Нирнбершки закони

Нирнбершки закони

Двадесетог августа 1935, била је одржана министарска конференција, с циљем да се проанализирају економски ефекти акције партије против Јевреја. Adolf Wagner, представник паритје је на конференцији износио тврдњу да ће такве акције престати, једном када је Влада решила да спроводи чврсту политку према Јеврејима.

Доктор Schacht, министар за економију, критиковао је својеглаво понашање чланова паритје, пошто се оно косило са његовом политиком реизграђивања Немачке. Оно није имало економског смисла, с обзиром да су Јевреји поседовали неке вештине које су могле бити искоришћене у циљу остваривања његове политике. Schacht није износио моралне осуде Јеврејске политике, и подржао је доношење закона у циљу разјашњавања ситуације.

Следећег месеца две мере су биле донете на годишњем састанку Партије у Нирнбергу, познатије под називом Нирнбершки закони (Nuremberg Laws). (Постоји податак на једном Јеврејском сајту да су ове мере донете на брзину, да је чак и постојао мањак папира за штампање, па да су у ту сврху искоришћени јеловници. Исто тако, каже се да је Јеврејским експертима из Министарства који су живели у унутрашњости, било наређено да хитно долете авионом у Нирнберг. Било како било, с обзиром на важност ових закона, те ствари чак и да су истините, крајње су ирелевантне.

Први закон, Закон о заштити Немачке крви и Немачке части, забрањивао је склапање бракова, и ван-брачне везе између "Јевреја" (овај термин се касније званично користио уместо термина "не-Аријевци"), и Немаца, и такође је забрањивао запослење Немачких жена старости испод 45, у Јеврејским домаћинствима. Други закон, Закон о држављанству Рајха, укинуо је Јеврејима право на Немачко држављанство, и увео разлику између "грађана Рајха" и "националних мањина".

Нирнбершки закони су, у суштини, формализовали незваничне и посебне мере које су биле предузете према Јеврејима од 1935. НС вође су истицале важност конзистенције овог законодавства са програмом Партије, који је тражио да се Јеврејима одузму права која су имали грађани.

Закон о заштити Немачке крви и Немачке части

Одељак 1

1. Бракови између Јевреја и грађана Немачке или сродне крви се забрањују. Бракови који се склопе упркос овом закону се поништавају, чак и у случају да, у циљу пренебрегавања овог закона, буду склопљени у иностранству.

2. Поступци за поништење могу бити иницирани искључиво од стране Јавног Тужиоца.

Одељак 2

Сексуални односи ван брака између Јевреја и грађана Немачке или сродне крви се забрањују.

Одељак 3

Јеврејима није дозвољено да запошљавају жене Немачке, или сродне крви, у својим домаћинствима.

Одељак 4

1. Јеврејима се забрањује истицање заставе Рајха, или националне заставе, или националних боја.

2. На другој страни, дозвољено им је да излажу Јеврејске боје. Примену овог права осигурава Држава.

Одељак 5

1. Особе које делују противно забрани из одељка 1, казниће се тешким физичким радом.

2. Особе које делују противно забрани из одељка 2, казниће се затвором, или тешким физички радом.

3. Особе које делују противно одредбама из одељка 3 или 4, казниће се затвором до једне године и новчано, или само једном од ових казни.

Одељак 6

Министар Унутрашњих Дела Рајха у сарадњи са замеником Фирера Министарством Правде Рајха обезбедиће правне и административне мере потребне за примену овог закона.

Одељак 7

Закон ће ступити на снагу на дан проглашења; Одељак 3 неће почети да важи до 1. Јануара 1936.

Закон о држављанству Рајха

Члан 1

1. Субјект државе је особа која припада заштитничкој унији Немачког Рајха, и која према томе има одређене обавезе према Рајху.

2. Статус субјекта се одређује у сарадњи са дозволама Рајха и Државним Законима о Грђанству.

Члан 2

1. Грађанин Рајха је онај субјект који има само Немачку или сродну крв, и који, својим понашањем, показује да је жељан и спреман да верно служи Немачком народу и Рајху.

2. Право на грађанство се обезбеђује додељивањем докумената о држављанству Рајха.

3. Једино грађанин Рајха ужива пуна политичка права у сарадњи са одредбама закона.

Члан 3

Министар Унутрашњих Дела Рајха у сарадњи са Замеником Фирера, обезбедиће потребне правне и административне мере за примену и суплементацију овог закона.


Септембар и новембар 1935.

Грађански закони Рајха од 15. септембра 1935. године
РАЈХСТАГ ЈЕ УСВОЈИО тајним гласањем следеће законе који се на овај начин објављују.

ЧЛАН 1

1.Припадник државе је онај који припада заштитничкој заједници Трећег Рајха, и који, стога, има одређену дужност према Рајху.

2.Статус појединца се одређује у складу са одредбама Рајха и Законима о држављанству.

ЧЛАН 2

1.Грађанин Рајха може бити само онај ко је Немац или сродне крви, и онај који, својим понашањем, покаже да је истовремено спреман и да жели да лојално служи немачком народу и Рајху.

2.Право на држављанство се стиче добијањем држављанства Рајха

3.Само грађани Рајха могу да уживају пуна политичка права у складу са одредбама закона.

ЧЛАН 3

Министар унутрашњих послова Рајха, у сарадњи са замеником Вође, доносиће неопходне законе и административне уредбе за спровођење и проширење овог закона.

Проглашено: 16. септембра 1935. године
Ступа на снагу: 30. септембра 1935. године

Прва допунска одредба 14. новембар 1935. године
На основу ЧЛАНА 3 Закона о држављанству Рајха из септембра 1935. године, следи следећа одредба:

ЧЛАН 1

1.До даљњих одредба које се тичу држављанства, сви припадници немачке или сродне крви који имају право да гласају на изборима за скупштину када Закон о држављанству ступи на снагу, треба да, за сада, имају права грађана Рајха. Исто ће се односити и за оне којима ће министар унутрашњих послова Рајха, у сарадњи са замеником Вође, доделити држављанство.

2.Министар унутрашњих послова Рајха, у сарадњи са замеником Вође, може одузети држављанство.

ЧЛАН 2

1.Одредбе из ЧЛАНА 1 односе се такође на особе које имају јеврејске крви.

2.Појединац који има јеврејске крви је онај који је потомак бабе или деде или обоје, који су расно били чисти Јевреји, тако да он није Јеврејин према Параграфу 2 из Члана 5. Чистокрвне бабе и деде Јевреји су они који су припадали јеврејској религијској заједници.

ЧЛАН 3

Само грађани Рајха, као носиоци пуног политичког права, могу да имају право гласа у политичим стварима, и да имају право да обављају јавне функције. Министар унутрашњих послова Рајха, или било који орган кога он опуномоћи, може правити изузетке у току прелазног периода по питању држања јавних функција. Критеријум се не односи на религијске организације.

ЧЛАН 4

1.Јеврејин не може бити грађанин Рајха. Он не може имати право гласа; он не може обављати јавне функције.

2.Јеврејски званичници ће бити повучени од 31. децембра 1935. године. У случају да су такви званичници ратовали на фронту у Првом светском рату, било за Немце или њене савезнике, примаће пензију, док не достигну старосну границу, а на основу последње плате коју су примили њихове пензије ће се израчунати. Међутим, они неће бити унапређени према свом стажу. Када достигну старосну границу, њихове пензије ће се поново обрачунати, по износу који су последњи примили а према којем ће се њихове пензије обрачунати поново.

3.Ове одредбе се не односе на послове верских организација

4.Услови који се тичу учитељског посла у јавним јеврејским школама остају непромењени све до доношења нових Закона о уређењу јеврејских школа.

ЧЛАН 5

1.Јеврејин је појединац чији су преци три колена у назад, расно, чистокрвни Јевреји...

2.Јеврејин је такође појединац који је потомак чистокрвних баба и деда (од оба родитеља) са обе стране ако:
А) је био члан јеврејске религијске заједнице када је овај закон објављен или се заједници придружио касније;
Б) је када се закон објавио, био у браку са особом јеврејске веоисповести или се након тога венчао са Јеврејином/ком;
Ц) је он плод брака са Јеврејином, према параграфу 1, који је скраћен након успостављања Закона о заштити немачке крви и части 15. септембра 1935;
Д) је он плод љубавне везе са Јеврејином, према параграфу 1, и ако је ванбрачно рођен после 31. јуа 1936.

ЧЛАН 6

Уколико постоје, у законима Рајха или у уредбама Национал Социјалистичке Немачке Радничке Партије, одређени чланови који се тичу чистоће немачке крви а који се проширују изнад у члану 5, остају не промењени...

ЧЛАН 7

Вођа и канцелар Рајха су овлашћени да ослободе било кога од примене одредаба административних уредби.

Политички војник

Дерек ХОЛАНД
ПОЛИТИЧКИ ВОЈНИК


УВОД
Текст Политички Војник је први пут објављена пре више од двадесет година, у енглеском граду Хандигдону. Изванредан пријем на који је наишао међу националистима у Енглеској наставља се, на велико изненађење аутора, до данашњег дана, међу новом генерацијом припадника Треће Позиције. Овај успех није ограничен само на Енглеску, већ је нашао свој пут до многих земаља западне и источне Европе, у којима су снаге револуцинарног национализма Напис прихватиле као својеврстан допринос традиционалистичкој идеји Живота и Борбе.
Иако је током година Напис доживео више издања, основна порука Политичког Војника остала је непромењена: а то је да нам је надасве потребан суштински заокрет у ставу према борби, према животу, према судбини; да неће и не може бити било какве озбиљније промене у правцу којим сада иду народи Европе, док се Нови Човек, способан да осмисли и оживотвори нови друштвени поредак, не појави попут дива на хоризонту. Тај нови друштвени поредак неће бити изграђен на ставкама каквог новог, апстрактног политичког манифеста, већ на истинитим и животворним принципима вечитог Божјег закона. Ако немамо искрену веру да је такав Циљ апсолутан, непроменљив и ванвремени, онда идаље пристајемо на издају – издају од стране партија и политиканата, од стране оних који раде за лажљиве медије, оних који су хипнотисани шаренилом либералне демократије.
Нови Човек, стога, није тек препрека већ, заправо, једина алтернатива сигурној издаји. Нови Човек је гласник новог друштвеног поретка, али настанак Новог Човека, у овим преломним временима наше историје, није једноставна и спонтана ствар. Превише људи погрешно мисли да могу јавно заступати наше вредности, а приватно водити живот дегенерика. При том не мислим на природну склоност човека ка греху већ на одбијање да се призна постојање Греха [у нашим животима] и на одсуство жеље да се Грех савлађује у тешкој и доживотној борби. Без ове свести о греху и контрадикторним животом између наших јавних ставова и понашања у приватности, ми идемо путем лицемерства који води ка Обмани и Издаји. Стога је Нови Човек, надасве, моралан човек, јер само такав он поседује дубоки унутрашњи мир и самопоуздање, што му омогућава да се супротставља свету, светским силама и силницима, без страха од смрти.
Било је коментара да Политички Војник позива на стварање светих ратника. И то јесте тако. Шта је спорно у том захтеву? Тачно је да су за његово испуњење неопходни огроман напор и посвећеност, али резултат је таквог труда итекако вредан, јер светац тежи циљевима који су истинити и добри, а прибегава начинима који су честити и храбри. Какав је то борбени политички активиста ако не тежи ономе што је истинито и добро, честито и храбро? Неки на то одговарају да је политика “исувише прљава” да би такав циљ био могућ. Истина је да је политички живот у нашим земљама постао гадан преко сваке мере, али ако се чврсто држимо онога што је истинито и добро, честито и храбро, могуће је издићи се изнад постојећег политичког брлога у коме се скрнави наше европско наслеђе. Уосталом, ко жели да следи или верује политичару, активисти који лаже своје саборце, вара своју супругу или девојку, који циљеве подешава према сопственој похлепи и опортунизму? Због тога, Нови Човек мора да светли као сјајни светионик у бескрајном мраку: својим речима, својим делима, својим држањем.
Чистота Мисли и Акције је нарочито потребна у начину на који водимо борбу за наше вредности. Национални фронт, организација под чијим покровитељством је давне 1984. објављено прво издање Политичког Војника, нестала је у међувремену са политичког пејзажа Велике Британије јер је побркала Идеју са Средством. Идеја долази из духовног света, док Средство стварају људи, и зато се оно увећава или смањује зависно од способности да правилно изрази и оствари Идеју. Идеја остаје чиста чак и када се Средство поквари и пропадне. Истина заувек остаје истина, чак и у друштву лажова. И зато, Средство постоји једино да би служило Идеји; када оно престане да извршава тај задатак, зарад Идеје га треба одбацити.
У овом времену свеопште декаденције и дезинтеграције, више је и хитније него икада пре потребно створити Новог Човека, Политичког Војника. Истина и истинске вредности не само да нестају из вида, већ постају несхватљиве све већем броју наших сународника, а то је последица заражености света либерализмом сваке врсте. Ако Политички Војник не устане и не посведочи Истину, ако не укаже на истинске вредности, а ко ће? Каква будућност онда чека наше породице, наше народе и нашу културу?
Суочен на сваком кораку са неправдом и експлоатацијом, просечан човек обично мрмља: “А шта ја ту могу?” Одговор је застрашујуће једноставан: БОРИ СЕ! Раскрстите већ једном са бескичмењаштвом и кукавичлуком који одликује наше доба. Развијте заставе Истине, Јунаштва и Пожртвовања. Будите Ратници и духовни Подвижници, као и ваши Преци, у чије време је ваша земља била достојна љубави и поштовања. Живите свој живот да би и други могли живети, и живите узвишено. Започните Свети Рат који ће очистити вашу душу, прочистити ваш ум и једном за свагда одагнати издајнике и кукавице из наших редова! Борите се храбро, са чврстом одлучношћу и веселим срцем – до Коначне Победе!
Аутор


