Wolf Sorensen - Глас Наших Предака

 

Глас наших предака

Вулф Соренсен (мисли се да је он Хајнрих Химлер)

Предговор (Дејвид Лејн)

Већ неколико година пишем о начинима које су одређени свесни или иницирани појединци из прошлости користили да чувају стару мудрост у животу и да открију тиране, а да не буду спаљени на ломачи, мучени од стране Инквизиције, приморавани да оповргну своје речи и тако даље.
Један од многих начина је био маскирање порука у митове, религије и народне приче. Мудри су прво гледали у бројеве због мудрости предака. Док су људске речи подложне интерпретацији, промени или преводу, однос између бројева је увек константан. Тако су највеће истине скривене у бројевима, тако да можемо прочитати: „Али Снежана, преко седам планина са седам патуљака је много лепша од тебе“. На тај начин се поруке откривају и тумаче параболама и алегоријама. Овакви начини се често називају „Херметички“ (скривени) и могу сакрити до седам различитих порука. Вулф Соренсен је дао мајсторско тумачење бајке о Снежани и седам патуљака у „Гласу наших предака“. Надамо се да ћете уживати и да ће порука помоћи вама и другима у потрази за оним што је уништено од стране црквених тирана и државе током две хиљаде година мрачног доба религиозног и световног угњетавања.

Глас наших предака:

Окачили су на зид стотину деведесет шест малих плакета у овалне, позлаћене оквире. А то је још увек много мање него што их је ту било. Сви оквири у горњим редовима показују само име са неколико датума на белом папиру.
Али у нижим редовима они постају живи. Портрети почињу од времена Тридесетогодишњег рата. Они су фине минијатуре, пажљиво насликане зашиљеном четкицом на слоновачи, која је одавно пожутела. Човек не може, а да не помисли на потешкоће, које је уметник имао, док је сликао те строге, поносне црте својом меком четкицом од кунине длаке. Све наборане крагне, чипка, пуфнасти рукави, набрани украси од чипке на кошуљи имају неозбиљан ефекат на ове портрете, који датирају са почетка осамнаестог века. ”Даме?” ”Господа?” Заправо не! Упркос баршуну и свили, међу њима нема ни “даме” ни “господина”. Сви су они жене и мушкарци- и то говори много више него ”господе” данашњице. Јер они, тамо на зиду, живећи поново у својим портретима- беху слободни! То је оно на шта смо спали, да морамо да протерујемо наше претке у слике или животне статистике на зиду да би им омогућили бледо присуство у нашим нејасним сећањима.
Преци? Људи данас не знају чак ни датуме рођења и смрти својих родитеља. Наравно, забележени су негде. Право је чудо, ако неко зна чак и мало о свом деди, а да не помињем о прадеди.
А кад се ради о пра-пра-прадеди, човек уопште ни не мисли о њему, као да никад није ни постојао. Раније- много раније- ствари су биле другачије. То је било пре него што су речи постале обична роба за измишљање лажи, када је човек још увек живео од своје речи; тада није било неопходно записивати и бележити нечије претке.
То је било време када жив ток крви са сина на оца, са оца на деду и са пра-деде на пра-пра-деду још није био прекинут. Није потонуо, као што је данас, толико испод свих страних вредности у уму и души, да већина нас више не може да чује његово шушкање, чак и у мртвој тишини.
Некада је цела прошлост обитавала у срцима живих. И из ове прошлости су садашњост и будућност израсли, као јаке гране на здравом дрвету. А данас? Они се смеју на приче нашег Народа. Чак их и не разумеју. Без обзира на то, оно шта остаје са нама из “Некада давно” наших прича, служи као подсетник, као прст који нам показује пут у миленијум наше велике прошлости.
Ви верујете да ми не можемо да искористимо оно што је прошло и нестало? Глупост! Човек у чијим грудима није више будно ”Некада давно” његове расе- нема будућност која му стварно и припада. Како би била благовремена појава човека који би нас поново научио значењу наших прича, и који би нам показао да наша борба за слободу земље која нас је родила, била такође и борба наших предака пре неколико стотина и хиљада година.
