Кобни 27. Март - Шта је Трећи Рајх нудио Србији, а шта Енглеска учинила да Србију гурне у рат.

Адолф Хитлер је према Србији и Србском народу имао високо поштовање, највише уступака Трећи Рајх је управо нудио Србији тако што би се креирала не само Велика Србија, него нам је Фирер нудио проширење до Солуна и целу јадранску обалу.
Први се јавно успроставио Фиреру генерал Алфред Јодл говорећи Фиреру да се опходи према Србији као према Примадони, но Фирер је био упоран у остваривању савезништва са Србима које 25 марта настаје потписивањем Тројног пакта Југославија, Трећи Рајх и Италија улазе у Савез.
Но, Енглеска за 100 000 фунти поткупила је неколицину издајника из политичког и војног естаблишмента, а генерали и нижих официри који су извели пуч су били годинама убачени Енглески агенти. Противно вољи већине србског народа извели су комунистички пуч, затим побегли у Лондон, киднаповавши Намесника Павла, будућег младог краља и заједно са породицама, швалеркама пучисти краду 50 нових авиона од државе за бег у Лондон успешно остваривши задатак на ком су радили дуго година у Југославији, ген. Симовић као и већина официра пучиста били су енглески обавештајци Ми6 инфилтрирани у обавештајне службе Србије!
Србско Свитање

Наше свитање

Србско Свитање

Ђенерал Милан Недић - Представа

Представа играна 1999 о мученичкој улози ђенерала Милана Недића

 
Србско Свитање

Ројалистичке Идеје - Шарлс Морас

ЗБОР Димитрија Љотића представљао је врсту европског националног ројализма сличну Шпанској фаланги, REX Леона Дегрела...

Грб REX

Ројалистичке идеје у Европи  - Шарлс Морас
Idees Royalistes


ПРЕДГОВОР
Дејан Дамњановић
Ројалистичке Идеје у овом издању су прво, и за сада једино дело чувеног француског
теоретичара Шарла Мораса који је објавио у Србији након Другог светског рата. Оно представља
пресек најважнијих тачака Морасовог сложеног и обимног теоријског опуса. Исто тако, ово
кратко али веома пробојно дело, било је, и још увек јесте, основна смерница деловања
најзначајније француске монархистичке организације – Француске Акције.
Неколико речи о Морасу и Француској Акцији...
Организација настаје крајем ΧΙΧ века као патриотска реакција, национално и
традиционално оријентисаних Француза, на аферу Драјфус. Сам почетак њеног рада најављен је
Манифестом, објављеним 19. децембра 1898. у листу Еклер, који је написао млади књижевник
Морис Пижо. Име манифеста било је Француска Акција.
Убрзо, под утицајем ауторитета Шарла Мораса, књижевника и теоретичарска изразито
патриотске и десне оријентације, иначе једног од оснивача организације, Француска Акција
заузима јасно дефинисан и освешћен теоријски став – радикални монархизам. Иначе, на самом
почетку, Француска Акција је окупљала поборнике различитих оријентација унутар, условно
речено, десне позиције: националисте, републиканце, патриоте без јасно дефинисаног
теоријског става, итд. Морас, оснивач теорије неоројализма, постепено уобличава званичну
позицију организације, уверивши саборце да је монархија једина ваљана опција за француску
нацију.
Организација априори одбацује парламент и демократски, изборни систем, те одбија да
саму себе одреди као партију. Метод деловања представља, са једне стране, рад на националном
освешћењу народа, а с друге, утицај на центре друштвене моћи, остварен кроз лични контакт са
одређеним битним личностима. Убрзо, бивају основани Краљевски Камелот (Camelots du Roi),
као милитантна формација Француске Акције. Окосница њиховог деловања је пракса у свом
најексплицитнијем виду – улица, провокација, усмерено насиље... Краљевски Камелот могу
бити одређени као оваплоћење ритерског принципа, у погледу своје суштине и метода,
примењеног на урбани контекст двадесетог века.
Француска Акција свој највећи замах и утицај достиже између Првог и Другог светског
рата, после чега, услед неколико незгодних поклапања догађаја, од којих је можда најбитнији
конфликт са Ватиканом и осуда од стране папа Пија ΧΙ, почиње њена постепена регресија.
Чланство се осипа, неколико важних теоретичара напушта организацију, те ће се она убрзо наћи
у својевременом вакуму, лишена еволуције у било ком правцу.
Поновни, но међутим краткотрајан, процват, подстакло је избијање Другог светског рата.
Морас и учење Француске Акције постају теоријско упориште вишијевског режима Маршала
Петена. Иначе, сам Петен је био упознат и близак са Морасовим учењем још у предратном
периоду. Најужи круг сарадника Маршала Петена, био је сачињен од Морасових следбеника из
периода између два рата.
Сломом режима након завршетка рата, Француској Акцији је задатак тежак, готово
одлучујући ударац. Морас бива осуђен на доживотну робију (као колаборациониста, што је
апсурдно, обзиром на доследност својој германофобији током рата...), током које
бескомпромисно наставља са писањем и агитовањем за рестаурацију монархије. За време
боравка у затвору настаје неколико битних дела његовог опуса (Le bienheureux Pie XI, sauveur de
la France, itd).
Шарл Морас умире тешко нарушеног здравља на једној клиници у Туру, 1952. године.
Што се Француске Акције тиче, непосредно након завршетка рата, током неколико
година, организација је била забрањена, те је деловала илегално. Након изласка из затвора, 1947.
године, Морис Пижо, један од оснивача организације, преузима њено вођство, и на тој позицији
остаје све до своје смрти. Након тога, ово место заузео је син Морис Пижоа, Пјер, који је још
увек вођа организације.
У периоду после Другог светског рата, Француска Акција никада није достигла значај и
утицај који је имала двадесетих година овог века, када је била на свом врхунцу. Међутим, оно
што је неопходно подвући, је доследност првобитној линији размишљања и акције. Француска
Акција и даље представља најауторитативнију референцу не само француског, већ и европског
механизма, остајући готово цео један век узор и парадигма за антидемократски, аутократски и
патриотски оријентисан фронт у многим државама.
Ι
Господин директор „Недељне ревије“ је благоизволео да нас позове у његов „страначки
ринг“ да би тамо представио наше „ројалистичке идеје“. Такав предлог је, у најмању руку чудан,
јер је упућен људима који непрестано понављају да партије гуше земљу, и који немају неких
нарочитих идеја, нових идеја. Наша размишљања су усмерена на стварање програма реформи
који би уживао неподељену подршку наших драгих грађана. „Све што је национално и наше је.“
„Нећу да будем краљ само једне партије.“ У овим ројалистичким максимама постоји један
озбиљан и практичан образац. Ројалисти не желе да се разликују од осталих добрих Француза.
Дакле, како нас описати? Како нас ближе одредити?
Најпре, одбацимо утопију. Познато нам је да странке нису увек последица људских
хирова или злобе. Оне често проистичу из саме природе ствари. Да би се створило савршено
сагласје на спонтан, једнодушан начин, није довољно само кривити и оптуживати поделе, јер
неке од њих с правом постоје. Оне су последица чудесне разноликости осећања и интересовања,
поднебља и различчитих карактера, моралних вредности и порекла, која се среће широм света, а
можда најчешће међу Французима.
Осим добрих и злих, трпељивих и лакомих, мудрих и неуких, у нашој земљи има и
примораца настањених дуж бескрајне обале, и сељака који живе на најлепшој, најплоднијој и
најразноврснијој земљи у читавој Европи: поља и планине, ливаде и воћњаци, вртови и њиве –
овде се гаји и убира; да не спомињемо и различите занате и трговине – и међу њима има оних
који одгајају и који убијају! Овако устројена земља, задовољава све насушне потребе, позната је
по својим првокласним производима, простире се на преко 500.000 квадратних километара и
храни више од 40 милиона становника, а како не постоји од јуче, међу њене природне
разноврсности треба додати и оне које извиру из богате прошлости, овековенечене религиозном
и моралном традицијом. Ништа од свега овога не би постојало да није било и сукоба са оном
другом страном. Француски дух има тај узвишени и опасан дар да преображава елементе кроз
борбу, намећући им боју вечних идеја. Дух надвисује догађаје, надраста тло, расуђује на чистом
небу, где човекољубље, право и правда стоје наспрам себичних интереса и ниских страсти.
У нашем начину просуђивања нећемо одбацити ни оне фундаменталне карактеристике
наше отаџбине, познате још из времена Версенжеторикса и његовог оца Келтила. Праоснове
француске географије указују на опасност од подела; уколико будемо мењали облик и рељеф
земље која је обухваћена између мора, Алпа и Пиринеја, Рајне и Океана, гледаћемо и даље дух
сурове неслоге како лебди над њом. Што је улог лепши, повећава се и ризик у игри. То је
предивно гнездо, тако силно и јако када ред и мир у њему цветају, но такође способно да створи
сукобе интереса, да разбукта поделе, исто као што Ганг собом носи кугу или Мисисипи жуту
грозницу; то је права ендемија, и као што европљанин брижљиво чува своје здравље у Индији
или Америци, држи се утврђеног система предострожности, тако и наша политичка хигијена
треба да нам снажно прописује и ставља нас у службу одбране од било каквих подела. Сваки пут
када занемаримо ову одбрану, наше партије и изборни систем почињу да обогаљују земљу.
Ево бруке. Не само да се основне мере одбране уопште предузимају, већ сама данашња
Француска покушава да извуче партије из њихове немоћи и болести, и да их учини средством
очувања, обнављања, управљања и владавине! Француска је пристала да партије њоме владају!
Њихово озакоњење и нормално деловање сматрају се за допринос дисциплини и напретку, реду,
као и успеху државе. Иако знамо да вуци не могу да чувају стадо, ми упркос томе поверавамо
општи државни интерес његовом директном непријатељу, партијском интересу. Демократски
устав има за свој циљ да просвећује и озакоњује, но крајњи резултат је само очување овог
криминалног стања безакоња. Оно што би требало да буде под ударом закона, задужено је да
доноси и примењује законе. Суверенитет и највише достојанство у друштву, законом су дати
најактивнијим изазивачима данашњих сукоба, а последице су распаљивање, умножавање и
потпомагање нових супарништава. Давање власти партијама и демократском устројству
друштва, је постало основа за добру зараду или пљачку, и никада није коначно – оно тежи да се
осавремењује кроз нове законе. У противном, вође кланова би се обесхрабриле у изазивању
нових преврата ради сакупљања нових већина.
Из француске перспективе посматрано, таква опција нужно води у пропаст. Из других
углова гледања, без сумње се може тврдити: да је правда добро подељена и задовољена, то је чак
принцип: свакоме његових пет минута, примењено на државни систем! Ако се политички живот
своди само на владавину ради пљачке и користи, таквом схватању Правде и Доброг, нема се шта
додати и замерити. Може се такође тврдити да је живот битка, и да се, сагласно „ратним“
законима, одвија једна слична борба у којој се без престанка сукобљавају наше крхотине и
иверје. На крају, можемо да смислимо и сјајна медицинска поређења, рецимо о болести која се
неприметно претвара у лек, попут ослабљеног вируса који ствара имунитет. Али, не заборавимо
једну ствар: вакцина имунизује, а болест звана партије, поставши уставна, па чак и почаствована
пригодним називима република, демократија или Опште добро, не имунизује већ разара.
Национална делатност је узнемирујуће опасно затрована. Посвуда се оптужује
„политика“, што ће рећи партије. Племенито учење Аристотела, Макијавелија и Босијеа, нема
ничега заједничког са данашњим значењем тог појма. Политика данас, у већини случајева,
представља „разарача“ економије, морала, друштва и религије, који је произишао из јачања
партија. Они који кажу: „Не бавим се политиком.“ Најчешће су родољубиви, марљиви, мудри и
упућени у стање ствари; управо они су последње резерве националних фондова. Фондова који ће
потрајати још двадесетак година, али се исцрпљују веома брзо, јер политика оне који је се на
послу или учењу клоне, ипак на крају сустиже. Када то не чини Држава својим глобама и
злостављањима, ту су кадрови за врбовање различитих партија – они подстичу ове поштене
људе да се уврсте, упишу, учлане у неку од партија, и све то у име светих начела или савршено
чистих осећања. Али она начела и осећања која су по вољи већине, супротстављена су
професионалним политичарима које надахњују мање племените побуде, неке од њих сасвим
ниске – та мешавина добра и зла сачињава овакво стање нашег живљења, које болно одговара
мрачној и пророчкој слици коју је Фистел де Куланж осликао још 1899. године: „Ако себи
представимо читав један народ који се бави политиком, где је свако, од првог до последњег, од
најпросвећенијег до највеће незналице, од најзаинтересованијег за очување тренутног стања
ствари до најзаинтересованијег за његово рушење, опседнут манијом да расправља о јавним
пословима и да се меша у руковођење; ако погледамо последице које ова болест ствара у
животима хиљада људских бића; ако саберемо проблеме које уноси у сваки живот, извитоперене
идеје које убацује међу једноставне духове, изопачена осећања и пакосне страсти које уносе у
просте душе; ако саберемо време протраћено у празним расправама уместо у конкретном раду,
уништавање старих пријатељстава и стварање нових наклоности заснованих на лажи и злоби,
издајства, уништавање верности, сигурности, чак и пристојности, увођење рђавог укуса у језик,
стил, уметност, неизлечиво распадање сваког заједништва, сумњичење, непослух, истрошеност
и слабост народа, поразе који су неизбежна последица ове болести, нестајање ваљаног
родољубља па чак и истинске храбрости, грешке које свака партија наново чини у мери увек
истих услова освајања власти, недаће и цену која се за власт плаћа; ако све то саберемо, не
можемо а да не кажемо да је то врста болести најопаснија и најзлокобнија зараза која може да се
сручи на један народ; која наноси најсвирепије ране приватном и јавном животу, егзистенцији и
интелигенцији, једном речју, никад на свету није било тираније која је толико зла учинила.“Управо је такво стање ствари. Али, како смо у Француској могли да зачнемо овакву
владавину мњења и партија, а да не предвидимо све њене неизбежне последице? Када се наши
суграђани ишчуђавају над бројним невољама које су их снашле, треба их замолити да
преиспитају не произилазили ли сво, или скоро сво зло, из једне грешке коју су учинили било
они, било њихови родитељи тако што су већ великом броју узрока за неслогу, који природно већ
постоје, придодали још и режим који награђује и осликале најпрепреденије међу лажовима и
подстрекачима које радују све нове неслоге. Уместо да сте партијском систему одузели све
почасти, могућности зараде и стварање опсене моћи, ви сте му пружили све витешке ознаке и
симболе власти. Ако се смутљивцима и партијама, тако заводљивим, дозволи да проузрокују све
могуће неслоге и допусти да покваре све што могу, човек ће престати да буде човек.
Када се руководећи кадар регрутује и смењује кроз међусобно ривалство, онда се та
уметност колебања, збацивања и разарања меша са уметношћу предвођења и владања. Све наше
вође су почеле своје политичке каријере као опозиционари, идући у томе све до анархије, да би,
добивши власт, завршавали у спровођењу најекстравагантнијих облика репресије. Они су до
краја морали да истерају свој развратни стил, исто као што су и касније морали да
преувеличавају жестину своје конзервативности. Такве крајности и антагонизми су се раширили
до самог врха, па све до дна јавног живота. То је образац до те мере развратан, да његове тежње
за друштвеном правдом изгледају неморално. Не само у несрећи или пропасти, већ у самој
суштини свог принципа, републиканска, демократска машинерија не може нормално да
функционише без да поквари најниже највишима, војнике војсковођама, безимени хор својим
најславнијим хоровођама.
Овакав оштри разврат није чак ни штедљив. Штавише, веома скупо нас кошта. Некада је
политика имала функцију да смирује, да ублажава и стишава надметање појединих интереса,
данас их доводи до пароксизма. Свака партија, са класама и областима којима управља, осећа да
није у њеном интересу да стишава страсти, а све оно што јој није од користи сматра укљученим
у интересе супарничког табора. Понекад се битка смирује, те једна партија задобија првенство.
Но, у сваком случају, политичка акција победника не сме ни мало да одступи од осредњости, јер
не сме да расипа енергију потребну за одржавање своје сопствене позиције. Са друге стране,
владавину која служи општем интересу, представљају групације националних снага. Оне се
користе једноставном формулом:
а + б + в + ... + ч + џ + ш.
Ако свако од ових слова представља један од наших варијетета и разноликости, добра
влада ће проценити да је сасвим довољно да се сваки од њих постави на своје место, и на тај
начин поштеди сукоба са, у суштини, себи сличним. У таквој формули, елементи се сабирају, а
број сабирака се може смањити на један разуман минимум. Напротив, у владавини партија, ово
је немогуће: преувеличани, накострешени интереси насрћу један на други потпуно слободно, са
неограниченом жестином, јер се политичка моћ налази у њиховим рукама, а њихова резултанта
потпуно сама управља свима! Формула њихових сукоба и непријатељстава, чак донекле
улепшана, може се написати овако:
(а + б + в + г) – (х + ц + ч + џ + ш)
Уместо готово чистог збира, добијамо остатак, а тај слаби производ политичког деловања
се не исказује другачије, до кроз разлике између мањине и већине. Највећа партија из
победничке групе, која служи само да би онемогућила побеђена, једнако је ништавна као и снаге
опозиције које треба да држи у равнотежи.
Једна таква владавина је опседнута потребом да се одбрани и опстане по цену
угњетавања других. Опозиција је подстакнута и охрабрена истим правилима, духом и словом
Устава, да сруши владу чије одржање на власти зависи искључиво од релативне категорије стања
јавног мњења. Победничка партија је дакле, приморана да пажљиво надзире кретања у духу
јавности. Мора га чак и одржавати на што вишем нивоу, а да би то постигла, прибећиће
образовању деце, куповином агенције и новина. Ако није у могућности да то учини јавно, узећу
их под своје у тајности. Ако све то занемари којим случајем, негирајући саму себе, издаће
интересе своје ствари и своје идеје.
Не треба рећи да су све владе такве. Доста се режима, бивших и садашњих, прославило
имајући истовремено и велику подршку народа, као и независност у односу на сугестије
јавности. Бизмарков отпор у Ландагу је зачетак пруске величине и славе. Отпор Еструпа је
можда спасио мали дански народ. Ниједан партијски режим није дозволио остваривања оваквих
великих дела, учињених против воље већине. Треба им изнудити пристанак. Владајућа партија
нема потребе за нечим таквим. Њене државне школе, њена штампа, њена државна црква, њене
нарастајуће забране у оквиру живота и приватног предузетништва задовољавају њене животне
потребе: ради очувања мњења, умножавања закона и правила, кадрова, партија се чува од свега и
у све се меша. Али, њена сумњичава завист је такође способна и кадра да се утопи у свеопшту
нискост. Хитра је да се учини слугом јавног мњења уколико не успе да га прилагоди себи.
Уколико јој директно прети, свака, у датом моменту популарна идеја, биће узета у разматрање.
Она ће је усвојити, а да уопште не провери њену истинитост или грешке, корисност, нити
опасности које таква идеја носи. Је ли та идеја модерна? Но, види ли једна таква партија уопште
икакав ризик у томе? Њена одлука је управо да прати такву непостојаност, захваљујући свом
плебисцитарном механизму, који га је учинио зависним од јавног мњења. Друго Царство,
проистекло из једне завере предузете ради успостављања реда, скончало је помажући још горем
расулу: у тежњи да се препоручи напредним тезама и револуционарној традицији, које су у то
доба биле модерне, и које је сматрала одговарајућим средствима за скупљање гласова, ова
партијска владавина је започела и омогућила преврат у Европи, а да није ни размислила хоће ли
Француска, коју је имала да чува, у том преврату бити на силу сломљена.
Слабост и тиранија, стална злоупотреба силе, ако је поседује, стална подчињеност страху
од пада, ове главне карактеристике партијске владавине су описали и набројали Учитељи пре
него што су се оне, на нашу штету испољиле. Оно што је геније предвидео, данас је заиста
наступило.
Само искуство довољно говори. Показује религиозну кризу и друштвене сукобе у нашој
унутрашњости. Посматрано споља, јасно се види наше опште пропадање. Све опруге наше
државе су се опустиле, а њихова средства су сада на располагању за пљачку. Јавне службе служе
само за то да их нација оптужује за дубоку декаденцију: ради се о војсци, морнарици и
дипломатији. Што се тиче неких других служби, посебно оних које спроводе државни утицај
тамо где за њим нема никакве потребе, такве паразитске творевине се толико развијају да
Французима дозвољавају тек толико простора колико је потребно за вођење њихових малих,
међусобних, грађанских ратова: напор централизатора је усмерен на потпомагању анархије – она
пламти на све стране. Један бивши министар недавно је признао да се „Француска распада“ –
одговарајући на неспокој овог кривца, гомила жртава, они несебични Французи које политика
оставља потпуно равнодушнима, преиспитују у свом стегнутом срцу, је ли истина да њихова
нација треба тек тако да буде препуштена ишчезнућу.
ΙΙ
Заједничка црта разума и осећања наше земље је то да се савест Француске буди у
тренутцима гнева и жалости. Да, заиста, наше разлике су неодољиве од форме нашег тла и
нашег духа, али било би такође добро да постоји „Једна Француска“. Да, наше јединство беше
ремек дело уметности зване историја, али је то јединство морало да има свој разум и свој разлог,
да би било способно да се одупре толиким његовим рушитељима! Једна цивилизација, један дух,
један језик, један укус, једна заједница, једна љубазност, једна нарав: ових израза дубоких и
племенитих интереса, ових врхунских производа нашег вековног јединства, не можемо се тако
лако одрећи како се надају наши непријатељи. Претње нарастају, али истовремено и родољубиво
осећање, које се манифестује кроз снагу бола који може да истрпи, кроз отпор, кроз
прилагођавање и мењање наше судбине.
Али, пре свега, немојмо мислити да тај до те мере дубок осећај, који нас потреса у
бесконачност, може икада да постане довољно јасан и чист да би могао да сам координира
одређену акцију. Судбина скупштине из 1871. нас опомиње да ми нисмо земља једног мишљења,
једног става. Чиста, ваљана, десна, патриотска француска мисао, одевена у своје одговарајуће
елементе, осуђена је на цепање. Међутим, уколико успемо да је на правилан начин осетимо и
препознамо, можемо доћи до спаса. И, истину говорећи, спасење долази. Оно што би могло да
створи, оно што већ обнавља један истински јавни дух, то је пре свега јасан поглед, мисао чиста
од почетка до краја, а ми се постепено враћамо тој мисли, искрено и храбро. Као у Ронсаровој
беседи о јадима овог времена, одбијамо да признамо да су наши вековни историјски напори
пропали, да се ближи крај Француске, и да су толики хероји и принчеви, грађани и војници
бескорисно радили, мучили се и борили.
Нова генерација се нарочито побунила против мирења
са ишчезнућем нације: она пажљиво посматра и проучава везе између узрока и последица које су изродиле сва наша зла, а схваћену лекцију покушава да примени у животу.

