СТОП циганском терору над Животињама

Почивај у миру Православни брате

Југослав Петрушић о окупацији Европе и имигрантима

Милош Црњански

Парафиран ,,Даблински споразум'' ! ! !

Парафиран ,,Даблински споразум'' Србији следи најезда имиграната-Видео
Србски народ у опасности од биолошког уништења и Србији прети нестанак ! ! !

Имигранти масовно силују и отимају беле девојчице

Банда миграната силовала беле девојчице у Британији

Сто двадесет случајева силовања, иживљавања над жртвама и присиљавања на проституисање. Десетине жртава. На недавном суђењу у енглеском граду Хадерсфилду, чланови банде Пакистанаца су изјавили да имају право да учине с белом женом шта год пожеле, због њене, како тврде, „природне порочности“. Суд је показао да политичка коректност спречава Запад да казни и најгрубље злочине.
На сваких неколико месеци, избезумљена светска јавност сазнаје о новопочињеном кривичном делу против малолетника у Великој Британији. Ротерхам, Рочдејл, Телфорд, Њукасл – имена ових градова, у којима се насиље над малолетницима годинама одвија, отишла су у сва светска гласила.
Пре неки дан, ову тужну листу допунио је град Хадерсфилд. Тамо су осуђени бандити који су заводили малолетнице из тог града и присиљавали их на проституцију. Истрага је открила да су сви такви злочини изведени као по шаблону. Може се рећи да је, злоупотреба деце у Британији, стављена на покретну траку и подигнута на индустријски ниво.
Као и у другим енглеским градовима, гомила злостављача у Хадерсфилду се састојала искључиво од Пакистанаца. Међу жртвама није било ни једне азијске и црне девојчице, само су биле белкиње. Пакистанци су проналазили своје жртве међу децом из нефункционалних или једноставно сиромашних породица, као и у градском сиротишту. Узраст девојчица кретао се од 11 до 17 година.
Увлачили су их у проституисање према добро опробаном шаблону. Мушкарци би се упознали са девојчицом, заклели јој се на вечну љубав, напили је алкохолом и дали јој да пуши марихуану. Кад би се онесвестила силовали би је, а након тога би постала заједничка имовина целе банде. Вође банди редовно продају девојчице својим сународницима. При том их нису присиљавали на проституисање у самом Хадерсфилду, већ су их одводили у друге градове да пружају сексуалне услуге.
Као и у другим случајевима корупције широких размера, месна полиција је годинама затварала очи и није ништа предузимала. Банда из Хадерсфилда је оптужена за 120 случајева силовање, иживљавања на жртвама, присиљавања на проституцију. Више десетина девојчица су биле њихове жртве. Банда је вршила своје криминалне активности још од 2004. године. И све те године, градске службе за спровођење закона нису чак ни покушале заштитити локалну децу од бандита.
Управу хадерсифилдског сиротишта једноставно није занимала судбина сопствених штићеница. Пакистанци су улазили у сиротиште, отимали девојчице и одводили их у своје аутомобиле, а да се нико из управе се није запитао шта одрасли Пакистанци раде са њиховима штићеницама. То подстиче сумње да су полиција и управа једноставно сарађивали с бандитима. Међутим, као и увек, против њих нису покренути кривични поступци.
Родитељи девојчица које су пале у канџе криминалне заједнице покушали су некако да их заштите – бар да их не пусте из куће. Међутим, гангстери су долазили у њихове куће, лупали пред кућом њихове аутомобиле, разбијали прозоре на кући и претили да ће убити њихове кћерке. Девојке су редовно пребијане и дрогиране. Једна од њих покушала је да изврши самоубиство, другу су пакистанци избацили из аутомобила, возећи пуном брзином.
Пријаве бандита полицији су биле бескорисне: баш као у Рочдејлу и Ротерхему, полиција би убедила родитеље и жртве да не праве буку, иначе ће сви бити оптужени за „расизам“. Први записник о силовању Хадерсфилду полиција је сачинила тек 2013. године. Након тога, гнусни злочини су настављени још неколико година. Тек прошле године, хадерфилдски Шерлоци (алузија на Шерлока Холмса познатог књижевног детектива – при. прев.) су успели да сакупе довољно доказа за покретање кривичног поступка против пакистанске банде.
Неке разлике целе приче у Хадерсфилду су се виделе већ током суђења. Ствар је у томе да су суђења злостављачима у Рочдејлу, Ротхерхаму и Телфорду показале читаву расистичку позадину ових немилосрдних злочина.
Гангстери су се понашали изузетно надмено на суђењу. Они су негирали своју кривицу, истрајавали у ставу да се све догодило „уз обострану сагласност“ и отворено се расистички изјашњавали против белих девојчица. Њихови наступи доспели су у новине.
Све ово је почело да узнемирава чак и политички најкоректније Британце.
Тако је, у случају хадерсфилдских гангстера, једноставно одлучено суђење прогласити тајним. Поступак је вођен у граду Лидсу. Ни имена криминалаца, нити обим и природа њихових злочина нису откривани. Поступак је вођен више од годину дана иза затворених врата. Обичан грађанин Томи Робинсон није био равнодушан и покушао је да одржи интернет извештавање са суђења, са трга испред зграде суда у Лидсу. За „непоштовање суда“, осуђен је на 13 месеци затвора.
Ипак, по стидљивим примедбама судије, могло се приметити да се суђење пакистанским гангстерима није разликовало од претходних суђења. Судија је посебно нагласио да ниједан од силоватеља није изразио ни најмање кајање и ни покушао ни да се извини жртвама. Умјесто тога, оптужили су жртве за лажи и „бели расизам“.
Осуђено је двадесет људи. Вођа банде, 35-годишњи Амер Синг Даливал (при том, ожењен човек и отац породице) осуђен је на доживотни затвор, са могућношћу пуштања на условну слободу након 18 година издржане казне. Осуђен је за 22 силовања малолетница и приморавање на проституцију. Неколико његових саучесника добило је дуже казне.
Међутим, већина чланова банде олако се извукла провидним изговорима. У зависности од владања у затвору, они ће моћи да изађу на слободу у року од три до четири године. Тада ће се они вратити у Хадерсфилд, а ноћна мора ће се наставити. Све ће бити потпуно исто као у другим енглеским градовима, где жртве са ужасом чекају повратак својих силоватеља са места која нису толико далеко.
На пример, вођа Телфордске банде, мучитељ Мубарак Алија осуђен је 2012. године на 14 година затвора, али је ослобођен у новембру 2017. Одмах се вратио у свој родни град. Једино су протести родитеља жртава (а само у Телфорду силовано је и приморано на проституцију око хиљаду дјевојчица) натерали власти да га поново пошаљу у затвор.
Случај Хадерсфилд је само врх леденог брега. Групе пакистанаца који тргују малолетним белим девојчицама редовно се откривају у различитим енглеским градовима. Тако су недавно, такву криминалну групу открили и у Лондону. Сваког месеца, полиција у Великој Британији ухапси више од 400 људи због сумње на сексуалну експлоатацију малолетника.
Мотив расне и верске мржње (Пакистанаца који су муслимани према хришћанима и белцима – прим. прев.), због којих се чине сексуални злочини према малолетницама је очигледан сваком посматрачу без предрасуда. Међутим, било каква расправа о учешћу пакистанске дијаспоре у масовном секс-трафикингу белим британским девојчицама је апсолутни табу у британским јавним гласилима.
Покушај да се макар укаже на проблем пакистанске расне и верске мржње према белцима доводи до хистеричне реакције пакистанске дијаспоре и оптуживања свих и свакога за „расизам“ уз пуну подршку либералних медија.
Пре годину дана, бивши државни тужилац, Лорд МекДоналд, постао је жртва таквог прогона, рекавши у интервјуу Би-Би-Си-у да “ је велики проблем у неким од наших дијаспора, јер поступају са младим женама као са смећем, и сматрају их лакодоступним „. Исламски активисти и медији који их подржавају одмах су оптужили Лорда МекДоналда за „расизам“. Тако су подвргли бојкоту и бранитељицу људских права Сару Чемпион, јер се усудила да у чланку, напише да „у Британији постоји проблем са пакистанским мушкарцима који силују и експлоатишу беле девојчице“.
До сада се испоставило да је пакистанска мањина добила потпуну слободу да силује локалне белкиње и држи белу већину у страху. Правосудни органи су добро разумели овај наговештај. Никада за све ово време, у масовним злочинима против малолетница, судије нису нашле мотив расне мржње, чиме би се овај злочин учинио тежим и повећао казну. На суђењу телфордским гангстерима, судија је чак изјавила да су „оптужени бирали своје жртве не због расе, већ због њихове слабости и рањивости“.
Али некако су једино, беле девојчице из радничке класе увек слабе и рањиве. Једино су оне најугњетенија мањина у савременој Британији.
Аутор: Викторија Никифорова
Извор: ВЗГЉАД

