Повезане локације и везе

среда, 4. децембар 2013.

Протоколи скупова сионских мудраца

ПРОТОКОЛИ СКУПОВА СИОНСКИХ МУДРАЦА

ПАКЛЕНИ ПЛАН ОСВОЈЕЊА СВЕТА КОЈИ ИЗВОДЕ ЈУДЕО-МАСОНИ

- издао PATRIOTICUS, 1934. -







КО ПОТКОПАВА ЧОВЕЧАНСТВО 

Сваки хришћанин, Србин, родољуб и уопште свако ко је против Новог светског поретка (царства антихриста) треба пажљиво да прочита ову књигу, да добро проникне у њен смисао и да правилно схвати сву тежину у њој објављених докумената.


НАШ ПРЕДГОВОР 

Пуштајући данас у српском издању оригинални текст "Сионских протокола”, ми смо уверени да ће то бити од знатне користи не само по наше државне и националне, већ и по опште-човечанске интересе. У овоме поступку руковођени смо побудама чистог родољубља, и далеко је од нас свака помисао да повредимо интересе и светиње ма које народности или вероисповести. Ко буде пажљиво прочитао ову књигу, лако ће увидети да се у њој износе само паклене махинације и планови тајних, подземних организација које систематски спроводе поткопавање хиљадугодишњих тековина данашње културе да би на њиховим развалинама створиле своје ново царство, а цело човечанство претвориле у своје послушно робље. У том погледу смисао "Сионских протокола” јасан је као дан, и задатак је објављивања ове књиге не да распирује ма какве мржње и раздоре, већ да отворено и јавно здере маску са ових мрачних организација и да их прикаже свету у правој боји и светлости.
Из предговора руском издању, са кога је овај превод учињен, читаоци ће видети, како су ти Протоколи постали, а сами ће се уверити о њиховој аутентичности. Ми их позивамо само да се пажљиво удубе у читање, да садржину Протокола упореде са догађајима протеклих деценија, и онда остављамо њиховој увиђавности и савести да процене: да лије невероватно тачно и чудно подударање догађаја који су се одиграли – са плановима предвиђеним у Протоколима, само пука случајност, или је све то смишљено изведени програм, резултанта злочиначког рада ових подземних, тајних Јудеомасонских организација. Крупне и велике недаће, потреси и искушења, кроз која је човечанство десетинама година пролазило и кроз која и данас пролази, налазе извора и објашњења у пакленим одредницама ових демонских "Протокола” Све се догађа као по напред утврђеном плану и човечанство све више обузима хаос рушења и уништења, а тај план, конструисан ђаволском генијалношћу, излажу нам Протоколи јасно, убедљиво, у свим појединостима. Један део програма већ је остварен, преостаје последња, главна етапа која треба да дотуче већ поремећено и поколебано човечанство, и мрачне, тајне силе чине већ задње напоре да остваре и последње резултате, и да на рушевинама садашње културе изграде своје царство и потчине му цео свет. Ма како све то изгледало фантастично, кроз читање ових Протокола долази се до апсолутне свесности да је то позитивна стварност, да план Сионских мудраца није плод никакве фантазије, већ даје то једна доказана и осведочена реалност. Пример руске револуције и бољшевичког режима класичан је у том погледу. Приложени спискови имена људи који су Русијом управљали 1920. године жалосно потврђују, колико су ови наводи тачни и колико су све ове зебње за опстанак данашње културе и за будућност човечанства оправдане.
Под тешким утиском ових "Сионских протокола” и свега онога, што се у свету одиграва и изводи, очигледно и тачно по у њима предвиђеном плану, и ми их данас на нашем језику објављујемо, са напоменом да су они у другим државама и на другим језицима већ давно објављени. Ми то чинимо, јер сматрамо да је крајње време и потреба да се и наш свет са њима тачно и подробно упозна, да би правилно схватио рушилачке тежње и разорну акцију мрачних, потајних сила које деценијама подривају Европу и цело човечанство. Подвлачимо још једном да нас на ово побуђује само жарка љубав према нашој земљи, према целом Српству, Словенству и према васцелом човечанству, а такође смо убеђени да то императивно налажу интереси наше државе и целога света за одржање данашњег реда ствари и данашње културе. Зато је потребно да удружимо све напоре и да прионемо на посао да се човечанство спасе и сачува од опасности и погибли, које му спремају ове мрачне силе, те да се свима државама и народима обезбеди миран и нормалан развитак и напредак.


