1
Моја уста – уста су
народска: одвише грубо и срдачно говорим за свилокоже. А још мање пријања реч
моја уз прописо-писце и перогрисце. Моја рука – рука је лудачка: тешко свима
столовима и свадовима, и гдегод има још места за лудачке резотине, лудачке
греботине. Моја нога – нога је од коња; њоме каскам и касам преко свих препона,
преко широких поља, и увек сам ђаволски весео у брзоме трку. Мој желудац – биће
да је желудац од орла? Јер највише волим јагњеће месо. Али је поуздано желудац
од птице. Храњен невиним стварима, и у малој количини, готов и нестрпљив да
полетим, да одлетим – такав сам ето ја: како ту не би било ничег од птице! А
поготово, што сам непријатељ духу тежине, у томе има нечег од птице: заиста вам
кажем, душман сам му, диндушман, душманин од искони! О, куда већ није полетео и
којекуда одлетео мој непријатељски осећај! О томе бих могао већ и песму певати
– и хоћу да је певам. мада сам сâм у пустој кући, те је морам певати
својим рођеним ушима. Има дабоме других певача, којима тек у пуној кући омекша
грло, проговори рука, заблиста око, пробуди се срце: – Ја нисам од тих певача.
–
2
Онај који буде
научио људе да лете, помериће све пограничне каменове; сви погранични каменови
полетеће ми сами у ваздух, и он ће земљи поново дати име – крстиће је »лака«.
Птица ној брже трчи од најбржег ата, али и она још тешко тура главу у тешку
земљу: тако и човек који још не зна летети. Тешки су му земља и живот, јер тако
то хоће дух тежине! Али, ко хоће да постане лак, да постане птица, тај
мора волети сама себе: – тако то учим ја. Наравно, не љубављу болежљивих
и болних: јер код тих и самољубље заудара! Треба научити волети сама себе –
тако учим ја – љубављу читавом и здравом: да би човек издржао у друштву самога
себе а не тумарао уоколо. Тако тумарање дало је себи име »Ијубав према
ближњему«: ни с којом се другом речју није досад толико лагало и варало, а
особито од стране оних који су падали на терет целоме свету. И заиста вам
кажем, није то заповед за данас или за сутра, научити волети себе.
Напротив, то је од свих вештина најфинија, најпрепреденија, најпоследња и
најстрпљивија. За свога рођенка, наиме, све је рођено добро скривено; и од свих
златних рудника најкасније се почиње копати свој рођени, – тако то удешава дух
тежине. Малтене још док смо у колевци дарују нам тешке речи и вредности као што
су »Добро« и »Зло« – то су имена тих дарова. Њих ради прашта нам се што живимо.
И тога ради пуштају дечицу к себи, да би им још за времена забранили да воле
саме себе: тако то удешава дух тежине. А ми – ми вучемо послушно што нам се
натовари, на нажуљеним плећима и преко стрменитих брегова! Спопадне ли нас
зној, кажу нам: »Тако је, живот је тежак! « У ствари, то је само човек тежак
сам себи! И стога што носи одвише туђега на својим плећима. Он клекне као
камила, и пушта да га добро натоваре. Поглавито снажни, радни човек који је пун
страхопоштовања: одвише туђих тешких речи и вредности натовари он на
себе, и онда му се живот чини пустињом! Заиста вам кажем! И своје рођено
је који пут тешко носити! И многошта унутра у човеку слично је оштрици, то јест
отужно је, и љигаво, и тешко се хвата, – – тако да се благородна љуска и
благородне шаре морају заложити за њу. Али и то је вештина коју треба научити: имати
љуску, и леп изглед, и лукаво слепило! А често се може по више чему на човеку
добити погрешно мишљење, услед тога што је љуска безначајна и жалосна и одвише
љуска. Много скривене доброте и снаге не дâ се никад наслутити; најмеденије
посластице остају често без љубитеља! Жене то знају, оне које су најмеденије:
јесу ли само мало пуније, или мало мршавије – о, колико пута зависи судбина од
тога мало! Човек се тешко даје открити, а понајтеже још од самога себе; често
дух лаже о души. Тако то удешава дух тежине. Онај је открио себе који каже: Ово
су моје Добро и Зло: тиме је ућуткао кртицу и кепеца, који кажу: »Шта је
за све добро, добро је; што је за све зло, зло је.« Заиста вам кажем, ја не
марим ни оне којима је све на свету добро, и за које је овај свет најбољи. Њих
ја зовем свезадовољнима. Свезадовољност, којој свашта добро прија: то није баш
најбољи укус! Ја ценим неукротљиве избирачке језике и желуце, који су научили
да кажу »Ја« и »Да« и »Не«. Све изгристи и сварити – тако раде свиње. Вечно са
И-ја потврђивати – то је научио само магарац, и они у којих је његов дух! –
Тамну жуту боју и горуће црвенило: то тражи мој укус, – он крв меша у
све боје. А ко ми кућу своју премазује кречом, тај ми одаје окречену душу.
Једни заљубљени у мумије, други у сабласти; а обоје подједнако непријатељски
расположени према свему што је месо и крв – о, како се обоје противе моме
укусу! Јер ја волим крв. И нећу да застанем и станујем онде где свако пљује и
бљује: тако је то по мом укусу, – волео бих пре живети међу крадљивцима
и кривоклетницима. Јер нико нема злата у устима. Али још одвратнији су ми сви
они који лижу пљувачку; најодвратнију животињу међу људима, на коју сам наишао,
назвао сам готованом: она неће да воли а ипак би да живи од љубави.
Несрећницима називам све оне који знају само за један избор, или да буду зле
животиње или зли укротитељи животиња: међу њима не бих себи зидао колибу.
Несрећницима зовем и оне, који вечно чекају, – они се противе моме
укусу: сви они цариници, и бакали, и краљеви, и сви остали чувари држава и
дућана. Одиста, и ја сам научио чекати, и то из темеља, – али чекати само на себе.
Али сам пре свега научио стајати и ходати, и трчати и скакати, и успузати се, и
играти. Јер у томе је мој наук: ко хоће једном да научи летети, тај мора
прво научити стајати и ходати, трчати, и успузати се, и играти: – не научи се у
лету летети! На лествама од ужета успузао сам се већ на многи прозор, хитрим
ногама пео сам се на високе катарке: седети на високим катаркама сазнања,
изгледаше ми не мало блаженство, – – трептати као нежни пламенови на високим
катаркама : додуше мала светлост, али утолико већа утеха за залутале залутале
бродове и бродоломце! – На разним путевима и на разне начине доспео сам до
своје истине: не само на једним лествама успео сам се у висину, одакле око моје
блуди у моју даљину. И врло сам нерадо распитивао одувек за путеве, – то се
увек противило моме укусу. Радије сам питао и кушао саме путеве. Кушање и
испитивање било је све моје хођење: – и заиста вам кажем, треба научити
одговарати на таква питања! У томе је ето – мој укус: – нити добар, нити рђав,
али мој укус, којега се више не стидим и који више не кријем. »Ово – је мој
пут, – где је ваш?« одговорио сам онима који су ме питали »где је пут«. Јер
пута – уопште нема!
Тако је говорио
Заратустра.
1
Седим овде и чекам,
а око мене старе разбијене таблице, и нове до пола исписане. Кад ће куцнути мој
час? Час силаска мога, заласка мога: јер хоћу још једанпут да идем међу људе.
На то ето чекам. али прво треба да добијем знаке да је куцнуо мој час, –
а ти су, насмејани лав са јатом голубова. Медутим говорим сâм са собом, као
неко који има времена. Нико ми ништа ново не прича: дај дакле да причам себи о
самоме себи.
2
Кад сам дошао међу
људе, нашао сам их где седе на једном старом уображењу: Сви они беху себи
уобразили да већ одавно знају шта је за човека добро а шта зло. Стара уморна
ствар изгледаше им сваки говор о врлини; и ко је хтео да добро спава, говорио
би још пре спавања о »Добру« и »Злу«. Ту успаваност ја сам пореметио, учећи да нико
још не зна шта је добро а шта зло: – једино можда онај који ствара! – А то
је онај који ствара циљ човеку, и даје земљи смисао њен и њену будућност: Он
тек ствара, да би нешто постало добро или зло. Ја их дакле позвах да
стровале своје старе говорнице, и све оно где се било наместило оно старо
уображење; позвах их да исмеју своје велике учитеље врлине, и светитеље и
песнике и искупитеље. Позвах их да исмеју своје намргођене мудраце, и све оне
који су икад као црна страшила опомињући седели на дрвету живота. Сео сам
насред њихове велике гробљанске стазе, чак и уз саму стрвину и гавранове – и
исмевао сам сву некадашњост њихову и њено трошно распадајуће се господство.
Заиста вам кажем, као они исповедници и лудаци драо сам се и ја, и проклињао
све што је у њих велико и што је мало, – што да је и најбоље њихово тако
премалено! Што да је и најгоре њихово тако премалено! – тако сам се смејао.
Тако се из мене дерала и смејала моја мудра чежња, која је рођена у брдским
висинама, заиста вам кажем једна дивља мудрост! – моја велика крилата чежња.
Она би ме често отргла са земље, у вис и у
даљину, и све у смеху: тада бих летео застрављен, као стрела, кроз усхићење
опијено сунцем: – напоље у далеке будућности, које још не угледа ничији сан, на
топлије југове него што су их икад сниле творачке маште: онамо где се богови
играјући стиде сваке одеће: – – ако ћу да говорим у сликама, и да храмљем и
муцам као песници: а заиста вам кажем, стидим се што још морам да будем песник!
Онамо, где ми је све постајање изгледало као играње и поигравање богова, а свет
испуштен и распуштен, и бежећи натраг к себи самом: – – као вечито бежање од
себе и поновно тражење себе многобројних богова, као б1ажено противречење себи,
поновно допадање себи, припадање себи самима многобројних богова: – Онамо, где
ми се све време чинило блаженим подсмехом тренуцима, где је потреба исто што и
слобода, јер се блажено игра са жаоком слободе: – Где сам опет нашао и свога
старог ђавола и диндушманина, духа тежине, и све што је он створио: Запт,
законе, потребу и последицу, и циљ и вољу, и Добро и Зло: – Јер, није ли
потребно да има нешто, преко чега би се дало играти, играјући прећи?
Није ли потребно да лаких и најлакших ради има – кртица и тромих патуљака? –
3
Онде сам тада
подигао са стазе и реч »нат-човек«, и то да је човек нешто што треба
превладати, – да је човек мост а не сврха: да треба да је блажен што је подне и
виче, и пут ка новим зорама: – Заратустрину реч о великом Подневу, и све остало
што сам разапео изнад човека, као пурпурне друге вечерње румени. Заиста вам
кажем, пустио сам их да виде и нове звезде у новим ноћима; а изнад облака и
дана и ноћи разапео сам још као шарен шатор смех. Учио сам их свему што сам сам
знао и умео: да саставе и повежу све што је на човеку у одломцима, загонетно,
или кобан случај, – – као стварач, одгонетач, и искупитељ од случаја, учио сам
их градити будућност, и да све што је било – градећи искупе. Искупити
човека од оног што је прошло, и препородити све »Било једном«, док воља не
каже: »Јер тако сам хтела! Тако ћу хтети – « – то сам им рекао да је искупљење,
– томе сам их учио, да једино за то кажу да је искупљење. - А сад чекам на своје
искупљење – да бих последњи пут пошао к њима. Јер још једанпут хоћу међу људе;
хоћу да међу њима пропаднем, умирући хоћу да им дарујем највећи дар
свој! То сам научио од сунца, кад залази пребогато: злато тад сипа у море из
непребројног богатства свог, – тако да још и најсиромашнији рибар весла златним
веслом! То сам тако гледао једном, и нисам се сит могао наплакати гледајући. –
Као сунце хтео би и Заратустра да западне: и ево га где седи овде и чека, а око
њега старе разбијене таблице, и нове таблице – до пола исписане.
4.
Погле, ево једне
нове таблице: али где су браћа моја, да је понесемо доле у долину и у срца од
меса? - Ево шта тражи велика љубав моја према најудаљенијима: не штеди
ближњега свога! Човек је нешто што треба превладати. Има разних путева и
начина за превлађивање: бирај сам који хоћеш! Али само лакрдијаш може да
мисли да се »преко човека може и прескочити«. Савладај себе и у своме
ближњем: и право које можеш отети, не дај да ти га поклоне! Што ти чиниш
другоме, не може и други теби чинити. Знај да нема наплате. Ко не уме да
заповеда, нека слуша. Многи уме себи да заповеда, али то још није доста
да би могао и слушати себе!
5.
Ево шта је својство
благородних душа: они неће ништа забадава, а још понајмање живот. Ко је
из гомиле, тај би да живи забадава; али ми остали, којима се живот даровао, –
ми једнако премишљамо, шта бисмо ми могли најбоље дати као уздарје!
И заиста вам кажем, отмена је реч која каже: »што живот обећава нама,
хоћемо ми – да испунимо животу!« Не треба тражити уживање, где се не
може уживања пружити: И – не треба уживање тражити! Јер су уживање и
невиност најсрамежљивије ствари: ни једно ни друго неће да га траже. Њих треба имати
– а тражити треба пре још кривицу и бол! –
6.
О браћо моја, ко је
првенац, тога увек приносе на жртву. А ми смо првенци. Свих нас крв тече са
потајних жртвеника, сви ми горимо на ватри и печемо се у славу старих
божанстава. Оно што је на нама најбоље, још је младо: то дражи стара непца.
Наше је месо нежно, наша је кожа тек кожа од јагњета: – како да не дражимо
старе идолопоклонике! Још је у нама самина стари идолопоклоник: који за
гозбу себи пече најбоље што је на нама. Ах, браћо моја, како не би првенци
бивали приношени на жртву! Али то и траже они који су као ми: ја волим оне који
не желе да се сачувају. Оне који пропадају и пролазе волим ја свом љубављу
својом: јер то су они који прелазе. –
7.
Бити истинит – то умеју
мало њих! Па и они који умеју, ти то неће да су! А понајмање још умеју то они
које зову добрима. О ти добри! Добри људи не говорите никад истину; бити
тако добар, за дух је права болест. Они попуштају, ти добри људи, они се
подају, њихово срце понавља што му се каже, њихови разлози слушају: а ко слуша,
тај не чује сам себе! Све што добри називају злим, мора се удружити, да
би се из свега тога родила једна истина: о браћо моја, да ли сте ви доиста зли
за ту истину? Смионо прегалаштво, дуготрајно неповерење, свирепо одрицање,
засићеност, сечење у живо месо – како се ретко то све удружује! А тек у
том семену – заћиње се истина! Уз немирну и злу савест расла је досад свест и
никло све знање! Разбијте, разбијте, ви који до знања долазите, те старе
таблице!
8.
Ако има у води гредâ,
ако прелази и ограде скачу с једне стране реке на другу: онда, одиста, нико
неће веровати ономе који каже: »Све је у току«. Чак ће и глупаци да му
противрече. »Како? рећи ће глупаци, откуд је све у току? Па тамо су греде и
ограде над током воденим! « »Над током воденим све је чврсто, све
вредности ствари, мостови, појмови, све 'Добро' и све 'Зло': све је то чврсто!«
– А кад доде тврда зима, укротитељка рекâ: тада и најпаметнији постају
неповерљиви; и тада, заиста вам кажем, не говоре само глупаци: »Као да ће све
престати – да се миче?« »У основи, све је непомично« –, то је прави
зимски наук, добродошао неплодноме добу, добродошао као утеха за спаваче и
запећњаке. »У основи је све непомично« .– али против тога диже своју
проповед јужњак ветар! Јужњак бик, али не бик за рало и орање, – бесан бик,
који све руши, и који крха лед гневним роговима! А лед – лед крха прелазе!
О браћо моја, зар није сад све у току? Зар нису све ограде и сви
прелази пали у воду? Ко би се још држао за »Добро« и за »Зло«? »Тешко нама!
Благо нама! Дунуо је јужњак!« – Тако ми проповедајте, браћо моја, кроз све
улице!
9.
Има једна стара
лудост, која се зове добро и зло. Око врачара и звездослова окретао се досад
точак ове лудости. Некада се веровало у врачаре и звездослове: и зато
се веровало да је »све судбина: треба да чиниш зато што мораш да чиниш!« После
опет почело је да се не верује у врачаре и звездослове: и зато се
веровало да је »све слободно: можеш зато што хоћеш«! О браћо маја, о звездама и
о будућности досад се само нагађало, а није и знало: па зато се и о
добру и злу досад само нагађало, а није и знало!
10.
»Не кради! Не
убиј!« – такве су речи називали некад светима: пред њима се приклањала колена и
савијале главе, и свлачила обућа. Али ја вас питам да ли је икад где на свету
било бољих крадљиваца и убојица него што су биле такве свете речи? Зар не
садржи сâм свачији живот – крађе и убијања? И то што су се такве речи називале
светима, зар се тиме није само истина – убијала? Или, беше ли то можда
проповед смрти, која је називала светим све што је противречило и што се
противило свему животу? – О браћо моја, разбијте, разбијте ми старе таблице!
11.
У томе је моје
сажаљење према свему што је прошло, што видим. да је предато на милост и
немилост, – – осећању, духу, лудилу сваког поколења које пристиже, и које све
што је било претвара у мост за себе! Може доћи какав силник, домишљата неман,
који ће милошћу и немилошћу својом све шта је прошло угњетати и стиснути: док
му не би постало мостом, и предзнаком, и гласником, и петловим кукуреком. А ево
у чему је друга опасност, и моје друго сажаљење: ко је из гомиле, његово сећање
иде уназад до очева оца, – али са очевим оцем престаје и време. На тај је начин
све што је прашло напуштено: јер, може,се десити да гомила некад постане
господаром, те да све време потопи у плитким водама. Зато је, о браћо моја,
потребно ново племство, које ће бити противник свему што је гомила, и
свему господству на силу, и које ће на нове таблице написати наново реч
»племенит«. Треба много племенитих и многоврсних племенитих, да би би1о
племства! Или, како сам једном говорио у слици: »У томе и јесте
божанственост да има богова али да нема једнога бога!«
12.
О браћо моја, ја
хоћу да вас посветим за ново племство и у ново племство: ви да будете родитељи
и одгојитељи, и сејачи будућности, – – заиста вам кажем, не племства које се
може купити, као што га купују ћифте, и са новцем ћифтинским: јер малу вредност
има све што има цену. Не то откуд сте дошли, треба да је одсад част ваша, већ
оно куда идете! Воља ваша и корак ваш, који хоће да престигну вас саме, – у
томе нека буде нова част ваша! Заиста вам кажем, не у томе што сте можда
служили каквог владаоца – шта је стало још до владалаца! – нити у томе што сте
нечему што већ постоји послужили да се још боље учврсти! Не у томе што би ваш
род на дворовима постао дворски, те што бисте научили да, шарени, као птица
фламинго, стојите дуге сате у плитким рибњацима: – јер умети стојати
рачуна се у заслугу код дворана; и сви дворани мисле да у блаженство после
смрти спада и то да се – сме седети! – Не ни у томе што је неки дух који
називају светим повео био можда претке ваше у обећане земље, које за мене
нису обећане: јер земља у којој је порасло најгоре од свих дрвета, крст, –
каква ми је то обећана земља! – – и верујте, ма куд да је тај »свети дух« водио
витезове своје, увек су таквим походима пређњачили – предњакали
разноврсни створови, четвороноги и двоноги, крштеници и некрштени! О браћо
моја, ваше племство не треба да гледа уназад, него унапред! Изгнаници
треба да сте из свих отаџбина и прадедовина! Своје деце земљу треба да
љубите: та љубав нека би била ваше ново племство, – земља неоткривена, у
најудаљенијим морима! Онамо, онамо нека ваша једра заброде, да је тражите и
нађете! На деци својој траба да поправите што сте деца својих отаца:
тако треба да искупите све што је прошло! Те нове таблице постављам изнад вас!
13.
»Чему живети? Све
је сујета! Живети – значи млатити празну сламу; живети значи изгорети а не
загрејати се.« – Тако стародревно наклапање важи још једнако као нека
»мудрост«; а зато што је старинско и што заудара на пљас, утолико се
више поштује. И п1јес може да оплемени. – Деци је било допуштено тако говорити:
она се плаше од ватре, јер их је опекла! Има много детињарија у старим
књигама мудрости. Али ко вечито »млати сламу«, како сме тај да проклиње млаћење
сламе! Таквим будалама требало би завезати уста! Они седају за сто а не понесу
са собом ништа, чак ни глади: – и онда псују и проклињу: »Све је сујета!« А
добро јести и пити, то, браћо моја, заиста није сујетна вештина! Разбијте,
разбијте ми таблице вечно намргодених.
14.
»Чистоме је све
чисто« – тако каже народ. А ја вама кажем: свињама је све свињско! Стога и
проповедају занешењаци и климоглавци, у којих је и срце расклиматано: »сâм свет
је једно погано чудовиште«. Јер сви су они нечиста духа; а поглавито они за
које нема мира ни одмара док нису сагледа1и свет одостраг, – ти
стражњаци и загробњаци! Њима ћу рећи у лице, иако не звући баш одвише
љупко: свет је у томе сличан са човеком што има стражњицу, – толико
имају право! У свету има много погани: толико имају право! Али зато сам
свет још није погано чудовиште! Има мудрости у томе што на свету много шта
смрди: само гадење ствара крила и снагу која води к извору! И на најбољему има
још што изазива гађење; и најбољи је још нешто што треба превладати! О браћо
моја, много је мудрости у томе што на свету има толико погани.
15.
Ево какве сам
изреке слушао где говоре загробњаци савести својој, и, заиста вам кажем,
безлобно и без притворства, – иако уистину нема од тога ништа притворније
на,свету, нити злобније. »Пусти свет нек иде својим током! Немој ни прстом
макнути против тога!« »Пусти нека ко год хоће људе коље и дави и дере до коже:
немој ни прстом макети против тега! Тако ће онда научити да се одрекну света.«
»А свој рођени разум – њега треба ти сâм да гушиш и давиш; јер то је разум од
овога света, – тако ћеш онда научити и ти сâм да се одрекнеш света.« – –
Разбијте, разбијте ми, браћо моја, те старе таблице смирењака. Разрекните ми те
изреке опадача светских!
16.
»Ко много учи, тај
се одучи свих живих жеља« – тако шапућу данас једни другима у уши по свим
мрачним уилицама. »Мудрост умора, нема ничег што би вредело; не треба да
желиш!« – ту нову таблицу нашао сам где виси и на јавним тржиштима. Разбијте
ми, браћо моја, разбијте ми и ту нову таблицу! Света-сити обесили су је
онде, и проповедници смрти, а и окрутници: јер погледајте боље, то је уједно и
проповед која позива на ропство: – Што су лоше учили, и најбоље ненаучили, што
су све учили прерано, и пребрзо: што су се претоварили, отуда им
покварен желудац њихов, – – покварен желудац, то је њихов дух: он
препоручује смрт! Јер, заиста вам кажем, браћо моја, дух и јесте
желудац! Живот је извор радости: али из кога говори покварен желудац, отац
туробности, за тог су сви извори отровани. Сазнање, у томе је радост за
онога који има лављу вољу! Али ко се уморио, тај је и сâм тек предмет воље, и с
њим се играју сви таласи. И то је одувек својство слабих људи: они се изгубе на
путевима својим. И на крају пута још пита умор њихов: »Зашто смо уопште и
полази1и на путеве! Све је исто!« Њима је пријатне чути кад се
проповеда: »Ништа се не исплати. Не треба да хоћете!« Али таква проповед позива
на ропство. О браћо моја, као свеж вихор-ветар долази Заратустра за све уморне
од пута; он ће учинити да још многи носеви стану кијати! Слободни дах моје душе
и кроз зидне, унутар у тамнице и у тамне духове! Воља ослобађа: јер, хтети
значи стварати: тако учим ја. И једино чега ради треба да учите, то је
да бисте стварали! Али, и како се учи, треба тек да научите од мене,
како се добро учи! – Ко има уши, нека чује!
17.
Ево овде чун, – а
онамо преко плови се можда у велико Ништа. – Али, ко хоће да уде у то »Можда«?
Нико од вас неће да уђе у чун смрти! Како хоћете онда да сте уморни од света!
Света – сити! А нисте се још ни са земље помакли! Ја сам вас виђао увек жудне
земље, за1јубљене још у рођени свој умор земаљски! Није вам узалуд усница
отромбољена: – још на њој седи мала једна земаљска жеља! А у оку – зар не плива
туда облачак један још незаборав1јене земаљске радости? Има на земљи много
добрих проналазака, једни су корисни а други пријатни: њих ради треба волети
земљу. А много штошта на њој тако је добро пронађено, да је као и недра женина:
и корисно и пријатно у исти мах. Него, ви света.сити! Ви од земље троми! Вас
треба прутевима шибати! Шибама вас треба опет дићи на хитре неге! Јер: ако
нисте болесници и преживели кукавци, којих је земља сита, онда сте лењи
лукавци, или облапорни притајени мачори и страсници. Па ако вам није више у страсти
да потрчите, а ви – путујте у неповрат! Неизлечиве не треба покушавати
лечити: тако учи Заратустра: – путујте дакле у неповрат! Него, треба више храбрости
да се начини крај, него стих с почетка: то знају сви лекари и сви песници.-
18.
О браћо моја, има
таблица које је створио умор, и има их које је створила лењост, гњилост: мада
оне једнако говоре, не треба их једнако слушати. – Погледајте овог жедника!
Једва још педаљ има до мете своје, а толико је уморан да је пркосмо легао
посред ове прашине: јуначина! Од умора хоће да прогута и пут и земљу и мету и
сама себе: а ни коракнути неће даље, – јуначина! Ено га сунце пече, а пси му
лижу зној са удова: али он лежи пркосан и не миче се, и пре ће свиснутли од
жеди: – – свиснути на педаљ даљине од мете своје! Заиста вам кажем, још ћете га
морати вући за косе у небо његово, – тога делију. Али је боље да га оставите да
лежи где је легао, те да му дође сан, утешитељ, с освежавајућим пљуском кише:
Оставите га да лежи док се сâм не пробуди, – док сâм не опорекне сав умор и све
ште је умор из њега говорио! Једино, браћо моја, разгоните псе око њега, лење
об1изице, и сав тај узрујани гад од муха и мушица: – – сав тај узрујани лој
»образовних«, који се слади и храни од зноја свакога јунака! –
19.
