Куга звана ,,Отпор'' поново хара међу Србима ! ! !

Украјина на страни Србије, не подржава војску тзв. Косова

Украјина не подржава тзв. војску Косова и тиме јасно показује пријатељски став према Србији

Мањина у Србском народу која слави Путина и ставља се на страну Русије у сукобу против братске нам Украјине има благи облик ретардације. Украјина је у сличном положају као Србија, окупирана, пуна унутрашњих агената, издајника, приватника док су прави Украјински националисти маргинализовани и њихових ставова нема на ТВ пријемницима.
Док у Србији мало мало па наслов ,,Путин наоружава Србе'' ,,Путин креће да ослобађа Косово и Метохију'' скоро је било ,,Путин обећао уједињење Србских земаља у једну државу'' но занимљиво је што нигде нема ВИДЕО линка да Путин изјављује тако нешто, и стално се вергла један снимак на ком Путин ето осуђује ЕУ због Косова и Метохије које је саставни део Србије, да треба да их буде срамота али у наставку тог излагања је суштина његове приче а то је Крим!
Нити нас Русија наоружава, нити Путин иде и шамара по Европи због Србије и нема заштите од Русије! Када се Србски народ врати на пут својих Предака и Светих отаца тада ће бити заштићен.
Једина братска Нам Русија је Кијевска царска Русија!
После комунистичког масакра над Романовима Србски народ је чак омражен од ,,Совјетије'' из које је иначе изникао млађани Путин.
Сви су они из исте кухиње сервирани да уништавају Европу и комунисти и демократе (либерали, капиталисти) - безбожници!

Списак земаља које нису признале лажну државу Косово

СПИСАК ЗЕМАЉА КОЈЕ НИСУ ПРИЗНАЛЕ КОСОВО ЗА ДРЖАВУ
01. Кина ------------------------ 1 417 385 944
02. Индија ------------------------ 1 360 889 521
03. Индонезија ------------------------ 268 071 626
04. Бразил ------------------------ 211 578 571
05. Нигерија ------------------------ 198 234 471
06. Русија ------------------------ 146 880 632
07. Мексико ------------------------- 131 489 383
08. Етиопија ------------------------ 108 741 596
09. Филипини ------------------------ 107 253 574
10. Вијетнам ------------------------ 96 927 990
11. ДР Конго ------------------------ 85 265 539
12. Иран ------------------------ 82 388 538
13. Јужна Африка ------------------------ 57 708 781
14. Мјанмар ------------------------ 54 079 539
15. Кенија ------------------------ 51 537 241
16. Шпанија ------------------------ 46 417 806
17. Уганда ------------------------ 44 937 885
18. Аргентина ------------------------ 44 881 215
19. Алжир ------------------------ 42 320 064
20. Украјина ------------------------ 42 248 598
21. Судан ------------------------ 41 976 740
22. Ирак ------------------------ 39 837 035
23. Мароко ------------------------ 36 398 176
24. Узбекистан ------------------------ 32 570 837
25. Венецуела ------------------------ 32 566 782
26. Ангола ------------------------ 31 243 363
27. Мозамбик ------------------------ 30 936 596
28. Непал ------------------------ 29 772 113
29. Сјеверна Кореја ------------------------ 25 665 123
30. Камерун ------------------------ 24 972 669
31. Шри Ланка ------------------------ 20 982 152
32. Румунија ------------------------ 19 535 145
33. Мали ------------------------ 19 377 078
34. Казахстан ------------------------ 18 491 938
35. Сирија ------------------------ 18 384 399
36. Чиле ------------------------ 18 262 200
37. Замбија ------------------------ 17 853 915
38. Гватемала ------------------------ 17 399 841
39. Зимбабве ------------------------ 17 091 636
40. Еквадор ------------------------ 16 973 709
41. Камбоџа ------------------------ 16 355 950
42. Јужни Судан ------------------------ 13 078 649
43. Руанда ------------------------ 12 637 272
44. Тунис ------------------------ 11 716 921
45. Куба ------------------------ 11 490 466
46. Боливија ------------------------ 11 292 060
47. Грчка ------------------------ 11 133 957
48. Азербејџан ------------------------ 9 966 154
49. Бјелорусија ------------------------ 9 443 590
50. Таџикистан ------------------------ 9 193 055
51. Израел ------------------------ 8 513 810
52. Србија ------------------------ 7 186 862
53. Лаос ------------------------ 7 009 144
54. Парагвај ------------------------ 6 936 513
55. Никарагва ------------------------ 6 315 683
56. Киргистан ------------------------ 6 172 804
57. Либан ------------------------ 6 080 608
58. Туркменистан --------------------------- 5 893 839
59. Конго ------------------------ 5 465 900
60. Словачка ------------------------ 5 450 363
61. Еритреја ------------------------ 5 244 446
62. Палестина ------------------------ 5 114 935
63. Молдавија ------------------------ 4 035 776
64. Грузија ------------------------ 3 905 764
65. Босна и Херцеговина ------------------------ 3 502 722
66. Уругвај ------------------------ 3 475 433
67. Монголија ------------------------ 3 142 466
68. Јерменија ------------------------ 2 935 345
69. Јамајка ------------------------ 2 902 254
70. Намибија ------------------------ 2 612 976
71. Боцвана ------------------------ 2 352 465
72. Тринидад и Тобаго ------------------------ 1 373 926
73. Екваторијална Гвинеја ------------------------ 1 335 280
74. Маурицијус ------------------------ 1 269 740
75. Кипар ------------------------ 1 193 440
76. Бутан ------------------------ 821 327
77. Зеленортска Острва ------------------------ 556 600
78. Сент Винсент и Гренадини ------------------------ 110 334
79. Сејшели ------------------------ 95 453
ДРЖАВЕ КОЈЕ СУ ПОВУКЛЕ ПРИЗНАЊЕ КОСОВА
80. Мадагаскар ------------------------ 26 590 685
81. Бурунди ------------------------ 11 382 992
82. Папуа-Нова Гвинеја ------------------------ 8 496 502
83. Либерија ------------------------ 4 911 147
84. Лесото ------------------------ 2 276 823
85. Гвинеја-Бисау ------------------------ 1 928 831
86. Комори ------------------------ 840 968
87. Соломонска Острва ------------------------ 628 846
88. Суринам ------------------------ 570 531
89. Сао Томе и Принсипе ------------------------ 210 936
90. Гренада ------------------------ 108 556
91. Доминика ------------------------ 74 481
Број становника свих земаља је: 7 670 993 498
Број становника земаља које су признале независност Косова је: 2 276 127 957 или 29.67 %
Преко две трећине Светске популације не признаје ову терористичку творевину!
Косово и Метохија су саставни део Србије.