ПРЕДГОВОР РУСКОМ ИЗДАЊУ

"Протоколи скупова сионских мудраца" који се у овој књизи штампају, били су први пут објављени на руском језику 1905. године, у другом издању књиге Сергеја Нилуса: "Велико у малом". Рукопис је био добијен од једне особе која је извршила тачан превод са оригиналних докумената, украдених од једног утицајног руководиоца франкмасонства у Француској.
Кад су "Протоколи" били објављени, заштитници "прогреса" и "потиштеног племена" покушавали су да обеснаже утиске које су они изазвали, називајући их "апокрифним", али кад се они читају сада, после свега што смо преживели за време наше "велике бескрвне револуције", нехотично осећаш као да ови "Записници" проричу онај страшни пут којим се наша несрећна Отаџбина сурвала на дно пропасти под руководством Јевреја и масона.
"Протоколи" представљају један добро смишљени у свим детаљима план, по коме Јевреји теже освојењу света. Знатан део тога плана је већ остварен, и ако ми не доћемо к себи благовремено, нама прети неминовна погибија.
"После појаве "Протокола" први пут у штампи, већина Руса примила је ова открића јеврејских планова скептички – подругљиво као обичну сензацију. Сумња у оригиналност "Сионских протокола" није изазвала чак ни покушаје да се они провере. Олаки скептицизам уопште не може се оправдати, он је у нас више пута стварао атмосферу немара и аљкавости која је само распаљивала прохтеве лукавства и неверства унутрашњих и спољних непријатеља. Страшно је игнорисати садржину докумената који одражавају у себи, као у огледалу, сва наличја последњих револуција. Били "Сионски протоколи" аутентични или не, тек они служе као кључ и за наше нереде и метеже".
Тако су писале "Московске Вједомости" 1910. год.
Сад, пак, у 1918. години, после "велике револуције" не може а да се не утврди правилност тога закључка. "Протоколи" служе као кључ не само за прву нашу неуспелу револуцију, него и за другу, у којој је јеврејство одиграло тако кобну за Русију улогу.
"Сионски протоколи" дају "основу и цртеже по којима ће се изтакати самораспадање хришћанске културе".
И у толико су више они поучни за нас, сведоке самораспада Русије, који жудимо за њеним препорођајем, јер су у њима откривени путеви у које су непријатељи хришћанства обележили у циљу нашег поробљавања.
Само са познавањем тих путева можемо се успешно борити против непријатеља Христа и хришћанске културе.


ПРОТОКОЛ бр. 1
Право је у сили. Слобода је идеја. Либерализам. Злато. Вера. Самоуправа. Деспотизам капитала. Унутрашњи непријатељ. Гомила. Анархија. Политика и морал. Право јачега. Необоривост масонско – јеврејске власти. Циљ оправдава средства. Гомила је слепац. Политичка азбука. Партијски раздори. Најцелисходнији је начин управе аутократија. Алкохол. Класицизам. Разврат. Принцип и правила масонско – јеврејске владе. Терор. Слобода, једнакост, братство. Принцип династичке управе. Уништење привилегије гојске аристократије. Нова аристократија. Психолошки рачун. Апстракција слободе. Смењивање народних представника.