Србска Крајна и Украјина - Serbian Krajna аnd Ukraina

Последња фаза геноцида над Белом расом

The last step of genocide over White race

STOP genocide on White population in South Africa

We must secure the existence of our people and a future for White Children ! ! !

Проблем са имигрантима све присутнији

Хиљаде имиграната са Далеког и Блиског Истока пробило кордон полиције на хрватској граници и масовно улазе на територију Хрватске. У Србији се тренутно налази заиста алармантан број имиграната (исламске војске) и уколико по хитном поступку не буду враћени Србија и србски народ су у озбиљном проблему, са оваквим стањем какво је данас, обзиром да на србском тлу имамо преко милион циганских и муслиманских имиграната изворно Србско становништво је у великом проблему!
А у случају парафирања ,,Даблинског споразума'' србски народ ће бити пред биолошким истребљењем!
Сви знамо да ово нису имигранти него ,,муслиманска војска'' у цивилу.
Такође знамо њихове циљеве које они и не крију, а то је окупација Европе и поробљавање свих европских народа међу којима су Срби на 1. месту.
ЗАШТО ЈЕ СРБСКИ НАРОД НАЈУГРОЖЕНИЈИ:
У муслиманском свету влада непријатељски став према Србском народу изазван лажном пропагандом о геноциду над муслиманима у Сребреници.
Посланик Срђан Ного је заиста представио реално стање ствари што се тиче имигрантског проблема.
По овом питању Србија се мора ујединити јер се ради о биолошком опстанку србског народа!

Пробијање кордона граничне полиције на Хрватској граници - ВИДЕО

Коме припада Босна - Јован Дучић

Имигранти пристижу у Србију - ВИДЕО

Имигранти пристижу у Србију - ВИДЕО

Имигранти силују девојке испред факултета! ! !

Имигрантска криза у Србији ! ! !

Енглеска одувек радила против интереса осталих европских народа - Како је Џорџ V издао цара Николаја Романова II

Како је британски краљ Џорџ V издао последњег руског цара?

АЛЕКСЕЈ ТИМОФЕЈЧЕВ

Последњи руски цар Николај II, кога су бољшевици стрељали заједно са породицом, могао је да избегне тако мрачан крај и да напусти Русију после одрицања од престола у марту 1917. године. Његов брат од тетке, енглески краљ Џорџ V, понудио му је уточиште, али је затим неочекивано повукао своју понуду и касније покушао да сакрије ту чињеницу.

Краљ Велике Британије Џорџ V и руски цар Николај II су били браћа од тетке и личили су један на другога.