СРБ или СРП?

Жалбено веће у Хагу о жалби на пресуду генералу Ратку Младићу

Интернет цензура и медијски рат - Биљана Ђоровић

Поруке предака - Србски роде избаци ТВ из домаћинстава

                                         

СТОП циганском терору над Животињама

Почивај у миру Православни брате

Југослав Петрушић о окупацији Европе и имигрантима

Милош Црњански

Парафиран ,,Даблински споразум'' ! ! !

Парафиран ,,Даблински споразум'' Србији следи најезда имиграната-Видео
Србски народ у опасности од биолошког уништења и Србији прети нестанак ! ! !

Имигранти масовно силују и отимају беле девојчице

Банда миграната силовала беле девојчице у Британији

Сто двадесет случајева силовања, иживљавања над жртвама и присиљавања на проституисање. Десетине жртава. На недавном суђењу у енглеском граду Хадерсфилду, чланови банде Пакистанаца су изјавили да имају право да учине с белом женом шта год пожеле, због њене, како тврде, „природне порочности“. Суд је показао да политичка коректност спречава Запад да казни и најгрубље злочине.
На сваких неколико месеци, избезумљена светска јавност сазнаје о новопочињеном кривичном делу против малолетника у Великој Британији. Ротерхам, Рочдејл, Телфорд, Њукасл – имена ових градова, у којима се насиље над малолетницима годинама одвија, отишла су у сва светска гласила.
Пре неки дан, ову тужну листу допунио је град Хадерсфилд. Тамо су осуђени бандити који су заводили малолетнице из тог града и присиљавали их на проституцију. Истрага је открила да су сви такви злочини изведени као по шаблону. Може се рећи да је, злоупотреба деце у Британији, стављена на покретну траку и подигнута на индустријски ниво.
Као и у другим енглеским градовима, гомила злостављача у Хадерсфилду се састојала искључиво од Пакистанаца. Међу жртвама није било ни једне азијске и црне девојчице, само су биле белкиње. Пакистанци су проналазили своје жртве међу децом из нефункционалних или једноставно сиромашних породица, као и у градском сиротишту. Узраст девојчица кретао се од 11 до 17 година.
Увлачили су их у проституисање према добро опробаном шаблону. Мушкарци би се упознали са девојчицом, заклели јој се на вечну љубав, напили је алкохолом и дали јој да пуши марихуану. Кад би се онесвестила силовали би је, а након тога би постала заједничка имовина целе банде. Вође банди редовно продају девојчице својим сународницима. При том их нису присиљавали на проституисање у самом Хадерсфилду, већ су их одводили у друге градове да пружају сексуалне услуге.
Као и у другим случајевима корупције широких размера, месна полиција је годинама затварала очи и није ништа предузимала. Банда из Хадерсфилда је оптужена за 120 случајева силовање, иживљавања на жртвама, присиљавања на проституцију. Више десетина девојчица су биле њихове жртве. Банда је вршила своје криминалне активности још од 2004. године. И све те године, градске службе за спровођење закона нису чак ни покушале заштитити локалну децу од бандита.
Управу хадерсифилдског сиротишта једноставно није занимала судбина сопствених штићеница. Пакистанци су улазили у сиротиште, отимали девојчице и одводили их у своје аутомобиле, а да се нико из управе се није запитао шта одрасли Пакистанци раде са њиховима штићеницама. То подстиче сумње да су полиција и управа једноставно сарађивали с бандитима. Међутим, као и увек, против њих нису покренути кривични поступци.
Родитељи девојчица које су пале у канџе криминалне заједнице покушали су некако да их заштите – бар да их не пусте из куће. Међутим, гангстери су долазили у њихове куће, лупали пред кућом њихове аутомобиле, разбијали прозоре на кући и претили да ће убити њихове кћерке. Девојке су редовно пребијане и дрогиране. Једна од њих покушала је да изврши самоубиство, другу су пакистанци избацили из аутомобила, возећи пуном брзином.
Пријаве бандита полицији су биле бескорисне: баш као у Рочдејлу и Ротерхему, полиција би убедила родитеље и жртве да не праве буку, иначе ће сви бити оптужени за „расизам“. Први записник о силовању Хадерсфилду полиција је сачинила тек 2013. године. Након тога, гнусни злочини су настављени још неколико година. Тек прошле године, хадерфилдски Шерлоци (алузија на Шерлока Холмса познатог књижевног детектива – при. прев.) су успели да сакупе довољно доказа за покретање кривичног поступка против пакистанске банде.
Неке разлике целе приче у Хадерсфилду су се виделе већ током суђења. Ствар је у томе да су суђења злостављачима у Рочдејлу, Ротхерхаму и Телфорду показале читаву расистичку позадину ових немилосрдних злочина.
