у инфраструктури наших противника постајаће све очигледније. Истовремено, погоршање услова у Америци учиниће јавност пријемчивијом за нас.

Никакав пуки избор шефа државе не може нам дати ову моћ; ниједан председник или премијер, чак и ако је постављен војним пучем и има подршку највиших војних лидера, не може сам да се супротстави другим елементима структуре моћи у модерној, белој држави – посебно не моћи масовних медија. Да би било која моћ коју стекнемо била значајна, она мора бити тотална: то јест, мора да укључује све главне елементе структуре моћи.

Ниједан ненасилни устанак милитантног белог елемента становништва не може успети сам по себи, нити насилни устанак, у којем су маршеви и демонстрације праћени директном акцијом и уличним борбама, може постићи успех – све док главни елементи структуре моћи остају у рукама наших непријатеља. Ниједна модерна, бела држава не може бити срушена руљом која завија испред тврђаве; револуционари су већ морали да успоставе довољно јаку позицију унутар тврђаве пре него што њихове кохорте напољу почну да завијају. Може се помислити на такозвану револуцију „грађанских права“ у Сједињеним Државама у деценијама након Другог светског рата, у којој су црнци палили градове и марширали у огромним, често насилним демонстрацијама и на крају добили свој пут. Паљење и марширање им, међутим, не би ништа користили да њихови симпатизери нису већ били чврсто укорењени у масовним медијима, хришћанским црквама, владиној бирократији, законодавним телима и судовима земље. У нашем случају ситуација је обрнута, са тим бастионима структуре моћи у рукама оних који нас најинтензивније мрзе.

Моћ коју тражимо не може се постићи никаквом преваром или подмуклошћу, било каквом шемом постепене инфилтрације и субверзије, било каквим изненадним пучем или било којим другим површним или небитним средствима. Може се постићи само прво изградњом чврсте револуционарне инфраструктуре способне да одржи револуционарну акцију на многим фронтовима током периода година, а затим подизањем на тој инфраструктури сопствене структуре моћи, у којој сваки суштински елемент структуре моћи која нам се супротставља има свој аналог.

Наша структура моћи не тежи да имитира ону коју желимо да заменимо, или чак да се такмичи са њом у нормалном смислу. На пример, било би глупо замислити да бисмо могли да изградимо револуционарне полицијске или војне структуре које би могле ефикасно да се такмиче са владиним. Али можемо да изградимо структуре са одређеним војним и полицијским функцијама које имају за непосредни задатак координацију регрутовања унутар владиних војних и полицијских агенција. Њихови каснији задаци могу бити да служе као потпуно разгранати кадрови за укључивање и организовање најбољег људског материјала из распадајућих владиних војних и полицијских структура.

Чак ни наши масовни медији не покушавају да се такмиче са непријатељским освајањем веће публике. Наш је само циљ да допре до целе беле популације нашом поруком и да је учини стално доступном онима који реагују. Разумемо да је далеко већи део беле популације и да ће наставити да буде више заинтересован за спортске догађаје или холивудске филмове него за нашу поруку, и нећемо покушавати да их одвојимо од њихове забаве. Тек у последњим фазама револуционарног развоја такмичићемо се са Јеврејима за пажњу овог масовног елемента, али до тада ће такмичење бити под нашим условима. Међутим, наши масовни медији ће на крају пружити неопходан алат за комуникацију са свим елементима беле популације током критичног прелазног периода између колапса једног начина живота и успостављања другог. Успешно стицање владине моћи неће бити могуће без овог алата.

Скептик, или особа која не може да замисли стање ствари веома другачије од оног на које је навикла, погледаће огромну разлику у сваком елементу структуре моћи између нас и наших непријатеља и помислиће да наш циљ стицања владине моћи није достижан – и да ако би био могућ, то би било само кроз изградњу структуре моћи веће и јаче од оне наших противника: изградњу револуционарне војске са више војника него војска САД; изградњу телевизијских мрежа са више гледалаца него ABC, CBS и NBC; изградњу политичких организација способних да доведу више бирача на биралишта него демократе или републиканци. Али то није неопходно.