Getty Images

„Убиство [руске царске породице] уздрмало је веру мога оца у урођену пристојност људског рода… Мој отац је лично планирао да га спаси [цара Николаја II] помоћу британске крстарице, али је тај план у извесном смислу блокиран“. То је војвода од Виндзора писао о своме оцу Џорџу V у књизи „Прича о краљу“. Основано је, међутим, мишљење да је Џорџ Пети лично блокирао тај план.
„Енглеска не указује гостопримство док траје рат'',

Ситуација у којој се након одрицања од престола нашао цар са породицом после Фебруарске револуције 1917. године била је специфична. Социјалисти који су дошли на власт страховали су да се око цара може распламсати контрареволуција, док либерално настројени парламентарци нису били заинтересовани за радикално заоштравање ситуације и сузбијали су репресије против Николаја II.

Царско Село, Руска империја, цар Николај II (лево) у кућном притвору.

Бивши цар је јасно сагледавао опасност у којој би се нашла његова породица у случају заоштравања тензије у друштву. Због тога је „замолио Привремену владу да остане у својој резиденцији близу Петрограда (Царско Село) све док му деца не прележе мале богиње, а затим да оде у луку Романов (данас Мурманск) и одатле морем отплови у Енглеску“.

Влада је држала Николаја и његову супругу у кућном притвору у Царком Селу, и, како је тврдио тадашњи министар спољних послова Русије Павел Миљуков, подржавала је идеју да се цар пошаље у Велику Британију. Миљуков се обратио амбасадору Велике Британије у Русије серу Џорџу Бјукенену, који је касније пренео спремност Лондона да прихвати Романове и да ће „у ту сврху бити послата крстарица“. Касније, када се крстарица није појавила и цар није отпутовао, Миљуков је питао амбасадора због чега се са тим одуговлачи, а овај му је одговорио да „влада више не инсистира на доласку царске породице у Енглеску“.

То је потврдио и министар правде у Привременој влади и њен будући лидер Александар Керенски. „Влада Енглеске не сматра да је могуће указати гостопримство бившем цару све док траје рат“.

Оптужена руска страна

У мемоарима из 1923. године објављеним под насловом „Моја мисија у Русији“ амбасадор је изнео супротну верзију. „Наша понуда је остала отворена и никада није повучена“, написао је Бјукенен. Он је оптужио руску страну тврдећи да Привремена влада, суочена са опозицијом социјалиста, „није смела да преузме одговорност за одлазак императора и одустала је од своје првобитне намере“.

Сер Џорџ Вилијам Бјукенен, 1915. 

Када је Керенски у својим мемоарима 1927. године изјавио супротно, Министарство спољних послова Велике Британије поновило је Бјукененову тврдњу и оптужило бившег руског министра за лаж.

Истина је испливала пет година касније, када је Бјукененова ћерка Меријел објавила своју књигу „Распад империје“. Она је написала да је њен отац у своје мемоаре хтео да унесе и чињеницу да је понуда уточишта анулирана, али је био принуђен да то не чини. „У министарству спољних послова, где је отишао да провери нека документа, речено му је да уколико учини што је намерио, биће оптужен за кршење Закона о државној тајни, и да ће му бити обустављена пензија. Његова прича о обећању британске владе да ће руском императору пружити уточиште у Енглеској намерни је покушај потискивања истинитих чињеница“, написала је она.
„Истините чињенице“ су, по свему судећи биле овакве: „Он [Џорџ V] мора да вас преклиње да пренесете премијеру како из свега што се прича и пише у штампи произилази да ће трајни боравак бившег императора и императорке у овој земљи јако узнемирити јавност и да ће несумњиво угрозити положај краља и краљице, од којих је, како се претпоставља, тај позив и потекао…“ – то је почетком априла 1917. године писао министру спољних послова Велике Британије лорд Стамфордхам, лични секретар Џорџа V.

Краљ Велике Британије Џорџ V (1865 – 1936).

„Џорџ V је био забринут због ескалације нереда међу радницима и јачања социјализма у Великој Британији. Краљ је страховао да ће присуство ’крвавог Николаја’ у Британији угрозити и његов сопствени положај, и касније изазвати рушење монархије“, пише британски историчар Пол Гилберт, позивајући се на надимак који је цар Николај II добио када је 1905. године наредио да се пуца у мирне демонстранте у Санкт Петербургу.

Према Гилбертовој тврдњи, „Краљ Џорџ V јесте био кукавица и није желео да губи нерве и да брине због политичких последица пружања уточишта бившем цару и његовој породици… али су руског цара издали пре свега његови најближи рођаци, друге владе и руски монархисти. Према томе, одговорност треба да сносе све монархије Европе и савезници Русије у Првом светском рату“.

извор:  Russia Beyond 

Јирген Шпанут - Србски народ је поставио темељ данашње цивилизације

Немац Јирген Шпанут, истражујући немачку историју, открива српска гробља на тлу Шпаније, Португалије и Бретање од 3.000 година пре Христа. Он такође у пећини код места Мас-д’ Азил у Француској открива белутке, који представљају прве почетке стварања писма, почев од леденог па до раноисторијског периода. А у месту Глозел открио је камење на коме је нашао иклесане јелене, медведе и животиње које могу бити пантери или дивљи коњи, са ознакама које приписује филистинском или синајском писму.Пронађене ископине процењене су на девет до десет миленијума старости пре Христа. Француски археолог Морле назвао је то писмо азбука Глозел, а Јирген Шпанут наводи: “Они који су измислили ово писмо су поставили камен темељац наше цивилизације”. Он мисли да се ради о Филистинцима, а по упоредби са нашом ћирилицом произлази да се ради о Србима. Платон сматра да је исто краљевство владало Средоземљем и Египтом и преко Тиренског мора протезало свој утицај све до Гибралтара. На све то Илија Живанчевић написао је да је Словенство било растурено од Владивостока до Јадрана, као кичма човечанства.

