ТВРТКО
1353. 1391.
Твртко је
најзнатнији босански владалац. Под његовом владом босанска држава проширила је
своје границе на све стране, и постала је прва и најсилнија држава на
Балканском Полуострву. Твртко је први утврдио потпуну самосталност своје државе
и прогласио је за краљевину.
Ташт и сујетан,
Твртко је много полагао на форму и спољашност; али, он због тога
никада није губио из вида садржину, и тежња за формалним није га никада
заслепила толико да не види у чему је његов прави реални интерес.
Он је дошао на владу као дечко од
15 година, и одмах је имао да издржи напад од стране босанских великаша, који
су хтели, ако не баш да га лише престола, а оно да му бар сузе власт. Али,
Твртко је био сретан што се у тим тешким тренутцима нашла уз њега његова трезвена
и енергична мати, која му је спасла част и престо. Она је, чим је осетила
покрет међу великашима, похитала са оба своја сина, Твртком и Вуком, у Угарску,
краљу Лудвику, од кога је тражила и добила помоћ и заштиту.
По повратку у Босну, Твртко је био одан и
веран Лудвику, коме је имао да захвали што се одржао у власти. Али, верност и
оданост његову Лудвик је рђаво наградио. Пошто му је требало за Далмацију
сигурно залеђе, Лудвик је хтео да добије Босну у своју власт. Њему је сметала и
она сенка самосталности што је Босни била остала. Да растроји државу и да
ослаби Твртка сасвим, Лудвик је подстрекавао босанске великаше да се одметну од
Твртка и да траже његову заштиту.
Лудвикова
интрига је успела сасвим, и босански великаши одметнули су се од Твртка. Остављен
сам себи и предан на милост и немилост Лудвику, Твртко се морао сасвим предати
Угарској и пристати на све што је Лудвик од њега тражио. Тешки услови, које му
је Лудвик поставио, и које је он морао примити, начинили су га потпуним вазалом
Лудвиковим, а Босну угарском провинцијом.
Али, босански великаши врло брзо су осетили
да су рђаво поступили кад су послушали савете страног владаоца, те устали
против свога, особито због тога што је тај страни владар немилосрдно, свуда
кршио великашку моћ. Стога су они ускоро устали са својим господарем против
туђинске власти у земљи. Лудвик је на то пошао са две велике војске на Босну,
али је претрпео потпун неуспех у том походу. Могло би се претпоставити да ће
тај успех и заједница између Твртка и његове властеле, која се том приликом
показала, утврдити међу њима поверење и чвршће везе, и да ће ојачати Тврткову
власт и престо. Али, није тако било. Већ после две године дигла се босанска
властела опет против Твртка, а можда због тога што се Твртко, видећи да неће
моћи одржати своју независност против воље угарског краља, хтео опет приближити
Угарској. На челу незадовољника стојао је овом приликом сам Твртков брат, Вук.
Твртко је морао напустити земљу и побећи, а власт у држави преузео је Вук.
Твртко се сада опет обратио за помоћ
Лудвику, од кога се недавно био одметнуо. Са војском, добивеном од њега, Твртко
се вратио у Босну, протерао је брата и заузео наново престо. Том приликом
Твртко је показао особити политички такт и мудрост, јер се измирио са братом,
примио га и дао му земље и градове за издржавање.
Миран и осигуран
на тај начин у земљи, Твртко је сада могао слободније радити на томе да утврди
своју власт, да добије што већу независност својој држави и да прошири њене
границе. Прилике су у свима правцима ишле Твртку на руку да оствари тај свој
програм.
Угарски краљ
који му је могао највише сметати, био је у тај мах сав заузет на другој страни,
док је у Србији владало стање хаоса и расула. У таквим приликама Твртку је било
отворено поље за најширу акцију. И он је искористио те повољне прилике у пуној
мери, вешто и окретно.
Основа његове
политике био је савез са кнезом Лазарем. Њих двојица споразумели су се потпуно
и искрено, одредили су тачно делокруг, правац и програм свога рада и своје
политике, и поделили су тачно сферу својих интереса. Први велики резултат тога
заједничког рада била је победа над најсилнијим, после њих двојице, господарем
у српским земљама, Николом Алтомановићем, који се са својом облашћу био
укљештио између Тврткове и Лазареве државе, и који се, по својој снази, успешно
могао такмичити са сваким од њих. Када су савезници савладали Алтомановића и
поделили његове земље, припали су Твртку и неки крајеви који су сачињавали
првобитно језгро немањићске државе. Амбициозан и пун воље за акцију, Твртко је
сматрао да је сада настао погодан моменат да и формално истакне и утврди
независност своје државе, и да је прогласи краљевином.
Али, Твртко није
имао довољно моралне снаге да потпуно поруши старе традиције и да створи нешто
сасвим ново. Стога је он хтео да задовољење својих амбиција и стварање нового
стана веже за старе традиције и да се ослони ма на какво легитимно право.
Решити тај проблем није било тешко. У Србији није на престолу било законитог
потомка Немањине лозе, Лазар није имао амбиције да то формално буде. У
Твртковој држави био је, међутим, сада један део првобитних Немањиних земаља, и
у њима манастир Милешево, са гробом Светог Саве, великог народног учитеља и
просветитеља, кога поштује и обожава сав народ. Сем тога, и то је био један од важних аргумената, на
које је Твртко могао ослонити свој легитимитет,
Твртко је био по матери унук краља Драгутина, и по томе директан потомак
Немањин. Тако Лазар није протестовао против намере Тврткове да се прогласи
краљем и наследником Немањиним, а краљ Лудвик ништа није могао у тај мах против
тога да предузима.
Стога је Твртко,
у лето 1377. године, прогласио своју државу краљевином, и крунисао се у
Милешеву, на гробу Светога Саве, за краља српског и босанског.
Твртко је у то доба озбиљно помишљао да заиста обнови немањићску
државу. Он је удесио свој двор и своју дворску канцеларију по узору српске
државе и доводио је оданде чиновнике. Особито је важна његова тежња и акција у
то доба да се утврди у Приморју, да подигне и набави себи флоту и да се у
трговачкој политици еманципује од посредничке улоге Дубровника. У правцу тих
акција Твртко је подигао на улазу у Боку Которску важно трговачко и стратешко
место Нови.
Али, у то доба
Твртко је, под утицајем важних промена и нових прилика, које су настале у
Угарској после смрти краља Лудвика (1382. године), променио своју политику, и
поставио други програм своме раду. Он је, у то доба анархије и грађанских
ратова у Угарској, прегао да своју државу прошири на рачун Угарске. У раду на
остварењу тога програма, Твртко је још боље утврдио свој положај и своју
државу, и у односу према млетачкој републици, која је, због Далмације, била
вољна да помогне свако слабљење Угарске, и према кнезу Лазару, коме је ишло у
рачун да Тврткова држава ојача тако да јој земљиште за рад на томе буде у другом
правцу, а не у правцу немањићских области.
У устанку, што су га били подигли против
Људевитове наследнице хрватски великаши, Твртко је стао на страну хрватских
великаша, и у борбама, које су због тога настале, Твртко је заузео готово сву
Далмацију и јужну Хрватску. После тога он је својој титули додао и назив краља
Далмације и Хрватске. На тај начин Твртко је сада хтео да се веже и за
традиције хрватске државе, те да своје амбиције упути у правцу аспирације старе
хрватске краљевине. Тако је Твртко очевидно ишао за тим да створи велику
српско-хрватску државу, у којој би Босна била најважнија област и средиште.
Изненадна смрт Тврткова прекинула је рад на
остварењу тога плана, и он је са Твртком за векове сахрањен.
ДАБИША
1391. 1395.
У Босни су се
после Тврткове смрти прилике развијале слично приликама у Србији после смрти
Душанове. Велику Тврткову државу, састављену од разноврсних елемената, држала
је само његова чврста рука, његово искуство и његов ауторитет. Када
је он умро, настало је у Босни расуло, као и у Србији после смрти Душанове.
Само се слабост Босне у први мах показала друкче но слабост Србије. Док је у
Србији почело одвајање појединих области од средишне власти, Босна је своју
слабост прво показала у своме односу према Угарској. Док је била снажна и јака,
она је држала своју независност према Угарској; чим се осетила слабом,
она је напустила своје енергично држање у том правцу.
И унутрашње и спољње прилике за Босну биле
су веома тешке, кад је, после Тврткове смрти, узео власт у руке његов млађи
брат, Дабиша. Односи у самој држави нису били сређени, поједине новоосвојене
области и поједини моћни великаши тежили су за што већом самосталношћу. И
питање наслеђа престола стварало је у земљи забуну и подвојеност, јер Тврткови
синови нису могли без протеста примити власт свога стрица, иако је тај ред
наслеђа одговарао старим народним погледима и обичајима.
Уз то је дошла и опасност споља са две
стране, од Угарске, где је муж Лудвикове кћери Марије, Сигисмунд, узео
власт у своје руке и радио енергично да угарској држави врати ослабљени
ауторитет и отету власт, и од Турака, који су били притисли Србију, и друге
године Дабишине владе напали први пут на Босну.
Нови владалац
био је, како се по свему види, слаб и неодлучан човек, без ауторитета. У страху
од унутрашњих непријатеља и од Сигисмунда и Турака, Дабиша се решио да се
погоди са или управо да се покори Сигисмунду. На састанку у Ђакову Дабиша је
начинио са Сигисмундом уговор, који је ископао гроб босанској независности. По
том уговору Дабиша се одрекао области које је Твртко био узео од Угарске, а
Сигисмунда је признао за свога наследника. Дабиша је тако осигурао себи власт и
круну; али, пристао је да Босна после његове смрти постане угарском
провинцијом.
Ту потпуну
капитулацију нису, међутим, примили босански великаши. Они су се са хрватским
великашима, који су се били од Сигисмунда склонили у Босну, одупрли и Дабиши и
Сигисмунду. Ну, Сигисмунд је са великом војском похитао у Босну, да помогне
Дабиши и да утврди своју власт; и Босанци су били покорени. Ускоро после тога
Дабиша је умро.
ЈЕЛЕНА ГРУБА
1395. 1398.
У целој нашој
историји, Јелена, удовица Дабишина, једина је жена која је владала.
После Дабишине
смрти у Босни су се отимале о власт две странке, једна, много слабија, хтела је
да власт у Босни, по уговору закљученом у Ђакову, преда Сигисмунду; док друга,
јача, народна странка, изабере за владара удовицу Дабишину, да она, у име свог малолетног
сина, управља државом.
О Јелени и њеној влади не зна се готово ништа. Изгледа да је краљ
Сигисмунд пристао да Јелена управља земљом; али, она је била само играчка и
оруђе у рукама моћних великаша, који су је на послетку и скинули са престола,
да би на њега попели Стевана Остоју, незаконитог сина краља Твртка.
ОСТОЈА
1398. 1404.; 1409. 1418.
Доведен на престо
од моћних великаша, Остоја је, и иначе слаб човек и без иницијативе у главном
за све време своје владе зависно од њих и њихове милости и наклоности. Тек у
појединим моментима, поглавито када је стајао по среди великашких распри,
Остоја је покушавао да се еманципује од њих и њиховог утицаја; ну, много у томе
није успевао. У први мах Остоја се подао моћном утицају босанског великаша
Павла Радиновића, чијом се рођаком и оженио. Али, ускоро је сасвим
превладао на Остојином двору утицај најмоћнијег великаша на целом ближем
истоку, Хрвоја Вукчића, који је својом окретном и умешном политиком био успео
да знатно прошири и утврди своју власт.
У борби о престо
између Сигисмунда и Владислава Напуљског, Остоја је у почетку под утицајем
Хрвоја Вукчића, држао с овим, и под његовим утицајем и по његовом наговору
даровао је Дубровчанима Конавле, за чим су они давно тежили.
Али, Остоја је
после тога хтео да се ослободи свемоћног утицаја Хрвојевог и прешао је на
страну његових противника. Под њиховим утицајем он је тражио од Дубровчана да
му врате поклоњене земље и почео је због тога ратовати са њима.