Пређашња генерација, са друге стране, млитаво брани грешку коју је починила, и када
нерадо признаје да је уздигла на трон и посматрала на олтар кип Раздора, идеју Свађе, те појам
Партије и Демократије, она престаје да се хвалише као раније: да је направила велики напредак у односу на варваризам старог доба. На крају, они признају да је идол био лажни бог, и да су учитељи били у праву када су најављивали наступајућа зла. Једино извињење које претходне генерације нуде, састоји се у признавању учињеног зла и непоправљивости тог дела. Али лек је једноставно и младо ткиво нације га жели. Ако је владавина политичких партија рушилачка и бесплодна, зашто је се не одрећи? Ако је јасно да искуство показује немоћ бирача да створе прави француски поредак, зашто не тражити тај поредак кроз наследнојединство које је ван домашаја партија?
Ко се удаљава, од теорије партија и доктрине о подели власти, удаљава се и од
Републике и на тај начин се несвесно управља пут Монархије. Он тражи. Можда може да
претпостави да су ројалисти нашли тај пут. Довољно ће бити да се присети прошлости заједно
са њима. Нужно, они ће му помоћи да нађе одговоре на сва питања у вези са нашом прошлошћу, која се у сваком случају, не састоји само од подела и раздора. Између далеких времена келтског, меровиншког и каролиншког недовољно јасног периода, и првог проглашења Републике,простире се дуг, али у исто време и збијен период, од 987. до 1789. Кроз њега можемо видети како се спрат по спрат уздиже здање које носи име наше отаџбине. Ту је дуго времена владао просперитет и напредак као и сви други плодови једног силног јединства.
Ту се из века у век, кроз неуједначен али сталан труд, стварала Француска: „Француска која је створила све од чега данас живимо, оно што нас повезује, све оно што је наш разлог постојања.“ 
„Француска је,тако, резултат капетијанске политике настављене на један диван начин.“
Нови векови указују на неколико преломних тренутака који су веома поучни: у њима примећујемо помрачење француског јединства, као и слабљење краљевског ауторитета: то су, нпр. затварање Жана Доброг, Лудило Шарла VΙ-ог, политичко-религиозна криза 16. века, малолетност великог краља.
Међутим, као и увек, национална обнова се подудара са обновом монархијског устројства: доказ
су Луј ΧΙV, Анри ΙV, Шарл VΙΙ. Диван пример, који се односи на Јованку Орлеанку, изгледа да
чак повезује небо и земљу да би потврдио ово правило – мистична пастирица доноси победу
Француској дарујући јој краља и мистични благослов изливен кроз глас који је чула међу
храстовима Домремија, и који је наложио избор престолонаследника Буржа и крунисање у
Ремсу. „Ако желите обнову Француске, треба да желите и повратак краљевског достојанства.“,
беху те речи.
Историчар који утврђује ове везе, не објашњава их увек. Али, његов је задатак да их
препозна и објави. Слабост личности треба увек да буде надокнађена снагом институција,
тачније – институцијом краља. Сваки пут када би Француска размишљала, осећала и радила са
сталном енергијом својих најудаљенијих елемената, краљевска снага се јављала као фактор који
распоређује, уређује и ставља у погон. Поредак, као и ред било које врсте су увек нестајали са
опадањем краљевске моћи. Поново би се појављивали заједно са њом, тако да све наше обнове
носе краљевско име и печат. Све је теже младим и чистим духовима да не размишљају о овим
битним везама, и да се не питају могу ли наше природне разлике, уместо што се сукобљавају, да
наново створе окружење које би на прави начин оваплотило јавни интерес и које би одредило
појам јавне службе. Константе наше историје показују да су се у монархијском устројству наше
фракције постепено стапале и сједињавале: њихова самобитност се смањивала, а потом и
нестајала, у мери слагања задовољстава са стварним значењем и тежњом сваке од тих фракција.
Народ је био растерећен – није био присиљен да се бави политиком и политичким избором.
Треба по сваку цену завршити са том разорном глупости. Партије које сада владају треба
поново да почну да служе. Довољан је смисао за правду, произишао из здравог разума, да се
сломи свака њихова амбиција и аспирација ка суверенитету.
ΙΙΙ
Операција патриотског уједињења, не може се обавити а да се при томе не узму у обзир
одређени елементи из административне и социјалне историје земље.
Пре устоличења једне читаве династије, Први Конзул је представљао револуционарну
партију, и чувао дух њених установа које су и данас снажне, и налазе се у функцији дробљења
нације и очувања партијских интереса. Чувено писмо конзула напуљском краљу, у коме стоји:
„Утврдите грађански законик у Напуљу. Све што вам не буде привржено, распашће се.“,
директна је оптужница таквог интереса и воље. Све је било речено кроз методична рушења
извршена на штету Цркве, Породице, Заједнице, Провинције, Занатства, Универзитета,
Општина, институција било месних или професионалних, било верског или грађанског реда.
Замерке нације и француског друштва конзуларним институцијама и жалбе на њих, већ су дуже
време уобичајене. Но много слабије познајемо друге жалбе и штете, које су последица тог
атомизовања и мрвљења у прах свих органских снага наше земље.
Изолован и растргнут законодавством, грађанин није само остао без потпоре у борби са
државом, већ је доживео и то изненађење да га у његовој сопственој држави „утуку“ и лише
имања људи који тој држави припадају само малим делом, или јој уопште не припадају. Дали
смо Јеврејима слободу, вратили смо назад протестанте протеране 1685., којима је боравак од
једног века у иностранству учинио да изгубе све националне црте. И поред тога, шта више,
метеци (обојени) су овде добродошли, мажени су и пажени, ласка им се и дозвољено им је да се
прекомерно множе. Сав тај свет ствара своја мала друштва и своје мрачне кланове који се
мешају или сједињују са масонеријом, као да је њен задатак да ове дошљаке инкорпорира и
сједини са новом средином. Једном речју, управо онолико колико су те нове колоније добро и
снажно организоване, толико је наше друштво слабо. Те невидљиве скитнице, скривене у својим
покретним кућама, лако су избегавале наше законе, кријући се иза својих обичаја. Дакле, могли
су да по вољи стварају и још тескобнији индивидуализам и расцепканост. Увек збијени у групе,
њихови војници су водили битке на свим теренима, пословима, политици, књижевности и
уметности, мале битке које су наши људи, разједињени, стално губили. Несумњив је и очигледан
слабији квалитет ових дошљака, али је њихов клан био дисциплинованији и на тај начин однео
превагу. Тако се на нашим рушевинама стварала фракција, која ће преузети власт у држави.
Држава, обезглављена, а затим и ослабљена деловањем партијске владавине и, тада још нове
демократије, није могла да пружи озбиљнији отпор. Под Рестаурацијом и Јулском владавином је
била парламентарна, нешто касније и изборна, да би на крају била сведена на неколико
министарских кабинета у служби парламента. Француска држава је била непосредно пред
падом, а странац у њеној унутрашњости је знао како да је купи. Седишта старих републиканских
партија, бранила су се својом постојаношћу, богатством и својом наследном и религиозном
структуром (елемент који одаје индиректну, али сигурну пошту врлини наследног принципа).
Јеврејска држава, са своја три савезника: масонеријом, протестантима и метецима (обојенима),
поставила је своје поданике на стратешке тачке у администрацији. Њена добро устројена
организација, играла је на карту централизације, да би, не показујући се јавно, учврстила своју
вољу у држави. Она дели места, обавља изборе, управља француском политиком.
Будући историчари биће у бољој позицији него ми да сагледају све детаље наше
унутрашње политике којом господаре странци, држећи у својим рукама механизме наше државе.
Писац који припрема историју антиклерикализма у француској трећој републици и везама са
Бизмарковим Културкампфом и италијанским ложама, може да упореди доказни материјал. У
том тренутку, сазнаћемо читаву истину о пропасти ове реваншистичке идеје којом су дуго
саблажњавана срца Француза. Тајна хроника Берлинског конгреса, неколико допунских белешки
о буланжизму, Панами и афери Хумбер,одвешће нас све до афере Драјфус, о којој је толико
писано, али јој још увек није утврђена позадина. Неизвесност одређених детаља не одузима ни
мало од јасноће целине. Један те исти освајачки ритам, већ педесет година управља корацима
режима. У свакој већој кризи, буди се тај ритам, суштински још увек исти: непријатељски према
Цркви, непријатељски према војсци. Он је увек антимилитаристички и антикатолички. Он
експлодира у Комуни, он се поново јавља против маршала Мак-Маона, против генерала
Буланжеа, против генералштаба 1897. и конгрегацији 1900, против католичких свештеника и
националиста 1903, 1904, 1905, против свештенства и папе тих истих година. Јасно је да жели да
нас одроди од наших интелектуалних и моралних традиција, истовремено нас издајући нашим
непријатељима. Војне снаге су методично ослабљиване, час разоружавајућим законима (1889,
1905), час сплеткама састављеним од бирократског малтретирања и новинарских интрига.
Резултат је очигледан: наша војска је била најслабија вољом једног генерала-министра, баш у
тренутку када је требало да буде најспремнија и најобученија, што ће рећи у априлу и јуну 1905,
када је требало да одговоримо на изазов Немачке, и нанесемо јој „понижење без преседана“, по
речима господина Делкасеа(8). Наша морнарица се није дезорганизовала сама од себе. Током,
најмање, последњих десет година, улаган је намеран и свестан напор да наше поморске снаге
падну испод нивоа снага Немачке, САД или Јапана. Нека друга зла се могу приписати
недостатку материјалних средстава режима, али ово се никако не може објаснити до као дело
људске руке. Сигурно је да постоји један циљ такве прецизне и планске политике чијем се
испуњењу непрестано тежи: оваква расула, која видимо на примеру војске и морнарице,
произилазе из тог истог деструктивног плана.
ΙV
Дакле, налазимо се у ситуацији у којој земља није само подељена, већ је издана и
израбљивана од стране унутрашњег непријатеља. Уколико желимо да спроведемо у дело
уједињење наше земље, од велике је важности да надзиремо ова туђинска и полу-туђинска тела у
нашем организму. Масонерију треба спречити да нам и даље наноси штету. Протестантску
заједницу, која води главну реч на универзитету, администрацији и издаваштву треба упозорити
да нема никаква права доминације над нама: нити њен број (четири двадесетине нације), нити
квалитет њених идеја (један анархистички фонд), не дају јој никакве предности. Најзад,
метецима и Јеврејима треба ставити јасно до знања да никако не спадају, нити могу спадати на
било који начин у Французе. Овакве мере су се чиниле гнусним, ево, већ тридесет година.
Данас, међутим, оне изазивају реакцију одушевљења. „Напоље варвари!“, нови је национални
поклич.
Но, како су ови варвари постали надмоћни успомоћ закона који дробе, револуционарних
идеја и механизама, ми морамо те узроке пропадања избацити из нашег материјала за обнову.
Они ће нас ускоро избацити из строја, уколико не схватимо следеће: егалитарни и либерални
индивидуализам уништава индивидуу, а етатизам, који најпре уздиже државу, завршава своје
дело убијајући је. Ови предлози за делање се такође изричу већ тридесет година, и са њима се
готово сви слажу. Напуштање принципа Револуције, радо прихваћено од стране јавног мњења,
произилази из самог стања ствари. Далеко до тога да прихвати хијерархијско, здраво устројство,
наше друштво је и поред тога изградило многе различитости и хијерархије. Чак и сам
револуционарни покрет почива на једној сталешкој и хијерархијској основи; националне и
регионалне страсти су се поново пробудиле, исто као и осећање припадности класи. Можемо
видети препород укуса јавног ауторитета, презрење гласања и Парламента. Револуција је
прогласила владавину скупштина – чини се да се Француска данас постепено ослобађа тог
ужаса. Револуција је направила округе – Француска зна само за своје провинције. Револуција је
укинула своје еснафе – Француска је, истовремено, синдикалистичка земља. Револуција је
прекинула везе са свим традицијама – срце Француске се са страшћу везује за сва буђења
прошлости...
Докле год контрареволуција допре, потребно је да буде жилава, доследна, неумољива у
погледу принципа, а са друге стране, бескрајно пажљива према људима, њиховим осећањима и
интересима. Срећа и добар час су условили да се ово двојако правило политичке акције нађе
отелотворено у правом тренутку у личности Онога који је по националном праву позван да влада Француском.
О томе збиља можемо судити уз помоћ Његових дела, као и дела Грофа од Париза и
Грофа од Шамбора, објављених Његовим старањем.
Његово Височанство Војвода од Орлеана је знао како да обнови Његву традицију, и да да
нов подстицај Његовим древним правима, везујући се што тешње уз сваки органски полет у
нашем времену. У вези са јеврејским питањем, на пример, Анри V се није показао ни
традиционалнији ни легитимнији од Августа Отера у беседи у Сан Рему. Али, иако везан на
тај начин за опште напредовање контрареволуције, Филип VΙΙΙ није био мање сједињен са
нашом тешком револуционарном прошлошћу, својим месом, својом крвљу, страстима и делима
његових предака.
Нико није изражавао више нежности и симпатија према свему ономе што
Француска рачуна у победе и болове, задовољења и искушења. Грешка, коју проказује, саставни је део његовог наслеђа, као и наслеђа читаве нације.
Он оличава неопходне реакције.
Његова делатност политичкој истини, као и одбацивање свих девијација у овом погледу,
окупља око њега оне ретке фамилије које су остале нетакнуте заразом. Што се осталог дела
нације тиче, гомиле оних који су били заведени, синова јакобинаца, потомака краљеубица, треба
да за Њим понављају најискренију и једину могућу формулу поправљања и заборава: „Уколико
је истина да су очеви преварили, зашто се синови не би вратили максимама које ће очувати
слогу?“
Ничег неће бити без измирења међу људима. Наравно, оно мора бити извршено на
правим основама. Што више они буду имали чврстине и снаге, боље ће схватити имперсонални
и супериорни смисао. На крају ће видети да ће наше старе заблуде служити као поука за
будућност. Нема боље историјске могућности од оне у којој је Владар у прилици да бира и
окупља, у правилном, истинском смеру све добровољце, све духове, све карактере и сва наслеђа.
Политичка искреност учиниће остало.
Ова монархија која је саздала нацију, довољно је родољубива да би подстакла
националисте. Интернационалисти, са друге стране, који у основи увек траже спољне савезе као
испомоћ за своје делање, схватиће да дипломатске активности краљевства дају резултате о
којима република не може ни да сања. Сви поборници ауторитета, као и сви они које занима
ваљана администрација, најзад ће моћи са олакшеањем да одахну, схватајући да ће уништавајућа
тиранија скупштине и парламента нестати под утицајем једне велике моћи. Заговорници
плебисцита који се заваравају у погледу стварне вредности једног гласа, замислиће се над
чињеницом да 1870-те, већина од неколико милиона гласова није могла да сачува једну жену и
младог принца насупрот једне лише вести. Управо је таква и толика мобилност партија.
Плебисцит условљава да власт зависи од јавног гласа – самим тим, ради се о веома слабој
власти: наследни принцип има много више смисла! Бонапартистички сентимент, са своје стране,
био је заснован на особама здравог разума које су биле наклоњене поретку. Нова монархија може
у веома скоро време заузети своје раније место уз помоћ једног ваљаног „coup de force“-а,
сличног оном који је био изведен од стране Луја XIV, Луја XIII, Анрија IV, или неког другог
претходника. На крају крајева, све је већи број Француза који, гледајући нашу границу, постају
све осетљивији и накоњенији у погледу моћи и дела те монархије, којој је чак и „Comite de Salut
Public“ морао да ода признање, прихватајући да у свим ратовима изведеним од стране „наших
тирана“, једна нова област прикључена Француској је увек била надокнада за нашу политику и
употребу силе.
Партије и мишљења која настоје да ојачају државу су, имплицитно, ројалистички.
Међутим, битно је нагласити да се за краља залажу и они који настоје да ослабе моћ државе. Без
аспирација ка непријатељству према држави, монархизам и монархија су увек тежили, чак много
више него што то истиче Токвилова школа, да растерете државу свега што није њена надлежност
и делатност. За разлику од друштва које је следило француску револуцију, као и током Царства,
који су све ставили под надлежност једне униформне бирократије, монархија је оставила
слободу хиљадама малих и посебних центара власти унутар државног устројства, да сами
стварају своја сопствена правила и законе. Политичке мисли и аутори који желе више слободе за
породицу, они који критикују државни систем школства залажући се за слободу подучавања, они
који замерају администативном систему заговарајући слободу градова и области, они који се
боре за јачање синдикализма, они који критикују државни монопол над религијом и црквом –
сви они ће се, пре или касније, сигурно сусрести са ројализмом, који неће нимало морати да
коригује њихово залагање и пут. Сама десна оријентација њихове мисли, вођена смерницом
принчева, води их сасвим спонтано у правцу оваквих критика. Држава која жели да ојача и да се
учврсти, концентрише се на објект своје надлежности, и при томе, настоји да се ослободи свега
сувишног и паразитског... Грађани налазе интерес да се баве ониме што познају и што спада у
њихову компетенцију, док, са друге стране, држава треба да ужива моћи које произилазе из
њених права и задатака.
„Мени припада јавно добро“, каже држава. „Нама припада управа над нашим посебним
добрима“, кажу локалне и професионалне заједнице. Једино је монархијско устројство способно
да ове речи спроведе у праксу, зато што само у том случају два појма о којима је реч нису у
односу ривалства и сукоба. Држава која није заснована на изборном систему, без страха гледа на
друштвене заједнице и асоцијације унутар и испред ње – она има разлога за страх само у односу
на оне који желе преврат и нереде. Са друге стране, држава која почива на изборном систему,
зависи од свега и узбуђује се ради свега: свака заједница која ојача и развије се унутар такве
државе, може покренути машинерију против ње, а то је, у њеним очима, нешто најгоре.
Када једна држава републиканског типа почне, унутар себе, да ради на ширењу слободе,
имајмо на уму да се ради о лажном обећању и процесу. Оно што је монархија могла, републике
нису биле способне да учине. Ниједна држава републиканског типа није прешла из
централизованог у децентрализовано стање. Исто тако, тенденција сваке републике је све већа
централизација, што се односи чак и на САД и Швајцарску. Лепи радови једног републиканца,
господина Франсоа Морија, показују да је Француска држава увек из једне руке узимала више но
што је друга рука испуштала... Нпр, једна потпуно федералистички оријентисана Комора, била је
принуђена да се централизује да би спречила јакобинце да искористе децентрализацију како би
били поново изабрани. Каква меланхолична игра силе! Радило се о томе да без централизације
не би имали ни верску слободу, ни мирну ситуацију унутар школства, ни организацију рада, те
би сваки програм било каквог побољшања био утопијски. То се може видети и сада, из дана у
дан, у једној веома врућој тачки: интервенције државе стављају синдикате у ситуацију
драматичног избора између потчињености или помака у правцу нереда. Међутим, на
алармантне, чак насилне реакције маса које се налазе у ситуацији нереда и које теже да се у том
тренутку на одређени начин организују, одговор режима је увек исти: он мирно врши репресију,
све време се позивајући на дух револуције, државност и индивидуализам. Ради се о залудној
машинерији која настоји да успостави мисао, а у суштини је ни нема, да успостави морал, а
притом га нема, да ода утисак богатства, а све време се налази у процесу непрекидног
сиромашења. Празна форма, празно срце и мозак, користећи измишљене и имагинарне изворе,
она од сваког измамљује по корицу хлеба, којом накнадно исхрањује своје поборнике. А све то
под изговором једнакости и братства. Политички посредници, функционери партија све
апсорбују и, тако, тонући у све већу декаденцију, друштвене групе, које су инцијално имале бар
неку стварну основу, своде се искључиво на изборни паразитизам најбедније врсте: „Гласам за
тебе – храни ме.“
Последњи круг политичке нискости! Све у друштву што тежи животу, настоји да се
ослободи овога. Наравно, при томе држава увек зауставља неорганизовани и конфузни револт
произвођача против својих паразита. Но, ми припремамо много боље организовану побуну,
усмерену против државе засноване на изборима и демократском принципу. Таква побуна може
остварити свој циљ зато што је усклађена са реалним датостима, и због тога што не настоји да
уништи државу као државу. Ова мудра револуција, која ће окупити у једну енергичну мањину
све слојеве склоне поретку, насупрот оних склоних анархији, односиће се на обарање републике,
којој се народ већ ионако руга. Монархијски устројеној држави довољно је само да се појави,
како би Француска увидела да је управо то оно чему је тежила током целокупне своје историје.
На тај начин, започеће велика ројалистичка мисија, вођена уз помоћ свих наших
природних и историјских снага. Она ће исправити све оно што држава данас чини на погрешан
начин, базирајући се на току од центра ка периферији. Исправан начин је супротан ток – од
периферије ка центру, кроз делатност породица, општина и професионалних заједница. Без
настојања да произведе једно круто и генерално решење, истоветно за многе различите
ситуације, монархија ће се бавити разним питањима онако како се она буде појављивала у свом
природном облику. Основни разлог за постојање партијског система, ишчезнуће из наше
Француске у тренутку када једна природна и мудра комбинација професионалног и обласног
федерализма омогући свакој ћелији друштва да се представи власти. Сви остали, небитни и
бесмислени проблеми, нека слободно остану предмет бављења разних републиканских система.
Краљевска држава посветиће се проблемима краљевског типа и нивоа – онима који дотичу срце
француске саборности: она ће бити на довољно високом нивоу и довољне снаге да их преиспита
у свом њиховом броју и све да их реши.
ΧΧΧΧ
Уколико је реч „либерално“ сачувала бар мало од значења које се односи на племенито,
разнолико и лепо, питам се: постоји ли уопште либералнији систем?
Он је чак и парламентаран,неограничено парламентаран, обзиром да свака реална и исправна друштвена организација може и треба да отвори своје „поглавље“: управо у овој тачки почиње дискусија.
Оно што је неопходно је промислити о проблему у тишини, а потом делати без тренутка
одлагања. Од свих слобода које ваља очувати, најважније је слобода власти, другим речима,
слобода ауторитета, која је, сама по себи, основни чувар нације. Краљ Француске треба,
свеукупношћу своје моћи, да се изједначи са најаутономнијим владарима Европе. Он и држава
су исто. Следствено, ни један други систем није више ауторитативан, сконцентрисан и снажан од монархије.
Дисциплина и саборност у монархији заузимају места која им припадају. Дискусија,са друге стране, бива стављена под своје право место. Тек у једној таквој ситуацији, наћи ћемо се на безбедној удаљености од парламента и изборног система, који не престаје да се расипа изјавама ван своје компетенције: на пример о војним или поморским питањима, о којима, у суштини, не треба разговарати, већ искључиво делати.