ПОТРЕБА ЗА ПОЛИТИЧКИМ ВОЈНИКОМ

“Када се нација диже, спремна да се у ревности бори за своју
слободу и достојанство, увек је мањина та која запали
пламен те ревности.” – Освалд Шпенглер


У борби против сила Зла, које читаву планету потапају у океан Прљавштине, Покварености и Издаје, на првим се борбеним положајима налазе разни националистички покрети Европе. У Британији је дуго времена најорганизованију снагу представљао Национални фронт (НФ), али је чак и он седамдесетих година прошлог века начинио пуно кардиналних грешака у погледу тога шта је заиста неопходно за оздрављење наше земље. Предмет дискусије увек је било то: где и када треба организовати марш; да ли треба изаћи на ове или оне изборе; шта урадити да би смо поправили свој “имиџ” у јавности. Ове дискусије биле су корисне колико и расправа о томе ко ће заузети лежаљку на палуби Титаника! И мада је захваљујући тим активностима име Националног фронта постало шире познато, чињеница је да за сво утрошено време, свим утрошеним новцем и енергијом, ми нисмо успели да спречимо долазак нити једног имигранта; нисмо спречили затварање нити једне фабрике; нисмо зауставили физичко и духовно силовање наше Отаџбине.
Наш неуспех је био једноставан, али пресудан. И мада су програмске смернице, доктрине и активности важне за укупно политичко деловање, оно што нам је заправо најпотребније јесте – Нови Тип Човека који ће сваки дан живети начином живота достојним националисте, који ће бити као звезда водиља или надахнуће људима који га окружују, а који очајавају у овој садашњој ситуацији. Све искомпромитоване странке и истрошене организације већ деценијама нашем народу нуде разне доктирне и програме, и то са каквим резултатом? За просечног Британца, по чему се НФ разликује од других? Ако желимо да постигнемо прави успех, морамо се усредсредити на суштину ствари: нашем народу је као пример потребан неко ко живи по ономе што проповеда. Такав пример ми зовемо Политичким Војником.
Али шта уствари представља Политички Војник?
Ако погледамо у најславније периоде европске историје, лако можемо пронаћи тип људи који оличавају или изражавају дух који је нашем народу данас тако потребан. Древна Грчка је имала Спартанце, а Стари Рим своје центурионе. У средњовековној Европи било је хришћанских витезова чија је посвећеност идеалима аскетизма и јунаштва била тако позната, широм Истока и Запада, да се чак и данас “витештво” сматра најпозитивнијим личним владањем.
У претходном (двадесетом) веку најистакнутији пример политичког војинства јесте румунска Гвоздена гарда, илити Легија Светог архангела Михаила, која је основана и уобличена генијем Корнелија Кодреануа. Дух којим је овај покрет одисао био је тако снажан, тако прожимајући, да се за кратких 15 година постојања Легије он проширио по читавом народу. Доскора су се комунистичке власти у Румунији жестоко бориле да затру и саму успомену на Легионарски покрет, плашећи се његове духовне и надахњујуће моћи, која је упркос свему и данас живи и нараста.


[ У србским оквирима, свакако најбољи пример политичког војинства јесте ЈНП ЗБОР – покрет Димитрија В. Љотића. Припадници ЗБОР-а су 1941. године, као Србски добровољци, пожртвовано ступили у борбу за Краља и Отаџбину, а после рата из својих редова дали неке од најугледнијих националних интелектуалаца, свештеника и монаха у Србској Православној Цркви. – прим. преводиоца ]



Ако пажљивије погледамо у примере које сам навео, већина читалаца ће лако уочити једну црту која им је свима заједничка: сви они су били ратници, војници. Међутим, било би потпуно погрешно мислити да је овај војнички аспект најважнији, или један од најважнијих. Заједнички именитељ који, и поред очигледних разлика, све ове људе сврстава у исту категорију јесте чињеница да су сви били надахнути духовним и религијским идеалом који је у потпуности одређивао њихове животе. Ништа се није могло испречити између њих и тог Идеала, и зато су били спремни да жртвују све за његову победу. Ако би им, из неког разлога, борба за тај виши Циљ била ускраћена, осећали би да њихов живот више нема исти смисао и важност. Они су били ратници јер је у њиховим грудима горео пламен, који се једино могао угасити са њиховим последњим, самртним дахом. Тај Пламен њихови непријатељи најчешће нису поседовали или га нису разумели, али су га поштовали и њега се бојали. Управо тај пламен, тај горући дух, морамо поново запалити, зарад опстанка наше културе и цивилизације. Ако се покаже да jе такав задатак изван наших способности онда су узалудна сва наша материјална достигнућа, сва наука и техника; сва наша интелектуална величина показаће се савршено бескорисном, јер најважнија ствар у животу јесте сама воља за животом. Ако те воље недостаје у народу, никакви научници ни генијални изуми неће га спасити.
Задатак је Политичког Војника да вољу за животом промовише, сведочећи истинску природу живота и живећи у складу са њом, побијајући тако материјалистичка учења по којима је живот случајност и кошмар. Зарад тога, Политички Војник се мора подвргнути духовној револуцији, унутрашњем духовном преображају који ће одредити и усмеравати његов даљи живот. Када то буде постигао, Политички Војник ће бити кадар да правилно расуђује да ли његове акције доприносе Циљу. Постаће човек који не пита: “Шта ја имам од тога?” већ “Како најбоље могу да помогнем?” За таквог човека одређене речи у свом значењу садрже сам смисао живота: част, правда, вера, достојанство, поштење, скромност, саосећање, љубав.
Он неће стајати залудно док његов народ тлаче, већ ће похитати у жариште борбе за правду; он ће устати у одбрану своје части и части своје нације, које нечасни настоје да подрију. Он неће губити присебност и достојанство кроз дрогирање и злоупотребу алкохола, јер зна да ако буде поседовао и чувао своју унутарњу снагу – биће непобедив. Биће поштен у свакој ствари, великој и малој, јер борбени националиста предводи својим примером. Имаће потпуну, чврсту веру у праведност свога Циља; биће човек који ће све своје способности несебично улагати у напредак и благостање свога народа и државе, не прижељкујући никакву награду или публицитет. Остаће скроман, знајући да су његова дела ствар дужности и производ узвишеног начина живота. Ступаће у акцију ради одбране своје прелепе земље од физичког насиља, и своје националне културе од затирања. Својим саосећањем покриваће нејаке и убоге, спреман да помогне онима у невољи. Његова љубав биће чиста и постојана, надахњујућа за све који је осете.
Политички Војник је човек испуњен Вечним Идеалом, човек који ће у свакој ситуацији делати позитивно и бранити оно што је истинито, добро и праведно. Никада у историји Европе потреба за батаљонима политичких војника није била већа и животнија. Снаге наших непријатеља су немерљиве: банке, комунисти, масони, ционисти, капиталисти. Они имају новац и моћ; владају медијима; контролишући владе управљају војскама; убризгавају корозивне идеје у крвоток нација да би их ослабиле, чинећи нас безвољним и млитавим.
И шта ми чинимо да их у томе зауставимо?
По неколико хиљада патриота у свакој европској земљи – без новца, без моћи, без утицаја и без медија наклоњених нама. Ми смо Спартанци – Неколицина. Они су Персијанци – Множина. Суочени са овом ужасном реалношћу, већина наших сународника, сагледавши наше могућности, напушта бојно поље, прихватајући “неизбежно”. Али истините су речи Емриса ап Ивана, велшког националног борца из 19. века, који је казао: “Неизбежно није тврђава мудрих, већ скровиште плашљивих”.
Политички Војник грозну реалност види у потпуно другачијем светлу јер је истовремено идеалиста и реалиста. Идеал је циљ наше борбе, а реализам пут којим проналазимо најбољи начин за остварење тог циља. Политички Војник ће, када премери снагу оружја на обеју страна, схватити да је непријатељ надмоћнији у свему, осим у једној ствари. Тај један изузетак се односи на веру, на Идеал, који је нама дражи од самога живота и који нас чини неустрашивим и непоткупљивим. Вера која данас у људима представља само жар, политички војници морају разгорети у пламен који ће народе нагнати у борбу за националну слободу, социјалну правду и истински слободну Европу.
Политички Војник својим ставом и делима увек служи као узор, као пример својим сународницима које тренутно издаје храброст. Где год да пође, Политички Војник ће свуда подстицати другарство и одушевљење за борбу. Биће као Светлост која потискује границе Таме. Људи ће тражити његово мишљење, требаће његов савет; сабираће се око њега и улазити у борбу чвршћи од челика.
Израњавано тело европских нација сваким даном крвари све више, и такав призор само код највећег циника или неког потпуно незаинтересованог не изазива тугу и праведан гнев. Европа, која се некада могла описати као прелепа жена која свет очарава својим интелектом, својом грациозношћу и ведрином, сада лежи онесвешћена варварским ударцима које јој наносе хорде у служби Новог Светског Поретка. Само армија политичких војника устаје у њену заштиту. Та војска је мала а њен задатак немерљив, па ипак она се идаље бори. Она неће дозволити да наше наслеђе, култура, традиција и узвишене вредности остану у прашини, изгубљене заувек, због кукавичлука већине. Ова се војска бори за победу, али ако пораз буде пресуда Судбине, ми ћемо га дочекати у бици до последњег човека, са мачем у руци – славећи успомену на наше славне Претке.

ПУТ ДО ПОЛИТИЧКОГ ВОЈНИКА

“Марљиво приони своме циљу: да свуда и сваким својим делом или занимањем споља будеш слободан и свој господар изнутра, зависећи само од себе а не од других.” – Тома Кемпијски


Наши циљеви и средства су у сагласју, органски повезани и у пракси узајамно зависни. Пошто су патриотски циљеви у суштој супротности са циљевима Естаблишмента, и средства се такође морају разликовати. Националисти се не могу легитимно служити методама које црвени или супер-капиталисти користе у настојањима да успоставе своје страховладе, јер би то нанело неизмерну штету борбеном активисти и његовој Борби. Кодреану је, између осталог, и на овој чињеници изградио свој покрет.


