Срби и Руси браћа по крви и вери

РУСКИ ДОБРОВОЉЦИ НА БАЛКАНУ Сергеј БАЛМАСОВ
 

Већ више од 200 година руски добровољци ратују за своју словенску браћу на Балкану. Многи наши читаоци, судећи по њиховим одзивима, желе да више сазнају о руским добровољцима на Балкану. Зашто они и даље по сваку цену одлазе на ту вечиту «територију раздора»? Шта, зар им је мало и својих ратова? Како схватити те смућене душе? Шта их онамо вуче, шта их приморава да ризикују живот у, рекло би се, сасвим туђој земљи?

      Неко те људе сматра најобичнијим плаћеницима и пустоловима. Истина, неће се баш свако притом замислити зашто су Русе на Балкану одвајкада називали управо добровољцима а не плаћеницима. Врло је велика разлика између та два појма...

      Још увек је мало оних којима је познато да лепа традиција узајамне помоћи између православних народа Балканског полуострва (Срба, Црногораца, Бугара, Грка, Румуна) и Руса постоји већ преко 200 година. И какве нам је само судбине донела историја, каква имена! Уосталом, идемо редом.

      Средина XVIII века. Српски устаници, протестујући против јачања муслиманског угњетавања, шире борбу против Турака. Пошто нису у стању да им се одупру, хиљаде српских породица беже у Аустрију у нади да ће им «хришћанска браћа» помоћи. Међутим, однос Аустријанаца према њима мало се разликује од односа Турака. Тада се избеглице пребацују у Русију где су врло топло дочекане. Од Срба је чак образовано неколико коњичких пукова на јужној граници, где постају поуздана препрека против Татара. Многи ће касније постићи изванредне успехе у руској служби.

      Чувени генерал Милорадовић, херој Отаџбинског рата 1812. године, био је Србин. После пораза у Кримском рату, руски протекторат над балканским хришћанима замењен је «општеевропским». Међутим, европске земље нису мариле за положај истовераца, бринуло их је само једно – да Русија не стекне пређашњи утицај на те земље (како се овде не сетити садашње ситуације на Балкану).

      Нагло се погоршао положај Бугара и Срба у Босни и Херцеговини. Нарочито је било страшно ропство Бугара: ту је по наредби турског султана насељено до сто хиљада Черкеза и Чечена – придошлица са руског Кавказа. Султан им се тако захваљује за дугогодишњу борбу против Руске империје и ствара «здраву протурску климу». Дошљаци су свирепи и љути због свог пораза у борби против Русије и губитка земаља. Они уништавају села, силују жене, одводе омладину у ропство. У међувремену, у Босни и Херцеговини недела чине одреди Арнаута, Албанаца, спроводећи политику геноцида против Срба-хришћана.

     

      Не долазе пустолови, долазе јунаци

     

      Срби у Босни и Херцеговини дижу 1875. године устанак, подржан од Бугара. У Србију стиже искусан руски војсковођа, херој освајања Ташкента и покоравања Средње Азије – генерал Михаил Григорјевич Черњајев. Он стаје на чело српске војске. Његов најближи помоћник постаје чувени руски официр Висарион Комаров, кога је пред крај рата заменио Димитрије Дохтуров. Обојица су потомци хероја Отаџбинског рата, као и многи други који су дошли да ратују – гроф Коновњицин, кнез Чавчавадзе, мајор Мињих, капетан Фермор.

      Николај Рајевски не само што доводи одред руских добровољаца, већ и доноси у оно доба огроман новац за српску армију – 50 хиљада рубаља. Редовна српска војска као таква и не постоји. У основи је то слабо обучена народна војска. Катастрофално је мало официра.

      Черњајев сачињава посебан план дејстава против огромне редовне турске војске, по коме словенске војске треба да изведу неочекиван удар на Турке, освоје њихову тврђаву Ниш на граници са Србијом, који затвара пут за Софију, а затим да муњевито продиру у дубину Бугарске ради дизања општег устанка против Турске на Балкану. Проблем помањкања официра покушава да реши њиховим врбовањем у Русији. У српску војску још пре почетка активне фазе рата пристиже најмање 200 официра (док је до августа 1876. године само у Моравској војсци Срба било 2.200 руских добровољаца, од чега око 650 официра и приближно 300 здравствених радника).

     

      Ту је било и представника царске династије

     

      У априлу 1876. године су против «раје» («стада», «стоке» – тако су Турци називали немуслимане) послате казнене јединице. Ватрени вихор захвата хришћане. Ређају се ужасна зверства: заробљеним Бугарима одрубљују се главе од којих се као у Средњем веку граде читаве куле. Турска не обраћа пажњу на поновљене протесте Русије против истребљења Бугара, пошто за своје акције има подршку европских земаља, у првом реду Енглеске и Француске. Србија и Црна Гора више не могу да посматрају обрачунавање са истоверцима и 18. јуна 1876. године објављују Турској рат.