Схватимо, најзад, да је краљ онај који ствари смешта на њихово право место...
Слободан од сваког јавног мандата, било да он долази од Принца, или од народа, аутор
ових размишљања им придаје ауторитет који произилази искључиво из њихове очигледности и
из чињенице да се она појављује на свим странама, у свим средствима, и у свим животним
добима (додуше, сасвим ретко изнад шездесете године живота). Ова размишљања представљају идеје Француске Акције, које би се, укратко, могле сажети у следећем:
„Као Француз, рођењем и срцем, разумом и вољом, испунићу све дужности освешћеног
патриоте.“
„Укључићу се у борбу против сваког облика републиканског режима. Република у
Француској представља владавину странаца. Републикански дух дезорганизује националну
одбрану и заступа верске утицаје које су отворено непријатељски према традиционалном
католичанству. Француској ваља вратити француски режим.“
„Наша једина будућност је Монархија коју представља Његово Височанство Војвода од
Орлеана, наследник четрдесет краљева који су током хиљаду година представљали и чинили
Француску. Једино Монархија обезбеђује опште благостање и, подржавајући поредак, спречава
друштвена зла на која антисемитизам и национализам упиру прст. Монархија, неопходна из
перспективе општег интереса, подржава ауторитет, слободу, напредак и част.“
„Придружујем се делу Рестаурације Монархије.“
„Уложићу у то дело сва средства којима располажем.“