Ускоро после тога Остоја је сасвим пристао уз Сигисмунда и признао је његову
врховну власт над Босном. Али, због тога се уз Дубровчане дигну против Остоје и
Хрвоје и већина босанских великаша, те га збаце са престола, а на престо попну
сина краља Твртка I, Твртка II
Твртковића.
Остоја оде онда
краљу Сигисмунду, и затражи од њега помоћ. Са војском добивеном од њега Остоја
се врати у Босну, освоји град Бобовац и утврди се у њему; али, даље
није могао ништа учинити. Међутим, када краљ Сигисмунд савлада Босанце, па
зароби краља Твртка II и одведе га собом у Угарску, измири се Остоја са главним
својим великашима, добије поново власт у земљи и призна угарску врховну власт.
Остоја је после
тога учествовао са Сигисмундом и осталим босанским великашима у борби против
Хрвоја Вукчића. Међутим, кад је Хрвоје Вукчић умро, Остоја отера своју жену,
рођаку Радиновића, и ожени се Хрвојевом удовицом, у нади да ће му то помоћи да
прошири своју државу и да утврди своју власт. Али, у Босни је у то доба била у
јеку међусобна борба великаша, настала услед насилне смрти Павла Радиновића. Та
борба створила је у земљи хаос и анархију, што је дало маха и могућности
Турцима да се утврде у Босни. У то доба губи се сваки траг краљу Остоји.
ТВРТКО
1404. 1408.; 1415.
1443.
Када су босански
великаши збацили са престола слабог и непоузданог Остоју, изабрали су за краља
сина Твртка I, Твртка II Твртковића. У то доба водила се у Угарској огорчена
борба о престо између краља Сигисмунда и Владислава Напуљскога. Твртко је
заједно са свима знатнијим босанским великашима био пристао уз Владислава
Напуљскога; због тога је Сигисмунд више пута нападао на Босну и покушавао да
покори Босанце. Напослетку је 1409. године у том успео; разбио је Босанце, а
краља Твртка заробио и одвео га у Угарску као заробљеника. Седам година после
тога јавља се Твртко поново у Босни, где је помоћу Турака почео добивати
терена. Али, до пуне власти и признања као да је дошао тек 1421. године, када
је, не зна се на који начин, нестало Стевана Остојића.
Ускоро после
тога Твртко је био сасвим пристао уз краља Сигисмунда, особито стога што су
Турци помагали новог претендента на босански престо, Радивоја, незаконитог сина
краља Стевана Остоје. Колико је Твртко уопште био слаб сам по себи и без
ослонца види се по томе што је на наваљивање Сигисмундово пристао да потпише
акт, којим је, за случај ако умре без законитог потомства, поставио за свога
наследника моћног Сигисмундовог великаша Хермана Цељског.
Али, наслањање на Угарску није много
помогло Твртку, и он се ускоро морао погодити са Турцима и искупити од њих мир
по цену предаје неких својих важних градова. Уз то је краљ Твртко имао да
издржи и тешку борбу у самој земљи са моћним босанским великашима, особито са
Сандаљем Храњићем и Радославом Павловићем, који су хтели да што више ограниче
краљеву, а што више да утврде и прошире своју власт.
Опасност је са
те стране и за краља и за земљу била тим већа што су се они у тој борби
ослањали на Турке, који су били вољни да помогну у Босни сваку акцију, која је
слабила државу. За време тих борби Твртко је испред Турака и њиховог штићеника
Радивоја морао још једном бежати из Босне; али њему је пошло за руком да се
ускоро опет врати и да заузме свој престо. Повратак његов изазвао је, међутим,
нове борбе, и босански су великаши поново довели у Босну Турке, а Твртко је
морао и по трећи пут оставити своју земљу и бежати у Угарску. Вратио се опет у
Босну тек кад је признао султанову врховну власт, постао његов вазал, обавезао
се да ће му плаћати годишњи данак и примио у земљу турску посаду.
После тога
Твртко је видео да су његовој држави избројани дани. Стога је тражио помоћ на
све стране, особито у Угарској. Али, помоћи није могао добити. У очајању он је
понудио своју државу Млетачкој Републици; али, ни она није хтела примити тај
сумњив и несигуран поклон.
СТЕВАН
ОСТОЈИЋ
1419. 1421.
Стеван Остојић
дошао је на престо вероватно после смрти свог оца у бурно време међусобних
борби и грађанских ратова, када је почело пропадање босанске државе.
Слаб као и отац
му, Стеван Остојић је допустио да га догађаји носе и воде. У целом његовом раду
не види се и не осећа се нигде његова особа
ни његова иницијатива, а целу његову владу испуњују унутрашње кризе и међусобне
борбе босанских великаша. После две године слабе и неславне владавине, Стевана
Остојића је нестало са позорнице историских догађаја.
СТЕВАН ТОМАШ
1444. 1461.
Влада краља
Стевана Томаша била је бурна и несретна. Стеван Томаш је за све време своје
владе улагао много труда и добре воље да помогне себи и својој држави, да се
спасе несреће, која је све више изгледала неминовна. Али, зла судбина и тешке
прилике нису му дале ока отворити и пратиле су га од доласка на престо па до
последњег дана његове бурне и несретне владавине.
Стеван Томаш се,
истина, није спремао за владаоца, и до свога доласка на престо он је живео
повучено, али је имао доста особина, потребних добром владаоцу. Да је живео у
редовним приликама, Стеван Томаш био би вероватно добар владар, али је он живео
онда када би под теретом тешког бремена, које је лежало на плећима српских
владалаца у доба турских освајања, попустила и много јача личност но што је био
Стеван Томаш.
Под утицајем
тешких прилика у којима се Босна у то доба налазила, и Стеван Томаш је, као и
готово сви владаоци XV века на Балканском Полуострву, у политици стално лутао и
погрешно ценио људе и прилике. Он је, као и готово сви они, тачно знао шта
хоће, да се ослободи турског утицаја и
да се спасе од турског завојевања, али,
ни он није могао тачно одредити пут којим ће ићи да то постигне, и да онда
консеквентно иде тим путем. Он је лутао и мењао је своју политику, и према
Турцима и према Угарској и према своме тасту, моћном Стевану Вукчићу, и према
деспоту Ћурђу Бранковићу. Он је готово са свима њима бивао наизменце у
пријатељству, ратовао и мирио се, склапао савезе и разилазио се.
Ипак се може
рећи да се Стеван Томаш, за све време своје владе, углавном, без знатнијих
прекида, ослањао на Угарску, и да се чврсто држао моћног Сибињанина Јанка, који
је у то доба био најутицајнија личност у Угарској. Сем Угарске и Сибињанина
Јанка, Стеван Томаш се хтео ослонити на папску курију, у нади да ће од ње
добити помоћи за борбу против Турака. Да би курију задобио за себе и по њеном
захтеву, Томаш је гонио у својој држави богомиле, а због тога је опет дошао у
сукоб са знатним бројем својих поданика, и што је било још важније и још горе,
са својим тастом, моћним Стеваном Вукчићем.
Тако је свака
акција, поведена за борбу против Турака и за ослобођење од њиховог утицаја,
изазивала кризе и сукобе, који су слабили државну снагу, а доводили Турке ближе
њиховом циљу.
После турског
пораза под Београдом (1456. године) у Стевану Томашу је оживела нада да ће
можда ипак са запада бити поведена против Турака озбиљна акција, која ће и
Босну спасти, па се почео спремати, озбиљно и одушевљено, да помогне ту акцију
колико год може. Те лепе наде и живе жеље добиле су још више полета и изгледа
на остварење кад је Стеван Томаш успео да за свога сина и престолонаследника
испроси кћер; деспота Лазара, Јелену, и да том удајом осигура спајање Босне и
Србије у једну државу. Та је комбинација истина и остварена, али је она, место
да одложи, само још ускорила пад и Босне и Србије.
После пада
деспотовине (1459.године), Стеван Томаш је морао увидети да његовој држави више
нема спаса, и стога је приклонио главу пред силом турског султана. У очајању он
је још понудио Млетачкој Републици да јој преда своју државу, уверен да се
Босна својом снагом неће моћи спасти од Турака, а да јој ни Угарска неће моћи
дати озбиљну помоћ и потпору. Млетачка Република наравно и овога пута је одбила
да уђе у то несигурно предузеће, и Стеван Томаш је на самртној постељи могао
тачно видети шта ће у најближој будућности бити са његовом државом.
СТЕВАН
ТОМАШЕВИЋ
1461. 1463.
Стеван Томашевић
је последњи босански владар. Као престолонаследник, он је уз жену као мираз
добио био деспотовину, коју је већ после неколико месеци изгубио. Због тога
губитка дигла се у Угарској и у целој Европи бура незадовољства против њега. По
Европи су кружили гласови, и у њих се веровало, да је Стеван Томашевић учинио
издајство хришћанској ствари и да је продао Турцима Смедерево и деспотовину.
Али, када је
Стеван Томашевић дошао на престо, он је својим радом демантовао све те гласове.
Завађен са угарским краљем Матијом због
предаје Смедерева, Стеван Томашевић се, када је примио управу земље у своје
руке, сав предао папској курији. Одатле је он у почетку своје владе у тешким
приликама, притешњен од Турака и изложен свим злим последицама великашке борбе
у самој земљи, добио моралну потпору и круну, којом је крунисан за краља.
Угарски краљ
Матија сматрао је да су тим поступком повређена његова суверена права на Босну,
па је заузео став противан новоме краљу.
Али, они су се
убрзо измирили, Стеван Томашевић је склопио савез са Угарском и отказао је Турцима
данак, који им је Босна до тада плаћала.
Стеван Томашевић
Томашевић је
после тога почео врло енергично радити да спреми све што је потребно за одбрану
од турског напада, који је са разлогом очекивао. Он је у тај мах са доста наде
и оптимизма гледао у будућност. Али, његове наде нису се испуниле, и његов
оптимизам није имао реалног основа.
Када су Турци пошли на Босну, Стеван
Томашевић није добио са запада, ни из Угарске ни од папске курије, никакве
помоћи, а властела у босанским градовима почела се одмах кукавички предавати
завојевачу. У таквим приликама није ни краљ био у стању да се Турцима одупре, и
Босна је пала без и једне битке и без борбе.
Стеван Томашевић
је бежао испред турске војске из града у град, док на послетку није ухваћен.
Несрећа и одсуство сваког изгледа на успех сломили су његову енергију, и он је
неславно завршио своју владавину и живот мада се предао на веру, био је погубљен.
ЂУРАЂ БАОШИЋ
1371. 1379.
Порекло Баошића
мутно је и несигурно. Они излазе на историску позорницу за владе цара Уроша,
када се српска држава почела растурати и када су поједини великаши почели
предузимати мере да сами и мимо средишне власти, која је била слаба и немоћна,
одржавају мир и ред у својим областима. Из тога рада по невољи развила се онда
са временом владалачка власт и образовале су се посебне државе.
Тако су у Зети
за слабе владе Урошеве три брата Баошића узели власт у своје руке и почели
самостално владати. Већ за живота Урошева, а још више после смрти његове, они
су вршили пуну владалачку власт, и територији на којој су владали, може се од
тога времена сматрати као посебна самостална држава. Они већ у то доба склапају
уговоре и савезе са страним државама и воде ратове.
Влада Баошића изгледа да је била колективна
под врховном управом најстаријег брата Страцимира. Али, Страцимир као да није
имао потребне способности, ни државничке ни војничке и био је стога стално
према својој браћи у позадини.
На првом плану у
акцији браће Баошића стоји од почетка Ђурађ. После Страцимирове смрти (1373.
године) влада онда он са млађим братом, али је и тада он главна личност.
Бистар, окретан,
енергичан, подузетан, јаке воље и консеквентан у раду, Ђурађ је утврдио добре
везе са албанским великашима, а био је готово стално у добрим односима и са
Млетачком Републиком.
