Тако једноставно компликовано решење. Једоставно за Србе који прихватају истину, компликовано за кукавице.
Ново Свитање
Ново СВИТАЊЕ
уторак, 31. јул 2018.
Питање Косова и Метохије решено???
Тако једноставно компликовано решење. Једоставно за Србе који прихватају истину, компликовано за кукавице.
Ново Свитање
уторак, 24. јул 2018.
Др. Милан Стојадиновић - Dr. Milan Stojadinovitsch
На специјализацији у Немачкој, Енглеској и Француској (1911-14), поред осталог на стажу у француском Министарству финансија. Службеник Министарства финансија од 1914. Начелник Главног државног рачуноводства у Министарству финансија 1918.
Приватни наместеник Енглеске трговачке банке у Београду од 1918. Министар финансија од 16. децембра 1922. до 27. јула 1924, од 6. новембра 1924. до 8. априла 1926, од 20. децембра 1934. до 24. јуна 1935. Председник Владе и министар иностраних послова од 24. јуна 1935. до 5. фебруара 1939. Покушао је да потпише конкордатски споразум са Ватиканом ради придобијања хрватског становништва, због протеста Српске Православне Цркве није дошло до потписивања овог споразума.
Као председник владе и министар иностраних послова радио је на приближавању Краљевине Југославије према ИИИ Рајху и Италији. Потписао је споразум о привредној сарадњи са ИИИ Рајхом и о политичкој сарадњи са Италијом. 17. јануара 1938 састао се са Фирером у присуству Геринга, фон Херена и Александра Цинцар-Марковића. Тада је Хитлер уверио Стојадиновића да између Немачке и Балканских земаља нема никаквих спорних питања и да су немачки интереси на Балкани искључиво економске природе, никако не политичке. Његов пад је непријатно деловао у Берлину и Риму. Члан Радикалне странке и њеног Главног одбора. Оснивач Југословенске радикалне заједнице и њен председник. Биран за посланика 1923, 1925, 1927, 1935. Сенатор.
На инсистирање Велике Британије прогнан из Југославије и стављен у интернацију 1940. Остао у емиграцији. Био је акционар, председник, и члан управних одбора: Радио-Београда, Српског бродарског друства, Стандард Елецтриц, Електрицне централе у Суботици, Издавачког концерна "Време". Написао велики број чланака и стручних радова из области економије. Књиге:
Југославија измедју два рата, Буенос Ајрес, 1963.
Био је ожењен са гркињом.
Иако је Богољуб Јевтић однео победу на
изборима одржаним 5.05.1935. годнине, он се није још дуго задржао на челу Владе.
На том месту га је 24.06.1935. године заменио Доктор Милан Стојадиновић.
Кад је народ угледао
Милана Стојадиновића, клицао је "Вођа! Вођа!" што је
превод од
немачке речи "Фирер".
Долазак Милана Стоајдиновића на чело
Владе Краљевине Југославије 24. јуна 1935. године значио је недвосмислено приближавање
југословенске политике и дипломатије силама Осовине. Када је дошао на власт Стојадиновић
је обећао да ће решити "Хрватско питање" и лошу економску ситуацију у земљи.
Камо лепе среће да смо ишли путем који је
он зацртао, сигурно би смо боље прошли. Али јеврејима он и његова политика нису
одговарали због чега су га и скинули са власти а ми смо завршили онако како смо
завршили. У једној књизи постоји фотографија са митинга Југословенске Радикалне
Заједнице (ЈРЗ), на којој чланови ЈРЗ-а у униформама са тамно зеленим кошуљама
поздрављају Стојадиновића фашистичким поздравом са високо подигнутом десном
руком док на глававама носе шајкаче са кокардом.
Милан Стојадиновић је емигрирао у
Аргентину и тамо је имао толики утицај да због њега усташе нису могли да се
чују на радију и имају сличне пропагандне активности. Он се против њих борио на
сваком кораку!
Југословенско-турски односи важили су, нарочито после посете краља
Александра Турској (1933. године), као добри.Посета Милана Стојадиновића,
октобра 1935. године освежила је и продубила ове односе.У разговору са
Стојадиновићем Кемал Ататурк је рекао да Југославија и Турска "треба да
иду заједно и да на томе путу истрају".Указао је на важност Русије у
односу на Турску, помињући традиционалну руску експанзију ка Средоземном мору и
на све опасности које из тога произилазе по Турску.Зато Турска мора у погледу
Русије да буде веома обазрива и да са њом одржава добре односе.
Од пада Милана Стојадиновића па до немачког напада на Југославију, пролазили су Југословенско-турски односи кроз кризу, која је била последица заоштравања односа између великих сила.Већ 12. маја 1939. Турска је примила Британске гаранције, а у октобру исте године закључила је савез са Великом Британијом и Француском, тзв. Анкарски пакт.
ИТАЛИЈА
Иако је Италија била једна од победница Првог светског рата, она није била задовољна одредбама Версајског уговора о миру.Нарочито у односу на Југославију.Није никаква тајна да је Бенито Мусолини мрзео краља Александра и да је сматран за интелектуалног зачетника убиства краља Александра. За сво време између два рата Италија је подржавала стварање и одржавање непријатељског обруча око Југославије. Овај обруч су сачињавали Аустрија (до присједињења Немачкој), Мађарска, Бугарска и Албанија.
У годинама пред Други светски рат југословенске владе су биле озбиљно заинтересоване за побољшање односа са Италијом.Зна се да је и сам краљ Александар имао намеру да побољша односе са Италијом, али до тога није дошло.Током 1936. године долазила је иницијатива за приближавање Југославије и из Берлина и из Рима.Прекретницу је изазвао говор, који је Мусолини одржао 30. октобра 1936. године у Милану и у коме је рекао да већ постоје потребни и довољни услови моралне, политичке и економске природе да би се односи стварног пријатељства између Италије и Југославије поставили у нове односе.
Ћано је преко Јована Дучића, тада југословенског амбасадора у Риму први дао иницијативу за отпочињање разговора.Јован Дучић је после два састанка са Ћаном, 18. и 20. новембра, обавестио Стојадиновића да је Ћано предложио савез на принципу "осовине Рим-Берлин".
Стојадиновићев пад непријатно је деловао и у Риму и у Берлину, јер су обе стране сматрале Стојадиновића својим пријатељем и човеком са којим се могло радити.Стојадиновића је наследио Драгиша Цветковић.Он је за министра спољних послова довео Александра Цинцар-Марковића, који је био југословенски посланик у Берлину.И Цветковић и он су, званично, хтели да продуже Стојадиновићеву спољну политику, нарочито према Италији и Немачкој где им се није сасвим веровало.
За време владе Цветковић-Мачек односи са Италијом нису могли бити поправљени. Гроф Ћано је пад Стојадиновића доживео као личну увреду и за његовог наследника није имао симпатија.Већ је полако почео да се мења став сила Осовине према Југославији која се налазила на раскршћу: срце одговорних државника их је вукло ка демократији, а стварност у којој су се налазили, према Осовини.Док је у односима са Немачком Југославија могла имати јасну ситуацију, са Италијом то није био случај.И поред свих изјава коректности, Мусолини је стално мислио на освајање Балкана и на обнављање Римске империје.Мусолини је такође сматрао да "хрватско питање" у сваком случају може бити употребљено у сваком моменту за разбијање Југославије.Везе са Антом Павелићем, нису, и поред свих обећања биле прекинуте.У разговору који је имао са грофом Ћаном , 23. јануара 1940. године, Павелић је тражио од Италије 30 хиљада људи који би упали на Космет и изазвали немире:"Он (Павелић) не крије да ће проглашење НДХ у унији са Италијом представљати ударац плановима германизма, али такође сматра да је подршка Италије неопходна католичкој Хрватској како би се осујетили немачки планови за Јадран".
Гроф Ћано је примио Павелића поново 10. маја 1940. године.Павелић је припремио за италијански Генералштаб и карту са тачним назначењем позиција хрватских усташких одреда као и листу њихових најважнијих материјалних потреба.Остао је само да се утврди дан упада у Југославију.
После италијанског напада на Грчку (28.10.1940.) појавила се потреба јаснијег разјашњења југословенско-италијанског односа.Владислав Стакић, адвокат из Београда, добио је задатак да оде у Рим потражи да се рашчисте југословенско-италијански односи.Од грофа Ћана је захтевао да добије одговор да ли Италија и даље стоји на бази Београдског споразума.Гроф Ћано је по обичају био разговорљив и зрачио је оптимизмом око себе.
Пошто прва Стакићева посета Риму није довела до жељених одговора, дошло је до његове друге посете Риму, која је била у јануру 1941.Стакић о тој посети говори: "Мој поновни одлазак у Рим био је потребан због састанка Хитлера и Мусолинија, који је одржан јануара 1941. и на коме је постављено питање Југославије и тражено да се за Југославију нађе modus vivendi.Тада је Хитлер изразио жељу да Југославија остане ван рата, али да се односи продубе, како Југославија не би представљала опасност, због наступајуће офанзиве против Грчке". Гроф Ћано га је примио 4. фебруара 1941. године.Истог дана после подне Стакић је примљен и код Мусолинија.Мусолини је још једном понудио Стакићу савез: "Југославија може на два начина да уреди своје односе са Осовином и да остане ван рата.Један да приступи Тројном пакту, други да на основу Београдског споразума закључи савез са Италијом, што би се сматрало довољним приближавањем Осовини". Мусолини је признао, са су Хитлер и он, на свом састанку, решавали о Југославији и да су решили да Југославији учине велике концесије и да желе да она остане ван рата.Мусолини је још рекао да је настао задњи час да се Југославија коначно одлучи.Рок је истицао крајем фебруара.Мусолини је овом приликом понудио измену становништва у Истри за албанско становништво у Југославији: "То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско и које за вас Србе има толику историјску и националну вредност".