То није неопходно из два разлога: Прво, структура моћи наших противника пролази кроз брзе, дегенеративне промене. Можда делује превише рећи да се владина структура моћи у Сједињеним Државама самоуништава пред нашим очима, али њена патологија постаје све очигледнија из месеца у месец на много начина: у све кичастијем, „шоу-бизнис“ стилу политичких кампања; у све чешћим открићима корупције законодаваца, личне изопачености и непоштовања закона које доносе; у све очигледнијем страху владе од сопствених грађана; пре свега, у губитку владине воље да се носи са проблемима који захтевају снажну, одлучну и можда непопуларну акцију. Губи свој морални ауторитет и кредибилитет код људи којима влада; све мање њих сматра своју владу више од скупе сметње, о чему сведочи све већи број оних који су једноставно престали да гласају.

Полицијске и војне структуре и даље поседују значајну количину физичке моћи, која се у великој мери заснива на модерној технологији: компјутеризовани полицијски досијеи дисидената, софистицирана опрема за надзор и прислушкивање, дронови, ласерски вођене ракете, „паметне“ бомбе и слично. Међутим, квалитет људског фактора у њиховој моћи брзо опада. Није само реч о разарању програма „позитивне дискриминације“ по просечну компетентност владиних службеника или губитку духа трупе код преосталог белог особља: важнија је чињеница да су владине полицијске и војне снаге у великој мери изгубиле осећај моралног оправдања. Можда су и даље уверене да су довољно јаке да наметну своју вољу противницима, али више немају непоколебљиво уверење да представљају страну права и правде; идеализам је уступио место каријеризму и цинизму. На дуге стазе, ово ће бити смртоносна слабост.

Чак и медији за вести и забаву, упркос свом огромном утицају на сваки други елемент структуре моћи и на већину становништва, постају све рањивији. Све већи део јавности гледа на медије са сумњом, препознајући њихову анти-белу пристрасност и њихов деструктивни утицај на морал и културу. Велики број људи је већ напустио вечерње вести са мрежа које контролишу Јевреји и добија вести из алтернативних медија, међу којима су наши емисије и публикације све утицајнији и познатији.

Други разлог зашто не морамо да градимо структуру моћи тако велику као она која нам се супротставља јесте тај што сви елементи у популацији до којих желимо да допремо нашом поруком постају све осетљивији на ту поруку. Истовремено, супротстављена структура моћи губи своје присталице. Влада и јеврејски медији ће наставити да имају своју чврсту подршку – Јевреје, феминисткиње, неке хомосексуалце, неке хришћане, радикално-либералне ентузијасте Новог светског поретка, већину државних и федералних бирократа и друге на владиним или медијским платним списковима – али ван ових посебних бирачких јединица, наши непријатељи имају врло мало правих пријатеља, чак и међу својим корисницима. Црнци и местизоси у целини, на пример, тешко се могу сматрати чврстим бедемом владе, упркос фаворизовању које им је показала. Америчко становништво је постало веома слично римској руљи из старих времена, спремној да навија за сваку владу која јој може обезбедити хлеб и забаву, али подједнако спремној да се окрене против владе чим се прекине снабдевање том робом – и никада спремној да брани владу ако је потребна било каква лична жртва.

Да сумирамо претходне пасусе: Ситуација у Америци више није квазистатична, као што је била током већег дела 1970-их и 1980-их. Током тог ранијег периода, јеврејски медији су били у стању да држе скоро сву јавност хипнотисана, да им пруже лажну стварност уместо стварног света око њих. Неко би се жалио да Америка постаје мрачнија, сиромашнија и прљавија. Медији би га надгласали хором о вредности „разноликости“, о злу „расизма“, о чудима долазећег егалитарног раја, а жалбу би скоро сви игнорисали и заборавили.

Црнци пале Фергусон, Мисури: Сада хипноза почиње да јењава, јер стварност постаје превише сурова да би се игнорисала.

Сада се процес пропадања и распада убрзао; сада хипноза почиње да јењава, јер стварност постаје превише сурова да би се игнорисала. Процес ће се наставити убрзавати у будућности. Све више људи ће приметити да је цар заиста суров, гологлав, чак и док јеврејски медији настављају да величају лепоту и величину његове нове одеће и осуђују оне мрачне душе које одбијају да то признају.