... Одбацивши фразерство, ми ћемо говорити о значају сваке мисли, а сравњењима и закључцима осветлити околности!
Дакле, ја формулишем наш систем са нашег и гојског* гледишта.
Треба напоменути, да су људи са рђавим инстинктима многобројнији од добрих, па према томе најбољи резултати у управљању њима постижу се насиљем и застрашењем а не академским резоновањима. Сваки човек тежи к власти, сваки би хтео да буде диктатор, кад би само могао, али је притом редак онај који не би био готов да жртвује свеопште добро ради постигнућа свога личног блага.
Шта је задржавало грабљиве животиње које се зову људи? Шта их је руководило до данас?
У почетку друштвеног уређења они су се потчинили грубој и слепој сили, доцније – закону, који је у ствари та иста сила, – само маскирана. Изводим закључак, да је по закону природе право у сили.
Политичка слобода је идеја, а не факт. Ову идеју треба умети примењивати, када бива потребно, да се идејним мамцем привуку народне снаге у своју партију, ако је она намислила да сломи другу партију која се налази на власти. Овај задатак бива лакши, ако се противник и сам зарази идејом слободе, тако званим либерализмом, те због идеје попусти у својој моћи. Ту ће се баш и испољити тријумф наше теорије: олабављене и попуштене дизгине управе оног часа, по закону бића, прихвата и прикупља нова рука, јер слепа сила народа не може ни дана пробавити без руковође, и нова власт само заузима место старе која је ослабила од либерализма.
У наше време појавила се власт злата која је заменила либерале – управљаче. Било је време кад је управљала вера. Идеја слободе је неостварљива, јер нико не уме да се користи њоме умерено. Треба само за извесно време препустити народу самоуправу и она се убрзо претвара у разузданост. Од тога момента почињу ницати међусобне свађе, које ускоро прелазе у друштвене битке, у којима државе горе и њихов значај претвара се у пепео.
Да ли се држава изнурава у властитим трзавицама, или је унутрашње несугласице бацају под власт спољашњих непријатеља, тек у сваком случају она се може сматрати као неповратно пропала: она је под нашом влашћу. Деспотизам капитала, који је сав у нашим рукама, пружа јој сламчицу за коју се држава, хтела не хтела, мора држати. У противном случају она се котрља у пропаст.
Онога, који би по својој либералној души рекао, да су резоновања овакве врсте неморална, ја ћу да упитам: ако свака држава има два непријатеља, и ако јој је у односу према спољњем непријатељу допуштено и не сматра се за неморално да употребљује свакојаке мере у борби, као на пр., неупознавати непријатеља са плановима напада или одбране, нападати на њега ноћу или неравним бројем људи, зашто би се онда такве мере у односу према горем и опаснијем непријатељу, рушиоцу друштвеног строја и благостања, могле назвати недозвољеним и неморалним?
Може ли се здрав логичан ум поуздати да успешно руководи гомилама помоћу разумних убеђења или савета, кад су могућне противречности, па ма и бесмислене, али које се могу учинити пријатније народу који површно схвата и разумева? Руководећи се искључиво ситним страстима, празноверицама, обичајима, традицијама и сентименталним теоријама, људи у гомили и људи гомиле подлежу партијском цепању које омета сваки споразум, чак и на подлози потпуно разумног савета и уверења. Свака одлука гомиле зависи од случајне или подметнуте већине, која, због незнања политичких тајни, доноси апсурдну одлуку која уноси клицу анархије у управу.
Политика нема ничега заједничког са моралом. Владалац који се руководи моралом није политичан, те стога није ни чврст на своме престолу. Ко хоће да управља мора прибегавати и лукавству и лицемерству. Велике народне особине – отвореност и поштење – пороци су у политици, јер они обарају са престола боље и сигурније него најјачи непријатељ. Ове особине треба да буду атрибути гојских држава, ми пак не морамо се руководити њима.
Наше право је у сили. Реч "право” је апстрактна и ничим недоказана мисао. Та реч не значи више него. дајте ми оно што хоћу, да бих тиме прибавио доказ да сам јачи од вас.
Где почиње право? Где се свршава оно?
У држави, у којој је слаба организација власти, безличност закона и владаоца који су обезличени умноженим због либерализма правима, у тој држави ја црпем ново право: – да јурнем по праву моћнога и да збришем све поретке и установе, да ставим своју руку на законе, да преустројим све установе и да постанем господар оних који су нам препустили права своје силе, одрекавши се њих добровољно, либерално...
Док се све савремене власти колебају и љуљају, наша ће власт бити необорива и јача од свих других, јер она ће бити невидљива све дотле, док се толико не учврсти да је већ никакво лукавство не може поткопати.
Од привременог зла, које смо сада принуђени да вршимо, произаћи ће добро непоколебљиве управе која ће успоставити правилан ток механизма народнога бића, поремећеног либерализмом. Резултат оправдава средства. Обратимо пажњу у нашим плановима не толико на оно што је добро и морално, колико на оно што је потребно и корисно.
Пред нама је план, у коме је стратегијски изложена линија, од које не можемо одступати без ризика да видимо рушење многовековних радова.
Да бисмо израдили и припремили целисходна дејства, треба имати у виду подлост, колебљивост, непостојанство гомиле, њену неспособност да разуме и поштује услове сопственога живота, сопственога благостања. Треба појмити, да је моћ гомиле слепа, неразумна, да она не расуђује, да само ослушкује на десно и на лево. Слепац не може водити слепе а да их не доведе до пропасти, следствено – чланови гомиле, букачи из народа; ма и генијално паметни, али без разумевања у политици, не могу се појављивати у својству руководилаца гомиле а да не упропасте целу нацију.
Само оно лице које је из детињства припремано за аутократију може знати и читати речи састављене из политичких слова.
Народ, препуштен самоме себи, т.ј. букачима и вођама из његове средине, сам себе руши и ломи партијским раздорима изазваним тежњом за влашћу и почастима, и нередима који из тога произилазе. Могу ли народне масе мирно, без такмичења, да размисле, да упуте послове своје земље који се не могу мешати са личним интересима? Могу ли се оне бранити од спољашњих непријатеља? То се не да замислити, јер план раздробљен на толико делова колико је глава у гомили, губи своју целину, па према томе постаје непојмљив и неизводљив.
Само аутократно лице може израдити планове опширне и јасне, у једном реду који чини расподелу свега што се налази у механизму државне машине; из тога треба закључити да се целисходна за једну земљу управа мора сконцентрисати у рукама једног одговорног лица. Без апсолутног деспотизма не може постојати цивилизација, коју не спроводе масе већ њихов руковођа па ма ко он био. Гомила је варварин који испољава своје варварство у свакој прилици. Чим се гомила дочепа слободе, она је убрзо претвара у анархију која је сама по себи највиши степен варварства.
Погледајте на пијане животиње, онесвешћене вином, на чију је неограничену употребу дато право заједно са слободом. Нећемо ваљда допустити да и наши дођу дотле... Народи гојски занети су алкохолним напитцима, а омладина њихова ошашавила је од класицизма и раног разврата, на који их је подбадала и нагонила наша агентура – гувернери, лакеји, гувернанте – у богатим кућама, помоћници, келнери и наше женскиње – у местима где се Гоји веселе и забављају. У ове последње ја убрајам и тако зване "даме из света", њихове добровољне следбенице у раскоши и разврату.
Наша је парола сила и лицемерство. Само сила побеђује у стварима политичким, нарочито ако се она крије у талентима који су неопходни за државнике. Насиље мора бити принцип, а лукавство и лицемерство правило за све владе које не желе да ставе своју круну пред ноге агената какве било нове силе. Ово зло је једино средство да се дође до циља – добра. Према томе ми не смемо презати од подмићивања, преваре и издајства, кад они треба да послуже постигнућу наших циљева. У политици треба умети без колебања узимати туђу својину, ако се помоћу ње можемо дочепати покорности и власти.
Наша држава, идући путем мирног освајања, има право да замени страхоте рата неприметнијим и целисходнијим казнама којима треба подржавати терор који доводи до слепе послушности. Правична, али неумољива, строгост највећи је фактор државне силе: не само ради користи него и у име дужности, победе ради, ми се морамо држати програма насиља и лицемерства. Доктрина рачуна толико је јака колико и средства која она употребљује. Према томе ми ћемо триумфовати и потчинити све владе својој надвлади не толико помоћу самих средстава, колико доктрином строгости. Доста је да знају да смо ми неумољиви па да престане свака непослушност.
Још у стара времена ми смо у народу први пут узвикнули: "слобода, једнакост, братство", речи тако много пута од тада понављане од несвесних папагаја који одасвуда долетеше на ове мамце, са којима они однеше благостање света, истинску слободу личности пређе тако добро заштићену од притиска гомиле. Тобоже паметни, интелигентни Гоји нису се сналазили у апстрактности изговорених речи, нису приметили противречност њиховог значења и узајамни однос међу њима, нису увидели да у природи нема једнакости, не може бити слободе, да је сама природа установила неједнакост умова, карактера и способности, као и потчињеност њеним законима, нису размислили да је гомила слепа, да су њени вођи – букачи, изабрани из њене средине ради управљања, у погледу политике такви исти слепци као и она сама, да човек посвећен, па ма био и лудак, може да управља, а непосвећен, па ма био чак и геније, ништа неће разумети у политици – све су то Гоји изгубили из вида; а међутим на томе се темељила и заснивала династичка владавина: отац је предавао сину знање тока политичких послова, тако да га нико није знао сем чланова династије, и није могао издати његову тајну народу којим се влада и управља. У току времена смисао династичке предаје правог стања политичких послова био је изгубљен, што је послужило успеху наше ствари.
У свима крајевима света речи "слобода, једнакост, братство" сврстале су у наше редове, преко наших слепих агената, читаве легионе, који су одушевљено носили наше заставе. Међутим, те су речи биле црвићи који су подгризали благостање Гоја, уништавајући свугде мир, спокојство, солидарност, рушећи све основе њихових држава. Ви ћете видети доцније да је то послужило нашем триумфу: то нам је пружило могућност, између осталог, да дограбимо у своје руке најважнији адут – уништење привилегија, другим речима саме суштине гојске аристократије, која је била једина против нас заштита народа и земаља. На развалинама природне наследне аристократије ми смо подигли аристократију наше интелигенције, на челу свега – новчане. Цензус ове нове аристократије ми смо установили у богатству, које од нас зависи, и у науци, коју покрећу наши мудраци.
Наш триумф је био олакшан још и тиме, што смо у општењу са потребним нам људима увек дејствовали на најосетљивије струне човечијег ума – на рачун, на похлепност, на ненаситост и незајажљивост материјалних потреба човека; а свака од тих побројаних човекових слабости, напосе узета, способна је да убије иницијативу, стављајући вољу људи на расположење купцу њихове делатности.
Апстракција слободе пружила је могућност да се гомиле убеде, да влада није ништа друго него управник на добру сопственика земље – народа, и да се ти управници могу мењати као похабане рукавице.
Околност пак да се народни представници могу смењивати стављала их је на расположење нама и нашим циљевима.
*) Гој је јеврејска реч којом Јевреји зову свакога онога који није Јеврејин па ма којој народности он припадао.