Стакић је 9. фебруара реферисао кнезу Павлу о својим разговорима са Мусолинијем и грофом Ћаном.Међутим, кнез Павле није био спреман да прими италијанске предлоге:"Ја немам право да Словенце и Хрвате премештам са њиховог националног тла на коме живе хиљаду година". 24. фебруара 1941. Мусолини је поново примио Стакића, који му је донео одговор кнеза Павла.
Кнез Павле је у Мусолинију гледао човека веома превртљивог који сутра може врло лако опозвати оно што је данас обећао.Такав је у ствари био и гроф Ћано.
НЕМАЧКА
Односи између Немачке, која је после Првог светског рата имала да плаћа ратну одштету, и Југославије развијали су се постепено.Односи су се углавном ограничавали на привредне везе, јер Немачка није хтела да се упушта ни у какве интриге против Краљевине Југославије.Све до 25. марта 1941. године није између Немачке и Југославије био склопљен ни један политички уговор.
Краљ Александар је био одлучан да успостави добре односе са Немачком која је почела да се уздиже.Франц фон Папен, тадашњи немачки посланик у Бечу, јавио је 26. октобра 1934. године, Хитлеру садржај једне поруке коју му је предао југословенски посланик: "Путујем у Париз јер имам савез са Французима, са којима имам и доста заједничких интереса, али без обзира на све шта се може говорити у Паризу, ја нећу никада учествовати ни у једној колаицији која би имала да решава средњеевропска питања, ако у њој није заступљена Немачка".Илија Јукић тврди да је Хитлер Краљу нудио савез два пута у току пролећа и лета 1934. године.
Трагична погибија краља Александра 9. октобра 1934. године пресекла је даље развијање ових односа. Немци су, међутим, сачували успомену и респект према мртвом Краљу; на погребним свечаностима у Веограду појавио се лично маршал Херман Геринг, друга личност Трећег рајха и одао војничку почаст пред одром мртвоме Краљу.
Милан Стојадиновић је посетио Немачку јануара 1938. године.Његов састанак са Хитлером се десио 17. јануара 1938. године у присуству Геринга, фон Нојарта и фон Херена који је тада био немачки посланик у Београду. Хитлер је уверавао Стојадиновића да између Немачке и балканских земаља нема никаквих спорних питања... Немачки интереси на Балкану једино су економске природе, а никако политичке.
Хитлер је, вели Стојадиновић, тврдио да не жели никакав политички пакт са Југославијом: "Југословенске границе остаће неповредиве, као што је Италијанска на Бренеру.Уосталом, за Југославију је, у односу на Немачку, најбоља заштита, добро третирање немачке мањине, која тамо живи и за коју знам да је лојална према југословенској држави".
Пад Милана Стојадиновића и образовање владе Драгише Цветковића изазвало је у Берлину велико разочарење.Пошто се мало смирило узбуђење око Стојадиновићевог пада, југословенска влада је покушала оживљавање разговора са Немачком. Пред крај априла 1939. године Цинцар-Марковић је отпутовао за Немачку. 25. априла имао је разговор са Рибентропом, а 26. априла је био примљен и од Хитлера.Из записника који је вођен за време разговора се види следеће; југословенска влада је већ дискутовала о приступању пакту Антикоминтерне.Цинцар-Марковић је био за приступање пакту, али су принц Регент и други министри били мишљења да је такав потез преурањен.Јавно мњење у Југославији би требало да буде боље припремљено.
Посета кнеза Павла Немачкој је била од 1. до 5. јуна 1939. године.Ова посета је веома импоновала Хитлеру и све је чињено да она на кнеза Павла остави јак утисак.Немачка влада је утрошила 30 милиона рајх марака за кнежев боравак.Хитлер није успео да придобије кнеза Павла на своју страну.То је Хитлера веома љутило.Посета кнеза Павла је за Немце била неуспех.Бојећи се вероватно да његову посету Хитлеру у Лондону не схвате погрешно, кнез Павле је после ове посете под изговором "болести и консултовања лекара" отишао у Велику Британију где је изложио своје утиске из боравка у Немачкој и саопштио да је рат на прагу.Енглези су ипак веровали да Хитлер неће ићи даље од уцена.
БУГАРСКА
Сви полузванични и званични додири најодговорнијих фактора обе земље требали су да припреме Бугарску за сарадњу са балканским државама.После пуча "Звенара" (Дамјан Велчев и Кимон Георгијев) изгледало је да ће оживети бугарско-југословенска сарадња.Иако није дошло до неког нарочитог оживљавања сарадње односи су се побољшали иако се бугарски врхови нису одрекли аспирација на Јужну Србију.
Када је Милан Стојадиновић по повратку из Турске, свратио до краља Бориса, предложио је закључење пакта о пријатељству.У односу на Бугарску Југославија је већ тада учинила један важан корак; пристала је да Бугарска може да наоружа своју војску, што је Бугарској по Нејском уговору било забрањено.Стојадиновић је рекао Борису:"Ја желим да потпишем пакт о вечном пријатељству...". Пакт је потписам марта 1937. године у Београду.
Према споразуму склопљеном у Солуну 31. јула 1938. године балканске државе су се одрекле употребе силе у решавању међусобних односа и пристале да Бугарска повећа опсег своје војске. За став Бугарске према Југославији остало је типично да она, и поред закључења свих споразума, није престала да ровари по Јужној Србији. У извештају који је генерал Богољуб Илић поднео 10. септембра 1940. године, генералу Милану Недићу, тада министру војске и морнарице, о стању у Јужној Србији стоји и ово: "Бугарска пропаганда постоји и даље и то као активна на десној обали Вардара са свим својим одликама и задацима; и као прикривена и потајна на левој обали Вардара, без видних спољних манифестација"
И влада Драгише Цветковића, која је заменила владу Милана Стојадиновића, трудила се да одржи добре односе са Бугарском. 2. фебруара 1940. одржан је у Београду састанак Савета Балканског пакта (Југославија, Румунија, Бугарска и Турска)
МАЂАРСКА
Заједно са Италијом Мађарска је помагала атентат на краља Александра.У месту Јанка Пусти налазио се логор хрватских усташа, где су се они вежбали за терористичке акције по Југославији.Дуго времена надали су се водећи мађарски кругови да ће уз помоћ Италије моћи задовољити своје ревизионистичке територијалне тежње према Југославији.Са овим непријатељским ставом Мађарске рачунало је и југословенско, и политичко и војно, руководство.
Велико интересовање Немачке за одржање територијалне целине Југославије учинило је да Мусолини тада није смео да нападне Југославију.Од тог момента почињу да се поправљају односи Мађарске са Југославијом.Обрт у Југословенско-мађарским односима настао је посетом грофа Чакија Београду, која је била 11. децембра 1940. године.Овом приликом склопљен је југословенско-мађарски пакт, који је био велики дипломатски успех, јер је значио званично одрицање Мађарске на све њене територијалне претензије према Југославији.Закључен је пакт о вечном пријатељству који је трајао само до 6. априла 1941. године, када је у заједници са Немачком, Мађарска напала Југославију, и касније, учествовала у подели њене територије.У знак протеста и због осећања повређености личног поноса гроф Пал Телеки, председник мађарске владе, извршио је самоубиство.
СССР
После дугог одбијања, Југославија је у само предвечерје рата, решила да успостави дипломатске односе са Совјетским Савезом.Идеолошко-политички ударац, који је југословенским комунистима задало закључење пакта између Стаљина и Хитлера они су покушавали да обеснаже изокретањем чињеница.У трећем отвореном писму босанско-херцеговачких студената (комуниста) од 1. децембра 1939. године стоји: "Пред снагом Совјетске Русије, Хитлер не само да је одустао од напада на њу, него је пред тим бедемом клонуо и окренуо се против оних истих, који су га годинама помагали и годинама гурали на Исток.Хитлер је предложио Русији пакт о ненападању.Русија је ту понуду прихватила и тако спречила спреман напад на себе, знајући, да енглески и француски владајући кругови не желе мир, нити борбу против нападача.
И кнез Павле и југословенска влада су се споро и доста нерадо одлучили на успостављање дипломатских односа са Совјетским Савезом.До пред крај 1939. године Штрандман, бивши саветник царске руске амбасаде у Београду, представљо је царску Русију у Београду.Крајем септембра 1939. кнез Павле је саопштио Штрандману "да више не може функционисати као дипломата за једну владу која више не постоји".То је био јасан знак преокрета у ставу према Совјетском Савезу.
Контакт са совјетима успостављен је преко југословенске амбасаде у Анкари; то је урадио Илија Шуменковић преко свог совјетског колеге Терентијева.Радило се најпре о успостављању трговинских односа.Молотов је 8. маја 1940. примо југословенску делегацију, а већ 11. маја био је потписан први трговински уговор између СССР-а и Југославије.
Преговори о успостављању дипломатских односа између Југославије и Совјетског Савеза почели су крајем маја 1940. године, а 24. јуна 1940 године Терентијев и Шуменковић потписали су у Анкари споразум о успостављању дипломатских односа .За југословенског посланика у Москви био је одређен др Милан Гавриловић. Већ 6. јула 1940. године стигао је у Београд совјетски посланик Плотњиков, који је био срдачно дочекан од југословенских комуниста.
Према једном извештају фон Херена, немачког посланика у Београду, од 28. септембра 1939. године, још пре него што су успостављени односи са Совјетским Савезом, кнез Павле се плашио совјетског утицаја.У једном ужем кругу кнез Павле је говорио "о руској експанзији према Западу, што је код њега изазивало забринутост".У вези са тим он је рекао да се боји утицаја Совјетске Русије у југоисточној Европи, који се у Југославији може вршити под маском панславизма.Расположење народних широких маса било је сасвим другачије.Код њих приближавање Русији буди трајно латентно осећање словенске солидарности са руским народом.