Ја повлачим око
себе кругове и свете међе; све се мање њих пењу са мном на све више брегове: ја
градим планину од све светијих брегова. Али ма куда се пели са мном, о браћо
моја, пазите да се не би који паразит са вама попео! Паразит: то је црв,
гмизави, припијени црв, који би да се насити ријући по вашим болним рањавим
кутићима. А вештина његова је у томе, да на душама које се пењу проналази где
су уморне: у ваш јед и у вашу зловољу, у ваш осетљиви стид, свија гадно гнездо
своје. Онде где је јаки слаб а благородни премилостив, – ту он свија своје
гадно гнездо: паразит се шири онде где на великоме нађе његове мале рањаве
кужиће. Шта је највиша врста свих бића, а шта најнижа? Паразит је најнижа; а
онај који припада највишој врсти, тај даје хране највећем броју паразита. Јер,
како и не би седео највећи број паразита на души која има највише ступњева, и
која најдубље силази? – на души која све обухвата, и која најдаље трчи и лута и
шета по себи; која је најнеопходнија, и која се од драге воље баца у наручје
случају: – – на души која постоји а која тоне у постајању; која има, а која хоће
да хоће и да жели: – – која бежи од саме себе, и која себе саму сустизава у
најширем кругу: која је најмудрија, и којој се лудост најслађе додворује: –
која себе саму највише воли, у којој све ствари одмењују као при1ив и одлив,
као плима и осека: – како и не би били на највишој души најгори
паразити?
20.
О, браћо моја,
јесам ли можда свиреп? Али ја кажем: што пада, треба још и одгурнути! Све што
је од данас – пада, пропада: ко би га задржао! Али ја – ја хоћу још да
га и одгурнем! Да ли сте познали слатко уживање: сурвавати камење у провалију
без дна? – Погледајте само ове људе од данас, како се сурвавају у моју
провалију! Ја сам тек предигра бољих играча, о браћо моја! Игра за пример! Чините
по моме примеру! Па кога не можете научити да лечи, тога научите – да
што брже падне! –
21.
Ја волим храбре:
али није доста, бити смео на ударцу, него треба и знати на кога ваља
ударити! А често има више смелости у томе да се човек уздржи и прође мимо: да
би себе штедео за достојнијега непријатеља! Ваши непријатељи треба да су такви
да их можете мрзети, али не да их морате презирати: треба да се можете поносити
непријатељем својим: такав сам наук једном већ давао. Треба, о браћо моја, да
штедите себе за достојнијег непријатеља: стога пролазите мирно мимо многошта, –
– поглавито мирно многи олош, који вам пуни уши грајом о пучини и о народима.
Не дајте да вам помути око њихово За и њихово Против! Много је у томе право,
много неправо: ко у то загледа, гнев га спопада. Ко загледа, не може а да не
удари посред свега тога: стога прођите и идите у шуме, и оставите мач свој нека
мирује! Идите својим путевима! А народ и народе оставите нека иду
својима! – путевима мрачним, заиста вам кажем, које не осветљава ни с времена
на време више ни једна једина нада! Оставите ситничаре нека владају туда, где
је све што се још сјаји – талми-злато! Прошло је доба краљева: што се данас
назива народом, не заслужује да има краљеве. Погледајте само, како ови народи
сада сами подражавају ситничарима; и најмању добит чепркају себи из сваког
ђубрета! Они уходе једни друге, и уходећи узимају једни од других, – и то зову
»добро суседство«. О блажено старо доба, када је народ говорио у себи: »Ја хоћу
над народима – да господарим!« Јер, браћо моја, оно што је најбоље треба
да господари, оно што је најбоље и хоће да гесподари! А где се учи
друкчије, ту – нема оног што је најбоље.
22.
Кад би ти –
имали хлеба бадава, тешко њима! За чим би такви онда викали! Зарада
њихова – то је уједно и забава њихова; па и треба да им тешко пада! Грабљиве су
то животиње: у њихову »раду« има још грабљења, у њихову »зарађивању« –
подваљивања! И зато треба да им тешко пада! Треба да постану још боље грабљиве
животиње, финије, мудрије, човеку сличније: јер човек је најбоља грабљива
животиња. Свима животињама отео је човек врлине њихове: на тај је начин од свих
животиња за човека било понајтеже. Само су још птице изнад њега. Те кад би
човек још и летети научио, авај! колико би високо – полетела његова жеља
за грабљењем?
23.
Мушкарца и жену
желим овакве: мушкарца способна за рат, жену способну за рађање, а обоје
способне за игру и главом и ногама. Изгубљен нека нам изгледа дан у који се
није бар једанпут играло! Лажна нека буде за нас свака истина уз коју није било
бар мало смеха!
24.
Ваше склапање
бракова: пазите добро, да не буде рђаво склопљено! Ви склописте одвише
брзо, те мора следовати – браколомство! Али, боље је брак и ломити него
брак савијати, у браку извијати! – Ево шта ми рече једном жена једна: »одиста,
извршила сам браколомство, али је прво брак сломио – мене! « Видео сам да су
зло-спарени увек најосветољубивији: цео свет мора да осети те да свако од њих
не иде више за себе. Стога бих желео да поштени овако говоре међу собом: »ми се
волимо: дај да се постарамо да се и даље волимо! Или да увидимо да смо били у
заблуди?« – »Дајте нам времена и мали брак, да бисмо видели да ли смо способни
за велики брак! Велика је ствар, бити увек удвоје!« Тај савет дајем ја свима
поштенима; и шта би била љубав моја за натчовека, и за све што има да дође, кад
бих друкчије световао и говорио! Не само по броју да се плодите, него у висину
– у томе, браћо моја, нека вам буде на помоћи врт брака!
25.
Онај који је постао
мудар испитујући стара врела, ево вам кажем, тај ће на крају крајева потражити
изворе будућности и нова порекла. – О браћо моја, неће трајати дуго а нови
ће се народи појавити, и нови ће извори зажуборити доле у нове дубине.
Јер, где се јави замљотрес – тај затрпа много бунара, и ствара много жеђи: он
издиже на видело и унутарње снаге и тајанственостли. Земљотрес открива нове
изворе. Из потреса старих народа избијају нови извори. И ко ускликне: »Погле,
ево бунар за многе жедне, срце за многе који чезну, воља за многа оруђа«: – око
тога се искупља народ, а то значи: много оних који би да покушају. Ко
уме да заповеда, ко мора да се покорава – то има ту да се покуша! Ах, и
колико ту треба кушања и нагађања и неуспеха и поновног кушања! Друштво људско:
то је један покушај, тако ја учим, – једно дуго кушање и тражење: а тражи се
онај који ће заповедати! – – покушај, о браћо моја! Не »уговоре«!
Разбијте, разбијте такве речи болећивих и полутана!
26.
О браћо моја! У
којима лежи највећа опасност за сву будућност рода човечанског? Зар не у
поштенима и праведнима? – – у њима који говоре и који мисле у срцу свом. »ми
већ знамо шта је добмо и праведно, ми то и чинимо; тешко онима који то тек
траже!« Ма колико да је штета од оних који су зли: штета од ових добрих
најштетнија је штета! И ма колика да је штета од оних који опадају овај свет,
штета од добројих најштетнија је штета. О браћо моја, добрима и праведни
загледао је једном у срце један који је рекао: »То су фарисеји«. Али га нико
није разумео. Добри и праведни нису га ни смели разумети, јер је дух њихов
заробљен у њиховој чистој савести. Глупост доброг је безгранично опрезна. А
истина је у овоме: поштени морају бити фарисеји, – они не могу да
бирају. Поштени морају на крст разапети оног који сам своју врлину
проналази! То је истина! Други пак један који је открио земљу њихову, земљу,
срце и царство поштењака и праведника, то беше онај који је запитао: »кога мрзе
највише?« Највише мрзе оног који ствара: Оног који разбија таблице и
старе вредности, разбијача, – њега називају разбојником. Јер добри – они не
умеју да стварају: они су увек почетак краја: – – они разапињу на крст оног
који пише нове вредности на нове таблице, они жртвују себи будућност, –
они разапињу на крст сву будућност рода човечанског! Добри – они су увек били
почетак краја.
27.
О браћо моја, да ли
сте добро разумели ову реч моју? И све што сам једном рекао о »последњем
човеку«? У којима лежи највећа опасност за сву будућност рода човечанског? Зар
не у добрима и праведнима? Разбијте, разбијте добре и праведне! – О
браћо моја, да ли сте добро разумели ову реч моју?
28.
Ви бежите од мене?
Ви сте застрашени? Ви дрхћете од ове рећи моје? О браћо моја, позивајући вас да
разбијете поштењаке и таблице њихове, укрцао сам само човека на широко море
његово. А сада тек долази за њега велики страх, велика погледања уоколо, велика
болест, велико гађење, велика морска болест. Добри су вам показали лажне обале
и лажна уточишта; у лажима сте добрих ви рођени и склоњени. Добри су све до
темеља у лаж умочили и утопили. Али онај који је открио земљу »човек«, открио
је и земљу »будућност рода човечанског«. Одсад ћете ми бити морепловци,
честити, стрпљиви морепловци! Идите усправно за времена, о браћо моја, научите
ићи усправно! На мору је бура, Многи би хтели да се с помоћу вас и они усправе.
На мору је бура: све је у мору. На посао дакле! Ви опробана срца морепловачка!
Каква отаџбина! Онам' онамо наша ће крма где је постојбина наше деце!
Онам' онамо, бурније него морска бура, носи нас бура велике чежње наше! –
29.
»Што си тако тврд!
– говорио је једном кухињски угаљ дијаманту; зар нисмо нас двоје блиски
сродници? « – Што сте тако меки? О браћо моја, тако ја питам вас: зар
нисте ви – моја браћа? Што сте тако меки, тако неотпорни и попустљиви? Зашто
има толико одрицања, порицања у срцима вашим? Тако мало судбине у погледу
вашем? Ако нећете да сте судбоносни и неумитни као судбина: како ћете са мном –
побеђивати? А ако ваша тврдокорност неће да сева и посеца и расеца: како ћете
једном са мном – стварати? Јер, они који стварају су тврди. И мора да вам
изгледа блаженство, да руку своју притиснете на тисућу година као на восак, – –
блаженство, да пишете на вољи тисуће година као по челику, – чвршће од челика,
благородније од челика. Сасвим тврдо је само оно што је сасвим благородно. Ту
нову таблицу, о браћо моја, постављам изнад вас: постаните тврди! –
30.
О ти вољо моја! Ти
препреко сваке потребе, ти моја прека потребо! Сачувај ме од свих малих
победа! Ти уређење душе моје, које ја називам провиђењем! Ти која си у мени, и
нада мном! Сачувај ме и очувај ме, да будем једно велико провиђење! А последњу
твоју величину, вољо моја, остави за последњи подвиг твој, – да будеш неумитна
у победи својој! Ах, ко још досад није подлегао победи својој! Ах, чије се још
око није замрачило у том опојном сутону! Ах, чија још нога није поклекнула, и
није се у победи одвикла да – стоји чврсто! – – О, да бих једном о Великом
подневу био спреман и сазрео: спреман и сазрео као узаврео челик, муњевит
облак, и виме набубрело од млека, – – спреман за сама себе и за своју
најскривенију вољу: лûк који жуди за својом стрелом, стрела која жуди за својом
звездом: – – звезда, спремна и сазрела у своме подневу, горућа, прободена,
блажено испружена на домаку убитачних стрелâ сунчаних: – – сáмо сунце, и
неумитна воља сунчана, спремна да уништи побеђујући! О вољо, препреко сваке
потребе, ти моја прека потребо! Очувај ме и сачувај за једну велику
победу! – –
Тако је говорио
Заратустра.
1.
Једног јутра, не
дуго по повратку свом у пећину, поскочи Заратустра са своје постеље као манит,
стаде се дерати страшним гласом и млатити рукама, као да лежи још неко у
постељи па неће да устане; и толико је одјекивао глас Заратустрин, да су његове
звери поплашене дотрчале, и да су из свих пећина и јаруга, које су биле у
близини Заратустрине пећине, све птице и звериње побегли, летећи, лепршајући
се, гамижући, скакућући, како је год које од својих нагу и крила стигло. А
Заратустра је говорио ове речи: Излази, мисли без дна, из дубине моје! Ја сам
твој петао будилник и руј зорин, дремљиви црве: устани! дижи се! Мој ће те
јасни кукурек већ разбудити! Одреши ланце са ушију својих, па слушај! Ја хоћу
да проговориш! Устај! Дижи се! Овде је грома доста да би и гробови могли
прочути! Отрљај сан, и све што је брљиво и разроко, из очију својих! Слушај и
очима својим што ћу ти рећи: јер глас мој исцељује и слепорођенчад. Кад се
једном разбудиш, остаћеш ми будна вечито. Није мој обичај, да будим
прабабе из сна, па да их онда пустим да – даље спавају! Ти се мичеш, протежеш,
стењеш? Устани! На ноге! Нећу да ми стењеш – него да говориш! Заратустра те
зове, безбожник Заратустра! Ја, Заратустра, заточеник живота, заточеник патње,
заточеник кружења – зовем тебе, моју најдубљу, без дна, мисао! Благо мени! Ти
долазиш, – ја те чујем! Бездана моја проговара, крајњу дубину своју
изврнуо сам на видело! Благо мени! Овамо! Пружи руку – – ха! Пусти! Хаха! – –
Гад, гад, гад – – – тешко мени!
2.
Тек што је
Заратустра изговорио ове речи, стропошта се на земљу као мртвац, и остаде дуго
тако. А кад је опет дошао к саби, био је блед и дрхтао је, и оста лежећи, и не
хтеде задуго ништа да једе нити да пије. То га је тако држало седам дана; а
његове звери не напуштаху га ни дању ни ноћу, осим ште је орао пакаткад излетао
по храну. Што би наотимао и донео, то је метао Заратустри на постељу: тако да
је напослетку Заратустра лежао међу самим жутим и руменим зрњем, грожђем,
шипковима од ружа, мирисавим биљем, и шишаркама од јела. А крај ногу његових
лежала су испружена два јагњета, које је орао с тешком муком отео од њихових
пастира. Напослетку, после седам дана, усправи се Заратустра на својој постељи,
узе у руку један шипак од руже, омириса га, и мирис му гођаше. Тада су мислиле
његове звери да је дошло доба да с њиме говоре. »О Заратустра, рекоше, ево већ
седам дана како лежиш ту, са склопљеним очима: зар се нећеш најзад опет дићи на
ноге? Изађи напоље из пећине своје: свет те ишчекује, као градина. Ветрић се
игра тешким мирисима, који хоће к теби; и сви поточићи хтели би да трче за
тобом. Све травке жуде за тобом, док си ти седам дана осамљен опстао, – изађи
напоље из пећине своје! Све твари хоће да буду твоји лечници! Је ли ти можда
дошло какво ново сазнање, несварљиво и тешко? Као замешано тесто лежао си, и
душа се твоја разлила и растући почела да прелази све ограде своје. – « – О
звери моје, одговори Заратустра, ћеретајте само тако, и пустите ме да вас
слушам! Много ме освежава кад ћеретате: где се ћерета, ту већ лежи свет преда
мном као градина. Колико је пријатно што постоје речи и гласови: зар нису речи
и гласови дúге и замишљени мостови измеду оног што је за навек растављено?
Свакој души припада други свет; за сваку је душу свака друга душа један »други
свет«. Између онога што је најсличније једно с другим вара изглед понајлапше;
јер преко најмање провалије најтеже је прећи. За мене – како може да има нешто
што је ван мене? Изван не постоји! Али ми на то заборављамо кад гласом
долази до нас; како је то лепо, што заборављамо! Зар нису стварима дати на дар
имена и гласови да би ствари човека разонодиле? Говор је одиста врло лепа
лудорија; њиме човек играјући прелази преко свих ствари. Како су пријатни сваки
разговор и свака лаж гласова! С помоћу гласова игра 1јубав наша по шареним
дугама. – – »О Заратустра, рекоше на то звери, за оне који овако мисле као ми,
играју све ствари саме од себе: све долази и хвата се за руке и смеје се и бежи
– и опет се враћа. Све иде, и све се опет враћа; вечно се котрља точак бића.
Све умире, и све опет процвета; вечно јури напред година бића. Све се крха, и
све,се опет склапа; вечно се зида иста кућа бића. Све се растаје, и све се опет
састајући здравља; вечно веран себи остаје прстен бића. У сваком тренуту почиње
биће, око сваког овде облеће лопта тамо. Средина је свуда. Крива
је стаза вечности.« – – О ви лакрдијаши, и верглаши! одговори Заратустра, а
осмех му се опет указа на лицу, како ви добро знате шта је имало да се испуни
за седам дана: – – и како ми се црно чудовиште увуче у ждрело и хтеде да ме
задави! Али ја сам му одгризао главу и испљувао је из себе. А ви, – од тога већ
начинисте песму за своју свиралу? Ја пак лежим ево, још уморан од оног одгриза
и испљуваја, још болан услед сопственог спасења. И ви сте све то гледали?
О звери моје, зар сте и ви свирепи? Да ли сте хтели да видите велики бол мој,
као што,то људи чине? Јер човек је најсвирепија животиња. Оно при чему се он
досад на земљи понајбоље осећао, то су жалосне игре, барабе с биковима, и
разапињања на крст; а кад је пронашао, пакао, заиста вам кажем, то му је било
небо на земљи. Кад велики човек повиче од бола : – брже боље дотрчи до њега
мали; а језик му виси из уста од радозналог уживања. Он пак назива то својим
»сажаљењем«. Мали човек, нарочито ако је песник – како вредно оптужује живот
речима! Почујте га, али не пречујте оно уживање што извирује из свег
оптуживања! Такве тужиоце живота: њих савлада живот док затрепће оком. »Ти си
заљубљен у мене, говори жена безочна; почекај мало, још немам времена за те.«
Према самом себи човек је најсвирепија животиња. Кад свих оних који се називају
»грешници« и »крстоносци« и »испосници«, не пречујте оно сладострасно уживање
што извирује из тог тужења и оптуживања! А ја сâм – да ли ја хоћу људе овим да
оптужујем? Ах, звери моје, само сам то једно досад научио, да је човеку
потребно оно што је најгоре на њему да би му било најбоље, – – да у оном што је
најгоре лежи најбоља снага његова, и најтврђи камен за онога који
највише зида и ствара; и да човек мора постати бољи и гори: Није у томе
био крст на који сам разапет, што сам знао да је човек зао, – него сам ја викао
из свег грла, како још нико викао није: »Ах, зашто је оно што је најгоре на
њему тако одвише мало! Ах, зашто је оно што је најбоље на њему тако одвише
мало!« Велика засићеност човеком – она ме је давила и она ми се беше
спустила у ждрело: и оно што је врач прорекао: »Све је исто, ништа се не
исплаћује, знање дави«. Дуг један сутон храмао је преда мном, једна на смрт
уморна и смрћу опијена растуженост, која ми је зевајући говорила. »Вечно се
враћа човек којега си сит, мали човек« – тако је зевала моја туробност, вукући
ногу за собом и не могући заспати. У пећину ми се претвори земља човекова,
груди јој упадоше у њу, а све живо постаде за ме људска трулеж и људске кости и
трошна прошлост. Уздисаји моји седели су на свима људским гробовима и не могаху
се више подићи; уздисаји моји и питања моја úкаху и кукаху и лутаху и тужаху,
дању и ноћу: – »ах, човек се вечно враћа! Мали се човек вечно враћа!« Наге сам
их видео једном обоје, највећега човека и најмањега човека: одвише сличне
једног другоме, – одвише човечанског још и највећега меду њима! Зар најмањи
највећи! – то је била моја засићеност људима! И вечно враћање и најмањег! – то
је била моја засићеност бићем. Ах, гад! гад! гад! – – Тако је говорио
Заратустра, уздишући и стресајући се; јер се сећаше болести своје. А његове
звери не дадоше му тад да даље говори. »Не говори даље, од болести избављени! –
тако му одговорише његове звери, већ изађи напоље, где те свет ишчекује, као
градина. Иди напоље к ружама и пчелама и јатима голубова! А пре свега иди ка
птицама певачицама: да научиш од њих певати! Треба да певају они који су
на путу оздрављења; а здрави нека говоре. Ако се здрав и зажели песама, он
друге песме жели него онај који се избавља од болести.« – »О ви лакрдијаши и
верглаши, заћутите већ једном! – одговори Заратустра, и смејаше се својим
зверима. Како ви добро знате, шта сам као утеху пронашао сам себи за седам
дана! Да морам опет да певам, – ту сам утеху пронашао себи, и тај
пут к оздрављењу: да ли ћете и од тога опет начинити одмах песму за свиралу?«
»Не говори даље, одговорише му поново његове звери; боље још, ти од болести
избављени, направи прво и удеси себи једну свиралу, једну нову свиралу! Јер,
слушај Заратустра! За твоје нове песме требају и нове свирале. Певај и одјекни
као гром, о Заратустра, лечи душу своју песмама новим: да би могао носити
велику судбину своју, која још ниједног човека судбина била није! Јер звери
твоје добро знају, о Заратустра, ко си ти и ко треба да будеш: чуј, ти си
учитељ вечитог враћања свега на свету – то је одсад твоја судбина! То што
ти као први треба да шириш овај наук, – како да таква велика судбина не буде и
највећа опасност твоја и болест! Чуј само, ми знамо чему ти учиш: да се све на
свету вечно враћа, и ми с њим, и да смо ми већ вечно пута били на свету, и све
са нама. Ти учиш, да постоји једна велика година постајања, једна чудовишна
велика година: као сат са песком мора она увек изнова да се окрене, да би
поново протицала и протекла: – – тако да су све те године равне једна другој, у
највећему и у најмањему, и исто тако да смо ми у свакој великој години равни
себи самима, у највећему и у најмањему. И кад би ти сад хтео да умреш, о
Заратустра, чуј само, ми и то знамо како би ти тад себи самоме говорио: – али
те звери твоје моле, да још не умреш! Ти би говорио, без дрхтања у гласу,
напротив лакше дишући од блаженства јер би се тад скинули са тебе велики терет
и велика замука, ти највећи стрпљивче! – »Ево умирем и нестаје ме, говорио би
ти, и за тили час претворићу се у ништа. И душе су смртне као и тела. Али ће се
вратити чвор узрокâ у који сам замршен, – он ће ме опет створити! Сâм ја спадам
међу узроке вечног повраћаја. Ја ћу опет доћи, са овим сунцем, са овом земљом,
са овим орлом, са овом змијом – не у нови живот или бољи живот или
сличан живот: – ја ћу вечно опет долазити у овај и исти живот, у највећему и у
најмањему, да опет учим о вечном враћању ствари, – – да опет говорим реч о
Великом подневу земаљском и људском, да опет објављујем људима долазак
натчовека. Ја рекох реч своју, ја се ево разбих о своју реч: тако хоће мој
вечити удес –, као гласник пропадам и нестаје ме! Куцнуо је час ево, да онај
који пада себе сам благосиља. Тако се – свршава пâд Заратустрин.« – Када
су звери ове речи изговориле, заћутале су, чекајући да им Заратустра нешто
прозбори: али Заратустра није чуо да су заћутали. Него је лежао мирно, са
затвореним очима, као неко који спава, иако није спавао, јер је баш био у
договарању са душом својом. А змија и орао, кад су га видели тако мирна и
ћутљива, поштујући велику тишину око њега, пажљиво се дигоше и одоше.
О душо моја, научио
сам те да кажеш »данас« као што се каже »једном« и »накад«, и да играш коло
своје у лету преко сваког овде и ту и тамо. О душо моја, избавио сам те из свих
углова, ишчистио те од све прашине, паучине, и помрчине. О душо моја, спрао сам
са тебе мали стид и врлину ситничарску, и наговорио те да нага стојиш пред
очима сунчевим. Буром која се зове »дух« духнуо сам по узбурканим валима твога
језера; дувом својим одгонио сам све облаке, задавио сам чак и џелата који се
зове »грех«. О душо моја, дао сам ти право, да кажеш Не као што то каже бура, и
да кажеш Дâ као што ведро небо говори Дâ: мирна као светлост стојиш ти и
пролазиш кроз сред одрицања бурних. О душо моја, дао сам ти натраг слободу над
оним што је створено и над оним што није створено: и има ли кога још да
познаје, као што познајеш ти, слатко уживање у оном што ће доћи?О душо моја,
научио сам те презирању, које не долази као што долази црвоточина; великом
презирању, које је пуно љубави, и које највише љуби оно што највише презире. О
душо моја, научио сам те да увераваш, тако да и сами разлози буду уверени у оно
што ти кажеш: као сунце, које уме да увери море да треба да се диже к њему у
висину. О душо моја, скинуо сам с тебе свако покоравање, коленоприклањање и
удварање; ја сâм наденуо сам ти име »препрека потребâ«, и »судбина«. О душо
моја, давао сам ти нова имена и шарене играчке, називао сам те »судбином« и
»обухватом свију обухватаја« и »нераскидном везом свега времена« и »азурним
звоном«. О душо моја, земаљско царство твоје појио сам сваком мудрошћу, свим
винима новим, и свим прастарим јаким винима мудрости. О душо моја, обливао сам
те сваким сунцем и сваком ноћи и сваким ћутањем и сваком чежњом: – тако да си
ми расла као чокот винове лозе. О душо моја, пребогата и тешка стојиш ти сад,
као чокот винове лозе са набреклим вименирна, и набубрелим мрко-златним
гроздовима: – – набубреним и погуреним услед среће твоје, очекујући у изобиљу,
и срамежљива још са чекања свога. О душо моја, нема нигде више душе која би
била пунија љубави, и која би могла више да захвати и више да обухвати! Где су
још будућност и прошлост ближе једна другој него у тебе? О душо моја, све сам
теби дао, и дајући теби моје се руке испразнише: – а сад! Сад се ти окрећеш
мени, и кажеш ми с осмехом а тако тужно: »Ко од нас двоје треба да каже хвала?
– – зар не треба онај који даје да каже хвала ономе који је примио, зато што је
примио? Зар није давање потреба за давањем? Зар није примање – примање из
сажаљења?« – О душо моја, ја разумем тужни осмех твој: пребогатство твоје пружа
сад руке пуне чежње! Обиље твоје баца погледе преко бурних мора тражећи и
ишчекујући; чежња преобиља огледа се у осмеху небесних очију твојих! И одиста,
о душо моја! Ко би могао да види осмех твој а да се не топи у сузама? И сами
анђели топе се у сузама од предоброте осмеха твог. Доброта и предоброта твоја
неће да тугују и да плачу: па ипак, душо моја, чезне осмех твој за сузама, и
уздрхтала уста твоја за јецањем. »Зар није свако плакање туговање? А свако
туговање оптуживање?« Тако говориш ти сама у себи, и стога се ти, о душо моја,
радије осмехујеш него што би излила јад свој; – у грозним сузама излила јад
свој над обиљем својим над свом жуди чокота за виноградарем и за ножем његовим!