ПРОТОКОЛ бр. 2
Економски ратови су основ јеврејске превласти. Показна (привидна) администрација и "тајни саветници". Успеси разорних доктрина. Улога штампе. Прилагођавање у политици. Вредност злата и драгоценост јеврејске жртве.


За нас је неопходно потребно да ратови, по могућности, не доносе никакве територијалне користи: то ће пребацити рат на економску основицу и народи ће у нашој помоћи сагледати силу наше превласти, а такво стање ствари ставиће обе стране на расположење нашој интернационалној агентури која је снабдевена милионима очију, погледа неспречаваних никаквим границама. Тада ће наша међународна права смрвити национална права и владаће народима исто онако као што грађанско право појединих држава управља међусобним односима својих поданика.
Администратори, које ми врбујемо из публике, у зависности од њихових ропских способности, неће бити лица припремљена за управљање, и стога ће они лако постати пиони у нашој игри, у рукама наших учених и генијалних саветника, специјалиста, васпитаних још из раног детињства за управљање пословима целог света. Као што вам је познато, ови наши специјалисти црпели су ради управљања потребне податке из наших политичких планова, из експеримената и искустава историје, из посматрања сваког текућег момента. Гоји се не руководе праксом беспристрасних историјских поcматрања, већ теоретичном рутином, без икаквог критичког односа према њеним резултатима. Према томе ми немамо потребе да од њих зазиремо – нека се они за сада веселе или живе у надама на нове забаве, или у успоменама о преживљеним. Нека за њих игра најглавнију улогу оно што смо им ми улили да признају, за захтеве науке (теорије). У том циљу ми стално, путем наше штампе, потхрањујемо слепу веру у њих. Интелектуалци гојски поносиће се својим знањима и, не проверавајући их логички, спроводиће у дело сва поцрпена из наука сазнања која су наши агенти вешто искомбиновали у циљу васпитања и образовања умова у потребном за нас правцу.
Немојте мислити да су наша тврђења празна и неоснована: обратите пажњу на успехе дарвинизма, марксизма, ничеизма који су тако згодно са наше стране удешени. Разорни и погубни значај ових праваца за гојске умове, бар за нас мора бити очигледан.
Ми се морамо обазирати на савремене мисли, карактере, тенденције народа, да не бисмо имали промашаја у политици и управљању административним пословима. Тријумф нашег система, чије делове механизма можемо распоређивати разно, према темпераменту народа које срећемо на свом путу, не може имати успеха ако се практична примена не буде оснивала на сумирању прошлости у вези са садашњошћу.
У рукама савремених држава налази се велика сила која ствара кретање мисли у народу – то је штампа. Улога штампе је да износи тобож неопходне захтеве, да преноси жалбе народнога гласа, да изражава и ствара незадовољства. Али се државе нису умеле користити овом силом, и она се нашла у нашим рукама. Кроз њу смо се дочепали утицаја, остајући ипак у сенци и заклону; захваљујући њој ми смо прикупили у своје руке злато, без обзира на то што смо га морали узимати из читавих потока крви и суза... Али ми смо се откупили жртвујући многе из нашега народа. Свака жртва с наше стране вреди хиљаду Гоја пред Богом.

ПРОТОКОЛ бр. 3
Симболична Змија и њен смисао. Непостојаност уставних теразија. Терор у дворовима.Власт и частољубље. Парламентске говорнице, памфлети. Злоупотребе власти. Економско ропство. "Права народа". Шпекуланти и аристократија. Армија масоно – јеврејства. Дегенерисање Гоја. Глад и право капитала. Гомила и крунисање "господара целога света". Основни предмет програма будућих масонских народних школа. Тајна науке друштвеног уређења. Општа економска криза. Безопасност за "наше". Деспотизам масонства је царство разума. Губитак руковође. Масонство и "велика" француска револуција. Цар – деспот сионске крви. Узроци по којима се масонству не може нашкодити. Улога тајних масонских агената. Слобода.