Гангстери су се понашали изузетно надмено на суђењу. Они су негирали своју кривицу, истрајавали у ставу да се све догодило „уз обострану сагласност“ и отворено се расистички изјашњавали против белих девојчица. Њихови наступи доспели су у новине.
Све ово је почело да узнемирава чак и политички најкоректније Британце.
Тако је, у случају хадерсфилдских гангстера, једноставно одлучено суђење прогласити тајним. Поступак је вођен у граду Лидсу. Ни имена криминалаца, нити обим и природа њихових злочина нису откривани. Поступак је вођен више од годину дана иза затворених врата. Обичан грађанин Томи Робинсон није био равнодушан и покушао је да одржи интернет извештавање са суђења, са трга испред зграде суда у Лидсу. За „непоштовање суда“, осуђен је на 13 месеци затвора.
Ипак, по стидљивим примедбама судије, могло се приметити да се суђење пакистанским гангстерима није разликовало од претходних суђења. Судија је посебно нагласио да ниједан од силоватеља није изразио ни најмање кајање и ни покушао ни да се извини жртвама. Умјесто тога, оптужили су жртве за лажи и „бели расизам“.
Осуђено је двадесет људи. Вођа банде, 35-годишњи Амер Синг Даливал (при том, ожењен човек и отац породице) осуђен је на доживотни затвор, са могућношћу пуштања на условну слободу након 18 година издржане казне. Осуђен је за 22 силовања малолетница и приморавање на проституцију. Неколико његових саучесника добило је дуже казне.
Међутим, већина чланова банде олако се извукла провидним изговорима. У зависности од владања у затвору, они ће моћи да изађу на слободу у року од три до четири године. Тада ће се они вратити у Хадерсфилд, а ноћна мора ће се наставити. Све ће бити потпуно исто као у другим енглеским градовима, где жртве са ужасом чекају повратак својих силоватеља са места која нису толико далеко.
На пример, вођа Телфордске банде, мучитељ Мубарак Алија осуђен је 2012. године на 14 година затвора, али је ослобођен у новембру 2017. Одмах се вратио у свој родни град. Једино су протести родитеља жртава (а само у Телфорду силовано је и приморано на проституцију око хиљаду дјевојчица) натерали власти да га поново пошаљу у затвор.
Случај Хадерсфилд је само врх леденог брега. Групе пакистанаца који тргују малолетним белим девојчицама редовно се откривају у различитим енглеским градовима. Тако су недавно, такву криминалну групу открили и у Лондону. Сваког месеца, полиција у Великој Британији ухапси више од 400 људи због сумње на сексуалну експлоатацију малолетника.
Мотив расне и верске мржње (Пакистанаца који су муслимани према хришћанима и белцима – прим. прев.), због којих се чине сексуални злочини према малолетницама је очигледан сваком посматрачу без предрасуда. Међутим, било каква расправа о учешћу пакистанске дијаспоре у масовном секс-трафикингу белим британским девојчицама је апсолутни табу у британским јавним гласилима.
Покушај да се макар укаже на проблем пакистанске расне и верске мржње према белцима доводи до хистеричне реакције пакистанске дијаспоре и оптуживања свих и свакога за „расизам“ уз пуну подршку либералних медија.
Пре годину дана, бивши државни тужилац, Лорд МекДоналд, постао је жртва таквог прогона, рекавши у интервјуу Би-Би-Си-у да “ је велики проблем у неким од наших дијаспора, јер поступају са младим женама као са смећем, и сматрају их лакодоступним „. Исламски активисти и медији који их подржавају одмах су оптужили Лорда МекДоналда за „расизам“. Тако су подвргли бојкоту и бранитељицу људских права Сару Чемпион, јер се усудила да у чланку, напише да „у Британији постоји проблем са пакистанским мушкарцима који силују и експлоатишу беле девојчице“.
До сада се испоставило да је пакистанска мањина добила потпуну слободу да силује локалне белкиње и држи белу већину у страху. Правосудни органи су добро разумели овај наговештај. Никада за све ово време, у масовним злочинима против малолетница, судије нису нашле мотив расне мржње, чиме би се овај злочин учинио тежим и повећао казну. На суђењу телфордским гангстерима, судија је чак изјавила да су „оптужени бирали своје жртве не због расе, већ због њихове слабости и рањивости“.
Али некако су једино, беле девојчице из радничке класе увек слабе и рањиве. Једино су оне најугњетенија мањина у савременој Британији.
Аутор: Викторија Никифорова
Извор: ВЗГЉАД

Србска Крајна и Украјина - Serbian Krajna аnd Ukraina

Последња фаза геноцида над Белом расом

The last step of genocide over White race

STOP genocide on White population in South Africa

We must secure the existence of our people and a future for White Children ! ! !