      То наилази на огроман одјек у руским срцима. Само се у редовима једне од српских војски налази најмање 4.000 добровољаца (према другим подацима – 7.000), међу којима је много војних лица. Чак и представници царске династије Русије крећу да бране браћу - Словене. По неким подацима, Србију тада посећује и сам царевић Александар Романов, будући цар Александар III. Међу руским официрима посебно се истиче гроф Ф. Келер који постаје пуковник српске војске.

     

      Кукавици – медаља, Русу – вечна успомена

     

      То беху уистину самопожртвовани људи. Ево једног од првих добровољаца – то је Николај Кирејев. У чину мајора српске војске стао је на чело бугарске легије. Управо њему полази за руком да у лето 1876. године изврши успешне продоре у бугарске крајеве са српске територије. Тамо је, код превоја Кадибогаз и села Белградчик, извојевао једну од првих победа Словена у том рату. Током намераване операције Черњајева за уништавање Осман-пашиног корпуса Кирејев добија посебан задатак: да са српске територије изврши дубоки обилазак према граници са Бугарском и Турке нападне с леђа. Он 6. јула 1876. године лично предводи јуриш свог одреда. Турци почињу да беже. Кирејев шаље по резерву да докрајчи противника. Међутим, командир резерве Србин Цветковић без наредбе напушта бојно поље. Видећи да је пред њима свега шачица одважних људи, Турци крећу у напад. Кирејев у својој јарко црвеној кошуљи коју облачи пре сваке битке, предводи борце у противнапад, али је погођен. Покушај да се његово тело изнесе не успева, тако да бива изложено порузи.

      Касније захвални Бугари село Раковице називају именом Николаја Кирејева, палог на бојном пољу. Морални дух српске војске, тада необучене и лоше организоване, није висок. У њој организационо језгро чине страни добровољци. Тако су 14. августа 1876. године Срби, Руси и Бугари извојевали највећу победу у том рату: код Фундине је уништена турска армија од 40.000 војника. Управо је истрајност руских добровољаца омогућила да се издрже напади Турака и изврше противнапади на њих. Тада се нарочито прославио гроф Келер, који уочи боја врши извиђање пред носом противника и открива његова слаба места.

     

      Генерал Черњајев – стратег и војник

     

      Међутим, Србима не полази за руком да се пробију у Бугарску. У другој половини августа 1876. године борбена дејства се постепено усредсређују на српску пограничну тврђаву насупрот Нишу – Алексинац. Ту је турски главнокомандујући Абдул Керим окупио своје главне снаге. Черњајев пак, предвидевши место главног удара Турака, лично руководи изградњом утврђења Алексинац. Срби су испољавали невероватну безбрижност и нису умели чак ни да направе јединствену линију одбране. Тако Черњајев уочи самог окршаја од 18. августа открива да правац према манастиру Шуматовац није утврђен. По његовој наредби ту је за буквално неколико сати направљен моћни шанац. Само што је завршено прављење шанца, Турци, рачунајући на то да пробију «слабо место» одбране Срба, на том правцу крећу у напад.

      Генерал Черњајев стаје на чело одбране Шуматовца и соколи војнике-Србе после погибије српског команданта шанца. Черњајев стаје код топа и лично из њега пуца на Турке који у таласима навиру. Сва четири јуриша су одбијена, уз огромне непријатељске губитке. Део Турака успева да упадне у шанац, али је он захваљујући одважности самог генерала Черњајева одбрањен, а дрски непријатељи су на лицу места уништени бајонетима.

     

      Шанац Рајевског

     

      Турци 20. августа покушавају да освоје шанац код Горњег Адровца који бране јединице под командом Николаја Рајевског. Без обзира на колосалну надмоћ турских снага, не успева им да приђу ближе од двеста корака. Ту се руски добровољци и српски војници боре до последњег даха. Управо од шанца Рајевског почиње каријера генерала Путника, касније прослављеног због јуначке одбране Србије у Првом светском рату. Рајевски на том шанцу и гине по завршетку љутог боја, када се Турци повлаче. Смрт је тренутна – метак погађа официра-јунака у слепоочницу. Треба рећи да су Срби под руководством Рајевског на том правцу издржали све нападе непријатеља, али су два сата после његове погибије напустили шанац. Мајка Рајевског ће 1902. године на месту синовљеве погибије подићи цркву, уложивши у њену изградњу скоро сву своју имовину.