Да ли сте знали када сте читали о Снежани и о злој Краљици, која је долазила преко планина, да су те планине, које је прелазила сваки пут када би хтела да убије Снежану, били Алпи и да је Краљица долазила из Рима, смртног непријатеља свега нордијског? Сетите се Краљичиног свакодневног распитивања: “Огледалце, огледалце моје, најлепши на свету Ко је?” Када мислите о овом распитивању, помислите на Рим, који није могао да предахне све док све нордијско, светло и живахно није истребљено и само тмина остала- тамна као Зла Краљица у бајци, тако да би она могла да буде најлепша на свету, после уништења свега белог.

То што нам је дошло са југа није толерисало савременике. Све је морало да клечи пред тим и да му љуби стопала. Када је Краљица прешла Алпе по први пут, обучена као продавац из далеке земље и понудила Снежани зачарани корсет- зачаран, јер је био стран. Онда је затегла узице тако јако да се Снежана онесвестила и пала. Изасланици Рима су везали нордијски дух у загушујућу стегу страних концепата и превртљивих речи. Али Краљичин разорни план није успео. Патуљци- добри духови Народа- су дошли и ослободили Снежану. Фризијци су срушили римске изасланике који су покушали да сломе снагу нашег народа својим доктринама беде и служанства. Скоро хиљаду година су се нордијска племена борила против отрова са Синаја, који је постепено искварио њихову крв.
А када је Краљица поново питала огледало, добила је одговор: „...али Снежана, која се налази преко седам планина са седам патуљака је много лепша од тебе.“ Вођена непресушном љубомором, Краљица је прешла преко снежних зидова Алпа са новом обманом. Понудила је Снежани величанствен блистав Чешаљ, који је за Снежану био најегзотичнија ствар коју је до тада видела. „Свето Римско Царство“ је преусмерило нордијску вољу за акцијом од свог природног тока; један за другим, нордијски лидери су одлазили у Рим и то је за последицу имало преврат и римски закон у нашој земљи, који је заробио наш нордијски понос. Почело је са Карлом, вечно проклетим Франком, убицом Саксонаца. Од Алера до Вердуна, крв наших најплеменитијих предака је на његовим рукама. Као награду за своја дела, добио је од римских свештеника титулу „Велики“. Заувек су тихе усне нашег Народа, који је прогласио овог бедног Франка „Карло убица Саксонаца“.
Упркос овоме, нордијски дух је остао несломљен; Зла краљица и даље није била најлепша на Земљи. И тако је у трећу посету дошла са руменом, али отровном јабуком. Први залогај се заглавио у Снежанином грлу и она се онесвестила као да је мртва. Ова јабука симболише одбацивање наше сопствене природе, напуштање племенских начина. „Као да је мртва“ каже бајка, препознајући огромну снагу која спава у нашем народу, препознајући да ће једног дана доћи тренутак када ће снага моћно збацити окове Синаја. Да ли је већ дошао тај дуго очекивани тренутак? „Снежана“ је само једна од неколико стотина старих нордијских прича, које нас подсећају, са толико различитих слика, на тешкоће, угњетавање и дубоку мудрост наших предака.
И док је Рим ударао својим бичем преко наше земље, без милости уништавајући исконске представе наше сопствене природе, наши мудри преци су уткали у ове приче заоставштину нашег наслеђа, користећи сликовите симболе и алегорије. Али се утицај Рима проширио на наше бајке и саге, фалсификујући их, дајући им нови смисао и предност римској доминацији.