Али, ако нећеш да плачеш, и да исплачеш пурпурну жалост своју, онда ћеш морати
да певаш, о душо моја! – Погле, ја се смешим и сâм док ти ово говорим: –
да певаш, певом громогласним, док не замукну сва мора, да би слушала чежњу
твоју, – – док се на тихим растуженим од чежње морима не појави чун, златно
чудо, око чијег злата скакућу све добре зле чудновате тварке: – – и многе
велике и мале птице, и звериње, и све што има чудновате ноге, да може трчати по
љубичастим стазама, – – ка златноме чуду, својевољном чуну, и ка господару
његову, а то је виноградар, који чека са ножем од дијаманата у руци, – – твој
велики спасилац, о душо моја, безимени – коме ће тек песме будућности име
наденути! И одиста, већ одише дах твој песмама будућности, – – већ си
успламтела и сањаш, већ пијеш жедно из свих бунара утехе пуних дубоких одјека,
већ почива туга твоја у блаженству песама будућности! О душо моја, ево сам ти
све дао, и последње што сам још имао, и дајући ти испразнише се све руке моје:
– то што сам ти рекао да певаш, ето, то је било последње што сам још имао! Што
сам ти рекао да певаш, реци сад само, реци: ко од нас треба сад – да каже
хвала? – Али нека, боље је: певај ти само, певај, о душо моја! А остави мене да
захваљујем! –
Тако је говорио
Заратустра.
л.
»У око твоје
загледао сам недавно, о животе: злато видех где сија у оку твоме дубоком као
ноћ, – срце ми преста куцати од тог слатког уживања: – златан чун видех где
сија на ноћним водама, љуљашка од злата, коју би вали загњуривали, запљускивали
и опет откривали! На ногу моју, жудну за игром, бацио си поглед, насмејан
упитан наговоран љуљушкав поглед: Двапут само окренуо си своје даире малим
ручицама – а већ је нога моја поклекла од жуди за игром Пете на ногама мојим
дигоше се у вис, прсти слуктаху, да те чути могу: јер играчево је ухо – у
прстима од ногу! Прискочих до тебе: али ти устукну трком испред мене: и на мене
сукну језик косе твоје ветром повијене! Одскочих од тебе и од твојих змија: и
ти већ застаде, с пола лица к мени, а из ока жеља ти избија. Кривим погледима –
учиш ме ићи кривим путевима; на кривим путевима учи се нога моја – подлостима!
Бојим те се близу, волим далеко од себе; својим ме бежањем мамиш, својим
тражењем окиваш: – ја патим, али шта не бих радо препатио за тебе! Кад
хладноћом стежеш, и мржњом залудиш, бекством боље веже, подсмехом – узбудиш: –
ко да те не мрзи, велика везиљо, све чвршће стезиљо, свуд с нама ходиљо, у
свему водиљо! Ко да те не воли, тебе милу, чедну, увек чилу, лакокрилу,
безазлену а грешну! Куда ме вучеш сад, ти ненамире и незаморе? А сад опет бежиш
од мене, ти слатки ветропире и безобзире! Ја играм за тобом, и идем за тобом,
зван ил' незван. Где си? Пружи ми руку! Или бар прст један! Залутаћемо, ја
видим пештере и шипраг око нас свуд! – Погле, совуљаге и шишмиши пролећу овуд!
Совуљаго? Шишмишу један! Шалу са мном збијаш? Где смо? Од пса ли научи да
кевћеш и завијаш. Кезиш на ме зубиће своје беле, здраве; буљиш у ме очи љуте из
гриве кудраве! У дивљем плесу преко дрвља и камења; ја сам ловац, – шта си,
дивокоза моја или хрт мој ти? Уза ме сад! Плесачице дивља, да си брза знам! Сад
горе! Сад преко! – Авај! У скоку сам ето пао сам! И к теби вапим сад, обесна,
смилуј се, о смилуј! Радо бих ишао с тобом – по лепшим стазама, чуј! - по
љубавној стази, кроз тихи шарен луг! – И1' крај језерца где рибице златне
пливају уокруг! Уморна ти си! Гле јањце онде, и сунце на смирају: како би лепо
било спавати ту, док пастири свирају? Зар си толико уморна? Понећу те ја, само
ћу ти руке склопити! А јеси ли жедна, – ја имам нешто, али се бојим нећеш хтети
попити – – О та проклета окретна спретна змија и шиндивила! Куд оде? Гле, на
лицу мом румене мрље казују да је ту била! Ал' одсад други нек буде будала и
пастир твој, да гледа куд се вереш! Досад сам теби ја, вештице, певао, одсад
ћеш мени ти да се – дереш! По такту мога бича играћеш и викати да свак
чује! Да нисам заборавио бич? – Не, ту је!« –
2.
На то ми живот ово
одговори, држећи при томе запушене мале уши: »О Заратустра! Не швићкај тако
страховито тим својим бичем! Та ти знаш да граја убија мисли, – а баш ми долазе
тако нежне мисли. Ми смо обоје праве и добричине и штеточине. С оне стране
добра и зла нашли смо ми наше обећано острво и нашу зелену ливаду – само нас
двоје! Већ зато треба да смо дабри један према другом! Па ако се и не волимо
баш из темеља – зар се мора бити киван на некога, кад се не воли из темеља? А
да сам добар према теби, па често и сувише добар, то ти знаш: узрок је томе,
што сам суревњив на мудрост твоју. О, та суманута стара будала мудрост! Ако би
икад мудрост твоја побегла од тебе, ах! тада би брже-боље и моја љубав побегла
од тебе.« Затим се живот забринуто обазре иза себе и око себе, па рече полако:
»О Заратустра, ти ми ниси доста веран! Ти ме не волиш ни близу толико колико
кажеш да ме волиш; ја знам да ти смишљаш да ме скорим оставиш. Има једно старо
тешко врло тешко звоно: брујање се његово чује ноћу горе до у твоју пећину: –– кад
ти чујеш како то звоно откуцава поноћ, онда ти измеду један и дванаест на то
мислиш – – ти на то мислиш, о Заратустра, знам ја добро, како би ме скорим
оставио!« –»Да, одговорих ја околишећи, али ти и то знаш. – « И ја му рекох
нешто на ухо, пасред његових замршених жутих будаластих чуперака од косе. »Ти
то знаш, о Заратустра? То не зна нико. – « Ми се згледасмо, и погледасмо у
зелену траву, преко које је баш прелетало хладно вече, и плакасмо један с
другим. – Тада пак беше ми живот милији него икад сва мудрост моја. –
Тако је говорио
Заратустра.
3.
Један!
»О човече! пази! Два! »То поноћ тиха к теби прилази! Три! »Из
дубока сна – Четири! »Будим се ја, и свест ми силази: – Пет!
»Дубок је свет, без дна, Шест! »Дубљи него Дан што зна. Седам!
»Дубок је његов јад –, Осам! »Радост још дубља него вај: Девет!
»Јад каже: Прођи сад! Десет! »А радост: Вечно трај –, Једанаест!
»Вечно трај, и вечност дај!« Дванаест!
(Или песма: Тако је
и тако нека буде.)
1.
Ако сам пророк и
пун оног пророчанског духа који ходи по високом гребену измеду два мора, – ходи
као тежак облак између онога што је било и онога што ће бити, – душманин
запарним низинама, и свему што је уморно те нити може да умре нити да живи: у
мрачним грудима својим спреман да севне, да пусти спасоносни зрак светлости,
бремен муњама које кажу Да, које смејући се кажу Да! спреман да пусти
пророчанске зраке муње и грома: – – а блажен је који тако бреме носи! Јер
одиста, дуго мора као тешка непогода око брда висити онај који ће једном да
запали лучу будућности! – о, како не бих био жудан вечности, и свадбенога
прстена над прстенима, – прстена враћања! Још никад нисам нашао жену од које
бих да имам деце, осим можда ове жене, коју волим. јер ја те волим, о вечности!
Јер ја те волим, о вечности!
2.
Ако је икада гнев
мој скрнавио гробове, померао погранично камење, и сурвавао старе таблице
разбијене у поноре, ако је икада поруг мој раздувао гњиле речи, те ако сам
дошао као метла за паучине и као вихор-ветар за загушне костурнице: ако сам
икада седео кличући онде где леже закопани стари богови, благосиљајући и љубећи
свет покрај споменика старих опадача света: – – јер ја волим и храмове и
гробове богова, али тек кад кроз разбијене покрове њихове гледа небо чистим
оком својим; радо седим на разбијеним црквама као трава и црвени турчинак – о,
како не бих био жудан вечности, и свадбенога прстена над прстенима, – прстена
враћања? Још никад нисам нашао жену од које бих да имам деце, осим можда ове
жене, коју волим. јер ја те волим, о вечности! Јер ја те волим, о вечности!
3.
Ако је икада доспео
до мене дах од творачкога даха, и од оне небеске нужде која је у стању да
примора и случаје да играју у колу звезданом: ако сам се икада смејао смехом
творачке муње, за којом љутито али покорно следује дуги гром дела: ако сам се
икада за божанским столом на земљи са боговима коцке играо, да је земља дрхтала
и крхала се и пламене реке из дубина дахом дизала: – – јер земља је сто
божански, и дрхће од творачких нових речи и од хитаца божанских коцака: – о,
како не бих био жудан вечности, и свадбенога прстена над прстенима, – прстена
враћања? Још никад нисам нашао жену од које бих да имам деце, осим можда ове
жене, коју волим: јер ја те волим о вечности! Јер ја те волим, о вечности!
4.
Ако сам икада пио
пуним гутљајем из онога бокала у којем се пенуше разни зачини и биљке, у којем
су добро смешане све ствари: ако је икада рука моја долила од оног што је
најудаљеније ономе што је најближе, и пламена духу, и радости патњи, и онога
што је најгоре ономе што је најбоље: ако сам и сâм једно зрнце оне спасоносне
соли која учини да се све ствари у бокалу мешавина добро смешају: – – јер
пастоји со која везује добро и зло; а још и оно што је најгоре доста је добро
да зачини и начини последњу пену која ће се прелити: – о, како не бих био жудан
вечности, и свадбенога прстена над прстенима, – прстена враћања? Још никад
нисам нашао жену од које бих да имам деце, осим можда ове жене, коју волим: јер
ја те волим, о вечнасти! Јер ја те волим,о вечности!
5.
Ако сам наклоњен
мору и свему што је као море, и још понајвише наклоњен онда кад ми љутито
противречи: ако има у мени оне радости у тражењу која окреће једрила према
ономе што је још неоткривено ако има у мојој радости морепловачке радости: ако
је икада кликтање моје кликнуло: »нестало је обале – сад ми и последњи оков
паде с руку – – безграничност хуји око мене, далеко испред мене сјаје се
простор и време, напред! не стој! старо срце!« о, како не бих био жудан
вечности, и свадбенога прстена над прстенима, – прстена враћања? Још никад нисам
нашао жену, од које бих да имам деце, осим можда ове жене, коју волим: јер ја
те волим о вечности! Јер ја те волим, о вечности!
6.
Ако је моја врлина
íгрâчка врлина, и ако сам често ускакао с обе ноге у златно и бисерно усхићење:
ако је моја злурадост насмејана злурадост, која расте скупа са бокорима ружа и
по лејама од љиљана: – јер у смеху је све зло на окупу, али освештано и
ослобођено услед свога рођеног блаженства: – и ако су у томе моје аз и ижица,
да све што је тешко треба да постане лако, и сваки труп играч, и сваки дух
птица: а заиста вам кажем, у томе јесте моје аз и ижица! – о, како не бих био
жудан везаности, и свадбенога прстена над прстенима, – прстена враћања? Још
никад нисам нашао жену од које бих да имам деце, осим можда ове жене, коју волим:
јар ја те волим, о вечности! Јер ја те волим, о вечности!
7.
Ако сам икада
разапињао над собом тиха неба, и на рођеним крилима узлетао у рођена небеса:
ако сам играјући се пливао по дубоким светлосним даљинама и ако је слободи
мојој долазила мудрост птичија: – – а овако збори мудрост птичија: »Послушај,
нема оног што се зове горе ни оног што се зове доле! Претурај се уоколо, ван,
унатраг, лакокрилче! Певај, не гавори више! – зар нису све речи начињене за
троме и тешке? Зар нису за лакога све речи лаж? Певај, не говори више! – о,
како не бих био жудан вечности, и свадбенога прстена над прстенима, – прстена
враћања? Још никад нисам нашао жену од које бих да имам деце, осим можда ове
жене, коју волим: јер ја те волим, о вечности! Јер ја те волим, о вечности!
Ах, где су на свету
чињене веће лудости него међу милоснима? И шта је на свету задавало више патње
него лудост милоснима? Тешко свима који имају љубави, ако немају још и висине
која надвисује њихову самилост! Овако ми једном говораше ђаво: »и Бог има свој
пакао: то је љубав његова према људима«. А недавно, чух га где рече ово: »Бог
је мртав; Бог је умро од своје самилости према људима«.
– И опет пролажаху
месеци и године преко Заратустрине душе, а он се на то не осврташе; али му коса
оседе. Једнога дана, док је седео на једном камену пред својом пећином, и тихо
гледао у даљину – а отуд се баш изгледа на море, преко извијених провалија –,
обилажаху његове звери замишљене око њега, и најзад стадоше пред њега. »О Заратустра,
рекоше, да ли ти то изгледаш срећу своју?« – »Шта је стало до среће, одговори
он, одавно већ не тежим ја за срећом, него тежим за делом својим.« – »О
Заратустра, проговорише поново звери, ти то кажеш као неко који плива у изобиљу
доброга. Зар не лежиш ти посред небесног плаветнила језера од среће?« –
»Шаљивци једни, одговори Заратустра смешећи се, добро ли изабрасте поређење!
Али ви добро знате да је моја срећа тешка, а не као колебљиви талас водени:
потискује ме а не миче се од мене, и притискује ме као истопљена смола.« – На
то обилажаху опет звери замишљене око њега, и стадоше тад поново пред њега. »О
Заратустра, рекоше, отуда дакле постајеш сâм ти све жући и загаситији,
иако твоја коса почиње да седи и добија изглед лана? Та погле само, ти си сео
посред смоле своје!« – »Шта то кажете, звери моје, рече Заратустра и смејаше
се, одиста, грешио сам душу говорећи о смоли. Као са мном сад, тако је са
сваким плодом кад сазре. То је мед у жилама мојим што чини крв моју
гушћом и душу моју тишом.« – »Биће да је тако, о Заратустра, одговорише звери
приљубљујући се уза њ; али не би ли се данас попео на које високо брдо? Зрак је
чист, и данас се може видети од света више него икад.« – »Добро, звери моје,
одговори он, ваш је савет изврстан и говори ми из душе; хоћу да се попнем данас
на какво високо брдо! Али побрините се, да ми тамо буде при руци меда, жутог и
белог, слатка, ледена и свежа златног меда из саћа. Јер знајте, хоћу горе да
принесем жртву од меда.« – А кад је Заратустра био горе на висини, посла кући
звери које га допратише, и увери се да је остао сам – тада се насмеја од свег
срца, погледа уоколо и проговори овако: Што сам говорио о приношењу жртве и о
жртви од меда, било је тек лукавство мога говора и, одиста, потребна лудост!
Али овде на висини већ смем слободније говорити него пред усамљеничком пећином,
и пред усамљеничким домаћим зверима. Каква жртва! Ја расипам што год ми се
дарује, ја расипник са тисућу вуку: како бих то још – жртвом назвао! А што сам
искао меда, то сам у ствари искао мамац и слатке слузи, на што се облизују и
гунђави међеди, и ћудљиве дурљиве птице злослутнице: – најбољи мамац, који
треба ловцима и риболовцима. Јер ако је свет као нека мрачна шума пуна звериња,
и врт наслада за све дивље ловце, мени изгледа он још пре и више као пребогато
мом, без дна, – препуно шарених риба и ракова, којег би се и сами богови
зажелели, да би постали по њему рибари и ловци мрежама: тако је богат свет
удесима, великим и малим! Поглавито свет људи, море људи: – у њега бацам
ево своју златну удицу, с речима: отвори се, људски амбису! Отвори се, и избаци
ми амо рибе своје и своје русе ракове! Најбољим мамцем својим хоћу да намамим
данас најчудесније људске рибе! – саму срећу своју бацићу у пучине и у даљине,
међу исток, подне, и запад, не би ли многе људске рибе научиле нагризати и
нанизати се на моју срећу, на шиљасту удицу моју, која ће их извући к мени у моју
висину, најшареније морске на-дну-пловце к најзлурадијему од свих риболоваца на
људе. Јер ја сам то, сав и од искони; вучем, привлачим, извлачим
навлачим и навијам, – извијач, навијач и васпитач, који није узаман сâм себе
једном наговарао: »Буди оно што си!« Нека дођу људи к мени горе: јер ја
још чекам знак, да ли је време за последњи мој силазак; још нећу ја сам да се
сиђем, као што ћу морати, и да пропаднем међу људима. На то чекам овде на
високим брдима, лукав и подругљив, нити нестрпљиво, нити стрпљиво, напротив,
као неко који се и од стрпљивости одучио, – зато што више не »трпи«. Јер
судбина моја остав1ја ми времена: да ме није заборавила? Или седи можда у хладу
каквог великог камена, па хвата мушице? Али верујте, ја сам јој захвалан на
томе, вечној судбини својој, што ме не гони и што не наваљује, и што ми даје
времена да терам лакрдије и пакости: тако да сам могао поћи данас у риболов на ово
високо брдо. Је ли још ико од 1јуди хватао рибе по високим брдима? Али, иако је
лудост то што ја овде горе тражим и радим: ипак је боље овако него да тамо доле
од чекања постанем свечан, и позеленим, и пожутим – нарогушен горопадник од
чекања, свети лети вихор из планина, што нестрпљиво урличе у низине: »Чујте ме,
или ћу да вас шибам бичем божијим«. Не љутим се ја због тога на такве
горопаднике! јер су ми они таман добродошли за смех! Они и морају бити
нестрпљиви, ти велики бубњеви, јер ће или данас или неће никад доћи до речи! А
ја и моја судба – ми не говоримо за данас, а не говоримо ни за никад: ми имамо
за говор стрпљења и времена и превремена. Јар једном мора доћи, и не сме проћи
мимо. Ко мора једном доћи и не сме проћи мимо? Наш велики Изненад, а то, је
наше велико далеко људско царство, царство Заратустрино од тисуће година.
Колико је далеко то »далеко«? шта ме се тиче! Али ипак зато стоји оно не мање
чврсто –, и обема ногама стојим ја поуздано на том темељу, на једном вечном
темељу, на тврдом пракамењу, на овоме највишем, најтврдем прстењу, ка којему
долазе сви ветрови као на какво раскршће ветрова, питајући где су? и откуда
долазе? и на коју ће страну? Смеј се овде, смеј се од срца, ведра, здрава
злурадости моја! Са високих брда бацај доде варљиве своје подсмехе и поруге!
Намами ми варљивим сјајем својим најлепше људске рибице! И што из свих мора мени
припада, што је моје рођено на свим стварима – то ми улови, то ми доведи амо
горе: на то чекам, ја најзлурадији од свих риболоваца. Напоље са тобом, удичице
моја! Унутра с тобом, у дубину, мамче среће моје! Капај најслађу росу своју,
међу душе моје! Угризи, удице моја, за трбух сваку црну туробност! Напоље, у
свет, око моје! О колика ли су мора свуд око мене, колико се људских будућности
указује на обзорју! А нада мном – каква ружичаста тишина! Какво разведрено
ћутање!
Идућега дана седео
је опет Заратустра на камену своме пред пећином, док су звери лутале напољу по
свету да би донеле кући нове хране, – и нова меда: јер је Заратустра потрошио
био и расуо стари мед до последње капи. Седећи тако, са штапићем у руци, цртао
је по земљи сен тела свог, и премишљао је, но не о себи и о својој сени – кад
али се одједном трже и задрхта: јер виде уз своју сен још једну другу сен. Па
како брже погледа око себе и устаде, гле, пред њим стајаше пророк, онај исти
којега је једном за столом својим нахранио и напојио, гласник великог умора
који учаше: »Све је исто, ништа се не исплаћује, свет нема смисла, знање дави«.
Али се сад лик његов био изменио, и кад Заратустра загледа у очи његове, срце
му поново задрхта: толико злих обавести и опаљених муња играху на лику том.
Пророк који је опазио шта се дешава у души Заратустриној, пребриса руком преко
лица, као да би да га збрише; исто то учини и Заратустра. Па кад су се обоје на
тај начин прибрали и оснажили, пружише руке један другом, у знак да признају и
пристају да се већ знају. »Добро ми дошао, рече Заратустра, ти пророче великог
умора, нека ниси био узаман некад гост за столом мојим и у кући мојој. Једи и
пиј код мене и данас, и прости што ће и један задовољан стар човек седети с
тобом за столом« – »Задовољан стар човек одговори пророк машући главом: ма ко
да си, или хтео да си, о Заратустра, дошао је крај боравку твоме овде горе, –
чун твој ускоро неће више бити на суву!« – »Зар сам ја на суву?« – запита
смејући се Заратустра. – »Око брега твога дижу се вали, одговори пророк, дижу
се све више и више, вали велике невоље и туробности; они ће ускоро подићи и чун
твој и тебе понети собом.« – Заратустра је ћутао и чудио се. – »Зар ти још
ништа не чујеш? настави пророк: зар не чујеш како бруји и тутњи из дубине?« -
Заратустра је још увек ћутао и ослушкивао: тада зачу дуг, врло дуг повик, који
су провалије прихватале и даље бацале, јер га ниједна не хтеде задржати: тако
је злослутно одјекивао. »Неваљали гласниче, проговори најзад Заратустра, то је
повик за помоћ, и повик човека који долази зацело из каквог црног мора. Али шта
се мене тиче људска невоља! Последњи грех мој који ми још остаде, да ли знаш
како се зове?« – »Самилост! одговори претсказивач препуна срца и диже
обе руке у вис – о Заратустра, ја сам ево дошао да те заведем на последњи грех
твој!« – А тек што је био изустио те речи, одјекну понова повик, дужи и
очајнији од првог, и већ много ближе. »Чујеш ли? Чујеш ли, о Заратустра?
узвикну пророк, теби је намењен повик тај, тебе зове: дођи, дођи, дођи, време
је, крајње је време!« – Заратустра је ћутао, збуњен и узбуђен; најзад запита,
као неко који оклева пред самим собом: »Па ко је то што ме одонуд зове?« »Та ти
то знаш, одговори љутито претсказивач, што се кријеш? То је виши човек,
који те зове у помоћ!« »Виши човек? узвикну Заратустра сав престрављен: шта
хоће тај? Шта хоће тај? Виши човек! Шта он ту тражи?« – и по кожи
га обли зној. Али пророк не одговараше на страх Заратустрин, већ ослушкиваше
напрегнуто да ли ће чути што из дубине. А кад је онде дуго времена све остало
мирно, обрну поглед свој, и виде Заратустру где стоји и дрхће. »О Заратустра,
прозбори тужним гласом ти ми не изгледаш као неко коме ће срећа да заврти
мозак: мораћеш поиграти, да ми се не би стропоштао! Али све и да поиграш преда
мном, и да поскочиш својим необичним скоковима, нека ми ипак нико не покуша
рећи:'Погле, ево ово сад игра последњи весели човек!' Узаман би неко долазио
амо на ову висину да таквога овде нађе: Нашао би пећине и пештере,
скровишта за скривене, али мајдане среће и ризнице, и нове златне изворе среће,
не би нашао. Среће – откуд среће код оваквих закопаних усамљеника! Треба ли да
пођем тражити још последњу срећу на блаженом острвљу, и далеко међу
заборављеним морима? Али, све је исто, ништа се не исплаћује, не помаже никакво
тражење, нема већ више ни блаженог острвља! « – – Тако је уздисао претсказивач;
али при последњем уздаху његову, Заратустра се опет разведри и осети пун поуздања,
као неко који из дубоког амбиса изађе на светлост сунчеву. »Не! Не! И по трећи
пут не! узвикну снажним гласом, и поглади браду своју. – Ја то боље знам! Има
још блаженог острвља! О томе ти ћути, плачљиви жалопевче! Престани о томе
да пљускаш, ти кишни облаче пред подне! Зар нисам ево већ сав мокар од твоје
туробности, и покисао као пас? Сад ћу да се стресем и да побегнем од тебе, да
бих се опет осушио: немој се томе чудити! Изгледам ти неучтив? Али ово је овде моје
двориште. А што се тиче твога вишег човека: нека буде! потражићу га још овога
часа у оним шумама: јер отуд допираше повик његов. Можда је навалила на
њ каква дивља звер. Он је на моме домаху: нећу да му се ту што деси! А
заиста ти кажем, код мене има много дивљих зверова.« – Рекавши то, хтеде
Заратустра да пође. Тада проговори претсказивач: »О Заратустра, ти си
препредењак! Знам шта хоћеш: хтео би да ме скинеш с врата! Милије ти је још, да
јуриш по шумама и гониш дивље зверове! Али шта ти то помаже? Увече ћеш ме опет
имати пред собом, седећу у твојој рођеној пећини, стрпљиво и тешко као какав
пањ – и чекаћу на тебе!« »Нека буде! одврати гласно Заратустра одлазећи: и што
је моје у пећини мојој, то је и твоје, госта мојега! А нађеш ли у њој још меда,
држи само! натегни и полижи га свег, ти гунђави међеду,,да би насладио душу
своју! Јер вечерас треба да будемо обоје добре воље, – добре воље и пуни
радости што је овај дан прошао! А ти сâм треба да играш као мéда мој уз моју
песму. Не верујеш? Климаш главом? Добро дакле! Здраво да си! Матори медведу!
Али ти кажем, и ја – – сам претсказивач.«
Тако је говорио
Заратустра.
1
Не беше прошао још
ни читав сат откако се Заратустра упутио у своје планине, кад али виде
одједаред чудан један поход. Баш стазом којом је хтео да сиђе, долажаху два
краља, украшени крунама и пурпурним појасима, и шарени као птица фламинго: а
пред собом тераху натоварена магарца. »шта траже ови краљеви у моме царству?«
говорио је Заратустра зачуђен у срцу свом, и хитро се сакри иза једног жбуна. А
кад краљеви доспеше до њега, рече он полугласно, као неко који сâм са собом
говори: »Чудно! Врло чудно! Како се то слаже? Два краља видим – а само једног
магарца!«. Тад застадоше оба краља, с осмехом на лицу погледаше онамо откуд је
глас долазио, и погледаше затим један другоме у лице. »Тако се зацело и међу
нама често мисли, рече краљ од десна, али се не казује гласно.« А краљ слева
слеже раменима и одговори: »То је зацело какав козар. Или ие какав пустињак
који је предуго живео меду стењем и дрвећем. Јер и никакво друштво квари добре
навике.« »Добре навике? одговори зловољно и горко други краљ: а од чега то
хоћемо да побегнемо? Зар не од,добрих навика? Од 'доброг друштва' нашег? Боље
је, заиста, живети међу пустињацима и козарима него са нашим позлаћеним лажно
премазаним пуком, – мада он себе назива 'добрим друштвом', – мада он себе
назива 'племством'. Али, на њему је све лажно и труло, пре свега крв, хвала
буди старим опаким болестима, и још опакијим вештацима лекарима. Понајбољи ми
је данас још, и понајмилији, какав здрав сељак, груб, препреден, тврдоглав,
издржљив: то је данас најотменији род. Сељак је данас најбоље што има; и род
сељачки требало би да је господар! Али је данас царство пучине, – мене не могу
више заварати. А пучина, то значи: мешавина. Пучина-мешавина: у њој је све и у
свима правцима измешано, светац и пробисвет, властелин и Јеврејин, и сви родови
животиња из ковчега Нојева. Добре навике! Све је код нас лажно и труло. Нико не
зна више како се поштује: од тога смо баш и побегли. Све сами сладуњави
наметљиви керови, које позлаћује палмово лишће. Гушим се од гађења, што смо и
сами ми краљеви постали лажни, покривени и претоварени старим пожутелим
прадедовским блеском, талири које преврћу најглупљи и најлукавији, и сви они
који данас кајишаре с моћи! Ми нисмо први – а морамо да изгледамо
да смо: таквога смо варања најзад сити, огадило нам се. Пошли смо да се
склонимо од олоша, од свих оних дрекаваца и пискарачких упљувака, од оног
ћифтинског смрада, од свег што за класом страда, од гаднога задаха : – пфуј,
живети посред пучине, – пфуј, посред пучине изгледати први! Ах, гад! гад! гад!