Данас вам могу саопштити, да је наш циљ већ на неколико корака пред нама. Остаје још један мали простор, и цео наш пут готов је већ да састави свој круг Симболичне Змије којом ми представљамо наш народ. Када се тај круг састави, све европске државе биће њиме затворене и стегнуте као снажном пресом.
Савремена уставна вага скоро ће се претурити, јер смо је ми удесили нетачну зато, да би се она непрестано њихала док се не иступи и не поквари њен ослонац – одржач. Гоји су мислили да су га доста чврстог исковали и једнако су ишчекивали да се вага уравнотежи. Али је одржач – владари – заклоњен својим представницима, који се лудирају, заносећи се својом бесконтролном и неодговорном влашћу. За ту власт они су обавезни терору који је навејан у дворове. Немајући приступа ка своме народу, у саму његову средину, владари већ нису у стању да се договоре са њим против властољубаца. Владарска сила, која види, и слепа народна сила, будући разједињене нашом вештином, изгубиле су сваки значај, јер су посебно, као слепац без палице, посве немоћне.
Да бисмо подстакли властољупце на злоупотребу власти, ми смо противставили једно другоме све снаге, развивши њихове либералне тенденције ка независности. Ми смо у том погледу изазвали свуколику предузимљивост, наоружали смо све амбиције, истакли смо власт као мету за све амбиције. Од држава направили смо арене, на којима се одигравају смутње и метежи. Још мало па ће се нереди, банкротства појавити свуда...
Неисцрпни брбљивци претворили су седнице парламената и административних скупова у ораторске утакмице. Смели новинари, нестручни памфлетисти свакодневно нападају административни персонал. Злоупотребе власти дефинитивно ће припремити све установе за пад, и све ће полетети стрмоглавце под ударцима избезумљене гомиле.
Народи су сиротињом приковани за тешки рад јаче него што их је приковало некадашње ропство: од њега су се овако или онако могли ослободити, но од невоље се не могу отргнути. Ми смо унели у уставе таква права која су за масе фиктивна а не стварна. Сва ова такозвана "права народа" могу постојати само у идеји која се на пракси никад не остварује. Шта добија пролетер-трудбеник, савијен као гудало на своме тешком послу, пригњечен својом тешком судбином, од тога што су брбљивци добили право да брбљају, новинари – да пишу свакојаке глупости напоредо са озбиљним стварима, кад пролетаријат нема никакве друге вајде од устава, сем оних жалосних мрвица које му ми бацамо са нашег стола као накнаду за њихове гласачке куглице у корист наших прописа и намештеника наших, наших агената? ... Републиканска права за сиромаха су само горка иронија, јер неопходност мал' те не свакодневног рада не да му да се користи њима, али зато му одузима гаранцију сталне и сигурне зараде, бацајући га у зависност од штрајкова послодаваца или другова.
Народ је под нашим руковођењем уништио аристократију, која је била његова природна заштита и хранитељка ради своје властите користи нераздвојно скопчане са народним благостањем. Сада пак, са уништењем аристократије, он је пао под притисак шпекулације обогаћених пробисвета и варалица који су налегли на раднике као немилосрдна мора.
Ми ћемо се појавити као тобожњи спасиоци радника од тога јарма кад му предложимо да ступи у редове наше војске – социјалиста, анархиста, комуниста, којима ми увек указујемо потпору тобож из братског правила опште-човечанске солидарности нашег социјалног масонства. Аристократија, која се по праву користила трудом радника, била је заинтересована у томе да радници буду сити, здрави и снажни. Ми смо пак заинтересовани у обрнутом – у дегенерацији Гоја. Наша је власт у хроничном гладовању и слабљењу радника, јер га све то потчињава нашој вољи, а код својих власти он неће наћи ни снаге, ни енергије да се одупре њој. Глад ствара капиталу право на радника поузданије него што је то право давала аристократији царска власт.
Невољом и завидљивом мржњом која из ње проистиче ми покрећемо гомиле и њиховим рукама бришемо и сатиремо оне који нам сметају на нашем путу.
Када дође време да се наш господар целога света крунише, – тада ће те исте руке збрисати све оно што би овоме могло бити на сметњи.
Гоји су се одвикли да мисле без наших научних савета. Стога они и не виде неодступну неопходност, које ћемо се ми, кад наступи наше царство, неодложно придржавати, а наиме: да у народним школама треба предавати једину истинску науку, прву међу свима – науку о уређењу човечанског живота, друштвеног строја, који захтева поделу рада, а следствено и поделу људи на класе и сталеже. Неопходно је да знају сви да једнакости не може бити услед разлике у наименовању делатности, да не могу подједнако одговарати пред законом онај који својим поступком компромитује цео сталеж и онај који њиме не додирује никога другог сем своје части. Правилна наука друштвенога уређења, у чије тајне ми не допуштамо да Гоји буду посвећени, показала би свима да се место и рад морају одржавати у одређеном кругу, да не би били извор човечанских мука које долазе од несагласности васпитања са радом. Изучавајући ову науку народи ће почети добровољно да се покоравају властима и државном уређењу које оне створе. При садашњем стању науке и њеног правца који смо јој ми дали, народ, верујући слепо штампаној речи, гаји, по незнању свом а у заблудама које смо му ми улили, непријатељство према свим сталежима које он сматра као више од себе, јер не разуме значај свакога сталежа.
Поменуто непријатељство ће се још више појачати на подлози економске кризе која ће зауставити берзанске погодбе и ток индустрије. Створивши свима приступачним нам подземним путевима, а помоћу злата које је све у нашим рукама, општу економску кризу ми ћемо бацити на улицу читаве гомиле радника једновремено у свима крајевима Европе. Ове гомиле појуриће са насладом да проливају крв оних, којима оне у простоти свога незнања завиде још из детињства и чија ће имања тада моћи да опљачкају.
Наше они неће дирати, јер ће нам моменат напада бити познат и ми ћемо предузети мере за обезбеђење својих.
Ми смо уверени, да ће прогрес довести све Гоје до царства разума. Наш деспотизам ће и бити такав, јер ће он умети разумном строгошћу да стиша све немире, да искорени либерализам у свима установама.
Кад је народ увидео, да му се у име слободе чине свакојака уступања и попуштања, он је намах уобразио да је господар и грунуо у власт, али је, наравно, као и сваки слепац, набасао на масу препона; појурио је да тражи руководиоца, није се досетио да се врати к пређашњем и положио је своја пуномоћства пред наше ноге. Сетите се француске револуције којој смо ми дали име "велика"; тајне њезине припреме добро су нам познате, јер је она сва дело руку наших.
А од тог доба ми водимо народе од једног разочарања до другога, да би се они и нас одрекли у корист онога Цара-деспота Сионске крви којега ми припремамо свету.
У данашње време ми смо као међународна сила неповредљиви, јер ако нас нападају једне, подржавају нас и штите друге државе. Неисцрпна подлост гојских народа, који пузе пред силом, који немају сажаљења према слабости, који су немилостиви према погрешкама и снисходљиви према злочинима, који неће да подносе противречности слободнога уређења, који су стрпељиви до мучеништва пред насиљем смелога деспотизма – ето шта све помаже и доприноси нашој независности. Од савремених премијера-диктатора они трпе и подносе такве злоупотребе, од којих би за најмању они одрубили главе двадесеторици краљева.
Чиме да се објасни таква појава, таква недоследност народних маса у свом односу према догађајима, рекло би се, једнога реда?
Та се појава објашњава тиме, што диктатори ови шапућу народу преко својих агената да они тим злоупотребама наносе штету државама ради виших циљева – постизања добра дотичних народа, њиховог међународног братства, солидарности и равноправности. Разуме се, њима не говоре да се такво сједињење мора извршити само под нашом државом.
И тако народ осуђује праве и оправдава криве, убеђујући се све више и више у то да он може да чини све што пожели. Захваљујући таквом стању ствари, народ руши сваку постојаност и ствара нереде на сваком кораку.
Реч "слобода" подстиче људска друштва на борбу против сваке силе, против сваке власти, па шта више Божанске и природне. Ето зашто ћемо морати, кад се зацаримо, да ту реч сасвим искључимо из човечијег речника као принцип животињске силе која претвара гомиле у крволочне звери.
Истина, те звери заспу сваки пут кад се напију крви, и за то време лако их је оковати у ланце. Али, ако им се не да крви, оне не спавају и боре се.