Када се нашао у Москви Гавриловић се присно везао са Стафордом Крипсом (sir Stafford Cripрs), британским амбасадором у Москви. Драгиша Цветковић је истицао да је југословенска влада тражила помоћ од Совјета, нарочито у оружју и материјалу, али без успеха: "Када је на три месеца пред рат г.Плотников пошао у Москву предао сам му један потпун списак наших потреба.Али не само да тај материјал никада није стигао, већ се ни сам амбасадор није вратио".После мартовског пуча, и влада генерала Симовића , се обратила Совјетима за помоћ, али ни она није добила ништа. Момчило Нинчић, Симовићев министар спољних послова, обавестио је Гавриловића "да је совјетски отправник послова рекао да је његова влада склона да закључи војни и политички пакт са Југославијом". Југословенска делегација, коју су сачињавали пуковници Божин Симић и Драгутин Савић, стигла је у Москву 2. априла 1941. године и већ идући дан била примљена од Вишинског.Он им је одмах рекао да му је идеја о војном пакту са њиховом земљом поптуно нова и да мора поднети предлог Молотову на одобрење.Казао им је да ће им дати одговор идућег дана.
Одговор је био негативан.Да не би покварили односе са Немачком, Совјети су предложили "споразум о пријатељству и ненападању".У нацрту овог споразума, у другом члану било је речено: "ако једна од уговорених страна буде нападнута од неке треће државе, друга уговорена страна неће помагати нападаче док овај споразум траје".Вишински је опет од Гавриловића тражио списак југословенских потреба, како би материјал могао да се пошаље.
У међувремену су Совјети изменили стилизацију другог члана нацрта споразума.Он је сада гласио:"У случају да једна страна уговорница буде нападнута од неке треће државе, друга уговарајућа страна ће задржати своју политику неутралности и пријатељства".Гавриловић је сада схватио о чему се ради и одбио је да прихвати ту измену што је створило врло мучну ситуацију између њега и Вишинског који је настојао да се овај уговор потпише.Уследио је телефонски разговор између Гавриловића и Симовића који је захтевао да се уговор потпише.На претњу Вишинског да, по наређењу своје владе, ипак мора да потпише споразум, Гавриловић му је одговорио:"Ја то не морам потписати.Мој председник владе може да ме отпусти и замени неким другим, али док сам ја овде ја то нећу потписати тако како је".На поновни позив Гавриловић је ипак отишао у Кремљ где су га чекали Стаљин, Молотов, Вишински и доста особља.Предложен му је поново измењен други члан, који је наводно, измењен на захтев Стаљина и Гавриловић је потписао.Ту се десила она позната сцена када Стаљин прави знак крста над Гавриловићем и апелује на његову словенску и православну свест.
То је било рано ујутро 6. априла када је Београд већ горео у пламену.На захтев Немаца Совјети су отказали југословенској дипломатској мисији гостопримство.Вишински је позвао Гавриловића у Кремљ и усмено га обавестио да Совјетски Савез не сматра више да Југославија постоји као политичка целина.Гавриловићу није предата никаква нота.
Од пада Милана Стојадиновића па до немачког напада на Југославију, пролазили су Југословенско-турски односи кроз кризу, која је била последица заоштравања односа између великих сила.Већ 12. маја 1939. Турска је примила Британске гаранције, а у октобру исте године закључила је савез са Великом Британијом и Француском, тзв. Анкарски пакт.
ИТАЛИЈА
Иако је Италија била једна од победница Првог светског рата, она није била задовољна одредбама Версајског уговора о миру.Нарочито у односу на Југославију.Није никаква тајна да је Бенито Мусолини мрзео краља Александра и да је сматран за интелектуалног зачетника убиства краља Александра. За сво време између два рата Италија је подржавала стварање и одржавање непријатељског обруча око Југославије. Овај обруч су сачињавали Аустрија (до присједињења Немачкој), Мађарска, Бугарска и Албанија.
У годинама пред Други светски рат југословенске владе су биле озбиљно заинтересоване за побољшање односа са Италијом.Зна се да је и сам краљ Александар имао намеру да побољша односе са Италијом, али до тога није дошло.Током 1936. године долазила је иницијатива за приближавање Југославије и из Берлина и из Рима.Прекретницу је изазвао говор, који је Мусолини одржао 30. октобра 1936. године у Милану и у коме је рекао да већ постоје потребни и довољни услови моралне, политичке и економске природе да би се односи стварног пријатељства између Италије и Југославије поставили у нове односе.
Ћано је преко Јована Дучића, тада југословенског амбасадора у Риму први дао иницијативу за отпочињање разговора.Јован Дучић је после два састанка са Ћаном, 18. и 20. новембра, обавестио Стојадиновића да је Ћано предложио савез на принципу "осовине Рим-Берлин".
Стојадиновићев пад непријатно је деловао и у Риму и у Берлину, јер су обе стране сматрале Стојадиновића својим пријатељем и човеком са којим се могло радити.Стојадиновића је наследио Драгиша Цветковић.Он је за министра спољних послова довео Александра Цинцар-Марковића, који је био југословенски посланик у Берлину.И Цветковић и он су, званично, хтели да продуже Стојадиновићеву спољну политику, нарочито према Италији и Немачкој где им се није сасвим веровало.
За време владе Цветковић-Мачек односи са Италијом нису могли бити поправљени. Гроф Ћано је пад Стојадиновића доживео као личну увреду и за његовог наследника није имао симпатија.Већ је полако почео да се мења став сила Осовине према Југославији која се налазила на раскршћу: срце одговорних државника их је вукло ка демократији, а стварност у којој су се налазили, према Осовини.Док је у односима са Немачком Југославија могла имати јасну ситуацију, са Италијом то није био случај.И поред свих изјава коректности, Мусолини је стално мислио на освајање Балкана и на обнављање Римске империје.Мусолини је такође сматрао да "хрватско питање" у сваком случају може бити употребљено у сваком моменту за разбијање Југославије.Везе са Антом Павелићем, нису, и поред свих обећања биле прекинуте.У разговору који је имао са грофом Ћаном , 23. јануара 1940. године, Павелић је тражио од Италије 30 хиљада људи који би упали на Космет и изазвали немире:"Он (Павелић) не крије да ће проглашење НДХ у унији са Италијом представљати ударац плановима германизма, али такође сматра да је подршка Италије неопходна католичкој Хрватској како би се осујетили немачки планови за Јадран".
Гроф Ћано је примио Павелића поново 10. маја 1940. године.Павелић је припремио за италијански Генералштаб и карту са тачним назначењем позиција хрватских усташких одреда као и листу њихових најважнијих материјалних потреба.Остао је само да се утврди дан упада у Југославију.
После италијанског напада на Грчку (28.10.1940.) појавила се потреба јаснијег разјашњења југословенско-италијанског односа.Владислав Стакић, адвокат из Београда, добио је задатак да оде у Рим потражи да се рашчисте југословенско-италијански односи.Од грофа Ћана је захтевао да добије одговор да ли Италија и даље стоји на бази Београдског споразума.Гроф Ћано је по обичају био разговорљив и зрачио је оптимизмом око себе.
Пошто прва Стакићева посета Риму није довела до жељених одговора, дошло је до његове друге посете Риму, која је била у јануру 1941.Стакић о тој посети говори: "Мој поновни одлазак у Рим био је потребан због састанка Хитлера и Мусолинија, који је одржан јануара 1941. и на коме је постављено питање Југославије и тражено да се за Југославију нађе modus vivendi.Тада је Хитлер изразио жељу да Југославија остане ван рата, али да се односи продубе, како Југославија не би представљала опасност, због наступајуће офанзиве против Грчке". Гроф Ћано га је примио 4. фебруара 1941. године.Истог дана после подне Стакић је примљен и код Мусолинија.Мусолини је још једном понудио Стакићу савез: "Југославија може на два начина да уреди своје односе са Осовином и да остане ван рата.Један да приступи Тројном пакту, други да на основу Београдског споразума закључи савез са Италијом, што би се сматрало довољним приближавањем Осовини". Мусолини је признао, са су Хитлер и он, на свом састанку, решавали о Југославији и да су решили да Југославији учине велике концесије и да желе да она остане ван рата.Мусолини је још рекао да је настао задњи час да се Југославија коначно одлучи.Рок је истицао крајем фебруара.Мусолини је овом приликом понудио измену становништва у Истри за албанско становништво у Југославији: "То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско и које за вас Србе има толику историјску и националну вредност".
Стакић је 9. фебруара реферисао кнезу Павлу о својим разговорима са Мусолинијем и грофом Ћаном.Међутим, кнез Павле није био спреман да прими италијанске предлоге:"Ја немам право да Словенце и Хрвате премештам са њиховог националног тла на коме живе хиљаду година". 24. фебруара 1941. Мусолини је поново примио Стакића, који му је донео одговор кнеза Павла.
Кнез Павле је у Мусолинију гледао човека веома превртљивог који сутра може врло лако опозвати оно што је данас обећао.Такав је у ствари био и гроф Ћано.
НЕМАЧКА
Односи између Немачке, која је после Првог светског рата имала да плаћа ратну одштету, и Југославије развијали су се постепено.Односи су се углавном ограничавали на привредне везе, јер Немачка није хтела да се упушта ни у какве интриге против Краљевине Југославије.Све до 25. марта 1941. године није између Немачке и Југославије био склопљен ни један политички уговор.
Краљ Александар је био одлучан да успостави добре односе са Немачком која је почела да се уздиже.Франц фон Папен, тадашњи немачки посланик у Бечу, јавио је 26. октобра 1934. године, Хитлеру садржај једне поруке коју му је предао југословенски посланик: "Путујем у Париз јер имам савез са Французима, са којима имам и доста заједничких интереса, али без обзира на све шта се може говорити у Паризу, ја нећу никада учествовати ни у једној колаицији која би имала да решава средњеевропска питања, ако у њој није заступљена Немачка".Илија Јукић тврди да је Хитлер Краљу нудио савез два пута у току пролећа и лета 1934. године.
Трагична погибија краља Александра 9. октобра 1934. године пресекла је даље развијање ових односа. Немци су, међутим, сачували успомену и респект према мртвом Краљу; на погребним свечаностима у Веограду појавио се лично маршал Херман Геринг, друга личност Трећег рајха и одао војничку почаст пред одром мртвоме Краљу.