Шта је стало још до нас краљева!« – »Твоја те стара болест спопада, јадни брате
мој. Али прибери се, знаш да неко слуша шта говоримо.« Сместа се диже
Заратустра, који беше отворио и уши и очи да чује овакве говоре, изађе из свог
склоништа, приђе краљевима, и проговори: »Онај који слуша шта гаворите, који
радо слуша шта говорите, ви краљеви, зове се Заратустра. Ја сам Заратустра,
који је некад говорио: »Шта је стало још до краљева!« Опростите ми, зарадовао
сам се кад вас чух где међусобом говорите: »Шта је стало до нас краљева!« А ово
је овде моје царство и моје господство: »шта то ви тражите у моме
царству? Или сте можда ви нашли уз пут оно што ја тражим. а то
је, вишег човека.« Када то зачуше краљеви, ударише се у груди и рекоше у један
глас: »Ми смо прозрени!« Мачем ове речи просекао си душе наше најгушћу
помрчину. Ти си открио невољу нашу, јер пог1е! и ми смо пошли да бисмо нашли
вишег човека – – човека који је виши од нас: иако смо ми краљеви. Њему хоћемо
да приведемо овога магарца. Јер највиши човек треба да буде и највиши господар
на земљи. Нема веће несреће у целој људској судбини, до кад моћни на овој земљи
нису уједно и први међу људима. Услед тага све пастаје лажно и изопачено и
наопако. А шта тек да се каже, кад су они последњи међу људима, и више животиње
него људи: тада све више скаче цена пучини, и најзад чак врлина пучине
проговара: »види, ја сам једина врлина!« – Шта то чух? одговори Заратустра;
колика мудрост код краљева! Ја сам усхићен, и, заиста вам кажем, добио сам
вољу, да начиним на то стих: – – дабогме, стих који неће бити за свачије уши.
Одавна сам се већ одвикао да имам обзира спрам других ушију. Добро дакле!
чујте! (Али у тај мах, догоди се да и магарац дође до речи: разговетно и
зловољно рече он: Ј-а).
Првога лета по
рођењу Спаса, Сибила пјана без вина завапи из гласа: »Јаој нама, јао! »Још
никад није тако ниско пао »Свет! Рим поста курва, и курвински стан, »Цар римски
– звер, а Жид – Господ сâм!«
2.
Тим стиховима
Заратустриним наслађиваху се краљеви; а краљ од десна проговори и рече: »о
Заратустра, како смо добро учинили што смо пошли да тебе видимо! Јер душмани
твоји показаше нам лик твој у свом ог1едалу: из њега си гледао с искеженим
лицем ђавољим, и подругљиво: тако да смо се тебе бојали Али то не помаже! Ти би
нас увек изнова убô у уво и у срце својим изрекама. Тако да најзад рекосмо: шта
нас се тиче какав изгледа! Морамо га чути, њега који учи: 'треба да
волите мир као средство за нове ратове, и то више кратки мир него дуги мир!'
Никад нико није изговорио овако ратоборне речи:'Шта је добро? Добро је бити
храбар. Добар рат освештава сваку ствар.' О Заратустра, крв наших отаца
прострујала је при таквим речима кроз тело наше: то је било као да пролеће проговара
бурадима старог вина. Кад су се укрштали мачеви као гује крвљу попрскане, тада
су очеви наши волели што живе; сунце сваког примирја изгледаше им нејако и
млако, а дуг мир обливаше стидом. Како су уздисали, очеви наши, гледајући где
по зидовима рђају светли мачеви! Жедни беху рата и једни и други. Јер мач би да
пије крв, и блиста се од жуди.« – – Док су краљеви говорили живо тако, и
ћеретали о срећи отаца својих, спопаде Заратустру не мала жеља да се подсмехне
живости њиховој: јер очевидно беху то врло мирољубиви краљеви што их ту гледаше
пред собом краљеви са старим и финим цртама на лицу. Али се уздржа. »Добро
дакле! рече, ено онамо води пут, онде је пећина Заратустрина; а овај дан данас
имаће дуго вече! Али сад ме један повик за помоћ хитно зове, те вас морам
оставити. Биће част за моју пећину ако краљеви хоће да седе у њој и да чекају:
али, дабогме, мораћете дуго чекати! Него шта то мари! Где се може данас боље
навићи на чекање него на дворовима? И сва врлина краљева, што им још преостаде,
– зар се не зове данас: умети чекати?«
Тако је говорио
Заратустра.
И Заратустра иђаше
замишљено даље и дубље, кроз шуме и мимо мочварних земљишта; али као што се
дешава сваком који премишља о тешким стварима, тако и он нагази изненада на
једног човека. И гле, одједаред му прснуше у лице један крик од бола, и две
клетве, и двадесет гадних псовки: тако да он онако поплашен подиже штап па још
и ударати стаде по згаженоме. Али се одмах затим прибра; и срце му се у себи
смејаше лудости коју баш беше учинио. »Опрости, рече згаженоме, који се љутито
дигао био са земље и сео, опрости, и пре свега чуј једно поређење. Као што
путник, сањајући о далеким стварима, на усамљеној стази изненада нагази на пса
који се извалио на сунце: – као што тад обоје одскоче, и поскоче један на
другог, мислиш диндушмани су један другоме, а обоје се тек душмански поплашили:
тако се десило и нама. Па ипак, ипак! – зар није тако мало недостајало па да се
стану миловати, тај пас и тај усамљеник! Та зар нису обоје – усамљеници!« – »Ма
ко да си, рече још увек љутито згажени, ти ми и са поређењем својим одвише
близу ступаш, не само ногом својом! Погле, зар сам ја пас?« – и при том се по
диже од седења, и извуче голу руку своју из мочваре. Јер испрва беше испружен
лежао по земљи, скривен и невидљив као они што вребајући дочекују водену
дивљач. »Ма шта ти то радиш!« повика Заратустра поплашено, јер виде како многа
крв цури низ голу руку, – »шта ти се десило? Да те није ујела, несрећниче,
каква зла звер?« Раскрвављени се смејао, још увек љут. »Шта те се тиче! рече, и
хтеде да пође. Овде сам кад своје куће и на своме земљишту. Нека ме пита ко год
хоће: али лудаку ми се не одговара.« »Вараш се, рече Заратустра сажаљиво, и
задржи га, – ти се вараш: овде ти ниси код своје куће, него си у моме царству, а
ту ја нећу да се икоме шта деси. Можеш ме звати како ти је драго, – а ја сâм
онај који треба да сам. Ја сâм називам се Заратустром. Него чуј! Онамо горе
води пут ка пећини Заратустриној: није далеко, – не би ли да код мене видаш
ране) Зло си прошао, несрећниче, у животу овому; прво те угризе звер, па је
затим – згази човек!« – Али кад згажени чу име Заратустрино, преобрази се. »Шта
се то са мном зби? повиче, та ко ме се још тиче у животу овом до овај
једини човек, то јест Заратустра, и она једина зверка, што од крви живи,
пијавица. Пијавице ради лежао сам овде крај ове мочваре као рибар, и већ ми по
десети пут посиса крв из испружене руке, кад али зажедне крви моје још лепши
пијанац, сâм Заратустра! О среће! О чуда! Благословен овај дан који ме домами
ка овој мочвари! Благословен најбољи и најживљи крвопија који данас живи, и
благословена највећа пијавица савести, Заратустра! « – Тако је говорио згажени;
а Заратустра се радовао његовим речима, и финоћи и поштовању у њима. »Ко си ти?
запита пружајући му руку, међу нама има много да се рашчисти и разбистри: али
се већ, рекао бих, дан почиње да чисти и ведри.«
»Ја сам савесни
у духу, одговори упитани, и у стварима духа тешко да је ко строжи, ужи и
тврди од мене, осим оног од којега сам све наућио, сâм Заратустра. Боље је
ништа не знати него знати много упола! Боље је бити луд на своју руку него
мудар по туђем мишљењу! Ја идем до дна: – шта је стало до тог да ли је оно
велико или мало? да ли му је име мочвара или небо? Педаљ дна, мени је довољно:
само ако је ту заиста дно и тле! – педаљ дна: то је таман доста да се на њему
може стајати. У правој свесној савесности ништа није велико и ништа мало.« »То
си можда ти онај што тражи сазнања о пијавици? запита Заратустра; и ти трагаш
за пијавицом до на дно дна, савесниче?« »О Заратустро, одговори згажени, то би
било преогромно, како бих се смео тога подухватати! Али, оно што знам и
познајем добро, то је мозак пијавичин: – у томе је мој свет! А то
је веруј цео један свет! Опрости што ту понос мој из мене проговара, али у томе
ми нема равна. Зато сам и рекао: 'овде сам код своје куће'. Откада трагам већ
за тим јединим, за мозгом пијавичиним, да ми се љигава истина ту више не
измигољи! Ту је моје царство! – идући за тим одбацио сам све друго,
идући за тим све ми је остало постало свеједно; и тик уз знање моје лежи
испружено црно моје незнање. Моја савест у духу тражи то од мене, да једно знам
а све друго не знам: гадим се свих полутана у духу, свих магловитих,
колебљивих, занесених. Где поштење моје престаје, ту сам слеп, и хоћу да сам
слеп. Али где хоћу да сазнам, хоћу и да сам поштен, то јест тврд, строг,
тесногруд, свиреп, неумитан. То што си ти, о Заратустра, једном рекао:
'Дух је живот који засеца сам у живот', то ме је завело и навело ка твојој
науци. И, заиста, рођеном крвљу својом купио сам знање своје!« »Као што се
види«, упаде му у реч Заратустра; јер још једнако тецијаше крв низ голу руку
савеснога. А десет пијавица беху се загризле у њу. »О ти чудни човече, чему ме
све учи ово што видим, то јест ти сâм главом! Не бих можда ни смео сасути све
то у твоје строге уши! Али доста! Растанимо се сад! Него, волео бих да те опет
нађем. Онамо горе води пут ка мојој пећини: буди ноћас онде мој мили гост! Радо
бих и на телу твом поправио то што те је Заратустра ногом газио: мислим се,
како ћу. Али сад ме један повик за помоћ хитно зове, па те морам оставити.«
Тако је говорио Заратустра.
1.
Тек што је
Заратустра заобишао једну стену, виде, недалеко под собом, на истој стази
човека који махаше рукама као бесомучан, и који се најзад стропошта потрбушке
на земљу. »Стој! проговори тад Заратустра у срцу свом, оно је зацело виши
човек, од њега долазаше онај опаки повик за помоћ, – дај да видим да ли се ту
може помоћи.« А кад је притрчао к месту где лежаше чавек на земљи, наде дрхћућег
старца са унезвереним очима; и ма колико да се Заратустра мучио да га подигне и
исправи на ноге све беше узалуд. Изгледало је чак да јадник и не опажа да има
кога близу њега; напротив, он се осврташе једнако уоколо правећи немоћне
покрете, као неко кога је цео свет напустио те који је сасвим усамљен. Најзад
ипак, после дугог дрхтања и грчења и превијања, стаде овако јадиковати:
Ко ће ме згрејат',
да ли ме још воли ко?
Пружите топле руке!
Пружите срца жар! Прострт, престрављен, самртник ком ноге греју још – док телом
тресу грозе незнане и ледни жмарци свуд подилазе, – прогоњен тобом, Мисли!
скривена, неказана, ужасна! ти ловче иза тешких облака! к'о громом поражен од
тебе, Око подругљиво, што ме из мрака гледа – тако лежим; свијам се, превијам,
и мучим у свакојаким вечним мукама, погођен тобом, ловче свирепи, ти непознати
– Боже! Удри, о удри! удри једном још! проби, и преби срце! Чему убоди ти,
тупом стрелом? Опет злурадо, још несит мука људских, божанским севаш
громо-погледом? Што не убијаш, зашто мучиш, мучиш? што – мене мучиш, о
ти злуради непознати Боже? – Ха! Привлачиш се? У ту црну ноћ шта хоћеш? Реци!
Притискаш ме, стискаш – ха, преблизу си већ! Та иди! Чуј! Слушаш где дишем,
срца ми откуцај ослушкујеш, ти љубоморни створе – но чему љубомор? Одлази! Чему
лестве? Унутра. у срце зар хтео би да се попнеш, у најтајније помисли
моје? Бестидни, непознати – крадљивче! Шта желиш да получиш? шта мислиш да
докучиш? шта хоћеш да измучиш, о мучитељу! о – Боже-џелате! Ил' зар као пас, да
пузим пред тобом? да ти предано, одушевљен сав – љубавно репом машем? Узаман!
Боди само свирепом жаоком! Ал' знај, не пас – тек дивљач ја сам за тебе,
свирепи ловче! твој тамничар, ал' горд, ти разбојниче иза облакâ! Реци већ
једном, шта хоћеш са мном, пустахијо, ти? Громокријо! Незнанче! Реци, де, шта хоћеш,
о ти непознати – Боже? Шта? Откуп? – Шта ћеш као откуп, је л'? Да иштеш много –
понос тражи мој, и кратко – тражи други из мене! Хаха! Зар мене – хоћеш?
Мене? Мене – свег?...Хаха! А мучиш ме, будало, толико намучи понос мој?Дај, љубави
– ко да ме загреје? да л' ме још воли ко? – дај руке топле, пружи ми срца
жар,дај мени, мени најсамотнијем,ког лед, ах, још и лед седмоструки учи да
чезне и за душманом, дај, дај ти мени, свиреп диндушмане, –дај себе сâм!
–
Оде! Гле!сâм побеже,једини,
задњи друг мој,мој душман велики,мој Непознати и мој Бог-џелат! –
Не! Ходи натраг,
ходи, муке све донеси опет! задњему, ах, од свих усамљених поврати се!
Потоци суза
мојих,сви к теби теку! и још и задњи пламен срца мог –за тебе ће се он
разгорети!
О, ходи, врати
се,незнани Боже мој! Боле мој! Последња – срећо моја!
2
– Ту се Заратустра
већ није могао више убрзати, него дохвати свој штап и стаде из све снаге
ударати по јадикујућему. »Та стани већ једаред! довикивао му је у горопадном
смеху, стани, комедијашу један! Ковачу лажног новца! Лажљивче из дна душе! Ја
те презирем! Ја ћу ти већ загрејати ноге, опаки чаробниче, ја се разумем у томе
кад таквима као што си ти треба – подложити! « – »Престани. рече старац и
поскочи са земље, не ударај више, о Заратустра! Ја сам само шалу терао! То
спада у занат мој; хтео сам да тебе искушам правећи овај покушај пред тобом!
Али си ме ти, одиста, добро прозрео! Него и ти – добро сам те окусио сад: ти си
опор, премудри Заратустро! Опоро удараш ти 'истинама' својим, батине твоје
изнудиле су од мене – ту истину!« – »Не удварај се, одговори Заратустра
још увек узрујан и мрачан, ти комедијасу у дну душе! Ти си лажан: шта ти
говориш – о истини! Ти пауне над паунима, ти море сујете, шта си то
изигравао пређа мном, опаки чаробниче, шта сам требао да верујем, ко да
си ти, док си онако јадиковао? « »Испосника духа, рече старац, њега
сам – изигравао: ти сам пронашао си некад ту реч – – песника и мађионика, који
се најзад окреће против сама себе духом својим, преображенога који се смрзава
услед зле свести и савести своје. И признај само: је ли да је дуго трајало, о
Заратустра, док си прозрео вештину моју и лаж моју! Ти си веровао да ми
је до невоље док си ми држао главу обема рукама, – – чуо сам где се
вајкаш:,одвише су га мало волели, одвише мало волели!' Што сам те у толикој
мери могао преварити, због тога је клицала у мени од радости злурадости моја.«
»Биће да си ти преварио већ и обазривије него што сам ја, рече Заратустра
опоро. Ја се не чувам од варалица, ја морам бити без обазривости: тако
иште удес мој. Али ти – ти мораш да вараш: толико те познајем! Ти мораш
увек бити двосмислен, тросмислен, четворосмислен, петосмислен! И то што си ми
сада признао, није ми било још ни близу довољно истинито нити довољно лажно!
Опака варалицо, како би ти и могао икако! Ти би још и болест своју покушао
премазати кад би пред лекара свог стао наг. Тако си сад баш премазивао преда
мном лаж своју кад си рекао:'Ја сам само шалу терао!' Било је ту помешано и збиље,
јер ти јеси донекле духовни испосник! Ја те добро провидим. Ти си
опчарао све, али ти за тебе сама не преоста више обманâ и лажи, – ти си се сâм
себи рашчарао! Пожњео си гадење, као једину истину коју имаш. Ниједна реч твоја
није више права, права су једино још уста твоја: то јест гађење које се лепи
око уста твојих.« – – »Ма, ко си ти! прекиде га повиком стари чаробник пркосним
гласом, »ко сме тако да говори са мном, са највећим који данас живи?« –
и зеленом муњом из свога погледа ошину Заратустру. Али одмах затим измени се, и
рече тужно: »О, Заратустра, ја сам сит свега, гадим се чаролија својих ја нисам
велики, шта се ту претварам! Али, ти добро знаш – ја сам хтео да будем
велики! Хтео сам да ме држе за великог човека, и многе сам придобио: али та је
лаж надмашала снагу моју. Она ће ме скрхати. О Заратустра, све је на мени лаж;
али што ћу се скрхати и да ћу се скрхати – то је на мени право! « –
»Служи ти на част, проговори Заратустра мрко и гледајући доле у страну, служи
ти на част што си хтео да будеш велики, али те то и издаје. Ти ниси велики.
Опаки стари чаробниче, то је на теби најбоље и најпоштеније, и то и
поштујем на теби, што си се заситио себе, и што си признао: 'ја нисам велики'. У
томе поштујем на теби духовног испосника: ма то било тек колико док си се
прен'о и трен'о, тај један трен био си – искрен. Али реци, шта тражиш ту по мојим
шумама и гудурама? И кад си легао да мени препречиш пут, у каква си то
искушења хтео да ме доведеш? – чиме си ти хтео да искушаш мене?« – Тако
је говорио Заратустра, а у очима му се блисташе ватра. Стари чаробник ћуташе
неко време, па онда рече: »Зар сам те ја искушавао? Ја само – кушам, тражим. О
Заратустра, кушао сам да нађем једног прâвог, правог, једноставног,
једносмисленог човека, човека скроз поштена, суд мудрости, светитеља по сазнању,
једног великог човека! Та зар не знаш, о Заратустра? Ја тражим Заратустру.«
– И ту наста дуго ћутање меду обојицом; а Заратустра се ùдûбе дубоко у сама
себе, толико да је затворио очи. Затим враћајући се сабеседнику своме ухвати
чаробника за руку и сушта учтивост и опрезност проговори и рече: »Нека буде!
Ено онамо горе води пут, тамо је пећина Заратустрина. У њој покушај тражити
оног кога би да нађеш. За савет запитај звери моје, орла мога и змију моју: они
нека ти помогну тражити. А пећина је моја велика. Ја сâм, дабогме – ја још не
видех великог човека. Што је велико, за те је данас незграпно и око најфинијих.
Јер ми живимо у царству пучине. Многога сам већ видео како се размахује и
надахњује, а народ виче: 'Гледајте, ето великог човека!' Али шта ту помажу сви
мехови! Најзад изађе из њега ваздух. Најзад прсне жаба која се одвише надувала:
изиђе ваздух из ње. Надувенога у трбух убости, то је по мом мишљењу, лепа
забава. Упамтите, дечаци! Данашњица припада пучини: ко ту још зна шта је
велико шта мало! Ко би још ту срећно и с успехом тражио величину! Једино лудак:
јер лудаци имају успеха. Ти тражиш велике људе, ти чудни лудаче? Ко те научи
томе? Зар је данас томе доба? О опаки кушитељу, зашто хоћеш – да ме искушаш?« –
– Тако је говорио Заратустра, умирен у души, и оде даље својим путем смејући
се.
Не задуго пошто се
Заратустра био ослободио чаробника, виде опет некога где седи на путу којим је
он ишао, и то једног црна дугачка човека са издубљеним бледим лицем: тај
га грдно наљути. »Тешко мени, говораше у срцу свом, ево овде закукуљене
туробности, а чини ми се да је од рода свештеничког: шта траже ти људи у
моме царству? Шта! Тек што сам умакао испред једног чаробника, зар већ други
један мађионичар да ми препречи пут, – – будикакав вештац који баје
благосиљајући, мрачан чудотворац по милости божијој, миропомазан опадач света,
да га ђаво носи! Али да, ђаво никад није на месту онде где би му било место:
увек дође доцкан, тај проклети патуљак и-богаљ! « – Тако је проклињао
Заратустра нестрпљив у срцу свом, премишљајући како би се негледајући на ону
страну, провукао покрај црног човека: али гле, деси се друкчије. Јер баш у исти
час опазио га већ беше човек који је ту седео; и као неко коме се догодила
ненадана срећа поскочи на ноге и пође право к Заратустри. »Ма ко био, о
путниче, рече, помози једноме заблуделом који тражи, једноме стару човеку
којему би се овде могло што десити! Овај ми је свет овде туђ и далек, а чуо сам
и дивље звери где ричу; онај пак који би ме могао заштитити, њега више нема. Ја
сам тражио последњег побожна човека, једног светитеља и испосника који у шуми
својој једини још није ништа чуо о ономе што зна данас цео свет.« »Шта
зна данас цео свет? запита Заратустра. Можда то, да не живи више стари бог, у
кога је цео свет некад веровао?« »Баш то, одговори старац жалостиво. А ја сам
служио томе старом богу до последњег часа његова. И сад сам ево остао без
службе, без господара, а ипак не слободан, и ни за часак више весео, осим можда
у успоменама. Зато сам се попео на ове планине, да бих најзад приредио себи
опет светковину као што пристоји једноме старом папи и црквеном оцу: јер знај,
ја сам последњи папа! – светковину побожних успомена и служби божијих. А ето,
сад је и он мртав, најпобожнији човек, онај светитељ у шуми који је непрекидно
песмом и мумлањем хвалио бога свог. Њега сама не нађох више кад нађох колибу
његову, – али два вука у њој, и они нарикаху за њим – јер све су животиње њега
волеле. И ја тад побегох. Зар сам дакле узаман долазио у ове шуме и брегове? И
ја се одлучих тад у срцу свом да потражим другог неког, најпобожнијега међу
свима онима који не верује у бога –, да потражим Заратустру! « Тако говораше
старац и посматраше оштрим оком онога који пред њим стајаше; а Заратустра
дохвати руку старога папе, и разгледаше је дуго с удивљењем. »Види, пречасни,
рече тад, колико лепа и дуга рука! То је рука онога који је увек делио
благослов. А сада она држи онога кога тражиш, мене, Заратустру. Ја сам,
безбожник Ззражустра, који говори: има ли ко безбожнији од мене, да бих се
радовао ако ће ме поучити?« – То рече Заратустра, и проницаше својим погледом у
мисли и примисли старога папе. Најзад овај отпоче: »Ко је њега највише љубио и
имао, тај га је сад највише и изгубио : – – види, свакако сам ја сад од нас
двојице већи безбожник? Али ко би се могао томе радовати!« – »Ти си му служио
до послетка, питаше Заратустра замишљено, после дубока ћутања, ти онда знаш, како
је умро? Је ли истина оно што кажу, да га је сажаљење удавило, – да је видео
где човек лежи разапет на крсту, па то није могао да поднесе, да је
љубав према човеку постала за њега пакао па онда најзад и смрт? « – Али стари
папа не одговараше, него је гледао плашљиво у страну, са болним и намрштеним
изгледом на лицу. »Нека га, срећан му пут, рече Заратустра после дуга
размишљања, гледајући још једнако староме човеку право у лице. Нека га, срећан
му пут, – њега нема више. Па иако ти служи на част што за тим мртвацем само
добро говориш, ипак ти знаш исто тако добро као и ја, ко је он био; и да
је ишао чудним путевима.« »Кад говоримо овако у три ока, рече веселије стари
папа (а био је на једно око слеп), у ономе што се односи на бога, ту сам
просвећенији него Заратустра – а и смем да сам. Љубав моја служила је њему
многе године, љубав моја ишла је за сваком вољом његовом. А добар слуга зна
све, па и многошта што господар његов сам од себе крије. Беше то један скривени
бог, пун тајанствености. Заиста ти кажем, ни до сина није дошао друкчије до
странпутицом. На вратима вере његове стоји браколомство. Онај који га слави као
бога љубави, не цени доста саму љубав. Зар није тај бог хтео да буде и судија?
А ко љуби, тај љуби с оне стране награде и наплате. Док је био млад, тај бог са
Истока, био је окоран и осветољубив, и саздао је себи пакао за наслађење
љубимаца својих. Али је најзад остарео, и постао мек и млитав и сажаљив, више
сличан каквом деду него оцу, а још понајсличнији каквој расклиматаној старој
баби. Увео, седео је тако у запећку своме, брижан због слабих ногу својих, сит
света, сит воље, и једнога дана угушио се у превеликом сажаљењу свом.« »Ти
стари папо, прекиде га тад Заратустра, јеси ли ти видео то својим очима?
Може бити да се тако десило: тако, или и друкчије. Кад богови умиру, они
умиру на разне начине. Али нека! Тако или тако, тако и тако – њега више нема!