Узмимо као пример тактику тероризма, коју треба разликовати од спонтаног политички мотивисаног насиља или од нужне ликвидације. Тероризам је потпуно стран националистичкој традицији, јер је његов теоретски и практичан циљ да убиствима недужних унесе страх у обичан народ. Ми одбацујемо такве методе јер настојимо да придобијемо подршку народа у борби за његов бољитак, а такву подршку не могу да траже они који народу наносе зло. Ако тврдимо да волимо свој народ и његову културу, какву би онда улогу у нашој политици могло имати изазивање страха и мржње? Ако тврдимо да је Истина најближа нашим срцима, да ли би онда могли да у својим активностима лажемо и варамо, не скрнавећи при том саму Истину за чију се одбрану и победу наводно боримо? Нека нико не каже да такво понашање и такве методе могу бити у корист Националне Револуције и да ће након ње све бити другачије. Човек који се не држи својих принципа онда када је нејак и када нема шта да изгуби, неће бити способан да се тих принципа држи ни када буде стекао моћ и када може да изгуби све. На муци се познају јунаци, каже народна пословица, и то – као националисти – морамо вазда имати на уму. Путеви којима иду наши противници воде до настанка слугерањских држава као што су САД или некада СССР. Ми бирамо другачији пут, јер тежимо држави која је слободна и изграђена по начелима револуционарног национализма.
То свакако не значи да у својим акцијама не можемо бити дискретни или домишљати – баш напротив. Најлакше би било напустити наше принципе и вредности под изговором да околности то намећу. Међутим, довољно је само једном начинити компромис и већ смо на стрмој падини која води у Издају. Неопходна је снага карактера, морална чврстина и издржљивост, да би се одупрли непријатељу који нам сугерише “лакши” пут. Стога наш пут није нимало лак. Он је напоран, аскетски, натопљен крвљу, знојем и сузама. Али ако са тог пута скренемо, тога дана ћемо се одрећи револуционарног национализма.
У прошлости се постојање ратничке елите подразумевало и схватало као део свакодневног живота, али данас, у најбољем случају, оно представља романтично сећање. Стога морамо схватити да се од људи као што сте ви – читаоци ове брошуре – очекује да буду политички војници и предводе борбу. Неки од вас ће се подсмехнути оваквој идеји. Неке ће таква идеја уплашити. А неки од вас ће признати да тавке улоге нису достојни. Па ипак, Божија промисао или Судбина изабрала је да се ви и ја морамо прихватити тог страховитог задатка. Наши Преци су много пута били у сличној ситуацији и зато ће нас дух, који нас са њима повезује, терати напред. Испуњени тим духом ми ћемо уздигнути заставу Слободе и пркосити свима који се у својој глупости усуђују да провоцирају гнев ове нације.
А ако одбијате да будете ратници, на кога наш народ онда може да рачуна? На оне “надуване” или оне у “бесним” колима? На оне који стварност траже у научној фантастици или у хероину? На оне који пуно причају али којима је тешко да одвоје који динар или пар сати за неку активност? На лажне патриоте, буржујске лењивце, којима су уста пуна родољубља али нису спремни да “угрозе” свој “углед” који уживају код комшија и пријатеља? Никоме није стало до борбе, али дужност зове. Они који своју дужност не прихватају су напросто кукавице. Политички Војник свога непријатеља поштује, а издајника и дезертера – презире. Да ли ћете моћи да погледате у очи своју децу, сутра када им одузму основна, рођењем стечена права? Да ли ћете моћи да им кажете да сте учинили све што сте могли?
Ако претпоставимо да поседујете потребну храброст и искуство, како ћете постати националиста-револуционар? Два политичка војника не могу бити иста, иако по природи ствари имају много тога заједничког. Разлика међу њима потиче од њихових личних врлина и слабости. Али та разлика не мора да представља проблем, ако је окренемо у своју корист, јер свака ефикасна армија се састоји од различитих типова људи. Па ипак, команданти без војника су бескорисни исто колико и војници без команданата. Неки од вас ће се доказати као вође, други као ратници, али свакоме од вас припада важна улога у нашој националној борби.
Пут до Политичког Војника, његов настанак, подразумева крст који треба понети на сопственим леђима. Подразумева бреме које треба носити кроз муку и борбу, да би смо временом стекли потребне врлине. Они који теже физичкој кондицији добро знају да се она не стиче лако већ захтева мукотрпан рад и упорност. По овом универзалном правилу, ни “фотељаши” и умишљене вође не могу постати политички војници.
Развојни пут Политичког Војника је по свом редоследу једноставан и логичан. Најпре себи поставите лакше циљеве, који ће вам, када их остварите, пружити самопоуздање и вештину за озбиљније задатке. Најважније је да од самог почетка будете искрени према себи, јер ако то не можете, никада нећете бити искрени ни према саборцима. Осамите се и након периода озбиљног самопреиспитивања саставите списак својих врлина и слабости, избегавајући крајности прекомерног критицизма и самовеличања. Када то урадите, одаберите једну врлину коју даље можете развијати и унапредити, и једну своју слабост или рђаву навику коју би требало да искорените. На папиру то изгледа прилично лако, али у стварности то је борба титанских размера. Биће тренутака када ћете мислити да све иде добро, а онда ћете изненада “пасти на главу”, враћајући се старим навикама. Али тада не треба да одустанете или дозволите да вас неуспех обесхрабри! Ако сте пали, поновним устајањем и даљом борбом изградићете самодисциплину и стећи вољу да успете упркос свему. Само онај ко познаје тугу може истински познати срећу. Па тако, само ако познате горчину пораза бићете у стању да истински цените успех. Ако, дакле, не можете победити себе у малим стварима, показаћете се потпуно бескорисним у борби са непријатељима вере и Отаџбине. А када за коју годину ситуација постане још гора, а репресија насилна, систематска и тотална, желећете да знате да ли можете да рачунате на своје другове у борби и они ће желети да знају да ли могу рачунати на вас. Душевни мир, који то узајамно поверење производи, од изузетног је значаја.
Дозволите да вам дам неколико конкретних идеја одакле почети, али имајте у виду да су то само неки од општих примера.Да ли често гледате телевизију? Ако гледате, скратите време које беспотребно губите излажући се непријатељској пропаганди. Време користите конструктивније, на начин који доприноси нашој национал-патриотској борби. Прочитајте књигу или часопис. Отиђите на село или се прошетајте парком и уживајте у чарима природе. Поделите који летак више или помозите дистрибуцију патриотског часописа. Организујте трибину у вашем месту, чија се тема уместо политике може тицати и локалних животних проблема.
Да ли волите да попијете три или више пива за вече? Смањите на једно или два пива; не само да ће вам остати више новца који онда можете уложити у неку патриотску активност, већ ћете поправити и своје здравље. Сем тога, ако се већ угледате на славне витезове, они нису били познати по пивском стомаку, зар не?
Ако сте пушач, најбоље је да оставите цигарете или барем ту штетну навику сведите на минимум. Пушењем само подржавате тајкуне и уништавате своје здравље. Биће тренутака када ћете морати да се крећете брзо, па ће они који то не могу, јер су уништили своја плућа, морати да плате цену!
Они који често иду на утакмице или у провод мораће да науче да правилно одреде приоритете. Наравно, свакоме од нас је понекад потребан одушак, али упамтите: ако наша нација изгуби шансу за опстанак, нећете још дуго бити у прилици да се забављате.
Ако нисте навикли да читате и учите, ту ћете навику морати да стекнете. Као што стара пословица каже: знање је моћ, и што више будете знали – бићете већа опасност за Систем. Посећујте занимљиве трибине и предавања, научите како се праве ефектни леци и плакати, научите како да се обратите људима и на најбољи начин објасните наше идеје. Стичите знања из електронике и механике, учите фолклор или се активирајте физички: вежбајте теговима или тренирајте неку борилачку вештину. Постоји милион начина да унапредите своја знања и способности, што ће вам пружити сатисфакцију а бићете кориснији Циљу. За коју год активност да се одлучите, будите истрајни. Седећи и не радећи ништа ви чините оно чему се моралне наказе у Скупштини надају – олакшавате им њихов издјанички посао.

Ви који сте вољни да учините неопходне жртве да би постали политички војници, мораћете да развијете извесне врлине:

• СТРПЉЕЊЕ – зато што је за прелаз до Политичког Војника потребно време и велики труд, па се не може постићи за пар недеља или пар месеци. Рад на себи траје цео живот, ако нам је циљ Савршеност.
• СМИРЕНОСТ – јер ће под све већом државном репресијом опстати само они хладне главе, смирени и прибрани, а не паничари и непромишљени.
• САМОДИСЦИПЛИНА – зато што они који владају собом, владају и ситуацијом. Поседујте снагу која се не види, али коју могу да осете и ваши саборци и противници.
• ДУХОВИТОСТ – јер живот није бајка, али није ни вечити кошмар. Помало је и једно и друго. Ако чувате ведрину духа и развијате способност да се нашалите на свој рачун, расположење којим зрачите за непријатеља биће неподношљиво.
И певајте! Моћ смеха и песме је у томе што може да разобличи сву немоћ смрти. Смех и песма су израз снаге која нас чини непобедивим, јер нам изван смрти наши непријатељи не могу ништа. Стари Келти су ову снагу преточили у изреку која гласи: “Бори се и прихвати смрт као нужност, јер јуначка смрт је победа и ослобођење душе”.
Мало је тога остало да се каже док се свако од вас суочава са пресудним избором: хоћеш ли постати раволуционарни ратник који се бори за националну слободу, или кукавица која се ропски клања Систему?
НЕКА КУКАВИЦА ПОГНЕ ГЛАВУ ОД СРАМОТЕ.
НЕКА РАТНИК ЗНА ДА ЋЕ ЗА СВОЈ САМОПРЕГОР БИТИ НАГРАЂЕН.

ЛЕГИОНАРСКА ЗАКЛЕТВА

Након погибије румунских легионара Јона Моте и Василеа Марина, на фронту Махадахонда у Шпанском грађанском рату, Корнелије Кодреану – вођа Легионарског покрета, наложио је да сви водећи чланови покрета дају следећи завет. Он може и треба да послужи као пример политичким војницима који данас воде немерљиву борбу против Новог Светског Поретка.

ЗАКЛИЊЕМО СЕ:

1. Да ћемо живети у сиромаштву, одричући се жеље за материјалним богаћењем.
2. Да ћемо живети строгим и напорним животом, остављајући сваки луксуз и комфор.
3. Да ћемо избегавати искоришћавање човека.
4. Да ћемо се непрестано жртвовати за своју земљу.
5. Да ћемо свом својом снагом бранити Легионарски покрет од свега што би га могло повести странпутицом компромиса, и од свега што би могло да снизи његове моралне стандарде.

Живела смрт!

Приручник за борбу - Крв и Част

ПРЕДГОВОР СРПСКЕ КРВ И ЧАСТ ДИВИЗИЈЕ

Ова одлична књига саборца и ветерана Крв и Част Скандинавије је важан путоказ за сваког данашњег НС активисту, како у Србији тако и у Европи и свету. Имајући у виду да се тренутна ситуација ZOG репресије према НС покрету разликује од земље до земље, српски Крв и Част покрет делује у складу са условима у нашој земљи. Србија се налази под Ционистичком окупационом владом где је сваки облик Национал Социјализма забрањен и прогоњен, као и сви облици расног патриотизма. Зато, српски НС покрет је принуђен да делује по принципима Отпора без вође и да има ћелијску структуру вођен идеализмом активиста, као и постојећим принципима покрета. У неким земљама је мање-више Крв и Част активност легална, али све док се ситуација у Србији непромени на боље да сваки Србин има слободу говора, мишљења и окупљања, наша алтернатива ће бити Отпор без вође. Ове практичне савете из књиге требамо применити на наше српске услове и деловати као и до сада мудро и ефикасно, одлучно и борбено. Национал Социјалистички покрет живи у Србији од почетка ’90-их, а тренутно је најјачи у Русији која нам пружа највећу подршку, ми смо будућа предводница европских националних снага за ослобођење беле Европе од ционистичког ропства и мултирасног хаоса. Српски НС револуционари морају бити ментално и физички спремни на борбу која предстоји за мајку Србију коју нам наши непријатељи распарчавају и уништавају на све начине. Крв и Част је идеал свих европских револуционарних бораца који се боре за своје тло и своју врсту, јединство је кључ до победе, зато корачајмо јединствено за расу и нацију до слободе!



За Крв и Част, за Крв и тло – Србија Србима!
Српска Крв и Част Дивизија

КРВ И ЧАСТ ПРИРУЧНИК ЗА БОРБУ

Посвећујем ову књигу сећању на наше мученичке хероје George Lincoln Rockwell-у и Ian Stuart Donaldson-у, прве пропагандисте и политичке иноваторе послератне НС ере; затим нашим саборцима Steve “Micetrap”-у са whitepride.net-а и Erich Gliebe-у, уреднику Resistance магазина који је сачувао велики пројекат и у њему правилно поставио приоритете; и на крају, мојим врло добрим пријатељима, неопеваном шампиону пропаганде ратовања, Marcel Schilf-у, видео виртуозу, Markо "Jäsä" Järvinen-у и најхрабријем Швеђанину, Robert ”Info-14” Vesterlund-у.