Проблем са имигрантима све присутнији

Хиљаде имиграната са Далеког и Блиског Истока пробило кордон полиције на хрватској граници и масовно улазе на територију Хрватске. У Србији се тренутно налази заиста алармантан број имиграната (исламске војске) и уколико по хитном поступку не буду враћени Србија и србски народ су у озбиљном проблему, са оваквим стањем какво је данас, обзиром да на србском тлу имамо преко милион циганских и муслиманских имиграната изворно Србско становништво је у великом проблему!
А у случају парафирања ,,Даблинског споразума'' србски народ ће бити пред биолошким истребљењем!
Сви знамо да ово нису имигранти него ,,муслиманска војска'' у цивилу.
Такође знамо њихове циљеве које они и не крију, а то је окупација Европе и поробљавање свих европских народа међу којима су Срби на 1. месту.
ЗАШТО ЈЕ СРБСКИ НАРОД НАЈУГРОЖЕНИЈИ:
У муслиманском свету влада непријатељски став према Србском народу изазван лажном пропагандом о геноциду над муслиманима у Сребреници.
Посланик Срђан Ного је заиста представио реално стање ствари што се тиче имигрантског проблема.
По овом питању Србија се мора ујединити јер се ради о биолошком опстанку србског народа!

Пробијање кордона граничне полиције на Хрватској граници - ВИДЕО

Коме припада Босна - Јован Дучић

Имигранти пристижу у Србију - ВИДЕО

Имигранти пристижу у Србију - ВИДЕО

Имигранти силују девојке испред факултета! ! !

Имигрантска криза у Србији ! ! !

Енглеска одувек радила против интереса осталих европских народа - Како је Џорџ V издао цара Николаја Романова II

Како је британски краљ Џорџ V издао последњег руског цара?

АЛЕКСЕЈ ТИМОФЕЈЧЕВ

Последњи руски цар Николај II, кога су бољшевици стрељали заједно са породицом, могао је да избегне тако мрачан крај и да напусти Русију после одрицања од престола у марту 1917. године. Његов брат од тетке, енглески краљ Џорџ V, понудио му је уточиште, али је затим неочекивано повукао своју понуду и касније покушао да сакрије ту чињеницу.

Краљ Велике Британије Џорџ V и руски цар Николај II су били браћа од тетке и личили су један на другога.

Getty Images

„Убиство [руске царске породице] уздрмало је веру мога оца у урођену пристојност људског рода… Мој отац је лично планирао да га спаси [цара Николаја II] помоћу британске крстарице, али је тај план у извесном смислу блокиран“. То је војвода од Виндзора писао о своме оцу Џорџу V у књизи „Прича о краљу“. Основано је, међутим, мишљење да је Џорџ Пети лично блокирао тај план.
„Енглеска не указује гостопримство док траје рат'',

Ситуација у којој се након одрицања од престола нашао цар са породицом после Фебруарске револуције 1917. године била је специфична. Социјалисти који су дошли на власт страховали су да се око цара може распламсати контрареволуција, док либерално настројени парламентарци нису били заинтересовани за радикално заоштравање ситуације и сузбијали су репресије против Николаја II.

Царско Село, Руска империја, цар Николај II (лево) у кућном притвору.

Бивши цар је јасно сагледавао опасност у којој би се нашла његова породица у случају заоштравања тензије у друштву. Због тога је „замолио Привремену владу да остане у својој резиденцији близу Петрограда (Царско Село) све док му деца не прележе мале богиње, а затим да оде у луку Романов (данас Мурманск) и одатле морем отплови у Енглеску“.

Влада је држала Николаја и његову супругу у кућном притвору у Царком Селу, и, како је тврдио тадашњи министар спољних послова Русије Павел Миљуков, подржавала је идеју да се цар пошаље у Велику Британију. Миљуков се обратио амбасадору Велике Британије у Русије серу Џорџу Бјукенену, који је касније пренео спремност Лондона да прихвати Романове и да ће „у ту сврху бити послата крстарица“. Касније, када се крстарица није појавила и цар није отпутовао, Миљуков је питао амбасадора због чега се са тим одуговлачи, а овај му је одговорио да „влада више не инсистира на доласку царске породице у Енглеску“.

То је потврдио и министар правде у Привременој влади и њен будући лидер Александар Керенски. „Влада Енглеске не сматра да је могуће указати гостопримство бившем цару све док траје рат“.

Оптужена руска страна

У мемоарима из 1923. године објављеним под насловом „Моја мисија у Русији“ амбасадор је изнео супротну верзију. „Наша понуда је остала отворена и никада није повучена“, написао је Бјукенен. Он је оптужио руску страну тврдећи да Привремена влада, суочена са опозицијом социјалиста, „није смела да преузме одговорност за одлазак императора и одустала је од своје првобитне намере“.

Сер Џорџ Вилијам Бјукенен, 1915. 

Када је Керенски у својим мемоарима 1927. године изјавио супротно, Министарство спољних послова Велике Британије поновило је Бјукененову тврдњу и оптужило бившег руског министра за лаж.

Истина је испливала пет година касније, када је Бјукененова ћерка Меријел објавила своју књигу „Распад империје“. Она је написала да је њен отац у своје мемоаре хтео да унесе и чињеницу да је понуда уточишта анулирана, али је био принуђен да то не чини. „У министарству спољних послова, где је отишао да провери нека документа, речено му је да уколико учини што је намерио, биће оптужен за кршење Закона о државној тајни, и да ће му бити обустављена пензија. Његова прича о обећању британске владе да ће руском императору пружити уточиште у Енглеској намерни је покушај потискивања истинитих чињеница“, написала је она.
„Истините чињенице“ су, по свему судећи биле овакве: „Он [Џорџ V] мора да вас преклиње да пренесете премијеру како из свега што се прича и пише у штампи произилази да ће трајни боравак бившег императора и императорке у овој земљи јако узнемирити јавност и да ће несумњиво угрозити положај краља и краљице, од којих је, како се претпоставља, тај позив и потекао…“ – то је почетком априла 1917. године писао министру спољних послова Велике Британије лорд Стамфордхам, лични секретар Џорџа V.