Акција Баошића кретала се и ка северу, где
су они радили на томе да освоје Котор, и на југ, где су продрли дубоко у
Албанију. Сем тога, Баошићи су се у својој спољној политици ослањали на папску
курију, и због тога су примили католичку веру. Али, изгледа да им је рачун са
папском куријом био погрешан. Бар се не види да су отуда имали какве користи.
Ђурђев политички
таленат види се особито у томе што је он успео да од Николе Алтомановића добије
простране земље за неутралност у рату са босанским баном Твртком и кнезом
Лазаром. Због тих земаља Ђурађ је после дошао у сукоб са Твртком. Састанак њихов у
Дубровнику није довео ни до каквих резултата, и Ђурађ је, ускоро после тога, изгубио
у рату већину земаља, које је био добио дипломатском акцијом. Ипак је Ђурађ
свим својим радом бар то постигао да је он сматран учесником у наслеђу
немањићке државе.
БАОША
1379. 1385
Баоша је после
смрти брата Ђурђа примио пространу државу, која се пружала од Дубровника до
Валоне; ну, он се у главном више бринуо за јужне покрајине своје државе него за
северне. То се у народу осећало, те због тога Баоша у Зети није био популаран,
и он је провео добар део своје владе у савлађивању разних побуна у северним
покрајинама своје државе.
Изгледа да Баоша
није у опште био способан да се прилагоди приликама и да у даном моменту јасно
уочи и оцени ситуацију. Прек и оштар, он је био без сумње добар ратник, али
рђав политичар и државник.
У почетку је
Баоша био у добрим односима са својим суседима, али је убрзо дошао у сукоб са
Карлом Топијом, и узео му Драч; а кад је босански краљ Твртко, 1385. године, од
Угарске добио Котор, дође он у сукоб и са Твртком. Са Твртком је Баоша успешно
војевао, и Твртко је морао молити Млетачку Републику да посредује за мир међу њима.
Сукоб са Карлом
Топијом, међутим, довео је Баошу до катастрофе. Карло Топија је, кад је дошао у
сукоб са Баошом, позвао у помоћ Турке. Они су се одазвали Карлову позиву, и
напали су изненада на Баошу са великом војском. Баоша је на брзу руку скупио
нешто више војске и пошао је против њих. На Војуши је дошло до битке, у којој
је Баоша потучен и погинуо.
ЂУРАЂ
СТРАЦИМИРОВИЋ
1385. 1403.
Ђурађ
Страцимировић био је, као сви Баошићи, бистар, енергичан и окретан, са доста
политичког талента, али непостојан, и стога недовољно поуздан. Као младића, њега је
је, после очеве смрти, његов стриц дао у залогу, и за таоца у Драч, Карлу
Топији, и он је остао тамо и чамио у нераду све до смрти Баошине. Кад је Баоша
погинуо, Ђурђа је Карло пустио на слободу, и он се врати у своју отаџбину, да
прими власт и престо. Али, Ђурађ је примио знатно смањену државу: цео југ био је
изгубљен.
Када је предузео
владу, положај његов и његове државе били су необично тешки. Он је
не само био опкољен са свих страна непријатељима, него је и у самој земљи имао
великих тешкоћа и неприлика; поједини великаши опирали су се његовој власти, а
цела Зета била је у отвореном устанку против њега. Због тако тешких прилика
Ђурађ је био веома попустљив и мирољубиво расположен према својим суседима. Он
је ступио одмах у везу са Млетачком Републиком и искрено се трудио да задобије
њено пријатељство и поверење. Исто такоје Ђурађ, убрзо после свога доласка на
престо, ухватио добре везе и са најмоћнијим династом у унутрашњости Балканскога
Полуострва, кнезом Лазаром, и узео његову кћер за жену.
Мада је таквим
радом добио јаког ослонца, ипак тиме Ђурађ није себи много олакшао положај.
Турци су стално наваљивали на његову државу, а ускоро после косовске битке
дошао је и он у сукоб и са Млетачком Републиком, која је енергично радила на
томе да се утврди у албанском и јужном српском приморју.
У то је Ђурђа
постигла још једна несрећа. Године 1392. заробили су га Турци, и он се
ослободио ропства по веома тешку цену: морао је уступити Турцима Скадар и
Дриваст. Кад се ослободио ропства, Ђурађ се нашао у веома тешкој ситуацији.
Турци су стално нападали на његове земље, у земљи је устанак против њега био у
јеку; што су уз њега били Босанци и Млечићи, није му много помагало.
У тако тешким
приликама Ђурађ је начинио један необичан, дрзак, али дубок план, да спасе и
одржи своју власт. После је било момената када је могло изгледати да је тај
план био велика политичка погрешка, и много је труда утрошено и крви проливено
да се она исправи; али, можда је баш поправљање те погрешке била већа
заблуда смислити и извести овај план.
После свог
ослобођења Ђурађ се решио да отме од Турака Скадар и Дриваст, па да их
преда Млетачкој Републици, да тако подигне између својих и турских земаља преграду,
која ће његову државу осигурати са те стране. Он је у једном тренутку
малодушног расположења озбиљно помишљао чак и на то да целу своју државу преда
Млетачкој Републици.
Први део свог
плана Ђурађ је извео и остварио. Он је заузео Скадар и Дриваст, па их је онда,
у априлу 1396. године, предао Млечићима.
Слободан и
сигуран на тај начин, и од стране Турака и од стране Млечића, Ђурађ се после
тога окренуо против главног свог противника, Радича Црнојевића, који се као
бунтовник годинама држао у горњој Зети, потукао га је, и заузео његове земље. У
тој борби Радич је и погинуо.
Последњих година
свога живота Ђурађ као да
је пристао уз Турке, да ли стога што је мислио да су му
они мање опасни но Млечићи, који су се били утврдили у српском и албанском
приморју и ширили тамо своју власт све даље, или из других каквих разлога, тешко је рећи. Али, Ђурађ је веома брзо дошао
до уверења да нови правац његове политике може бити по њега веома опасан, и он
се вратио старој политици пријатељства према Млетачкој Републици.
БАОША БАОШИЋ
1403. 1421.
Баоша Баошић био је
ратоборан и веома немиран дух. Он је провео скоро сву своју владавину у борби са
Млетачком Републиком, тако да се још много година после његове смрти, уз помен
његовог имена, истицало како је он био "непријатељ господина дужда и опћине
млетачке".
Због тога су
Млечићи веома рђаво ценили његов карактер и његове моралне особине. Мада су те
оцене једностране и претеране, ипак се по свему раду Баошином види да он није
био човек ширих погледа.
Баоша је одмах
после свога доласка на престо намислио да поврати од Млетачке Републике градове
које је његов отац, у једном тренутку страха и малодушности, био уступио.
Млечићи су у
почетку имали у борби са Баошом веома великог успеха; али, Баоша је вешто успео
да побуни против њих становништво на земљишту које су они држали, те се убрзо
ратна срећа окренула у његову корист. Како су се, међутим, и племенски главари
у оним крајевима били поделили у две групе, на присталице Баошине и присталице
Млетачке Републике, није ни Баоша могао доћи до пресудних успеха. Преговори,
који су вођени између зараћених страна, посредовањем разних политичких фактора,
нису такође довели ни до каквог резултата.
У почетку свога
сукоба са Баошом Млетачка Република могла је рачунати на помоћ моћног босанског
великаша Сандаља Храњића, који је био у спору са Баошом због Котора.
Али, када је Сандаљ (1411, године) узео за жену Баошину матер, Јелену, кћерку
кнеза Лазара, изгубила је ова потпору са те стране. У то је Млетачка Република
дошла у сукоб и са Угарском, што је Баоша употребио и почео опет напредовати.
Ну, ускоро после тога дође, посредовањем Сандаља Храњића, до мира између Баоше
и Млетачке Републике (1412. године).
После тога Баоша
је, изгледа, живео у миру са свима својим суседима. Али, када 1418. године
Угарска поново зарати на Млечиће, крене и Баоша, свакако у договору са
Угарском, на млетачке градове у Зети и Албанији, и почне их освајати. Рат је
вођен после тога све до Баошине смрти доста млитаво и са промењивом срећом.
Млечићи су тражили на све стране савезнике против Баоше, и уцењивали су његову
главу. Преговори међу њима више су пута почињани и прекидани без резултата.
Баоша је у то доба већ био тешко болестан,
али је водио рат вешто, окретно и енергично. Када је осетио, да му се
приближује смрт, он је, тешко болестан, отишао свом ујаку, деспоту Стевану, и
код њега је умро. У тестаменту је свом ујаку завештао своју државу. Са Баошином
државом наследио је деспот Стеван и рат са Млетачком Републиком.
САНДАЉ ХРАЊИЋ
1392. 1435
После смрти
босанскога краља Твртка I, почели су поједини моћни босански великаши борбу
против краљевске власти. У тој борби, коју су они водили са много издржљивости
и са мало политичке мудрости, почеле су поједине области босанске краљевине да се
издвајају у посебне државе. Најзнатнија од тих области, која је у току XV века
образовала нову државу, био је Хум. Ту је моћни властелин Сандаљ Храњић, у току
своје владе од преко четири деценије, успео да створи заметке и основицу за
државу, која ће доцније, под владом његовог наследника, Стевана Вукчића, доћи
до великог угледа и моћи.
Лукав и окретан,
Сандаљ Храњић је необично вешто водио политику своје личне користи, и
благодарећи тој својој вештини, он је готово стално повећавао своју територију.
У политици малих, локалних интереса он је био вешт и окретан, као ретко ко, и
стога је он у томе правцу имао великог успеха. У унутрашњим, личним и
локалним борбама, он се лако и брзо сналазио; али, широке политичке концепције
и ширих државничких погледа он није имао. Све је код њега било мерено малом
мером његових личних и локалних интереса. Где су ти интереси престајали, он је
губио моћ тачног и правилног расуђивања.
Сандаљ је готово
за све време своје владе водио борбу са разним босанским династима и
великашима, од којих је отимао земље, и чију је конкуренцију хтео да уклони. Што је та
борба слабила државу, то њега није много бунило: он је хтео да држава буде што
слабија, да би он био што јачи.
У спољној политици, где се увек опредељивао
према моменту и тренутној користи, Сандаљ се наизменце, како му је кад
требало и како је кад морао, држао уз Угарску и борио се против ње, позивао Турке у
помоћ, признавао њихову врховну власт и куповао од њих земље својих
конкурената, и опет прилазио разним комбинацијама, које су прављене за борбу
против њих; војевао је против Баоше, и опет му помогао саветом и делом, био у
веома пријатељским односима са Млетачком Републиком и интригирао против ње и
долазио у сукоб са њом.
У целом
Сандаљевом раду у спољној политици није било озбиљног плана који би он консеквентно
спроводио; све је рађено на парче, под утицајем тренутног расположења и ситних
интереса. У унутрашњој политици Сандаљевој као да је било више система, и она
је вођена са планом и добрим резултатом. Због тога је у томе правцу он и имао
успеха.
ХЕРЦЕГ СТЕВАН
1435. 1466
Простране земље
Сандаља Храњића наследио је његов синовац Стеван Вукчић. Стеван је наследио све врлине
и све мане свога стрица и његовог режима, само је он у извесним правцима спољну
политику водио, мада погрешно, ипак бар ба више консеквенције него његов стриц.
При крају своје
владе морао је, међутим, Стеван увидети да је погрешан пут којим је у својој
спољној политици ишао, и да стога у том погледу није имао никаквог успеха. Он
се једино могао тешити уверењем да би и обратна политика довела до
истих резултата. У унутрашњој политици Стеван је имао, због својих личних
особина и због сталног и великог раздора у породици, много мање успеха него
његов стриц.
Док се Сандаљ
сматрао све до своје смрти за великаша босанске краљевине, мада су његови
поступци били поступци независног владаоца, Стеван се од почетка своје владе
држао као самосталан владалац.