Милан Стојадиновић је посетио Немачку јануара 1938. године.Његов састанак са Хитлером се десио 17. јануара 1938. године у присуству Геринга, фон Нојарта и фон Херена који је тада био немачки посланик у Београду. Хитлер је уверавао Стојадиновића да између Немачке и балканских земаља нема никаквих спорних питања... Немачки интереси на Балкану једино су економске природе, а никако политичке.
Хитлер је, вели Стојадиновић, тврдио да не жели никакав политички пакт са Југославијом: "Југословенске границе остаће неповредиве, као што је Италијанска на Бренеру.Уосталом, за Југославију је, у односу на Немачку, најбоља заштита, добро третирање немачке мањине, која тамо живи и за коју знам да је лојална према југословенској држави".
Пад Милана Стојадиновића и образовање владе Драгише Цветковића изазвало је у Берлину велико разочарење.Пошто се мало смирило узбуђење око Стојадиновићевог пада, југословенска влада је покушала оживљавање разговора са Немачком. Пред крај априла 1939. године Цинцар-Марковић је отпутовао за Немачку. 25. априла имао је разговор са Рибентропом, а 26. априла је био примљен и од Хитлера.Из записника који је вођен за време разговора се види следеће; југословенска влада је већ дискутовала о приступању пакту Антикоминтерне.Цинцар-Марковић је био за приступање пакту, али су принц Регент и други министри били мишљења да је такав потез преурањен.Јавно мњење у Југославији би требало да буде боље припремљено.
Посета кнеза Павла Немачкој је била од 1. до 5. јуна 1939. године.Ова посета је веома импоновала Хитлеру и све је чињено да она на кнеза Павла остави јак утисак.Немачка влада је утрошила 30 милиона рајх марака за кнежев боравак.Хитлер није успео да придобије кнеза Павла на своју страну.То је Хитлера веома љутило.Посета кнеза Павла је за Немце била неуспех.Бојећи се вероватно да његову посету Хитлеру у Лондону не схвате погрешно, кнез Павле је после ове посете под изговором "болести и консултовања лекара" отишао у Велику Британију где је изложио своје утиске из боравка у Немачкој и саопштио да је рат на прагу.Енглези су ипак веровали да Хитлер неће ићи даље од уцена.
БУГАРСКА
Сви полузванични и званични додири најодговорнијих фактора обе земље требали су да припреме Бугарску за сарадњу са балканским државама.После пуча "Звенара" (Дамјан Велчев и Кимон Георгијев) изгледало је да ће оживети бугарско-југословенска сарадња.Иако није дошло до неког нарочитог оживљавања сарадње односи су се побољшали иако се бугарски врхови нису одрекли аспирација на Јужну Србију.
Када је Милан Стојадиновић по повратку из Турске, свратио до краља Бориса, предложио је закључење пакта о пријатељству.У односу на Бугарску Југославија је већ тада учинила један важан корак; пристала је да Бугарска може да наоружа своју војску, што је Бугарској по Нејском уговору било забрањено.Стојадиновић је рекао Борису:"Ја желим да потпишем пакт о вечном пријатељству...". Пакт је потписам марта 1937. године у Београду.
Према споразуму склопљеном у Солуну 31. јула 1938. године балканске државе су се одрекле употребе силе у решавању међусобних односа и пристале да Бугарска повећа опсег своје војске. За став Бугарске према Југославији остало је типично да она, и поред закључења свих споразума, није престала да ровари по Јужној Србији. У извештају који је генерал Богољуб Илић поднео 10. септембра 1940. године, генералу Милану Недићу, тада министру војске и морнарице, о стању у Јужној Србији стоји и ово: "Бугарска пропаганда постоји и даље и то као активна на десној обали Вардара са свим својим одликама и задацима; и као прикривена и потајна на левој обали Вардара, без видних спољних манифестација"
И влада Драгише Цветковића, која је заменила владу Милана Стојадиновића, трудила се да одржи добре односе са Бугарском. 2. фебруара 1940. одржан је у Београду састанак Савета Балканског пакта (Југославија, Румунија, Бугарска и Турска)
МАЂАРСКА
Заједно са Италијом Мађарска је помагала атентат на краља Александра.У месту Јанка Пусти налазио се логор хрватских усташа, где су се они вежбали за терористичке акције по Југославији.Дуго времена надали су се водећи мађарски кругови да ће уз помоћ Италије моћи задовољити своје ревизионистичке територијалне тежње према Југославији.Са овим непријатељским ставом Мађарске рачунало је и југословенско, и политичко и војно, руководство.
Велико интересовање Немачке за одржање територијалне целине Југославије учинило је да Мусолини тада није смео да нападне Југославију.Од тог момента почињу да се поправљају односи Мађарске са Југославијом.Обрт у Југословенско-мађарским односима настао је посетом грофа Чакија Београду, која је била 11. децембра 1940. године.Овом приликом склопљен је југословенско-мађарски пакт, који је био велики дипломатски успех, јер је значио званично одрицање Мађарске на све њене територијалне претензије према Југославији.Закључен је пакт о вечном пријатељству који је трајао само до 6. априла 1941. године, када је у заједници са Немачком, Мађарска напала Југославију, и касније, учествовала у подели њене територије.У знак протеста и због осећања повређености личног поноса гроф Пал Телеки, председник мађарске владе, извршио је самоубиство.
СССР
После дугог одбијања, Југославија је у само предвечерје рата, решила да успостави дипломатске односе са Совјетским Савезом.Идеолошко-политички ударац, који је југословенским комунистима задало закључење пакта између Стаљина и Хитлера они су покушавали да обеснаже изокретањем чињеница.У трећем отвореном писму босанско-херцеговачких студената (комуниста) од 1. децембра 1939. године стоји: "Пред снагом Совјетске Русије, Хитлер не само да је одустао од напада на њу, него је пред тим бедемом клонуо и окренуо се против оних истих, који су га годинама помагали и годинама гурали на Исток.Хитлер је предложио Русији пакт о ненападању.Русија је ту понуду прихватила и тако спречила спреман напад на себе, знајући, да енглески и француски владајући кругови не желе мир, нити борбу против нападача.
И кнез Павле и југословенска влада су се споро и доста нерадо одлучили на успостављање дипломатских односа са Совјетским Савезом.До пред крај 1939. године Штрандман, бивши саветник царске руске амбасаде у Београду, представљо је царску Русију у Београду.Крајем септембра 1939. кнез Павле је саопштио Штрандману "да више не може функционисати као дипломата за једну владу која више не постоји".То је био јасан знак преокрета у ставу према Совјетском Савезу.
Контакт са совјетима успостављен је преко југословенске амбасаде у Анкари; то је урадио Илија Шуменковић преко свог совјетског колеге Терентијева.Радило се најпре о успостављању трговинских односа.Молотов је 8. маја 1940. примо југословенску делегацију, а већ 11. маја био је потписан први трговински уговор између СССР-а и Југославије.
Преговори о успостављању дипломатских односа између Југославије и Совјетског Савеза почели су крајем маја 1940. године, а 24. јуна 1940 године Терентијев и Шуменковић потписали су у Анкари споразум о успостављању дипломатских односа .За југословенског посланика у Москви био је одређен др Милан Гавриловић. Већ 6. јула 1940. године стигао је у Београд совјетски посланик Плотњиков, који је био срдачно дочекан од југословенских комуниста.
Према једном извештају фон Херена, немачког посланика у Београду, од 28. септембра 1939. године, још пре него што су успостављени односи са Совјетским Савезом, кнез Павле се плашио совјетског утицаја.У једном ужем кругу кнез Павле је говорио "о руској експанзији према Западу, што је код њега изазивало забринутост".У вези са тим он је рекао да се боји утицаја Совјетске Русије у југоисточној Европи, који се у Југославији може вршити под маском панславизма.Расположење народних широких маса било је сасвим другачије.Код њих приближавање Русији буди трајно латентно осећање словенске солидарности са руским народом.
Када се нашао у Москви Гавриловић се присно везао са Стафордом Крипсом (sir Stafford Cripрs), британским амбасадором у Москви. Драгиша Цветковић је истицао да је југословенска влада тражила помоћ од Совјета, нарочито у оружју и материјалу, али без успеха: "Када је на три месеца пред рат г.Плотников пошао у Москву предао сам му један потпун списак наших потреба.Али не само да тај материјал никада није стигао, већ се ни сам амбасадор није вратио".После мартовског пуча, и влада генерала Симовића , се обратила Совјетима за помоћ, али ни она није добила ништа. Момчило Нинчић, Симовићев министар спољних послова, обавестио је Гавриловића "да је совјетски отправник послова рекао да је његова влада склона да закључи војни и политички пакт са Југославијом". Југословенска делегација, коју су сачињавали пуковници Божин Симић и Драгутин Савић, стигла је у Москву 2. априла 1941. године и већ идући дан била примљена од Вишинског.Он им је одмах рекао да му је идеја о војном пакту са њиховом земљом поптуно нова и да мора поднети предлог Молотову на одобрење.Казао им је да ће им дати одговор идућег дана.
Одговор је био негативан.Да не би покварили односе са Немачком, Совјети су предложили "споразум о пријатељству и ненападању".У нацрту овог споразума, у другом члану било је речено: "ако једна од уговорених страна буде нападнута од неке треће државе, друга уговорена страна неће помагати нападаче док овај споразум траје".Вишински је опет од Гавриловића тражио списак југословенских потреба, како би материјал могао да се пошаље.
