Србија и руска царска породица Романов

„Вероватно у целокупној историји света нема примера жртвовања без икакве користи, какво је било жртвовање Св. цара мученика Николаја. Срби не смеју заборавити да је Свети цар Николај, без икакве користи за себе, а притом ризикујући мир за свој народ и државу, а самим тим ризикујући да изгуби круну и живот своје породице, ушао у рат, да би заштитио наш народ. Ушао је у рат за Србију, рат у којем је изгубио и државу, и круну, и породицу, и свој живот...

Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у еванђелској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?”

Након објављивања рата Србији од стране Аустроугарске, принц Александар је посетио двор и пожалио са цару Николају II Романову како га једино може спасити његова реч. Русија, ослабљена од рата са Јапаном и уопште неспремна за рат објављује Аустроугарској рат, само да би спасила Србију. Након тога Немачка објављује рат Русији и тиме је рат попримио светске размере.

17. јула 1918. бољшевици упадају у Јекатеринбург и убијају цара и његову породицу.

Романови бивају убијени на мучки начин, а делови тела су им бацани у киселину. Тај догађај означава један од најтужнијих дана у историји за сваког Руса, Србина или било ког православца. Владавина династије бива прекинута после 404 године и убрзо је терор безбожничког комунизма почео да се шири некадашњом империјом под вођством крвника Владимира Иљича Лењина. Од самог абдицирања цара са власти и почетка владавине бољшевика 1917. отпор су пружали сви монархисти, нарочито Бела гарда. Нажалост, 1923. рат је готов, а победу односи Црвена армија.

Након краја грађанског рата, совјетска Русија је била опустошена и скоро уништена. Суше 1920. и 1921. и глад 1921. су погоршале катастрофу. Рат је узео приближно 15 милиона живота, укључујући најмање милион војника Црвене армије који су умрли у борби. 50.000 руских комуниста су побили контра-револуционарни Бели.  Економски губитак за совјетску Русију је био 50 милијарди рубљи или 1,8 милијарди америчких долара. Индустријска производња је опала на 4-20% нивоа из 1913.

Још милион људи је напустило Русију, многи са генералом Врангелом, неки преко Далеког истока, остали су побегли на запад у новоосноване балтичке државе да би побегли од страхота рата, глади или владавине једне од зараћених страна. Ти исељеници укључују велик број школованих људи.

Петар Николајевич Врангел, предводник Белих, сахрањен је у руској цркви Свете Тројице у Београду. У цркви се такође налази плоча посвећена врховном адмиралу Руске Империје, као и једном од најистакнутијих у грађанском рату - Александру Васиљевичу Колчаку.

Лета господњег 2000. цар и његова породица бивају канонизовани и уведени у ред светитеља.
И дан данас Русијом и Србијом ходају људи који славе крвничку револуцију која је сама по себи један од тежих грехова - убиство Божјег помазаника. Осим тога, русофобија стиже са свих страна од разноразних либерала и демократа, чији је једини аргумент питање: „Кад су нама Руси помогли?” 

Ипак, свест и култ о мученику и праведнику из дана у дан бива све јачи, и сваком искреном православцу и родољубу срце буде пуно када види да се име Светог цара помиње у најбољем контексту код Срба.  Из дана у дан се молимо за васкрс Руске Империје и враћање некадашњег достојанства наше братске земље.