ПРОТОКОЛ бр. 4
Стадиуми републике. Спољашње масонство.Слобода и вера.Међународна трговачко – индустријска конкуренција.Улога шпекулације. Култ злата.


Свака република пролази кроз неколико cтадиума. Први од њих обухвата прве дане лудовања и беснила cлепчева, кад он јури као суманут десно и лево; други се састоји у демагогији, од које се рађа анархија која неизбежно води деспотизму, али већ не законитом, отвореном, па према томе и одговорном, него невидљивом и непознатом и ништа мање осетном деспотизму какве било тајне организације. Ова организација дејствује прикривено иза леђа разних агената, чија смена не само да не шкоди него и помаже тајној сили која се, захваљујући тој смени, ослобађа неопходности да троши своја средства на накнаде дугорочним службеницима.
Ко и шта може свргнути невидљиву силу?! А наша је сила баш таква. Спољашње масонство служи њој и њеним циљевима као слепи заклон и прикриће, али план дејства ове силе па чак и место њеног бављења остаће за цео народ непознати.
Но и слобода би могла бити нешкодљива и постојати у свакодневном државном животу без уштрба по благостање народа, кад би се она одржавала на принципима вере у Бога, на братству човечанства, ван мисли о једнакости којој противрече сами закони саздања који су установили потчињеност. Код такве вере народ би био под управом и старањем својих парохија и ишао би смерно и кротко под руком свога духовног пастира, покоравајући се Божјем распореду на земљи. Ето зашто морамо неминовно поткопати веру, ишчупати из ума Гоја сами принцип Божанства и Духа и заменити све то аритметичким рачунима и материјалним потребама.
Да умови Гоја не би стизали да мисле и запажају, треба их одвратити на индустрију и трговину. Тако ће све нације тражити своје користи и у борби за њих неће приметити свога заједничког непријатеља. Али, да би слобода коначно разјела и разорила гојcка друштва, треба индустрију ставити на шпекулативну подлогу: то ће допринети, да се оно што индустрија отме од земљорадње не задржи у рукама, већ да пређе у шпекулацију, т.ј. у наше класе.
Напорна борба за надмоћност, ударци у економском животу створиће, а и створили cу већ, разочарана, хладна и немила друштва. Ова друштва имаће потпуну одвратност према вишој политици и религији. Њих ће руководити само рачун, т.ј. злато, према коме ће они гајити прави култ, ради оних материјалних наслада које оно може дати. Тада ће ниже класе Гоја, не из жеље да служе добру, па шта више не и ради богатства, већ из чисте мржње према привилегованим, поћи за нама против наших конкурената за власт – интелектуалаца Гоја.