Главни принцип
његове политике био је ослањање на Турке и признавање њихове врховне власти. Ту
политику Стеван је консеквентно водио све до своје смрти, уверен да ће
тако најбоље утврдити своју власт, најлакше победити своје непријатеље и
осигурати своју државу.
Лукав,
превртљив, несталан, осион и амбициозан, Стеван није никада бирао у борби
средства, готов да слаже и превари, кад је то његов интерес захтевао; а
претерана оданост његова вину и женама мутила је често његов правилан суд, и
доводила га је у сукоб са најближом околином. У борби против свих унутрашњих и
спољних непријатеља, он је редовно звао у помоћ Турке и служио се њиховом војском.
Ипак је у
Стевану била чудна смеса доброг и рђавог. Кад је Ђурађ Бранковић изгубио
државу, Стеван је хтео да употреби његову несрећу на своју
корист, и истакао је своје претенсије на Зету; али, у исти мах је достављао
Ђурђу о турским намерама све што је могао дознати и што је Ћурђа могло
интересовати. То му, међутим, није сметало да заузме Ђурђеве земље у горњој
Зети, што га је довело у сукоб са Млетачком Републиком.
Ускоро је он
опет склопио савез са Ђурђем против Млетака и босанског краља Томаша; али, опет се брзо
помирио са њим, и дао му своју кћер за жену. После тога Стеван се, због своје
трговачке политике и због Конавала, уплео у рат са Дубровником, који је трајао
више година и који је вођен са промењивом срећом. За време тога рата успели су
Дубровчани да крену против Стевана његовог најстаријег сина Владислава. У то
доба Стеван се опет приближио деспоту Ђурђу, а војевао је опет уз Турке против
Босне. Тако је његова политика стално ишла кривом линијом и била у
противречности.
Само је у једном
погледу Стеван водио консеквентно једну политику. Силно амбициозном, импоновале
су звучне титуле, и он их је необично волео. Због тога је он број назива у
својим титулама стално повећавао. Тако је са особитим уживањем узео и назив
херцега од Светога Саве. По томе су га после тога стално звали херцег Стеван, а
земља је његова прозвана Херцеговином.
Последње године свога живота и своје владе провео је Стеван у
сталном страху, борби и кризама. После пада Србије, није могло бити сумње да ће
Турци напасти на Босну и на Стеванову државу. У страху од тога, Стеван је
молио Млетачку Републику да му осигура склониште на својој територији и помирио
се са босанским краљем. Али, због тога његов син Владислав оде Турцима и пође
са њиховом војском на оца. Стеван је био потучен и морао је да уступи сину
четвртину државе. После пада Босне (1463. године), Стеван је покушао
неку акцију против Турака, али је на њега ударио са Турцима опет његов син, те
је изгубио скоро целу државу.
Последњих година
своје владе Стеван је морао јасно видети колико је много грешио у свом животу и
у своме раду. Он је јасно видео све зле последице тога и таквога рада. Из
његових писама, писаних Млетачкој Републици последњих година, избија тужна
сентименталност и резигнација. Он је видео да се руши све оно што је он дизао и стварао, и
да је пропаст његове државе само још питање времена, и то веома кратког
времена. Дубоко несретан, и у породици и као човек, пун оправданих црних слутњи
за будућност, Стеван је умро скрхан и огорчен. Али, ако је у тај
мах давао себи рачуна о својим поступцима, он је морао признати да је за много
штошта био и он сам крив.
ИВАН
ЦРНОЈЕВИЋ
1465. 1490.
Још за време
слободне српске државе била је чувена у Зети властеоска породица Ђурашевића или
Црнојевића. У XV веку њен је углед стално растао. Особито се од средине тога
века истакао Стефаница Црнојевић, чија је област била између Скадра и Котора,
као присталица Млетачке Републике, уз коју је он ратовао против деспота Ђурђа.
Стефаница је
симпатична личност. Мудар, вешт и окретан, он је био добар војник и војсковођ,
и тукао је у више прилика деспотове старе и искусне војводе. Симпатичнаје
особито његова љубав према сину Ивану, који је дуго времена чамио као талац у
тамници Херцег Стевана, и његова оданост и верност Млетачкој Републици.
Стефаницу је
наследио његов син Иван. Док се Стефаница сматрао још за обичног властелина и
млетачког официра, Иван се понашао као владалац и имао је свој двор, последњи
српски двор у средњем веку.
Иван је у
почетку своје владе, противно политици свога оца, био противник Млетачке
Републике; али, убрзо се вратио политици своје породице, и признао је млетачку
врховну власт. После тога Иван је био веран Републици, и толико се истакао
уметношћу и храброшћу у борбама против Турака, да је именован за Млетачког
племића. Због тога су Турци били љути на Ивана, и у миру, што су га, 1479.
године, после успешног рата склопили са Млетачком Републиком, Иван није био
обухваћен. То је значило да је предан на милост и немилост Турцима. Уверен да
им се не може са успехом одупрети, Иван је, када је сазнао за погодбе
склопљеног мира, побегао у Италију.
Али, када је, две године после тога, умро
султан Мухамед II, а његови синови почели међусобну борбу за власт и престо,
настало је силно врење на целом Балканском Полуострву. Хришћани су се надали
скором ослобођењу, а бегунци су се почели са свих страна враћати својим кућама.
Онда се Иван вратио из Италије и заузео је своју државу без борбе.
Али Иван је
видео да се ни помоћу Млетачке Републике, која га је већ једном у одсудном
тренутку напустила, а још мање сам својом снагом не може одржати, па се одмах
по повратку погодио са Турцима признао је њихову врховну власт и био им је до
смрти верно одан и лојалан. После тога он је често долазио у сукоб са
Млечићима, јер је хтео да им се освети због њиховог нелојалног држања према
њему и због њихове економске експлоатације у његовој земљи.
После свога
повратка, Иван је смишљено и енергично радио на унутрашњем уређењу своје
државе. Ивана је наследио његов син Ђурађ (1490. 1496.), леп, снажан, висок и стасит човек, са
необично меком душом, сентименталан и због тога нестабилан и колебљив. Мада са
авантуристичким склоностима, Ђурађ није био ни ратник ни политичар. Он је
трговао и волео је књижевност. За кратко време своје владавине он се бавио у
главном унутрашњим уређењем своје државе и основао је прву српску штампарију.
Због својих веза
са Французима, који су у то доба хтели да крену крсташки рат против Турака,
постао је Ђурађ сумњив Турцима, и они су хтели да га уклоне и да заузму његову
државу. Кад му је наређено да дође у Цариград, он се поплашио за свој живот и
побегао у Млетке.
После неколико
година потуцања по Италији, он се вратио у Црну Гору, одакле је отишао у
Цариград, где га је султан лепо примио, после чега се потурчио и добио нека имања у
Малој Азији.
ВЛАДИКА
ДАНИЛО
1697.1735.
Турци су
покорили Црну Гору крајем XV века. Од краја XVII века почео је, међутим, у
Црној Гори, под управом црногорских владика, систематски рад на еманципацији од
турске власти. У почетку су се Црногорци у томе раду ослањали на Млетачку
Републику, која је због својих територија у приморју, била готово стално у
сукобу са Турском, а ускоро после тога, од почетка XVIII века, почели су
Црногорци упирати очи у Русију, прогласили је за свога покровитеља, и тражили од
ње стално у борби против Турака, а и иначе, моралне, а још више материјалне
помоћи и потпоре.
Смишљен и систематски рад на еманципацији
Црне Горе од Турске почео је за време великих ратова на Балкану, у
претпоследњој и последњој десетини XVII века, владика Висаријон. Али, рад у
томе правцу, и споља и у самој земљи, необично енергично и вешто развио је
владика Данило, који се може сматрати за првог владара обновљене српске државе
у Црној Гори.
Владика Данило
Данило је био
даровит, енергичан, окретан, добар организатор. Вешто лавирајући међу Турском и
Млечићима, он је утврђивао своју власт у земљи, радио да измири и групише
завађена братства и племена, хватао је везе и са Аустријом и са Русијом и са
православним становништвом у Турској, а цео тај рад имао је један циљ: да се
еманципује и ослободи од Турака. У остварењу тога циља он је, наравно, гледао и
своју личну корист, и често је није делио од опште.
Данило је видео
да је немогуће постићи ослобођење догод се Турци у самој Црној Гори ослањају на
потурчењаке, чији се број у то доба био знатно умножио. Због тога је он прегао
да истреби потурице у Црној Гори. То му је, после великог труда и напора, и
пошло за руком, и то унутрашње ослобођење Црне Горе било је
претеча и спољног особођења,
У борби за
унутрашњу слободу и у борби, вођеној у савезу са Русијом против Турске,
Црногорци су добили самопоуздања, и свест о слободи хватала је све више корена.
Русија је, истина, при склапању мира са Турцима, оставила Црну Гору, те су
Турци ударили на Црну Гору и прегазили је; али, више нису могли да је одрже у
покорности. Требало је, истина, да прође још много времена и да се пролије још
много крви, док је Црна Гора, и фактички и формално, дошла до своје слободе;
али, сигурне основе за рад у томе правцу положио је својим смишљеним, вештим и
енергичним радом, и у спољњој и у унутрашњој политици, владика Данило.
ВЛАДИКА САВА
1750. 1781.
Наследник
владике Данила, владика Сава, није имао особина потребних човеку који треба да
управља народом у приликама какве су биле у Црној Гори. Владика Сава је био
бистар и доста начитан, тачан и савестан, али сувише мек, тих и повучен, и
потпуно неспособан за ма какав организаторски рад. Због тога је Сава, мада је
наставио политику владике Данила, остао без угледа и ауторитета. Ипак, мора се
признати да је и за његове владе учињен корак у напред у правцу еманципације
Црне Горе од Турака.
Миран и
скроман, чак плашљив, Сава није
волео да улази у авантуре и да због несигурног добитка доводи у питање и меће
на коцку оно што је имао. Због тога је он избегавао сукобе и, решен да не
доводи свој народ у незгодан положај, тежио је да одржава добре односе и са
Турском и са Млетачком Републиком. Али, Сава је у души био искрено
предан Русији и отуда се највише надао помоћи.
Народ је,
међутим, осећао да у онако тешким приликама не може земљом управљати тако мек и
слаб човек какав је био владика Сава. Стога је тражио да Сава узме себи
помоћника. Сава је онда узео, или управо морао да узме, себи за помоћника свога
рођака, енергичног и амбициозног Василија, који је убрзо узео сву власт у земљи
у своје руке. Сава је после тога отишао у манастир, и живео је тамо повучено,
без утицаја на државне послове.
После смрти
владике Василија (1766. године) почео је, међугим, Сава опет водити народне и
државне послове. Али, ускоро га је поново потиснуо у манастир и одстранио од
управе Шћепан Мали. После смрти Шћепана Малог (1774. године), Сава је и по
трећи пут примио управу, и задржао је овог пута до своје смрти.
ВЛАДИКА
ВАСИЛИЈЕ
1750.1766.
Владика Василије
је веома занимљива личност у нашој историји. Необично жив и енергичан, немиран,
амбициозан и себичан, Василије је у својој природи и у своме раду имао много
противречности. У раду за себе и за своју државу, Василије није имао скрупула и
није бирао средства. Кад му је требало, он се није жалио ни преваре ни лажи ни
фалсификата. Али, мора
се признати да он та недозвољена средства није
употребљавао увек само у своју личну, него већином и у корист своје земље и
свога народа. Уосталом, при оцени Василијевог рада треба увек имати на уму
прилике и средину, у којој је он радио и да се онда разни поступци, због којих
се Василије осуђује, нису мерили мерилом којим се мере у данашње време.
У чежњи за
влашћу, Василије се лако истакао испред владике Саве, и потиснуо га је потпуно
у позадину. Убрзо је он добио јак утицај не само на народ у Црној Гори, него и
на Србе у Турској. Он је развио свуда, где год је могао доспети, директно или
индиректно, необично жив рад. У Русији је, за време свог бављења тамо, ухватио
јаке везе и стекао угледа и поверења.
