Војник у наручју држи мртвог брата - Битка на Кајмакчалану

У коду нам је да се Мојковца, Кајмакчалана, Солуна… сјетимо само када су јубилеји, тада настају високоплаћени филмови и серије, публикују се књиге на тим темама, а када прође та година као и да прође занимање за сопстену историју и заборављене хероје. Од многих ни имена остало није, неки су ту и тамо доспјели на страницама тадашњих свјетских штампи, али је већи број оних који су само статистика.

У Народном музеју Ваљева налази се једна фотографија, која је по многима најбоља слика Срба из периода Великог рата. На њој су усликанa два брата, од којих један у наручју држи оног другог мртвог. Имена ових хероја непозната су за историју, као и особа која је овјековечила овај моменат.

О слици се зна да је усликана септембра 1916. године на Кајмакчалану.
„Не знамо им имена, а као да их знамо, јер у њима препознајемо и наше чукундједове на које чувамо успомене. Онај што је мртав, као да је још увек у јуришу, само заспао или дословно остао на вјечитој стражи. А овај што је жив… на његовом лицу нема туге и нема плача. На њему видите један грч, који описује ратника с којим се није било добро срести у окршају“, написао је историчар Немања Девић о слици и додао:

„Како су се срели – тако су и прошли, и Бугари и Швабе и сви они чији су се зуби ломили о Србију у 20. вијеку и Обилића медаљу на прсима, за показану храброст.  Он има очи праведника, које као да су са фреске средњовековне.  А ако погледате ликове око њих, видите иста таква, измучена и препланула лица сурових, а чојствених ратника 17. пука Дринске дивизије. А у њима, и лице Србије, тако различито од Србије сто година касније“.

То је лице праве Србије, а ми ћемо се сусрести са њом када постанемо као ова два брата, мирна и достојанствена пред физичким и метафизичким страдањима. Танка линија која везе та два свијета спаја се у вјечности спокоја само онда када прихватимо позив који нам је од Бога дат.

Нажалост ту Србију која је трећину своје популације дала током Великог рата ни свијет данас не види тако, виде је неким другим очима, баш као онај психопата са удаљеног Новог Зеленда који се изгубио у преводу Марка Миљанова, Баја Пивљанина и свих Срба који су се усликали у одразу два брата са Кајмакчелана.

А његова лоша интерпретација усмртила је жену и дјецу док су били на молитви да овај свијет буде боље мјесто.

Пише, Драгана Мијушковић