Краљ Велике Британије Џорџ V (1865 – 1936).

„Џорџ V је био забринут због ескалације нереда међу радницима и јачања социјализма у Великој Британији. Краљ је страховао да ће присуство ’крвавог Николаја’ у Британији угрозити и његов сопствени положај, и касније изазвати рушење монархије“, пише британски историчар Пол Гилберт, позивајући се на надимак који је цар Николај II добио када је 1905. године наредио да се пуца у мирне демонстранте у Санкт Петербургу.

Према Гилбертовој тврдњи, „Краљ Џорџ V јесте био кукавица и није желео да губи нерве и да брине због политичких последица пружања уточишта бившем цару и његовој породици… али су руског цара издали пре свега његови најближи рођаци, друге владе и руски монархисти. Према томе, одговорност треба да сносе све монархије Европе и савезници Русије у Првом светском рату“.

извор:  Russia Beyond 

Јирген Шпанут - Србски народ је поставио темељ данашње цивилизације

Немац Јирген Шпанут, истражујући немачку историју, открива српска гробља на тлу Шпаније, Португалије и Бретање од 3.000 година пре Христа. Он такође у пећини код места Мас-д’ Азил у Француској открива белутке, који представљају прве почетке стварања писма, почев од леденог па до раноисторијског периода. А у месту Глозел открио је камење на коме је нашао иклесане јелене, медведе и животиње које могу бити пантери или дивљи коњи, са ознакама које приписује филистинском или синајском писму.Пронађене ископине процењене су на девет до десет миленијума старости пре Христа. Француски археолог Морле назвао је то писмо азбука Глозел, а Јирген Шпанут наводи: “Они који су измислили ово писмо су поставили камен темељац наше цивилизације”. Он мисли да се ради о Филистинцима, а по упоредби са нашом ћирилицом произлази да се ради о Србима. Платон сматра да је исто краљевство владало Средоземљем и Египтом и преко Тиренског мора протезало свој утицај све до Гибралтара. На све то Илија Живанчевић написао је да је Словенство било растурено од Владивостока до Јадрана, као кичма човечанства.

Најстарији халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици људске цивилизације стари су око седам хиљада година. По њима најмање толико је стара и српска историја. У тим споменицима спомиње се име Србин, али не и Словен. И “Кинески дворски дневник”, који је непрекидно писан од око две хиљадите година пре Христа, садржи податке да су тада Срби живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је српски народ живео на просторима од Сибирије до италијанске Венеције. Француз Робер Сипријан развио је теорију о пореклу свих Словена од Илиро-Срба, тј. од подунавских балканских Срба, који су се простирали од Балтичког и Црног мора до Кавказа и Каспијског језера.

Србе доњег Дунава он назива прото-Срби или првобитни Срби и за прото-Србе тврди да су та подручја настањивали раније од времена у коме је живео Мојсије. За каснији долазак Срба на Балкан Сипријан каже да су они само дошли сабраћи у помоћ у борбама против Римљана. Није чудо да су од тада неки народи модификовали језик па чак и давали себи друга имена, због огромних раздаљина и отежаног комуницирања. Имена Чеха, Хрвата и Руса помињу се први пут у писаним споменицима од шестог века н.е, неколико хиљада година после Срба. О томе Сафарик пише: “Никада до шестога века није поменуто име Чех, Лех или Словен, а и о Пољацима и Русима писана историја говори тек у деветом веку.”.

Према записима Јорнанда и Прокопија, Венди и Срби су два имена једног истог народног стабла. Лужички Срби за себе кажу да су они из балканске Србије, што потврђују немачки историчари Сетген (Schoettgen) и Крајсих (Kreysig), узимајући за основ иста имена људи, река, планина и других географских појмова. Пољаци су у новијим истраживањима утврдили присуство Словена (Срба) на балтичкој обали од пре 2.000 година пре Христа. То су били Протословени (Протосрби), чији су потомци данашњи Лужички Срби. Олга Луковић-Пјановић каже да су Босна и Славонија биле српске и звале се “Бела Србија”, а простирала се све до данашњих немачких граница. Робер Сипријан закључује да су Срби најстарије стабло словенске расе и да су их на Западу називали Венди, као и да су житељи Сарматије аутохтони Срби.

По Илији Живанчевићу Душанов Законик представља само континуитет традиционалног вендског порекла, а Валтер Вист (Walter Wuest) пише да је санскритски језик настао из вендског, али му не може одредити време. Он тврди да је у Индију дошао са северозапада, а по свим упоређивањима једина је могућност да је то био српски језик. То је у сагласности и са Илијом Живанчевићем, који каже: “Словени су осталим народина дали реч.” И он као време настанка санскритског језика одређује 4.500 година пре Христа, док Емил Бурнуф (Emil Burnouff) налази да је то било далеко пре, чак у доба “мраче праисторије”. Он није усамљен у тврдњи да су грчи и латински језици настали из пелазгијског језика. А за народ Пелазга каже да су живели у Средоземљу и по Алпима. Пелазге су многи прословековни аутори идентификовали са старовековним Србима.

Један огранак Срба, који је из Сарбарске, преко Мале азије, стигао на Балкан 3.000 година пре Христа, населио је Стару Рашку (Тракију), а један део истих се морским путем спустио до Крита у три таласа 1.800, 1.500 и 1.400 година пре Христа. Победили су Крићане али су се са њима измешали и претопили у нови народ – Грке или Јелине. Подаци говоре да ни имена града Атине и истоимене богиње нису грчка. Има записа који тврде да су и Акрополис саградили Срби. Сами Грци за себе верују да су они настали од народа званог Пелазги и да су говорили “варварским” језиком, а налази указују да су то били Срби.