У противности са
радом владике Саве, одмах је Василије постао агресиван у свим правцима. Немиран
и амбициозан, он је знао да улије у Црногорце уверење да су они самосталан и
слободан народ, и да је Црна Гора увек била независна. Он је учинио да
Црна Гора одбије Турцима плаћање траженог данка, и кад су Турци због тога
напали Црну Гору, успео је да их сузбије.
Василије се
бринуо и за просвету и радио је на отварању школа у Црној Гори. У Русији
је написао историју Црне Горе, опис са историјског гледишта некритичан и без
вредности, али необично важан са политичког гледишта, јер је њиме највише
раширена мисао о независности Црне Горе.
Владика Василије
Сем тога врло
енергично је радио Василије да сузбије међу црногорским племенима раздор, који
је слабио снагу државе и народа и споља и изнутра.
Уопште се може
рећи да је Василије имао широку концепцију и веће погледе на државни рад и
живот. Сав Василијев рад, мада је осенчен понеким несимпатичним цртама у
његовом карактеру, био је за Црногорце необично користан, и Црна Гора под њим
учинила је у свом политичком васпитању и у борби за еманципацију од Турске
знатан корак унапред.
ВЛАДИКА ПЕТАР
I
1784. 1830.
Прилике у Црној
Гори за све време владе владике Петра I биле су необично тешке, а он сам није
био довољно јак и енергичан да утиче на њих и да управља њима. У земљи су
владали неслога и раздор, који је прелазио у анархију.
Ускоро после
Петровог доласка на управу, Турци су ударили на Црну Гору, савладали несложне
Црногорце, продрли у земљу и спалили манастир на Цетињу.
У рату Аустрије
и Русије против Турске, Црна Гора је такође учествовала, и Црногорци су одбили
са успехом неколико пута турске нападе.
За време
Наполеонових ратова Црногорци су, као савезници француских непријатеља, заузели
били Боку Которску, али су је морали уступити Аустрији.
Због тих сталних
ратова Црна Гора је економски била сасвим исцрпљена. Уз то су племенски раздори
слабили земљу, а сем тога питање власти још увек није било потпуно решено, јер
су губернадури имали у земљи још увек јак положај и јаког утицаја, и такмичили
се у том погледу са владикама. Стога је постојао јак антагонизам између
владика, који су себи све више присвајали и световну власт, и губернадура, који
су хтели да свој положај одрже, утврде и прошире. Петар I, после огорчене
борбе, која је почела још за његових претходника, успео је да знатно поколеба
губернадурску власт, и да утврди власт владика у држави и у световним стварима.
Владика Петар 1
Петар I развио
је, међутим, жив рад и у другим правцима. Он је уопште радио на томе да Црну
Гору изведе из средњевековног патриархалног стања и да у њој заведе уређење
модерних држава. Пре свега, он се трудио да установи у земљи правосуђе и
администрацију. Због тога је на народној скупштини донесен Законик. Затим се
трудио да подигне просвету у земљи, а завео је и порез, којег дотле није било.
Али, све те
реформе завођене су споро и тешко, и народ им се опирао често са оружјем у руци.
Рад на подизању друшва на овако ниском ступњу културе био је необично тежак. а
Петар је под притиском тешког задатка много патио и често је
разочаран долазио до очајања.
Петар I био је
добар и искрен патриот, поштен човек и прави хришћанин; али у оним приликама и
у оној средини није могао учинити ни близу онолико колико је желео, и он је без
власти и ауторитета, увек морао молити тамо где се само наредбама евентуално
могло нешто постићи. Као човек и свештеник, Петар је био дубоко поштован од
свих; али, као владаоца нико га није слушао.
ВЛАДИКА ПЕТАР
II
1830. 1851.
Петар II,
највећи песник наш, спада и међу најважније владаоце у нашој историји. Мада је дошао
веома млад на управу, он је одмах ухватио чврсту власт, и од првог дана осетило
се у Црној Гори да је на владу дошао човек који зна шта хоће и који има и воље
и енергије и талента да то што хоће и изведе.
Стасит и леп,
племенита срца и осећајне душе, Петар је био човек бистар и дубоког ума. Многим
путовањима он је знатно проширио своје знање, а своју философију живота
формирао је под утицајем позитивних наука. Мада је био песник, мада му је
сентименталан национализам понекад мутио бистар поглед на прилике, онје био
реалан политичар.
Одмах по доласку
на престо, Петар је свршио питање губернадурства. Губернадур Вукеша Радонић
мислио је да ће после смрти Петра I успети да сузбије малдог и неискусног
његовог наследника и да ће он као губернадур заменити владике. Али, он се
преварио у рачуну. Петар II пустио га је да уђе у преговоре са аустриским властима,
па га је онда оптужио, те он буде због тога осуђен на смрт, а губернадурство
укинуто. Тиме је било дефинитивно скинуто са дневног реда и једно од
најважнијих унутрашњих питања у Црној Гори, које је изазивало сталне сукобе и
трзавице и кочило напредак и државном и народном развитку.
У доба када је
Петар II дошао на владу, у целој Турској владало је силно врење и на све стране
вођене су борбе против централне власти, тако да је могло изгледати да је
Турска непосредно пред распадањем и пропашћу. У нади да ће се то и догодити, и
Петар се умешао у те борбе. Али, Турска је била још увек
јача но што су то сви претпостављали, и погрешна политичка комбинација
Петра II свршила се потпуним неуспехом.
Уз питање спољње
политике Петар се интенсивно бавио и питањем унутрашњег уређења. Он је
образовао суд и ускоро после тога сенат или велики суд, затим је увео уредно
наплаћивање пореза, подигао је прву школу у Црној Гори и основао штампарију. По
савету руске владе Петар је покушао да утврди трајан мир са Турском на граници;
али, то се није могло извести, и четовање и бојеви на турској граници су и даље
настављени; особито је тешко било решити питање Грахова, због којег је било
много борбе и дипломатске преписке.
Ну, Петар је
имао и у самој земљи великих тешкоћа и неприлика. Његови непријатељи оптуживали
су га да се више брине за књижевност, за лов и за карте него за државу, и
успели су толико да је чак и руска влада почела показивати знаке нерасположења
према њему. Ипак је он успео да разбије све те оптужбе, и руска влада, на
његову представку, знатно је повисила годишњу помоћ Црној Гори. Са том помоћу
могао је Петар онда доста урадити на подизању културе у земљи.
Владика Петар 2
Како је Петар II
био искрен и убеђен патриот види се не само по његовим књижевним делима, него и
по целом његовом књижевном раду, особито 1848. године, када је и он, као и
многи родољуби, мислио да је дошао давно жељени час народног уједињења. Онда је
Петар растурао по Далмацији прогласе, у којима је позивао народ на
борбу за уједињење, одушевљено поздрављао бана Јелачића, као главног
представника народне слободе, и склопио са Србијом уговор о ослобођењу Босне и
Херцеговине.
Лепе наде из
1848. године нису се, међутим, оствариле, и Петар II је, као и сви други
патриоти морао разочаран увидети да је дан слободе и јединства још веома
далеко. Последње дане његовог живота загорчала је још велика брига због портине
озбиљне намере и спреме да нападне на Црну Гору.
Сломљен душом и
телом, Петар је умро разочаран и пун црних слутњи за будућност своје земље и
свога народа.
КНЕЗ ДАНИЛО
1851. 1860.
Петра II
наследио је његов синовац, кнез Данило. Данило је био млад кад је од свога
стрица наследио престо; али, од првих дана своје владе показивао је велику енергију у
раду и у унутрашњој политици.
Кнез Данило
Жустар, пргав и
прек, немирна духа, силне енергије и осетљив, кнез Данило је често, без
потребе,
изазивао сукобе и отуђивао од себе људе.
Прилике су,
међутим, и споља и изнутра, за све време његове владе, биле необично тешке, и
Црна Гора је, због унутрашњих спорова и завађица и због непријатељских напада,
у више махова долазила у велику опасност и веома тешку ситуацију. Али, сретне
околности и присебност и вештина кнеза Данила увек су извукли Црну Гору из
тешког положаја. Томе је много допринела и јуначка борба Црногораца, која је у
појединим моментима очајања и малодушности, када су вера и самопоуздање
остављали и најхрабрије, и када су неуспеси изазивали рекриминације и
пребацивања кнезу што је навукао на земљу беду. Али, кнез Данило је и у тим
тешким тренутцима увек знао да сачува потребну хладнокрвност: он није
никада губио присуство духа, самопоуздање и веру у успех.
Главни циљ
његове политике био је да добије признање независности за своју државу, и рад
његов у томе правцу био је вођен са дивљења достојном самосвешћу,
консеквенцијом и енергијом. У томе раду њега ништа није могло омести, ништа
збунити, ништа застрашити. Он је свесно и храбро ишао право своме циљу, и
порази, који би другога сасвим обесхрабрили, њега као да су још
више подстицали на напор и истрајност.
У унутрашњој
политици кнез Данило је енергично радио на томе да у земљи уведе ред и да
заведе потребне реформе, које ће извести земљу из хаоса племенске борбе, и
створити могућност за културни напредак и развитак. Особито је кнез Данило
радио на поправци правосуђа и администрације.
Али, рад кнеза Данила, и у спољњој и у
унутрашњој политици, затим његова личност и његови преки и груби поступци у
општењу са људима, изазвали су нерасположење и опозицију против њега. Он је био
веома непопуларан, и имао је веома много личних непријатеља. Његову тежњу да
учини добро, његове заслуге за државу и његов искрен патриотизам ретко је ко
спорио; али, његов начин био је мрзак људима, и његова прекост и безосећајна
грубост отуђивале су често и његову најближу околину. Напослетку је кнез Данило
и пао, у најбољим годинама, као жртва атентата, изведеног из личне освете.
НИКОЛА I
1860. 1918. 11921.
Млад, даровит,
песничке природе, енергичан и амбициозан, пун воље за рад, сладак у говору и
љубазан и предусретљив у опхођењу, кнез Никола је, особито после успеха у
ратовима, у којима су Црногорци показали јунаштво, постао обожавана личност у
ширим слојевима народа. Он је био витез без страха и мане; и, у доба кад су у
Србији ствари пошле рђаво, мислили су многи да ће Црна Гора, са кнезом Николом
на челу, постати Пијемонт српског народа и да ће она извести његово ослобођење
и уједињење.
Али, после тога,
звезда кнеза Николе почела је да тавни. Прво се јавило незадовољство у земљи,
због деспотске, окрутне и самовољан владавине. То незадовољство изазвало је
велике неприлике и сукобе, и многи људи напустили су због тога Црну Гору. Они
су онда први уздрмали поверење, које је уживао кнез Никола дотле у целом
народу.
Догађаји су
после све више показивали и утврђивали да кнез Никола није онакав каквим је
сматран у првој четврти века своје владе. Видело се да су његове пламене речи у
говорима и у књижевним делима само песнички изливи без подлога, и да између
његових речи и дела често нема никакве везе.
Уколико је, међутим, кнез
Никола губио популарност, утолико је он више желео да је одржи. Силно
амбициозан, он је своју жеђ за славом утољавао похвалом ласкаваца, који су се
тискали око њега, гонили га са реалног пута правилне оцене људи и прилика, и
отуђивали га од народа.
У својим
акцијама кнез Никола је временом почињао тражити ужи народни и чак лични
интерес, а љубав ка новцу обузимала га је све више. У спољњој политици он је,
откада га је руски цар назвао јединим пријатељем Русије, изгубио мерило
реалности суђења и оцене своје снаге.
Пошто му је у
питању народног уједињења Србија била такмац, он се све више окретао против ње
и против њене династије. Тако је настала жалосна утакмица и прегањање између
две слободне српске државе и њихових династија. Кривице је, наравно, било са
обе стране, и особито је у краљу Милану кнез Никола имао противника који му ни
у чему није остао дужан.
