Српски гестапо је назив за 1. београдски специјални борбени одред Гестапоа формиран у Србији током другог светског рата за борбу против НОП-а, а који су чинили Срби, најчешће припадници организације ЗБОР
Формирање
У свим земљама у Европи, Гестапо је од месног становништва настојао да формира јединице или организације које би надоместиле недостатак немачких јединица. С обзиром да је територија на којој се простирало подручје у Европи била таква да ју је било немогуће контролисати само са немачким полицијско-управним органима, то су Немци приступили специјалном одабиру кадрова из локалних полицијских и војних структура. У тој констелацији снага треба схватити и формирање паравојног одреда за чије постојање ни председник српске владе Милан Недић није знао до децембра 1943. године.
Немачки Гестапо, за борбу против НОП-а на територији Србије основао тајну организацију коју је назвао 1. београдски специјални борбени одред.
Командант ове јединице био је SS-Obersturmführer Страхиња Јањић.
СТРАХИЊА ЈАЊИЋ
Почетком месеца октобра 1941. пријавио се
добровољачкој команди Страхиња Јањић, бивши активни поручник.
Добровољачка команда га прима и као официра шаље у Крагујевац да би
добио одговарајући положај при формирању 5. добровољачког одреда
"Шумадиског".
По извршеној одмазди у Крагујевцу, Страхиња Јањић бива постављен за претседника општине, јер се до тада показао као миран и дисциплинован официр. Међутим, неколико дана по пријему дужности претседника општине, почео је да врши уцене, пљачке па чак и силовање једне учитељице. Чим су о овом добили доказе добровољачки команданти, доносе одлуку да се Страхиња Јањић ухапси и стави под преки суд. Хапшење врши тадашњи официр, инж. Симеон Кречки. Одмах је спремљен оптужни материјал да би се Јањић још исте вечери извео пред преки суд. Али за ово хапшење сазнају немачке власти које Страхињу Јањића пуштају на слободу, а хапсе инж. Симеона Кречког. Тако се сазнало да је Страхиња Јањић немачки агент и да је, по њиховој наредби, дошао у добровољачку команду.
После неколико интервенција Милана Недића код Немаца, успело се, да Страхиња Јањић буде разрешен дужности претседника општине у Крагујевцу.
Страхиња Јањић, јуна месеца 1942. оснива "Српску СС јединицу". Он обећава Немцима да ће формирати "две дивизије" ради слања једне на Источни, а друге на Афрички фронт. Јањићеви људи - њих сто скупљених с коца и конопца носили су немачке С.С. униформе с ознаком СД на рукаву. Они су имали на расположењу и друге униформе и цивилна одела. Јањићеви људи често су облачили и добровољачке униформе, ишли у села, вршили пљачку, терорисали и убијали, истичући увек притом да су припадници Српског Добровољачког Корпуса. Тако су једног дана отишли у Гроцку, где су стрељали десетак сељака којима су приликом претреса пронашли оружје. Тада су ухапсили једну групу мештана на челу са свештеником Жиком Богдановићем, Љотићевим прваком у том крају. Ухапшени су одведени на Бањицу, а оптужили су их код Немаца да помажу комунисте. Тек после неколико месеци, после многих интервенција, ови су људи ослобођени. Свештеника Жику Богдановића убили су титовци маја месеца 1945.
Страхиња Јањић имао је свој штаб у Београду, у улици Старине Новака 12. У подрумима ове зграде вршена су разна мучења и убиства. Познато ми је да су људи Страхиње Јањића ту убили добровољца Миловановића, кога су ухапсили у самом Београду.
Главни помоћници Страхиње Јањића били су: Светозар Нећак, Миодраг Терзић, учитељ из Ужица, Новаковић, Александар Ћатић и Миле Јањић (ова двојица су се издавали да су пре рата били чиновници Министарства спољних послова).
Месеца фебруара 1943 дошли су Јањићеви људи у село Барошевац где су почели да пљачкају. Мештани о овоме обавесте одмах једну добровољачку чету I пука, која се налазила у близини. Добровољци су дошли под командом поручника Томаса Милића и после кратке борбе - у којој је погинуло неколико Јањићевих људи - остали су се предали, бацивши оружије. Јањићеви људи били су обучени у немачким униформама, са немачким шлемовима на глави. Кад су их добровољци спроводили кроз села уздигнутих руку, сељаци су питали добровољце: "Да ли је дошао моменат да се и ми дижемо против окупатора?" Сељаци су наиме, мислили да су Јањићеви људи Немци.
Страхиња Јањић спремао је убиство и Недића и Љотића.
Недић и Љотић су стално тражили од Немаца да се Јањићева група растури и похапси, јер чини страховита недела по народу и то увек под туђом фирмом. Немци су и сами, на крају, увидели да их Јањић обмањује и, најзад, решили су, априла 1943. да се Јањићев одред растури, а њега су одвели у Немачку.
По извршеној одмазди у Крагујевцу, Страхиња Јањић бива постављен за претседника општине, јер се до тада показао као миран и дисциплинован официр. Међутим, неколико дана по пријему дужности претседника општине, почео је да врши уцене, пљачке па чак и силовање једне учитељице. Чим су о овом добили доказе добровољачки команданти, доносе одлуку да се Страхиња Јањић ухапси и стави под преки суд. Хапшење врши тадашњи официр, инж. Симеон Кречки. Одмах је спремљен оптужни материјал да би се Јањић још исте вечери извео пред преки суд. Али за ово хапшење сазнају немачке власти које Страхињу Јањића пуштају на слободу, а хапсе инж. Симеона Кречког. Тако се сазнало да је Страхиња Јањић немачки агент и да је, по њиховој наредби, дошао у добровољачку команду.