Процес је инхерентно нестабилан и ништа што непријатељи нашег народа могу да ураде неће га преокренути. Њихова структура моћи ће наставити да постаје патолошкија, ако не и физички слабија, у свим својим елементима, и све више и више чланова беле јавности ће саосећајно прихватити нашу поруку. Нико не може детаљно предвидети исход овог нестабилног процеса након што достигне тачку у којој смо у могућности да извршимо значајан утицај на његов даљи развој. Међутим, јасно је да је наша одговорност сада да наставимо да градимо револуционарну инфраструктуру способну да подржи супротстављену структуру моћи која може повољно да одговори на сва дешавања.

Револуционарна инфраструктура је структурирани скуп људи и других ресурса организованих у сврху обављања, током дужег периода, целог спектра активности неопходних за горе наведени циљ. Међу неопходним активностима су стварање и ширење пропаганде, регрутовање, прикупљање средстава, самоодбрана и унутрашња дисциплина, прикупљање и процена обавештајних података, планирање и вођење. Само континуирано унапређење, развој и ширење таквих активности може довести до постизања крајњег револуционарног циља.

АКТИВНОСТИ ЧЛАНОВА НАЦИОНАЛНЕ АЛИЈАНСЕ

ЧЛАНОВИ Националног савеза учествују у свим горе поменутим активностима, посебно у регрутовању и ширењу поруке Националног савеза јавности. Ова последња активност је омогућена развојем неколико медија од стране Националног савеза: недељног радио програма, радио мреже, разних снимљених материјала, књига и других публикација.

Радио емитовање: Недељни програм Националне алијансе, „Амерички дисидентски гласови“ , допире до белаца широм света путем интернета. Може се чути на nationalvanguard.org и путем стриминга на нашој радио мрежи која емитује програм 24/7. Сваке недеље допире до хиљада људи који знају да нешто озбиљно није у реду са начином на који се њихов свет води, али којима је потребна помоћ у разумевању детаља и схватању целокупне слике, како би могли да прихвате своју одговорност да раде на бољој будућности.

Дистрибуција штампаних материјала: Чланови користе штампане материјале Националне алијансе — налепнице и флајере за појединачна издања, штампане верзије наших онлајн публикација и друге — како би допрли до јавности. Дистрибуцијом ових материјала у својим заједницама, они подижу јавну свест о важним питањима, пружају битне информације које нису лако доступне другде и дају заинтересованим лицима начин да контактирају Националну алијансу. Неки чланови дистрибуирају ове материјале безлично и анонимно, а други их дистрибуирају на начин који пружа прилику да се примаоци сретну лицем у лице и да се укључе у разговор.

Интернет активност: Национална алијанса одржава пет веб страница на интернету: natall.com (наша главна организациона страница, где они који је први пут читају могу да открију ко смо и за шта се залажемо – и да нам се придруже); nationalvanguard.org (наш онлајн магазин, са хиљадама чланака доступних јавности, укључујући делове из часописа National Vanguard , текстове наших других публикација и бројне аудио датотеке које омогућавају посетиоцима да слушају наше радио емисије кад им одговара); whitebiocentrism.com (онлајн заједница која омогућава истомишљеницима који озбиљно желе да унапреде наш циљ да комуницирају, образују и помажу једни другима); cosmotheistchurch.org (који истиче духовну основу целог нашег рада, а такође укључује и брзорастућу онлајн књижару); и video.natall.com, који садржи многе оригиналне говоре Вилијама Пирса, такође доступне на CD-у.

Писма, састанци и друге активности: Многи чланови телефонирају радио емисијама или пишу писма уредницима новина или часописа као начин ширења поруке Националне алијансе. Неки чланови позивају заинтересоване особе на забаве слушања у својим домовима, а затим пуштају програм Амерички дисидентски гласови или говор Националне алијансе као начин да своје госте упознају са Алијансом.