У међувремену су Совјети изменили стилизацију другог члана нацрта споразума.Он је сада гласио:"У случају да једна страна уговорница буде нападнута од неке треће државе, друга уговарајућа страна ће задржати своју политику неутралности и пријатељства".Гавриловић је сада схватио о чему се ради и одбио је да прихвати ту измену што је створило врло мучну ситуацију између њега и Вишинског који је настојао да се овај уговор потпише.Уследио је телефонски разговор између Гавриловића и Симовића који је захтевао да се уговор потпише.На претњу Вишинског да, по наређењу своје владе, ипак мора да потпише споразум, Гавриловић му је одговорио:"Ја то не морам потписати.Мој председник владе може да ме отпусти и замени неким другим, али док сам ја овде ја то нећу потписати тако како је".На поновни позив Гавриловић је ипак отишао у Кремљ где су га чекали Стаљин, Молотов, Вишински и доста особља.Предложен му је поново измењен други члан, који је наводно, измењен на захтев Стаљина и Гавриловић је потписао.Ту се десила она позната сцена када Стаљин прави знак крста над Гавриловићем и апелује на његову словенску и православну свест.
То је било рано ујутро 6. априла када је Београд већ горео у пламену.На захтев Немаца Совјети су отказали југословенској дипломатској мисији гостопримство.Вишински је позвао Гавриловића у Кремљ и усмено га обавестио да Совјетски Савез не сматра више да Југославија постоји као политичка целина.Гавриловићу није предата никаква нота.
Ново Свитање
Уједињени победићемо звер - Драгош Калајић
УЈЕДИЊЕНИ ПОБЕДИЋЕМО ЗВЕР!
Драгош КАЛАЈИЋ
Предмет нашег огледа су разлози виталне неопхдонoсти стварања органске културно-политичке, војне и привредне заједнице словенских народа, способне да предузме сопствени и самобитни пут развоја, који ће ослободилачки сломити претеће обруче »новог светског поретка«, што затварају хоризонте људске мисије у овој арени универзума и што човека своде у кострети економске животиње. Овде ће бити реч о могућностима словенског одговора на изазове мамонскомасонског новог светског поретка«, о потенцијалима словенских народа и њихове идеалне заједнице да отворе перспективу новог и препородилачког циклуса Европе, са оне стране »сумрака Запада« и све очигледнијег те ближег краја "модерног света илузија" (Рене Генон), односно смака наказне, лихварске и тровачке псеудоцивилизације и одговарајуће антикултуре.
Неопходно је, пре свега, сагледати наше стање и расположиве државотворне енергије. Ми живимо у рушевинама квазикомунистичког система који је дебилни брат а не противник либералкапиталистичког система, абортиран од исте мајке, демоније економије псеудоцивилизације Запада. У тим рушевинама буде се огромне и деценијама затомљаване енергије, које попримају облике националослободилачких покрета, што теже успостављању одговарајућих, независних и суверених држава. Свесно или несвесно, стварно или потенцијално, сви ти покрети словенских народа и државотворне жудње противурече пројектима новог светског поретка« и интересима његових жреца. Начелно, они су стога позитивне појаве и снаге које ваља подржати свуда где не штете словенском јединству.
На жалост, оставштина квазикомунистичких режима и одговарајућих анти националних политика, по формули »завади па владај« — често усмерава националослободилачке и државотворне покрете словенских народа једне против других, на штету јединства и могућег савеза а у корист »новог светског поретка«, чији агенти већ отворено подстичу и злоупотребљавају братоубилачке ратове. Реч је о сукобима и ратовима око арбитрарних разграничења, мотивисаним територијалним ревандикацијама, што трагично обележавају ово време interregnumа и почетак епохе посткомунизма, од пропале Југославије до разореног СССР. Погубни и пречесто катастрофални учинци међунационалних сукоба и ратова пружају најпожељније и бесплатне аргументе агентима »мондијализма«, који засењују простоту поукама да је драговољно подвргавање народа свевлашћу "новог свет ског поретка", уз одрицање од права на слободу, независност и државни те економски суверенитет — једино разумна и спасоносна алтернатива или бар најмање зло.
Три испита националних покрета
На овом месту нашег излагања неопходно је осветлити основна начела позитивног одређења и усмерења националних покрета. Историјско искуство нас учи да сваки национални покрет, свуда и увек, стварно или потенцијално, полаже три битна и хијерархијски узлазна испита ваљаности. Прво и темељно питање гласи: да ли национални покрет доноси добробит сопственом народу? Главно пита ње другог, вишег испита гласи: да ли на ционални покрет пружа срећу и благодети широј геополитичкој зони, дакле, и другим народима? Највише питање трећег испита гласи: да ли национални покрет садржи врлине и вредности, воље и енергије који могу ваљано учествовати у стварању новог културноцивилизацијског органона и циклуса? Другим речима речено, на том врхунцу, национални покрет полаже испит своје способности да превазиђе сопствена ограничења те да са другим, сличним или сродним покретима саучествује у изградњи заједничке империје.Није потребно образлагати правило реченог искуства да пука сила добрих па чак и најбољих намера није довољна гаранција да ће одговарајући национални покрет положити први и најлакши испит. У историји Европе новог доба ретки су национални покрети који су успели пре владати препреке првог испита али су скоро редовно падали на другом испиту. Добар пример таквог неуспеха пружа велики, сложени и противуречни немачки покрет, Dautsche Bewegung, који је препородилачки извео немачки народ из амбиса ратног пораза и очајања. Ипак. од мноштва струја и опција Dautsche Bewegung — Немачком је овладала само једна и најгора, »националсоцијалистичка«, кобно оптерећена националним егоизмом или идиотизмом (у старогрчком смислу те ознаке људске дебилности) и последичним непријатељством спрам других, словенских народа. што је на следећем испиту не само потпуно поништило све привредне, друштвене и културне успехе, постигнуте на првом, већ је изазвало и суноврат немачког народа у нови, још страшнији и дубљи амбис пораза и катастрофе.
Из збира свих историјских искустава можемо извести закључак да највеће могућности за постојани успех имају они национални покрети који већ од самог почетка право и превасходно стреме ка врховима трећег и коначнго испита вредности. Већ и сама спремност, вољност и способност за суочавање највиших и најтежих провера вредности — имплицира поседовање врлина и својстава који отварају широки пут успона, ка највишим обзорјима могућности самоостварења. Дакле, најбоље перспективе развоја отварају се пред оним националним покретима где су национална самосвест и воља пружања добробити сопственом народу само полазишта а не крајњи циљеви мобилизације енергија и снага.
Квалитативни домети националних покрета — на путевима предочене хијерархије — савршено су пропорционални димензијама и магнитудама продубљења националне самосвести. Ту важи »златно правилo": што је далекосежнији продор светлости спознаје кроз трезоре традициjе и националног памћења — то су виши узлети духовне самосвести. Ваља знати да традиција, по дефиницији, значи »пренос«. Јасно је да традиција, као Позитивна делотворност, подразумева пренос вредности које заслужују памћење и постварење, дакле, вечност. Следећи истрајно и доследно белеге традиције, правцима, прошлости, идеално ка праисторијском хоризонту, национална самосвест мора превазићи сопствени национални простор и време, односно историју те суочити и предузети перспективе што воде јединственом, "хиперборејском" исходишту и празавичају свих индоевропских те дакле и словенских народа. Национална самосвест која је спремна и способна да пређе предочени пут самоспознаје неминовно мора превазићи и сва сопствена ограничења те превладати одговарајућа искушења што подстичу међунационалне сукобе и ратове.
По закону коенциденције и међузависне спреге супротности. тај пут самоспознаје ка примордијалном хоризонту прошлости води и ка идеалном хоризонту будућности, ка великом испуњењу најдревније жеље народног бића, дакле ка обнови првобитног заједништва, у новим облицима живота. И управо је то примордијално, индоевропско јединство најпостојанија основа и највише надахнуће те врхунска легитимација предузећа стварања заједнице словенских народа, као језгра новог окупљања и уздизања Европљана, са оне стране »сумрака Запада« и краја његове псеудоцивилизације те антикултуре. Славни позив инспирисаног и инспиративног Фридриха Ничеа је много дубљи него што је мишљен: »Погледајмо се у лице — ми смо Хиперборејци! С оне стране севера, леда, смрти — тамо је наш живот, тамо је наша радост!”.
Савремени словенски народи нису вечни ентитети већ су створени деобама јединственог словенског ethnosa, изведеног из индоевропског првобитног органона, на историјским и разностраним путевима миграција и освајања. На тим многоструким путевима суочавали смо разноврсне изазове и стицали различита искуства и својства те особености. Дакле, задатак је препородити словенску заједницу и ујединити богатства различитих искустава, удружити капитале разнородних својстава и особености. Нови и неупоредиво већи историјски изазови рд свих које смо искусили изискују велико окупљање словенских народа и уједињење снага и енергија, моћи и талената.
Изложени задатак нема алтерантиве јер управо величина изазова »новог светског поретка« и агоније квазицивилизације Запада изискује уједињење словенских народа као једину могућност ваљаног самоодбранбеног одговора и препородилачког противпокрета. Ако желе макар само опстати и преживети — словенски народи се морају ујединити те створити своју културно-политичку, војну и привредну заједницу. У противном, одговарајући појединачно и неповезано на изазове »новог светског поретка« — сви словенски народи ће страдати и нестати са историјске сцене, услед огромних несразмера између планетарних размера снага модерног нихилизма и мајушних моћи отпора. Да би постигли егзистенцијални, биолошки »минимум« опстанка — словенски народи морају предузети заједнички пут ка »максималним« циљевима и највишим врховима метафизичког самоостварења.
На овом месту нашег излагања можемо спознајно суочити битне изазове “новог светског поретка” и његове силе нихилизма, као и свет могућности словенских, самобитних одговора.(...)
Ка препороду Словенске културе
... Непревазиђеном спознајом и дефиницијом човека као »мешавине« животињског и божанског елемента (zeon пое tikon), Платон нам је пружио посредно објашњење успеха нихилизма. Својства те »мешавине« св. Августин описује речима меланхоличног искуства: »душица, лабилна, поводљива, ташта.« Та »мешавина« је обично неупоредиво подложнија инфериорним и негативним утицајима него супериорним и позитивним. Према Платоновој доктрини, гашење светлосног формативног и информативног принципа ума уклања све препреке пред навалом сила из инфериорне сфере човека те изазива прво психичку, потом егзистенцијалну и коначно друштвену анархију.