ПРЕДГОВОР

Чињеница је, да упркос свему оном што се догађа унутар и око нашег такозваног Покрета, у основи, постоје само два права разлога за постојање тог покрета: 1. Рушење владајућег старог поретка наших непријатеља; 2. Изградња новог поретка заснованог на нашим сопственим принципима и идејама.
Нажалост, истина је и да смо подбацили у оба случаја.
Очигледно је да нико не може да очекује повратак оклеветане и угњетаване идеје као што је Национал Социјализам у тако релативно кратком временском периоду. Између осталог, и хришћанима је требало стотине година да поврате територију након смрти њиховог оснивача од стране циониста тог времена. Мада, због свог уложеног труда и пожртвовања у претходних 50 година, очекиван је мало већи напредак него што је то случај. Непријатељска држава нас је више притезала него што је излазила у сусрет нашим захтевима или била уздрмана нашим отпором.
Главни разлог наших промашаја и падова лежи у томе што се никад не суочавамо са проблемом КАКО зграбити власт. Наравно, већина нас зна ШТА хоће и ЗАШТО нам је то потребно. Али када се дође до суштинског питања КАКО то извести, већина људи из покрета (и вође и следбеници) се повлаче у безбедне снове из старих, добрих времена, у слаткоречиве политичке интерпретације, фанатичне религиозне ставове – или једноставно у спокојну удобност дружења по пабовима.
Због истицања ове чињенице био сам нападнут изјавама да сам песимиста и десничарски анти-интелектуалац. Ове оптужбе су, наравно, чиста глупост и углавном су долазиле управо од оних људи који су били мете моје критике. У сваком случају, потребни су нам знање и аргументи. Али, као што сам већ више пута нагласио: истина вас неће ослободити. Никада никога и није. За слободу, као и за све остале ствари у животу се треба изборити. Нажалост, “истина” је сада постала сувише релативна и превише је надувана да би била од неког одлучујућег значаја за нашу борбу.
Немојте ме погрешно схватити. Ја знам да је истина на нашој страни, и ви то знате, и поприличан (али још увек недовољан) број добрих људи то зна такође. И шта онда? Све је то у реду и добро је едуковати наше људе. Али већина наших људи има основно знање, природне инстинкте, здрав разум и здраву енергичност да схвате о чему се ту ради и зашто се морамо борити.
И да будем потпуно отворен: Колико су нам заправо потребни аргументи? Колико често имамо шансу да их изнесемо? Наравно, увек би требали да будемо спремни да изложимо наш случај. Али, да ли је то заиста приоритет?
Из понуђених књига и магазина унутар покрета, човек би помислио да је знати тачан број јеврејских комесара у Лењиновој влади или шта нека рок “звезда” мисли о музици, пиву и Адолфу Хитлеру, нешто најбитније за НС читаоца, као и трагање за нашим коренима и оживљавање наших традиција… Засигурно! Али Аријевска браћо и сестре, управо сада се суочавамо са физичким истребљењем – и као покрет и као раса. А ако бих могао да будем мало оштар, рекао бих да је културни хобизам луксуз који тренутно не можемо себи да дозволимо. У ствари, нисам толико оштар, али сигурно је да је наш главни приоритет да ДЕЛУЈЕМО и да знамо КАКО. А одговор на питање када јесте САДА. 55 година смо размишљали о одговору на питање зашто. Другим речима, крајње је време за примену приоритета.
Ова књига је намењена попуњавању празнине што се тиче актуелних инструкција активистима. Требало би да се прочита као допунски наставак мог првог дела “Пут који предстоји”. Срећан сам што могу да нагласим да је ова књижица позитивно прихваћена у већини битних кругова у Покрету. Неки су је одмах одбацили и то ме нимало не чуди. Ипак је она била оштар напад на лењивце, профитере и паразите покрета. Неки други су је дискретно избегли (бојкотовали) и тада сам се баш запитао: Да ли су неки од кључних људи Ian Stuart-ове организације више склони rock and roll-у или rock and revolt-у? Па, ускоро ћемо то видети. ZOG има начине да нас све тестира.
Генерално, верујем да је “Пут који предстоји” направио неколико корака напред на дугом и тешком путу ка победи. Чињеница да је до сада преведена на пет језика и да се појавила интернет верзија на два језика, доказује да је постојање ове књиге оправдано.
Ако је “Пут који предстоји” обухватио основне принципе и циљеве, ова књига би требала да буде потпуно оперативно упутство за Крв и Част борца.


Са речи на дела.
Од критицизма до уништења.
Од наде до визије.
Од очаја до победе.
МАКС ХАМЕР

Закони за Вука Самотњака

Закони за Вука Самотњака

Tom Metzger


Свако је способан да буде Вук Самотњак. Отпор је начин живота, свако ради у складу са његовим или њеним личним могућностима. Успех и искуство ће временом доћи.

Увек почните са нечим мањим. Много мањих победа је боље него једна велика грешка (која може значити крај ваше каријере као Вук Самотњак). Сваки мали допринос је битан у отпору.

Знање је моћ. Учи како из својих, тако и из туђих грешака. Никада се немој залетати, време и планирање су услов за успех. Никада немој да покушаваш нешто што превазилази твоје личне способности, неуспех те може одвести у пропаст.

Колико мање причаш о својим акцијама онима који у њима не учествују, толико ћеш сигурнији и успешнији бити. Немој пуно да причаш, више ослушкуј. Никада немој у потпуности веровати никоме.

Проследи своју поруку и осталима који имају иста убеђења као и ти. Сарадња ће проширити твоје знање. Уосталом, имати сопствено мишљење је још увек дозвољено (ваљда). Комуникација је добра ствар, али чувај своје активности у тајности. Ово ће заштитити тебе, као и остале који су као ти. Када те неко из организације са чланством испровоцира са питањем: “Шта си урадио као Вук Самотњак?” – Једноставно му одговори: “Када бих ти рекао, компромитовао бих се”.

Не заборави, чак и најмање ситнице могу да буду веома корисне. Увидећеш да то што ти радиш оставља итекакав траг. Ако те никада не ухвате, ти си онда бољи од било које војске.

Други ће приметити твоје активности, али никада немој да се хвалиш тиме, твоји успеси би требали да буду твоје заслуге.

Никада немој да остављаш физичке доказе који те директно повезују са твојим активизмом. Имај на уму да ће поновљена активност у једној области привући додатну пажњу на ту област и вероватно на тебе. Што више мењаш тактике, то ћеш ефикаснији бити. Насумични хаос никад није предвидљив.

Остави нешто за “црне дане” са стране, на неко сигурно место (изван твоје околине), спреми све што ти је потребно у случају да се нешто неочекивано догоди.

Само ти знаш своја ограничења. Никада немој да кажеш више од пет речи било ком полицајцу или представнику ZOG-а: “Ја немам ништа да кажем”. Нема изузетака. Свако ко сарађује са њима мора бити одстрањен из покрета заувек. Њихови првобитни сарадници могу очекивати још оштрију казну. Никада не разговарај са било ким из судства, без обзира да ли си суочен са неправилношћу судије. Нема изузетака.

Никада се не придружуј организацијама са званичним чланством, осим ако је то из разлога да осматраш потенцијалну претњу за активности Вука Самотњака.

Подржавај поједине активисте и публикације са повременим донацијама, али опрезно.

Не иди на састанке (ту спадају и скупови, митинзи, концерти итд.), сем ако друге активисте не можеш да контактираш другачије тј. преко телефона, интернета и сл.

Живи и бори се као Вук Самотњак или у мањој ћелији и истрајаћеш дуже и то са врхунским наступима.

Никада нисам рекао да неће доћи време када ће се мање ћелије и вукови самотњаци развити у високо структурисану али немилосрдну борбену организацију са јаким одлучним вођама. Такво време није сада и неће бити у скоријој будућности. Ниједан садашњи вођа, укључујући и мене, неће водити ту фазу. Ми само припремамо пут до ње.

Надам се да ће оно што ми сад говоримо и радимо обезбедити победу. Упамти, они који су дошли пре тебе рачунају на тебе, они који ће доћи после тебе зависиће од тебе. Мисли као Белац, понашај се као Белац, буди Белац!

Крв и Тло

Освалд Шпенглер - Раса, крв и тло

Одломак из поглавља "Градови и народи"
Преузето из књиге "Пропаст запада"

Тек кад се појам расе апстрахује од расног израза куће, примећује се огромна тешкоћа да се приближимо суштини расе, али не по њеној унутрашњој суштини, по њеној души, јер нам то довољно јасно казује наше осећање. Шта је човек од расе, то довољно јасно казује наше осећање. Али, које су то ознаке за наше чулно осећање, а најпре за наше око, по којима познајемо и разликујемо расе? То несумњивоа спада у физиогномику, као што подела језика спада у систематику. Шта бисмо све морали да имамо пред собом? Колико се изгуби смрћу, а колико још више, и то заувек, труљењем! Шта не одаје костур, а он је оно једино што још у најбољем случају имамо од преисторијског човека? Он нам је готово све. Преисторијско истраживање данас је у наивној ревности, спремно да одмах са вилице или са кости руке ишчита невероватне ствари. Али, треба само да се сетимо каквог масовног гроба Северној Француској, о којма знамо да су у њему сахрањени људи свих раса, бели и обојени, сељаци и грађани, младићи и зрели људи! Ако то знање будућност не буде открила из некаквог другог извора, антрополошким истраживањем сигурно га неће открити! Могла је једну земљу да потресе силна расна судбина, а да истраживач од те судбине баш ништа и не примети на остацима костура. Израз је, дакле, првенствено у живоме телу; не у грађи делова, него у његовом кретању, не у облику лобање, него у изразу живог лица. А колико и од могућег расног израза постоји чак и за најоштрија чула данашњих људи? Шта ми све не чујемо и не видимо? За колико ствари ми уопште немамо чулног органа који сигурно поседују многе животињске врсте?

Дарвниситичка наука упростила је то питање. Како је површан и незграпаан, како је само механички појам којим се она служи! Тај појам најпре обухвата збир грубо-чулних ознака, уколико можемо да их откријемо на анатомским налазима, па и на лешинама. Нема ни говора о посматрању тела ако је оно живо. Онда се испитују карактеристике које се намећу врло површном погледу, и то само утолико уколико могу да се мере и броје. Одлучује микроскоп, а не осећање такта. А кад се узме и језик као карактеристична ознака, нико не омишља да људске расе постоје по начину говора, а не по граматичкој грађи језика, која је и сама део анатомије и која је систем. Није уопште још запажено да би испитивање ових језичких раса могло да буде један од најважнијих задатака истраживања. у Ствари, као познаваоци људи, сви ми из свакодневног искуства знамо да је начин говора једна од најкарактеристичнијих црта данашњих људи. Примера за то има препуно и многе од њих свако познаје. У Александрији се исти грчки језик говорио на врло различите начине. Ми то видимо и данас према начину писња текстова. У Северној Америци, сви урођеници несумњиво говоре потпуно на исти начин, било то енглески, немачки или индијански. Шта је у говору источноевропских Јевреја расна црта тла, дакле шта оно што постоји и у руском говору Руса, а шта је расна црта крви, дакле оно што је заједничко Јеврејима у говору свих његових европских "матерњих језика", независно од области које настањују њихови домаћини? Како то изгледа у појединостима, у образовању гласова, гласовном нагласку, положају речи?

Али, наука није ни приметила да раса код људи није исто као код биљака које се укорењују и код животиња које се крећу, да са микоркосмичком страном живота наступа нова скупина црта, и то оних које су одлучујуће за анимално биће. Они не виде да су у оквиру јединствене расе "човек", "људске расе" нешто сасвим друго. Говоре о прилагођавању и наслеђивању и тим механичко-каузалним повезивањем површинских црта, упропашћују оно што је овде израз крви, а тамо моћ тла над крвљу, тајне које се не могу ни видети ни измерити, него само непосредно доживљати и осећати.

Научници нису сложни ни у схватању значаја површинских ознака. Блуменбах је делио расе по облицима лобање, Фридрих Милер, сасвим немачки, по коси и грађи језика, Топинар, чисто француски, по боји коже и облику носа, Хаксли, чисто енглески, на један такорећи спортски начин. Ово последње тумачење било би по себи несумњиво целисходно, али би му познавалац коња указао да научном терминологијом не могу да се одреде расне особине. Све те расне „потернице“ заједно имају онолико вредности колико и оне на којима полицајац огледа своје теоријско познавање људи.