Тако и наш народ није више могао да разуме глас наших предака. Скренут на странпутицу за много столећа, постајао је све више и више удаљенији од наше сопствене стазе и потлачен од стране Рима, а самим тим и од Јуде. Само онај који носи своју сопствену душу, која живи и гори у његовим недрима, је индивидуа- господар! А онај који напусти свој род је роб. Кључ слободе се налази у нама! Сада морамо поново слушати глас наших предака и бранити нашу суштину од страних утицаја. Морамо штитити оно што хоће да расте из наших сопствених душа. Јачи од сваке војске је човек који носи снагу која обитава у њему!

Гледам уназад у редове мојих предака. Последњи чланови су тако далеко у прошлости да су једва име и датум на папиру остали. Али њихови гласови су живи у мојој крви, зато што је њихова крв и моја крв. Размишљам о томе како су монаси који су говорили француски, дошли из Швајцарске да преобрате наше претке Готе и Вандале. Чак и њихови смртни непријатељи, Римљани, су говорили: „Где су Готи, ту врлина влада. А где су Вандали, ту чак и Римљани постају чедни.“ И таквим људима је понуђено десет заповести са Синаја, као звезда водиља у њиховом животу! Да ли неко може да разуме зашто су се ови људи смејали када су чули те заповести, које су захтевале да не учине дела која иначе нису ни сањали да би могли учинити? Да ли неко може да разуме да су они подигли своје мачеве у срџби када су им монаси рекли да су они „рођени у греху“- ови најбољи од Гота, чије име значи „они који су добри“?
Зар се не може схватити неизрецив презир којим су се ови људи односили према онима који су им обећали награду у рају због нечињења ствари, које су према њиховој природи, биле испод достојанства чак и животиња? Таквим људима су донете десет заповести; људима бескрајно надмоћнијим у људском достојанству и моралу од монаха који су их донели. Безброј генерација су живели изнад моралног платоа на коме су заповести са Синаја функционисале. Хиљадама година пре времена „Христа“ које су монаси тврдили да заступају, наши преци су посејали семе културе и цивилизације широм света на својим плодним путовањима и лутањима.

Када гледам мале портрете и видим у њиховим крутим лицима изразе мојих предака, чини ми се као да смо се спустили низ високе, високе мердевине- мердевине којима се поново морамо попети. Данас је мало вероватно да ћемо икада моћи да будемо као што су они били. Они су били ближим односима са Свемоћним (Allfather) и нису морали да зову посреднике са ореолом када су хтели да причају са њим. А чак и тада нису знали да моле; били су прејаки, превише поносни и превише здрави да би молили.
Они благослови за које молиш, нису прави благослови! Они нису желели поклоне; или су већ имали све што су желели, или, ако им је нешто недостајало, сами су га набављали. Њихова вера је била изрека кратка као миг и бистра и дубока као планински поток: „Чини добро и не плаши се никога!“ А што се тиче њихове религије, није било потребе да је стављају у речи, што је и било карактеристично за људе ионако штедљиве на речима. Носили су своју духову свест дубоко у својим душама; служила им је као игла компаса, која увек води брод добрим курсом. Зар то није била боља религија од оне која мора бити написана у дебелој књизи, за случај да буде заборављена- и која не може бити потпуно схваћена, док свештеник не дође и не објасни шта је ту написано? А чак и тада, чин вере се захтева да би се веровало да је ова компликована интерпретација тачна.
У њихово време је вера расла из крви и била је мудрост. Данас мора да се учи, јер је страна вера, неспособна да пусти корене у нашој крви. Она је догма и доктрина коју нико не може да зна и коју већина нас тихо одбацује, јер је супротна природи и разуму. Реците ми- јесмо ли постали бољи од када смо примили ову религију? Велика нема туга обитава у грудима већине нас, безграничан смисао бескућништва, зато што пут наших предака вечно живи у нашој нордијској крви као сан.
Ми хоћемо, поново, да будемо без греха- као што сто су то били наши преци. Доста нам је што смо до сада били скромни, мали и слаби и све друго што захтева Бог, који презире своје сопствене креације и који гледа свет као јазбину искварености. Ми желимо да поново будемо поносни, велики и јаки и да радимо ствари за себе! Како су другачија лица тамо на зиду од лица данас! Само ако се погледа изблиза, може се пронаћи траг те бистрине у цртама данашње генерације.