Ми управо живимо у добу планетарног размаха те анархије, која је крајњи учинак вековног процеса нихилизма демоније економије. Ипак, већина људи још увек нема потпуну свест о катастрофалним размерама растројства и деградације људског елемента, услед поступности нихилистичких процеса, на које се човек свикава. Сличном поступношћу се шири нека болест у телу, тако да оболели не опажа нарушавање свог здравља, све до слома последње одбране. Додуше, просечни савремени становник планете већ уме да опажа, са ужасом, геофизичке манифестације нихилизма, незадрживо ширење његових пустиња и агонију природе, флоре и фауне. Нажалост, тај човек још увек живи у заблуди да су дејства нихилистичких сила половична, да оне погађају само спољни а не и унутрашњи свет, свикавају ћи се на сопствена обездушења и понижења.
Да би се ефикасно људским очима показала опустошеност унутрашњег света човека, неопходно је предочавати педагошке поредбе узорака неког давно прошлог и савременог живота. У свим доменима живота, све такве поредбе предочавају нам поларне супротности, попут оних између лепоте и ружноће, светла и таме, добра и зла. Паметном човеку и један пример је довољан: поредба валцера, последње игре монархијске Европе, обасјаног кристалном светлошћу, у дворанама племениташких магнитуда — и главног плеса афро-америчког сенилног варварства, у подземним дискотекама, под сабласним муњама light-show, што истичу тмину, плеса чији назив синтетише нихилистички програм демолирања човека: »rock and roll«, односно »клати се и ваљај«. Остатак нихилистичког посла обављају дум-дум позиви на самоуништење, рекламе первертираности, сатанизма и синтетичких дрога.
Жреци и стратези »новог светског поретка« добро знају да је култура основа сваког веродостојног народа те су стога културне вредности, врлине и традиције битна мета вековног нихилистичког solvе. Лишени сопствене културне основе, народи постају лак плен условљавања и уцењивања те се податно преображавају у безобличну масу. Огромна већина народа света је већ неповратно искорењена и декултурисана. Уместо активног живљења, стварања и развијања сопствених култура — ти народи, преображени у безличне масе, постали су пасивни потрошачи »интернационалних« сурогата изгубљених врлина и вредности, односно антикултуре made in USA. Наравно, са људских лица нестали су знаци радости, искре среће, руменила живости, уступивши места сенкама меланхолије, равнодушности и умора. Сви сурогати које производе фабрике такозване »масовне културе« осведочавају свуда и увек општи наум њихових изумитеља да људско буде сведено на подљудско, уз тотални преокрет вредности и врлина. Субверзија »мондијалиста« циља да посредством »масовне културе« људски порив ка племенитости изокрене ка нискости, да потребу за лепотом изопачи у склоност наказности, да жудњу за звуцима и мелодијама убије буком ритмова поживотињења, да тежљу ка божанском просветљењу преокрене ка мраку подемоњености, да осећање љубави затоми и човека претвори у сексуални механизам, да херојску и метафизичку установу брака те брачне верности сруши и као узор наметне колективни промискуитет...
»Мондијалистичи« програм уништења класичног европског система васпитања и образовања се изводи под ауторитетом одговарајућих установа, у служби »новог светског поретка«, попут УНЕСКО-а. Почевши од 1945. године, широм планете та установа непосредним или посредним акцијама уништава класични, диференцирани и »вертикални« систем васпитања и образовања а намеће једнообразни и »хоризонтални«, према програму стварања једноличног човечанства, односно »сиве расе«. Посебна мета удара биле су наставе латинског и старогрчког језика, који су углавном избачени из европских програма обавезног образовања, под исприком да су то "мртви језици" те дакле неупотребљиви. Наравно, прави разлог такве чистке почива у чињеници да су ти језици живљи од живих управо зато што су »мртви«, односно у чињеници да су они вечни и непроменљиви те стога идеални и непоколебљиви оријентири.
Уосталом, довољно је латинским и старогрчким изворницима привести значења кључних појмова модерне цивилизације, попут »демократије«, »револуције« и »пролетаријата« или »реакције«, »конзервације« и »традиције« — па схватити куда смера злонамерност »мондијалистичких« фалсификатора. Избацивањем класичних језика из обавезног образовања — Европљани су били отргнути од корена. Осим тога, класични језици су били непожељни због давно уочених педагошких врлина, као најбоља средства подстицања интелектуалног и етичког развоја слободоумне личности. Тако је отворен пут систему који вештачки продужава инфантилни стадијум, где дете учи само и једино посредством опонашања. Док је диференцирани и »вертикални« систем образовања стварао самосталне и независне личности — овај »мондијалистички«, једнообразни и »хоризонтални« систем производи послушне и зависне индивидуе, према потребама »новог светског поретка«.
У Европи, завршни ударац класичном систему образовања задала је
вештачки подстакнута "студентска револуција" 1968. године, од чијих
се разарања европски универзитети још увек тешко опорављају. На другој страни
Атлантика, субверзија удара већ и на саме врхове универзитетског образовања, од
Принстона до Стенфорда, где је на неделу систематски и отворени прогон
капиталих дела европке културе из наставних програма. Великани европске
културе, од Платона и Аристотела, преко Дантеа и Шексипира, до Ничеа и
Достојевског су избачени као политички некоректни« аутори, као главни стожери
»евроцентризма«, »белачког расизма«, »сексизма« и »елитизма«. Могли бисмо
шаљиво закључити да се из Европе прогнани Карл Маркс, са својом необузданом
мржњом према веродостојној европској традицији и култури — преселио у САД и
тамо нашао нове поклонике. Наравно, са више и ретроспективне тачке гледишта,
могли би закључити да се »марксизам« заправо вратио тамо одакле је наметнут
Европи, првенствено Русији, силом капитала који је лихварска интернационала
уложила у Октобарску револуцију.
Планетарни размах антикултурног и заправо антиљудског нихилизма изискује тотлану мобилизацију свих расположивих снага и средстава ради одбране словенских култура и словенског човека. Историјско искуство таквих одбрамбених предузећа — премда пред неупоредиво мањим изазовима — сведочи да она пропадају ако су само и једино конзервативне природе. И пуки спас остатака културних вредности изискује мобилизацију стваралачких, односно препородилачких моћи. Није довољно само чувати културне трезоре већ их је неопходно истрајно обогаћивати. Конзервативну акцију мора пратити и револуционарна, управо у из ворном смислу тог појма, дакле у смислу повратка првобитности.
Овде под »првобитношћу« подразуме вамо вечно и надисторијско врело стваралачких начела. Дакле, од пресудног је значаја избећи стрампутице носталгије за прошлошћу врлина и вредности културе, која редовно осведочава своју јаловост. Ваља спознати прави смисао споменика културе наших трезера: они су манифестације вечног и надисторијског врела стваралачких начела у одређеном простору и времену. Залудно их је обнављати и опонашати већ их ваља користити као путоказе ка вечној првобитности". Веродостојна културна револуција врши културни препород управо превазилазећи све споменике прошлости, суочавајући, непосредно, вечно врело првобитности. Све оно што је у таквом препороду створено ново спрам старог, само је нови израз древне, вечне жеље стваралачких моћи за постварањем.
Свако веродостојно уздизање културе изискује виталну основу, дакле животност народне културе. Није довољно само памтити и чувати митове и легенде, игре и обичаје, ткања и везове народне културе као ствари прошлости, већ је неопходно пробудити и подстаћи стваралачке моћи народа да се постварују у савремености, да се отварају ка хоризонтима будућности. Стваралачке моћи словенских народа су утрнуле и успаване јер им је одузето самопоштовање, које је основни темељ самопоуздања, битне енергије само остварења.
Истина је да су неповратно изгубљени стари амбијенти живота и његове древне структуре, који су скупа подстицали стваралачке моћи на остварења. Ипак, у инструментаријуму модерне цивилизације постоје многа средства која могу бити ваљано употребљена за добро, за успостављање нових и чак погоднијих услова живота народа, превасходно ратарског народа, који ће поново подстицати његове стваралачке потребе и моћи. Наравно, културну револуцију није могуће извести без неопходне политичке моћи и одгова рајуће, свестране подршке. Само једна одлучна и просветљено словенска политичка акција може освојити просторе и средства који су неопходни културној револуцији Словенства.
То освајање ваља почети од електронског неба, које је данас премрежено телевизијским канализацијама што на словенске народе избацују, непрекидно, смеће »интернационалне« или »мондијалне« антикултуре. Најближи и најстрашнији пример те узурпације од стране непријатеља словенских народа и словенске културе пружа (тобоже) »Руска телевизија«, која је скоро потпуно у власти и под контролом отворених русофоба. Отуда у програмима те »Руске телевизије« доминирају поруке и ритмови подљудских условљавања, док су садржаји веродостојне руске и словенске те европске културе систематски одсутни, дакле забрањени. И на овом месту нашег разматрања је очигледна нужност предузимања великог и ослободилачког јуриша руских патриотских снага. За такав јуриш је касније него што смо склони мислити али није прекасно.
Kа православном капитализму
Снаге »мондијализма«, под исприком флоскула попут »закони тржишта«, »слободна конкуренција« или »интеграциони процеси«, свуда намећу неоколонијални и псеудоимперијални систем експлоатације природних и привредних богатстава словенских народа. Агенти »мондијализма« се свуда жестоко опиру сваком покушају одбране економске независности, проказујући такве тежње као последице незнања, јер је у савременом свету тобоже немогуће очувати економски суверенитет. Ако би веровали доктринарим демоније економије, сви народи би морали капитулирати пред насиљем «новог светског поретка» те одустати од сваке воље за управљањем сопственом економском судбином. Морали би уклонити пред »мондијалистичким« пљачкашима све од бране и препустити им сва своја природна и привредна богатства.