Очигледно, не постоји никакве представа о хаотичности у скупом изразу људског тела. Апстрахујући мирис, који је, на пример, за Кинеза карактеристично обележје расе, и слух, који утврђује (осећањем) дубоке разлике у говору, певању и најпре у смејању (разлике које су неприступачне научној методи) – оно што око налази као слике, ткао је чудесно и у стварно видљивим појединостима и у оним појединостима које су видљиве само за продубљенији поглед, да се не може ни помислити да се ово богатство слика подведе под ограничен број гледишта. И све стране и црте на слици међусобно су независне и имају своју сопствену историју. Има случајева да се грађа костију, а најпре облик лобање, савршено мењају, а израз ткива, тј. Лица остаје исти. Сестре из исте породице могу да представљају скоро све карактеристичне ознаке по Блуменбаху, Милеру и Хакслију, а да ипак њихов живи расни израз буде потпуно исти за сваког посматрача. Још је чешћа једнакост у телесној грађи и истовремено дубока разлика у живоме изразу. Ваља само да подсетим на неизмерну разлику између праве сељачке расе, као код Фризијаца или Бретонаца и градских раса. Али, уз енергију крви која вековима отискује увек исте телесне црте – „породичне црте“ – и уз моћ тла – „сој“ – долази још и она загонетна космичка сила: исти такт уско спојених заједница. Оно што се понека бременита жена „загледа“ – то је само једна мало важна појединост у најдубљем и најмоћнијем обликовном принципу свега што је расно. Да стари супружници, после дугог заједничког живота, постају слични једно другоме, то је већ свако видео, иако би му наука „доказивала“ супротно. Не може се довољно нагласити обликована снага овог живог такта, овог снажно унутрашњег осећања за савршенство сопственог типа. Осећање расне лепоте – супротно свесном укусу зрелих градских људи према духовно-индивидуалним цртама лепоте – веома је снажно и код првобитних људи, тако да им баш због тога и не долази до свести. А такво осећање је оно што ствара расе. То је ратнички и јуначки тип племена која су се селила, несумњиво све прочишћеније обликовано до телесног идеала, тако да би имало смисла да се оговри о расној слици Нормана или Источних Гота. А то је случај и са било којим старим племством које се снажно и срдачно осећа као јединствено, па тиме и несвесно доспева до стварања једног телесног идеала. Другарство одгаја расе. Француско noblesse, и пруско јункерско племство, права су расна обележја. Такав је и тип европског Јеврејина, са његовом огромном расном енергијом стеченом у хиљадугодишњој гетоизацији. То ће увек повезати једно становништво у једну расу, чим се оно, против несклоне судбине, за дуже времена прикупи и уједини. Где постоји идеал расе, а то је у највећој мери био случај у свим раним културама, у ведском, хомеровском, штауфенском витешком времену, ту онда чежња владајуће класе за овим идеалом, воља да се буде такав а не другачији (и независно од избора жене), коначно тај идеал и остварује. Додајмо томе и бројке на које се ни издалека није још обратила пажња. Сваки човек који данас живи имао је око 1300. године један милион предака, а у 1000. години милијарду (ово је сигурно штампарска грешка – Алекса). ова нам чињеница казује да је сваки живи Немац у сродству са сваким Европејцем из крсташких похода без изузетка; и да се то повећава до стоструког и хиљадоструког сродства, уколико се даље повлачи граница земљишта, ткао да становништво једне земље, за време свега 20 генерација, сраста у једну једину породицу. А то доводи до безброј рађања која сасвим несвесно испуњавају вољу расе, исто као што то чине и избор и глас крви, која кружи кроз нараштаје, и која расне људе непрестано усмерава једне према другима, разрешава и слама бракове и савлађује отпоре обичаја лукавством и силом........

Закључак:

Долазим до закључка да је раса, као и судбина и време, нешто што је пресудно за сва животна питања, нешто што сваки човек јасно и недвосмислено зна, док не покуша да то нешто схвати разумски, дакле да га рашчлањава и уређује као ствар без душе. Раса, време и судбина иду заједно. У тренутку када им се научно мишљење приближи, реч "време" добија значење димензије, реч "судбина" значење каузалног везивања и расе. Оно о чему смо још имали врло сигурно осећање, постаје тада непрегледни хаос потпуно различитих и разноврсних ознака које се без икаквих правила мешају по тлу, по времену, по културама, племенима. Неке се трајно и жилаво припоје уз неко племе, губе се и ишчезавају са њим, друге опет клизе као сенке облака преко неког становништа, а неке су као демони земље који отимају све што се и докле год се на тој земљи задржава. чврста подела раса, амбиција сваке етнологије, немогућа је. Већ и сам покушај противречи суштини онога што је расно. И сваки систематски план који уопште може да се замисли, јесте неизбежно фалсификовање и промашеност онога о чему је реч. Раса је, супротно језику, свршено несистематска. Најзад, сваки појединац, и сваки његовог битисања, има своју сопствену расу. Зато једино средство да се приближимо тотемистичкој страни живота није класификација, већ физиогномички такт.

Одломак из поглавља "Пранароди, културни и фелашки народи"
Преузето из књиге "Пропаст запада"

Фаустовски народи су историјски народи, заједнице које се не осећају спојене местом или consensusom, већ историјом. А као симбол и носилац опште судбине нације, појављује се надалеко видљив владарски дом. За египатске и кинеске људе, династија је била сасвим другог значења. Овде, на западу, она значи време, уколико је она нешто што нечему тежи и што делује. Оно што је већ било и оно што се желело, то је могло да се сагледа у бићу јединог рода. Смисао овога људи су осећали тако дубоко да недостојност једног регента није могла да поколеба династичко осећање. У питању је била идеја, а не личност. Дешавало се да су због ове идеје хиљаде људи свесно одлазиле у смрт. За античког човека историја је била само низ случајних догађаја од једног тренутка до другог. Магијска историја је, напротив, за своје људе била прогресивно остваривање божјег светског плана, који се извршавао а народима и помоћу њих, између њиховог духовног стварања или пропасти. Фаустовска историја је за наше схватање једно једино велико хтење са свесном логиком, а у извршавању тог хтења владари предводе и заступају своје нације. То је већ расна црта. Она даље не може ни на чему да се заснива. Тако се осећало и зато се из верности пратње у временима сеоба развила верност лену у готици, тако се развила лојалност у време барока, и националистичко осећање 19. века које је било само привидно антидинастичко. Не треба да се заваравамо о дубини и значају овог осећања приликом погледа на бескрајни низ вероломстава вазала и народа и на вечни призор дворјанског удвориштва и примитивне покорности. Сви велики симболи су душевни и могу да се схвате само у свом највишем облику. Приватни живот папе нема никакве везе са идејом папства. Управо отпадништво Хернирха Лава у време образовања нација, сведочи колико је један значајан владар снажно осећао да се судбина „његовог“ народа отелотворује у њему. Он је ту судбину заступао пред историјом и био је дужан да јој, према околностима, жртвује и своју част.
Све нације Запада су династичког порекла. Још у романској и раноготској архитектури испољава се душа старих каролиншких народа. Нема француске и немачке готике, него постоји салијскофраначка и рајнскофраначка, швапска, па и западноготска готика – која спаја јужну Француску са северном Шпанијом – постаје лангобардска и саксонска романтика. Али се изнад свега већ уздиже мањина расних људи који осећају своју припадност нацији у смислу великог историјског посланства. Са њима почињу крсташки походи у којима заиста постоји немачко и француско витештво. Одлика је фаустовских народа да су свесни правца своје историје. А тај правац је повезан са низом покољења. Расни идеал је у пуној мери генеалошке природе (у том погледу дарвинизам је са својим учењем о наслеђу и пореклу само карикатура готске хералдике). Свет као историја, у чијој слици живи сваки појединац, не садржи само родослов поједине породице, на челу са владарском породицом, него и родослов народа као основног облика збивања. Није тешко да се запази како је наш фаустовско-генеалошки принцип, са превасходно историјским појмовима о истородности и о чистој крви, стран Египћанима и Кинезима, као и римском и византијском племству. Ни наше сељаштво ни градски патрицијат, појам који сам раније рашчланио, у суштини потиче из генеалошког осећања готског времена. Мисао о родослову народа створила је код Италијана осећање поноса што су наследници Рима, код Немаца понос на своје германске претке – а то је нешто сасвим другачије него античка вера у безвремено порекло јунака и богова. Та је мисао најзад, када се после 1789. године династичком принципу придружио и матерњи језик, од првобитне чисто научне фантазије о индо-германском пранароду – створила дубоко проосећану генеалогију „аријске расе“, при чему је реч „раса“ скоро постала ознака за судбину.
Али нису „расе“ Запада творци великих нација, него су те расе последица тих нација. Све те нације нису јођ ни постојале у каролиншко доба. У Немачкој као и у Енглеској, Француској и Шпанији, сталешки идеал племства у одгајивању расе, деловао је у разним правцима и он је у великом обиму остварио оно што се у оквиру појединих нација данас осећа и доживљава као раса. На томе почивају, како је већ споменуто, историјски, и антици зато сасвим страни појмови чисте крви и истородности. Државни систем барока преузео је чисто генеалошку структуру, а већина великих криза добила је облик ратова око наслеђа зато што је крв владајућег рода отелотворавала судбину, биће целокупне нације...