Најстарији халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици људске цивилизације стари су око седам хиљада година. По њима најмање толико је стара и српска историја. У тим споменицима спомиње се име Србин, али не и Словен. И “Кинески дворски дневник”, који је непрекидно писан од око две хиљадите година пре Христа, садржи податке да су тада Срби живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је српски народ живео на просторима од Сибирије до италијанске Венеције. Француз Робер Сипријан развио је теорију о пореклу свих Словена од Илиро-Срба, тј. од подунавских балканских Срба, који су се простирали од Балтичког и Црног мора до Кавказа и Каспијског језера.

Србе доњег Дунава он назива прото-Срби или првобитни Срби и за прото-Србе тврди да су та подручја настањивали раније од времена у коме је живео Мојсије. За каснији долазак Срба на Балкан Сипријан каже да су они само дошли сабраћи у помоћ у борбама против Римљана. Није чудо да су од тада неки народи модификовали језик па чак и давали себи друга имена, због огромних раздаљина и отежаног комуницирања. Имена Чеха, Хрвата и Руса помињу се први пут у писаним споменицима од шестог века н.е, неколико хиљада година после Срба. О томе Сафарик пише: “Никада до шестога века није поменуто име Чех, Лех или Словен, а и о Пољацима и Русима писана историја говори тек у деветом веку.”.

Према записима Јорнанда и Прокопија, Венди и Срби су два имена једног истог народног стабла. Лужички Срби за себе кажу да су они из балканске Србије, што потврђују немачки историчари Сетген (Schoettgen) и Крајсих (Kreysig), узимајући за основ иста имена људи, река, планина и других географских појмова. Пољаци су у новијим истраживањима утврдили присуство Словена (Срба) на балтичкој обали од пре 2.000 година пре Христа. То су били Протословени (Протосрби), чији су потомци данашњи Лужички Срби. Олга Луковић-Пјановић каже да су Босна и Славонија биле српске и звале се “Бела Србија”, а простирала се све до данашњих немачких граница. Робер Сипријан закључује да су Срби најстарије стабло словенске расе и да су их на Западу називали Венди, као и да су житељи Сарматије аутохтони Срби.

По Илији Живанчевићу Душанов Законик представља само континуитет традиционалног вендског порекла, а Валтер Вист (Walter Wuest) пише да је санскритски језик настао из вендског, али му не може одредити време. Он тврди да је у Индију дошао са северозапада, а по свим упоређивањима једина је могућност да је то био српски језик. То је у сагласности и са Илијом Живанчевићем, који каже: “Словени су осталим народина дали реч.” И он као време настанка санскритског језика одређује 4.500 година пре Христа, док Емил Бурнуф (Emil Burnouff) налази да је то било далеко пре, чак у доба “мраче праисторије”. Он није усамљен у тврдњи да су грчи и латински језици настали из пелазгијског језика. А за народ Пелазга каже да су живели у Средоземљу и по Алпима. Пелазге су многи прословековни аутори идентификовали са старовековним Србима.

Један огранак Срба, који је из Сарбарске, преко Мале азије, стигао на Балкан 3.000 година пре Христа, населио је Стару Рашку (Тракију), а један део истих се морским путем спустио до Крита у три таласа 1.800, 1.500 и 1.400 година пре Христа. Победили су Крићане али су се са њима измешали и претопили у нови народ – Грке или Јелине. Подаци говоре да ни имена града Атине и истоимене богиње нису грчка. Има записа који тврде да су и Акрополис саградили Срби. Сами Грци за себе верују да су они настали од народа званог Пелазги и да су говорили “варварским” језиком, а налази указују да су то били Срби.

Олга Луковић-Пјановић за Грке каже да су они остатак хорди асирских и Рамзесових трупа, које су се помешале са српским племенима, а такав став заступа и сам Херодот. На Криту се задржало једно племе Боруси, које се није мешало са Крићанима. Када су се и они упутили на север, запосели су обалу Балтика и одржали свој језик све до пре 200 година, од када су их Немци германизовали и преименовали у Прусе (Пројзен изговарају Немци написано Преусен). Срби са Пелопонеза населили су области изнад Саве и Дунава створивши прву Панонску Србију. О самој Троји записи Михаила Ломоносова и Мавра Орбинија, као и певање Ивана Гундулића, иду у прилог умешаности Срба у тројански рат. Падом Троје Срби су у другом таласу 1860. година пре Христа, опет дошли на Балкан и проширили се до Венеције.

Катарина Велика, руска царица, је лужичко-српског порекла, што су историчари потврдили по титули њенога оца (био је принц области Anhatt, Zerbst – Serbiste). Катарину су у младости звали “Северна Семирамида”. Она је сама за себе говорила да је словенске расе и писала Гриму 1784. године да је словенски језик био првобитни језик људскога рода, а како каже наш народ: “Царска се не пориче”.

Никола Фрере, како наводи Шафарик, сматрао је српски мајком трачког и грчког језика. Шафарик у свом делу “Старожитности” пише: “Срби живе у Европи од најдавнијих времена или од праисторијског доба, а тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прошлости”. Он тврди да су Срби настањивали готово целу Европу и многе делове Азије, па отуда она наша стара изрека: “Говори српски да те цео свет разуме”. За српски језик Шафарик каже да је: “Тако оригиналан, чист, граматички савршен и богат, те није могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа”. А стари српски језик био је сасвим сличан данашњем, савременом, што је реткост у историји језика. Кад је реч о писму још нико се није ни приближио Вуковом правилу: “Пиши као што говориш, читај како је написано”.