Али, ипак,
главни део одговорности за ту жалосну страну српске историје пада на
црногорског кнеза. Он је у народној и државној политици употребљавао методе
ситних интрига и подвала.
Због антагонизма према Србији, кнез Никола
је, после завођења парламентаризма и демократског режима у Србији, дао Црној
Гори такође устав и парламент. Али, како је у души био противан народним
слободама, он није могао искрено дозволити да народ влада, и због тога је брзо
дошао у сукоб са уставним одредбама, са скупштином и са народом.
Ипак, кнез Никола има великих заслуга за српски народ и, особито, за
Црну Гору. Под њиме је Црна Гора учинила велики напредак у сваком
погледу. Особито је његова заслуга што је одржао добре везе са Русијом и у доба када су
те везе у Србији биле покидане.
Што је кнез Никола стално губио у погледу и
значењу, узрок су не само његова природа и његове особине, него што је цео
метод његова рада, и у унутрашњој и у народној политици, већ био преживео. Он
је био жртва својих мана и слабости, али и жртва једне застареле династичке и
личне политике, која није довољно водила рачуна о промењеним приликама.
Још једном се
срећа популарности насмешила кнезу Николи, за време балканских ратова. Али, то
је било кратко и пролазно. Јер онда је тек постала очигледна разлика између
Србије и Црне Горе, и у спреми и у снази, и свакоме је било јасно да не може
бити сумње, при свем том што су
Црногорци и овом приликом оправдали свој глас о јунаштву, где је тежиште снага и будућности српског
народа.
Никола 1
После тога кнез
Никола је сасвим изгубио мерило за реалну процену прилика, и у светском рату он
је, покрај свега великог и богатог искуства из прошлости, лутао и чинио је
необјашњиве скокове и погрешке неозбиљног и наивног човека. Он није схватио
ново време, нове прилике и нове потребе. То га је, напослетку, и скрхало, и он
је дочекао да је народ, међу којим је он провео цео свој век, за који
је радио и имао заслуга, у тренутку одушевљења, када је извођено особођење и
уједињење, о којем је и он сам толико говорио и писао, његово питање решио тако
што га је збацио са престола и прогласио уједињење Црне Горе са Србијом.
КАРАЂОРЂЕ
1804. 1813; 1817.
Већ као дечко,
Карађорђе се истакао међу својим друговима својом необичном енергијом и личном
храброшћу. Није могло бити сумње да ће се он, ако време захте људе са таквим
особинама, брзо истаћи у прве редове, мимо свих других.
Аустриско-турски
рат дао му је прву прилику за рад, и он је у њему узео учешћа, а после
склопљеног мира, којим су Срби опет предани скоро на милост и немилост Турцима,
Карађорђе је прешао у Аустрију, у нади да ће тамо моћи боље и сигурније живети
и да ће наћи бољег поља себи за рад. Али, он је тамо био незадовољан и срце га
је вукло својој груди, а кад је изгледало да су у Србији настале боље,
сигурније и сређеније прилике, Карађорђе се вратио натраг, и основао је себи
кућу; али, и после тога, хајдуковао је и узимао учешћа у свима походима што су
у то доба предузимани против противника цариградске владе, а у којима су
учествовали и Срби.
Прилике су се,
међутим, у Београдском Пашалуку све више заоштравале и компликовале, и све је
јасније бивало да се иде у сусрет великим и крупним догађајима. Карађорђе је био
међу онима који су највише и најенергичније радили да спреме земљиште и духове
за те жељно очекиване догађаје. И када су се оног знаменитог дана, почетком
фебруара 1804. године, у Орашцу скупили народни прваци, и решили да дигну народ
на оружје против дахија, после кратког колебања истакнут је Карађорђе за вођа
устанка. Тако је на њега пала дужност организатора борбе за слободу.
Необичне личне
храбрости, велике иницијативе, силне издржљивости, пун вере у успех, суров, али
дубоко поштен и праведан, добар организатор и несавитљиве енергије, Карађорђе је био необично погодан да
организује и руководи борбу за слободу у приликама и у средини каква је била у
Србији почетком XIX века. Његове особине биле су, у онај мах и за онакав рад,
тако погодне да су чак и његове мане
његова прека нарав, која је често доводила до грубих и непромишљених
поступака, и његова мало гипка и несавитљива природа, више користиле него
шкодиле самој ствари.
Карађорђе
Када се примио
вођства, Карађорђе је јасно видео и тачно знао шта хоће; али, он је у исти мах
исто тако јасно видео и тачно знао да се оно што он хоће не може постићи без
силног напора, без реда и без дисциплине. Стога је Карађорђе, истичући своју
преку нарав, ставио као услов за свој пристанак да се прими вођства безусловну
послушност, уверен, да се само тако може постићи успех.
Стално и увек
само са једним циљем пред очима, Карађорђе је ишао прво њему, и он је без
милости уклањао све сметње и уништавао све препреке које су могле ометати
остварење онога задатка што га је он преузео. У том погледу код њега није
било обзира ни милости, он је уклањао са пута људе као ствари које су му
на сметњи, без обзира на познанство и пријатељство и без обзира
на крвне везе.
Он је био и
прек и дивљачки суров, али увек праведан, и то је везивало људе и правдало
је у њиховим зчима многи неочекиван његов поступак. Њему је циљ
увек био не главна ствар, него све, а све му је друго било споредно.
Да се постигне циљ, могло се учинити све и морало се све
жртвовати.
Карађорђе је био хајдучка природа и
имао је веома много смисла за
војничке ствари. Без војних школа и студија, са сасвим незнатном спремом,
какву је добио као подофицир у аустриској војсци, он је по таленту и природној
бистрини необично лако и тачно схватао све стратегиске и тактичке
проблеме, и у томе се он успешно такмичио са школованим турским
официрима из ђенералштабских школа. Његове војничке концепције
биле су велике и тачне, његова оцена и суд правилан, а извођење
прецизно; он у том погледу није никада лутао, а ретко је грешио и
преварио се.
За политику, и
унутрашњу и спољњу, Карађорђе је имао мање и талента и воље и смисла, него за
војне ствари. Он је за политику био сувише искрен и отворен, његов је таленат
био и сувише прав и прост, без довољно финеса и прилагодљивости, његова природа
крута и неприлагодљива; он није могао да се не револтира, где је мислио да се
чини неправда, није улазио у компромисе нити је радо правио трансакције. Због
одсуства готово свих особина, потребних политичару, особито политичару у Србији
почетком XIX века, Карађорђе није имао много смисла за политику, те је није
разумео. Он је ишао сувише правом линијом, није се могао често оријентисати, много
штошта није разумео, и због тога је лутао и често наивно судио и грешио.
Слаб психолог,
Карађорђе по правилу није познавао људе, и често се варао у њиховој оцени. Због
тога се често поводио за онима који су га погрешно управљали, и вероватно онима
који то нису заслужили. Он није довољно осећао да има људи и друкчијих но што је он.
Скроман и
исправан у домаћем и приватном животу, Карађорђе је био и остао поштен и
сиромах, и новац, као и слава, за њега нису имали никакве привлачне силе. Служење
идеји без тражења користи за себе и награде за то увек је привлачило и везивало
људе, и Карађорђу је то створило више присталица и обожавалаца, него његова
храброст и успеси. Искрен и дубок патриот, он је радио и трошио себе само за
државу и за народ.
У унутрашњој политици
Карађорђе је са природним инстинктом простог бистрог човека осећао свој интерес
и суревњиво га је чувао и бранио, а исто је тако у спољњој политици често
инстинктивно осетио праве народне и државне интересе. Али, у финесе није
улазио, у њима се није знао разазнати, и у компликованој машинерији политике
није се разумео. То је показао често, па и у последњем свом поступку, који му
је донео смрт.
Лично храбар, он
је безброј пута излагао свој живот и без страха је гледао смрти у очи; када су
други падали у очајање, он није губио главу и остајао је прибран, присебан и
енергичан. Било је тренутака када је он у својим рукама држао морал целога
народа и целе државе.
Само је један
моменат био, трагичан за њега и његову успомену, када су му попустили нерви,
када га је напустила храброст и присебност, када је демантовао своју прошлост и
компромитовао свој глас, када је пао у очајање и изгубио веру. То је било у
септембру 1813. године, када је побегао из Србије.
МИЛОШ
1815. 1839; 1858.
1860.
Кнез Милош је
био политички темпераменат и таленат првога реда. Прост и неписмен, он је брзо
и лако улазио у све танчине не само унутрашње, него и велике европске политике.
И у најтежој и најкомпликованијој ситуацији он се добро сналазио и брзо
оријентисао. Дабогме да се и он понекад у оцени прилика и људи преварио; али, у
том погледу варали су се и највећи државници.
Већ у првом
устанку Милош се истакао својом окретношћу, бистрином и организаторским
способностима. Али, он је у то доба играо споредну улогу. У први ред народних
људи избацили су га тешки догађаји 1813. године.
При пропасти
Србије све су војводе и прваци побегли из земље. Од знатнијих и истакнутијих војвода
једино је Милош остао у земљи и ризиковао да изложи себе и свој живот турској
освети. Њега је на тај судбоносни и херојски корак нагнао природни инстинкт, добар
и тачан рачун и љубав према народу, са којим се заједно борио, а који је остао
обезглављен и изложен турској обести. Тим поступком својим Милош је одмах
изишао у ред народних људи и првака и постао је једним махом веома популаран.
После тога,
Милош је, у поступцима за оно две године робовања, показао необично много
присебности, памети и такта, тако да је стекао поверење и Турака и Срба.
Покушаје за борбу, који су по његовом уверењу прерано долазили, и који због
тога нису могли имати изгледа на успех, он је енергично помагао да се угуше. То
му је можда отуђило један део Срба: али, то му је осигурало и утврдило поверење
Турака и турских власти.
Милош
Када је и он
увидео да се даље не може и да је остао само избор између пропасти и борбе,
пристао је да и сам уђе у борбу, и сасвим природно, без дебате, предомишљања и
избора, он је истакнут за вођа покрета.
У организовању и
вођењу устанка Милош се показао необично способан у велик у сваком погледу. Он
је добро руководио ратне операције, дајући и сам примере присебности и личне
храбрости. Али, већ у то доба је главно поље његовог рада било политичко и
дипломатско. Ту је он показао необично много памети и бистрине.
Он је добро схватио
и оценио и општу систуацију у Европи и прилике у Турској и положај и особине
паша, који су били послани да покоре устанике, и искористио је њихове слабости
и њихову суревњивост.
Тако је Милош
успео да, благодарећи једино својој бистрини и окретности, постави основе новој
држави. Али, све што је он онда свршио било је лабаво, несигурно, везано само
за њега лично и за његов усмени споразум. Стога су се одмах после тога јавиле
велике тешкоће. Јер тек је после тога требало са много труда, умешности и мука постепено
изграђивати оно што је било основано на лабавим и несигурним темељима. Са друге стране,
чим се видело да је успела ствар коју је Милош повео, почели су се јављати
многи који су хтели да са њим поделе част и власт.
Тако је Милош од
првога дана морао водити борбу и споља, против турских власти за утврђење,
одржање и проширење аутономних права, и унутра, против својих конкурената. У
оба правца он је водио борбу вешто, окретно и издржљиво, не бирајући средства.
Али, док је борба за аутономију вођена споро и по етапама, борбу против својих
конкурената у власти он је свршио сразмерно брзо и свирепо, тако да је већ
после неколико година могао са циничким уживањем и пакосним задовољством рећи, да је
"уничтожио" све своје противнике.