»Мондијалистичку« догматику разобличила је управо вашингтонска политика, реагујући на растући и већ катастрофални спољнотрговински дефицит спрам Јапана, захтевајући обеснажење свих »закона тржишта«, начела »слободне конкуренције« и »отвореног тржишта«, захтевајући постављање заштитних царинских баријера уместо »интеграционих процеса«, јер је, наводно, Јапанска привредна експанзија »посебни случај«. Са становишта интереса словенских земаља, тај »посебни случај« је добра поука за одбране економске независности, у оквирима оптималних могућности и по мерама сопствених интереса. Уосталом, економска историја модерног света убедљиво показује и доказује, низом примера, да су сви успешни изласци из криза и сви привредни препороди извршени уз помоћ одлучних одбрана унутрашњег тржишта, дакле, уз помоћ знатних ограничења и условљавања. Сви ти примери великих економских успона и усправљања осведочавају такође начело примата политике над економијом. Под утисаком погубних утицаја наопаке »реалсоцијалистичке« политике на економију, ми смо пречесто склони да зазиремо од сваке помисли субординације економске сфере политичком одлучивању те стога постајемо лак плен сугестија либерал-капиталистичког модела. И у том погледу ваља умети разликовати средство од начина коришћења. Под утицајем просвећене и прагматичне политике доживеле су препород многе земље, од Немачке до Јапана и од Чилеа до Јужне Кореје.
Огромне размере потенцијалног тржишта економски уједињених словенских држава, као и комплементарности националних привреда, уз ванредна природна богатства и радне потенцијале омогућују таквој заједници чак потпуно аутархију, у случају крајње потребе.
Стога свеопшта субверзија и пропаганда агената »мондијализма« на власти у словенским државама, превасходно циља да онемогући покрете словенских народа ка стварању културно-политичке, војне и привредне заједнице, како би словенски народи, одвојени или разједињени те чак сукобљени, један по један или скупа поново запали у ропство, под господарима »новог светског поретка«.
Истој стратегији припада и силовито наметање либерал-капиталистичког модела, који је, према одређењима његовог најутицајнијег теоретичара, Фридриха фон Хајека, сушта супротност слободи и одговарајућој власти народа, као и темељним људским поривима ка правди и солидарности. У питању је модел који леги тимише и легализује најгоре људске или подљудске пориве као и безобзирну превласт снажнијих над слабијим економијама. По искреном признању фон Хајека, синтагма »слободна конкуренција« је само елегантна исприка за превласт снажнијих над слабијим, јер ту заправо и нема никакве конкуренције: унапред се зна да ће већи капитал победити мањи, да ће без државне помоћи национално предузеће бити прождрано од наднационалне компаније и њене планетарне мреже. Конкретна вредност производа нема великог значаја у тој »конкуренцији«, јер ће снага капитала уложена у рекламирање најгорег производа успети да га наметне масама уместо најбољег, ако овај последњи нерасполаже одговарејућим моћима.
За нас је битно сазнање да је либерал капиталистички модел сасвим туђ словенској самобитности и православној традицији, тим пре јер потиче из протестантске и јеврејске религије, како су убедљиво показала истраживања научника попут Макса Вебера и Вернера Зомбарта. Уосталом, посебни, премда не и последњи разлог за одбијање таквог модела почива у чињеници да он свуда показује знаке исцрпљености. Тријумф јапанског модела привређивања, заснованог на будистичкој традицији, над либерал-капиталистичким моделом САД, пружа нам веома инспирисан и инспиративан пример.
Тежиште јапанског модела привредног препорода и тријумфа почива у будистичкој концепцији рада, која је у том погледу слична православној, односно подобна за православно усвајање. На овом месту нашег излагања упутно је навести опажање славног јапанолога Серж-Кристоф Колма: »Доказано је да суштина јапанске савремености почива у уједињењу енергија две људске димензије економске и духовне. Економска страна индивидуе, која је затомљавала духовну страну, мора сада прихватити велики повратак духа. Јапанци превасходно настоје да афирмишу концепт рада који је типично будистички. То је оно што Јапанци зову 'Миши' а значи 'Пут'. По њима, рад није упућен задовољавању жеља, већ управо обратно: рад је Пут на коме се елиминишу патње (изазване жељама) и сузбијају жеље (што изазивају патње)«.
Исту подстицајну и оријентациону вредност има и јапански модел предузећа као »проширене породице«, дакле, као привредни продужетак органске заједнице и њеног живота, а што у словенској народној традицији има одговарајуће услове за примену, о чему сведочи и традиција породичних задруга.
За наше осматрање јапанских примера, посебно је значајно јапанско упорно одбијање увоза америчког пиринча, који је седам пута јефтинији. Са друге, америчке стране сукоба, Вашингтон од Јапана упорно тражи макар отварање тржишта за речни пиринач. У том наоко бизарном сукобу око наизглед неважног производа — зналачко око може прозрети дубоки смисао. Вашингтонски жреци »мондијализма« добро знају да би изнуђеним извозом прејефтиног пиринча уништили јапанско село, дакле основу јапанске културе и традиције, односно темеље јапанског привредног успона. Иста спознаја подстиче Јапанце да непоколебљиво бране своје ратаре.
Словенска културна револуција изискује и велики повратак земљи и селу, обнови његове животности и плодоносности, радости и среће живљења. Ако ретроспективно пратимо процесе нихилизма модерне цивилизације, доћи ћемо до његове прве и пресудне победе, која је последично омогућила све потоње. Реч је о победи нихилизма демоније економије над селом и ратарском културом, обележеном стравичним покољем стотине хиљада вандејских ратара, верних француском краљу. Тај већ двестогодишњи процес нихилизма карактерише управо систематско уништење села и ратарске културе те претварање слободних ратара у зависне пролетере, искорењене и обездушене, сабијене у казамате нових вавилонија. Револуција о којој овде говоримо налаже обртање тог процеса, дакле повратак земљи и селу, обнову изгубљених слобода и достајанства, самопоштовања и самопоуздања ратара.
Такву револуцију захтевају и елементарне, биолошке потребе човека јер је ширење пустиња и уништење природе еколошким катастрофама заправо последица демоније економије и њеног рата против људскости. Предузеће повратка земљи и селу подразумева и велики покрет обнове природе и оздрављења планете планетарне размере еколошке катастрофе су досегле критичне ступњеве, што изискује одлучни и општи препородилачки противпокрет. Према речима Лестера Брауна, управника истраживачког пројекта Stare of the World и одговарајућих годишњих извештаја, у издању вашингтонског Worldwatch Institute, »довољно је само прелистати извештај да би се схватило у какву се несрећу уваљујемо. Јаз између онога што је неопходно учинити да би се спасла животна средина и онога што радимо, све је шири и дубљи. Ми губимо битку за спас Земље.« И даље, по Лестеру: »довољно је само обратити пажњу на кору земље која се обрађује. Сваке године кора земље еродира и смањује се под бујицама које преплављују равнице, ненаилазећи више на шуме које би их задржале. Годишњи губитак хумуса планете одговара површини на којој се узгајају житарице у Аустралији. Осматрајући само аспект земље, можемо закључити да ће сваке године бити све теже за стотине милиона људи у свету... Чињеница је да су пет најтоплијих година XX столећа биле све садржане у последњих десетак година. Чињеница је да цене житарица расту и ако се има у виду ова тенденција, извесно је да ће и даље расти. То ће за стотине милиона људи Трећег света значити само једно и глад. И очајање. Глад ће бити авет која ће лутати светом.«
Словени могу спасти свет од коначне катастрофе ако се одлучно супротставе демонији економије и насиљу жреца »новог светског поретка« те ако од својих земаља створе врт узорне племенитости, лепоте и радости живота. Снагом тог примера препорода човека и заједнице, Неба и Земље — Словени ће преобразити свет. Нека ми верни читалац, коме захвљујем на поверењу времена и стрпљења, дозволи да на крају наведем речи здравице једног руског пријатеља, упућене ми ових дана, у Москви, речи што ме прате сво време рада на овом огледу, покрећући ми мисли и снове: »Ми се боримо за правду. Убићемо Звер. Победа ће бити наша!
Планетарни размах антикултурног и заправо антиљудског нихилизма изискује тотлану мобилизацију свих расположивих снага и средстава ради одбране словенских култура и словенског човека. Историјско искуство таквих одбрамбених предузећа — премда пред неупоредиво мањим изазовима — сведочи да она пропадају ако су само и једино конзервативне природе. И пуки спас остатака културних вредности изискује мобилизацију стваралачких, односно препородилачких моћи. Није довољно само чувати културне трезоре већ их је неопходно истрајно обогаћивати. Конзервативну акцију мора пратити и револуционарна, управо у из ворном смислу тог појма, дакле у смислу повратка првобитности.
Овде под »првобитношћу« подразуме вамо вечно и надисторијско врело стваралачких начела. Дакле, од пресудног је значаја избећи стрампутице носталгије за прошлошћу врлина и вредности културе, која редовно осведочава своју јаловост. Ваља спознати прави смисао споменика културе наших трезера: они су манифестације вечног и надисторијског врела стваралачких начела у одређеном простору и времену. Залудно их је обнављати и опонашати већ их ваља користити као путоказе ка вечној првобитности". Веродостојна културна револуција врши културни препород управо превазилазећи све споменике прошлости, суочавајући, непосредно, вечно врело првобитности. Све оно што је у таквом препороду створено ново спрам старог, само је нови израз древне, вечне жеље стваралачких моћи за постварањем.
Свако веродостојно уздизање културе изискује виталну основу, дакле животност народне културе. Није довољно само памтити и чувати митове и легенде, игре и обичаје, ткања и везове народне културе као ствари прошлости, већ је неопходно пробудити и подстаћи стваралачке моћи народа да се постварују у савремености, да се отварају ка хоризонтима будућности. Стваралачке моћи словенских народа су утрнуле и успаване јер им је одузето самопоштовање, које је основни темељ самопоуздања, битне енергије само остварења.