Регрутовање и изградња кадра: Многи чланови учествују у процесу изградње Националног савеза тако што се баве индивидуалним регрутовањем одабраних појединаца чија обука, вештине или таленти им омогућавају да повећају капацитете Савеза. Тако члан који је на факултету универзитета тражи друге чланове факултета или изузетне студенте који су пријемчиви за поруку Националног савеза; члан који је бизнисмен тражи прилике да испита и регрутује друге пословне људе са којима долази у контакт; члан који служи у оружаним снагама или у полицијској агенцији користи своје свакодневне интеракције са професионалним запосленима да одабере изузетне појединце који су пријемчиви, а затим им даје прилику да служе својој раси док обављају своје војне или полицијске функције.

ИСТОРИЈА НАЦИОНАЛНЕ АЛИЈАНСЕ

Вилијам Пирс

НАЦИОНАЛНИ САВЕЗ је формално организован у фебруару 1974. Многи од његових првих чланова дошли су из друге организације, Националног савеза младих, који је 1970. године у Вирџинији основао др Вилијам Пирс, млади професор физике који је напустио каријеру предавања и истраживања на Државном универзитету Орегона да би се посветио служби свом народу. Др Пирс је сарађивао са истакнутим писцем и класицистом професором Ревилом П. Оливером у раним годинама Националног савеза младих.

Иако су идеологије две организације биле идентичне, чланство у Националном савезу младих било је ограничено на особе млађе од 30 година, а та група је своје активности усмерила на кампусе колеџа и универзитета. Стога је формирање Националног савеза утицало на проширење привлачности Националног савеза младих како би укључио беле особе свих узраста и занимања.

Ревило Оливер

Пошто су почетке 1970-их биле политички и друштвено турбулентан период, током којег су Јевреји и други – понекад под маском противљења Вијетнамском рату – организовали насилне демонстрације на улицама америчких градова и позивали на уништење белог друштва, Национални савез младих заузео је милитантан, конфронтациони став у супротстављању овој деструктивној активности. Назив првог периодичног издања групе, таблоида НАПАД!, одражавао је овај став. Током овог раног периода, Национални савез младих организовао је многе јавне активности, укључујући уличне демонстрације са плакатима и транспарентима осуђујући не само комунисте, Јевреје и друге отворене непријатеље беле Америке, већ и владу која их је толерисала, па чак и подстицала.

Нажалост, обим јавних активности Националног савеза младих био је премали да би имао значајан утицај на актуелне догађаје, владине политике или свест јавности. Ове активности такође нису довеле до великог повећања организационе снаге: многи људи које је Национални савез младих привукао публицитет који су његове активности генерисале имали су само површне, краткорочне мотивације.

Како су др Пирс и његове колеге почели потпуније да схватају обим и временски обим задатка који је пред њима, њихов приступ је постао фундаменталнији. До времена када је Национални савез формиран 1974. године, програмски нагласак се померио са површне конфронтације са непријатељима нашег народа на изградњу неопходних организационих темеља за коначну победу над тим непријатељима.

Истовремено, нагласак у регрутовању померио се са квантитета на квалитет. У априлу 1978. године назив часописа Националне алијансе промењен је из НАПАД! у Национална авангарда . Црвени наслови и позиви на акцију у публикацији замењени су трезвеним анализама политичке, друштвене и расне ситуације и задатка који стоји пред нашим народом.

То не значи да је Национална алијанса ублажила или умерила свој приступ борби; заправо, у мају 1978. објављено је прво издање првог романа др Пирса, „ Тарнерови дневници“ , који је раније био серијски објављен у часопису ATTACK! и који је изазвао бурну реакцију владе и контролисаних медија. Фундаменталнији и дугорочнији програм након овог времена ипак је са собом донео зрелији и озбиљнији јавни имиџ Националне алијансе.

Године 1978, група чланова који су били посебно заинтересовани за верску или духовну основу рада Националног савеза организовала је Космотеистичку заједничку цркву, чији су чланови чинили језгро руководства Савеза.

Вилијам Симпсон

Од 1978. године стопа раста чланства се такође значајно повећавала током неколико година. Међутим, до 1983. године је наступила стагнација Реганове ере и регрутовање се успорило.

Током остатка 1980-их дошло је до постепеног опадања броја чланова, а Национална канцеларија је имала великих потешкоћа у регрутовању чланова особља калибра потребног за даље обављање њеног рада. У августу 1985. Национална канцеларија се преселила из области Вашингтона у рурално, планинско подручје у Западној Вирџинији.