Оно што је живело и било доминантно у нашим прецима и што се оцртавало на њиховим лицима је нестало из наше крви у сан. Због тога нас данас лица обмањују тако често. Многи чији коса и очи долазе са југа имају највећи део крви чије је порекло од нордијских очева. А многи који изгледају заборављени у последњих две хиљаде година носе своју светлу косу и сиве или плаве очи само као обмањујућу маску, јер у њиховој крви нема трагова њихових очева из Северне Земље (Northland). Први има само изглед странца, али је задржао своју нордијску крв. Други је узео крв странаца и задржао нордијско лице као илузорну маску. Шта је боље? Данас се мора погледати у очи неке особе и видети да ли су и даље чвстре, светлеће и оштре. Душа се исијава кроз очи и не обмањује. Било је много побуњеника међу онима на зиду и људи који су отишли кућама; многи су одбили да се сагну пред моћнијима. Ови људи нису постали непоштени. Драже им је било сиромаштво напољу, него потлаченост код куће. Али нису остали сиромашни још дуго. Они који су отишли преко су пратили несмирен поток своје крви, који им није давао одмора, док нису нашли себе; одбацивање онога што је било страно за њих и пловидба крвљу својих очева. Тако су свесно постали веза у ланцу предака, затварајући велики сроднички круг. Када се неко од њих враћао кући поново- а сви су се вратили- врачао се као смирени, комплетни људи. Тешко је описати овај квалитет комплетности. Ако остали брбљају у забуни, а такав човек изговори благо неколико речи, онда сви остали разумеју и постају тихи и пажљиви. А такав човек не поставља питања; други њега питају! Погледај у њихове очи; као што су овладали животом, тако блиско стоје са смрћу. За њих је смрт била верни садруг живота. Те исте очи се појављују међу њима чак и у најскоријим генерацијама. Ево га један од њих; Ерик је било његово име и пао је код Кемела. Чини се да је гвоздени шлем на његовој глави део њега. Његова уста су чврста, права линија. Али у његовим двадесетогодишњим очима светлуца тихи смех. А са овим смехом, страним за његова уста и мигом, поздравља песницом о своје груди, диже руку и повлачи се корак уназад. Тако је дочекао смрт. Ја не могу да замислим овог Ерика, како је клекнуо на колено и како тужним гласом моли неког бога на облацима за милост и помоћ. Овако га ја замишљам: скаче из чучња и са ужасујућим криком јуриша са великим мачем на непријатеља- а онда у истом скоку бива оборен стрелом и пада на земљу са последњом мишљу: “Дао сам све од себе за Немачку!” Ерик је испио горак врч у једном гутљају са поносним смехом без иједне гримасе. И куцнуо је врч ноктом, да би сви чули да је празан. Он се није молио: ”Оче, нека овај врч прође поред мене.” Он га је узео за себе, јер је знао...све што је неопходно је добро! Испод Ерика је његов мото, написан његовом чврстом, чистом руком: ”Нека човек буде племенит, доброћудан, лојалан и добар!” Зар то не говори више него оних десет заповести које је Мојсије издекламовао изопаченој руљи у пустињи, да би је натерао да ухвати основе људскости? Заповести су одговарале тој јеврејској руљи. Чак су их и Египћани протерали из својих замаља. Чак и као робови, Јевреји су били превише подмукли и заразили су египатски живот. Јевреји- изабран божји народ! Смешно је да ико то схвата за озбиљно. Заповест унапред претпоставља грех. Из саме потребе оваквих заповести (које захтевају ништа више од најобичнијег понашања које се захтева да би се неко назвао “људско биће”) се може препознати којим створењима су намењене. Створењима која само личе на људска бића. Људима Севера су ове заповести биле клевете, неопростиве увреде за њихову свету крв. Тако се издигао из пламтећег огорчења нордијске крви Wittekind(1), који се враћао поново и поново да води своје људе у борбу против доктрина са Синаја. Јер су ова учења смртоносни отров за нашу крв. Ви питате- када се Wittekind више неће вратити? Чућете: Wittekind ће умрети само са последњим Северњаком! [Wittekind је био саксонски поглавар, који је пружао отпор Карлу Великом, Краљу Светог Римског