Биолошке разлике раса

Биолошке разлике раса


Раса је велика подела људске врсте. Њени припадници, иако се међусобно разликују у мноштву неприметних детаља, и поред тога, као целина, одликују се по специфичној комбинацији особина, углавном неприлагодљивих, које су они наследили од својих предака, као што су и сами њихови преци наследили. Ове карактеристичне особине су најочигледније у телу, где се разликују и по структури и по величини, али се такође јасно испољавају и у урођеном капацитету интелигенционог и емоционалног развоја исто као и темперамента и карактера.
Као и многи белци, и ја сам некада мислио да је боја коже једина разлика међу расама. Уосталом, томе су ме учили у школи исто као и многи ТВ програми који, директно или индиректно, заступају ову идеју расне једнакости. Какогод, када сам одрастао, поново сам размислио о овој идеји и пошто сам тада знао више тога о свету (бескрајно ме је интересовала историја), постало ми је јасно да ако су расе заиста "једнаке", оне би подједнако допринеле свету. Исто тако ми је у контакту са другим расама, постало јасно да друге расе нити размишљају нити се понашају као белци. Дефинитивно је постојала разлика међу нама, а касније сам научио и да су ове расне разлике условљене генетиком.
На само два начина људи могу бити једнаки. Први начин је да буду физички исти; други начин ја да буду ментално једнаки. Размотримо прво тврдњу да ли су људи физички једнаки? Не. Имамо високе и ниске, мршаве и дебеле, младе и старе, беле и црне, снажне и слабе, брзе и споре, и још безброј врста умерених и осредњих. Међу појединцима се не може наћи једнакост.
Што се тиче разлике међу расама, постоји много разлика као што су облик главе и црте лица, телесна зрелост за рађање, облик мозга и капацитет лобање, оштрина вида и слуха, величина и пропорција тела, број кичмених пршљенова, крвне групе, тежина костију, дужина трудноће, број и распоред знојних жлезда, степен развоја алфа можданих таласа код мале деце, отисци прстију, способност варења млека, распоред и облик косе, мирис, нераспознавање боја, генетичке заразе (као што су отпорност ћелија анемије и TAY Sachs), кожно одбијање неприродног, пигментација коже и очију и осетљивост на инфективне заразе.
Ако постоји много телесних разлика, било би глупо мислити да неће бити менталних разлика, и заиста смо их пронашли и то не само да постоје већ су од велике важности.
Мозак је најважнији орган у људском телу. Он тежи само 2% у односу на тежину целокупног тела, али користи 25% свих калорија које унесемо. Мозак никада не спава, ради приближно као сат одржавајући тело у функцији. Поред процеса размишљања он омогућава рад срца, дисање и рад система који омогућавају варење хране и одређује отпорност тела на заразе.
У својој легендарној књизи "The Story of Man", професор Карлтон Кун (Carleton S.Coon), бивши председник Америчке Асоцијације Антрополога, је написао да је тежина просежног црначког мозга 1249 грама, упоређујући га са тежином од 1380 грама колико износи просечна тежина мозга белца, и да је просечна запремина црначког мозга 1316 кубних центиметара, а да је 1481 кубни центиметар код белца. Такође је установио да је тежина и величина мозга највећа код белаца, азијати су на другом месту, црнци су трећи, а последњи су аустралијски Абориджини. Расне разлике у величини мозга су углавном наслеђене различите величине и облици лобање. Сваки анатомист, на пример, може погледати лобању и одмах вам рећи да ли припада белцу или црнцу, а то се да закључити због чињенице да када се нађе тело особе док се врши криминална истрага, расни идентитет те особе се може одредити чак и ако тело комплетно иструли и остане само скелет.
Црначка лобања је узана са ниским челом. Не само да је мања већ је и дебља од лобање просечног белца. Јачина и дебљина црначке лобање има великог значаја за њихов успех у боксу, јер они углавном могу да поднесу више удараца у главу него њихови бели противници.
Подручје мозга у односу на мождану опну се тек недавно развило и најсложенији је део мозга. Он управља најнапреднијим типовима менталне активности, као што је математичка способност и други облици сложеног размишљања. Др. Кун је написао да постоји значајна разлика између мозга црнца и белца. Чеони део предњег дела мозга код црнца је слабије развијен него код белца. Тако да, њихове способности у радњама као што су размишљање, планирање, комуникације и понашање су ограниченије него код белаца. Професор Кун је такође установио да је ова област црначког мозга ужа и мање удубљена на спољној површини него што је то случај код беле особе, и то да развој овог дела престаје у ранијем добу код црнаца, тако да још више ограничава интелектуални напредак.
Др Кун није једини који је то закључио. Наредна истраживања, наведених година, користећи различите процедуре, показала су разлику од 2.6% до 7.9% у корист белаца: Тод (Todd) - 1923, Перл (Pearl) - 1934, Симонс (Simmons) - 1942 и Коноли (Connolly) - 1950. 1980.-те, Канг-ченг Хо (Khang-cheng Ho) и његови сарадници, радећи на Западном институту за патологију, установили су да белци имају мозак 8,2% већи него црнци, док белкиње имају мозак 8,1% већи него црнкиње (мозак жене је мањи него мозак мушкарца гледајући у целини, али је већи у односу њихових тела).
Још важније од величине мозга су разлике у облику и изгледу мозга, броју пирамидалних неурона и слоју супер-грандуларне густине. Одавно је познато да дубина расцепа на мозгу указује на супериорну интелигенцију, а мозак белаца има има дубље расцепе у предњем и задњем региону. 1932. и 1934., студије које је обавио Винт (F.W.Vint) показују да је супер-грандуларни слој мозга црнца 16% мањи него што је то случај код белца.
Црна деца сазревају брже од беле деце. Њихове урођене способности се брже развијају, упоредо са њиховом менталном живахношћу, али касније заостају тако да са пет година, белци не само да су надокнадили, већ су и стекли 15 степени коефицијента интелигенције предности. До шесте године, итекако је очигледно да је се мозак белца повећао (од свих тестова коефицијента интелигенције који су икада рађени, већина показује да се разлике у коефицијентима интелигенције крећу од 15% до 23% , са 15% су најсличнији).
Студије које су урадили Тод (Todd)-1923, Винт (Vint)-1932 и 1934, Перл (Pearl)-1934, Симонс (Simmons)-1942, Коноли (Connolly)-1950 и Хо (Ho)-1980-1981, показале су огромне разлике између раса и у величини мозга и у развоју, и стотине психометарских експеримената су изнова и изнова понављали утврђени просек од 15 степени коефицијента интелигенције предности коју белци имају у односу на црнце. Какогод, такве студије се данас веома често обесхрабрују и биће гневних покушаја забране ако буду привлачили пажњу. Заиста, проучавати биолошке разлике између раса је, изгледа, једна од оних тема у Америци о којој се не сме причати.
Открића до којих је дошао професор Одри Шу (Audrey Shuey), која се темеље на основу 50 година тестирања коефицијента интелигенције и која су објављена под називом " The Testing of Negro Intelligence ", показују да је црнац, у просеку, 15 до 20 степени испод белца. Ова истраживања су убрзо потврђена најпродаванијом књигом " The Bell Curve ". Просечно поклапање (у којима надпросечни црнци имају резултате исте као и белци) је само 11%. Једнакост захтева 50% поклапања. Професор Хенри Герет (Henry Garrett), аутор књиге " Children: Black and White ", тврди да на свако црно надарено дете дође по 7 до 8 беле надарене деце. Такође тврди да су 80% надарених црнаца мешане крви. Шта више, истраживања која су вршили Бејкер (Baker), Ејзенек (Eyseneck), Xенсен (Jensen), Питерсон (Peterson), Герет (Garrett), Пинтер (Pinter), Шу (Shuey), Тајлер (Tyler) и Јеркс (Yerkes) заједно потврђују да су црнци инфериорнији у разложном и површном размишљању, нумеричком калкулисању и способности схватања.
Такође требало би се забележити да они мешане крви дају веће резултате него они чистог црног порекла, али мање него они чистог белог порекла. Ово објашњава зашто су црнци светлијег тена готово увек интелигентнији од оних тамнијег тена. Лак начин на који би могао да испиташ да ли је ово тачно или не, је да погледаш црнце на телевизији, нарочито на емисији вести. Многи од њих или имају много белих или више белих него црних предака и зато су способни да се мере са белцима у комуникацији.
Аргументују се истраживања како су тестови коефицијента интелигенције некако засновани на култури. Какогод, ово се може лако оспорити чињеницом да азијати који само што стигну из Азије, који су сасвим ненавикнути на нашу културу (што се никако не може рећи за америчке црнце), надмашују црнце на овим тестовима. Такође, ни амерички индијанци, који су сигурно социјално најугроженија група у Америци, не симпатишу црнце. На крају, јадни белци са неколико предности и даље одбацују вишу класу црнаца који су се потпуно прилагодили нашој култури.
Чак, сваки тест коефицијента интелигенције који је обавио Одсек за образовање С.А.Д.-а, све гране оружаних снага, државе, округа и градски колегији образовања, увек су проналазили да црнци на тесту имају, у просеку, 15 поена мање него бела деца. Да су тестови били засновани на култури, било би практично немогуће да сваки тест, који садржи врло различита питања, може бити заснован на одређеном ступњу културе.
Графикон који следи конструисало је Друштво за истраживање развоја детета, показује да се велика већина црне деце котира на нижем рангу на тестовима коефицијента интелигенције. Ако се од 85 до 115 сматра нормалним, може се видети да је већина црне деце испод просека. Такође се може видети да много више беле деце него црне, има коефицијент интелигенције већи од 100.

Разлика у сировој снази мозга није једина ментална разлика између белаца и црнаца. Према Раштоновој (J.P.Rushton) анализи, црнци се више узбуђују, агресивнији су, сексуално се слабо обуздавају, импулсивнији су, склони су злочину, себичнији, наклоњени су недисциплини и слабо сарађују. Статистике злочина, импулсивна и агресивна природа већине злочина које чине црнци, чињеница да школе у које иду само црна деца захтевају више дисциплине, а често и присуство полиције него што то траже школе у које иду само бела деца; и већа склоност једног дела црнаца да учествује у побунама, изгледа да нам свима потврђује посматрање господина Раштона.
Томас Диксон (Thomas Dixon), аутор књиге која је постала вероватно најбољи филм свих времена, "The Birth of a Nation", вероватно је идеју о расној једнакости између белаца и црнаца најбоље изразио када је написао следеће:
"Образовање, господине, је развој онога што већ јесмо. Од сванућа историје црнци су поседовали афрички континент - богатији од сна песничке маште, толико богати да су јутра дијаманата шкрипала под његовим босим црним стопалима. Па ипак, никада није ниједан подигао из прашине док му белац није показао његову блиставу светлост. Његова земља је препуна моћних и паметних животиња, па ипак никада није сањао о јахању, колима или саоницама.
Ловац у нужди, он никада није направио секиру, копље или врх стреле који су могли бити коришћени и за друге послове. Живео је као во, који пасе траву сат времена. У земљи стења и дебала никада није истестерисао дрво, резбарио или изградио кућу од поломљених штапова и блата. Са миљама и миљама обале океана, и миљама и миљама мора унутар земље, за четири хиљаде година, он је гледао његову површину која се мрешкала под ветром, слушао је тресак таласа који се разбијају о плаже, грмљавину грома над својом главом, посматрао је нејасан плави хоризонт називајући га светом који се тамо простире, па ипак никада није сањао о пловидби!"

Једно време, док је било много изражавања слободне мисли и медији нису били под толиким утицајем Јевреја, књиге о науци и аутори радо су тумачили споменуте чињенице. "The Book of Popular Science, vol. 11”, издање из 1931., страна 515, на пример, под појмом "Chapter on Primitive People" наводи следеће: "Мишљења сам да Негроиди припадају инфериорној раси. Њихов капацитет мозга је сиромашнији, његова конструкција простија.... У односу на ово алкохол и друге дроге које парализују самоконтролу су њихови непријатељи." Други пример је прецизан цитат који се налази под појмом "NEGRO" у "The Encyclopedia Britanica",11. издање, на страни 244:
"Боја коже, коју такође карактерише и баршунаста споњашност и карактеристичан мирис, не зависи од присуства неког посебног пигмента, већ од мноштва бојећих материјала Малпигијске слузне мембране која се налази између унутарње, или праве коже, и епидермиса или коже врата. Претераност пигментације не зависи од коже; мрље пигмента се углавном могу наћи у неким од унутрашњих органа, као што су јетра, слезина, итд. Испоставило се да остале карактеристике су абнормална величина органа за излучивање, развијенији венски систем и мање простран мозак, у односу на белу расу.
У одређеним карактеристикама које смо управо споменули, видимо да је црнац на нижем ступњу еволуције у односу на белца и много је сроднији највишим антропоидима (мајмунима). Карактеристике су дужина руке, развијеније вилице , веома крупна лобања са великим зигоматским луковима, пљоснат нос, крхке кости, итд.
Ментално, црнац је инфериорнији од белца. Примедба коју је поставио Менет (F. Manett) после дуге студије црнаца у Америци, може се узети као општа истина за целу расу: "Црначка деца су била разговетна, интелигентна и пуна ведрине, али развијајући се до зреле особе, променили су се. Интелект као да је замућен, живахност је замењена апатијом, жустрина је прерасла у лењост. Морамо нужно претпоставити да су се црнци и белци развијали на другачијим основама. Док споменута запремина мозга расте проширеношћу лобање, у претходном развоју мозга је, напротив, застој због преурањеног затварања расцепа лобање и попречног притиска чеоне кости." Ово објашњење је прихватљиво вероватно и као допринос циља...."
Зашто је овај податак избачен? Просто речено, избачен је зато што је влада и медији нису желели на дневном реду. Молим вас, не заборавите да су (у Америци, прим.прев.) до '60, расне разлике између беле и црне расе биле скоро општепознате и прихваћене.
Ово су биолошке чињенице о раси. Схватам да оне нису "политички исправне" али чињенице нису ништа мање чињенице, биле оне "политички исправне" или не. Није мржња рећи да ове биолошке разлике указују да бела раса има веће интелектуалне способности од других раса, већа него што је мржња рећи да људи имају веће интелектуалне способности од животиња и да неке животиње имају веће интелектуалне способности од других животиња. Наука нема ничег заједничког са мржњом, већ само са стварношћу.

Bela Samodestruktivnost Glavno Oružje Neprijatelja

Koristen prevod - Nazi Lauck NSDAP/AO - Srb.


Poslednje nedelje, dospeo sam na "Jug" po prvi put tokom više od pet godina govora na univerzitetima. Govorio sam na "Wake Forest University" u Winston-Salem-u, u severnoj Kaliforniji. Bilo je to šokantno i odvratno iskustvo!

Od poslednjeg septembra, kada sam govorio na Harvard-u, imao sam ogromne uspehe držeći govore širom zemlje, svuda SEM na Jugu, da sam počeo da verujem da se sva američka omladina sa univerziteta budi, posebno prema problemu s crnčugama.
Nikada nisam prodro u dubinu Juga, a iz koijh razloga još ne znam. Dobio sam nekiliko poziva iz južne Vidžinije i svi su bili otkazani.