     

      Самосталне руско-бугарске бригаде

     

      Претрпевши огромне губитке током борби 18-22. августа и схвативши да чеоним ударима ништа осим сопствених колосалних губитака неће постићи, Керим-паша заобилази неосвојиве руско-српске положаје и изводи обилазни удар. Черњајев у том тренутку не запажа маневар непријатеља. Обједињена руско-српско-бугарска војска 1. септембра у љутом окршају код Горњег Адровца доживљава тежак пораз. Сви покушаји Черњајева да изврши противнапад безуспешни су пошто међу Србима долази до панике и они беже. Од тада у српској војсци почиње осетан пад борбеног духа и у борби против Турака тежишне су јединице страних добровољаца, углавном Руса и Бугара.

      Напори Черњајева да српску војску «зацементира» Русима и осталим добровољцима дају незнатан учинак. Страни добровољци-Словени, не познајући довољно српски језик, не могу да усклађено садејствују са српском народном војском. Налазећи се на командним дужностима у српској војсци, они не могу увек да управљају својим јединицама и да их држе под контролом. Руски и бугарски добровољци се у боју последњи повлаче, често и гину, напуштени од српских војника који беже.

      Келер у септембру 1876. године од приспелих руских и бугарских добровољаца образује самосталну руско-бугарску бригаду. У октобру исте године образована је још једна таква бригада. Њима командују Срби – официри у руској служби: потпуковник Депрерадовић и пуковник Милорадовић. Дотад су бугарски добровољци (њих око седамсто) ратовали као посебна јединица у српској војсци – бугарска легија. Добровољци руско-бугарске бригаде Келера су током окршаја у долини Мораве извојевали неколико победа над Турцима и њиховим кавкаским плаћеницима. Келерово јунаштво чудесно утиче како на стране добровољце, тако и на саме Србе: они најнеодлучнији под утицајем његовог примера постају очајнички храбри.

      Крајем септембра 1876. године Келер је именован за команданта левог крила трећег корпуса српске војске. То крило дејствује против надареног турског војсковође Осман-паше Непобедивог. Под командом двадесетшестогодишњег Келера налази се десет српских и руских батаљона пешадије, један ескадрон коњице и десет топова. Ускоро су његовим јединицама припојена четири руска батаљона и један руски ескадрон од добровољаца кнеза Оболенског. Ратује се у необично сложеним природним условима, често их нападају банде башибозука (турске нерегуларне јединице, организоване попут козачких војски) и наоружаног локалног муслиманског становништва – Турака, Кавказаца и босанских муслимана. Келер је често принуђен да обавља прилично непријатан посао: гуши оружане побуне међу локалним муслиманима.

      Рекло би се да Русе који су прошли кроз огањ Кавкаског рата и нагледали се његових ужаса ништа више не може зачудити. Међутим, запрепашћује их с коликом мржњом међусобно ратују Словени-муслимани и Словени-хришћани. Руски и бугарски добровољци, и поред своје самопожртвованости у борби и изузетне храбрости, не могу да битно промене стање. Турци су код Горњег Адровца, вишеструко надмоћни, 17. октобра 1876. године до ногу потукли српску војску.

      Ипак Турци не могу да је сасвим униште управо због самопожртвованих дејстава руско-бугарске бригаде која до краја штити одступницу потучених српских батаљона. Али, руско-бугарска бригада се прославила прескупо за то плативши. Скоро половина добровољаца који су учествовали у тој бици пала је у борби; док су практично сви остали рањени! Убрзо је, 29. октобра 1876. године код Ђуниса турска војска поново поразила Србе. И опет основна тежина борбе пада на добровољце.

     

      Судбина је ретко кад захвална према јунаку

     

      Србију од потпуног уништења спасава ултиматум Русије упућен Турској. Борбена дејства престају. Постаје јасно да Србија више не може и не жели да настави рат. Део руских добровољаца одлази кући. Од оних који су остали образује се руска дивизија у саставу српске армије, за чијег се начелника штаба именује Келер. Међутим, командант саме дивизије не успева да одржи потребну дисциплину међу руским добровољцима. Видећи узалудност својих напора за јачање дисциплине међу људством дивизије и не наилазећи притом на подршку њеног команданта, Келер одлучује да се врати у отаџбину.

      Српска команда покушава да задржи младог, надареног официра, наградивши га највишим војним наградама земље. Он је октобра 1876. године одликован сребрном и златном медаљом за храброст, официрским орденом Таковског крста. Власти у Русији су добровољце по повратку врло хладно дочекале. На њима лежи «сенка пораза». Тако су дејства Черњајева, када је стао на чело српске војске, названа «авантуром» која је изазвала спољнополитичке компликације за Русију. Убрзо по повратку из Србије он је скрајнут. Поново је 1880. године, прикупивши у Русији добровољне прилоге, дошао у Србију да се последњи пут одужи својим бившим саборцима – да подигне скромни споменик палим руским добровољцима. Тај споменик је подигнут на Рујевачком пољу, крај зидина Шуматовачког манастира, где су се до последњег даха борили руски добровољци, преотевши победу надмоћнијој непријатељској ордији.

Извор: "Руска линија"

Србско Свитање