НАПОМЕНЕ:
1. У свом делу о Француској, М. Бодли назива Французе који не учествују у политици „истинском снагом нације“ и „преосталим
делом државних залиха“. Њихово неучествовање се објашњава „залихом здравог разума и посвећеношћу послу који спречавају да, и поред
лудила власти, Француска изгуби свој висок положај међу нацијама.
2. Постхумна белешка објављена од стране Жироа, Фистел де Куланж, стр. 224.
3. Местр, Бонал, Конт, Ле Пле, Фистел, Ренан, Тен, итд.
4. Ренан, Интелектуална Реформа, стр. 9.
5. Ид. Инид.
6. 5. јун, 1806.
7. Готово је неопходно присетити се изјаве речене у савету Министара од стране господина Брисона, који је био председавајући:
„Јевреји, протестанти и масонерија представљају костур старе републиканске партије.“ (1898)
8. О детаљима у вези са овом нејасном причом, може се консултовати моје дело: „Кил и Танже, 1895-1905“ или „Француска република
пред Европом“ (Париз, Нова национална књижара).
9. Израз господина Жозефа Рајнаха.
10. Изговорено од стране Његовог Височанства Војводе од Орлеана, 16. фебруара 1899. Страна 241. зборника „Француска Монархија“.
11. Жил Леметр, „Писма пријатељу“
12. Француска Монархија расополаже читавим социјалног и националног измирења који је заснован на делима Грофа од Шамбора и
Грофа од Париза, и који је потврђен од стране Вјводе од Орлеана. Најкомплетнији приказ овог програма може се наћи у делу „Смернице пута“
најеминентнијег Ле Плеовог ученика, Маркиза Де ла Тур ди Пен Ла Шарса.

Издавач: Restauration Nationale, Paris, France
Превод: Ненад Настић, Дејан Дамњановић

Београд 1996.

Србско Свитање

Доктрина фашизма Б.Мусолини - Разлика између фашизма од национал-социјализма, ЗБОР, фалангизма итд...

ДОКТРИНА ФАШИЗМА
БЕНИТО МУСОЛИНИ (1932)

(Овај чланак, чији је ко-аутор Giovanni Gentile, сматра се најсвеобухватнијим
изражавањем Мусолинијевих политичких ставова. Овај текст је преузет директно из
официјалне публикације Фашистичке владе из 1935. године, Фашистичка доктрина и
институције, аутора Бенита Мусолинија, Ardita Publishers, Рим, стране 7-42.)

Доктрина Фашизма
Kао и све друге политичке концепције,
Фашизам је акција и мисао; акција за коју постоји
доктрина, и доктрина која се уздиже из већ задатог
система историјских снага унутар којих је смештена,
и над којима делује изнутра (1).
Тако он поседује
форму која стоји у узајамној вези са издацима
простора и времена; али такође, он је и идеалне
садржине, која га чини изражајем истине у правом
смислу, у историји политичке мисли (2).

Не постоји
начин којим би се практиковао духовни утицај на
стварност, као што је то људска воља која доминира
над вољом других, сем уколико се не поседује
концепција тренутне и конкретне реалности у којој се
та акција треба спровести, и сталне и универзалне
реалности унутар које оно тренутно обитава, и има
своје биће. Да би се познавали људи, мора се
познавати човек; а да би се познао човек, мора се
бити упознат са реалношћу и њеним законима. Не
може постојати концепција Државе која у својој бити
није концепција живота: филозофија или институција,
систем идеја које логички еволуирају или су концентрисане у визији или вери, али увек,
барем потенцијално, органска концепција света.
Тако, многи од практичних изражаја Фашизма попут партијске организације, образовног
система, или дисциплине, могу се разумети једино када се посматрају у корелацији са својим
општим ставовима према животу - духовно становиште (3).
Фашизам у свету не види једино
оне површне, материјалне аспекте унутар којих човек стоји као индивидуа, сам, оријентисан
искључиво ка себи, изложен природним законима, који га инстинктивно терају ка животу
себичног тренутног задовољства; он не посматра индивидуу, већ нацију и Државу; јединке и
генерације везане међу собом моралним законима, са заједничком традицијом и мисијом,
које потискују жељу за животом затвореним у узак круг задовољстава, гради вишу форму
живота засновану на дужности - живот без граница времена и простора, у коме индивидуа,
самопожртвовањем и одрицањем од сопствених интереса и њиховим практичним
усмрћивањем, може достићи оно чисто духовно постојање у коме се његова вредност као
човека састоји.
Ова концепција је, према томе, духовна, и уздиже се као општа реакција века на
материјалистички позитивизам деветнаестог века. Анти-позитивистичка, али позитивна; ни
скептична, нити агностична; нити песимистична, ни тромо оптимистична попут, у општем
смислу, (негативних) доктрина који смештају центар живота изван човека; она, где путем
своје слободне воље, човек може и мора да створи свој сопствени свет.
Фашизам захтева од човека да буде активан, и да се пуном снагом усредсреди на своје
делатности; он тражи од човека да буде свестан свих тешкоћа које га очекују, и да буде
спреман да се суочи с њима. Његов појам живота је борба, која тера човека да заслужи за
себе место достојно њега самог, пре свега поставши подобан (физички, морално,
Ликтори, (Латински ligare), били су припадници
посебне класе римских грађанских службеника, с
посебним задатком бриге и чувања магистрата
римске Републике и Империје.