Сигисмунд Хербестајн наводи да су Срби живели на целој обали Јадранског мора, од Венеције до Константинопоља, укључујући ту и српски Цариград, па наводи Мизију, као балканску област, коју су грци и Римљани делили на Горњу и Доњу Мизију, те даље Лужичке Србе и Србе у данашњој Мађарској. Робер Сипријан за Дунав каже да је српска река, а Србе назива почетним народом и мајком народа а српски језик – језиком мајком. Нестор Кијевски, Леоник Халкокондило и Робер Сипријан се слажу и сви називају подунавски басен прасловенском колевком Европе.

Подунавље, прва српска постојбина

Милош Милојевић пише да су Срби од искона живели на својим садашњим земљама, од Италије или Средоземног мора до Грчке и од Јадранског до Црног мора, ту су имали своје свештенство и уређену црквену управу у лицу својих архиепископа са седиштем, између првог и четвртог века н.е. у Сирмијуму, другој римској престоници, данашњој Сремској Митровици. У четвртом веку, под навалом Хуна, повукли су се у Звечан, на Косово, где су такође створили Косовску Митровицу. По Милојевићевим налазима српска црква старија је од римске и грчке.

Зна се да су Срби у прастара времена били монотеисти (веровали су у једнога бога), док је многобоштво настало касније у Грчкој. Према Веселину Чајкановићу српска религија претежно је индо-европска и у њој има највише елемената из индо-европских времена. Казимир Шулц наводи писмо апостола Павла, према коме је он (апостол Павле) проповедао “Христово Јеванђеље”, Христову веру код Срба, од Јерусалема до Италије.

Драшко Шћекић у својој књизи “Сораби – истина о српству од исконе” износи да су Срби на нашим данашњим просторима живели више од 7.500 година. Он такође тврди да су Срби званично почели да броје године од 5508. године пре Христа, према чему се наводи да је деспот Стефан Ђурађ Бранковић погинуо 6935. године и да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893. године. Према томе, аутор овога текста пише ово године 7511. у Канади. Шћекић такође наводи да су Месопотамци почели бројати године 3.200 а Египцани 3.000 година пре Христа, Римљани од 743. године пре н.е. (година стварања Рима), Грци од 776. године пре нове ере, од првих олимпијских игара. Према томе Срби су почели мерити време давно пре свих. Према том српском календару Цар Душан је прокламовао свој Законик на празник Вазнесења, 21. Маја 6857. године.

Душанов Законик има готово световни карактер, базиран на хиљадугодишњим традицијама српског народа, које се налазе у Ведама, а оне носе печат непролазне мудрости изван времена и простора. Сви данашњи словенски народи били су уједињени под именом Срби, говорили су заједничким језиком, из кога се касније развило 12 различитих говора. Шћекић такође приказује, кад је реч о праколевци српства, Индији, да је тамо настала прва Србија, под именом Сарбарска. Одатле су око 4.500 година пре Христа започеле прве сеобе и то у три правца: прва у правцу рајске земље Месопотамије, друга ка средњој Азији, а трећа ка северној Азији, данашњој Русији, где је створена племенска држава названа Сирбидија, Сирбирија или Сирбија – Сибир. Ово је у сагласности и са другим ауторима који ће у даљем тексту бити приказани.

У време краља Милутина (1282. до 1321.) на српском двору јело се златним виљушкама и кашикама, а у Европи је виљушка први пут уведена у XVI веку, у време Хенрика III и то је доживљено као изузетан догађај.

У трагањима за српским коренима Огњен Радуловић наводи да је Балканско полуострво био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Подунавље је колевка европске, па и светске цивилизације. Према томе, садашњи становници Балкана су потомци племена Рашана, који су ту живели од најстаријих времена. Историју Трибала, тринаест векова пре Христа, Херодот смешта у Поморавље, како каже западно од реке Исткар, где из илирске земље река Ангро тече на север и улива се у Асткар.

То према садашњем стању одговара сливу западне и велике Мораве и Дунава. У књизи “Цивилизација Германа и Викинга” издатој 1976. године у Швајцарској, Патрик Лут (Patrick Louth) пише да су 2.000 година пре Христа у Скандинавске просторе дошли народи из Подунавских равница. За многе истраживаче остали су “мистериозан” народ. Други Швајцарац Јуџин Питар (Eugene Pittard) каже да су ти “мистериозни” народи населили и обале Норвешке и Шкотске, а сматрали су их припадницима динарске расе, били су високог стаса и лепи. По Питару кретали су се од Венеције, преко Централне Европе и Немачке, до Шведске и Норвешке, а друга грана прешла је мореуз Кале и настанила британска острва. Све су то били наши претци, Срби.

Обелиск из Ксантоса садржи натпис уклесан у камену, који претставља збирку закона старих Срба. Овај законик старији је неколико векова од Мојсијевог. Према Птоломејевој “Азијској и Европској Сарматији и делу Индије” у Грчкој на острву Халкидики једно место, на коме је персијски цар Ксеркс превео 1,700.000 војника у петом веку пре Христа, још увек се зове Превлака. Сензацију у свету изазвао је руски историчар Јуриј Мирољубов 1954. године када је почео да објављује преводе “Велесове књиге”, која претставља храстове дашчице на којима је урезана словенска хроника од 650 година пре Христовог рођења. Светислав Билбија први је дешифровао етрурско писмо, приметивши да етрурска слова потсећају на слова Вукове ћирилице. Када их је почео читати с’десна у лево, успео је да склапа речи које су имале исти корен као многе речи у савременом српском језику. Претходно су се многи западни научници безуспешно мучили да дешифрују етрурски језик, упорно одбијајући да за то употребе словенски, дакле српски.