Национална алијанса је објавила своју другу књигу 1980. године, „ Which Way Western Man?“ члана Вилијама Симпсона . Исте године објавила је и друго издање „ The Turner Diaries “. Године 1984. објавила је репринт књиге „ The Best of ATTACK!“ и „National Vanguard Tabloid“ (поново објављен 2021. године), коју је уредио члан Кевин Алфред Стром, сарадник др Пирса и др Ревила Оливера.

Кевин Стром

Године 1987. издавачка понуда Националне алијансе проширена је како би обухватила значајне наслове других издавача. Године 1989. објављен је други роман др Пирса, „Ловац “. Године 1991. објављен је роман члана Рандолфа Калверхола, „Змијски ход “.

Године 1991, наше медијско одељење је почело да објављује аудио снимке, а у децембру те године Национална алијанса је почела да емитује своју поруку широм света путем краткоталасног радија са недељним програмом „Амерички дисидентски гласови “, који је основао и водио члан Кевин Алфред Стром. Пре појаве интернета, програм су преносиле и бројне АМ и ФМ радио станице у Сједињеним Државама.

Године 1993, под руководством првог координатора чланства Алијансе са пуним радним временом, ветерана Зелених беретки Вилијама Вајта Вилијамса, објављен је стрип „ Сага о белој вољи “ као средство за образовање и информисање младих. Под Вилијамсом, број чланова је почео да се опоравља.

Прво издање Приручника за чланство у Националном савезу објављено је 1970-их, а знатно проширено издање објављено је 1993. године. Издавачка кућа „National Vanguard Books“ (књижарска операција Савеза, сада реорганизована као „Cosmotheist Books“) објавила је „ Bolshevism from Moses to Lenjin “ 1999, „Blood Ritual“ 2001. и „The Lightning and the Sun“ 2002. године. Друго издање књиге „ Which Way Western Man?“ , коју је приредио Џери Абот са ревизијама оригиналног аутора, објављено је почетком 2003. године. Године 2015, објављен је први CD серије говора Вилијама Пирса „The Power of Truth“ ; серија је још увек у току. Треће издање (са новим материјалом др Пирса) књиге „ The Turner Diaries “ објављено је 2020. године, а изузетно важна књига „Cosmotheism: Religion of the Future“ објављена је 2021. године. Нове публикације су редовна појава.

Изградња објеката у Националној канцеларији је континуирана, почев од 1985. године. Стамбени објекти и канцеларије су изграђени и на нашим кампусима у Западној Вирџинији и Тенесију, а 2020. године су почели радови на Меморијалној библиотеци и истраживачком центру Вилијама Лутера Пирса.

Национални савез је 23. јула 2002. године претрпео велики ударац. Др Вилијам Л. Пирс, наш оснивач и вођа, преминуо је, а у вакууму вођства, власт су преузеле особе које нису биле упознате са – или су се противиле – основним принципима Савеза, како организационим тако и духовним. Испробан је приступ „великог шатора“, а делови Приручника за чланство који су наводили хришћанство као супротстављену идеологију су уништени. Квалитети који су издвајали Национални савез од других про-белих група – његова духовна основа, његови високи стандарди, његова бескомпромисна идеологија – су одбачени. Савез је претворен у још једну конкурентску организацију за „права белаца“, нешто за чим у суштини није било потребе ни потражње. Квалитет публикација Савеза је почео да пати, јер је запошљавано мање компетентно особље. Временом су радио програм, штампане публикације и веб публикације престали да се објављују. Број чланства и присталица – и квалитет – су нагло опали.

Многи од др Пирсових верних присталица и запослених, укључујући Фреда Стрида, Вила Вилијамса, Кевина Алфреда Строма, Џерија Абота и многе друге, избачени су или дали оставке због ових питања. Независне публикације и групе за подршку основане су како би се сачувало наслеђе Националне алијансе и Вилијама Пирса током ових мрачних година, посебно кроз Вилијамсове организационе и издавачке напоре, укључујући веб страницу „ Наслеђе Вилијама Пирса“ ; и напоре Кевина Алфреда Строма, који је наставио да објављује веб страницу „Национална авангарда“ .