ПРОТОКОЛ бр. 5
Стварање појачане централизације управе. Путеви масонства ка дохватању власти. Узроци немогућности споразума међу државама. "Предизабраништво" Јевреја. Злато је покретач државних механизама. Монополи у трговини и индустрији. Значај критике. "Показне" (опсените) установе. Премореност од говорништва. Како да се дохвати у руке јавно мнење. Значај личне иницијативе. Надвлада.


Какав се облик административне управе може дати друштвима у којима је подмитљивост проникла свуда, где се до богатства долази само вештим изненађењима полуваралачких махинација, где влада раскалашност, где се морал подржава казненим мерама и суровим законима а не добровољно усвојеним принципима, где су осећаји према отаџбини и религији замрљани космополитским убеђењима? Какав се други облик управе може дати овим друштвима, ако не онај деспотски који ћу вам описати даље? Ми ћемо створити појачану централизацију управе, да бисмо све друштвене снаге дочепали у своје руке. Ми ћемо механички регулисати све радње политичког живота наших поданика новим законима. Ти ће закони одузети једно за другим све слободе и попуштања које су Гоји дозвољавали, и наше царство ће се обележити таквим величанственим деспотизмом, да ће он бити у стању у свако доба и на сваком месту да поклопи и угуши све противрадње незадовољних Гоја.
Рећи ће нам се, да се тај деспотизам, о коме ја говорим, не слаже са савременим прогресом, али ја ћу вам доказати обрнуто.
У она времена, када су народи гледали на владаре као на чисту манифестацију Божје воље, они су се без роптања покоравали аутократији царева; али од онога дана, када смо им ми улили мисао о њиховим сопственим правима, они су почели сматрати владаре као обичне смртне људе. Божанско помазаништво спало је са главе царева у очима народа, а кад смо му одузели и веру у Бога, онда је моћ власти била избачена напоље на место јавне сопствености, и ми смо је дограбили.
Сем тога, вештина управљати масама и лицима помоћу вешто подешене теорије и фразеологије, правилима општежића и сваким другим мајсторијама, у којима се Гоји ништа не разумеју, спада такође у специјалности нашег административног ума васпитаног на анализи, на посматрању, на таквим танкоћама комбинација у којима ми немамо такмаца, као што немамо ни у састављању планова политичке акције и солидарности. Једини језуити могли би се у томе с нама мерити, али ми смо умели да их дискредитујемо у очима бесмислене гомиле као организацију јавну, док смо ми са својом тајном организацијом остали у сенци. Уосталом, није ли свеједно за свет ко ће бити његов господар: да ли глава католичанства или наш деспот Сионске крви? За нас пак, изабрани народ, то ни издалека није свеједно.
Привремено с нама би могла изаћи на крај светска коалиција Гоја; али с те стране нас осигурава оно дубоко корење несугласица међу њима, које се већ не може ишчупати. Ми смо им једно другоме противставили личне и националне интересе, религиозне и племенске мржње које смо однеговали у њиховим срцима у току двадесет векова. Благодарећи свему томе, ниједна држава ни с које стране неће добити тражену потпору, јер сваки мора мислити да је споразум против нас непробитачан за њега самог. Ми смо одвећ јаки – о нама се мора водити рачуна. Државе не могу чак ни мали, делимичан споразум да направе, а да у њему тајно не учествујемо и ми.
Реr Ме regеs regnant – "преко Мене владају краљеви". А међутим пророци су рекли да нас је изабрао Сам Бог да владамо целом земљом. Бог нас је наградио генијем, да бисмо могли извршити свој задатак. Кад би генија било у противничком табору, он би се још и борио са нама, али је јаче село од сватова: борба би међу нама била немилосна, какве још није видео свет. Па и закаснио би њихов геније. Сви точкови државних механизама крећу се снагом покретача који се налази у нашим рукама, а тај покретач је злато.
Наука политичке економије коју су наши мудраци измислили већ давно приписује капиталу царски престиж.
Капитал, да би могао дејствовати без ограничења, мора се дочепати слободе ради монопола индустрије и трговине, што се већ и остварује невидљивом руком у свима деловима света. Таква слобода даће политичку снагу индустријалцима, а то ће допринети притешњавању народа. Данас је важније разоружавати народе него их водити у ратове, важније је користити се разбуктаним страстима него их гасити, важније је дохватити и тумачити туђе мисли на свој начин, него их одбацивати и прогонити. Главни задатак наше управе састоји се у томе што ћемо ослабити јавни ум критиком, одучити га од размишљања која изазивају отпор, одвући умне снаге ка пушкарању празне речитости.
У свима временима народи су, као и поједина лица, примали реч за дело, јер се они задовољавају оним што им се покаже, ретко запажајући да ли је у јавном раду за обећањем дошло и извршење. Зато ћемо ми основати показне установе које ће речима доказивати своја доброчинства прогресу.
Ми ћемо придати себи либералну физиономију свих партија, свих праваца, и снабдећемо њоме и ораторе, који ће толико говорити да ће довести људе до преморености од говора, до одвратности према говорницима.
Да би се јавно мнење дохватило у руке, треба га довести у недоумицу изношењем са разних страна толико противречних мишљења, и све дотле, док се Гоји не изгубе у њиховом лавиринту и не схвате да је најбоље немати никаквог мишљења у питањима политике, јер друштву није дано да их зна, него их зна само онај који руководи и управља друштвом – то је прва тајна.
Друга тајна, потребна за успех управе, састоји се у томе, да се у толикој мери размноже народни недостатци, навике, страсти, да се нико у том хаосу не би могао снаћи и да људи услед тога престану разумевати један другога. Та ће нам мера послужити још и за то, да посејемо раздор међу партијама, да разјединимо све колективне снаге које још неће да нам се покоре, да обесхрабримо сваку личну иницијативу која би могла колико било сметати нашој ствари. Нема ништа опасније од личне иницијативе; ако је она генијална она може учинити више него што могу учинити милиони људи међу којима смо посејали раздор. Ми морамо упутити васпитање гојских друштава тако, да они пред сваким послом где је потребна иницијатива морају немоћно и безнадно спуштати руке и обарати главу. Напрезање које проистиче из слободе акције слаби и изнурава снаге при сусретима са туђом слободом. Од тога долазе тешки морални удари, разочарања, неуспеси. Све то тако ће заморити Гоје, да ћемо их принудити да нам понуде међународну власт која ће моћи по свом расположењу без икаква ломљења усисати у себе све државне силе света и образовати Надвладу. На место савремених управљача ми ћемо поставити страшило које ће се звати Надвладина Администрација. Руке његове биће опружене на све стране, као кљешта, код такве колосалне организације да она не може а да не покори све народе.