Тако је нађен кључ за етрурску браву. Билбија је затим нашао да се ћирилица развила из клинастог писма Низана, народа у литератури забележени као Хити из Мале Азије, који су 2.000 година пре Христа у области Ликији подигли град Срб. Упоредивши записе са обелиска из Ксантоса са знацима Вукове ћирилице Билбија је прочитао све споменике етрурског народа и тиме утврдио да сви ти народи потичу из Подунавља, са подручја на коме данас живе Срби. Познато је да су Етрурци пре Латина живели у данашњој Италији и себе су називали Рашанима. Опште је прихваћено тумачење научника да реч Рас означава сој, расу, припадност племену које говори истим језиком. Ми данас знамо да су Рашани били житељи Немањине државе и још постоје рушевине града Рас. Према томе говорити о Етрурцима, значи говорити о Рашанима који су живели на подручју винчанске културе, северозападно од Прокупља.

Коментаришући истраживања професора Деретића, Огњен Радуловић наводи да су Римљани преласком Јадранског мора, кренули у освајачке походе и наишли на Илире, а касније и на Трачане, народе који су насељавали те области. Илири су заправо били Венети или Венди – српски народ, а Римљани су им дали име Илири према тадашњем владару који се звао Илија, који је владао у подручју данашње Херцеговине и дела Црне Горе. И на острву Рабу постојао је град Сарба. За Трачане се наводи да су били врло жилав народ, а по бројности одмах иза Индуса.

Према истраживањима др Милорада Стојића, Трибали су насељавали области целог српског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, део Колубаре, источну Србију, северозападну Бугарску и простирали се на југ до Скопља. Континуитет Трибала на овим подручјима траје од тринаестог века пре нове ере, па до другог века после Христа. Имали су уређену државно-правну територију, што сведочи њихов грб, који се појављује после пропасти средњовековне српске државе. Српска држава Немањића имала је свој грб: на црвеном штиту двоглави бели орао, а грб Трибалије се јавља од седамнаестог до осамнаестог века као грб Шумадије.

У новије време бројни истраживачи сматрају да су Илири и Сармати, односно Словени јединствен етнос. Херодот је тврдио да су Венети и Илири исти народ, а Птоломеј да Венети чине део Сарматије. Милан Будимир описује појаве Венета на обалама Атлантика, Балтика, у Алпима, у долини реке По, на Балкану (Далмација, Тесалија, ушће Дунава) и у северној Анадолији. Нас књижевник Милош Црњански навео је имена на десетине географским појмова у Британији који одговарају називима на тлу наше земље. Анонимни аутор из седмог века писао је да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дачији, а трећа у Сарматији. Целокупну ову област освојили су Римљани, под својим именом Илирик. Управни центар био им је у Сирмијуму, где владавина “илирских и дачких царева” траје од 248. до 392. године нове ере.

Срби у северозападној Европи

За Хрвате се говори да се то име помиње први пут од шестога века нове ере и да се односило на Србе који су живели по планинским пределима, хрбатима, слично данашњем називу Загорци. Сам хрватски историчар В. Кљајић у својој историји “Сеоба Хрвата” пише да се део Срба називао Горанима или Хорватима, што није означавало народ него племена. Чеси су их називали Хрбатима, а Шафарик наводи да реч Хрват означава брђанина. По Далимилу и Шафарику, Хрвата, као народа, уопште није било. Руски историчар Никола Дурнов каже: “Милиони Срба примивши католичанство претворише се у Хрвате”. Он у “Руском Странику” описује Загреб као престоницу покатоличеног српства. У “Варшавском дневнику” генерал Гурка писао је 1880. године: “Никад Русија неће санкционисати историјско насиље, да се створи засебно од српског народа хрватска католичка краљевина, где живи српски покатоличени народ”.

На просторима данашње Галиције и Пољске од пре преко три миленијума постојала је Бела Србија. Њен други део обухватао је просторе данашње Чешке и Баварске.Чеси су живели у Белој Србији, а само име Чех имало је почасни карактер. Око реке Мораве живели су Моравци. Блиски Моравцима били су Словаци, чије порекло такође датира од Срба по тврдњи аустријског историчара Синисе, као што су и Срби Корутанци, данашњи Словенци, према немачком историчару Димлеру. Они Срби који су живели по гајевима и шумама добили су име Леси или Шумадинци (шума се на руском зове лес), а они који су живели у низинама названи су Пољацима. Пољски истраживач Јозеф Кострижевски потврдио је име Пољске, које је дошло од српске речи поље, а односило се на земљорадњу. По Јовану Луцију, Бела Србија била је у Карпатским горама, а Шафарик је писао да је за Татрама, данашњи делови Пољске и Русије, живео велики српски народ. Управо из тих простора Беле Србије догодила се последња велика сеоба Срба почетком седмога века нове ере, прецизније 632. године. За Пољаке, као народ, каже се да настадоше од преосталих Белих Срба, који су се и даље задржали у старој постојбини.

Римски и грчки историчари Плиније и Птоломеј, који су живели у доба Христа, писали су о Србима који су били настањени иза Дона у Сарматији. Отуда их Руси сматрају за своје прародитеље. Реч Рус јавља се тек од деветог века, па Шафарик у књизи “Србове в Руску” тврди да су: “…Руси остатак оног српског огранка који се иселио на Балкан”. Пољски историчар др Вацлав Мацјејовски каже: “Треба знати да су словенска наречја у Бугарској и Србији створила старословенски црквени језик, а из овога је постао руски језик”.

За Бугаре се наводи да су уралско-монголског порекла, који су окупирали пределе садашње Бугарске и покореном српском становниству наметнули своје име, примили њихову културу, веру и језик који су веома искварили. Сматра се да су вековна раздвојеност и утицаји суседних народа са делимичним укрштањима, довели до извесних опречности међу племенима некада истога народа, баш као и утицаји религија, што је све резултирало у настанку посебних данашњих народа на европским просторима.