интелектуално) за освајање тог жељеног места. То важи за човека, али и за нацију и
човечанство (4).
Све то подразумева високу вредност културе у свим својим формама
(уметничке, религиозне, научне) (5), и примарну вредност едукације. Такође, под тиме се
подразумева и есенцијална вредност рада, којим човек покорава природу и ствара
цивилизовани свет (економски, политички, етички и интелектуални).
Оваква позитивна концепција живота очигледно је етичка. Она се тиче целокупног
домена реалности, као и људских активности које њоме управљају. Ниједна акција не
изилази ван оквира моралног расуђивања: ниједна активност није лишена вредности које
моралност даје свим стварима. Према томе живот, како га Фашисти посматрају, је озбиљан,
трезвен и религиозан; све његове манифестације су уравнотежене у свету који се одржава
моралним снагама и које су субјект спиритуалних одговорности. Фашисти презиру „лаган“
живот (6).
Фашистичка концепција живота је религијска (7), унутар које је човек посматран у свом
сталном односу са вишљим законом, обдарен објективном вољом која премашује
индивидуално, и уздиже га у свесно чланство духовног друштва. „Они који не виде ништа
сем опортунистичких разматрања религијске политике Фашистичког режима, не могу да
схвате да Фашизам није само систем владавине, већ такође и изнад свега систем мисли.“
У Фашистичкој концепцији историје, човек је човек једино по вредностима духовних
процеса путем којих он доприноси као члан породице, социјалне групе, и унутар функције
историје којима све нације дају свој допринос. Одатле висока вредност традиције у записима,
језику, обичајима, и правилима друштвеног живота (8). Ван историје, човек је не-ентитет.
Према томе, Фашизам се противи свим индивидуалистичким апстракцијама заснованим на
материјализму из осамнаестог века; такође, он је противник свих Јакобијанских утопија и
иновација. Он не верује у могућност „среће“ на земљи онако како је то представљено у
економској литератури осамнаестог века, и тако он одбија теолошку мисао да ће у
будућности човечанство успети да обезбеди коначно решење свих тешкоћа. Та се мисао
противи искуству које нас учи да је живот једна непрекидна бујица, и подложан процесу
еволуције. У политици, Фашизам тежи реализму; у пракси он жели да се избори једино са
оним проблемима који су спонтани продукт историјских услова и који налазе или предлажу
своја сопствена решења (9). Једино уласком у процес реалности и овладавањем сила које
делују унутар ње, човек може деловати на природу (10).
Анти-индивидуалистичка, Фашистичка концепција живота наглашава важност Државе и
прихвата јединку само до оне мере до које се интереси те јединке поклапају с Државним, која
стоји на свесној и универзалној, вољи човека као историјског ентитета (11). Он се противи
класичном либерализму који је настао као реакција на апсолутизам и који је истрошио своје
историјске функције када је Држава постала изражај свесности и воље народа. Либерализам
је одбацио Државу у име индивидуалног; Фашизам је осигурао права Државе изражавајући
праву бит јединке (12). А уколико је слобода човеку атрибут „живог“ бића а не апстрактним
глупанима које је створио индивидуалистични либерализам, онда Фашизам стоји иза те
слободе, која је као таква једина вредна, слободу Државе, и јединке унутар Државе (13).
Фашистичка концепција Државе је свеобухватна; ван ње, људске и духовне вредности не
могу постојати, а камоли имати неку вредност. Тако гледано, Фашизам је тоталитарни, а
Фашистичка Држава – синтеза и оснвна јединица која садржи све вредности – она
интерпретира, развија и наглашава целокупан живот људи (14).

Нема ни личности нити било каквих група (политичких партија, културних дурштава,
економских унија, социјалних класа), изван Државе (15). Фашизам се тако, противи
Социјализму, по коме је јединство унутар Државе (које сједињује класе у једну јединствену
економску и етичку реалност) непознато, и који у историји не види ништа друго до класну
борбу. Слично, Фашизам је противник трговинском унионизму као класном оружју. Али
када се подведе под орбиту Државе, Фашизам препознаје праве потребе које су довеле до
уздизања социјализма и трговинског унионизма, дајући им заслужену пажњу унутар костура
корпоративног система, у коме су дивергентни интереси координисани и хармонизовани од
стране Државе (16).
Људи формирају класе, и то груписане према неким интересима; они стварају трговинске
уније када се организују према неким економским активностима; али прво и најосновније,
сви они формирају Државу, која није само ствар бројева, или збира броја људи који чине
некакву већину. Фашизам се тако противи оној форми демократије која изједначава нацију са
већином, снижавајући њен ниво на прости највећи број (17); али, Фашизам је најчистија
форма демократије, уколико се на нацију гледа онако како би требало, са становишта
квалитета над квантитетом; као идеја, најснажнији је јер је најетичкији, најкохерентнији и
истинитији, изражавајући се унутар народа као свесност и воља мањине, а нечесто и једне
личности, и на крају манифестовајући се као воља маса, целе групе, етнички спојене
природним и историјским условима у једну нацију, напредујући, као једна свест и једна
воља, дуж исте линије развитка и духовне формације (18). Нити раса, нити географски
дефинисано подручје, већ народ, који је историјски овековечен; мноштво сједињено идејом и
натопљено вољом за животом, за моћи, самосвести и личношћу (19).
Тако оваплоћени као унутар Државе, ове личности вишљег нивоа, постају нација. Није
нација она која генерише Државу; то је старински натуралистички концепт који је пружио
темеље за публицитет из 19. века, све у служби националних влада. Тачније, Држава је та
која ствара нацију, пружајући снагу воље и тако прави живот народу који је постао свестан
његовог моралног јединства.
Право на нациоанлну независност не потиче из некакве литерарне или идеалистичне
форме самосвести; још мање од мање-више пасивне и несвесне de facto ситуације, већ из
активне, самосвесне, политичке воље која се изражава у деловању и која је спремна да докаже
своју исправност. То се право уздиже, јасно речено, из постојања, у мајмању руку in fieri,
Државе. Свакако, Држава је та која, као манифестација универзалне етичке воље, даје
право на националну независност ().
Нација, изражена кроз Државу, је жив, етички ентитет, само док год је
прогресивна. Неактивност значи њену смрт. Тако, Држава није једини ауторитет који
управља и дарује легалну форму и спиритуалну вредност индивидуалним вољама, већ
је она такође и моћ, која чини да се њена воља осећа и поштује и изван њених
граница, пружајући тако практични доказ универзалног карактера оних одлука које су
потребне за осигурање њеног постојања.
Ово све подразумева организацију и експанзију, макар била она потенцијална
уколико није актуелна. Тако се Држава изједначава са вољом човека, чији развој не
може бити успорен препрекама, и која, постижући ту сопствену експресију,
демонстрира њену бесконачност.

Фашистичка Држава, као вишљи и моћнији манифест личности, је снага, и то
духовна. Она скупља све манифестације моралног и интелектуалног живота човека.
Њене функције, према томе, не могу бити ограничене на оне којима се уводи ред и
чува мир, као што је то представила либерална доктрина. Она није само механички
уређај за дефинисање сфере унутар које човек може прописно изражавати своја
наводна права. Фашистичка Држава је унутарњи прихваћени стандард и правило
понашања, дисциплина човека у целини; она признаје вољу која није ништа друго
него интелект. Она стоји на принципу који постаје централни мотив човека као члана
цивилизованог друштва, задирући дубоко у његову личност; она почива у срцу људи
од акције, мисли, уметности и науке; срж душе (22).
Укратко, Фашизам није давалац закона или основач институција, већ едукатор и
промотер духовног живота. Он тежи преобликовању, не само форми живота већ и
њеног садржаја – човека, његовог карактера и његове вере. Да би постигао ову сврху,
он уводи дисциплину и служи се ауторитетом, задирући до саме душе и владајући
неоспорном влашћу. Према томе, Фашизам је изабрао као свој симбол Ликторове
палице, симбол јединства, снаге и правде.

ПОЛИТИЧКА И СОЦИЈАЛНА ДОКТРИНА
Kада сам, сада већ далеког Марта 1919, путем чланака у Popolo d'Italia позвао у
Милан преживеле интервенционисте који су били уз мене и следили ме још од оснивања
Фашистичке револуционарне акције Јануара 1915, никакав посебан програм доктрине није
ми био на уму. Једина доктрина у којој сам имао некаквог практичног искуства била је
социјалистичка, све до зиме 1914 – дакле, скоро целу деценију. Моје искуство било је као
следбеника и вође, али то није било искуство које се тицало доктрине. Једина коју сам следио
током тог периода, била је доктрина акције. Униформна, универзално прихваћена доктрина
Социјализма није ни постојала пре 1905, када се ревизионистички покрет, на челу са
Бернштајном, појавио у Немачкој, супротстављен с формацијама на клацкалици тежњи
левичарског покрета, који у Италији никада није изашао из домена фраза; док је у случају
руског социјализма, он постао увод у Бољшевизам.
Реформизам, револуционарство, централизам - сам ехо овакве терминологије је
мртав; док се у великој реци Фашизма могу пратити струје које имају своје изворе у
Сорелу, Пегију, Лагарделу из Социјалистичког Покрета, и у кохортама Италијанских
синдикалиста који су од 1904. до 1914. уносили нов дух у Италијанско
социјалистичко друштво – које је претходно било осакаћено и омамљено кокетирањем
са Giolitti – јевом партијом; како је наглашено у Оливетијем Pagine Libere, Орановој Lupa,
и у Divenirs Socials Енрика Леонеа.
Када се рат завршио 1919. године Социјализам, као доктрина, био је већ мртав; наставио
је да постоји само као један вид незадовољства, посебно у Италији где је једина његова
шанса била у подстицању репресалија против људи који су изгубили рат, и који су требали
бити натерани да због тога плате.

Popolo d'Italia је себе описала у поднаслову као дневно издање бораца и
произвођача. Светски произвођач је већ био израз једног менталног тренда.
Фашизам се није сводио на гајење доктрине која је већ била претходно осмишљена
за столом; напротив, он је створен из потребе за акцијом, и он сам је био акција; он
није био партија, већ у своје прве две године био је анти-партијски – био је покрет.
Име које сам ја дао тој органзацији одговарало је њеном карактеру.
Чак и ако би неког интересовало да наново прочита већ збркане приче из
оних дана, узимајући у обзир састанак на коме је Италијански Fasci di
combattimento био основан, ту неће пронаћи доктрину, већ скуп усмеравања, прогноза,
претпоставки који, када се сагледавају независно од неизбежне мартице могућности, су
требали да се остваре током наредних година у серију доктриналних аксиома, које уздижу
Фашизам у ранг политичке доктрине која се разликује од свих осталих, прошлих или
будућих.
„Буржоазија је – рекао сам тада – веровала да је пронашла у нама своје
светионике водиче; они греше. Ми морамо ићи ка народу... Ми желимо да се радничка
класа прилагоди одговорностима вођства, да би могла да схвати да није проста ствар
управљати послом... Борићемо се и против техничког и против спиритуалног
назадњаштва... Сада када је сукцесивност режима остварена, не смемо бити слабог
срца. Морамо грабити напред; уколико се садашњи режим треба заменити, ми ћемо
доћи на његово место. Право наследства је наше, јер смо ми увели земљу у рат и у
победу... Постојеће форме политичког представништва нас никако не могу
задовољити; ми желимо судбоносно пропагирање неколико интереса... Може се
запазити да овај програм води повратку еснафским домовима (корпоративизам).
Небитно! Ја се, према томе, надам да ће ова скупштина прихватити економске захтеве
које је национални синдикализам већ унапредио...“
Зар није чудно да се још од ових првих дана, на Piazza San Sepolcro, реч „еснаф“
(корпорација) изговарала, реч која, како се Револуција развијала, је требала да изрази један
од основних закона и социјалних креација режима?
Године које су претходиле Маршу на Рим представљају период током којег је потреба за
деловањем забрањивала кашњење и пажљиве доктриналне елаборације. Борба се одвијала у
селима и градовима. Није било дискусија, али... постојало је нешто много светије и важније...
смрт. Фашисти знају како се умире. Доктрина која је потпуно обрађена, подељена у поглавља
и параграфе са забелешкама, можда нам је фалила, али је била замењена нечим далеко
одлучнијим – вером. Такође, ако би уз помоћ књига, чланака, или резолуцијама донетим на
конгресима, великим или мањим говорима, било ко хтео да оживи сећање на те дане, наћи
ће, узимајући у обзир да зна како да тражи и селектује, да су доктриналне основе биле
постављене још док је борба била у току. Заправо, током тих година је Фашистичка мисао
јачала, усавршавала се и напредовала са својом организованошћу. Проблеми о личности и
Држави; питања ауторитета и слободе; политичка, социјална и посебно национална питања,
била су разматрана; сукоби са либералним, демократским, социјалистичким и масонским
доктринама, и с оним које је Partito Popolare имала, догађали су се у исто време као и
казнене експедиције. При свему томе, недостатак формалног система био је искоришћен од
стране неискрених саветника као аргумент за проглашавање Фашизма неспособним за
стварање доктрине, у исто време када се та доктрина формулисала – без обзира на то како је
то бурно било – прво, као што је то случај са свим новим идејама, у облику насилних