Царства, који је силом покрштавао Германске народе. Wittekind је био симбол северњачког паганизма и отпора против доминације.] Докле год иједан Аријевац живи, Wittekind је жив и свет није безбедан од њега! Седамдесет милиона Аријеваца на овој величанственој земљи су више него довољни за било шта што долази са Синаја. Последњи остатак, који је и даље чист, биће сталожени када се мачеви поново огласе на штитовима, а трубе огласе последњу, велику битку овог бедног миленијума. За онога који још увек спава, чија је крв мутна и кисела, за њега нема славе! Он ће бити прегажен без размишљања од стране оног храброг, који јуриша у бој сваком улицом Аријевских земаља. Прастари обичај у нашем народу је остао жив до данашњег дана у већини крајева Севера. Некада се чинило да ће ова пракса, пренета нама од стране наших предака, умрети. Али он је оживљена- време је на нашој страни када сви наши велики и прелепи људи поново препознају значај овог обичаја. Наши преци су сваком детету давали моћно име, пуно радости и животне енергије. Заправо, они су му само позајмили његово име и оно је постало светла нада за дете, далеко испред њега на његовом животном путу. Дете је носило ово име у својој души као најдрагоценије благо, јер је оно за њега било циљ, али и одговорност. Ово име је јачало детињу душу, док се развијао у свесну, одраслу индивидуу. Када је дете одрасло, стари сродници су се окупљали за славље на коме су одлучивали да ли ће или неће дато име одговарати развијеном карактеру младог човека. Ако су нашли да су дете и име у хармонији, онда му је име давано за цео живот. У супротном, млади човек је бирао име које је одговарало његовој природи. Тако су наши преци били као њихова имена, а њихова имена као они. И тако је њихово име било тешко као руна- изрезбарен мач, као њихова реч и руковање, као да и не.
У хришћанско време су наши преци приморани страним законом да прихвате друго име; оно је било записивано у црквени регистар, првенствено због користи за попис. Власти су биле дужне да запишу паганско име човека поред његовог бескарактерног хришћанског имена у регистар, док он не постане обична листа фантома. У та времена су најбољи и најпоноснији људи бежали из наше расе.
Прилазим реду слика и читам имена. Најстарија су: Хелге, Фромунд, Меинрад, Марквард, Ран, Валтари, Еигел, Асмус, Бјоерн. Јединствена имена, зар не? То су имена рођена из великог језика нашег народа. У њима нема ништа страно, ни једног лажног звука. Исправно звоне у уху. Ова имена имају укус сланог мора, тешке, плодне земље, ваздуха и сунчевих зрака- и домовине. Да ли то примећујете? Неколицина ће приметити- али то је сувише мало. Њихов сопствени језик им је постао стран и нема ништа да им каже. После ових првих редова предака, почињу имена њихових синова: Готлиб, Кристиан, Фиргот, Леберехт, Кристоф (која значе: Љубитељ Бога, Обожавалац Христа, Онај који се плаши бога, Онај који живи правично, Носилац Христа) ... А још касније су дошла имена: Паулус, Јоханес, Петрус, Кристофорус, Корбинианус, Стефанус, Каролус. У то време, наши преци нису имали друга имена. Да ли осећате да је нешто сломљено у овим људима, како су отуђени од своје сопствене природе? Да ли осећате како стрмо мердевине пропадају? Судбина је закључана у промени ових имена. То није судбина индивидуе или клана, него свих људи- нашег Народа. Али се онда нешто чудно догодило. Они који су названи Каролус и Паулус од стране својих очева, од‌једном су почели да се односе према овим именима као да су досадна, страна, неодговарајућа и глупа. И сада долази генерација која је отишла у Велики Рат. Имена са малим гвозденим крстом иза датума њиховог пада- само двадесет или мање година од њиховог рођења, су: Јошен, Дитер, Асмус, Ервин, Валтер, Роланд, Георг...Ово су имена која и данас имамо. А која су имена најмлађих, оних која носе имена у трећи миленијум после времена нордијског самоопраштања? Герхарт, Хартмут, Дитрих, Инго, Дагвин, Гинтер, Хелмут, Гернот, Дагмар, Ингеборг, Хелга… Да ли је Велики Рат урадио ово? Имена дају одговор.