Он није био по укусу мојих ушију и мојих очију, да не бих што горе рекао о њему
сад кад је умро. Ја волим све што гледа ведро и говори поштено. А он – ти то
знаш, ти стари свештениче, било је у њему нечег као ти што си, нечег
свештеничког – био је многосмислен. Био је и неразговетан. Колико се само
гневио на нас, гневник један, што смо га рђаво разумевали! Али, зашто није
говорио чистије? А ако су уши наше биле криве, зашто нам је дао уши које рђаво
чују? Ако је било талога у ушима нашим, ко га је метнуо у њих? Одвише много није
погађао, тај лончар који није изучио занат свој. Али, што се светио на лонцима
и створовима својим зато што их није умео да погоди, – то је био грех против добра
укуса. Има и у побожности добар укус: тај је најзад проговорио:
»доле с таквим богом! Боље је и без бога, боље је на своју руку градити
судбину, боље је бити будала, боље је сâм бити бог!« – »Шта то чујем! рече тад
стари папа наоштрених ушију; о Заратустра, ти си побожнији него што мислиш, са
таквим твојим неверовањем! Неки Бог у теби придобио те је за твоју безбожност.
Да није баш сама побожност твоја оно што ти не да више да верујеш у једнога
бога? А твоје ће те превелико поштење одвести још и од оне стране добра и зла!
Погле само шта тебе чека! Ти имаш очи и руку и уста који су од искони одређени
да благосиљају. Јер, не благосиља се само руком У близини твојој, иако би ти
хтео да си највећи безбожник, осећам ја потајни кâд тамјана од дугог
благосиљања; то ми причињава и пријатност и бол у исти мах. Пусти да будем гост
твој, о Заратустра, за једну једину ноћ! Нигде на земљи не би ми сад било тако
добро као код тебе!« – »Амин! Тако нека буде! рече Заратустра с великим
удивљењем, онамо горе води пут, онде лежи пећина Заратустрина. Радо бих те,
заиста ти кажем, сам отпратио онамо, пречасни, јер ја волим све људе побожне.
Али ме сад хитно зове некуд узвик за помоћ, па те морам оставити. Докле моје
царство допире, никоме се не сме ништа десити; моја је пећина добро
пристаниште. А понајрадије бих свакога који је тужан поставио опет на чврсту
земљу и на чврсто копно. Али ко да теби скине твоју туробност са плећа?
Зато сам и сувише слаб. Заиста ти кажем, дуго бисмо чекали док би ти неко твога
бога поново пробудио. Јер тај стари бог не живи више: тај је потпуно мртав.« –
Тако је говорио
Заратустра.
– И опет трчаху
ноге Заратустрине кроз брда и шуме, и његове очи тражиле су и тражиле, али
нигде не беше оног кога хтедоше да сагледају – великога невољника који викаше
за помоћ. Ипак је он целим путем клицао у срцу свом, и осећао захвалност. »Како
ми лапе ствари, рече, дарова овај дан, у накнаду зато што је рђаво почео! На
какве чудне сапутнике наиђох! Сад ћу дуго имати да жваћем речи њихове, као
зрело зрње; наситно ће их смрвити и самлети зуб мој, док ми не потеку у душу
као млеко!« – А кад стаза скрену опет око једне стене, измени се одједаред
предео, и Заратустра ступи у царство смрти. Црне су и црвене врлети стршиле ту
у вис: ни травке, ни дрвета, ни птичијиег гласа. Јер то беше дô од кога се
клоњаху све животиње, и грабљиве животиње; само једна врста гадних гојазних
зелених змија под старост су долазиле овамо, да ту умру. Зато су тај дô пастири
звали, Змијска смрт. Заратустра утону тад у црне успомене, јер му се учини да
се већ једном десио у овоме долу. Многе тешке мисли опхрваше му дух: тако да је
ишао све лакше и лакше, и напослетку стаде. Тада виде, отворивши очи, нешто што
на путу сеђаше, отприлике као човек а ипак не као човек, нешто што се не дâ
исказати. И једним махом спопаде Заратустру велики стид зато што је тако нешто
сагледао очима: поцрвеневши чак горе до беле косе своје, обрну поглед, и подиже
ногу да напусти то погано место. Али тад зашумори мртва пустолина: из тла стаде
да куља нешто загушено и запенушено, као кад се у ноћи гуши и пенуша вода кроз
запушене цеви; и напослетку претвори се у човечији збор и говор: – а овај је
гласио овако: »Заратустра! Заратустра! Одгонетни моју загонетку! Проговори, и
реци! Како се свети сведоку? Ја те мамим уназад, ту је поледица! Пази,
пази добро, да понос твој овде ноге не поломи! Ти мислиш да си мудар, поносни
Заратустра! Де дакле, одгонетни загонетку, ти тврди ломиоче ораха. – загонетку
која сам ево ја! Де реци: ко сам ја!« – А Заратустра, кад чу ове речи, –
шта мислите да се тад догодило у његовој души? Спопаде га сажаљење; и
једним махом стропошта се, као храст који је дуго одолевао многим дрвосечама, –
паде тешко, изненадно, на устрављење чак и оних који су хтели да га оборе. Али
се одмах и подиже са земље, и црте му на лицу укрутише се. »Видим добро ко си,
проговори тад челичним гласом: ти си убица божји! Пусти ме да идем. Ти
ниси могао да поднесеш онога који је тебе видео, – који те је
видео увек и скроз, ти најружнији човече! И ти си извршио освету над тим
сведоком!« То рече Заратустра, и, хтеде да оде; али неисказани створ дохвати га
за скут од одела, и стаде изнова да га гуши и да тражи речи. »Стани! рече
напослетку – стани! не пролази! Ја сам погодио која те је секира оборила на
земљу: Слава ти, о Заратустра, што си опет на ногама! Ти си погодио, ја то
добро знам, како је ономе који је њега убио, – убици божијем. Стани! Седи амо
до мене, неће бити узалуд. Коме бих ишао ако не к теби? Остани, и седи! Али
немој да ме погледаш! Поштуј на тај начин – ружноћу моју! Мене терају: сад си ти
једино прибежиште моје. Не мржњом својом, нити оружницима својим.
– о, ја бих се таквом терању ругао, и био бих горд и весео! Зар ниси још увек
досад највише терани најдаље дотерали? А ко добро тера, тај се даје лако и дотерати,
да слуша: – та он иде већ ионако – за човеком! Него, испред сажаљења
њихова – – испред сажаљења њихова бежим ја, и хоћу к теби да прибегнем. О
Заратустра, заштити ме, ти последње прибежиште моје, ти једини који си ме
погодио – – ти си погодио како је ономе који је убио њега. Остани! А ако
баш хоћеш да идеш, нестрпљивче: не иди путем којим сам ја дошао. Тај пут
је рђав. Да ли се љутиш на мене што толико сричем и наричем? Што ти дајем већ и
савете? Али, треба да знаш, ја, најружнији човек, ја имам и највеће и најтеже
ноге. Куд сам ја прошао, ту је пут рђав. Ја све путеве изгазим на мртво
име, и погазим. По томе, што си хтео проћи мимо мене ћутећи; по томе, што си
поцрвенео, а то сам добро опазио: по томе сам видео да си ти Заратустра. Сваки
други добацио би ми милостињу, сажаљење своје, погледом и говором. Али ја зато
– нисам довољно просјак, то си погодио – – зато сам и одвише богат, богат оним
што је велико, црним што је страшно, оним што је најружније, оним што се никад
не да исказати! Твоја срамежљивост, о Заратустра, указала ми је част!
Једва сам се искобељао из навале сажаљивих – да бих јединога нашао који данас
учи: 'сажаљење је наметљиво' – тебе, о Заратустра! било сажаљење божије, било
човечанско: сажаљење вређа стид. Не хтети помоћи, може да буде отменије од оне
врлине која притрчава у помоћ. А то је данас права врелина за све мале људе,
сажаљење: они немају страхопоштовања за велику несрећу, за велику ружноћу, за
велики неуспех. Преко свих њих прелази поглед мој и не стаје, као што прелази и
не стаје поглед пса преко грбина ројева стада од оваца. Све су то мали пуноруни
доброћудни сиви људи. Као што соко презриво прелази погледом преко плитких
рибњака, заваљујући главу: тако прелазим ја погледом и не стајем преко свих тих
ројева сивих ситних водица и вољица и душица. Сувише су им дуго давали право,
тим малим људима: тако су им најзад дали и моћ – и сад они уче: 'добро је само
оно што мали људи кажу да је добро'. А 'истина', то је за њих данас оно што је
говорио проповедник, који је и сам из њих изишао, онај чудни светитељ и
бранитељ малих људи који је за себе сведочио: 'ја – сам истина'. Тај нескромник
одавно већ диже кресту малим људима – он који је учио велику заблуду, учећи 'ја
– сам истина'. Да ли је икад толика нескромност добила уљуднији одговор? – А
ти, о Заратустра, ти си прошао мимо њенога, и рекао: 'Не! не! не по трећи пут
не!' Ти си опомињао да се треба чувати заблуде његове, ти си опомињао први да
се треба чувати сажаљења – не све, не ни никог, него себе и оне који су као ти.
Ти се стидиш са стида великога путника; и одиста, кад ти говориш: 'од стране
сажаљења долази велик облак, чувајте се, о људи!' – кад ти учиш: 'сви који
стварају тврди су, свака је велика љубав изнад свога сажаљења«: о Заратустра,
како ми изгледа да си добро проучио знамења ветра и времена! Али сâм ти –
опомени и сâм себе да се треба чувати сажаљења! Јер многи се налазе на
путу к теби, многи путници, двоумници, очајници, утопљеници, смрзлице – Ја те
опомињем да се чуваш и мене. Ти си одгонетнуо моју најбољу, најгору загонетку,
ко сам ја и шта сам учинио. Ја знам секиру која те обара. Али он је – морао
умрети: он је гледао очима које све виде, – он је видео човекове дубине и
поноре, сву скривену срамоту и ружноћу његову. Сажаљење његово није знало за
стид: он се увлачио и у најпрљавије углове моје. Тај највећи радозналац,
највећи наметљивац, највећи милосрдник, морао је умрети. Он је увек видео мене:
над таквим сам сведоком хтео да извршим освету – или да сâм не живим више. Бог,
који је све видео, видео и човека: тај је бог морао умрети! Човек не
може да поднесе да такав сведок остане у животу.« Тако је говорио
најружнији човек. А Заратустра се подиже, и спремао се да пође: јер је дрхтао
од зиме до у своју утробу. »Неисказани, рече, ти си ме опоменуо да се чувам
твога пута. Захваљујући ти на томе, ја ти препоручујем да пођеш мојим. Погле,
онде горе стоји пећина Заратустрина. Моја је пећина велика, и дубока, и има
многе углове; у њој ће и најскривенији наћи себи скривено месташце. А и тик уз
њу има сто јама и јазбина за птице и звериње што гмиже и лепрша крили и
скакуће. Ти изгнаниче који си се сâм изгнао, ти нећеш да станујеш са људима и
са људским сажаљењем? Добро дакле, ради што и ја! Тако ћеш се научити чему од
мене; а само ко ради, може да научи. Али прво и пре свега, говори са зверима
мојим! Најпоноснија звер и најмудрија звер – то су таман за нас обојицу
саветодавци какви нама требају! « – То рече Заратустра, и оде својим путевима,
замишљеније још и лаганије него пре тога: јер он стављаше себи многа питања, и
не могаше лако дати одгавора. »Како је бедан створ човек! мислио је у срцу
свом, како ружан, како загушен, како пун скривенога стида! Кажу ми да човек
воли сама себе: ах, колика мора да је та љубав сама себе! Колико презирања
стоји њој насупрот! И овај овде волео је себе, и исто тако и презирао себе, –
велики је љубитељ и велики презритељ он за мене. Никога још нисам нашао који би
себе дубље презирао: и то је висина. Авај, да не беше можда то виши
човек чији сам повик чуо? Ја волим велике презритеље. Али човек је нешто што се
мора превладати.«
Када је Заратустра
напустио најружнијега човека, било му је зима, и осећао се усамљен: то јест,
многе хладне и усамљене мисли пролазиле су му кроз главу, тако да су му се
услед тога и удови расхладили. Али идући све даље и даље, горе, доле, па покрај
зелених ливада, али и преко дивљих камених сложишта, где је пре тога зацело
какав нестрпљив поток легао да спава: њему одједном постаде опет топлије и
пријатније око срца. »Шта се то зби са мном? питаше се у себи, нешто ме топло и
живо засвежава, мора да је ту у близини мојој. Већ сам мање сâм; садрузи и
браћа којих нисам свестан облећу око мене, топао им дах додирује душу моју.« А
кад је добро загледао свуд око себе, да пронађе тешитеље у својој самоћи: гле,
то беху краве које стајаху искупљене на једном пропланку; близина њихова и дах
њихов унели су топлоту у срце његово. Него, изгледаше да те краве пажљиво
слушају некога који је говорио, јер и не обраћаху пажњу на оног који прилази. А
кад је Заратустра дошао сасвим близу њих, чу разговетно где из средине крава
проговара глас човеков; и очевидно беху све одреда окренуле главе своје ономе
који је говорио. Тад потрча Заратустра брже,боље горе, и раздвоји животиње, јер
се беше поплашио да се није ту коме неко зло десило, које би саучешће крава
тешко могло поправити. Али се, преварио; јер гле, ту на земљи сеђаше човек, и
као да увераваше краве да не треба да га се плаше, мирољубив човек и
проповедник из горе из чијих очију проповедаше сушта доброта. »Шта ћеш ти ту?«
повика Заратустра зачуђено. »Шта ћу ја ту? одговори онај: исто што и ти, ти
мирорушитељу! то јест тражим срећу на овој земљи. Томе бих хтео да се учим од
ових крава. Ево, знај, већ је пола јутра како им говорим, и баш су хтеле да ми
кажу што желим. Зашто си их сада смео? Ако не пођемо откуд смо и дошли и не
будемо као краве што су, нећемо доћи у царство небеско. Јер има да се од њих
једноме поучимо, да преживамо. Заиста вам кажем, све кад би човек задобио и цео
свет а ненаучио једно, преживати: шта би му помогло! Не би се отресао
туробности своје – велике туробности своје: која се данас зове гађење. У
кога нису данас пуни гађења и срце и уста и очи? И у тебе, и у тебе! А погле
само ове краве!« Тако је говорио проповедник из горе, и управи тад поглед свој
на Заратустру, – јер дотле је с пуно љубави гледао у краве : – али тад се
преобрази. »С ким ја то говорим? повика застрашено, и поскочи са земље. Та то
је човек који не зна за гадење, то је главом Заратустра, превладалац великог
гађења, то је око његово, то уста његова, то је срце главом Заратустре.« И
говорећи тако љубљаше оном коме је говорио руке, а очи су му се преливале
сузама, и држао се у свему као неко коме је изненадно с неба пао у крило какав
скупоцен и драгоцен поклон. Краве су ипак све то гледале, и стајале зачуђене.
»Не говори о мени, чудни пријазни човече! рече Заратустра, бранећи се од његова
обасипања нежностима, говори ми прво о себи! Ниси ли ти онај добровољни просјак
који је некад одбацио од себе велико богатство, – – који се стидео богатства
свога и богаташа, па је прибегао сиромашнима да њима поклони обиље своје и срце
своје? Али га они не примише.« »Али ме они не примише, рече добровољни просјак,
ти то већ знаш. Тако одох најзад меду животиње и међу краве.« »И ту си научио,
прекиде га Заратустра у говору, како је теже право дати наго право узети, и да
је вештина умети поклонити, последња најлукавија мајсторска вештина
доброте.« »Особито данас, одговори добровољни просјак: данас, кад је устало све
што је ниско, и постало унезверено, и погосподило се на свој начин: то јест на
простачки начин. Дошао је наиме час, ти то знаш, час великог злог предугог и
дуготрајног устанка пучког и работничког: тај устанак расте и шири се, све више
и више! Сад узбуњује оне који су ниско свако добротварство и ситно поклањање;
они који су одвише богати нека се добро пазе! Ко данас, као оно трбушате боце,
једва капље из уског грлића: – таквим боцама могу данас лако да заврну шију.
Похотљива грамзивост, жучна завист, загрижена жеља за осветом, простачка
охолост: све то прснуло ми је у лице. Није више истина да су сиромашни блажени.
А царство небеско треба тражити међу кравама.« »А зашто не међу богаташима?«
запита Заратустра кушајући, и задржавајући краве које су мирољубивога поверљиво
њушкале. »Што ме кушаш? одговори овај. Та ти то још боље знаш него ја. Шта ме
је и отерало међу најсиромашније, о Заратустра? Зар не гадење од наших
најбогатијих? – од злочинаца богатства, који добит своју требе из сваког
ђубрета, док су им очи хладне а мисли отужно похотне, од тога олоша чији смрад
допире на небо, – од тога позлаћена лажног пука, чији су оци били дугопрсти или
лешинари или крпокупе, похотни на жене и покорни ћудима њиховим. – јер сви они
нису далеко од трговине блудом. – Пук озго, пук оздо! Шта је данас још
'сиромашно' шта 'богато'! Одвикао сам се да правим разлику између тога двога –
и одбегао сам, даље, све даље, док не дођох до ових крава.« Тако је говорио
мирољубиви, дувајући и сам, и знојаше се при тим речима, тако да су краве
поново стајале зачуђене. А Заратустра је гледао једнако у лице његово смешећи
се, док је овај говорио тако окрутно, и само је ћутећи вртео главом. »Ти се
усиљаваш, ти проповедниче из горе, кад говориш тако окрутне речи. За толику
окрутност нису створени уста твоја, ни око твоје. А, како ми се чини, ни сâм
желудац: тај не може да свари сву ту љутњу и мржњу и запенушаност. Твој
желудац иште лакше ствари: ти ниси месождер. Напротив, изгледаш ми пре да си
биљојед, и да волиш корење. Можда грицкаш зрње. Али поуздано је да се клониш
месних и телесних уживања, и да волиш мед.« »Добро си ме погодио, одговори
добровољни просјак лакшег срца. Ја волим мед, а грицкам и зрње, јер тражим све
што је пријатно за уста и што чисти дисање: – а и што дуго траје, по читав дан,
у устима питомих беспасличара и дангуба. Најдаље су у томе дотерале ове овде
краве: оне пронађоше преживање и излежавање на сунцу. Уз то се још уздржавају
од свих тешких мисли које надимају срце.« – »Па добро! рече Заратустра: али ти
треба да видиш и моје животиње, орла мога и змију моју, – њима равних
нема данас на свету. Погле, онамо води пут у моју пећину: буди јој гост за ову
ноћ. И говори са зверима мојим о срећи међу животињама, – – док се ја сâм дома
не вратим. Јер мене зове хитно некуд повик за помоћ, па те морам оставити.
Наћићеш код мене и нова меда, хладна ледена свежа златна меда из саћа: једи од
њега! А сад се опрости брзо са кравама твојим, чудни човече! пријазни човече!
иако ће ти тешко пасти. Јер то су најтоплији пријатељи и учитељи твоји!« – –
»Осим једног, кога још више волим него њих, одговори добровољни просјак. Ти
сâм, о Заратустра, ти си добар, и бољи још него што је крава!« »Даље, одавде!
даље с тобом! опаки ласкавче! повика Заратустра злурадо, зашто ме квариш таквом
хвалом и меденом ласком?« »Даље одавде, даље од мене!« повика још једном, и
потеже штапом на 1јубазнога просјака: али овај брже-боље побеже.
Но тек што је
добровољни просјак побегао и Заратустра опет остао сам са собом, кад али чу иза
својих леђа нов глас који је викао: »Стани, Заратустра! Стани, кад ти кажем! ја
сам, о Заратустра, ја, сенка твоја!« Али Заратустра није хтео да стане, јер га
одједаред спопала беше љутња због велике навале и гурања у брдима његовим. »Куд
се деде самоћа моја? рече. Ово ми је одиста већ много; у овој планини све
гмиже, моје царство није више од овога света, потребна су ми нова брда.
Сенка ме моја зове? Шта је стало до сенке моје! Нека бежи за мном! ја ћу –
побећи од ње.« Тако је говорио Заратустра у срцу свом, и побеже. Али онај што
беше за његовим леђима, иђаше за њим: тако да су убрзо њих троје у реду трчали
један за другим, то јест, напред добровољни просјак затим Заратустра, и, као
трећи на крају сенка његова. Нису дуго трчали тако а Заратустра се освести,
увиде да је лудо што ради, и отресе са себе једним махом сву своју љутњу и
досаду. »Шта! рече, зар се нису одувек догадаиле најсмешније ствари код нас
старих пустињака и светитеља? Одиста, лудост моја понарасла је високо у брдима!
Ево, шесторе ноге од будала чујем сад где клопарају једна за другом! А зар сме
Заратустра да се боји једне сенке? И још на крају крајева, изгледа ми да су у
ње дуже ноге него у мане.« То рече Заратустра, и, смејући се очима и утробом,
застаде, брзо се окрете – и гле, умало те при том не обори на земљу сен своју,
следбеника свог: тако је овај био већ тик иза њега, и тако је био слаб. А кад
га премери очима, поплаши се као од какве изненадне сабласти: тако танак,
поцрнео, шупаљ и преживео изгледаше тај следбеник. »Ко си ти? упита Заратустра
љутито, шта тражиш ту? И зашто се називаш сенком мојом? Ти ми се не свиђаш.«
»Опрости ми, одговори сенка, што сам то ја; а ако ти се не свиђам, тим боље, о
Заратустра! тим боље за тебе, и за твој укус. Путник сам ја, који је већ много
ишао за тобом, ногу у ногу: увек сам уз пут, али без циља, а и без дома тако да
ми заиста мало недостаје па да будем вечити Жид, једино што нисам вечит и што
нисам жид. Како? Зар морам увек бити уз пут? Повијан сваким ветром, несталан,
гоњен? О, земљо, одвише округла постала си за ме! Нема површине на којој нисам
седео, као уморни прах спавао сам на огледалима и прозорским окнима: све од
мене узима, ништа не даје, постајем све тањи, – још мало па ћу бити као сенка.
За тобом, о Заратустра, летео сам и кретао сам се најдуже, па иако сам се крио
од тебе, ипак сам био најбоља сенка твоја: свуд гдегод си ти седео, седео сам и
ја. С табом сам тумарао по најудаљенијим, најхладнијим световима, као каква
сабласт која добровољно трчи преко зимских кровова и снега. С тобом сам тежио
свему што је забрањено, што је најгоре, што је најудаљеније: па ако је ишта на
мени врлина, онда је то што ни пред каквом забраном нисам осетио стрâх. С тобом
сам разбио све што је икад било свето срцу мом, оборио сам све пограничне
каменове и све кипове, трчао сам за најопаснијим жељама, – веруј ми, нема
злочина преко којег нисам по једанпут претрчао. С тобом сам научио да не
верујем у речи и вредности и велика имена. Кад ђаво мења кожу, зар онда не
спадне и име с њега? Јер и оно је кожа. Можда је и сâм ђаво – кожа. 'Ништа није
истина, све је допуштено': тако сам наговарао сâм себе. Скакао сам без
предомишљања у најх1адније воде, главачке и срчано. Ах, колико сам пута због
тога стајао наг као црвен рак! Ах, куда се дедоше све добре моје и сав стид
мој, и сва вера моја у оне који су добри! Ах, куд се деде она лажна невиност
коју сам имао некад, невиност оних који су добри, и благородних лажи њихових!
Одвише сам често, одиста, ишао за истином, ногу у ногу: а она би ме тад ударила
по глави. Понекад мишљах да лажем, а гле! тада бих тек наишао – на истину.
Одвише ми је много постало јасно: сад ме се то ништа више не тиче. Ништа не
живи више што бих волео, – како онда да волим још сама себе? 'Живети како мени
годи, или уопште не живети': тако хоћу ја, тако хоће и највећи светитељ. Али,
авај! откуд мени још нешто да – годи? Имам ли ја – још циљ? Луку, у коју
би моје једро да уплови? Имам ли добар ветар? Ах, само онај који зна куда
плови, зна и који је ветар добар и погодан за пловидбу. Шта ми још од свега
остаде? Срце уморно и безочно; нестална воља; поткресана крила; сломљена кичма.
То кушање, да нађем свој дом: о Заратустра, ти то добро знаш, то кушање било је
моје искушење које ће ме прогутати. Где је – мој дом? Тако питам
и тражим, и тражио сам, и нисам нашао. О вечно Свуд, о вечно Не-знам-куд, о
вечно – Узалуд! « Тако је говорила сенка, а лице Заратустрино издужи се при
њеним речима. »Ти си моја сенка! рече најзад, с тугом у срцу. Опасност за те
није мала, ти слободни душе и путниче! Имао си рђав дан; пази да ти не дође још
горе вече! Таквим несталницима као ти што си изгледа најзад и тамница
блаженство. Да ли си икад видео како спавају ухваћени злочинци? Они спавају мирно,
јер уживају у новој сигурности својој. Пази добро, да те још напослетку не
улови каква скучена вера, каква тврда, строга заблуда! Јер тебе сад може да
заведе све што је скучено и чврсто. Ти си изгубио циљ: тешко теби, како ћеш тај
губитак прегорети и преболети? Њиме си – изгубио и пут којим треба ићи! Јадна
скиталице, сањалице, уморна лептирице! Да ли би вечерас да нађеш одмора и
уточишта? А ти иди горе у моју пећину! Ено онамо води пут у моју пећину. А ја
ћу сад брзо да опет побегнем од тебе. Јер осећам већ као да на мени почива
сенка. Хоћу да потрчим сам, да би се око мене опет расветлило. Тога ради мораћу
још дуго да останем весело на ногама. А увече биће код мене – игранка! «
Тако је говорио
Заратустра.
– И Заратустра је
трчао свуд унаоколо, и није наилазио ни на ког више, и наилазио је све више на
себе, и уживао је и удисао жедно своју самоћу, и мислио је на добре ствари, –
по читаве сате. А кад изби подне, баш у час када је сунце стајало над главом
Заратустрином, пролазио је мимо једно старо искривљено чворновато дрво, које је
све уоколо обгрлила била обилна љубав једног винског чокота, тако да само себе
није магло видети: с њега су висили многи жути гроздови насусрет путнику. Тада
му се прохте да загаси малу жеђ, те да откине један грозд; али кад је већ
испружио био руку да то учини, тада му се још више прохте нешто друго: наиме,
да легне покрај дрвета, у тај час посред поднева, па да спава. Тако учини
Заратустра; и тек што беше легао на земљу, у тишини и милини шарене траве,
забрави на своју малу жеђ, и заспа. Јер, као што гласи пословица Заратустра:
Једно је потребније него друго. Само што му очи осташе отворене: – јер се не
могаше нагледати и нахвалити дрвета и љубави гроздног чокота. А падајући у сан,
ево како је говорио Заратустра у срцу свом. Мир! Мир! Не постаде ли свет
савршен у овај час? Шта се то збива са мном? Као што игра лаки ветрић,
невидљив, по углачану поду морском, танан, танан као перце: тако – игра сан по
мени. Не заклапа ми ока, оставља ми душу будну. Танан је, заиста! танан као
перце. Обрлати ме, ни сâм не знам како, додирује ме у мени руком и прстима
пуним милоште, и сили ме. Јест, присили ме да се душа моја испружи: – – како
издужена и уморна постаје чудна душа моја! Дође ли јој вече седмога дана баш у
подне? Је ли већ предуго тумарала блажена међу добрим и зрелим тварима? Испружа
се све више – све дужа! мирна лежи, чудна душа моја. Одвише је већ доброга
окусила, и та је златна туга притискује те развлачи уста. – Као брод који је
упловио у најтишу луку своју: – ено га где се наслања на земљу, уморан од дугих
путева и од несталних мора. Зар није земља вернија? Како се такав брод на копно
наслони, уза'њ прионе: – ту је доста да паук с копна разапне до њега конце
своје. Чвршћи конопци ту нису потребни. Као такав заморен брод у најтишој луци:
тако почивам и ја сад близу земље, веран, пун вере, пун очекивања, везан за њу
најтананијим концима. О срећо! Срећо! Ти би да певаш, о душо моја? Ти лежиш у
трави. Али ово је тајанствени свечани час, у који ниједан пастир у фрулу не дува.