догматских негација; онда, у другом облику конструктивних теорија, постепено усвајаних,
током 1926, 1927, и 1928, законима и институцијама режима.
Фашизам се сада јасно дефинише не само као режим, већ као доктрина. То значи да
је Фашизам, испорбавајући своје најважније способности на себи и другима, ствари
посматрао са свог сопственог становишта и судио на основу својих стандарда, све оне
проблеме који утичу на материјалне и интелектуалне интересе који сада дају велике
бриге народима света, и спреман је да се са њима бори својом сопственом политиком.
Пре свега, што се тиче будућег развитка човечанства и независно од свих данашњих
политичких разматрања – Фашизам, генерално говорећи, не верује у могућност или
корисност сталног мира. Према томе, он одбацује пацифизам као маску за кукавичко и тромо
одрицање супортно од самопожртвовања. Једино рат скупља целокупну људску енергију до
максималног нивоа и даје печат племенитости оним народима који имају храбрости да се с
њиме суоче. Све друго је обична замена која никада не може натерати човека да се суочи са
самим собом у ситуацији када се бира између живота или смрти. Стога, све доктрине које
постулирају мир по сваку цену, неспојиве су са Фашизмом. Једнако стране духу Фашизма,
чак и ако би се прихватиле у неким посебним политичким ситуацијама – су све
интернационалистичке или Лигашке суперструктуре које, како је историја показала, се руше
до темеља кад год је срце нације из своје основе покренуто сентиментланим, идеалистичним
или практичним разматрањима. Фашизам уноси свој анти-пацифички став у животе људи.
„Није ме нимало брига“ (me ne frego) – овај поносни мото борбених дружина, који су
рањеници писали на својим завојима, није само акт филозофског стоицизма, он представља
доктрину која није искључиво политичка; то је доказ борбеног духа који се суочава са свим
ризицима. Он подвлачи нови стил Италијанског живота. Фашисти прихватају и воле живот;
они одбацују и презиру самоубиство, као кукавичлук. Живот, како га они гледају,
подразумева дужност, узвишеност, освајање; живот мора бити отмен и испуњен, мора се
живети за себе, али изнад свега за друге, како блиске тако и далеке, прошле и будуће.
Популациона политика режима је последица ових премиса. Фашиста воли свог
ближњег, али сама реч ближњи „не означава неку нејасну и неодређену концепцију.
Љубав за својег ближњег не искључује потребну едукациону строгоћу; још мање, она
не одбацује диференцијацију и рангирање. Фашизам нема ништа заједничко са
љубављу за све и сваког; као члан заједнице народа, он гледа друге народе право у очи;
обазрив је и увек на опрезу; и не дозвољава себи да буде заведен од стране
непостојаних и лажних привиђења.
Оваква концепција живота чини Фашизам непрекидном негацијом доктрина које се
ослањају на такозвани научни и Марксистички социјализам, оних доктрина историјског
материјализма које објашњавају историју човечанства у смислу класне борбе и промене
процеса и инструмента производње, изузимајући све друго.
То, да преокрети економског живота – откриће сировина, нових технологија и
научних изума – имају своју важност, нико не пориче; али тврдња да су они довољни за
објашњење људске историје, одбацујући притом све друге факторе, је апсурд. Фашизам
верује сада и заувек у светост и хероизам, то јест у дела у којима никакав економски
мотив – посредан или непосредан – није на снази. Одбијајући историјски
материјализам, који у људима види једино љуштуре на површини историје, које се
појављују и нестају на врху таласа док у унутрашњости стварне усмеравајуће силе

делују у крећу се, Фашизам исто тако негира непроменљив и непоправљив карактер
класне борбе који је природан производ економске концепције историје; изнад свега он
оповргава став да је класна борба прерогатив социјалних трансформација.
С обзиром да је на овај начин задат ударац социјализму у две главне тачке његове
доктрине, све што остаје од њега је сентиментала аспирација – стара као и само
човечанство – према социјалним релацијама у којима патње и туге обичног народа
требају бити ублажене. Али, и овде Фашизам одбацује економску интерпретацију
благостања као нечег што ће социјализмом бити осигурано, само по себи, на одређеном
ступњу економске еволуције када ће све бити обезбеђено на највећем могућем нивоу
материјалног комфора. Фашизам одбацује материјалну концепцију среће као
могућности, и оставља је економистима средишта осамнаестога века. То значи да
Фашизам не признаје једначину: добро материјално стање = срећа, која у људима види
једино животиње, садржину коју треба нахранити и удебљати, редуцирајући их на
просто и једноставно вегетирајуће постојање.
Након социјализма, Фашизам опробава своју мисао на гомили других демократских
идеологија, и одбацује њихове премисе, уједно са њиховим практичним применама и
имплементацијама. Фашизам не признаје да бројеви, као такви, могу бити одлучујући
фактор људског друштва; он одбацује право бројевима да управљају средствима
повремене дораде; потврђује непоправљиву, плодну и благотворну неједнакост људи
који не могу бити изједначени никаквим механичким и спољним средствима попут
једнаког права гласа за све. Демократски режими могу се описати попут оних под
којима се људи повремено варају да поседују неку самосталност, док у исто време
права самосталност је у рукама других, невидљивих и тајних снага. Демократија је бес-
краљевски режим у коме је присутан велики број краљева који су понекад
искључивији, тиранскији и деструктивнији од правих краљева, макар ови били и
тирани. Ово објашњава због чега је Фашизам – иако је због одређених разлога, по
својим тенденцијама био републикански пре 1922 – напустио, пре самог Марша на Рим,
такво становиште, убеђен у то да форма владавине више није ствар од највишег
значаја, и због тога што су разне студије прошлих и садашњих монархија и прошлих и
садашњих република показале да ни једна ни друга форма не представљају sub specie
aeternitatis, већ да свака од њих означава форму владавине која је изражај полтичке
ситуације, традиције и психологије државе о којој је реч.
Фашизам је превазишао дилему монархија или република, око које су се демократски
режими превише дуго спорили, приписујући све недостатке оном претходном, и
представљајући онај други вид владавине у перфрекционистичком смислу, заборављајући
при том да нам искуство казује да су неке републике суштински реакционарне и
апсолутистичке, док неке монархије прихватају чак и најизазовније политичко – социјалне
експерименте.
У једној од својих филозофских медитација Ренан – који је поседовао неке пре-
фашистичке претпоставке – пише: „Разум и наука су продукти човечанства, али
илузорно је тражити узроке и разлоге директно за и кроз људе. Есенцијална ствар није
да сви буду упознати с тим; па чак и кад би све то морало бити иницирано, не може се
постићи путем демократије којој је, по свему судећи, судбина да води до изумирања свих
оних напреднијих форми културе, и најузвишенијих форми учења. Максима да друштво
постоји једино због добробити и слободе индивидуа које га чине, изгледа није у складу

са плановима природе, коју једино интересују врсте и спремна је да у том смислу
жртвује јединку. Постоји основан разлог за страх да ће последња реч овако схваћене
демократије (и дозволите ми да додам да је она осетљива на другачију врсту
интерпретације) бити облик друштва у којем дегенерисана маса неће имати никакве
друге помисли до оне о уживању простих и вулгаризованих задовољстава.“
Одбацивањем демократије, Фашизам одбацује уобичајену апсурдну лаж о политичком
егалитаризму, наум о колективној неодговорности, мит о благостању и бескрајном прогресу.
Али, ако се демократија схвати као режим у коме се масе не гурају назад на маргине Државе,
у том случају писац ових редова већ дефинише Фашизам као организовану, централизовану,
ауторитарну демократију.
Фашизам је дефинитивни и апсолутни противник доктрина либерализма, и у политичкој
и у економској сфери. Важност либерализма из 19. века не би требала бити
преувеличавана у циљу данашњих политичких полемика, нити би од те доктрине која
је била једна од многих које су се развијале током тог периода, религију човечанства за
ово и сва наступајућа времена. Либерализам је заправо доживео свој врхунац током
периода од само петнаест година. Појавио се 1830, као реакција на Свету Алијансу која
је тежила да Европу гурне испод нивоа на коме је била 1789; достигао је свој зенит
1848, када је чак и папа Пије девети био либерал. Након тога, либерализам је у сталном
опадању. Ако је 1848. била година светлости и поезије, 1849. била је година таме и
трагедије. Римска Република била је убијена од стране сестринске републике,
Француске. Те исте године Маркс је, у свом познатом Комунистичком Манифесту,
написао јеванђеље социјализма.
Године 1851. Наполеон Трећи је извео своју илегалну coup d'etat и владао Француском све
до 1870, када је био збачен након велике побуне која је уследила након једног од најтежих војних
пораза познатих у историји. Победник је био Бизмарк, који чак није имао представе о
либерализму и његовим проповедницима. Симптоматично је да је током 19. века религија
либерализма била тотално непозната једном тако напредном народу као што је био германски,
ако изузмемо једно међувреме које је било познато као „смешни парламент Франкфурта“ који је
трајао само једну годину. Немачка је остварила своје национално јединство изван и успротив
либерализма, доктрине која је изгледала страна Немачком темпераменту, у бити
монархистичком, док је сам либерализам историјско и логичко предворје анархије. Три ступња у
стварању Немачког јединства била су три рата 1864, 1866, и 1870, сви вођени од стране
таквих „либерала“ као што су били Молтке и Бизмарк. И у грађењу Италијанског
јединства, либерализам је играо врло малу улогу, у поређењу са доприносом који су
дали Мацини и Гарибалди, који нису били либерали. Без интервенције не-либерала
Наполеона Трећег не бисмо имали Ломбадију, а без Бизмарка у Садови и Седану врло
вероватно не бисмо 1866. имали Венецију, а 1870. не бисмо ушли у Рим. Године од
1870. до 1915. су период који је означио, чак и по мишљењу великих проповедника нове
вере, сумрак њихове религије, праћене декаденцијом у литератури, и нашим
активизмом. Акитивизам – то јест национализам, футуризам, фашизам.
Либерални век је, након стварања небројених Гордијевих Чворова, покушао да их
одстрани мачем светског рата. Никада ниједна религија није тражила тако окрутну жртву. Да
ли су то Богови либерализма били жедни крви?