Али, одмах после
тога јавиле су се друге тешкоће и незгоде. Милош није могао да разуме како народни
и државни и његови лични и династички интереси нису идентични, и сматрао је да,
после добивених повластица и слободе према Турцима, народ треба да буде миран и
задовољан, да ради своје послове и да слуша. Њему је страшна и одвратна била и
помисао да народ може хтети да узме учешћа у државној управи и да критикује и
диригује рад онога који води државне послове. Кад је осетио у народу покрет у
томе правцу, Милош се обрнуо против тога свом силином своје необуздане
деспотске природе, и он је повео борбу против тога покрета и људи који су
критиковали његов самовољни рад и његове рђаве поступке, његов деспотизам,
његову рђаву администрацију, његову самовољу и јагму за новцем. И ту је борбу
Милоше водио старим својим опробаним оријенталним средствима и методима. Он је
крхао и ломио људе, упропашћивао их и уништавао, подмукло и заобилазним
путевима, преко других, радио је кришом и подмукло, неискрено, са неповерењем,
без скрупула и без избора средстава.
Донекле су такав
рад и такви методи, и према Турцима и у земљи, успевали. Али, за време мирног
развитка у Србији прилике су се биле промениле, тежња за унутрашњом слободом
постајала је све јача, и европске су владе о томе водиле рачуна. Почело је
настајати ново доба и нове прилике, које Милош није могао да разуме. Методи и
средства, са ситним интригама и радом на парче, који су успевали код Турака,
нису успевали у Европи. Тако је Милоша изневерила стара његова срећа, у коју је
он чврсто веровао. Њему је наметнут Устав, који је ограничавао његову личну
власт. Он се томе није хтео и није могао прилагодити, дао је оставку и отишао
је из Србије.
После двадесет
година, народ је, незадовољан млаким режимом и у спољној и у унутрашњој
политици, када су се многе рђаве стране и особине кнеза Милоша и његове владе
заборавиле, позвао натраг "старог господара", уверен, да ће он
завести унутра ред, а према Турској повести енергичну политику.
За тих двадесет
година много се штошта променило, и у Србији и иначе; али, Милош се није
променио, и он је по повратку у Србију наставио тамо где је стао пре двадесет
година. Он није схватао демократизам, и почео је одмах по повратку, противно
онима који су га довели у земљу, са намером и уверењем да ће он бити демократски
и уставан владар, испољавати своје старе самовољне деспотске склоности. Његова
смрт је спречила даљи развитак сукоба у том погледу, који је био неминован.
АЛЕКСАНДАР
1842. 1858. 1885.
Кнез Александар
био је мек, миран и добар човек, без јаке воље, без довољно енергије и
иницијативе. Он је у главном од првога дана, када је по избору дошао на престо,
пустио да га други воде и поводио се за свима.
Енергичан став
узимао је он само у појединим изузетним случајевима, и то обично, кад су га
други метнули испред себе. Он је истина суревњиво чувао и бранио своје личне и
династичке интересе;
али, ни у том погледу није показивао ни
довољно окретности ни довољно енергије.
Кнез Александар
је био врло проста природа, без нијанси и без јаких особина. У тешким приликама,
какве је затекао у земљи, и које су такве остале за све време његове владе, он
није никако могао да се снађе, јер није познавао људе, а није имао способности
да се брзо оријентише. Тако су догађаји њега носили и гурали, и он се по њима
повијао. Ипак, кнез Александар је добро изишао из тешке политичке кризе у коју
је Србија дошла због кримског рата.
Кнез Александар
је у унутрашњој политици био савим пасиван; али, за земљу и за њен
развитак било је то можда баш добро што је, у оно доба тешких и сплетених
унутрашњих питања и криза, на престолу био човек са особинама кнеза Александра.
За владе кнеза
Александра учинила је Србија знатне напретке у културном погледу. Онда је
заведено модерно административно уређење, модерно правосуђе и извршена је
реформа школа. И на уређењу војске учињено је веома много. Тако је влада кнеза
Александра обележена знатним напретком у Србији у сваком погледу, мада сам кнез
ни у тим стварима није узимао много иницијативу.
Александар
МИХАИЛО
1839. 1842;
1860. 1868.
Не без талента и
са доста енергије, кнез Михаило је био искрен и велики патриот, и он је дуго
времена, после смрти, особито у доба када су, због унутрашњих криза и трзавица
у Србији, национална питања за неко време била потиснута у други ред, важио као
тип српског патриота и сматран за представника српске националне идеје, чије је
остварење требало да доведе до ослобођења и уједињења целога српскога народа.
Због тога је
кнез Михаило за пуно пола века сматран за најнационалнијег и најпатриотскијег
српског владаоца; он је постављен за узор српских владалаца, а прекид
националне политике, какву је он водио, сматрао се за националну несрећу, и као
идеал и дужност истицао се увек српским државницима повратак на политику и
традиције кнеза Михаила.
Кнез Михаило је
заиста био велики патриот, и под њим је Србија водила националну политику
енергично, смишљено и у великом стилу. Али, рад кнеза Михаилау том правцу био
је више резултат његовог осећања дужности, и као човека и као владаоца, него
осећање љубави према народу. Нема сумње да је кнез Михаило волео свој народ; али, његов
рад за народ и његова преданост томе раду, имали су свој корен и свој извор пре
свега у дубоком и искреном осећању дужности према свом народу у својој држави.
Он је сматрао да му савест налаже да се сав посвети вршењу те дужности, раду за
добро и за напредак државе и народа, до жртава и самоодрицања.
Културан по
природним склоностима, кнез Михаило је волео и поштовао науку и
просвету, и у том погледу стојао је далеко изнад оне средине у којој је живео и
радио. Он је своју љубав и оданост науци и књижевности показивао и у
материјалном помагању књижевника и књижевних и научних дела и издања.
Прво време своје
владе, кнез Михаило је провео у решавању унутрашњих питања, а оно је било и
сувише кратко за већи и озбиљнији рад. Када је, после скоро двадесет година,
поново дошао на престо, кнез Михаило је био зрео, израђен човек, са формираном
животном философијом и са тачном, одређеном свешћу о томе шта хоће. У то доба
његов програм био је тачно и до детаља израђен, и он је одмах почео рад на
остварењу тога пррограма, и радио је на томе енергично, консеквентно и
истрајно.
Главни циљ кнез
Михаилове политике био је да се Србија ослободи и у једну слободну
државу уједини све Србе који су били под Турцима. У далекој перспективи, у
магли и делимице несвесно, због прилика које су ту мисао чиниле бесмисленом,
лебдила је Михаилу и његовој генерацији пред очима и мисао ослобођења и
уједињења свих Срба, не само оних у Турској, него и оних у Аустрији, и чак
целог хрватског народа. То су биле за оно доба фантасте и нереалне идеје; али, оне
су озбиљно схватане, у њих се веровало, и Михаило је врло смишљено
спремао њихово привођење у дело, и реално је радио на њиховом
остварењу.
Михајло
Пре свега он је
радио на снажењу Србије уопште, и специјално на јачању и организацији њене
војске, затим на њеној што јачој еманципацији од Турске. У спољној политици
кнез Михаило је савезима везао за себе, у циљу рата и ослобођење од Турака, све
хришћанске државе на Балкану, Грчку, Румунију и Црну Гору, затим представнике
бугарског народа и представнике Срба у појединим покрајинама у Турској. Уз то
је он ухватио и одржавао живе везе и са представницима српског и хрватског
народа у Аустрији.
Али, цео рад
кнеза Михаила био је само припрема за оно што је требало да дође и да се
изведе. Једини резултат и видан успех што га је кнез Михаило имао за живота,
била је предаја градова Србији, успех који је он постигао после дуге, врло
вешто вођене димпломатске акције. Други рад и успехе или неуспехе у правцу
Михаилове националне и државне политике спречила је његова
насилна смрт.
Колико је кнез
Михаило постао популаран због своје државне националне политике, чији је циљ
био ослобођење и уједињење српскога народа, његова унутрашња политика изазвала
је незадовољство у земљи, омразу код знатног дела интелигенције и нештедну
борбу, у којој се с обе стране претеривало и грешило.
Прожет свешћу о
дужности према држави и народу, кнез Михаило је водио ствари као је он мислио
да је најбоље, уверен да је све оно и онако како он ради најбоље и једино
добро. Од природе и по уверењу консервативац, он је од свога оца наследио
извесне деспотске склоности, и није волео слободоумне идеје и демократске
принципе. Уз то је кнез Михаило био уверен да су партиски живот и борбе и
трзавице, које он собом доноси, штетне за правилан развитак државе, и да слабе
његову снагу. Противник свих унутрашњих слобода, кнез Михаило је завео у земљи,
управо продужио је консервативни и реакционарни режим свога оца. Али, то је сада
било теже извести и одржати но под владом кнеза Милоша.
Прирасла је нова генерација, однегована у слободоумним идејама
запада, и она је тежила завођење слободоумног либералног режима, са свима
слабоштинама, које он собом доноси. Кнез Михаило није то хтео да дозволи,
због тога је настала огорчена борба између кнеза и представника слободоумних
идеја, и у тој борби, која је трајала до смрти кнеза Михаила, падали су јаки
ударци с обе стране. Насилна смрт кнеза Михаила прекинула је и његов користан
рад у спољној политици и борбу у земљи.
МИЛАН
Кнез18б8.1882; краљ 1882.1889; +1901.
Импулсиван,
нагао и прек, пун противности и у природи и у поступцима, краљ Милан је био тип
неурастеника. Далеко изнад просечног талента, искрен патриот, мада није много
веровао у народну снагу и будућност, пријатан у опхођењу, он је везивао за себе
људе.
У почетку своје
владе, коју је примио 1872. године од регентства, што га је за време његовог
малолетства заступало, краљ Милан је показивао много енергије и много воље за
рад; али, импулсиван какав је био, он је одмах од почетка у многим питањима и
стварима пренагљивао и претеривао.
За краља Милана и његову владу везиване су
многе лепе наде. Још је вибрирао национални елан из омладинског покрета, мада
су крупни потези националне политике у великом стилу били напуштени већ за
време регентства, а унутрашња питања била истакнута у први ред. Последњи одјек
и последње дело које се јавило делимице као последица омладинског покрета, били
су српско-турски ратови 1876. 1878. године.
Већ је први рат
донео велика разочарења, јер се показало да је Турска много јача но што су то
претпостављале ватрене патриоте. У другом рату Србија је имала лепог успеха;
али, после тога рата цео српски народ, а особито краљ Милан, били су разочарани
Санстефанским миром, којим је Русија створила Велику Бугарску, и слабошћу, коју је Русија
у то доба, и на војном и на дипломатском пољу, показала.
Због тога се
краљ Милан после Берлинског конгреса сав окренуо Аустрији, и водио је
политику Србије у том правцу, са тврдоглавошћу једног неурастеника и
фанатизованог манијака. Али, мора се признати да тај правац његове политике
није био његов каприц, него резултат разочарања после последњих догађаја, и да
су се у правцу тих идеја у тај мах кретале мисли многих виђених политичара у
Србији. Он је стварно у тај мах у том погледу био носилац идеје једнога дела
јавног мњења.
У том правцу
своје политике он је онда још више утврђен, кад је образована радикална
странка, која је истакла друге погледе и на спољну и на унутрашњу политику но
што их је имао краљ Милан. Због тога је он дошао одмах у оштар сукоб са
радикалном странком, и тај сукоб се, због пргавости краља Милана и
нетрпељивости вођа радикалне странке, брзо претворио у борбу на живот
и смрт, која је, са малим прекидима, вођена до смрти краља Милана, и која је
донела многе несреће и штете и њему и држави.
У борби са
радикалном странком краљ Милан је све више губио мирноћу и моћ хладног расуђивања. Уверен
да су радикали противници и његове династије и његови лично, и да су они
несрећа за државу, краљ Милан се њихове акције бојао и за државу, и за
династију и за себе.
Због свега тога и он се сав бацио у
наручије Аустрији, и склопио је са њом конвенцију, по којој је политички предао
Србију Аустрији, да би му она осигурала престо.
Зајечарска буна
и борба радикала против њега само га је утврдила у том уверењу. У
унутрашњој политици у страху од радикала, којима је пришао готово сав народ, у
спољној политици у страху од Велике Бугарске, подржаван у оба правца од
аустриских државника, краљ Милан је огласио Бугарској рат.