Мало људи носи свештеничка обележја. Али нам је сликар дао траг. А било ко ко је способан да пронађе овај траг, може видети колико мало или колико много је јако срце човека потамнело сенком црног плашта који он носи. Све су слике портрети, али поред тога је на једном од њих уметник насликао и руку. То је јака рука, једна од оних које могу крманити бродом кроз олују. Црна књига у његовој руци изгледа као дечја играчка. Таква рука не благосиља непријатеља; она га мрви. Његово име је Фрит. То је чудно име за свештеника. “Фрит” значи “рушилац мира”. Други портрет показује човека са сивом, разбарушеном косом. Има јастребов нос и у његовим очима се може опазити бесконачна визија. Да ли је Ран заиста погнуо главу због кајања и понизности? Да ли је стварно презирао свет и ставио своје поверење у руке силе која није његова? Ја знам зашто је судбина наредила да ови људи морају да носе црне огртаче; да није било њих, данас би било далеко мање неверника на Северу; без њих би било много више оних који би променили своју представу Бога за страну и који би се уморили од своје снаге и света; и много више би их било заведено страном доктрином и били би претворени у робове, заборавивши своју сопствену крв.
Они су прави свеци, јер су очували своју унутрашњост здраву, упркос свештеничким мантијама. Борили су се против непријатеља његовим оружјем. Људи су их звали ”ЈЕРЕТИЦИ”. Мало их је било поносно овом титулом, да су је уградили у своја имена, као што неко може да загрли драгоцен драгуљ. Јер јеретик је онај који остане прави истински себи и свом роду, чија крв тече чиста у његовим венама. А ова чиста крв гледа на свет не са осмехом мржње са Синаја или са слабим коленима Назарета. Она носи божанско, чисто, јасно и прелепо у својим црвеним токовима, све док раса траје.
Нико од ових људи није видео Бога. Не тражи се оно што живи у нечијој души. Нико од ових људи није био расцепљен сумњом о божанском. Само онај ко изда божанско у себи и понуди своју душу страном богу, зна за такву сумњу. Сумња је вечна, тамо где је оно страно вечно, а самим тим и вечно непознато.
Хришћанин је вечни сумњичавац. Да ли иједан човек који није лојалан себи, може да буде лојалан? Да ли иједан човек може да буде велики, ако је прождран тежњом да се врати у прашину? Да ли иједан човек може да буде јак, ако воли слабост? Да ли иједан човек може да буде поносан, ако лута сам у понизности? Да ли иједан човек може да буде чист, ако за себе сматра да је рођен у греху? Да ли иједан човек може да буде срећан у овом свету, ако презире свет? И да ли иједан човек може да буде Стваралац у својој души, ако презире божанску Творевину?