Најстарије српско порекло

Напред је наведено да су халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко седам хиљада година и да се у њима помиње име Србин. По неким научним теоријама настанак људских насеља одређује се за разне крајеве у разна времена. По другима сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временом расељавали. По таквој тврдњи за Србе се сматра да су огранак аријског, или индо-европског соја, коме припадају и романски, келтски и германски народи. За тај доказ узима се исти језик свих словенских народа, произашао из прасрпског језика индо-азијског порекла.

Велики је број научника који Индију сматра српском прапостојбином. Сви се они слажу да су сеобе Срба из Индије започеле пре шест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година. Један од заговорника српског порекла из Индије је и др Ненад Ђорђевић, који у својој обимној студији “Историја Срба” доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу. Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име. Постоји теорија да су се прве сеобе Срба одвијале у правцу кретања сунца, од истока ка западу.

За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад започеле пре петнаест хиљада година. Доказ томе су многобројне речи у санскритском језику, истог значења као и на српском, а забележене су пре више од три хиљаде година. Као прва историјска забелешка је реч Сербх што има значење родбине, семена и колена. И у данашњим језицима, индијском и српском има много речи истоветног значења. Ево неких:

аган – огањ; багас – бог; братх – брат; бхала – бела; цхата – чета; дети – дете; див – див; дина – дан; даса – десет; дама – дом; гирја – гора; град – град; искра – искра; када – када; кута – кућа; лип – леп; лот – љут; лагхи – лаки; љубхва – љубав; матр – матер; мала – мали; море – море; мил – мили; набас – небо; нава – нови; параха – прах; прати – против; панца – пет; пена – пена; рабх – роб; роса – роса; са – со; сила – сила; сас – сест; стан – стан; сабха – соба; стала – стол; тата – тата; та – тај; твар – ствар; трасти – трести; транг – траг; тамас – тама; три – три; тријдоса – тринаест; тада – тада; врт – врт; вицур – вече; ватара – ватра; ви – ви; вас – вас; вива – живи.

У санскритском језику имена родбине су потпуно идентична српским, као: тата, нана, брат, прија, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика. Постоји истоветност и многих других речи као: гувно, хлад, стока, говече, јама, апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге. Има их свакако још. Други доказ порекла Срба везан за Индију су обичаји, који су веома слични код оба народа, на пример: отмица девојке, уношење и палење бадњака, гатања, мотиви на везовима и надгробним споменицима, друштвено и државно уређење и многи други.

Чак су код Срба били сачувани и обичаји спаљивања мртвих. Речи жупа и жупан у српском и код Индуса имају значење удружења или задруге, а у санскритском значе повезивање. Енглески писци истицали су истоветност индијских и српских друштвених јединица, општина, које су у оно време биле најдемократскији облик друштва, сачуваних у Србији до данас. Макаров је записао многа имена српских станишта, која су остала до дана данашњег: Индостан, Авганистан, Курдистан, Раџастан и још многа друга.

ИЗВОР: Вести-Газета

Битка на Марици је била пресудна битка и највећи је губитак у историји Србије

Битка на Марици 1371. била је пресудна битка у средњовијековним српско-османским ратовима. Османска победа је отклонила можда и највећу претњу османском освајању Балкана. Смрт краља Вукашина и деспота Угљеше је довело до још веће пометње и свађа у Србији. О овом боју зна се доста, међутим појавиле су се и многе заблуде. Неке ћемо поменути овде.

Битка на Марици није позната ни често препричавана а разлог стоји што је та битка најтежи србски пораз тактички, у људству и најтеже пада то што је битка добијена и што су Турци искористили моменат за масакр и чекали да већи део војске утоне у сан.
Иначе србска армија потукла је претходно турску војску, а Срби мислећи да се остатак турских војника разбежао услед тешког пораза, остатци турске војске се сабрирао и напао србску армију док је спавала.
Том приликом Турци су побили скоро читаву србску армију те 1389. Србија се опорављала у људству од ове катастрофе. У случају да се није догодио овако подмукао потез Турака и да није сва армија србска спавала, Битка две деценије касније на Косову пољу била би  потпуна катастрофа турске и Србија би имала тотално другачији историјски правац!

1.Обично се прича да су краљ Вукашин и деспот Угљеша напали Османлије у тренутку када је османска војска била у Малој Азији. Међутим, извори говоре другачије. Конфузија је настала због тога што османске хронике говоре о освајању Биге, а одмах послије тога помињу Марицу. Ово је навело многе да помисле да је освајање Биге било непосредно прије или у исто вријеме када и бој на Марици, али новија истраживања су дошла до закључка да је Бига пала под Османлије 1364-65, дакле доста прије боја на Марици. Главни циљ Османлија 1371. је било освајање Галипоља, имамо писмо које је папа добио од Ђеновљана у љето 1371. То писмо спомиње неизбјежни скори османски удар. Од Кидона сазнајемо да су Османлије тражиле предају Галипоља од Римљана. Османски притисак на балканске земље се током 1371. повећао, а не смањио.

2.Вукашин и Угљеша су на Марицу отишли сами. Римско царство није било у могућности да им помогне, додуше може се рећи дијелом и из психолошких разлога. Кидон нам говори да је већина Римљана била за то да се Османлијама преда Галипоље. Српски феудалци свакако нису имали жељу да помогну Мрњавчевићима, многи су им били противници, а ако је хипотеза по којој је краљ Вукашин 1370. са трона збацио цара Уроша истинита, онда није изненађујуће што српски великаши нису помогли узурпаторима.

3.Српски војници се нису напили пред бој, те приче потичу из османских извора који намјерно представљају своје противнике на што гори начин. Сличне приче о српском пијанству ће се појавити везане и за бој на Косову.