Вилијам Вајт Вилијамс

Током година од 2002. године, учињено је неколико покушаја да се обнови Алијанса. Успех је коначно стигао 2013. и 2014. године. Крајем 2013. године, након што је његов наследник председника, Ерих Глибе, најавио распуштање Алијансе као чланске организације, Вилијам Вајт Вилијамс и Кевин Алфред Стром најавили су поновно формирање Алијансе према оригиналним принципима које је поставио др Пирс. Године 2014, г. Вилијамс је именован за председника, а г. Стром за директора за медије.

За Алијансу је у планинама источног Тенесија изграђен канцеларијски и медијски комплекс. Емитовање емисије „American Dissident Voices“ настављено је у децембру 2013. године, а веб-сајт National Vanguard поново је постао званична онлајн публикација Алијансе. Захваљујући вођству и личној жртви Вила Вилијамса, 2014. године библиотеке Националне алијансе, укључујући непроцењиву личну истраживачку библиотеку др Пирса и многе непроцењиве историјске артефакте, писма и личне ствари др Пирса, спашене су од губитка на аукционарском блоку. Последњих година, председник Вилијамс је успешно спречио неколико покушаја наших непријатеља да распусте Алијансу. Под његовим вођством, Алијанса је наставила са својим бескомпромисним, фундаменталним и револуционарним приступом.

ОВДЕ ВИДИМ приказе заједнице Националне алијансе у акцији: (у смеру казаљке на сату, почевши од горе лево) део комплекса Националне канцеларије Алијансе (са портретом др Пирса у уљу на врху степеница); грађевински радови који се одвијају на локацији нове Меморијалне библиотеке и истраживачког центра Вилијама Лутера Пирса, који ће бити централни део објеката наше Националне канцеларије у источном Тенесију; Светлана Вилијамс (госпођа Вил Вилијамс) на послу у Националној канцеларији; Ванеса (госпођа Кевин Стром) на послу у студију Националне алијансе; сто са литературом члана Алијансе на локалном сајму оружја; и Вил Вилијамс који обавља церемонију венчања космотеиста (неколико таквих парова, које је венчао председник Вилијамс, сада су довели белу децу на свет). Овде у нетакнутим планинама, окружени инспиративном лепотом и историјом наше расе, бели мушкарци, жене и породице – сви чланови Националне алијансе – раде на циљу обнове белаца од 1985. године.

ЗАШТО БИ ТРЕБАЛО ДА СЕ ПРИДРУЖИТЕ НАЦИОНАЛНОЈ АЛИЈАНСИ

Снага у јединству: Као члан Националне алијансе, радићете нешто поводом онога што се дешава вашем свету, уместо да се само жалите на то. Удружићете своју снагу са снагом многих других мушкараца и жена са истим уверењима и циљевима. Радећи сами можете постићи релативно мало; радећи у сарадњи са другима можете имати много већи утицај на ток догађаја око себе.

Упутства за чланове: Будући да сте информисани о активностима других чланова и о текућим програмима Националног савеза путем интерних публикација Националног савеза, имаћете и смернице и шири обим сопствених активности. Моћи ћете да се ослоните на искуство и посебно знање других чланова уместо да се у потпуности ослањате на сопствена нагађања.

Учините свој живот вредним: Ништа у животу није задовољавајуће и испуњавајуће од посвећености великом и безличном циљу, а затим посвећивања својих талената и енергије његовом остварењу. Као члан Националног савеза, учествоваћете у обликовању будућности и одређивању судбине своје расе. Тиме ћете делити њену бесмртност.

Неопходан задатак: Поред личног задовољства и испуњења које пружа радња нечега што је заиста важно и што чини ваш живот важним, требало би да се придружите Националној алијанси јер је то исправна ствар . Свака бела особа која данас може да види претњу по будућност расе и која одбија, било из кукавичлука или себичлука, да стане у одбрану свог народа не заслужује да буде убројана међу њих. Задатак Националне алијансе је изузетно тежак, али је неопходан и то би требало да буде једино разматрање за сваког мушкарца или жену са потпуно развијеним осећајем одговорности.