Сада се либерализам спрема да затвори врата својих храмова, напуштених од стране
људи који увиђају да ће агностицизам који је био проповедан у сфери економије, и
индиферентизам који је доказано присутан у области политике и морала, довести свет до
пропасти, у будућности, као што је то и у прошлости био случај. Ово објашњава чињеницу
да су сви политички експерименти данашњице анти-либерални, и да је просто смешно због
тога настојати да их се смети ван ограда историје, као да је историја место резервисано само
за либерализам и његове ученике; као да је либерализам последња реч цивилизације ван које
нико не може да крочи.
Фашизстичка негација социјализма, демократије, либерализма, не би требала међутим, да
се објасни као наметање воље да се свет врати уназад на позиције пре 1789, године о којој се
углавном говори као оној која је отворила врата демо-либералном веку. Историја не тече
узводно. Фашистичка доктрина није узела De Maistre-а за свог пророка. Монархистички
апсолутизам је ствар прошлости, и као такав он је еклезивног карактера. Готово је са
феудалним привилегијама и поделама друштва у затворене касте које међу собом
немају никаквог контакта. Нити Фашистичка концепција ауторитаризма има било шта
заједничко са оном која је особеност полицијски вођене Државе.
Партија која тоталитарно управља нацијом, нови је модел у историји. Не постоје
никакви еталони нити поређења с овим концептом. Из руина либералних,
социјалистичких и демократских доктрина, Фашизам узима оне елементе који су још увек
витални. Он чува оно што би се могло назвати „потврђеним чињеницама“ историје; а
одбацује све друго. То јест, одбацује идеју доктрине која је прилагодљива у свим
временима и на све народе. Чињеница да је деветнаести век био век социјализма,
либерализма и демократије, не подразумева да и двадесети век мора бити век ових
доктрина. Политичке доктрине одлазе; нације остају. Можемо да верујемо да је ово век
ауторитета, век који тежи „десници“, Фашистички век. Ако је деветнаести век био век
индивидуе (либерализам имплицира индивидуализам), слободни смо да верујемо да је ово
век „колективизма“, па према томе, век Државе. Потпуно је логично да ће нова доктрина
користити још увек важеће елементе других. Ниједна доктрина није рођена потпуно нова,
светла, и да се о њој није ништа није до тада знало. Нити се једна може похвалити
апсолутном оригиналношћу. Доктрине су увек повезане, макар историјски, са онима које
су јој претходиле и онима које ће уследити након ње. Тако, научни социјализам Маркса
има своје корене у утопијском социјализма Фуријера, Овена, Сент-Симона; либерализам
деветнаестог века има своје порекло у просветљујућим покретима осамнаестог века, а
доктрине демократије у оним Енциклопедијским. Све доктрине циљају ка усмеравању
активности човека према задатом објекту; али ове активности утичу на саму доктрину,
модификујући је и прилагођавајући је новим потребама, или је надмашујући. Према томе,
доктрина мора бити витални акт, а не парада празних речи. Отуд и прагматична струја у
Фашизму, његова воља за моћи, за животом, његов став према насиљу и његова вредност.
Кључ разумевања Фашистичке доктрине је њеогва концепција Државе, њене бити, њених
функција и њених циљева. За Фашизам, Држава ја апсолут, а индивидуе и групе су
релативне. Ове личности и групе су прихватљиве једино уколико долазе из саме Државе.
Уместо управљања игром и вођења материјалног и моралног прогреса заједнице, либерална
Држава ограничава своје активности на бележење резултата. Фашистичка Држава је потпуно
будна и има своју вољу. Због тога, она се може и описати као „етичка“.

На првом петогодишњем скупу нашег режима, 1929, рекао сам: „Фашистичка Држава
није ноћни чувар, који се брине једино о личној сигурности грађана; нити је она уређена
искључиво с циљем гарантовања извесног ступња материјалне благодети и релативно
мирних услова живота – један обичан борд директора би урадио све то. Нити је она
искључиво политичка, одвојена од практичних реалитета држећи се подаље од разноликих
активности грађана и нације у целини. Држава, како је схвата и реализује Фашизам, је
духовни и етички ентитет који осигурава политичку, јурисдикциону и економску
организацију нације, организација која је по свом пореклу и порасту манифестација духа.
Држава гарантује унутрашњу и спољну стабилност земље, али такође и чува и преноси дух
народа, усађен кроз векове у његов језик, обичаје и веру. Држава није једино садашњост; она
је такође и прошлост, а изнад свега будућност. Прекорачивши трајање живота јединке,
Држава стоји за сталну свест нације. Облици у којима она налази свој изражај се мењају, али
потреба за њом опстаје. Држава образује грађане о грађанству, освешћавајући их за њихову
мисију, пожурујући их ка јединству; њена правда усклађује њихове дивергентне интересе;
она преноси будућим генерацијама успехе свога ума у пољу науке, уметности, права, људске
солидарности; она води људе из примитивног племенског живота у вишље манифестације
људске моћи, империјалну владавину. Држава предаје будућим генерацијама сећање на оне
који су положили животе да би осигурали њену будућност или да би спровели њене законе;
она оставља примере и записе будућим генерацијама о командантима који су проширили
њену територију, и о њеним генијима који су је учинили познатом. Кадгод поштовање за
Државу слаби, а силе дезинтеграције индивидуа и група превагну, нације стреме пропасти“.
Још од 1929, економски и политички развитак су свуда потврђивали ове аксиоме.
Важност Државе рапидно расте. Такозване „кризе“, могу се решити једино акциојом Државе,
и унутар државне сфере деловања. Где је сада Жил Симонс који је, у раним данима
либерализма, тврдио да „Држава треба да настоји да се прикаже бескорисном, и припреми се
да сама помогне својој резигнацији“? Или где је Мек Кулохс, који је у другој половини
прошлог века, захтевао да се Држава уздржи од тога да скоро свиме управља“? А шта рећи о
Енглезу Бентаму који је сматрао да је једино што је индустрија тражила, да буде остављена
на миру; или о Немцу Хумболту који је изразио свој став да је најбоља влада она која је
неактивна? Шта би сада сви они рекли о непрекидним, неизбежним и стално призиваним
интервенцијама владе у сфери бизниса? Да ли је истина да је друга генерација економиста
мање бескомпромисна у овом смислу од прве, и да је чак и Адам Смит оставио врата
одшкринута – премда са извесном дозом резерве – влади да би могла да интервенише у
пословној сфери?
Ако је либерализам = индивидуализам, онда је Фашизам = влада. Фашистичка Држава је,
међутим, јединствена и оригинална креација. Она није реакционарна, већ револуционарна,
јер ишчекује решење одређених универзалних проблема који су свуда актуелни - у домену
политике када је у питању подела партија, узурпација моћи од стране парламента,
неодговорност посланика; у сфери економије, при повећаном броју важних функција који су
у руци трговинских унија и асоцијација, уз њихове несугласице и свађе, што утиче и на
капитал и на тржиште рада; у етичком смислу потребом за поретком, дисциплином и
покоравање моралним дикатима и патриотизму.
Фашизам жели да Држава буде јака и органска, заснована на јасним темељима и
масовном подршком. Фашистичка Држава изражава жељу за доминацијом у економској
сфери, као и у свим другим; њено деловање се осећа дуж целе територије земље посредством
њеним корпоративних, социјалних и образовних институција, и свих политичких,

економских и духовних снага нације, организованих у одговарајућим асоцијацијама, које
круже у оквиру Државе. Држава заснована на милионима јединки које признају њену власт,
осећају њено деловање, и спремне су да служе њеним циљевима није тиранска држава
средњевековног феудализма. Она нема ничег заједничког са деспотским Државама које су
постојале до, или закључно са 1789. Далеко од тога да она уништава личност, насупрот томе
Фашистичка Држава увећава њен потенцијал, баш као у воду где улога војника није умањена
већ многоструко увећана бројем његових сабораца.
Фашистичка Држава организује нацију, али оставља лични адекватни простор. Она је
прекинула с пружањем некорисних и штетних слобода, док је очувала оне које су
есенцијалне. У таквим питањима, јединка не може судити, то једино може Држава.
Фашистичка Држава није неутрална према религијским појавама уопште, нити она
задржава индиферентан став према романском католицизму, као посебној, позитивној
религији Италијана. Држава не поседује теологију, већ морални код. Фашистичка Држава у
религији види једну од најдубљих духовних манифестација, и због тог разлога она не само да
поштује религију, већ је и брани и штити. Фашистичка Држава не покушава, као што је
чинио Робеспјер на врхунцу револуционарног делиријума Конвенције, да „измисли“ свог
сопственог бога; нити залудно тежи, попут Бољшевизма, да избаци бога из душе човека.
Фашизам поштује Бога аскета, свеца и хероја, али такође и Бога како га схвата ингениозни и
прости ум народа, Бога коме су њихове молитве упућене.
Фашистичка Држава изражава вољу да исказује моћ и да командује. Овде се римска
традиција заокружује унутар концепције снаге. Империјална моћ, како је схвата Фашистичка
доктрина, није само територијална, војна или комерцијална; она је и духовна и етичка.
Царска нација, то јест нација која је директно или индиректно предводник других, може
постојати без потребе за освајањем и једне квадратне миље земљишта. Фашизам у
империјалистичком духу – тј. у тежњи нација за територијалним проширењем - види
манифестацију њихове виталности. У супротним тежњама, које ограничавају интерсе нације
на саму територију Државе, види симптоме декаденције. Народи који се уздижу и наново
добијају своју снагу су империјалистички; одрицање од тога карактеристика је умирућих
народа. Фашистичка доктрина је она која највише одговара тежњама и осећањима народа
који, попут Италијанског, након вишевековног мировања под владавином других, сада траже
своје место у свету.
Међутим, империјализам подразумева дисциплину, усмеравање снага, дубоки осећај
дужности и дух самопожртвовања. Ово објашњава многе аспекте практичне активности
режима, усмеравање многих снага Државе на одређени курс, као и строге мере које се морају
применити над онима који би се портивили овом спонтаном и неизбежном покрету Италије
двадесетог века, пропагирањем превазиђених иделогоија деветнаестог века, идеологија које
су бивале одбачене кад год је постојала потреба за великим радовима на пољу политичких и
социјалних трансформација.
Никада у већој мери нису људи жудели за ауторитетом, усмеравањем, поретком, као што
је то сада случај. Уколико свако доба има своју доктрину, онда небројено много показатеља
стављају нам до знања да је доктрина нашег доба Фашистичка. То да је витална, показано је
чињеницом да је пробудила веру; да је ова вера освојила душу народа показано је
чињеницом да Фашизам може предочити своје хероје и мученике.

Фашизам је сада прикупио широм света оно универзално што припада свим доктринама
које, постигнувши самоизражај, представљају тренутак историја људске мисли.

1. Филозофска концепција
Уколико Фашизам не жели да нестане, или још горе да нестане својом кривицом, мора
бити постављен на темељима одређене доктрине. Међутим, не ради се о томе да, и не треба
бити попут Несусовог огртача, који би важио за целу вечност, јер сутрашњица је бешто
мистериозно и непредвидиво. Ова ће доктрина бити норма по којој ћемо мерити политичке и
личне акције у свакодневном животу.
Ја који сам предочио ову доктрину, сам први који је схватио да чланови наших закона и
програма, тј. теоријски и практични водич за Фашизам, би требали бити усавршени,
поправљени, проширени, развијени, зобг тога што у неким својим деловима нису одолели
изазовима времена. Верујем да се бит и основ ове доктрине још увек могу наћи у
постулатима који су кроз читаве две године позивали на оружје регруте Италијанског
Фашизма. Премда, узимајући ове прве основне принципе за почетну позицију, морамо
наставити са изношењем програма на шири домен.
Италијански Фашисти, сви до једног, морају да сарађују на овом задатку – то је једна од
ствари од виталне важности за Фашизам, а то се односи пре свега на оне који потичу из
региона где је мирна коегзистенција постигнута међу два супротстављена покрета са, или без
споразума.
Захтев који ћу овде изнети је одиста велик, али заправо желим да у наредна два месеца
која предстоје пре састанка наше Националне Скупштине, филозофија Фашизма буде
створена. Милан већ увелико доприноси својом првом школом Фашистичке пропаганде.
Ово није само питање прикупљања разних елемената програма који се требају
употребити за оснивање устава партије које се неизбежно мора уздићи из Фашистичког
покрета; то је такође и ствар оповргавања нетачних тврдњи да су Фашизам заправо створили
насилници. Заправо, међу Фашистима има пуно људи који припадају неуморној класи
интелектуалаца.
Нови курс који је предузела Фашистичка активност неће ни у ком случају умањити
борбени дух који је типичан за Фашизам. Обогатити ум доктринама и вером, никако не
подразумева његово разоружавање, већ насупрот ојачавање наше моћи за акцијом, и чини
нас још свеснијим нашег задатка. Војници који се боре с пуном свешћу о сврси њихове
борбе, најбољи су ратници. Фашизам узима као своје двоструко начело Мацинија: мисао и
акција .
Фашисти морају одржавати контакт један с другим; њихова активност мора бити активност
доктрине, делатност духа и мисли.

Да су наши противници били присутни на нашем састанку, били би убеђени да Фашизам
није једино акција, већ уједно и мисао.
Данас сматрам да је Фашизам као идеја, доктрина, остварење, универзалан; он је
Италијански у својим посебним институцијама, али он је универзални у духу – не може
никако бити друкчије. Дух је универзалан због своје природе. Тако, свако може видети
Фашистичку Европу будућности. Црпећи инспирацију за своје институције из доктрине и
праксе Фашизма, Европа, другим речима, допушта Фашистима да реше проблеме који
скрхавају модерну Државу, Државу двадесетог века, која је прилично различита од Држава
које су постојале пре 1789, и оних који су непосредно након ове године створене. Данас,
Фашизам одговара потребама свих; он решава троструки проблем односа између Државе и
јединке, између Државе и асоцијација, и асоцијација и организованих асоцијација.