4.Постоје различите верзије око тога ко је водио Османлије на Марици. Обично се узима да је то био Лала Шахин-паша, али Анонимска Османска Хроника спомиње Хаџи Илбега као лидера османске војске. Исто тако, спомиње се и да је Лала Шахин-паша на крају Хаџи Илбега и отровао. Постоји и хипотеза да је Лала Шахин командовао османском војском, али да су се Срби на Марици суочили само са претходницом Лала Шахинове војске, претходницом којом је командовао Хаџи Илбег.

5.Иако турска историографија понекад узима да се 1364. одиграла прва битка на Марици, ово не можемо узети као тачно. Краљ Вукашин тада још увијек није био краљ, а да је 1364. изгубио од Османлија како се то представља, сасвим је сигурно да не би успио да се наметне као највећи и најмоћнији великаш са краљевском круном свега годину дана касније. Ни деспот Угљеша 1364. није био владар Сера, то је још била царица Јелена. Наводно су у тој првој Маричкој бици учествовали и Мађари, међутим ни то није вјероватно. Мађарски краљ Лајош заиста јесте 1364. у Кракову обећао да ће кренути у крсташки рат, али то никада није испунио. Тако да, ако се прва битка на Марици десила, што није много вјероватно, сасвим сигурно се није могла десити 1364.

Симбол србског јунаштва, страдања и храбрости: - Југ Богдан

Вратко Немањић, у епској народној поезији познатији као Југ Богдан, је био српски војвода, жупан и кнез из средине 14. века. Иако су историјски подаци о овој знаменитој историјској личности веома оскудни, на основу родослова династије Немањића зна се да му је Стефан Немања био чукундеда, прадеда велики жупан и краљ Вукан Немањић, а деда жупан Димитрије Немањић ктитор манастира Давидовице и светитељ Српске православне цркве који се слави 7. октобра. Отац му је био жупан Вратислав. Историја каже да је потомак Вратка Немањића ћерка Милица која се око 1353. године удала за Лазара Хребељановића, у народној поезији цара Лазара, који је повео српску војску у Косовски бој. Вратко је имао и сина, жупана Николу Вратковића, који је сахрањен 1389. године у Немањиној задужбини, манастиру Светог Николе код Куршумлије. Вратко Немањић је био војвода на двору свог братанца, цара Душана Силног и имао је важну улогу у грађанском рату у Византији. Историјски подаци кажу да је управљао облашћу око Давидовице. А археолошка истраживања на простору тврђаве у Прокупљу утврдила су да је она подигнута у последњој четвртини 14. века, у време када је кнез Лазар владао тим подручјем. Зато се верује да је Топлицу доделио на управу свом тасту. У прилог томе иде и предање које се чува међу најбројнијим становницима села Гробнице, крај кога се манастир налази. Они се презивају Богдановићи и тврде да потичу од Југ Богдана.


Вратко или не? Неки аутори сматрају да епски Југ Богдан није базиран на историјској личности Вратка Немањића.

За разлику од два историјски позната потомка, у народној песми Југ Богдан, осим ћерке Милице има и деветорицу синова: Бошка, Дамјана, Митра, Момира, Ненада, Николу, Петра, Војина и Степана. Сви они, на челу са оцем, водеће су личности песама преткосовског и косовског циклуса. Али, у народним стиховима су доста различито опевани. У песми „Бановић Страхиња“, Југ Богдан са синовима је представљен у негативном светлу, као слабић и кукавица који се плаши Турака. А у песмама које припадају каснијем периоду, циклусу песама које описују догађаје у време Косовског боја у ком је и погинуо, он и његови синови представљају симбол храбрости, јунаштва, жртвовања и симболичну представу страдања српског народа у тој бици. Народна традиција очувана у песми, описује како је Југ Богдан предводио десно крило српске војске, а помиње се и као један од ликова у историјској трагедији Стефана Стефановића из 1825. године „Смрт Уроша В“.
Извор: Принцип

Војислав Танкосић нашамарао Винстона Черчила

Војислав Танкосић је био мајор српске војске, четнички војвода, један од оснивача „Црне Руке“ и учесник најважнијих историјских догађаја у Србији, од Мајског преврата 1903. до Сарајевскога атентата 1914.

Шамари за Черчила

Његовом узбудљивом и кратком животу приписује се и догађај када је једном приликом бесан истрчао из баште кафане „Касина“ на Теразијама угледавши тадашњег британског дописника Винстона Черчила који је са пуно презира писао о Србима, те га је псовао пред свима и налупао му шамаре.

После атентата Гаврила Принципа на Франца Фердинанда 1914. у Сарајеву, аустроугарска влада је у ултиматуму упућеном српској влади сматрала и Танкосића одговорним за атентат, због чега је био притворен у штабу Дунавске дивизије И позива. По избијању Првог светског рата нашао се на слободи и постао је командант Добровољачког одреда у Београду, а затим Рудничког добровољачког одреда. За време битке на Дрини 1914. командовао је посебном четом добровољаца и четника у саставу Лимског одреда у источној Босни, потом код Лознице, Крупња, на Мачковом камену итд.

Херој у Београду

У том периоду у Србију је дошао и амерички ратни сниматељ Ариел Варџес који је бележио детаље о животу народа и борби српске војске током Великог рата. Варџес је навео да је пре историјског снимка који је начинио, неколико пута видео мајора Танкосића док је био у Београду и да су га сваки пут Срби на улицама дочекивали као правог ратног хероја.

Американац се на једном од путовања са српским војницима, сусрео и са припадницима специјалног батаљона герилских бораца под командом мајора Танкосића. У књизи „Амерички кинематографи у Великом рату 1914-1918“ (Јохн Либбеy Публисхинг) коју су приредили Купер Грејем, Рон ван Доперен и Џејмс Кастељан, описан је овај догађај како је сниматељ успео да приволи Танкосића да први и последњи пут стане пред камеру.

Варџесово одушевљење српским мајором се исплатило када је упознао његове герилце негде у планинама, а са њима је био један командир који никад није стао пред камеру.