Каквог чудног бога ви Хришћани имате. Створио вас је усправне, а наређује вам да пузите к њему на коленима! Ми јеретици не молимо нашег Створитеља; то би била увреда за божанско у нашим душама. Нити му се жалимо. Не објављујемо наше неуспехе свету, а камоли Створитељу. Трудимо се да превазиђемо наше грешке и да се развијамо. Наш пут није жаљење, већ бес- и прво бес против нас самих. Нити се кајемо, ми јеретици, јер не можемо да будемо кукавице; имамо храбрости да стојимо иза својих дела. Зашто сте ви Хришћани направили од назива ”јеретик” увреду? Ви не треба да носите своју безначајност улицама, јер то дозвољава људима да виде да је љубав која вам је наређена да показујете, везана за мржњу, и да је опрост који ваша религија захтева од вас, оптерећена вашом жељом за осветом. Само љубоморни иду погнути и вређају. Видимо вашу завист и срамота нас је од вас, јер је много вас и даље, који сте браћа наше крви. Било је време када је била срамота бити Хришћанин. Али сте онда почели да покоравате масе и били сте у могућности да обрнете ствари и врлину претворите у срамоту. Онда сте нас означили као ”чудне” и назвали нас јеретицима. Остали смо ”чудни”, упркос вашим увредама. Ми никада нећемо бити маса или крдо. Да ли знате да и међу вама има доста оних који су “чудни” као и ми? Зашто не баците просјачку одећу која прекрива племените ознаке вашег човештва? Да ли вас је срамота да будете ”чудни”? Уплашени да будете прозвани ”јеретицима”? Када завршите укоп свог бога на небу- дођите код нас; ми јеретици ћемо вам опет показати Створитеља. И не мислите да смо измирили рачуне са вама Хришћанима. Ми вагамо тихо- али не вагамо са лажним теговима. Ми не варамо Бога у нама, јер не варамо себе. И као што смо вагали праведно, како смо израчунали, Бог ће праведно прорачунати наше душе. Видите, ми се не кајемо, јер немамо због чега да се кајемо. Нашој вредности ништа не недостаје. Ми смо сачували нашу целокупну вредност. А сада ви вагајте! А када будете извагали, израчунали и проценили, питајте свој љубоморни дух шта сте изгубили. Онај који није изгубио нешто од своје вредности је без љубоморе- и без мржње према нама јеретицима. Безначајан човек мрзи све што је супериорније од њега, док се велики човек диви супериорнијем. Безначајан човек сажаљева све што је испод њега, док велики човек то презире, ако то заслужује његов презир, или он помаже томе.

Тамо у својој колевци лежи мој син и радосно пружа руке ка портретима предака на зиду. Овај малени, насмејани замотуљак је следећи корак за будућност моје расе. Ја сам био последњи корак. Он је следећи. А иза себе видим стазу моје расе, која сеже кроз далеке миленијуме, док није замагљена маглом времена- јер су генерације које су дошле пре најранијих на зиду, такође стварне. Не знам целу стазу моје расе кроз време- али знам да живим и да сам једина веза у ланцу у коме ни једна веза не сме пропасти, док год моји људи живе. У супротном, никада не бих постојао.
Генерацијама је књига састављена од свезаних пергамената преношена у нашој породици. Отворио сам је и написао на пожутелој страни за мог сина: “Твој живот није од данас, ни од сутра, већ од хиљаду година које су дошле пре тебе и од хиљаду година које ће доћи после тебе. Током хиљаду година пре тебе, твоја крв је била чиста очувана, да би ти био онај што јеси. Сада ти мораш да сачуваш своју крв, да би генерације у следећих хиљаду година тебе славиле и захваљивале ти.” Ово је смисао живота, та божанственост, пробуђена у крви. Али само у чистој крви она живи! О коме сам причао? О својим прецима? Они су само симбол Народа, чији сам ја живи део. Коме сам причао? Свом сину? Мој син је само део мог Народа. Мудрост хиљаду генерација спава у теби. Пробуди је и пронашао си кључ који ће отворити врата твојих најискренијих тежњи. Само онај који поштује себе, заслужује да буде човек. Човек је само онај који носи живу прошлост и будућност у себи, зато што је једино он способан да стоји изнад садашњости. А само онај ко је господар садашњости је успешан; он је испуњен. Јер божанско је само у испуњености. Тако рече Глас наших Предака…
Паганска Снежана и Зла Краљица Хришћанство.