Олга Луковић-Пјановић за Грке каже да су они остатак хорди асирских и Рамзесових трупа, које су се помешале са српским племенима, а такав став заступа и сам Херодот. На Криту се задржало једно племе Боруси, које се није мешало са Крићанима. Када су се и они упутили на север, запосели су обалу Балтика и одржали свој језик све до пре 200 година, од када су их Немци германизовали и преименовали у Прусе (Пројзен изговарају Немци написано Преусен). Срби са Пелопонеза населили су области изнад Саве и Дунава створивши прву Панонску Србију. О самој Троји записи Михаила Ломоносова и Мавра Орбинија, као и певање Ивана Гундулића, иду у прилог умешаности Срба у тројански рат. Падом Троје Срби су у другом таласу 1860. година пре Христа, опет дошли на Балкан и проширили се до Венеције.

Катарина Велика, руска царица, је лужичко-српског порекла, што су историчари потврдили по титули њенога оца (био је принц области Anhatt, Zerbst – Serbiste). Катарину су у младости звали “Северна Семирамида”. Она је сама за себе говорила да је словенске расе и писала Гриму 1784. године да је словенски језик био првобитни језик људскога рода, а како каже наш народ: “Царска се не пориче”.

Никола Фрере, како наводи Шафарик, сматрао је српски мајком трачког и грчког језика. Шафарик у свом делу “Старожитности” пише: “Срби живе у Европи од најдавнијих времена или од праисторијског доба, а тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прошлости”. Он тврди да су Срби настањивали готово целу Европу и многе делове Азије, па отуда она наша стара изрека: “Говори српски да те цео свет разуме”. За српски језик Шафарик каже да је: “Тако оригиналан, чист, граматички савршен и богат, те није могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа”. А стари српски језик био је сасвим сличан данашњем, савременом, што је реткост у историји језика. Кад је реч о писму још нико се није ни приближио Вуковом правилу: “Пиши као што говориш, читај како је написано”.

Сигисмунд Хербестајн наводи да су Срби живели на целој обали Јадранског мора, од Венеције до Константинопоља, укључујући ту и српски Цариград, па наводи Мизију, као балканску област, коју су грци и Римљани делили на Горњу и Доњу Мизију, те даље Лужичке Србе и Србе у данашњој Мађарској. Робер Сипријан за Дунав каже да је српска река, а Србе назива почетним народом и мајком народа а српски језик – језиком мајком. Нестор Кијевски, Леоник Халкокондило и Робер Сипријан се слажу и сви називају подунавски басен прасловенском колевком Европе.

Подунавље, прва српска постојбина

Милош Милојевић пише да су Срби од искона живели на својим садашњим земљама, од Италије или Средоземног мора до Грчке и од Јадранског до Црног мора, ту су имали своје свештенство и уређену црквену управу у лицу својих архиепископа са седиштем, између првог и четвртог века н.е. у Сирмијуму, другој римској престоници, данашњој Сремској Митровици. У четвртом веку, под навалом Хуна, повукли су се у Звечан, на Косово, где су такође створили Косовску Митровицу. По Милојевићевим налазима српска црква старија је од римске и грчке.

Зна се да су Срби у прастара времена били монотеисти (веровали су у једнога бога), док је многобоштво настало касније у Грчкој. Према Веселину Чајкановићу српска религија претежно је индо-европска и у њој има највише елемената из индо-европских времена. Казимир Шулц наводи писмо апостола Павла, према коме је он (апостол Павле) проповедао “Христово Јеванђеље”, Христову веру код Срба, од Јерусалема до Италије.

Драшко Шћекић у својој књизи “Сораби – истина о српству од исконе” износи да су Срби на нашим данашњим просторима живели више од 7.500 година. Он такође тврди да су Срби званично почели да броје године од 5508. године пре Христа, према чему се наводи да је деспот Стефан Ђурађ Бранковић погинуо 6935. године и да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893. године. Према томе, аутор овога текста пише ово године 7511. у Канади. Шћекић такође наводи да су Месопотамци почели бројати године 3.200 а Египцани 3.000 година пре Христа, Римљани од 743. године пре н.е. (година стварања Рима), Грци од 776. године пре нове ере, од првих олимпијских игара. Према томе Срби су почели мерити време давно пре свих. Према том српском календару Цар Душан је прокламовао свој Законик на празник Вазнесења, 21. Маја 6857. године.

Душанов Законик има готово световни карактер, базиран на хиљадугодишњим традицијама српског народа, које се налазе у Ведама, а оне носе печат непролазне мудрости изван времена и простора. Сви данашњи словенски народи били су уједињени под именом Срби, говорили су заједничким језиком, из кога се касније развило 12 различитих говора. Шћекић такође приказује, кад је реч о праколевци српства, Индији, да је тамо настала прва Србија, под именом Сарбарска. Одатле су око 4.500 година пре Христа започеле прве сеобе и то у три правца: прва у правцу рајске земље Месопотамије, друга ка средњој Азији, а трећа ка северној Азији, данашњој Русији, где је створена племенска држава названа Сирбидија, Сирбирија или Сирбија – Сибир. Ово је у сагласности и са другим ауторима који ће у даљем тексту бити приказани.

У време краља Милутина (1282. до 1321.) на српском двору јело се златним виљушкама и кашикама, а у Европи је виљушка први пут уведена у XVI веку, у време Хенрика III и то је доживљено као изузетан догађај.