2. Духовна концепција
Овај политички процес има своју потпору у филозофском процесу. Уколико је
тачно да је оно материјално било током целог једног века обожавано, данас је његово
место заменио дух. Све манифестације које карактеришу демократски дух последично
бивају овопргнуте: лежерност, импровизовање, мањак личног осећаја одговорности. Свим
творевинама духа које почињу са религијским даје се примат, и нико се не усуђује да
држи до неког антиклерикализма који је, током неколико деценија, био миљеник
Демократије западног света. Говорећи да се Бог враћа, ми заправо мислимо о повратку
духовних вредности.
Постоји извесно поље које би пре било одређено за медитацију о врхунским циљевима
живота, него за истраживање тих циљева. Последично, наука почиње из искуства, али
судбоносно она мора да пређе у филозофију, и по мом мишљењу, филозофија сама по себи
може „просветлити“ науку и довести до универзалне идеје. Да би се разумео Фашистички покрет, мора се пре свега подвући важност
фундаменталног духовног феномена у свој својој ширини и прожимању. Манифестације
покрета моћног су и одлучујућег карактера, али треба се ићи још даље од тога. Заправо,
италијански Фашизам није био само политички револт противу слабих и неспособних
влада које су дозвољавале државним ауторитетима да деградирају, и које су претиле да
запрече цео прогрес земље, већ је то био и спиритуални револт против старих идеја које су
корумпирале свете принципе религије, вере и Државе. Фашизам, према томе, био је
побуна народа.
3. Позитивна концепција живота као борбе
Борба је на почетку свих ствари, јер живот је пун контраста: ту су и љубав и
мржња, бело и црно, дан и ноћ, добро и зло; и све док ове супротности не достигну стање
равнотеже, борба неминовно остаје у корену људске природе. Ипак, добро је што је тако.
Данас, имамо могућност да се укључујемо у ратове, економске спорове, сукобе идеја, али
уколико би дошао дан када би борба престала да постоји, тај дан био би обојен
меланхолијом; био би то дан пропасти, последњи дан. Међутим, тај дан неће доћи, јер
историја увек изнедри нове хоризонте. Покушавањем да се поврати мир, стабилност,
спокојство, борило би се противу тежњи тренутног периода динамизма. Мора се бити
спреман за неке друге битке и околности које нас могу снаћи. Мир ће доћи једино онда
када се људи предају Хришћанском сну универзалног братства, када буду у стању да
рукама обухвате океан и надвисе планине. Лично, не верујем превише у овакве идеале,
али их исто тако не искључујем, јер не искључујем ништа. По мени, част нација састоји се у доприносу који је свака од њих понаособ пружила
људској цивилизацији.

4. Етичка концепција
Организацији сам дао назив Fasci Italiani Di combat tin onto. Ово чврсто и звучно име
обухватало је цео програм Фашизма онако како сам и замишљао. Другови, наш програм је
још увек: борба.
Живот по Фашистима је стална, непреикдна борба, што са лакоћом прихватамо, с
великом храброшћу, и са свом потребном неустрашивошћу.
Дотакли смо се сржи Фашистичке филозофије. Када ме је недавно један Фински филозоф
упитао да му протумачим значај Фашизма у једној реченици, написао сам на Немачком
језику: Ми смо против лагодности!

5. Религијска концепција Уколико Фашизам није вера, како би другачије могао да своје следбенике обдари
храброшћу и стоцизмом? Једино оно веровање које се уздигло до висина религије, може
испирисати такве речи које су изговориле усне, на жалост преминулог, Фредерика
Флориа.

6. Историјска и реалистичка концепција

Традиција је сигурно једна од најснажнијих духовних покретача народа, пошто је
она сама успешна и стална креација њихове душе.
 Наш темперамент води нас до конкретних аспеката проблема, пре него до њихове
идеолошке и мистичне сублимације. Према томе, лако можемо повратити њихову
равнотежу.
Борба коју водимо је незахвална, па ипак дивна, јер од нас захтева ослањање
искључиво на сопствене снаге. „Разотркивене“ истине које смо поцепали у парчиће,
догме којих смо се одрекли, одбацили смо све теорије о некаквом рају, борили се против
свакојаких шарлатана – белих, црвених, црних парлатана који су савршеним
обмањивањем говорили да ће донети срећу човечанству. Ми не верујемо у програм, у
планове, у свеце или апостоле; изнад свега не верујемо у срећу, спасење, нити у Обећану
Земљу.  Ми не верујемо у јединствено решење, било оно економско, политичко или морално,
нити у линеарно решење животних проблема, због „славних проповедника“ светогрђа који су
о томе учили. Живот није линеаран и никада не може бити редуциран на сегмент који је део
праисконских потреба.
Ми нисмо, нити желимо бити беспокретне мумије, са лицима константно
окренутим ка истом хоризонту; нити желимо да заћутимо пред узаним оградама
субверзивне биготрије, где формуле, попут молитва проповедане религије, бивају
мумлане механички. Ми смо људи, живи људи, који желе да дају допринос, ма како мали
он био, напретку друштва.
Придржавамо се моралних и традиционалних вредности које Социјализам одбацује и
презире; али пре свега, Фашизам зазире од неоснованог постављања хипотеке у било ком
смислу, на непредвидиву будућност.
Упркос теоријама конзервативизма и реновацији, теоријама о традицији и прогресу које
бивају образлагане од стране деснице и левице, не ослањамо се очајнички на прошлост као
на задњу наду спасења: премда, не срљамо право у заводљиве бајке о будућности. Стална негација, вечна непокретност,
значи смрт. Ја се залажем за покрет. Ја сам онај који маршира.

7. Индивидуа и слобода

Били смо први који су говорили, у лице демо-либералном индивидуализму, да
јединка постоји само дотле док постоји у оквирима Државе и док год је изложена
потребама Државе; и да, док цивилизација претпоставља аспекте који бивају све више и
више компликованији, лична слобода постаје све више и више ограничена.

Осећај о Држави јача у свести Италијана, јер они осећају да је једино Држава
незаменљиви чувар њиховог јединства и независности; да само Држава представља
континуитет у будућност њиховог порекла и историје.
Уколико смо, у току прошлих осам година, направили овако велик прогрес, може се
сигурно мислити, представити и предвидети да ће у следећих педесет или осамдесет година
узлазни тренд Италије, ове Италије, бити тако моћан, тако пун виталности, да ће бити
грандиозан.

Тако ће сигурно бити уколико слога влада међу грађанима, ако Држава настави да буде
једини судија у политичким и социјалним конфликтима, уколико се све задржава унутар
Државе, а ништа ван ње – због тога што је немогуће појмити било какво индивидуално
постојање изван Државе, сем уколико није реч о дивљаку чији је дом у самоћи пешчане
пустиње.
Фашизам је повратио Држави функције које само њој припадају, придајући јој
апсолутно и етичко значење, противу егоизма класа и категорија; влади државе, која је
била доведена до те мере да је представљала пуки инструмент изабраних скупштина,
вратио је достојанство, учинивши је представником лика државе, и означивши је као
моћ Империје. Фашизам је сачувао државну администрацију од притиска фракција и
партијских интереса. Нека нико не мисли да оповргне морални карактер Фашизма. Јер, мене  би био стид да овде говорим, да нисам осећао да представљам моралну и духовну снагу државе. Шта би била држава уколико не би поседовала свој сопствени дух, свој сопствени морал, који пружају моћ законима врлине под којима је држава поштована од стране грађана?
Фашистичка држава инсистира на свом етичком карактеру: она је Католичка, али пре свега
је Фашистичка – заправо, она је искључиво и у бити Фашистичка. Католицизам надграђује
Фашизам, и ми то отворено признајемо, али нека нико не мисли да би, под плаштом метафизике
или филозофије, могао то да промени.
Држава која је потпуно свесна своје мисије и која представља оне који марширају;
држава која нужно трансформише људе, чак и у њиховом физичком аспекту. Да би била
нешто више од пуког администратора, Држава мора говорити крупне речи, образлагати
велике идеје и пред свој народ стављати велике задатке.. Концепт слободе није апсолутан, јер ништа у животу није апсолутно. Слобода
није право, то је дужност. То није поклон, већ освајање; није једнакост, већ привилегија.
Концепт слободе мењао се с временом. Постоји слобода у временима мира, која није
слобода у периодима рата. Постоји слобода у временима просперитета, која не
представља слободу којом би се располагало у временима сиромаштва.
Унутар наше државе, личност није ускраћена слободе. Заправо, она ужива већу
слободу од изолованог човека, због тога што је држава штити, и зато што је она део
Државе. Издвојен човек је незаштићен.
Данас можемо представити свету творевине уједињене Државе Италије, која се
простире од Алпа до Сицилије; ова се Држава изражава добро организованом,
централизованом, унитарном демократијом, унутар које народ циркулише. Заправо
господо, дозволите људима улаз у оквире Државе, и они ће је бранити; уколико забраните улаз, народ ће се борити против ње.
Унутар Фашистичког режима јединство класа, политичко, социјално и чврсто јединство
италијанског народа, остварује се унутар Државе, и једино унутар Фашистичке државе.

8. Концепција корпоративне државе
Сећајући се да још од доба Империје Италија није била јединствена Држава, ми смо
створили уједињену државу Италију. Овде бих желео да свечано потврдим нашу доктрину
Државе. Овде бих желео да потврдим, не са мањим ентузијазмом, формулу коју сам
разложио на Миланкој скали – све у Држави, ништа противу Државе, ништа изван Државе. Ми смо, другим речима, држава која контролише све силе које делују у природи.
Контролишемо политичке снаге, као и моралне и економске, па тако смо ми потпуно
остварена Корпоративна држава. Стојимо за новим принципом у свету, залажемо се за
очевидну, категоричну, дефинитивну антитезу свету демократије, плутократије, слободне
масонерије; оном свету који се још увек клања основним принцпима постављеним 1789.

Министарство Корпорација није бирократски орган, нити жели да упражњава функције
синдикалних организација које су нужно независне, с обзиром да оне теже организовању,
селектовању и побољшавању чланова синдиката. Министарство Корпорација је институција
преданости у којој, у њениом средишту и изван ње, интегрална корпорација постаје
достигнута ствар, и где се постиже равнотежа између интереса и снага економског света.
Таква је помисао једино могућа унутар сфере Државе, јер једино Држава превазилази
супротстављене интересе група и индивидуа, тако што их координише зарад достизања
виших циљева. Постизање тих циљева је још више убрзано чињеницом да све економске
организације, признате, чуване и подржане од стране Корпоративне Државе, постоје унутар
сфере Фашизма; у другим околностима оне прихватају концепцију Фашизма у теорији и
пракси.
Ми смо конституисали Корпоративну и Фашистичку државу, државу националног
друштва, Државу која концентрише, управља, хармонизује и умирује интересе свих
социјалних класа, које су на тај начин подједнако заштићене. С обзиром на то да је током
година демо-либералног режима, рад посматран са снебивљивошћу од стране државе, заправо
био изван државе и против државе, и да је он сматрао државу за непријатеља сваког дана и
свакога часа, данас нема нити једног Италијана који не тражи своје место у својој
Корпорацији или федерацији, оног ко не би желео да буде живи атом оне велике, огромне,
живе организације која је у ствари национална Корпоративна Држава Фашизма.

9. Демократија Рат је био револуционаран, у смислу да је путем река крви завршио са веком
Демократије, веком броја, веком већине и квантитета. (The pane va it Mondo, у Tempi della
Rivoluzione Fascista, Milano, Alpes, 1930, стр. 37). види (13) Раса: то је осећај, не реалност; 95% осећај. (E. Ludwig, Talks with Mussolini, London,
Allen and Unwin, 1932, стр. 75).

10. Концепција државе
Нација постоји докле год постоји народ. Народ се развија све док је бројан, вредан и
док се њиме добро управља. Моћ је последица овог тројаког принцпиа Фашизам не оповргава Државу; Фашизам тврди да цивилно друштво, национално или
империјално, не може постојати другчије, но у форми Државе.
За нас, Нација је просто речено дух, не само територија. Постоје Државе које су поседовале
огромне територије, па ипак нису оставиле никаквог трага у историји човечанства. Нити је то
питање броја, због тога што је било у историји малих, микроскопских Држава, које су оставиле
бесмртне и неунишиве документе у уметности или филозофији.
Величина нације је спој ових врлина и услова. Нација је велика када је њена моћ духа
преведена у стварност. Желимо да ујединимо нацију у оквирима суверене Државе, која је
изнад свих и која себи може дозволити да буде против свих, с обзиром да она
представља морални континуитет нације у историји. Без Државе нема нације. Остаје
само људска гомила која је подложна дезинтеграцији коју им историја може нанети.
(Говор пред Националним Већем Фашистичке Партије, 8. август 1924, La Nuova Politica
dell'Italia, vol. III; Milano, Alpes, 1928, стр. 269).
Динамичка стварностВерујем да уколико народ жели да живи, мора развити вољу за моћ, у супротном ће
вегетирати, живети мизерним животом и постати плен јачих народа, код којих је ова воља
доведена до већег ступња. .
Фашизам је тај који је карактер Италијана начинио наново модерним, одстрањујући
нечистоту из наших душа, припремајући нас на све жртве, повративши прави аспект снаге и
лепоте наших Италијанских лица.
Не би било погрешно приказати суштински карактер и апсолутни значај Фашистичких
левија. Не ради се само о церемонији, већ о веома важном ступњу у систему образовања и
интегралне препарације Италијанских људи, које Фашистичка револуција сматра једним од
Доктрина Фашизма

Србско Свитање