Бугарски рат
ипак није био израз тренутног расположења нити ћуди краља Милана. Он је у ту
авантуру нагнан општом ситуацијом на Балкану и у Европи, гуран у томе правцу са
стране, а највише уверењем о опасности, која је претила Србији и српском народу
од Бугара, и коју је он први схватио и добро оценио.
Милан
Али, краљ Милан
је претрпео пораз у рату и у својој спољној политици, а у земљи су радикали све
више јачали, и он је све више увиђао да се неће моћи са успехом борити против
радикалне странке. Уз то су дошле породичне несугласице, које су после довеле и
до развода брака са краљицом Наталијом.
Све то заједно
пореметило је краљу Милану сасвим нерве, и он је почео да губи моћ мирног
суђења, да лута, да се губи, да прави невероватне скокове, да пада из крајности
у крајност, да на махове узима необично енергичан став и да пада у малодушност
и очајање. Он је постајао и одлучан и храбар и опет нерешљив и кукавица, постао
је подложан утицају сваког незнатног догађаја и факта, и престао је да верује и
у себе и у друге. Он више није имао никаквог већег систематског плана и није
знао шта хоће.
Неуспеси,
незадовољство и у политици и у породици, страх за своју личност и за династију,
борба и трзавице, истрошили су сасвим његову снагу. Да се опорави и да дође к
себи, он је тражио разонођења у проводима, особито ван земље, а то је његовим
непријатељима дало у руке још једно оружје више у борби против њега.
Сломљен борбом и
животом, краљ Милан је видео да нема више снаге да се носи са новим
демократским струјама, нити да почиње нови курс. Стога је, заморен, скрхан и
разочаран, захвалио на престолу, пошто је пре тога дао земљи врло слободоуман
Устав.
Али, краљ Милан
није ни после своје абдикације мировао. Он се и после стално мешао у политику,
и у појединим моментима узимао је, као бивши краљ, сву политичку власт у земљи
у своје руке. У таквим случајевима, под његовим су утицајем вршени преврати
и државни удари, извођене су нагле и неочекиване промене, и разговор о њему и
његовим авантурама чинио је дуго времена главну садржину скандалозне хронике
европске штампе и европских виших кругова. Краљ Милан у то доба није излазио из
моралних и новчаних криза, и његов живот и рад много су учинили да углед Србије
и српског народа онако дубоко падне.
Напослетку се он
опет вратио озбиљном послу и, после лутања по Европи, дошао у Србију, постао ту
командант активне војске и почео озбиљно радити на организацији Српске оружане
силе. Његове су заслуге уопште, а особито у овом периоду његовог рада, за
образовање и организацију модерне српске војске, врло велике.
У сукобу поново
са радикалном странком, краљ Милан је и овога пута водио огорчену борбу против
радикала. Изгледало му је да ће у тој борби сада успети; али, овога му је пута
рођени син спремио замку, и нанео му удар, гори но сви његови непријатељи, са
којима је водио отворену борбу. Краљ Милан је од свога сина био побеђен,
изигран и осрамоћен, и он га је, због својих рачуна, тако рећи, прогнао из
земље.
Разочаран у
свему, скрхан душом и телом, краљ Милан је у туђини умро у најбоље доба, када је требало
тек да почне радити.
АЛЕКСАНДАР
1889. 1903.
Краљ Александар
је несретно провео своју младост. У доба када дете почиње да посматра и да суди,
он је имао да види само непријатне ствари. У то доба била је у
врхунцу завада његових родитеља, и већ та ствар сама собом, уз то још рђаво и
ружно вођена, морала је веома неповољно утицати на његову младу и пријемчиву
душу. Уз то су у то доба вођене у земљи бесомучне страначке борбе и борбе
против владаоца и против режима.
Био је млад
дечко, када му се отац захвалио на престолу и када су регенти почели у његово
име владати. Он је већ постао предмет разних комбинација, и интриге су се плеле
око њега, да задобију наклоност будућег владара. Сви ти утисци падали су на
добро земљиште, да донесу што горе плодове.
Александар
Краљ Александар
био је по природи неповерљив, несталан и непоуздан, а прилике, догађаји
и рђава околина те мане и недостатке још су појачали. Таленат је његов био узак
и скучен на ситну политику и мале интриге; он је, истина, доста читао и имао
добру меморију; па ипак ни у што није улазио доста дубоко. Он је по некад имао
добрих и здравих погледа и идеја; али, због растројених нерава никада није имао
снаге ни издржљивости да своју замисао изведе. Ни на једном послу он није
могао дуго издржати, и све је радио на парче, правећи комбинације од данас до
сутра, под утицајем момента и тренутног расположења.
Без јасно одређеног
и сталног програма, и у спољњој и у унутрашњој политици, краљ Александар је
мењао лако и брзо и погледе и уставе и режиме и људе. Он је, без увода и
прелаза, терао из крајности у крајност, и само су промене код њега биле сталне.
Краљ
Александар је правио невероватне комбинације и невероватне скокове. Оно у шта
се данас клео, газио је сутра ногама, и онда када су људи мислили да су у
највећој милости код њега, он је плео против њих замке. Циник од
природе и по уверењу, он није никога мрзео; али, није никога ни волео;
он је мислио да му је дозвољено да не држи
ни реч ни заклетву ни обећање, и да може употребљавати људе и опет их бацати
као исцеђен лимун, кад му они више не требају. Он се титрао подједнако
законима, и својом као и туђом заклетвом, и са људима, и са њиховим осећањима.
Најоданије пријатеље грдио је он најпростије, само ако му нису одобравали све
што ради, и са циничном злурадошћу изигравао је једне против других.
И због тога он
никога није везао лично за себе и није имао пријатеља, мада је увек налазио
људе за оно што је хтео да изведе. За кратко време своје владе он је успео да
отуђи од себе сав свет и да учини све својим непријатељима. Јер за њега ништа
није било свето и он ништа није поштовао.
Због сталних
промена и људи и режима и због непрестаних трзавица и криза застали су послови
у држави, финансије су биле руинисане, национална политика занемарена, углед и
кредит Србије пао сасвим. У земљи се водила огорчена борба против краља и
његове владавине.
У то је дошла
његова неприлична женидба са бившом дворском дамом његове матере, и после тога
опет промене и теревенке и обесно понашање краљичине браће.
Изгледало је да све иде суноврат. Незадовољство је владало свуда. Онда су
официри и неколико грађана склопили заверу против краља и побили крала, краљицу
и њену браћу. Јавно мњење прихватило је и одобрило овај грозан чин, јер су сви
осећали да је до катастрофе морало доћи.
ПЕТАР
1903. 1921.
Краљ Петар је
дошао на престо као зрео и изграђен човек. Он није био компликована природа,
просто је и право гледао на живот и на све ствари. Његова филозофија живота
била је проста и без нијанси; али, он је имао здрав смисао за реалне погледе на
цео живот и све сложене изражаје његове. Лично врло храбар, он је био дубоко
уверен фаталиста и веровао је у судбину. Та вера у фатализам доводила га је
често до сујеверја. Моралан и претерано штедљив, он је био тип доброг домаћина.
Из историје Србије и из свега онога што је
видео и доживео пре него што је дошао на престо, краљ Петар је извео добре
закључке, и поуке из последњих догађаја добро су утицале на њега. Опирање
народној вољи и рђав рад довео је династију Обреновића до катастрофе, а та
катастрофа довела је њега на престо. По себи се разуме да он није смео
наставити ту политику пркоса и реакције, политику противну народним тежњама, која је
водила у пропаст не само династију него и државу.
Од природе и по
свом васпитању искрено слободоуман, краљ Петар је дошао на престо и примио
владу са чврстом одлуком да буде уставан владар и да пусти народ да преко људи,
које он сам испред себе истакне, сам собом влада. И он се тога свог
основног принципа консеквентно држао до краја своје владе.
Велики проблеми
њега нису морили, велике бриге нису га растрзале, велике кризе и унутрашње
борбе биле су му непријатне. Он је желео мир и ред унутра, и радио је колико је
могао на томе да се то изведе, уверен да ће само миран унутрашњи живот и
развитак дати држави снагу за повољно решење великих националних задатака. А
решење тих задатака, ослобођење и уједињење целога народа био је
главни идеал краља Петра.
Политика у томе
правцу кренула се у Србији по доласку на престо краља Петра одмах сама собом,
јер су те тежње биле у народу стално живе, а сада су добиле маха за рад.
Одлуком краља
Петра да буде демократски и уставан владар и искреним и лојалним вршењем те
одлуке, била су једним махом једном за свагда решена у Србији сва унутрашња
питања, и сва снага у земљи, трошена до тога времена у јаловим унутрашњим
партиским и династичким борбама, окренула се после тога раду на државном снажењу
и спреми за решење великих националних и државних задатака.
Петар
Што се у том
правцу могло онда несметано радити велика је заслуга краља
Петра. Он је искрено желео слободу и величину свога народа и био је уверен да
ће се то онако како је он пустио да се ради најбоље и сигурно постићи.
А он је волео
свој народ, особито свог сељака, искрено, дубоко, предано, бескрајно. То је
била очинска, топла љубав, која га никада није остављала. Он је волео народ,
веровао је дубоко у његове способности, као и у своју срећу,
и веровао је непоколебиво у његову будућност. И та га вера никада није
напуштала, ни у доба највећих несрећа, када би сваки са мало мање чврсте вере
пао у очајање. Та вера држала га је у тешким тренутцима ујесен 1914. године, та
вера водила га је преко Албаније и није му дала да посумња и клоне за време тешких
дана у емиграцији, та вера довела га је натраг у земљу и метнула му на главу
круну првога краља ослобођених и уједињених Срба, Хрвата и Словенаца.
Престо краља Петра наследио је
син његов Александар.
АЛЕКСАНДАР I КРАЉ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА
Краљ Александар
је други син краља Петра Карађорђевића и Зорке, кћери краља Црне Горе, Николе I
Петровића. Краљ Александар се родио 17. децембра 1888. године на Цетињу, као други
син краља Петра. Прво васпитање добио је у Русији и у Швајцарској, а 1903.
године дошао је, заједно са својим оцем, у Србију, где је онда наставио
школовање. Када се најстарији син краља Петра, Ђорђе, одрекао свих права на
наследство престола, проглашен је 15. марта 1909. године за
престолонаследника краљевине Србије други син краља Петра, Александар.
Као
престолонаследник, командовао је краљ Александар у српско-турском
рату 1912./13. године првом српском армијом, која је у славној
Кумановској битци потукла турску вардарску војску. После тога краљ Александар
је ушао, одушевљено дочекан, у ослобођену престоницу цара Душана, у Скопље. Под
командом престолонаследника Александра потукла је прва армија Турке још на
Присату и Алницима, а великом победом код Битоља завршила је дефинитивно
ослобођење Македоније.
Кад се краљ
Петар повукао са државних послова, постао је престолонаследник Александар, 11.
јуна 1914. године, регент краљевине Срби.
Александар 1
За време
светскога рата регент Александар делио је судбину свога народа. Са српском
војском и народом прешао је он преко Албаније. У току светскога рата, после
пропасти Србије, регент Александар је узимао жива учешћа у дипломатским
мисијама по Европи, у корист своје државе и свога народа, а исто је тако живо
учествовао и у операцијама на бојном пољу.
После ослобођења
и уједињења, краљевићу Александру, као регенту краљевине Србије, понуђено је
регентство краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1. децембра 1918.).
После смрти
Краља Петра, 17. августа 1921., регент Александар постао је краљем краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца.
Тако је краљ
Александар постао први краљ словеначког народа, први хрватски краљ народне крви
после пропасти хрватске самосталне државе почетком XII века и први краљ свега
уједињеног српског народа.
8. јуна 1922.
венчао се краљ Александар са Маријом, ћерком Румунског краља Фердинанда. У овом
браку краљ Александар добио је 6. септембра 1923. године сина Петра, наследника
краљевског престола.
Србско Свитање
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.