У трагањима за српским коренима Огњен Радуловић наводи да је Балканско полуострво био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Подунавље је колевка европске, па и светске цивилизације. Према томе, садашњи становници Балкана су потомци племена Рашана, који су ту живели од најстаријих времена. Историју Трибала, тринаест векова пре Христа, Херодот смешта у Поморавље, како каже западно од реке Исткар, где из илирске земље река Ангро тече на север и улива се у Асткар.

То према садашњем стању одговара сливу западне и велике Мораве и Дунава. У књизи “Цивилизација Германа и Викинга” издатој 1976. године у Швајцарској, Патрик Лут (Patrick Louth) пише да су 2.000 година пре Христа у Скандинавске просторе дошли народи из Подунавских равница. За многе истраживаче остали су “мистериозан” народ. Други Швајцарац Јуџин Питар (Eugene Pittard) каже да су ти “мистериозни” народи населили и обале Норвешке и Шкотске, а сматрали су их припадницима динарске расе, били су високог стаса и лепи. По Питару кретали су се од Венеције, преко Централне Европе и Немачке, до Шведске и Норвешке, а друга грана прешла је мореуз Кале и настанила британска острва. Све су то били наши претци, Срби.

Обелиск из Ксантоса садржи натпис уклесан у камену, који претставља збирку закона старих Срба. Овај законик старији је неколико векова од Мојсијевог. Према Птоломејевој “Азијској и Европској Сарматији и делу Индије” у Грчкој на острву Халкидики једно место, на коме је персијски цар Ксеркс превео 1,700.000 војника у петом веку пре Христа, још увек се зове Превлака. Сензацију у свету изазвао је руски историчар Јуриј Мирољубов 1954. године када је почео да објављује преводе “Велесове књиге”, која претставља храстове дашчице на којима је урезана словенска хроника од 650 година пре Христовог рођења. Светислав Билбија први је дешифровао етрурско писмо, приметивши да етрурска слова потсећају на слова Вукове ћирилице. Када их је почео читати с’десна у лево, успео је да склапа речи које су имале исти корен као многе речи у савременом српском језику. Претходно су се многи западни научници безуспешно мучили да дешифрују етрурски језик, упорно одбијајући да за то употребе словенски, дакле српски.

Тако је нађен кључ за етрурску браву. Билбија је затим нашао да се ћирилица развила из клинастог писма Низана, народа у литератури забележени као Хити из Мале Азије, који су 2.000 година пре Христа у области Ликији подигли град Срб. Упоредивши записе са обелиска из Ксантоса са знацима Вукове ћирилице Билбија је прочитао све споменике етрурског народа и тиме утврдио да сви ти народи потичу из Подунавља, са подручја на коме данас живе Срби. Познато је да су Етрурци пре Латина живели у данашњој Италији и себе су називали Рашанима. Опште је прихваћено тумачење научника да реч Рас означава сој, расу, припадност племену које говори истим језиком. Ми данас знамо да су Рашани били житељи Немањине државе и још постоје рушевине града Рас. Према томе говорити о Етрурцима, значи говорити о Рашанима који су живели на подручју винчанске културе, северозападно од Прокупља.

Коментаришући истраживања професора Деретића, Огњен Радуловић наводи да су Римљани преласком Јадранског мора, кренули у освајачке походе и наишли на Илире, а касније и на Трачане, народе који су насељавали те области. Илири су заправо били Венети или Венди – српски народ, а Римљани су им дали име Илири према тадашњем владару који се звао Илија, који је владао у подручју данашње Херцеговине и дела Црне Горе. И на острву Рабу постојао је град Сарба. За Трачане се наводи да су били врло жилав народ, а по бројности одмах иза Индуса.

Према истраживањима др Милорада Стојића, Трибали су насељавали области целог српског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, део Колубаре, источну Србију, северозападну Бугарску и простирали се на југ до Скопља. Континуитет Трибала на овим подручјима траје од тринаестог века пре нове ере, па до другог века после Христа. Имали су уређену државно-правну територију, што сведочи њихов грб, који се појављује после пропасти средњовековне српске државе. Српска држава Немањића имала је свој грб: на црвеном штиту двоглави бели орао, а грб Трибалије се јавља од седамнаестог до осамнаестог века као грб Шумадије.

У новије време бројни истраживачи сматрају да су Илири и Сармати, односно Словени јединствен етнос. Херодот је тврдио да су Венети и Илири исти народ, а Птоломеј да Венети чине део Сарматије. Милан Будимир описује појаве Венета на обалама Атлантика, Балтика, у Алпима, у долини реке По, на Балкану (Далмација, Тесалија, ушће Дунава) и у северној Анадолији. Нас књижевник Милош Црњански навео је имена на десетине географским појмова у Британији који одговарају називима на тлу наше земље. Анонимни аутор из седмог века писао је да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дачији, а трећа у Сарматији. Целокупну ову област освојили су Римљани, под својим именом Илирик. Управни центар био им је у Сирмијуму, где владавина “илирских и дачких царева” траје од 248. до 392. године нове ере.

Срби у северозападној Европи

За Хрвате се говори да се то име помиње први пут од шестога века нове ере и да се односило на Србе који су живели по планинским пределима, хрбатима, слично данашњем називу Загорци. Сам хрватски историчар В. Кљајић у својој историји “Сеоба Хрвата” пише да се део Срба називао Горанима или Хорватима, што није означавало народ него племена. Чеси су их називали Хрбатима, а Шафарик наводи да реч Хрват означава брђанина. По Далимилу и Шафарику, Хрвата, као народа, уопште није било. Руски историчар Никола Дурнов каже: “Милиони Срба примивши католичанство претворише се у Хрвате”. Он у “Руском Странику” описује Загреб као престоницу покатоличеног српства. У “Варшавском дневнику” генерал Гурка писао је 1880. године: “Никад Русија неће санкционисати историјско насиље, да се створи засебно од српског народа хрватска католичка краљевина, где живи српски покатоличени народ”.