U ostalim delovima zemlje, ova godina mi je pružila neizmerna zadovoljstva, govoreći od Harvard-a i Brown-a u New England-u, preko Ohio-a, Wisconsin-a, Michigan-a, Iowa-e, North Dakota-e, Minnesota-e, Idaho-a, Montana-e, Oregon-a, Washington-a, California-e i na svim drugim mestima sem na "Dubokom Jugu".

Po reakcijama na moje govore, od svih koji su čuli snimke ili kasete nekih od njih, će znati da je bilo fantastično! Reakcije publike su bile tako dobre da su čak i jevrejske novine u Minneapolis-u, na primer, objavile da sam dobio gromoglasne aplauze! I ne samo to, individualne reakcije su bile neverovatne!

Najzapaženija od svih ovih velikih promena koje su se desile od poslednjeg leta je reakcija omladine na univerzitetima prema crnčugama.

Godinama, ja sam se mučio zbog ignorancije Severnjaka u vezi crnčuga, i iste vrste ignorancije mnogih Južnjaka prema Jevrejima. Oni imaju mnogo crnčuga na Jugu, tako da oni, Južnjaci znaju o njima. Ali imaju malo Jevreja, i to su obično "bezopasni" Jevreji, koji potpuno ne liče na divlje mrzioce -Jevreje koji se množe na Severu i Zapadu.

U isto vreme "jevreizovani" "jenkiji" na Severu i Zapadu se nikada ne zbližavaju sa OBOJENIMA i ne znaju skoro ništa o njima, sve dok pobune ne počnu.

Uvek kada se setim onih dana, kada god sam bio u zatvoru na Severu, policajci bi mi među nama govorili: "Radite dobru stvar sa prokletim Jevrejima, ali zašto ste protiv "obojenih"?" -kako su ih oni zvali.
Dole na Jugu, policajci bi govorili: "Bog vas blagoslovio što se borite protiv Crnčuga, ali šta imate protiv Jevreja?"

Ove godine, širom severnog dela Amerike, i širom Zapada i jugozapada, nailazio sam na ljude kod kojih se jasno vidi porast pobune ne samo u vezi jevrejskog problema, koji su oni uvek zapažali, već su zabrinuti i za "obojene", jer naravno "obojeni" su konačno pokazali Severnjacima kakvi su, na prvi način, u mnogim pobunama i beskrajnim hororima crnačkih zločina i terora na ulicama.

Uspeh mojih govora na koledžima i univerzitetima širom Amerike je bio zadovoljavajući ili spektakularan - fantastičan! Ako se čak i libearalna omladina sa ovih univerziteta bude, možete samo da zamislite koliko su mase radnika spremne za borbu!

Ponekad sam držao govore, čak i po šest ili sedam p.uta nedeljno, širom kontinenta.

Kako sam se bližio Wake Forest-u u North Carolina-i s nadom koja je rasla u meni, odjednom moja patnja se podigla.

Kada sam stizao tamo, stvari bi uvek izgledale veoma relaksirajuće. Uobičajeno, u ravnicama gde sam trebao da držim govor uvek bi bilo malih eksplozija sa pretnjom, protiv pretnjom i glavnim naslovima, i.t.d.
Bile su ogromne grupe izvan hale, satima pre početka, i sala se uvijek nalazila na dobrom mestu koje je bilo pogodno za ljude.

Ali na Wake Forest-u, nije bilo ljudi ispred kada sam došao u halu. I kada sam ušao unutra, iako su rekli da je to bilo najviše publike do sada, bilo je nekoliko stotina praznih sedišta!
Verovali ili ne, nisam video prazna sedišta u poslednjih četiri godine otkada držim govore.

Zbog svega ovoga izgubio sam balans prilično, tako da sam pazio da pratim svoju uobičajenu rutinu insistiranja na samo "pisanim" pitanjima. Ali, uočio sam da je publika koju su sačinjavala južnjačka omladina postajala divlja od oduševljenja kada sam branio veliku Belu Rasu i istoriju i tradiciju njihovih predaka.

Ono što sam video bilo je nešto novo!

U govorima na bilo kom drugom mestu, uvek postoje prizvuci pretnji i nasilja, prekidanja i mogućnosti za probleme.
Sve je izgledalo tiho kada sam počeo govor u Wake Forest-u.

Posle minuta pošto sam otvorio usta, vrata su se potpuno otvorila.
Američke zastave su počele da se lepršaju nošene od strane Čamuga!
Jevreji su došli sa crnim štitovima i počeli da marširaju ispred ulaza.
Neki od omladinaca su počeli da se ponašaju kao kreteni, pozdravljajući pobunu.
Zajapurena stara Jevrejka je počela da viče na nerazumljivom "Engleskom". Dobile su velike pozdrave i aplauze!

I pored svega ovoga, trudio sam se da preduzmem kontrolu nad publikom jer sam bio primoran na to, i govorio sam oko četrdeset pet minuta. Ali nisam mogao da nastavim tamo gde sam počeo sa publikom. Uvek su se trudili da se sukobljavaju svakom objašnjenju, i marao sam da ućutkujem i da koristim trikove da zaustavim pojedine stvari.

Nije bilo aplauza na kraju mog govora, iako su neki mladići pokušali, bili su prekinuti od strane svojih komšija.
Napravio sam grešku što sam uzimao pitanja od publike (to je nešto zbog čega sam ljut i sada ali se nadam da ću prevazići to).

Ogromi crnčuga je došao ispred hale baš pred moju govornicu, podigao ruku i pokazao im da ćute i to se i desilo.
Sala je bila mirna po prvi put i iz iskustva sam znao šta dolazi sledeće.
Da je taj crnčuga uradio bilo šta drugo umesto što je rekao "abrakadabra", on bi bio udavljen oduševljenjem.

Uradio je majstorski posao, planirano ili ne, to ne znam.
Tvrdio sam u mojim govorima da su geto crnčuge u dobroj fizičkoj formi jer su bili primorani da obavljaju teške poslove, kao što su naprimer đubretari ili nešto slično.

Ovime nisam hteo da ih uvredim. (U stvari, mnogi od mojih ljudi se ljute kada ovo kažem) Ali to je deo razloga što crnci misle da mogu da nas izbatinaju jer kažu da smo postali mekani.
Veliki crnac je koristio moje tvrdnje da bi očevidno saopštio da ja želim da svi crnci budu samo đubretari i ništa više.

"Možda je jedino za šta smo dobri đubretarenje" -izjavio je, "ali ako je to jedino što Amerika može da doprinese da postanemo, onda ćemo postati, bićemo đubretari!"
Zacrvenjena publika, prvo besna, a onda više i više, dok sala nije postala more histeričnog urlikanja, dok je crnac (za kog sam kasnije saznao da je lokalni fudbalskiheroj) predvodio ostatak fudbalskog (Misli se na Američki fudbal) kluba u "šetnji".

Niko se nije usudio da ustane iz te besne scene, iz straha da nebi bio okarakterisan kao "mrzitelj", jer su TV kamere snimale publiku.
Uradio sam šta sam mogao da ih ućutim i da napravim neki pomak. Čak sam se lično trudio da na kraju izvedem da dođe do nekog aplauza.

Ali bio sam gorko razočaran kada sam video šta se desilo na mom prvom govoru na Jugu!

Zadobijao sam sulude, liberalne "Jenkije" južnjačkim govorima na Severu tokom cele godine. Ovde sam bio potopljen talasom divljeg, histeričnog obožavanja crnaca - od Južnjaka!

Proveo sam više nego 10 časova na banketima i seminarima, koktel žurkama, i ostalim uobičajenim sporednim stvarima na ovim govorima, i onda, kada sam konačno otišao da spavam, nisam spavao još dva sata dok nisam pronašao bilo kakvu vrstu zaključka zašto se sve to desilo.

Na banketima, govornik je bio niko drugi već Dick Gregory.
Sedeo sam za glavnim stolom samo dva sedišta od ovog smešnog crnačkog revolucionara.

Otišao bih ranije ali sam hteo da čujem ovu "mačku", kako on svakoga naziva, kako će uticati na omladinu iz Severne Carolina-e. Ostavio je prilično dobar utisak na omladinu i mnogo sam naučio.

Na početku on je napravio nekoliko šala da bi zagrejao omladinu, što se i desilo.

Kada se bacio na svoje "daćete nam zemlju, Baby" načelo, porast crnačke slave je rastao među nama kao rezultat jevrejskog novca, jevrejskog vođstva i jevrejskih novinara za ove mizerne Afrikance.

Teško mi je bilo da poverujem u ono što sam video tamo. Gledao sam bistra lica mladih Belih mladića i devojaka koji su napeto gledali majmunsko lice Gregory-a. Bili su hipnotisani.

On je ustvari otišao toliko daleko da se hvalio kako jedini način da se dokaže da oni nisu puni rasizma i mržnje treba da bude na taj način da damo naše Bele žene crncima, da bi smo na taj način pokazali da razumemo da nema razlike između nas, sem boje kože.

Otišao je još dalje uzimajući činjenicu o materinstvu, i otišao je do fizičkog opisa procesa rađanja, ističući kako ne možete zaustaviti rađanje bebe skupljanjem nogu žene, i.t.d., reklamirajući gadnost, samo da bi dokazao da će to da Bele žene rađaju crnce postati neizbežno, objašnjavajući da bi se to desilo čak i kada bi ukrstili noge ženi i sprečavali rođenje onoga što je on nazvao "prirodno isticanje jednakosti".
Imao je dostojanstven stav, baš kao i crni košarkaš koji je bio u publici.

Još jednom, gledao sam fanatične široke aplauze dok je on govorio, a onda su okrivljeni pogedi na licima sve više i više omladine koja su crvenila, dok svi (sem mene) koji su stajali nisu počeli da počastvuju čoveka koji je upravo oglasio da kreće da ih uništi, žene i decu i celu RASU!

Čuo sam da se ovakve stvari događaju, baš prošlog meseca kada sam govorio na jednom univerzitetu u Wisconsin-u, Stokely Carmichael je držao govor na drugom univerzitetu koji se nalazio samo nekoliko milja odatle. Izašao je i uzvikivao "Black Power!" i otvoreno oglasio svoju nameru predvođenja "gori, baby, gori" napada na bele ljude, uzvikujući "Drž'te Belca!", i imajući isti dostojanstveni stav, kakav sam video dva p.uta u istom danu, i na Jugu! ZAŠTO?

U celokupnoj istoriji, ni jedan Narod nije spušten toliko nisko da je davao pozdrave i odobavanje svojim dželatima. Neki ljudi su postali previše zacrvenjeni da bi se pobunili, ali niko nikada pre nije spušten toliko nisko, koliko su se spustili ovi pripadnici našeg Naroda koji stoje i pozdravljaju kada im govori arogantna crnčuga da crnci potpuno nameravaju da nas unište kao Rasu!

Crnci uzvikuju, "Drž'te Belca!" i belci pozdravljaju i aplaudiraju! Sigurno vi, takođe, pokušavate da objasnite to sebi samima.
Dok sam ležao tamo u krevetu Sheraton Motela u Winston-Salem-u, mislim da sam našao odgovor: KRIVICA! -Samodestruktivnost!

Jug je uništen, na pola p.uta do smrti, pre više od sto godina, danas, i to ima svoje psihološko oružje.

Dolazak druge obnove, koji se bliži, dolazi precizno kao diktator, posle ispunjene godine neprekidne torture, u Kineskom kampu za ispiranje mozga.

Sargant, u svom očaravajućem, "Battle for the mind", opisuje kako žrtva duge torture, postaje fanatični poštovalac te iste torture! Kao išibani pas, ona (žrtva) gmiže da dohvati ruku brutalnog gospodara koji maše batinom prema njoj.

Pre nego što sam se vratio zbog večeri, proveo sam nekoliko sati u sobi s različitim grupama koje su samo dolazile i odlazile, jer su znali broj moje sobe. Obično, vraćao sam ih jer mi je trebalo i malo odmora (trebao sam uskoro da putujem, do mesta sledećeg govora), ali u ovom slučaju sam očajnički želeo da naučim koliko god je moguće o ovoj južnjačkoj omladini koja su izgledala luda za crncima, i kako su uopšte postala.

Prvo, naučio sam da najviše pobesnelih nisu bili južnjaci. Prvi s "dostojanstvenim odobravanjem" su skoro svi bili Jevreji i slični "liberalci" sa Severa!

