Доста је било братоубилачких ратова

Путин није Русија – Порошенко није Украјина!

Цела ова наметнута игра псеудо-„дељења“ је смешна, све ове политичке играрије крупних олигарха, сав тај шовинизам једне или друге стране је, у најмању руку – крајње патетичан!

На крају крајева, сви политичари Евроазије и Европске Уније, и Америке су пиони у заједничком интересу који стоји иза кулиса. Док на фронту Рускиње и Украјинке губе синове, мужеве, момке, очеве, за то време се у окупираној Москви и окупираном Кијеву задовољно трљају крваве руке главних душмана завађених, братских народа. Москва – некада понос руског народа, средиште славне Московске кнежевине, која је руску државност заједно са словенством ширила далеко на исток, са њима ширећи и руску славу, забележену у вековима крваве историје велике руске нације. Кијев – средиште Кијевске Рус', отаџбина књаза Свјатослава Игоревича, који је словенску земљу крвљу и мачем одбранио од инвазије Хазара... Ова два велика града су данас бачена на колена! Москва, у сенци „великог владара“ и квази-руског патриоте, Владимира Путина, бившег КГБ-овца и главног промотера исламизације и туђинске колонизације Русије, а Кијев, под чизмом америчког и НАТО кловна Петра Порошенка, увозника декадентног западног утицаја у Украјину, човека због кога многи Украјинци немају ни за парче хлеба, те, када се на крају направи паралела, између њега и изгладњиавча Украјине из тридесетих година прошлог века – нема никакве разлике. 

И док се енергија народа, државни буџети и масовна пропаганда троше на ратно-хушкачку машинерију, Москва се претвара у Москвабад, Кијев је одавно центар проституције у Европи, а сви Источни Словени заједно срљају у пропаст још од времена бољшевичког терора, како физичког – кроз гулаге и репресије (некада), тако и менталног – кроз обожавање алкохолизма, дувана, проституције (што траје и дан данас). На овакав тихи геноцид квази-патриоте једне или друге стране остају неми, кроз, на крајње погрешан начин рефлектовани патриотизам, те штеточине промовишу истребљење овог другог народа позивајући се на њихове „слободарске“ идеје.

Схвативши срж проблема, без икаквог претеривања, да се закључити једно - обе стране раде исто, нема разлике. Све испрограмиране поделе, сва наметнута мржња, све то пада у воду, из једног разлога – јер ништа од тога не постоји, није стварно! Не постоји презир брата према брату, наметнут је, новокомпонован, и лажно сервиран! Постоји само понос руског човека, поносног на своје варјашко порекло, поносног на своју Московску кнежевину, постоји руска гордост, човека у којем тече богатирска крв, човека у чијим је жилама пламен Куликова и Неве!  Понос на врхове свог Урала, на бескрајна сибирска пространства, на царску престоницу Петровград, и на своја северна мора. Постоји само понос украјинског човека, потомка славних козака, који нису устакли ни пред једним непријатељем, човека у коме и даље живи дух древног Кијева, оног кога ни хазарске ни татарске хорде нису могле да униште, човека који вековима живи на плодним степама и бескрајним равницама северно од Црног Мора. Ова два човека су свесна заједничког порекла, свесни да непријатељ није брат са друге стране, већ да је непријатељ седи у фотељама у Москви, Кијеву, Вашингтону, Тел-Авиву. Ови људи су расно и национално свесни Руси и Украјинци који понос на своју етничку групу не мешају са мржњом и шовинизмом, рак раном словенства и беле Европе. Ови људи су нажалост у мањини, јер већину чини група људи-зомбија, која је кроз последицу превелике конзумације масовних медија изгубила могућност да мисли својом главом, те здушно подржавају владе Русије или Украјине мислећи да оне „чине праву ствар од националног интереса“. Ми, као расно-свесни српски родољуби и национал-социјалисти најстрожије осуђујемо сваки вид шовинизма, и свако величање крвожедних убица у служби олигарха једне или друге стране, и стога поручујемо: доста је било братоубилачког рата!




ИЗВОР: БОРБА14