На просторима данашње Галиције и Пољске од пре преко три миленијума постојала је Бела Србија. Њен други део обухватао је просторе данашње Чешке и Баварске.Чеси су живели у Белој Србији, а само име Чех имало је почасни карактер. Око реке Мораве живели су Моравци. Блиски Моравцима били су Словаци, чије порекло такође датира од Срба по тврдњи аустријског историчара Синисе, као што су и Срби Корутанци, данашњи Словенци, према немачком историчару Димлеру. Они Срби који су живели по гајевима и шумама добили су име Леси или Шумадинци (шума се на руском зове лес), а они који су живели у низинама названи су Пољацима. Пољски истраживач Јозеф Кострижевски потврдио је име Пољске, које је дошло од српске речи поље, а односило се на земљорадњу. По Јовану Луцију, Бела Србија била је у Карпатским горама, а Шафарик је писао да је за Татрама, данашњи делови Пољске и Русије, живео велики српски народ. Управо из тих простора Беле Србије догодила се последња велика сеоба Срба почетком седмога века нове ере, прецизније 632. године. За Пољаке, као народ, каже се да настадоше од преосталих Белих Срба, који су се и даље задржали у старој постојбини.

Римски и грчки историчари Плиније и Птоломеј, који су живели у доба Христа, писали су о Србима који су били настањени иза Дона у Сарматији. Отуда их Руси сматрају за своје прародитеље. Реч Рус јавља се тек од деветог века, па Шафарик у књизи “Србове в Руску” тврди да су: “…Руси остатак оног српског огранка који се иселио на Балкан”. Пољски историчар др Вацлав Мацјејовски каже: “Треба знати да су словенска наречја у Бугарској и Србији створила старословенски црквени језик, а из овога је постао руски језик”.

За Бугаре се наводи да су уралско-монголског порекла, који су окупирали пределе садашње Бугарске и покореном српском становниству наметнули своје име, примили њихову културу, веру и језик који су веома искварили. Сматра се да су вековна раздвојеност и утицаји суседних народа са делимичним укрштањима, довели до извесних опречности међу племенима некада истога народа, баш као и утицаји религија, што је све резултирало у настанку посебних данашњих народа на европским просторима.

Најстарије српско порекло

Напред је наведено да су халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко седам хиљада година и да се у њима помиње име Србин. По неким научним теоријама настанак људских насеља одређује се за разне крајеве у разна времена. По другима сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временом расељавали. По таквој тврдњи за Србе се сматра да су огранак аријског, или индо-европског соја, коме припадају и романски, келтски и германски народи. За тај доказ узима се исти језик свих словенских народа, произашао из прасрпског језика индо-азијског порекла.

Велики је број научника који Индију сматра српском прапостојбином. Сви се они слажу да су сеобе Срба из Индије започеле пре шест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година. Један од заговорника српског порекла из Индије је и др Ненад Ђорђевић, који у својој обимној студији “Историја Срба” доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу. Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име. Постоји теорија да су се прве сеобе Срба одвијале у правцу кретања сунца, од истока ка западу.

За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад започеле пре петнаест хиљада година. Доказ томе су многобројне речи у санскритском језику, истог значења као и на српском, а забележене су пре више од три хиљаде година. Као прва историјска забелешка је реч Сербх што има значење родбине, семена и колена. И у данашњим језицима, индијском и српском има много речи истоветног значења. Ево неких:

аган – огањ; багас – бог; братх – брат; бхала – бела; цхата – чета; дети – дете; див – див; дина – дан; даса – десет; дама – дом; гирја – гора; град – град; искра – искра; када – када; кута – кућа; лип – леп; лот – љут; лагхи – лаки; љубхва – љубав; матр – матер; мала – мали; море – море; мил – мили; набас – небо; нава – нови; параха – прах; прати – против; панца – пет; пена – пена; рабх – роб; роса – роса; са – со; сила – сила; сас – сест; стан – стан; сабха – соба; стала – стол; тата – тата; та – тај; твар – ствар; трасти – трести; транг – траг; тамас – тама; три – три; тријдоса – тринаест; тада – тада; врт – врт; вицур – вече; ватара – ватра; ви – ви; вас – вас; вива – живи.

У санскритском језику имена родбине су потпуно идентична српским, као: тата, нана, брат, прија, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика. Постоји истоветност и многих других речи као: гувно, хлад, стока, говече, јама, апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге. Има их свакако још. Други доказ порекла Срба везан за Индију су обичаји, који су веома слични код оба народа, на пример: отмица девојке, уношење и палење бадњака, гатања, мотиви на везовима и надгробним споменицима, друштвено и државно уређење и многи други.

Чак су код Срба били сачувани и обичаји спаљивања мртвих. Речи жупа и жупан у српском и код Индуса имају значење удружења или задруге, а у санскритском значе повезивање. Енглески писци истицали су истоветност индијских и српских друштвених јединица, општина, које су у оно време биле најдемократскији облик друштва, сачуваних у Србији до данас. Макаров је записао многа имена српских станишта, која су остала до дана данашњег: Индостан, Авганистан, Курдистан, Раџастан и још многа друга.

ИЗВОР: Вести-Газета