Kada su dolazili u moju sobu u grupama od po deset ili dvadeset i izvan mase, shvatio sam da je većina južnjačke omladine zdrava .
Skoro svaki čovek, i devojka ili mladić, su mi se izvinjavali zbog onoga što se desilo tog popodneva u sali.

Ponašajući se na takav način, oni nisu bili deo scene odobravanja, oni su mi svi objasnili da je taj crnac lokalni fudbalski heroj, da studenti nisu onakvi kako je izgledalo, da oni svi nisu bili ludi za čamugama, i.t.d.
Pitao sam svakog od njih zašto on ili ona misli da se to desilo i većina njih su rekli ono za šta mislim da je tačno.

Koristili su različite izraze, naravno, ali rezultat svih je KRIVICA - samodestruktivnost - zbunjenost, i.t.d.

Oni su osećali da su sirote čamuge bile napadnute kada sam ustao i otvorio listu horora koji su se desili našoj zemlji i Beloj Rasi kao rezultat "Crne Revolucije"!
Ti čamuganski fudbalski heroji su bili njihovi "prijatelji" - poklonici naših političara koji propagiraju rasno mešanje, i oni su se svi osećali kao da su išutirali malenog nejakog psa.

Kada smo kasnije pričali u sobi, mnogi od njih su priznali da crnci nisu bili žalosni mali psi, već pre gomila divljih, pobesnelih vukova i da sam ja govorio jednostavnu istinu.
Međutim, kada je crni košarkaš bio tamo, bili su bespomoćni u obmani osećanja krivice zbog saučesništva na skupu gde je istina o njihovoj Rasi bila naglašena!

Onda, kada su Severnjaci i liberali, jevreji i rasni mešanci pocrveneli u sceni odobravanja, niko od ostatka nije mogao da ostane da sedi, niko iz ljubavi prema crncima, već iz osećanja straha! Strah od toga da bude označen kao "zatucan", "mrzitelj" i konačno "nacista".

Šta sve ovo treba da znači u opštoj borbi, mi moramo da se borimo kao Rasa i moramo opet da zadobijemo kontrolu naše sudbine, kao Nacije. Mislim da to pokazuje da borba treba da se odigra najviše na NE-južnjačkim delovima Nacije.

Jug je dugo bio "prebijan i šutiran" i ispunjen osećanjima krivice da više nije, kao celokupna grupa stanovnika, kadar da bude jak i ljut. Klan i različiti delovi južnjačkog stanovništva će se još uvek boriti i rizikovati da budu protiv crnog pakla koji je ispred nas. Ali danas, mnogi od njihovih drugara južnjaka se okreću, u strahu i konfuziji, protiv klana i drugih boraca.

Nesreća koju su imali južnjaci, je ista kao kod Nemaca koje sam sreo. Jevreji i konspiratori su svesno zadali velike udarce u fizičkoj borbi, izvan dela običnih južnjaka i običnih Nemaca, i prepustili ih da se ispune suludim, samoubistvenim osećajem krivice ako bi čak i pomislili na otpor.

Ostatak zemlje nije iskusio ovaj užasni psihološki obrt. Belci svuda su nešto zastrašujuće, rečeno finim rečima ili, zatucani, mrzitelji, i.t.d.
Kao primer onoga što kažem uzmimo Cicero u Čikagu. Ne postoji "Klan" u Ciceru. I bez toga, svaki građanin Cicero-a je spreman, željan i nestrpljiv da isprebija prvog crnčugu koji pokuša da se naseli tu.

Upamtite sliku u boji, u magazinu "Life" od prošlog leta, hrabrog dečaka iz Čikaga koji je ustvari bio izboden bajonetom, stajao i krvario, isturajući svoje grudi u očaravajućem protivljenju stražarima.

Dok su oni uspešni u nabijanju crnaca na Jug, ja istinski verujem da cela federalna vlada, vojska, mornarica, vazduhoplovstvo i nuklearne bombe ne bi mogle dovesti jednog crnca u Cicero. Oni nisu smeli čak ni da pokušaju, još uvek. Oni mogu da dovedu jednog crnca u kuću u Cicero-u, ali će biti vraćen istog trenutka, da beži što brže može svojim crnim nogama, ili se neće ni pomeriti.

Na Severu, gde su relativno "osvešćeni" u ovoj borbi, mala deca u svakom belom radničkom komšiluku su puna najenergičnije vrste borbe protiv crnih osvajača njihovog komšiluka.
Jug, posle borenja i poraza, pre više od stotinu godina, postaje obeshrabren. Ali, dozvolimo Jugu da skupi snage!

Sećate li se inspirišuće novele Thomas-a Dixon-a "The Klansman", od koje je napravljen jedan od svetskih filmova "The Birth of a Nation" (rođenje Nacije)?
Kapetan Forbes, naš vođa iz Los Angelesa, ima kopiju tog filma u sedištu tamo, i bio sam u mogućnosti da pogledam većinu njega u mojoj poslednjoj poseti pre par meseci.

Za one koji su možda zaboravili, to je priča kako je Ku Klux Klan spasio Jug i Belu Rasu, od crnačkog terora posle građanskog rata.

Klan je obavio herojski posao. Da sam rođen pre stotinu godina sigurno bih bio Klanovac. Terorizam je delovao prelepo, pre stotinu godina. Danas, to ne može, jer političari imaju totalnu "legalnu" moć da prodru, hapse i love nekoliko hrabrih ljudi koji bi pokušali da zaustave crnački teror protivterorom.

Ali šezdesetih i sedamdesetih prošlog veka, hrabri Klanovci su bili u mogućnosti da naprave pravi početak spašavanja Belog Juga od crnačkih zveri dovedenih od strane Jevreja i perverznjaka.

Još uvek nisu mogli da spase Jug, međutim, jer je uvek postojala opasnost od federalnih trupa. Kada god je Klan počinjao da bude jak negde, teško naoružane federalne trupe su bile poslate da zaštite i povrate prava crncima, i Klan bi morao da premesti operacije negde drugde.

Sećate li se uzbudljive scene iz "Birth of a Nation" kada je Bela porodica u maloj kabini opkoljena crnačkim trupama. Samo još nekoliko doboša municije je ostalo da se zaštiti Bela žena od ispunjenja pohotnosti divljih crnčuga.
Kada iznenada, u poslednjem trenutku, crnačke trupe su presretnute - od strane federalnih trupa Severa koje su konačno uvidele i razumele da su to bili njihovi Beli ljudi, okrenuli su svoje puške crncima!

Danas, ista stvar se dešava baš ispred nas.
Jug je bio pod opsadom, godinu za godinom, tokom veka!
Odbrane se drobe svuda na Jugu. Mnogi dobri Južnjaci gube snagu, jer vide prepreku za preprekom pred užasnom moći federalnih političara.
"To će doći" oni su shvatili. "Mi možemo isto tako pokušati da prihvatimo sa ljubaznošću i na kraju uradimo to na miran način i izbegnemo još prolivanja krvi."

Niko ne može da krivi ove dobre ljude za bešnjenje, jer su to rekli danas, ništa više nego što bi mogli okriviti Nemce koji su vodili borbu za Belu Rasu samo da bi imali drugove Bele ljude sa njima.

Izbavljenje je došlo u zadnjem minutu u "Birth of a Nation" od Belih federalnih trupa koje su bile na jevrejsko-crnačkoj federalnoj strani i preokrenuli su se kada su shvatili i konačno pružili ruku jedan drugom, svojoj Beloj braći i sestrama sa Juga protiv crnačkog terora - i on je prestao!

Danas, ista stvar se dešava!
Beli ljudi i žene juga, mogu vam reći sa sigurnošću i ponosom, da se moji saučesnici "Jenkiji" konačno bude, kao federalne Bele trupe u filmu "Birth of a Nation", i počinju da se bore za vas, za sve nas! I kada Beli ljudi, sa Severa i Juga, budu imali dovoljno ovih arogantnih crnčuga i njihovih još arogantnijih i bolesnih Jevrejskih vođa, doći će kraj crnačkom teroru i ludilu, i kraj jevrejsko komunističke izdaje koja će biti uništena na najbrži način!

Ovog p.uta, nikada više im nećemo dopustiti da nas podele!
Jevreji i fanatici rasnog mešanja su doprineli da Sever mrzi Jug, tako da mogu da haraju i dominiraju i jednima i drugima, kao što i jesu.
Onog momenta kada su Bele trupe na Jugu odbile da ostave svoju Belu Južnjačku braću pod crnačkim terorom, terorizam se završio, i politički avanturisti, hohštapleri i šljam su isterani odatle.

Ovog p.uta, onog momenta kada Beli ljudi Severa i Zapada osete dovoljno gađenje što su bili iskorišteni od strane crnačkog terora, ne samo na Jugu, već u celoj Naciji, teror će stati, i košmarna armija crnačkog i belog šljama, vođenog od strane Jevreja nikada više neće biti viđena ili čuta.
Ali, ovoga p.uta ujedinjenje Bele Rase neće biti nacionalno, lokalno ili privremeno.

Ovoga p.uta, na kraju postoji organizacija koja nije posvećena spašavanju samo jednog dela Bele Rase - kao što je Klan pokušao i uspeo u spašavanju Juga, i kao što su nemački Nacional-Socijalisti pokušali i uspeli na neko vreme u spašavanju Nemačke - OVOGA P.UTA, "American Nazi Party" i "Svetska Unija Nacional Socijalista" (World Union of National Socialists), koje je "American Nazi Party" deo, se zalažu da se Bela Rasa nikada ponovo ne izloži otvorenom inspiranju mozga i poražavanju od same sebe, na način kao kada je pobunjenicima i "Jenkijima" rečeno da mrze jedni druge, i Amerikancima i "Nacistima" da mrze jedni druge.

U redu, i ovoga p.uta ćemo mrzeti, ali mrzećemo samo neprijatelje, divlje bande obojenog šljama i jevrejske komunističke izdajnike, a ne da jedan deo našeg Naroda mrzi drugi deo za dobrobit Jevreja i njihove armije šljama!

I razlog zašto ćemo mrzeti i uraditi takav surovi posao, nije jer smo mi neki mrzitelji, maloumnici, i.t.d., već zbog toga što mi volimo svoj Narod - Belu Rasu ljudi donetu od strane Velikog Duha da civilizuje i da dominira ovim svetom i da ga štiti od toga da postane gnusna, luda džungla mraka i prolivanja krvi.

Poslednje nedelje, u Winston-Salem-u u Severnoj Kaliforniji, gledao sam rezultate stotina godina jevrejskog ispiranja mozgova na Jugu. Beloj deci je rečeno da mrze prvo "Jenkije", Naciste, i konačno sebe, zbog sve propagande protiv činjenice da su Belci, zaista, "Gospodarska Rasa".
Gledao sam ih kako stoje i odobravaju arogantnom crncu koji se hvalio da bi uzeo samo Bele devojke za svoje crnčuge.

Hvala Bogu, pre nego što ovaj proces ode mnogo dalje, Beli ljudi sa Severa će doći galopirajući prema izbavljenju njihove teško pritisnute Južnjačke braće i sestara, i zgaziće sve i svakog što preti bilo kom Belom čoveku ili ženi, bilo gde, bilo da je obeležen kao "pobunjenik", "Jenki", "Nacista", "Hrišćanin", "Britanac", "Katolik" ili ''Rus''.

Mi živimo u poslednjim danima Bele Rase i ne možemo dozvoliti samo-destruktivnost ili neslaganje, bez obzira na propagandu koju oni prosipaju na nas kao razlog.

BELČE! AKO SI BEO - TI SI MI BRAT!!!

Nije me briga koje si religije, za koji klub navijaš, iz kog si dela zemlje, iz koje klase dolaziš, niti koje boje zastavu nosiš. MI smo SVI pod smrtonosnim napadom od strane obojenih hordi koje nas brojno nadmašuju, više nego šest prema jedan, vođeni smrdljivim Jevrejima i komunističkom zaverom!
Ustani sa mnom, ZGAZIMO neprijatelja prvo, ZAJEDNO!
Onda ako želiš da diskutujemo zajedno o politici, ekonomiji, sociologiji, religiji, nacionalnosti ili drugim stvarima sa mnom, može. Čak ću se boriti protiv tebe, ali samo ako moram.
Ali, PRVO, Belci, ustanimo zajedno da obezbedimo opstanak vašeg i mog Naroda, jer mi pripadamo istom Narodu - to je draga, izvanredna, prelepa, blagoslovena i GOSPODARSKA BELA RASA!