Смируј се! Топло подне спава над пољима. Немој певати! Мируј! Свет је савршен.
Не,певај, траво-певче један, о ти душо моја! Немој ни да шапућеш! Погле само –
ћут! старо Подне спава, ено миче уснама: да не пије сад баш кап среће – – стару
загаситу кап златне среће, златнога вина? Прелеће нешто преко њега, то се смеје
срећа његова. Тако се – смеје бог. Мир! – – 'До среће, како је већ мало довољно
до среће!' Тако сам ја некад,говорио, и мислио да сам мудар. Али то је било
хуљење: то сам научио сад. Мудре будале паметније говоре. Баш оно што је
најмање, што је најтише, што је најлакше, шушањ једнога гуштера, један шум
један ћув, један трен ока – оно што је мало, то сачињава најбољу
врсту среће. Мир! – Шта то би са мном: Чуј! Је ли то време одлетело? Не падам
ли то ја? Не падох ли то ја – чуј! у бунар вечности? – Шта се збива са мном?
Мир? Убоде ме нешто – авај – у срце? У срце! О разби се, распукни се срце,
после такве среће, после тог убода! – Како? Зар није баш у овај час свет постао
савршен? Округао и зрео? О округла зрела златна лопто – куда то одлете? Да
потрчим за њом! Чик! Мир – – « (ту се испружи Заратустра, и осети да спава).
»На ноге! рече сам себи, спавалицо! И ленштино једна! Напред, на ноге, ви старе
ноге! Време је и превреме, још добро парче пута треба да превалите – Ето се
испавасте, откад спавате? Пола вечности! Напред дакле, на ноге сад, старо срце
моје! А колико тек смеш после толиког сна – да истрајеш будно!« (Али у томе већ
поново заспа, јер душа његова говорила је другачије, и отимаше се и леже
поново) – »Та мани ме! Мир! Зар није баш сад свет постао савршен? О та округла
златна лопта! « – »Устани, говорио је Заратустра, ти мала губо, дангубо једна!
Шта? Зар би још једнако да се протежеш, да зеваш, уздишеш, да падаш доле у
дубоке бунаре? Ко си ти управо? О душо моја!« (и ту се поплаши, јер један зрак
сунчев паде с неба доле на његов лик). »О небо нада мном, рече уздишући, и
усправи се у седењу, ти гледаш шта радим? Ти слушаш шта говори чудна душа моја?
Кад ћеш попити ову кап росе која пада доле на све ствари земаљске, – кад ћеш
попити ову чудну душу – – кад, кладенцу вечности! ведри језовити поноре на
подну! кад ћеш попити натраг у себе душу моју?« Тако је говорио Заратустра, и
подиже се са своје постеље код дрвета као из непозната опојна заноса: а гле,
сунце је још увек стајало право над његовом главом. И могао би ко из тога с
правом закључити да тада Заратустра није дуго спавао.
Било је већ доцкан
послеподне када је Заратустра, после дугог узалудног тражења и тумарања, дошао
опет кући у своју пећину. Али кад је био већ према њој, ни на двадесет корака
од ње удаљен, догоди се оно чему се сад понајмање надао изнова зачу онај велики
повик за помоћ. И, за чудо! овај пут долазио је он из његове рођене
пећине. Био је то један дуг многострук нарочит повик, и Заратустра је јасно
разабрао да је сложен из многих гласова иако је, кад би се издалека чуо,
одјекивао као повик из једних истих уста. Заратустра поскочи тад до своје
пећ!не, и: нуто: какво позорје за очи очекиваше га после оне предигре за уши!
Ту су на окупу седели један до другог сваколици што их је тога дана срео и мимо
којих је прошао: краљ од десна и краљ слева, стари чаробник, папа, добровољни
просјак, сенка, савесни у духу, жалосни пророк, и магарац; најружнији човек пак
беше метнуо себи круну на главу, и опасао се двома пурпурним појасевима, – јер
је волео, као што воле сви ружни, да се облачи и намешта. А посред те
ожалошћене дружине стајао је орао Заратустрин, нарогушен и немиран, јер је
требало да одговори на много шта на што му понос није давао ђа одговори; мудра
змија пак висила му је око врата. Све то гледао је Заратустра с великим
дивљењем, затим испита сваког појединог од својих гостију с 1јубазном
радозналошћу, прочита шта им у души пише, и стајаше опет задивљен. Међутим искупљени
се беху подигли са својих седишта, и чекаху са страхопоштовањем шта ће
Заратустра рећи. А Заратустра овако проговори и рече: »Ви очајници! Ви
особењаци! То дакле беше ваш повик за помоћ што га чух? А знам сад и то
где треба да тражим оног што сам га данас узалуд тражио: вишег човека :
– он седи у мојој рођеној пећини, тај виши човек! Али чаму се ја чудим! Зар га
нисам ја сâм к себи намамио жртвама од меда и лукавим прижељкивањем среће
своје? Него, чини ми се да ви међусобно слабо пристајете овако за друштво, ви
чините да сваком од вас буде још теже око срца, ви викачи за помоћ, кад седите
овако заједно? Мора тек да дође неко, – неко који ће да вас опет насмеје, какав
добар весео лакрдијаш, какав играч или ветар или ветропир, будикаква стара
будала: шта велите? Опростите ми, о ви очајници, што говорим пред вама овако
мале речи, неприличне, заиста, за овакве госте! Али ви не погађате, шта
разиграва срце моје: – – то сте ви сами, ви овако како вас гледам да опростите!
Јер сваки постане срчан кад гледа неког који очајава. Ободравати оног који
очајава, сваки држи да има доста снаге за то. Мени самоме дадосте ви ту снагу,
– леп дар високи гости моји! Баш како треба за дар домаћину! Добро дакле,
немојте се онда љутити на мене ако и ја вама што од свога понудим. Ово је овде
моје царство и моје господарство: а шта је моје, за ово вече и за ову ноћ нека
буде ваше. Звери моје нека вас служе: пећина моја нека вам буде одмориште! У
мом дому, и ко је код мене дома, не сме да очајава, у моме округу заштитићу
сваког од дивљих зверова његових. И то је прво што вам могу понудити:
Сигурност! А друго је: мој мали прст. Имате ли њега, узмите одмах и целу
шаку, и, напред само! још и срце уз то! Добро ми дошли овде, добро дошли, гости
моји!« Тако је говорио Заратустра, и смејаше се из љубави и из злобе. А на тај
поздрав поклонише се поново његови гости, и осташе ћутећи у страхопоштовању;
краљ од десна пак одговори му у њихово име. »По томе, о Заратустра, како си нам
пружио руку и поздравио се с нама, видимо да си заиста Заратустра. Ти си се
понизио пред нама; умало ти ниси повредио страхопоштовање наше – : – а ко би
још умео да се са толико поноса понизи тако као ти? То и саме нас диже,
то је мелем очима нашим и срцима нашим. Само да бисмо то видели, попели бисмо
се радо и на више брегове него што је овај брег. Јер ми дођосмо као радознали
гледаоци, да видимо како се мутне очи могу разбистрити и разведрити. И гле, већ
нема више све црне наше вике за помоћ. Већ нам се дух и срце шире, и стоје
усхићени. Још мало па ће се и разиграти. Ништа, о Заратустра, не расте на земљи
што би већма веселило срце човеково него узвишена јака воља: то је најлепше што
расте из ње. Читав крај може да освежи једно такво дрво. Као пинија изгледа ми,
о Заратустра, онај који тако израсте као ти: дуга, ћутљива, тврда, усамљена,
има најбоље савитљиво дрво, дивна, – – и најзад с испруженим снажним зеленим
гранама у своје царство, постављајући снажна питања ветровима и
вихорима, и свему што живи тамо у висинама, – и још снажније одговоре дајући,
заповедајући, надвлађујући и побеђујући: о, ко се не би пео на високе брегове
да би видео такво растиње? Твоје дрво овде, Заратустра, даје снаге и
намрштеноме, и накаженоме, гледајући у те нестални постаје сталан, и срце му
оздрави. И веруј, на твоје брдо и на твоје дрво управљене су данас многе очи:
велика једна чежња захватила је људе, и многи су научили питати: ко је
Заратустра? Сваки коме си икад у уво капао од меда свога и од песме своје: сви
они сакривени, пустињаци, сами и удвоје, сви су они одједном проговорили у срцу
свом: 'Зар живи још Заратустра? Не вреди више живети, све је исто, све је
узалуд: или – морали бисмо живети са Заратустром!' 'Зашто не долази тај што је
толико објављивао свој долазак? тако питају многи; да ли га је самоћа
прогутала? Или треба можда да идемо ми к њему?' Догада се сад да и сама самоћа
постане трошна и распадне се, као гроб који се распадне и не може више да држи
мртве своје. Свуда се виде ускрсли из гробова. Дижу се сад, све више и више,
вали око брега твог, о Заратустра. И ма колико да је високо пећина твоја, многи
морају горе к теби: чун твој неће више дуго стајати на сувом. И што смо ми
очајници дошли ово у твоју пећину, и већ нисмо више очајни: то је само предзнак
знамење да има бољих који су на путу к теби, – – јер на путу к теби је и он
сâм, последњи остатак божији меду људима, а то је: сви људи велике чежње,
великога гађења, велике досаде, – сви који неће више да живе, осим ако могу да
науче да се опет надају – осим ако се могу да науче од тебе, о
Заратустра, великој нади!« Тако говораше краљ од десна, па дохвати руку
Заратустрину да би је пољубио; али се Заратустра одбрани од његова частвовања и
устукну поплашено, ћутећи и као да бежи одједаред у далеке даљине. Но већ после
кратког времена био је опет код својих гостију, погледа их ведрим, испитујућим
погледом, и рече: »Гости моји, ви виши људи, хоћу да говорим с вама немачки и
момачки. Нисте ви они на које сам ја чекао у овим брдима.« (»Немачки и
момачки? То је одвише! рече тад краљ слева, на страну; види се да не познаје
добро Немце, овај мудрац с Истока! Већ он мисли 'немачки и сокачки' – тако да!
То данас може сасвим да поднесе!«) »Ви сте можда сви скупа заиста виши људи,
настави Заратустра: али за мене – ви нисте доста високи нити доста снажни. За
мене, то значи: за оно што је неумољиво у мени, што засад ћути, али што неће
увек ћутати. Све иако спадате уз мене, нисте ми оно што и десна рука. Јер онај
који и сâм стоји на болесним и слабим ногама, као ви, тај пре свега хоће, знао
он то или крио од себе: да га штеде. А ја не штедим руку својих ни ногу
својих, ја не штедим ратника својих: куд сте дакле ви пристали за мој
рат? С вама бих проиграо сваку победу своју. А многи од вас изврнуо би се
већ на сâм гласни јек бубњева мојих. Па нисте ми ни доста лепи ни благородни.
Мени су потребна чиста глатка огледала за моје науке; на вашој површини испашће
наказан још и рођени мој лик. Ваша плећа притискују многи терет, многа
успомена; многи зао патуљак чучи у угловима вашим. И у вама има скривене
пучине. Иако сте високи, и од више врсте: много је на вама криво и наказно. И
нема ковача на свету који би ми вас саковао праве и правоваљане. Ви сте само
мостови: неки би виши преко вас прелазили преко! Ви имате значај степена, не
љутите се дакле на оног који се преко вас пење у своју висину! Из семена
вашег изнићиће можда и мени једном прави син и савршен наследник: али то је још
далеко. Сами ви нисте они којима припада имање моје и име моје. Нисте ви они на
које ја чекам овде у овим брдима, нити смем с вама сићи доле још последњи пут.
Дошли сте к мени само као предзнак да су виши већ на путу к мени – – не
људи велике чежње, великог гађења, велике досаде, и све оно што сте ви назвали
остатком Божијим, не! Не! и по трећи пут Не! друге ишчекујем ја овде у
овим брдима, и без њих нећу подићи одавде ногу своју, – више, снажније,
победоносније, орније, такве који су здраво и право саздани телом и душом: насмејани
лавови морају доћи! О, гости моји, ви особењаци, – зар још ништа нисте чули
о деци мојој? И да се налазе на путу к мени? Та говорите ми о вртовима мојим, о
блаженом острвљу мом, о новом и лепом роду мом, – зашто ми о томе не говорите?
То уздарје хтео бих ја да измолим од љубави ваше, да ми говорите о деци мојој.
Тога ради био сам богат, тога сам ради постао сиромах: шта све нисам дао, – шта
све не бих дао, да имам једно: ту децу, тај живи сâд, то дрвеће
живота воље моје и највише наде моје!« Тако је говорио Заратустра, и застаде
одједаред у своме говору: јер беше га спопала његова чежња, и он заклопи очи и
уста услед снажног куцања свога срца. А и сви његови гости ћутаху, и стајаху
непомично и тронуто: само што је стари претказивач давао знаке рукама и
покретима.
На том месту наиме
прекиде претсказивач здрављање Заратустрино са његовим гостима: он се прогура
напред, као неко ко не сме да губи времена, дохвати Заратустру за руку, и
повика: »Али, Заратустра! Једно је мучније него друго, тако ти сам кажеш: добро
дакле, једно је мени сад више потребно него све друго. Права реч у право
време: зар ме ти ниси позвао на јело? А овде их има доста који су прешли
дуге путеве. Ваљда тек не мислиш да нас беседом заситиш? Осим тога, сви ми ви
говорите и сувише о смрзавању и дављењу у води и на суву, и о осталим невољама
телесним: али још нико од вас не спомену моју невољу, а то је умирање од
глади.« – (То рече пророк; а кад звери Заратустрине зачуше те речи, разбегоше
се од страха. Јер видеше да све оно што су преко дана донеле биле кући, неће
бити довољно ни за самога претсказивача да се накљука.) »И к томе од жеђи,
настави претсказивач. Чујем овде додуше где жубори вода, као што жуборе беседе
мудрости, то јест изобилно и неуморно: али ја – хоћу вина! Није свако
рођен водопија као Заратустра. Вода и није добра за уморне и увеле: нама
пристоји вино, – тек оно дарује изненадно окрепљење и тренутно
оздрављење! « Том приликом, када је претсказивач искао вина, догоди се да и
краљ слева, онај ћутљиви, доде до речи. »За вино, рече, ми смо се
постарали, ја и брат мој, краљ од десна: ми имамо вина доста, – пуна натоварена
магарца. Не траба дакле друго до хлеба.« »Хлеба? одврати Заратустра смејући се.
Баш хлеба нема у пустињи. Али, не живи човек само о хлебу, већ и о месу добрих
јагањаца, а таква имам два: – Њих треба брзо заклати и зготовити
зачинима: тако ја волим. И корења и воћа има доста, и доста добрих и за чанколизе
и слаткогризе; а и ораха и других загонетака да се зуби по1оме. Тако ћемо
брже-боље приредити добру вечеру. Али ко хоће да се прихвати, мора да и сâм
прихвати, чак и краљеви. Јер код Заратустре може да буде и краљ кувар.« Овај
предлог био је свима по срцу: само што се својевољни просјак опирао месу и вину
и зачинима. »Слушај само овог изелицу Заратустру! рече у шали: зар се зато иде
у пећине и у планине, да се држе овакве гозбе? Сад дабоме разумем оно чему нас
је некад учио: 'Нека је слава малој сиротињи', и зашто би хтео да нема
просјака.« »Буди добре воље, одговори му Заратустра, као што сам ја. Остани при
навици својој, честити човече, мељи зрневље твоје, пиј воду твоју, хвали кухињу
твоју само ако ти се чини да си весео! Ја сам закон само за оне који су моји,
ја нисам закон за све. А ко спада к мени, тај мора да има снажне кости, и лаке
ноге, – – мора ићи весео у рат и на гозбе, не сме бити намрштен нити сањалица,
већ спреман и на најтеже као да ће на гозбу, здрав и сав. Оно што је најбоље,
припада мојима и мени; ако нам га не дају, узимамо сами, најбољу храну,
најведрије небо, најснажније мисли, најлепше жене! « – Тако је говорио
Заратустра; а краљ здесна одврати »Чудно! Да ли је још икад чуо ко тако паметне
ствари из уста једног мудраца? Јер одиста, ја држим да је најчудније код једног
мудраца кад је при свем том још и паметан, и није магарац.« То рече краљ од
десна, и чуђаше се; а магарац на те његове речи задовољно одврати: И-ја! Тако
отпоче она дуга гозба која се у старословним књигама назива »Тајном вечером«. А
на њој не беше ни о чему другом говора до о вишем човеку.
1.
Кад сам први пут
дошао к људима, учинио сам лудост коју чиме пустињаци, велику лудост: отишао
сам и стао на тржиште. И говорећи свима, ниесам говорио никоме. Увече пак
другови ми беху играчи на конопцу, и лешеви; и ја сам бејах скоро леш. Али са
новом зором дође ми једна нова истина: тад научих говорити: »Шта ме се тиче
тржиште и пучина и граја пучине и дуге уши у пучине! « О ви виши људи, научите
ово од мене: на тржишту нико не верује у више људе. Говорити може,тамо ко шта
хоће! Али пучина сазно жмирка »сви смо ми једнаки«. »Ви виши људи, – тако
жмирка пучина – нема виших људи, сви смо ми једнаки, човек је човек, пред богом
– сви смо ми једнаки!« Пред богом – Али ето тај бог је умро. А пред пучином
нећемо да будемо једнаки. О ви виши људи, идите, идите даље од тржишта!
2.
Пред богом! – Ах
ето тај бог је умро! О ви виши људи, тај бог био је највећа опасност ваша. Тек
откако је он у гробу, ви сте опет ускрснули. Тек сад долази Велико подне, тек
ће сад виши човек постати – господар! Разумете ли ову реч, о браћо моја? Ви сте
се поплашили: да ли захвати несвест срце ваше? Зија ли вам овде провалија? Зија
ли на вас овде паклени пас? Напред! Напред само! Ви виши људи! Сад се тек тресе
у мукама брдо будућности човекове да би породило. Бог је умро: сад ми
хоћемо, – да натчовек живи.
3.
Најзабринутији
питају данас: »како би се могао човек одржати?« Али Заратустра пита, једини и
први: »како треба човека превладати?« Натчовек лежи мени на срцу, он
је мој први и једини, – а не човек: не ближњи, не најсиромашнији, не
најнапаћенији, не најбољи. – О браћо моја, што ја могу да волим на човеку, то
је што је он прелазак и залазак. А и на вама има многошта што ми улива љубав и
наде. Што сте презирали, о ви виши људи, то ми улива наде. Јер велики су
презритељи велики поштоватељи. Што сте очајавали, то је умногом погледу за
поштовање. Јер ви не хтедосте учити како да се подајете, не хтедосте се учити
ситним мудролијама. Данас су, на пример, мали људи постали господарем: они сви
проповедају подавање и уздржавање и узимање у памет и вредноћу и обзирање на
све стране и једно дуго и-тако-даље ситних врлина. Што је год од рода женског,
штогод води порекло од рода служиначког, и нарочито она мешавина – пűчина: То
би хтело сад да загосподари над сваколиком судбином човекова – о гад! гад! гад!
То запиткује једнако и неће да стане: »како се одражава човек, најбоље,
најдуже најпријатније?« И тиме – су они данас господари. Те данашње господаре
превладајте ми, о браћо моја, – те мале људе: они су највећа опасност за
натчовека! Савладајте ми, о ви виши људи, ситне врлине, ситне мудролије, к'о
зрно песка ситне обзириће, сав тај комешај мравињачки, то бедно самоуживање, ту
»срећу највише њих«! – А боље је да очајавате него да се покорите. Заиста вам
кажем, ја вас стога волим што не умете да живите данас, ви виши људи! Јер на
тај начин ви живите – понајбоље!
4.
Да ли имате
храбрости, о браћо моја? Да ли сте срчани? Не храбрости пред сведоцима,
већ пустињачке и орловске храбрости, коју ни богови не посматрају? Хладне душе,
мазге, слепци, пијани – нису за мене срчани. Срца има онај који зна шта је
страх, али који уме да савлада страх; који види амбис, али с поносом.
Онај који види амбис, али очима орла, – који баканџама орловским амбис ухвати
и схвати: Тај има храбрости.
5.
»Човек је зао« –
тако су говорили тешећи ме сви најмудрији. Ах, кад би то бар и данас још било
истина! Јер з1о је најбоља снага човекова. »човек мора постати бољи и гори« –
тако ја учим. Највеће зло је потребно за највеће добро натчо веково. То
је можда пристајало за оног проповедника малих људи, да је патио носећи на себи
грех човечији. Мени, међутим, велики грех годи као велика утеха моја. –
Али ово није казано за дуге уши. Није ни свака реч за свака уста. То су танане
далеке ствари: оне се не смеју хватати овнујским папцима.
6.
О ви виши људи, да
ли ви мислите да сам ја ту да поправим што сте ви покварили? Или, да хоћу вама
паћеницима одсад да простирем бољу постељу? Или, да вама несталнима,
заблуделима, меду врлети залуталима покажем нове удобније стазе и богазе? Не!
не! и по трећи пут не! Све више њих, и све бољи од рода вашег треба да
пропадну, – јер све горе и све теже треба да буде вама: Само тако – само тако
расте човек у висину где га муња погађа и поражава: високо доста да га муња
може дахватити! Ономе што је малобројно, што је дуговечно, што је удаљено, томе
су управљени мисао моја и чежња моја: шта би имала да ме се тиче ваша ситна,
многа, кратка беда! Ви ми још не патите довољно! Јер ви патите са вас, ви нисте
још патили са човека. Лагали бисте кад бисте рекли да није тако! Сви ви
не патите са оног са чега сам ја патио.
7.
Није ми довољно да
гром више не наноси штете. Нећу да га отклоним и сведем: него нека научи да за мене
– ради. Дуго се већ сакупља мудрост моја као такав облак, све је тиша и све
мрачнија. Тако чини свака мудрост која хоће једном да рађа муње. Овим
данашњим људима нећу да светлим, нити хоћу да ме зову светлом. Њих
– хоћу да ослепим: Муње мудрости моје! Избоди им очи њихове!
8.
Немојте хтети више
него што имате: има нека неваљала лажност у оних који хоће више него што имају.
Поглавито кад хоће велике ствари! Јер они изазивају неповерење према великим
стварима, ти препредени ковачи лажног новца, и глумци: – док не постану најзад
лажни пред самима собом, разроки, премазане црвоточине, заогрнути јаким
изразима, споља извешаним врлинама, блештавим лажним делима. Будите у томе
веома пажљиви, ви виши људи! Ништа ми се наиме не чини данас драгоценије и ређе
него поштење. Зар данашњица не припада пучини? А пучина не зна шта је велико
шта мало, шта право, шта поштено: она је безазлено крива, она увек лаже.
9.
Имајте данас доста
неповерења, ви виши људи, ви срчани! ви срдачни и простодушни! Па држите у
тајности разлоге своје! Јер данашњица припада пучини. Оно у што је пучина некад
научила да верује без разлога, ко би још могао то разлозима – оборити? На
тржишту се убеђује рукама. Јер према разлозима пучина је неповерљива. Ако ту
случајно једаред победи истина, запитајте се са доста неповерења: »каква је то
велика заблуда била на њеној страни?« Чувајте се и од научника! Ти вас мрзе:
јер они су неплодни! У њих су хладне исушене очи, пред њима свака птица лежи
очерупана. Они се испрсују и хвале тиме да не лажу: али немоћ за лагање не
значи још ни близу што и љубав за истином! Чувајте се! Немање грознице не значи
још ни билизу што и сазнање! Охлађеним духовима не верујем. Ко не уме да лаже,
не зна шта је истина.
10.
Ако хоћете високо
да доспете, требају вам ваше рођене ноге! Не дајте да вас носе горе, не
седајте на туђа леђа нити на туђу главу! Шта, ти си се попео на ата? И јашеш
брже-боље горе ка циљу своме? Добро,пријатељу мој! али и твоја је узета нога с
тобом на коњу! Кад стигнеш к циљу своме, кад скочиш са ата свог: на рођеном вису
свом, виши човече, – ти ћеш се спотаћи?
11.
Ви ствараоци, о ви
виши људи! Жена је трудна само за своје рођено дете. Не дајте да вас
наговарају, да вам којешта говоре! Ко је то, ваш ближњи? Зар ви радите
»за ближњег«, – ваљда тек не стварате за њега! Одвикните ми се од тога »за« ви
ствараоци баш врлина ваша тражи да ништа не чините »за« и »због« и »стог«.
Зачепите уши своје да не чујете такве лажне мале речи. То »за ближњег«, то је
врлина само ма1их људи: међу њима се чује »један као други« и »рука руку мије«.
– они немају ни права ни снаге за вашу саможивост! Усаможивости вашој,
ствараоци, лежи смотреност и провиђење оних који су трудни! Што нико још није
смотрио и провидео, плод: њега штити и штеди и гаји свеколика љубав ваша. Онде
где је свеколика љубав ваша, код детета вашег, ту је и свеколика врлина ваша!
Дело ваше, воља ваша је ваш »ближњи«: не дајте да вас наговоре на лажне
вредности!
12.
О ви ствараоци, о
ви виши људи! Ко треба да роди, тај је болан; али ко је родио, тај је нечист.
Питајте жене: не порађају се оне од задовољства. Од бола какоћу кокоши и
песници. Ви ствараоци, на вама је многошта нечисто. То је зато што сте се
морали порађати. Ново дете: о, колико нове нечистоте долази с њиме на свет!
Склоните се! А ко је родио, нека опере душу своју!
13.
Не будите врли више
него што вам допушта снага ваша! И не иштите ништа од себе што није вероватно
да можете постићи! Газите у стопе којима је ишла још врлина отаца ваших! Како
бисте се и могли попети у висину, ако се не пење с вама воља отаца ваших? Ко би
хтео да буде први, нека добра пази да не буде последњи! А у чему су били греси
отаца ваших, у томе не треба ви да хоћете да будете свеци! Шта би то било, кад
би онај чији су оци терали блуд са женама, и товили се месом вепровим уз јака
вина: кад би тај тражио од себе да остане чедан? То би била лудост! Много је
већ, заиста вам кажем, од таквога, ако нема више од једне или две или три жене.