Истина је да су неповратно изгубљени стари амбијенти живота и његове древне структуре, који су скупа подстицали стваралачке моћи на остварења. Ипак, у инструментаријуму модерне цивилизације постоје многа средства која могу бити ваљано употребљена за добро, за успостављање нових и чак погоднијих услова живота народа, превасходно ратарског народа, који ће поново подстицати његове стваралачке потребе и моћи. Наравно, културну револуцију није могуће извести без неопходне политичке моћи и одгова рајуће, свестране подршке. Само једна одлучна и просветљено словенска политичка акција може освојити просторе и средства који су неопходни културној револуцији Словенства.
То освајање ваља почети од електронског неба, које је данас премрежено телевизијским канализацијама што на словенске народе избацују, непрекидно, смеће »интернационалне« или »мондијалне« антикултуре. Најближи и најстрашнији пример те узурпације од стране непријатеља словенских народа и словенске културе пружа (тобоже) »Руска телевизија«, која је скоро потпуно у власти и под контролом отворених русофоба. Отуда у програмима те »Руске телевизије« доминирају поруке и ритмови подљудских условљавања, док су садржаји веродостојне руске и словенске те европске културе систематски одсутни, дакле забрањени. И на овом месту нашег разматрања је очигледна нужност предузимања великог и ослободилачког јуриша руских патриотских снага. За такав јуриш је касније него што смо склони мислити али није прекасно.
Kа православном капитализму
Снаге »мондијализма«, под исприком флоскула попут »закони тржишта«, »слободна конкуренција« или »интеграциони процеси«, свуда намећу неоколонијални и псеудоимперијални систем експлоатације природних и привредних богатстава словенских народа. Агенти »мондијализма« се свуда жестоко опиру сваком покушају одбране економске независности, проказујући такве тежње као последице незнања, јер је у савременом свету тобоже немогуће очувати економски суверенитет. Ако би веровали доктринарим демоније економије, сви народи би морали капитулирати пред насиљем «новог светског поретка» те одустати од сваке воље за управљањем сопственом економском судбином. Морали би уклонити пред »мондијалистичким« пљачкашима све од бране и препустити им сва своја природна и привредна богатства.
»Мондијалистичку« догматику разобличила је управо вашингтонска политика, реагујући на растући и већ катастрофални спољнотрговински дефицит спрам Јапана, захтевајући обеснажење свих »закона тржишта«, начела »слободне конкуренције« и »отвореног тржишта«, захтевајући постављање заштитних царинских баријера уместо »интеграционих процеса«, јер је, наводно, Јапанска привредна експанзија »посебни случај«. Са становишта интереса словенских земаља, тај »посебни случај« је добра поука за одбране економске независности, у оквирима оптималних могућности и по мерама сопствених интереса. Уосталом, економска историја модерног света убедљиво показује и доказује, низом примера, да су сви успешни изласци из криза и сви привредни препороди извршени уз помоћ одлучних одбрана унутрашњег тржишта, дакле, уз помоћ знатних ограничења и условљавања. Сви ти примери великих економских успона и усправљања осведочавају такође начело примата политике над економијом. Под утисаком погубних утицаја наопаке »реалсоцијалистичке« политике на економију, ми смо пречесто склони да зазиремо од сваке помисли субординације економске сфере политичком одлучивању те стога постајемо лак плен сугестија либерал-капиталистичког модела. И у том погледу ваља умети разликовати средство од начина коришћења. Под утицајем просвећене и прагматичне политике доживеле су препород многе земље, од Немачке до Јапана и од Чилеа до Јужне Кореје.
Огромне размере потенцијалног тржишта економски уједињених словенских држава, као и комплементарности националних привреда, уз ванредна природна богатства и радне потенцијале омогућују таквој заједници чак потпуно аутархију, у случају крајње потребе.
Стога свеопшта субверзија и пропаганда агената »мондијализма« на власти у словенским државама, превасходно циља да онемогући покрете словенских народа ка стварању културно-политичке, војне и привредне заједнице, како би словенски народи, одвојени или разједињени те чак сукобљени, један по један или скупа поново запали у ропство, под господарима »новог светског поретка«.
Истој стратегији припада и силовито наметање либерал-капиталистичког модела, који је, према одређењима његовог најутицајнијег теоретичара, Фридриха фон Хајека, сушта супротност слободи и одговарајућој власти народа, као и темељним људским поривима ка правди и солидарности. У питању је модел који леги тимише и легализује најгоре људске или подљудске пориве као и безобзирну превласт снажнијих над слабијим економијама. По искреном признању фон Хајека, синтагма »слободна конкуренција« је само елегантна исприка за превласт снажнијих над слабијим, јер ту заправо и нема никакве конкуренције: унапред се зна да ће већи капитал победити мањи, да ће без државне помоћи национално предузеће бити прождрано од наднационалне компаније и њене планетарне мреже. Конкретна вредност производа нема великог значаја у тој »конкуренцији«, јер ће снага капитала уложена у рекламирање најгорег производа успети да га наметне масама уместо најбољег, ако овај последњи нерасполаже одговарејућим моћима.
За нас је битно сазнање да је либерал капиталистички модел сасвим туђ словенској самобитности и православној традицији, тим пре јер потиче из протестантске и јеврејске религије, како су убедљиво показала истраживања научника попут Макса Вебера и Вернера Зомбарта. Уосталом, посебни, премда не и последњи разлог за одбијање таквог модела почива у чињеници да он свуда показује знаке исцрпљености. Тријумф јапанског модела привређивања, заснованог на будистичкој традицији, над либерал-капиталистичким моделом САД, пружа нам веома инспирисан и инспиративан пример.
Тежиште јапанског модела привредног препорода и тријумфа почива у будистичкој концепцији рада, која је у том погледу слична православној, односно подобна за православно усвајање. На овом месту нашег излагања упутно је навести опажање славног јапанолога Серж-Кристоф Колма: »Доказано је да суштина јапанске савремености почива у уједињењу енергија две људске димензије економске и духовне. Економска страна индивидуе, која је затомљавала духовну страну, мора сада прихватити велики повратак духа. Јапанци превасходно настоје да афирмишу концепт рада који је типично будистички. То је оно што Јапанци зову 'Миши' а значи 'Пут'. По њима, рад није упућен задовољавању жеља, већ управо обратно: рад је Пут на коме се елиминишу патње (изазване жељама) и сузбијају жеље (што изазивају патње)«.
Исту подстицајну и оријентациону вредност има и јапански модел предузећа као »проширене породице«, дакле, као привредни продужетак органске заједнице и њеног живота, а што у словенској народној традицији има одговарајуће услове за примену, о чему сведочи и традиција породичних задруга.
За наше осматрање јапанских примера, посебно је значајно јапанско упорно одбијање увоза америчког пиринча, који је седам пута јефтинији. Са друге, америчке стране сукоба, Вашингтон од Јапана упорно тражи макар отварање тржишта за речни пиринач. У том наоко бизарном сукобу око наизглед неважног производа — зналачко око може прозрети дубоки смисао. Вашингтонски жреци »мондијализма« добро знају да би изнуђеним извозом прејефтиног пиринча уништили јапанско село, дакле основу јапанске културе и традиције, односно темеље јапанског привредног успона. Иста спознаја подстиче Јапанце да непоколебљиво бране своје ратаре.
Словенска културна револуција изискује и велики повратак земљи и селу, обнови његове животности и плодоносности, радости и среће живљења. Ако ретроспективно пратимо процесе нихилизма модерне цивилизације, доћи ћемо до његове прве и пресудне победе, која је последично омогућила све потоње. Реч је о победи нихилизма демоније економије над селом и ратарском културом, обележеном стравичним покољем стотине хиљада вандејских ратара, верних француском краљу. Тај већ двестогодишњи процес нихилизма карактерише управо систематско уништење села и ратарске културе те претварање слободних ратара у зависне пролетере, искорењене и обездушене, сабијене у казамате нових вавилонија. Револуција о којој овде говоримо налаже обртање тог процеса, дакле повратак земљи и селу, обнову изгубљених слобода и достајанства, самопоштовања и самопоуздања ратара.
Такву револуцију захтевају и елементарне, биолошке потребе човека јер је ширење пустиња и уништење природе еколошким катастрофама заправо последица демоније економије и њеног рата против људскости. Предузеће повратка земљи и селу подразумева и велики покрет обнове природе и оздрављења планете планетарне размере еколошке катастрофе су досегле критичне ступњеве, што изискује одлучни и општи препородилачки противпокрет. Према речима Лестера Брауна, управника истраживачког пројекта Stare of the World и одговарајућих годишњих извештаја, у издању вашингтонског Worldwatch Institute, »довољно је само прелистати извештај да би се схватило у какву се несрећу уваљујемо. Јаз између онога што је неопходно учинити да би се спасла животна средина и онога што радимо, све је шири и дубљи. Ми губимо битку за спас Земље.« И даље, по Лестеру: »довољно је само обратити пажњу на кору земље која се обрађује. Сваке године кора земље еродира и смањује се под бујицама које преплављују равнице, ненаилазећи више на шуме које би их задржале. Годишњи губитак хумуса планете одговара површини на којој се узгајају житарице у Аустралији. Осматрајући само аспект земље, можемо закључити да ће сваке године бити све теже за стотине милиона људи у свету... Чињеница је да су пет најтоплијих година XX столећа биле све садржане у последњих десетак година. Чињеница је да цене житарица расту и ако се има у виду ова тенденција, извесно је да ће и даље расти. То ће за стотине милиона људи Трећег света значити само једно и глад. И очајање. Глад ће бити авет која ће лутати светом.«
Словени могу спасти свет од коначне катастрофе ако се одлучно супротставе демонији економије и насиљу жреца »новог светског поретка« те ако од својих земаља створе врт узорне племенитости, лепоте и радости живота. Снагом тог примера препорода човека и заједнице, Неба и Земље — Словени ће преобразити свет. Нека ми верни читалац, коме захвљујем на поверењу времена и стрпљења, дозволи да на крају наведем речи здравице једног руског пријатеља, упућене ми ових дана, у Москви, речи што ме прате сво време рада на овом огледу, покрећући ми мисли и снове: »Ми се боримо за правду. Убићемо Звер. Победа ће бити наша!
Пријавите се на:
Постови (Atom)