После неколико интервенција Милана Недића код Немаца, успело се, да Страхиња Јањић буде разрешен дужности претседника општине у Крагујевцу.
Страхиња Јањић, јуна месеца 1942. оснива "Српску СС јединицу". Он обећава Немцима да ће формирати "две дивизије" ради слања једне на Источни, а друге на Афрички фронт. Јањићеви људи - њих сто скупљених с коца и конопца носили су немачке С.С. униформе с ознаком СД на рукаву. Они су имали на расположењу и друге униформе и цивилна одела. Јањићеви људи често су облачили и добровољачке униформе, ишли у села, вршили пљачку, терорисали и убијали, истичући увек притом да су припадници Српског Добровољачког Корпуса. Тако су једног дана отишли у Гроцку, где су стрељали десетак сељака којима су приликом претреса пронашли оружје. Тада су ухапсили једну групу мештана на челу са свештеником Жиком Богдановићем, Љотићевим прваком у том крају. Ухапшени су одведени на Бањицу, а оптужили су их код Немаца да помажу комунисте. Тек после неколико месеци, после многих интервенција, ови су људи ослобођени. Свештеника Жику Богдановића убили су титовци маја месеца 1945.
Страхиња Јањић имао је свој штаб у Београду, у улици Старине Новака 12. У подрумима ове зграде вршена су разна мучења и убиства. Познато ми је да су људи Страхиње Јањића ту убили добровољца Миловановића, кога су ухапсили у самом Београду.
Главни помоћници Страхиње Јањића били су: Светозар Нећак, Миодраг Терзић, учитељ из Ужица, Новаковић, Александар Ћатић и Миле Јањић (ова двојица су се издавали да су пре рата били чиновници Министарства спољних послова).
Месеца фебруара 1943 дошли су Јањићеви људи у село Барошевац где су почели да пљачкају. Мештани о овоме обавесте одмах једну добровољачку чету I пука, која се налазила у близини. Добровољци су дошли под командом поручника Томаса Милића и после кратке борбе - у којој је погинуло неколико Јањићевих људи - остали су се предали, бацивши оружије. Јањићеви људи били су обучени у немачким униформама, са немачким шлемовима на глави. Кад су их добровољци спроводили кроз села уздигнутих руку, сељаци су питали добровољце: "Да ли је дошао моменат да се и ми дижемо против окупатора?" Сељаци су наиме, мислили да су Јањићеви људи Немци.
Страхиња Јањић спремао је убиство и Недића и Љотића.
Недић и Љотић су стално тражили од Немаца да се Јањићева група растури и похапси, јер чини страховита недела по народу и то увек под туђом фирмом. Немци су и сами, на крају, увидели да их Јањић обмањује и, најзад, решили су, априла 1943. да се Јањићев одред растури, а њега су одвели у Немачку.
Сви припадници регрутовани су из чланова покрета Збор, чији вођа је био Димитрије Љотић.
Гестапо је приступио формирању ове јединице, 1. априла 1942, означавајући га у службеној преписци као 1. београдски специјални борбени одред. Припадници те јединице називали су себе Српски Гестапо, што су и немци касније и званично прихватили. Први званичан помен Српског гестапоа (нем. serbische gestapo) био је 19. августа 1942. године у извештају Карла Лотара Крауса (SS-Obersturmführer ), главног опуномоћеника 6. управе RSHA за Југославију, који је послат Химлеру из Београда. У јулу се приступило практичној реализацији, пошто су припремљени документи и усвојен програм и план обуке.
Седиште одреда било је, у згради основне школе у Београду, ул. Старине Новака број 24. Формално, били су потчињени Другој групи Штаба војно-управног команданта Србије.
Задатак да врбују људе су имали само Страхиња Јањић, командант одреда, и његов заменик Светозар Нећак. Могли су да их нађу у редовима љотићеваца, жандарма и НС опредељеним појединцима, који су морали бити припадници Љотићевог ЗБОРа.
Формални пријем обављали су припадници испоставе Гестапоа у Београду, пред којим су кандидати писали аутобиографију и полагали свечану обавезу, то јест, неку врсту залетве.
У новембру 1942. одред је био најбројнији у сталном, појединачном саставу, и имао 147 људи у Београду, 49 у Крагујевцу, а у осталим среским местима по 5 припадника, изузев Шапца где их је било девет.
Командант немачког Гестапоа за Србију спровео је реорганизацију 26. априла 1943.године. На основу наредбе рајхсфирера СС Хајнриха Химлера од 14. маја 1943. године, група од 22 агента упућена је у Немачку у Берлин, где су подељени у групе од по три агента и размештени по разним предузећима.
Друга група од 76 припадника отишла је 11. јуна а трећа, и најбројнија, од 91 припадника отишла је у Минхен 27. септембра 1943. године.
У одреду, у Београду, стално је радило 33 агента, све до расформирања 29. фебруара 1944. Расформирање одреда није,ни у ком случају, значило да је његова активност престала.
Гестапо и АБВЕР су само извршили реорганизацију појединих својих јединица а, у оквиру истих, извршено је придодавање припадника одреда.