И све да гради манастире, и да над вратима исписује: »Пут ка светитељу« – ја
бих ипак рекао: нешто! то је лудост! Тај је саградио сâм себи затвор и заклон:
нека му је,на здравље! Али ја у то не верујем. У самоћи расте оно што ко у њу
донесе, и животиња у човеку. Зато многи не треба да иду у самоћу. Да ли је било
досад што прљавије на земљи од светаца-пустињака? Око тих нису играли
коло само вешци, – него и свиње.
14.
Страшљиви,
посрамљени, невешти, као тигар који је промашио скок: такве сам вас, о ви виши
људи, често гледао где се шуњате у страну. Ставили сте нешто на коцку па сте
промашили. Али, о ви коцкари, шта је стало до тога! Нисте научили играти се и
изругивати се онако како то треба чинити! Зар не седимо сви ми за једним
великим играчким и подругивачким столом? Па иако сте промашили нешто велико, да
ли сте зато ви сами – промашени? Па ако сте и ви сами промашени, да ли је зато
промашен – човек? А ако је човек промашен: тим боље, само напред!
15.
Што је ствар од
више врсте, утолико је теже домашити је. Ви овде виши људи, зар нисте сви ви –
промашени? Будите добре воље, шта је стало до тога! Колико још има што се може
домашити. Научите смејати се самима себи као што се треба смејати! Зар је и
чудо што сте промашени и тек пола домашени, ви пола-разбијени! Не гура ли се и
не наваљује ли у вама – човекова будућност? Оно што је за човека најудаљеније,
оно што је најдуб1је, висина његова која се звезда маша, огромна снага његова:
не пенуши ли се све то једно мимо друго у лонцу вашему? Зар је чудо ако се
понеки лонац и разбије? Научите смејати се себи као што се треба смејати! О ви
виши људи, колико још има што се може домашити! И заиста вам кажем, колико је
већ домашено! Како је богата земља ситним добрим савршеним тваркама, оним што
је домашено! Поставите ситне добре савршене ствари, свуд око себе, и ви виши
људи! Златна зрелина њихова мелем је за срце. Оно што је савршено улива наде.
16.
Шта беше овде на
земљи досад највећи грех? Не беше ли реч онога који изрече: »Тешко онима који
се овде смеју!« Зар тај не нађе основа за смејање на самој земљи? Онда је рђаво
тражио. И дете би могло наћи овде основа. У њега – није било доста љубави:
иначе би имао љубави и за нас који се смејемо! А он је нас мрзео и ругао нам
се, и прорицао нам гласан плач и цвокотање зубима. Зар се мора одмах псовати и
проклињати оно што се не воли? То – мени изгледа рђав укус. Али он је тако
чинио, тај Безусловни. Он долазаше из пучине. Он сам имао је љубави, али
недовољно: иначе се не би толико љутио што њега не воле. Свака велика љубав неће
љубави: – она хоће више. Склањајте се спута таквим безусловним. То је једна
болесна врста, врста пучине. Она рђаво подноси овај живот, зао је поглед њихов
на ову земљу. Склањајте се с пута свим таквим безусловним! У њих су гломазне
ноге и запарна срца – они не умеју играти. Како би таквима била земља лака!
17.
Искривљене дођу све
добре ствари близу своме циљу. Као мачке начине грбу, преду у себи услед блиске
среће своје, – све су добре ствари насмејане. Корак одаје да ли неко корача већ
својим путем. погледајте мене како идем! Али ко се приближи циљу свом,
тај игра. И, заиста вам кажем, ја се нисам у кип претворио, нити стојим на
једноме месту тупо, глупо, круто, као стуб; ја волим брзо трчање. Не мари што
има на земљи мочвара и густе туробности: у кога су ноге лаке, тај трчи и преко
блата, и игра као по очишћеном леду. Уздигните срца ваша, о браћо моја, у вис,
све више! Али не заборавите ни на ноге! Подигните и ноге своје, ви добри
играчи, и боље још: чловите и на глави!
18.
Та круна
насмејанога, тај венац од ружа: ја сам се сâм овенчао њиме, ја сам сâм
прогласио светим смех свој. Никог другог не нађох данас да је за то доста јак.
Заратустра играч, Заратустра лакокрили, који лаким крилима маше, спреман да
полети, који маше свима птицама, спреман на лет смишљен, блажено -лакомислен: –
Заратустра претказивач, Заратустра увек насмејан, никад нестрпљив, никад
безусловни, један од оних који воли скокове, право и у страну; ја сам се сâм
овенчао таквом круном!
19.
Уздигните срца
ваша, о браћо моја, у вис, све више! Али не заборавите ни на ноге! Подигните и
ноге своје, ви добри играчи, и боље још: дубите и на глави! Има и у срећи
тромих жвотиња са гломазним ногама одмалена. Чудно је гледати их како се муче,
као какав слон који би силом хтео да дуби на глави. Али, боље је бити луд од
среће него луд од несреће, боље је гламазно играти него ићи богаљ. Научите
дакле од мане мудрост моју: и најгора ствар добра је кад се окрене наопако, – и
најгора ствар има добре ноге за играње: научите дакле већ једном сами себе, о
ви виши људи, да станете на праве ноге своје! Одвикните ми се већ једном од те
туробности и од свег туговања пучинског! О, како ми жалосни изгледају данас ти
пајаци пучине! А данашњица припада пучини.
20.
Будите ми као олуј
кад навали из стеновитих пећина својих: хоће да игра како сâм себи звижди, мора
дрхћу и угибају се под стопама његовим. Онај што даје крила магарцима, што музе
лавице, њему нека је слава, духу необузданоме који долази као вихор-ветар за
све што је од данас, и за све што је пучина, – – који је душман бодљикама и
боцкавим главицама, и свима свелима листићима и копривама: нека је слава томе
дивљем добром слабодном вихор-духу, који игра по мочварама и тугобама као по
ливадама! Он који мрзи оне огавне огаре из пучине, и сав наказни натмурени
накот: нека је слава томе духу свих слободних духова, насмејаном вихору, који
дува прах у очи свима злослутницима и сушићавима! О ви виши људи, ваше је
највеће зло: што сви ви нисте научили играти као што треба играти – играти
преко себе самих! Шта је стало до тога што сте промашени! Колико има још што се
може домашити! Научите већ једном да се смејете преко себе самих!
Уздигните срца ваша, о ви добри играчи, у вис све више! А.ли не заборавите ми
ни на добри смех! Ову круну насмејанога, овај венац од ружа: вама, браћо моја,
добацујем венац тај! Ја сам смех прогласио светим; о ви виши људи, научите
ми се - смејати!
1.
Говореци Заратустра
ове говоре, стајао је близу улаза у своју пећину; а кад је изговорио последње
речи, извуче се од својих гостију, и побеже за кратко време напоље. »О чисти
миомиру око мене, клицао је, о блажена тишино око мене! Али, где су звери моје?
Овамо, овамо, орле мој и змијо моја! Реците ми што ћу вас питати, звери моје:
сви ти виши људи скупа – да ли можда они не миришу добро? О чисти
миомиру око мене! Сад тек знам и осећам колико вас, звери моје, волим.« – И
Заратустра рече још једном. »ја вас волим, звери моје!« А орао и змија
приљубише се уза њ, док је говорио ове речи, и гледаху к њему у висину, Тако су
стајали тихо на окупу троје, њушкајући и гутајући у друштву добри ваздух. Јер
ваздух беше овде напољу бољи него међу вишим људима.
2.
А тек што је
Заратустра напустио био пећину, подиже се стари чаробник, пегледа лукаво
унаоколо па рече: Изашао је!« И већ, ви виши људи – ево вас и ја голицам тим
похвалним и ласкавим именом, као он сâм – већ ме спопаде зли дух мој, варалац и
чаралац, туробни враг мој, – који је из основа противан овоме Заратустри,
опростите му! Ево хоће пред вама да чара, сад му је баш дошао час:
узаман се рвем с тим злим духом. Свима вама, које год почасти давао ко себи
речима, било да се називате »слободним духовима« било »истинољубивима« било
»духовним испосницима« било »распусницима« било »великом чежњом запојенима«, –
свима вама који патите са великог гађења као и ја, којима је умро стари бог а
нави још не лежи ни у повојима и пеленама, – свима је вама наклоњен зли дух мој
и враг-чаробњак. Ја знам вас, ви виши људи, ја знам њега, – ја знам и тога
злокобника, и волим га и против воље, тога Заратустру: он сâм изгледа ми чешће
као нека лепа образина каквог свеца, као каква нова чудна преобука у коју воли
да се преруши з1и дух мој, туробни враг: – ја Заратустру волим, тако ми се
често чини, мога злога духа ради. – И ево већ ме овај спопада и сили ме, тај
дух туробности, тај враг вечерњега сутона: и, одиста, ви виши људи, ево му се
прохтева – отворите само добро очи! – прохтева му се да се покаже наг,
не знам још да ли као мушко или као женско: али ево излази, сили ме, авај!
отворите добро чула своја! Дан одзвоњава, спушта се вече за све ствари, и за
најбоље ствари: чујте сад, и видите, ви виши људи, какав је враг, да ли човек
да ли жена, овај дух тешке вечерње туге! « То рече стари чаробњак, па погледа
лукаво унаоколо, и дохвати тад харфу своју.
3.
Кад зрак се мрачи,
кад већ слана пада да теши земљу, невидно, и нечујно – јер лаку обућу кап
утешна носи, к'о сваки тешилац: – сећаш ли, топло срце, сећаш ли се негдање
жеђи тад? : – небесних суза, росних капи жедно лежало си тако, спржено и свело,
док по жутим стазама кроз траву зглобни зраци вечерњег сунца летаху около, –
кроз црно грање светли, пламени зраци. »Истинољубац? Ти? – и смејаху се – Не!
Само песник! Звер, и то лукава, грабљива, пажљива, лажљива звер, што орно,
вољно мора да лаже: грамзећ' за пленом, чувидом застрт, чувида себи, сâм плен
рођен свој – то зар – истинољубац? Не! Тек будала! Тек песник! Песник!
Речи збркане кроз образину гласно вичући, по мостовима речи лажљивих тетурајућ'
се, к'о по дугама шарним, измеђ лажних небеса висећи и замаља вечито, – тек
лудак, песник тек! Истинољубац – то? Не тих, нам, гладак, не леден, као
кип, као божији стуб, не постављен пред храм к'о чувар божији, – не! – душман
сваком таквом кипу, свуд тражећи дивљину а не храм, пун живахности мачје,
стрмоглав скачући у случај свак, и сваку прашуму нањушујући жудно-пожудно, где
би у друштву с дивљим зверима потрч'о, леп, похотно ржућ', грешно здрав и сав
шарен као они, подсмешљив, врашки, крвожедно-блажен, харајућ', кријућ',
обзирућ' се свуд: – Или као орао што у поноре упире поглед дуг, непомичан, у своје
поноре: – како се свијају унутра, доле, у већу све и већу дубину! – тад,
одједном, правце слати стрмоглавце међ јагањце, гладан, крвогладан
јагњећег меса, љут на све јагњеће душе, бесан на све што блеји и гледа као овца
и јагње, мекоруно, и сиво, с вечном ћуди јагњета! Ето такве, орловске змијске,
песничке су жуди, твоје су жуди испод сто чувида, будало ти! Песниче! У
човеку ти виде бога и овцу: – растргати бога. баш као и овцу у човеку,
при том смејати се – То, то је што те чини блаженим! Блаженство
змајско, одиста, орловско, блаженство песника, и будале!« – Кад зрак се смрачи,
кад месечев срп кришом већ пуза зелен завишћу на зађњу румен сунца вечерњег: –
диндушман дану, сваким кораком тајно посецајући руже с бокора, док редом главе
своје не погну и пропадају све у мрачну ноћ: – К'о оне, некад пао сам и ја, из
лудог заноса за Истином из жуди што их дан ми дочара, изможден даном, прасит
светлости, – пао, пропао, и сен постао: једном истином спржен остао, и вечно
жедан: те жеђи још? – Да за ме нема нигде Истине, бејах и бићу
увек једино песник, будала!
Тако је певао
чаробник: а сви који су ту били, уђоше као птице неосетно у мрежу његове лукаве
и туробне похоте. Само се савесни у духу није дао ухватити: он узе брже боље
харфу од чаробника и повика: »Ваздуха! Дајте да чист ваздух уђе овамо! Дајте
Заратустру овамо! Од тебе постаје пећина ова запарна и отровна, ти зли стари
чаробниче! Ти заводиш, подмукли, препредерни човече, на некушане жеље и у
незнане дивљине. Авај, кад такви као ти што си стану проповедати и зановетати о
истини! Тешко свим слободним духовима који нису на опрезу од оваквих
чаробника! Свршено је са слободом њиховом: ти учиш и мамиш натраг у тамнице, –
ти стари туробни враже, из тужбе твоје чује се звиждук хајкача, ти си као они
који уздижући чедност позивају потајно на слађострасност! « Тако је говорио
савесни; али стари чаробник погледа унаоколо, уживаше у победи својој, и
прогута услед тога 1јутњу коју му савесни зададе. »Умири се! рече скромним
гласом, добре песме хоће добро да одјекну; после добрих песама треба дуго
ћутати. То и чине ево сви ови, сви виши људи. А ти мора да ниси добро разумео
песму моју? У тебе нема доста духа чаробног.« »Ти ме похваљујеш, одговори
савесни, одвајајући ме од себе, мени је право тако! Али ви остали, шта то
видим? Ви сви још седите са похотним очима: Ви слободне душе, куда вам се деде
слобода ваша! Изгледате ми чисто као они који су дуго гледали игру опаких нагих
девојака: и саме душе ваше играју! У вама, ви виши људи, мора да има више онога
што овај чаробник назива духом чаробним и варљивим. – мора бити да смо ми
различити. И одиста, довољно смо разговарали и размишљали један с другим, пре
него што се Заратустра повратио у пећину своју, а да бих могао знати: ми и јесмо
различити. Ми и тражимо разно овде горе, ви и ја. Ја тражим више сигурности,
и зато сам дошао к Заратустри. Јер он је још најчвршћа кула и воља – – данас,
кад се све љуља, кад се цела земља тресе. А ви, кад вас видим како зверате
очима, чисто ми се чини да ви тражите више несигурности, – више зебње,
више опасности, више земљотреса. Ви сте жељни, тако ми се чисто чини, опростите
причини мојој, о ви виши људи, – – ви сте жељни најгорег, најопаснијег начина
живота, који мени највише страха задаје, живота дивљих зверова, шума,
пећина, стрмих брда и безданих провалија. Вама се некако не свиђају најбоље
водиоци из опасности, већ баш они који вас одводе са правих стаза,
заводиоци. Али, ако је таква жеља у вама и истинска, она ми ипак изгледа
немогућа. Јер страх – то је наслеђено и основно осећање у човеку; из
страха се даје протумачити све, и први грех и прва врлина. Из страха је израсла
и моја врлина, која се зове: наука. Мислим, страх од дивљег звериња, – њему се
човек најдуже учио, рачунајући ту и зверку коју у самоме себи носи, и од које
се боји: – њу зове Заратустра 'животињом у човеку'. Тај дуги стари страх, кад
се најзад истањио, кад је постао духован, душеван – данас, тако ми изгледа,
зове се: наука.« – Тако је говорио савесни; а Заратустра, који се баш
беше вратио у своју пећину, и који беше чуо и погодио последње што је овај
рекао, просу на савеснога пуну руку ружа и смејаше се »истинама« његовим.
»Како! узвикну, шта то баш чух? Одиста, како ми се чини, или си ти будала или
сам ја сâм: а твоју 'истину' обрнућу брже-боље наопако. Јер страх – то
је наш изузетак. А смелост и пустоловина и жеља за непознатим, за непокушаним –
смелост је, чини ми се, цела ранија повест човекова. Од најдивљијих
најсмелијих зверова завишћу својом испипао је он и преотео све врлине њихове: и
тако је тек постао – човеком. Та смелост, кад се најзад истањила, кад је
постала духовна, душевна, та човечанска смелост са орловским крилима и змијском
мудрошћу: она се, тако ми се чини, зове данас – « »Заратустра!« –
повикаше сви који су ту седели, као из једног грла, и подигоше велику грају и
смех: а са њих се диже у вис као неки тежак облак. И чаробник се смејаше, и
рече мудро: »Гле! Нестаде га, злога духа мог! Нисам ли вас ја сâм опоменуо да
га се чувате, и рекао, да је варалица, да је дух лажљив и варљив? Нарочито кад
се покаже наг. Али шта ја могу за његове подвале! Јесам ли ја
створио, њега и свет? Добро де! Будимо опет добри и добре воље! И мада је
Заратустра намргођен – погледајте га само! он се љути на ме: – – још пре него
што падне ноћ, опет ћу му бити драг, и хвалиће ме, јер он не може дуго да живи
а да не чини такве будалаштине. Тај – воли непријатеље своје: у тој се
вештини он најбоље разазнаје, од свих које сам видео. Али се он зато свети –
пријатељима својим!« Тако је говорио стари чаробник, а виши људи су одобравали
што каже: тако да је Заратустра ишао од једног к другом и с пуно злобе и љубави
стискао руке пријатељима својим, – као неко који код сваког има нешто да
поправи и да се извини. А кад је при том дошао до врата своје пећине, спопаде
га опет жеља за добрим ваздухом напољу, и за зверима његовим, – и хтеде да се
извуче.
1.
»Немој одлазити!
рече тад путник који се називаше сенком Заратустрином, остани код нас, иначе ће
нас опет спопасти стара потмула турабност. Већ нас је онај стари чаробник
послужио оним што има најгоре у себи, и гле само, ено добри побожни папа
пролива опет сузе и сасвим се већ укрцао поново на море тешке туге. Ови краљеви
праве додуше пред нама весело лице: јер они су данас то од свију нас
најбоље научили! Али да нема ко да их гледа, опкладио бих се да би и код њих
опет почела изнова опака игра – – опака игра облака што промичу, влажне тугобе,
натмурених небеса, украдених сунаца, урлајућих јесењих ветрова, – опака игра
нашег урлања и викања за помоћ: остани код нас, о Заратустра! Овде има много
скривене беде која би да проговори, много сутона, много облака, много загушна
ваздуха! Ти си нас нахранио снажном храном за људе, и снажним изрекама: не дај
сад да нас на крају јела спопадну мекушни женски духови! Ти једини чиниш да
ваздух око тебе бива снажан и чист. Да ли сам игде још на земљи наишао на тако
добар ваздух као код тебе у пећини твојој? Многе сам земље упознао, нос се мој
научио да испитује и процењује сваковрстан ваздух: али код тебе удишу ноздрве
моје своју највећу сласт! Осим може бити, – може бити – о, опрости једну стару
успомену! Опрости ми једну стару песму после јела коју сам некад спевао меду
кћерима пустиње: – јер и код њих беше ваздух исто тако добар, јасан, пун
истока; онде сам био највише удаљен од облачне влажне туробне старе-Европе!
Тада сам волео онакве девојке с истока, и она плаветна небеса, са којих не висе
облаци ни мисли. Нећете веровати колико је било лепо видети их кад седе, ако не
би играле, задубене али не у мисли, као мале тајне, као китњасте загонетке, као
орашчићи после јела – одиста, многобројне и необичне! али безобличне: загонетке
које се дају одгонетнути: за љубав тим девојкама измислио сам тада један псалам
да се поје после јела.« То рече путник и сенка; и пре него што му је ко могао
одговорити, беше већ дохватио харфу старог чаробника, и прекрстио ноге,
гледајући унаоколо мирним и мудрим очима: – а ноздрвама удисаше полако и
испитујући ваздух, као неко који у новим земљама окуси незнани зрак. Затим
отпоче да пева, као да урла.
2.
Пустиња се шири:
авај ономе, ко пустиње у грудима скрива.
– Ха! свечано! одиста свечано! достојан почетак! африкански свечано! И лава
достојно, а и каквог моралног дрекавца – – али ништа за вас, дражесне дружице,
крај чијих је ногу мени, први пут, Европљанину под палмом, седети допуштено.
Селах. Чудно одиста! Ево ме где седим близу пустиње, а ипак у исти мах удаљен
од ње, и још ни у чем пуст: то јест, прогутала ме ова мајушна оаза: – – она баш
зинула беше, зинула устима слатким, о та мирисна усташца! : – ја у њих падох,
пропадох, скроз – међу вас, дражесне дружице! Селах. Слава ономе киту, ако је
овако госта угостио свог! – ви знате шта мисли тим ученост моја? – слава трбуху
оном ако, овако као овај трбух, оаза дражесна беше: у што сумњам, – јер долазим
из Европе, која у све сумња, више него све остарије женице скупа. Нека би је
поправио Бог! Амин!
Ево ме где седим у
овој мајушној оази, као урма – загасита, шећерна, златна, жудна усташца
девојачких, више још девичанских ледених, снежних, оштрих секутића: за њима
гине срце свим топлим урмама. Селах. Као то воће с југа, тако, сасвим тако
лежим ја сад, око мене бумбарћићи лећу, и њуше и њишу се, и с њима још мање,
још луђе, и грешне жељице и мисли, – опкољен вама, ви неме, видовите
девице-мачке, Дуду и Зулејка, – обсвингљен, да натрпам све што осећам у
једну реч: (нек бог опрости грех против језика!) – седим ту, удишем најбољи
зрак, одиста, рајски зрак, зрак чист и светао, златом прошаран, најбољи што је
икад с месеца пао – било случајно, било из обести? као што стоји у старим
причама. Ал', сумњалица ја, ја сумњам, наравно, јер долазим из Европе, која у
све сумња, више него све остарије женице скупа. Нека би је паправио Бог! Амин!
Пијући најбољи
зрак, с ноздрвама набубрелим као пехари, без будућности, и без успомена седим
ту, дражесна дружице, и гледам палму, гледам играчицу, како се вије, свија и
превија, – – ко дуго гледа, игр'о би и сâм! Играчица је, рекао бих, та дуго,
предуго, увек стајала на једној нози? па је сметнула с ума, рекао бих, – сећаш
се, топло срце, сећаш ли се другу ножицу? Јер ја узалуд тражим тог малог скупог
близанца – то јест другу ногу – под светим кругом дражесне јој, лепе, лелујаве
лепезе-сукњице. Чак, верујте ми, другарице лепе, рекао бих чисто: изгубила је!
Нема је! пропала је! друга ножица! – штета за лепу другу ножицу! Но – где то
јадна тугује сада самотна ножица? Можда од страха мре сад пред неким горопадним
чудовиштем од лава, плавогривим? Ил, је можда чак изгрижена, оглодана где – до
костију, авај! оглодана! Селах. О, не плачите мека срца! срца к'о урме! пребела
прса! не плачите,срца од слатког дрвца шећерна! Не плачи више, бледа Дуду! буди
човек, Зулејка! храбро! – Ил' би вам можда сада годило нешто снажно, нешто што
снажи срце?: – миропомазан стих? свечана утешна реч? – Ха! амо достојанствено!
врло, европејско достојанство!
Дувајте, дувајте
опет врлинâ мехови! Ха! дај да заурлам још једном, да морално заурлам! попут
моралног лава пред кћерима пустиње! – Јер урлик врлине, дражесне девице, више
је нег све друго страсна предност и страшна глад Европејца И стојим ево већ као
Европејац, не могу другачије, тако ми помогао Бог! Амин!
Пустиња се шири:
авај ономе, ко пустиње у грудима скрива.
1.
После песме путника
и сени, напуни се пећина одједаред грајом и смехом: и како су сви искупљени
гости у исти мах стали говорити, па ни магарац, охрабрен тиме, није остао
миран, подиђе Заратустру мала зловоља, и он се подсмехну у себи оваквој посети:
иако се радовао њиховој веселости. Јер она му изгледаше знак оздрављања. Он се
дакле извуче напоље, и говораше ту својим зверима. »Куд се деде невоља њихова?
рече, и већ одахну сам од мале своје досаде, – код мене су се одвикли, како ми
се чини, од вике за помоћ! – али, нажалост, још не и од вике уопште«. И
Заратустра запуши своје уши, јер се баш беше помешало магарчево и-ја на чудан
начин са веселом грајом ових виших људи. »Они су весели, отпоче опет, а ко зна?
можда о трошку домаћина свог; и мада су од мене научили смејати се, то ипак
није мој смех којем су се научили. Али, шта је стало до тога! То су
стари људи: они оздрављају на свој начин, они се смеју на свој начин; моје су
уши имале већ и горе што да издрже па се нису рогушиле. Овај дан значи победу:
узмиче ено већ, бежи, дух тежине, стари мој диндушманин! Како ће лепо да
сврши овај дан који је тако ружно и тешко почео! А хоће да сврши. Већ се
ближи вече: ено га где преко мора јаше амо, добри јахач. Како се угиба,
блажени, враћајући се у завичај, на пурпурним седлима својим! Небо га ведро
гледа, свет лежи у дубини: о сви ви чудаци што дођосте к мени, исплати се
заиста живети код мене!« Тако је говорио Заратурстра. И опет се зачу вика и
смех виших људи из пећине: тада он поче изнова. »Загризли су, мој је мамац
добар; и пред њима узмиче непријатељ њихов, дух тежине. Да ли право чујем: ено
уче већ да се смеју сами себи? Моја је мушка храна добра, моја реч пуна сока и
смока: али, заиста вам кажем, ја их и нисам хранио зељем што надима, већ храном
ратничком, храном победничком: нове сам пожуде разбудио у њима. Нове наде уђоше
у руке и ноге њихове, срце се њихово истеже. Они налазе нове речи, још мало па
ће из духа њихова обест избијати. Таква храна није дабоме за децу, нити за
чежњиве старе и младе женице. Њихова се утроба убеђује на други начин; њима
нисам ја лекар и учитељ. Гађење узмиче испред ових виших људи: ето! то
је моја победа. У моме царству стичу поуздање, сав глупи стид напушта их, они
се искаљују. Они искаљују срце своје, добри им се часи враћају, они опет славе
и преживају, – они постају захвални. То је за мене најбољи знак:
постају захвални. Неће дуго трајати а они ће почети да измишљају светковине, и
да дижу споменике старим радостима својим. Они су на путу оздрављења!«
Тако је говорио Заратустра у срцу свом, гледајући у поље; а његове звери
улагиваху се око њега, и поштоваху његову срећу и његово ћутање.
2.