ПРОТОКОЛ бр. 6
Монополи; зависност од њих гојских имања. Аристократија без земље. Задуженост земље. Трговина, индустрија и шпекулација. Раскош. Повећање радничких надница и поскупљивање најпотребнијих животних намирница. Анархизам и пијанство. Тајни смисао пропаганде економских теорија.


Убрзо ћемо почети оснивати огромне монополе – резервоаре колосалних богатстава, од којих ће зависити чак и велика гојска имања у толикој мери, да ће она потонути заједно са кредитима држава сутрадан после политичке катастрофе...
Господо економисти, који овде присуствујете, измерите значај те комбинације!
Свим путевима и начинима треба да развијамо значај наше Надвладе, представљајући је као заштитника и наградодавца свима онима који нам се добровољно покоре.
Аристократија гојска, као политичка сила, умрла је – о њој више не водимо рачуна; али као територијална власница она је по нас шкодљива тиме што може бити самостална у погледу материјалних извора за свој живот. Ми је морамо по сваку цену лишити земље. Најбољи начин за постигнуће тога циља је повећање дажбина на земљу – дакле, задужење земље. Ове мере ће одржавати земљорадњу у стању безусловне потиштености.
Не умејући, по сили наследности, да се задовољавају малим, гојски аристократи ће брзо банкротирати.
У исто време треба појачано штитити трговину и индустрију, а, што је главно – шпекулацију, чија се улога састоји у томе да буде противтег индустрији: без шпекулације, индустрија ће умножити приватне капитале и послужиће јачању и подизању земљорадње, ослободивши земљу од задужености створене зајмовима аграрних банака. Потребно је, да индустрија исише из земље и руке и капитале и да преко шпекулације преда у наше руке сав светски новац, избацивши самим тим све Гоје у редове пролетера. Тада ће Гоји клекнути пред нама, да би само добили право на опстанак.
Да бисмо срушили гојску индустрију, ми ћемо пустити у помоћ шпекулацији силну потребу у раскоши, незајажљивој раскоши, коју смо успели да развијемо међу Гојима. Подићи ћемо радничке наднице, које свеједно неће донети никакве користи радницима, јер ћемо истовремено изазвати поскупљивање најглавнијих животних намирница, тобож услед опадања земљорадње и сточарства; а сем тога, ми ћемо вешто и дубоко поткопати изворе производње, навикнувши раднике на анархију и алкохолна пића и преузевши заједно с тим све мере да се са земље отерају све интелигентне гојске снаге.
Да би право наличје ствари остало за Гоје неприметно, ми ћемо га прикрити тобожњом тежњом да послужимо радничким класама и великим економским принципима, које врло активно пропагирају наше економске теорије.
3. децембра 1910. године у бр. 297 "Московских Вједомости" наштампан је чланак "Раднички покрет у Западној Европи" . Доносимо овде следећи цитат из њега:

У свима државама Западне Европе опажа се последњих година знатно поскупљивање животних намирница. О томе сведочи и такозвани "Index number" Али у тај "Index" улазе веома разнолики предмети који ни издалека немају подједнаки значај у погледу животних потреба, као на пр. хлеб, гвожђе, свила, дуван и т. сл. јер док су једни неопходно и битно потребни, други се јављају као раскош. Друго, "Index number" не представља средње цене извесног периода, већ се подешавају на извесне рокове, те према томе његова казивања одражавају случајна колебања цена. Услед тога узимамо према службеној статистици Немачке (Statistisches Jahrbuch fur Deutsche Reich 1910) средње годишње цене најважнијих артикала: ражаног брашна, пшеничног брашна, свињског и овчијег меса, и изводимо из њих средње цене за два петогодишња периода од 1899. до 1904. и од 1905. до 1909. године. Цене на велико ових артикала у Берлину износиле су у следећим размерама (у маркама за метарску центу):

1899-1904 1905-1909 Поскупљење
5 год. 5 год. у %
Брашно ражано 18,7 22,8 19%
Брашно пшенично 22,5 2б,9 19%
Свињетина 104,8 124,3 19%
Овчетина 121,0 144,5 19%

Добија се чудан стицај и подударање, да су се цене оних најнеопходнијих животних намирница повећале у другом петогодишњем периоду према првом подједнако за19%.”
Лист се чуди таквој подударности.
Да ли ће Протокол бр. 6 Сионских мудраца растерати све те његове недоумице?
Преварени и варани радниче, отвори своје очи!…

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.