Али одједаред,
поплаши се уво Заратустрино: јер у пећини, која је дотле била пуна граје и
смеха, наста изненада мртва тишина; – а до носа му допираше мирисан кâд
тамјана, као од запаљених шишарки. »Шта се то збива? Шта то раде?« запита се, и
привуче улазу, тако да је могао, неопажен, видети шта му раде гости. Али, да
дивна чуда! шта је морао да види својим рођеним очима! »Они су постали сви опет
побожни, они се моле, они су помахнитали!« – говорио је, и није
се могао начудити. И заиста! сви ти виши људи, оба краља, папа ван службе,
опаки чаробник, добровољни просјак, путник и сенка, стари претсказивач, савесни
у духу, и најружнији човек: сви су они лежали као деца, или као скрушене старе
жене, на коленима, обожавајући магарца. И баш беше почео најружнији човек да се
гуши и пенуши, као да ће да покуља из њега нешто што се не да исказати; а кад
је ускипео да дође до правих речи, види, то беше побожна чудна литанија у славу
обожаваног и окађеног магарца. А та литанија звонила је овако: Амин! Слава и
част и мудрост и хвала и похвала и крепкост нека је богу нашему, на вјеки
вјеков! – А магарац одвикиваше, И-ја! Он носи терет наш, он узе на се облик
служиначки, он је трпељива срца и не каже никад Не; а ко љуби Бога свога, тај
га и кажњава. – А магарац одвикиваше, И-ја! Он не збори речи: једино што свету
који је створио каже увек И-ја: он тиме слави свој свет. У томе је мудрина
његова, што неће да говори: те тако ретко кад да нема право. – А магарац
одвикиваше, И-ја. Неопажен иде он по свету. Сива боја коже у коју је увијена
врлина његова. Ако има духа, он га крије; али свако верује у велике уши његове.
– А магарац одвикиваше, И-ја. Колико је скривене мудрости у томе што има дуге
уши, и све са И-ја потврђује а никад не пориче! Није ли он створио свет
по своме подобију, то јест, што је могло бити глупљим? – А магарац одвикиваше,
И-ја. Ти ходиш правим и кривим путевима; слабо те се тиче, шта нама људима
изгледа право шта криво. Твоје је царство с оне стране добра и зла. У томе је
твоја невиност, што не знаш шта је то невиност. – А магарац одвикиваше, И-ја.
Погле само како никога не гураш од себе, ни просјака, ни краљеве. Пушташ децу
да долазе к теби, а кад те опаки дечаци драже, ти кажеш једноставно И-ја. – А
магарац одвикиваше, И-ја. Ти волиш магарице и свеже смокве, ти једеш што
дохватиш. И боца те заголица у срцу, ако си баш гладан. У томе лежи мудрост
једнога бога. – А магарац одвикиваше, И-ја.
1.
Али, код тога се
места литаније Заратустра није могао више уздржати, него викну и сâм И-ја, још
гласније наго магарац, и скочи посред својих помахниталих гостију. »Та шта то
радите, ви децо од људи? повика, дижући богомољце силом са земље. Тешко вама,
да вас још ко види осим Заратустре: Сваки би мислио да сте ви са новом вером
својом најгори хулитељи, и најлуђи од свих старих жена! Па и ти сам, ти стари
папо, зар то приличи теби, да овако обожаваш магарца као бога?« – »О
Заратустра, опрости, одговори папа, али што се бога тиче,и у,томе сам ја
просвећенији од тебе. А тако и треба да буде. Боље је обожавати бога у овом
облику, него ни у којем облику! Промисли мало ову изреку, па ћеш брзо доћи до
тога да у оваквој изреци има мудрости. Онај који је рекао 'бог је дух' – тај је
на земљи учинио досад највећи корак и скок ка безверју: таква се реч на земљи
не даје лако поправити! Старо моје срце скаче и скакуће, зато што на земљи има
још нешто што се може обожавати. Опрости зато, о Заратустра, једном старом
побожном папском срцу! « – »Па ти, рече Заратустра путнику и сенки, ти кажеш и
мислиш да си слободан дух? А ево се клањаш и служиш кумирима и поповима? Горе
је, заиста ти кажем, то што радиш овде него оно што си радио међу оним твојим
опаким црнпурастим девојкама, ти опаки нови богомољче!« »Да горе, одговори
путник и сен, имаш право: али шта ја ту могу! Стари је бог опет жив, о
Заратустра, ма шта ти говорио. Свему је крив најружнији човек: он га је
пробудио у нов живот. А то што каже да га је он некад убио: смрт код
богова, увек је предрасуда.« – »Па и ти, рече Заратустра, ти опаки стари
чаробниче, шта си ти то учинио? Ко ће, у ово слободњачко доба, одсад у тебе
веровати кад ти верујеш у овакву магарећу боговштину? Глупост је то била
што си учинио; како си могао, ти мудрац, учинити такву глупост!« »О Заратустра,
одговори мудри чаробник, ти имаш право, била је глупост, – али ми је и доста
тешко пала.« – тек ти, рече Заратустра савесноме у духу, промери само и метни
прст на нос свој! Зар је све ово по твојој савести? Зар није дух твој одвише
чистунац за молитве и за испарење ових богомољаца?« »Има у томе нешто, одговори
савесни и метну прст на нос, има у томе позоришту нешто што чак годи моме духу.
Може бити да не смем да верујем у бога: али је поуздано да ми бог у овом облику
изгледа још највероватнији. Бог треба да је вечит, према сведочанству
најпобожнијих: ко има толико времена, тај се не жури са временом. Што је могуће
лакше, и што је могуће глупље: на тај начин може неко који је такав
далеко да доспе. А ко има духа и сувише, тога још понајлакше залуде баш сама
лудост и глупост. Размисли о самоме себи, о Заратустра! Ти сâм – зар не! и ти
сâм могао би од силне мудрости постати магарцем. Зар не иде савршен мудрац радо
па најкривљим стазама? Као што се то види, о Заратустра, – као што се то види по
теби!« »И, најзад ти, рече Заратустра, и окрете се према најружнијем
човеку, који је још једнако лежао на патосу с уздигнутам руком према магарцу
(јер му је давао да пије вина) Говори, ти неисказани, шта си то ту починио?
Изгледаш ми преображен, из ока ти бије пламен, огртачем узвишенога загрнута је
ружноћа твоја: шта си учинио? Је ли истина то што ови овде кажу, да си
њега опет пробудио? Чему? Зар није био из темеља умртвљен и утуљен? И ти сâм
изгледаш ми пробуђен: шта си учинио? шта си ти преврнуо? Чему си се ти
окренуо? Говори, о ти неисказани!« »О Заратустра, одговори најружнији човек, ти
си спадало! Да ли је он још жив, или је опет жив, или је из темеља
мртав, – ко то понајбоље зна од нас двојице? Ја тебе питам. Али ја једно знам,
– а то сам од сама тебе научио, о Заратустра: онај који хоће најтемељније да
убије, тај се смеје. 'Не гневом већ смехом се убија' – тако си ти
говорио накад. О Заратустра, ти скривени, ти уништитељу без гнева, ти опасни
светитељу, – ти си спадало! «
2.
Тада се догоди да
Заратустра, зачуђен све таквим доскочицама место одговора, одскочи унатраг до
врата своје пећине, и, окренут лицем према гостима својим, повика снажним
гласом: »О ви враголани сви скупа, о ви лакрдијаши! Што се измотавате и
замотавате преда мном! Како је у свакоме од вас срце скакутало од радости и
пакости, зато што сте најзад опет постали као дечица, то јест побожни, – што
сте најзад опет чинили што деца чине, то јест молили се богу, скрштавали руке и
говорили 'драги Боже'! Али, сад напустите ову дечју собу, моју рођену
пећину, у којој се терају данас свакојаке детињарије. Расхладите и искалите
овде напољу топлу своју обест детињу и немирно срце своје! Наравно: не
постанете ли као дечица, нећете доспети у оно царство небеско. (И
Заратустра показа рукама на небо.) Али ми нећемо у царство небеско: ми смо
постали људи, – ми дакле хоћемо царство земаљско.«
3.
И још једном стаде
Заратустра беседити. »О нови пријатељи моји, рече, – ви особењаци, ви виши
људи, колико ми се сад свидате, – – откако сте се опет обвеселили! Ви сте,
заиста вам кажем, сви процветали: мени се чини да су за такво цвеће, као ви што
сте, потребне нове славе, – каква мала храбра лудорија, каква служба
божија или слава магарећа, каква стара, весела будала Заратустра, вихор-ветар
који ће вам издувати из душе помрчину. Немојте заборавити ову ноћ и ову
магарећу славу, ви виши људи. То сте измислили код мене, то је за мене,
добро знамење, – тако што измишљају само они који су на путу оздрављења! А ако
је још једном будете славили, ову магарећу славу, учините то себи за љубав,
учините то и мени за љубав! И мени у помен!«
Тако је говорио
Заратустра.
л.
Међутим беху један
за другим изашли напоље у хладну замишљену ноћ; а сâм Заратустра водио је за
руку најружнијег човека, да му покаже свој ноћни свет, и велики округао месец,
и сребрне водопаде код своје пећине. Тако су били најзад сви на окупу у миру,
све сами стари људи, али са утешеним храбрим срцем, и зачуђени у себи што се на
земљи тако добро осећају; а пријатна тишина ноћи продирала је све више и више
ка срцу им. И Заратустра изнова помисли у себи: »о колико ми се сад свиђају,
ови виши људи!« – него не хтеде рећи гласно, јер је поштовао њихову срећу и
њихово ћутање. – Али тад се догоди оно што је тога чудног дугог дана било
најчудније: најружнији човек поче још једанпут, и то последњи пут, да се гуши и
пенуши, па кад је дотерао до речи, нуто, питање округло и чисто искочи из
његових уста, једно лепо дубоко јасно питање, које се такну срца свих што су га
слушали. »Пријатељи моји сви скупа, рече најружнији човек, како се вама чини?
Овога дана ради – ја сам први пут задовољан што сам проживео цео живот.
И није доста да само толико посведочим. Вреди живети на земљи: један дан, једна
слава са Заратустром, научили су ме да волим земљу. 'То ли беше –
живот?' рећи ћу смрти: 'Па добро! Дај још једнпут!' Пријатељи моји, како се
вама чини? Зар нећете и ви рећи смрти као ја: То ли беше – живот? Па
добро, Заратустре ради, дај још једанпут« – Тако је говорио најружнији човек; а
тада је било недалеко од поноћи. И шта мислите, шта се тада догодило? Тек што
су виши људи чули његово питање, постадоше одједном свесни тога да су
преображени и опет здрави, и тога, ко је то учинио: прискочише дакле сви ка
Заратустри, захваљујући, славећи га, умиљавајући се око њега, љубећи му руке,
како је већ било коме у природи: тако да су се неки смејали а неки плакали. А
стари чаробник играо је од задовољства; па све иако је, као што кажу наки
приповедачи, био тада пун слатка вина, био је зацело још пунији слатког живота,
и одрекао се био сваког умора. Има их чак који приповедају, да је тада и
магарац играо: није му, дакле, пре тега најружнији човек узалуд давао вина да
пије. Можда је било тако а можда и није; али ако уистину оне вечери магарац и
није играо, догодила су се тада још већа и чуднија чудеса него што би било
играње једнога магарца. Укратко, што рекао Заратустра: »Шта је мени стало до
тог!«
2.
Заратустра је
међутим, кад се дешавало ово са најружнијим човеком, стајао као опијен: поглед
му се угасио, језиком је заплитао, ноге му почеше клецати. И ко би ту могао
погодити, какве тад мисли пролетаху кроз душу Заратустрину? Али му дух очевидно
беше устукнуо, и потекао унапред, тако да је био у далеким даљинама и као »на
високом гребену, како стоји у књигама, на средини измеду два мора, – путујући
као тежак облак измеду онога што је било и онога што ће бити«. Но полако, како
су га виши људи грлили и љубили, долазио је помало к себи, и бранио се рукама
од навале поштовалаца и помагалаца; само није говорио. Тек одједаред обрну брзо
главу, као да је чуо нешто: тада метну прст на уста и рече: »Ходите!«
Све се унаоколо утиша и утаји; само из дубине допираше полако до горе звон
звона. Заратустра ослушкиваше, као и виши људи; затим метну и по други прст на
уста, и рече опет: »Ходите! ходите! Још мало па ће поноћ!« – а глас му
се беше изменио. Али се још једнако није кретао с места: тада поста још тише и
још тајанственије, и сви ослушкиваше, и магарац, и Заратустрине почасне звери,
орао и змија, исто тако и пећина Заратустрина, и велики хладни месец, и сама
ноћ. А Заратустра метну и по трећи пут прст на уста, и рече:
Ходите! ходите!
ходите! Подимо сад! Час је куцнуо: пођимо у ноћ!
3.
О, ви виши људи,
још мало па ће поноћ: те хоћу да вам казујем нешто на уши, што оно старо звоно
мени на уво казује, – – тако тајанствено, тако страшно, тако срдачно, као што
говори мени оно поноћно звоно које је доживело више него што може доживети
човек: – које је бројало још отаца ваших болне откуцаје срца – ах! ах! како
уздише! како се у сну смеје! та стара дубока, дубока поноћ! Ћут! ћут! Ту се
много шта чује што дању не сме да да гласа од себе; него сад, у хладноме зраку,
сад када се стишала и сва граја у срцима вашим, – – сад проговара, сад се чује,
сад се увлачи у ноћне пребудне душе: ах! ах! како уздише! како се смеју у сну!
– зар не чујеш како тајанствено, страшно, срдачно теби говори, стара дубока,
дубока поноћ? О човече, пази!
4.
Тешко мени! Куд се
деде време? Не потонух ли у дубоке кладенце? Свет спи. – Ах! Ах! Пас завија,
месечина сја. Радије ћу умрети, умрети, него вама рећи шта у овај час мисли
поноћно срце моје. Ево, умро сам већ. Све је прошло. Пауче, шта то плетеш око
мене? Хоћеш ли крв? Ах, ах! Роса пада, час је ту – – час, у који ми се кожа
јежи од студи, који пита и једнако пита: »у кога бије срце у јунака? – ко да
буде земљи господар? Ко ће рећи: овуда теците, ви велике и мале реке!«
Час се приближује: о човече, ти виши човече, пази! ово је говор за осетљиве
уши, за твоје уши – то поноћ тиха к теби прилази!
5.
Носи ме, заноси ме,
игра душа моја. Раде насушни, свакодневни! Ко да буде земљи господар? Месец је
хладан, ветар ћути. Ах! Ах! Да ли сте већ доста високо одлетели? Ви сте играли:
али нога није што и крило. Ви добри играчи, отишла је сад радост сва: вино се
претвори у талог, пехари омекшаше, гробови зајецаше. Не одлетесте доста високо:
и ево где гробови јецају: »искупите мртве! Зашто је тако дуго ноћ? Не опија ли
нас то месечина?« Ви виши људи, ослободите гробове, пробудите лешеве! Ах, шта
то још дубе црв? Све више се приближује час, – – ено мумла звоно, још бруји
срце, још дубе дрво црв, и срце црв. Ах! Ах! Дубок је свет!
6.
Слатка лиро! Слатка
лиро! Ја волим твој звук, твој опојни туробни хук! – како ми из давнине, како
ми из даљине долази хук твој, из далека, из рибњака љубави! Ти старо звоно, ти
слатка лиро! Сваки бол урезао ти се у срце, бол очински, бол дедовски, бол
прадедовски; говор је твој сазрео, – – сазрео као златна јесен, или поподне,
као пустињско срце моје – и ти си проговорило? и сâм је свет сазрео, грозд је
зарудео, – и хоће ево да умре, од среће да умре. Ви виши људи, зар не осећате
мирис? Потајно куља одоздо мирис, – миомир и мирис вечности, ружичасто блажен,
загасит и златан као вино, мирис од старе среће, – од опојне среће кад поноћ
мре, и кад поје: дубок је свет, без дна, дубљи него дан што зна!
7.
Мани ме! Мани!
Одвише сам чист за те. Не дотичи ме се! Зар није баш у овај час свет мој постао
савршен? Кожа моја одвише је чиста за твоје руке. Окани ме се, ти глупи
блесасти тупи дане! Зар није поноћ ведрија? Најчистији треба да буду земљи
господар, они који су остали непознати, који су најјачи, поноћне душе, ведрије
и дубље од сваког дана. О дане, ти за мном пружаш руке? Ти би да напипаш срећу
моју? Ја сам за тебе богат, усамљен, рудник пун блага, ризница пуна злата? О
свете, ти мене тражиш? Зар сам ти светован? Зар сам ти духован? Зар сам
божански за тебе? Али дане и свете, ви сте одвише незграпни, – – имајте
досетљиве руке, хватајте дубљу срећу, дубљу несрећу, хватајте будикаквог бога,
не хватајте мене: моја несрећа, моја срећа је дубока, о ти чудни дане, али ја
нисам бог, нисам пакао божији: дубок је његов јад.
8.
Божији је јад
дубљи, ти чудни свете! Хватај божији јад, а не мене! Шта сам ја! Опојна слатка
лира, – – једна поноћна лира, једна звонка крекетуша коју нико не разуме, али
која мора да каже што има, пред голубовима, о ви виши људи! Јер ви ме не
разумете! Прошло је! Прошло! О младости! О подне! О поподне! Дошло је ево вече,
и ноћ, и поноћ, – пас завија вихор-ветар тај: – или зар није вихор-ветар пас?
Цвили, лаје, завија. Ах! Ах! како уздише! како се смеје, како се гуши и коца,
та поноћ! А сад, како трезвено говори, та пијана пророчица! Да није натпила
пијаност своју? да није постала пребудна? да не прежива? – прежива јад свој, у
сну, стара дубока поноћ, и више још радост своју. Јер радост, ма колилко јад
био дубок; Радост је дубља још нег вај.
9.
О ти лозин чокоте!
Што ме славиш? Зар те нисам посекао! Био сам свиреп, из тебе тече крв: – откуд
та хвала твоја пијаној свирепости мојој? »Што је постало савршено, све што је
сазрело – хоће да умре!« тако кажеш ти. Благословен нека је навек нож
виноградарев! Али, авај, све што је назрело хоће да живи! Јад каже: »Проди сад!
Одлази, јаде!« Али, све што пати, хоће да живи да би сазрело, и постало пуно
радости и пуно чежње, чежње за удаљеним, вишим, ведријим. »Ја хоћу наследника,
каже све што пати, ја хоћу децу, ја нећу себе«, – а радост неће
наследнике, неће децу, – радост хоће саму себе, хоће вечност, хоће повраћај,
хоће све исто на вјеки вјеков. Јад каже: »Скрхај се, крвави, срце! Ходи
једнако, ного! Лети, крило! Напред! у вис, боле!« Јесте, старо срце моје:
Јад каже: »проди сад!«
10.
О ви виши људи,
како се вама чини? Да ли сам ја пророк? да ли сањалица? пијанац? тумач снова?
звоно поноћно? јесам ли кап росе? прамен дима и даха вечности? Не чујете ли? Не
осећате ли? Баш у овај час постао је свет мој савршен, и поноћ је подне, – и
бол је радост, и проклетство је благослов, и ноћ је једно сунце, – одлазите,
или ћете научити: да је и мудрац будала. Јесте ли икад пристали на икакву
радост? О, пријатељи моји, онда сте пристали и на сваки јад. Све су
ствари везане једна за другу, уденуте једна у другу, заљубљене једна у другу, –
- јесте ли икада пожелели да једанпут дође још једанпут, јесте ли икада рекли:
»свиђаш ми се, срећо! Протрч, тренуте!«, онда сте пожелели и све још
једанпут! – све изнова, све вечно, све у вези једно с другим, уденуто и
заљубљено једно у друго, тако сте ето ви волели свет, – – ви вечити,
тако га волите вечито и у свако доба: па и јаду ви кажете: прођи сад, али дођи
опет! Јер радост каже: вечно трај!
11.
Свака радост хоће
да све ствари вечно трају, хоће меда, хоће талога, хоће пијане поноћи, хоће
гробова, хоће утехе у сузама са гробова, хоће позлаћену вечерњу румен – – шта
неће радост! она је жеднија, срдачнија, гладнија, страшнија, тајанственија од
свег јада, она хоће себе, она гута себе, воља прстена бори се у
њој, – – она хоће љубав, она хоће мржње, она је пребогата, дели другима,
расипа, проси да је неко узме, захваљује ономе ко је узима, она би да је мрзе,
– – радост је тако богата да жуди за јадом, за паклом, за мржњом, за срамотом,
за богаљем, за светом, – јер овај свет, о та ви га бар знате! Ви виши
људи, за вама чезне, радост, необуздана, блажена, – за јадом вашим, ви
промашени и унакажени! За оним што је промашено и накажено чезне свака вечна
радост. Јер свака радост хоће саму себе, те стога хоће вај! О срећо, о боле! О
пукни, срце! Ви виши људи, научите једном да радост хоће вечност, – радост
каже свима стварима да вечно трају: вечно трај, и вечност дај!
12.
Јесте ли сада
научили моју песму? Јесте ли погодили шта она хоће? Добро дакле? Ви виши људи!
Отпојте ми сад ви песму моју, тропар мој!
Појте сад ви ту
песму којој је натпис: »Још једном«, а чији је смисао »на вјеки веков!« –
појте, – о ви виши људи, тропар Заратустрин!
Један!*
Човече пази! Отвори оба ока! Два! Чуј – шта говори ноћ дубока? Три!
Снова мојих ишчезе крет – Четири! Снопонор беше дубок: Пет!
Дубок свет, Шест! Дубљи него сто мисли дан. Седам! Дубок
је његов јад –, Осам! Дубља радост него патња сва: Девет! Јад
говори: Умини сад! Десет! Радост на вечност пристаје –, Једанаест!
Дубоко, у вечности хоће да траје. Дванаест!
* Препев: Вито
Марковић
А у јутро после те
ноћи, скочи Заратустра са свога лежишта, опаса се, и изађе из своје пећине,
племенит и крепак, као јутарње сунце кад излази иза мрачног стења. »Велико
светло небеско, проговори као што је некад говорио, ти дубоко око среће, у чему
би била сва срећа твоја да оних немаш којима сијаш! И кад би они остали у
собама својим док си ти већ будно и на путу овамо да поклањаш и раздељујеш:
како би се разгневила тад поносита срамежљивост твоја! А ето! ови још спавају,
ти виши људи, док сам ја будан: то нису прави сапутници моји! Не
чекам ја на њих овде у брдима мојим. Хтео бих да отпочнем дело своје, свој дан:
али они не разумеју знамења мога јутра, корак мој – није за њих будилник. Они
још скапавају у пећини мојој, сан њихов још пије од опојних пасама мојих. Али
уво које би ослушнуло да ли ће мене чути, – тога послушног ува
нема међу удовима њиховим.« – То је говорио Заратустра у своме срцу док се
сунце рађало: а тад погледа упитним погледом у висину, јер чу изнад себе оштри
крик свога орла. »Врло добро! повика горе, то ми се допада, и то ми припада.
Звери су моје будне, јер сам ја будан. Орао је мој будан, и слави сунце као и
ја. Орловским канџама дохвати нову светлост. Ви сте праве животиње моје; ја вас
волим. Али ми нема још првих људи мојих!« Тако је говорио Заратустра; а тада се
догоди да одједаред чу, како око њега пролећу и лепршају се небројене птице, –
и ударање тако многих крила, и навала око његове главе, били су толики да је
заклопио очи. Јер одиста, као да се облак сручио на њега, облак од стрела које
се сипају на новог непријатеља. Но гле, ово овде беше облак од љубави, и то на
новог пријатеља. »Шта се збива са мном?« размишљаше Заратустра у своме срцу, и
полако се спусти на велики камен што је лежао покрај излаза из његове пећине.
Али, хватајући рукама око себе и изнад себе и испод себе, да би се одбранио од
нежности птица, нуто, зби се с њим нешто још чудноватије: и нехотице беше
захватио руком посред једне густе топле гриве; а у исти мах одјекну ту пред њим
урлик, – благ одужен рик лава. »То је знак«, рече Заратустра, и срце му
се преобрази. И одиста, кад се испред њега рашчисти зрак, лежаше му код ногу
жута голема звер, прислањаше главу на његово колено, и не хтеде га се оканути
од силне љубави, баш као пас који опет нађе свог старог господара. А голубови
беху исто тако ужурбани да покажу своју љубав као и лав; и сваки пут кад би
какав голуб пролетео лаву преко носа, задрмао би лав главом чудећи се и смејући
се. На све то изговори Заратустра само ову једну реч: »деца су моја близу,
деца моја«, – и онда ућута сасвим. Али је његово срце било раздрагано, и из
очију му капаху сузе и падаху доле на руке његове. Није обраћао пажњу ни на што
више, него је седео непомично и небранећи се више од животиња. А голубови
летаху горе доле, спуштаху се на његова рамена, миловаху му беле косе, и не
знадоше већ шта ће од милоште и весеља. Стари лав пак лизаше једнако сузе што
падаху на руке Заратустрине, ричући уз то и мумлајући потрнуло. Тако су радиле
ове животиње. – То је све трајало дуго времена, или кратко времена: јер, право
рећи, на земљи за овакве ствари и нема времена. – Међутим беху се
поразбудили виши људи у Заратустриној пећини, и спремаху се сви скупа за поход:
да иду у сусрет Заратустри, и да му пожеле дабро јутро, – јер беху видели, кад
су поустајали, да њега већ не беше међу њима. Али, кад су доспели до врата од
пећине, а шум њихових корака био измакао испред њих, нарогуши се лав ужасно,
окрете се одједном од Заратустре, и поскочи, бесно ричући, на пећину; а виши
људи, кад чуше како риче, дрекнуше као из једног грла, побегоше натраг, и
нестаде их за трен ока. Сâм Заратустра ипак, занесен и унезверен, подиже се са
свог седишта, погледа око себе, застаде у чуду, запита се у себи шта је то,
прибра се, и беше сâм »Шта то чух? проговори најзад полако, шта се то сада са
мном зби?« И одмах му се поврати сећање, а једним погледом обухвати и схвати
све што се беше догодило између јуче и данас. »Ево овде камена, рече и поглади
се по бради, на њему сам седео јуче из јутра, овде је приступио к мени
пророк, и овде сам чуо први пут повик који сам и сада баш чуо, велики повик за
помоћ. О ви виши 1јуди, о вашој невољи врачао ми је јуче изјутра онај
стари претсказивач, – – на вашу невољу хтеде ме он завести и у искушење
довести: о Заратустра, говорио ми је он, ја долазим да те заведем на твој
последњи грех. На мој последњи грех? повика Заратустра и смејаше се љутито
својој рођеној речи: шта је то још остало за мене да буде мој последњи грех?« –
И још једном утону Заратустра у мисли, седе поново на велики камен, и
размишљаше. Одједаред поскочи, – »Сажаљење! Сазаљење према вишим људима! повика,
и лице његово претвори се у челик. Нека! То – то је било и прошло! Моја патња и
моје сажаљење – шта је стало до њих! Зар ја тежим за срећом? Ја тежим за
делом својим! Тако је! Дошао је лав, деца су моја близу, Заратустра је
сазрео, мој час је куцнуо: – Ово је моје јутро, ославио је мој
дан: овамо, сад, дижи се, велико Подне!« – – Тако је говорио Заратустра
напуштајући своју пећину, племенит и крепак, као јутарње сунце кад излази иза
мрачног стења.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.