Цитати Јулиуса Еволе

                    Цитати Јулиуса Еволе
vizionar777

Када говоримо о митовима, прво морамо да се договоримо око значења речи и израза које намеравамо да употребимо, а истовремено морамо да потврдимо да ћемо овим речима приписати одговарајуће значење, без обзира на наш лични приступ предмет. Реч „мит“ има веома специфично значење када се ради о древним грчким трагедијама, или када се проучава рана грчка теогонија или космогонија. Насупрот томе, данас популарни термин „политичка митологија” има веома субјективно значење, које је често оптерећено строгим моралним судовима и подругљивим тумачењима. Вербални конструкт као што је „мит о модерности“ је оправдан за многе од нас када критикујемо политичке и историјске лажи система у којем живимо. С друге стране, савремени самопроглашени присталица система, фасциниран митом о сталном економском напретку и другим митовима које подржава систем, доживеће разговор о „миту о економском напретку“ или „миту о демократији“ као безобразна политичка увреда и као знак недемократског понашања – као речи које користи недемократски противник који није достојан живота у модерном демократском систему. Како се неко усуђује да користи такве светогрђе изразе као што су „мит модерне демократије“ или „мит модерне историографије“ и „мит о напретку“ а да не буде кажњен?! Модерна политичка митологија тежи да се наметне против либертаријанаца путем социјалне искључености у најбољем случају, ау најгорем новчаним казнама и затвором. Ако се осврнемо уназад, када проучавамо старогрчке митове са њиховим необичним окружењем и натприродним бићима која се у њима појављују, мало је међу нама оних који ће им приписати било какву историјску стварност или емпиријску и научну вредност. Међутим, у исто време, међу нама је врло мало оних који би ове древне европске митове одбацили као потпуне лажи. Али зашто је то тако? У ствари, већина нас ужива у читању ових древних европских митова јер смо свесни не само њихове моћне симболике, већ и њихове образовне поруке. Ово је главни разлог зашто су древни митови и саге и данас тако популарни међу белим Европљанима. Ови наши древни митови напредују у безвремености, јер су требали да превазиђу историјски временски оквир, пркосећи историзму. Они су отворени за све врсте „историјског ревизионизма“ и за тумачења, што је такође разлог да древни европски митови и саге никада не могу бити догматски; никада им нису потребне интервенције мисаоне полиције или политичке коректности да би били читљиви или веродостојни. Проза Хомера или Хесиода није само део нашег европског културног наслеђа, већ и примарни фокус наше подсвести. Наши митови се заправо могу описати као примарне алегорије, где сваки камен, свако створење, сваки бог или полубог, као и свако чудовиште, може представљати узор или симбол добра или зла. Када смо били дечаци, наш херој је био полубог Херакле. Небитно је да ли је Херакле историјски постојао или не. Он и данас живи у нашем сећању. Он је био прави симбол, прави узор за све нас младе беле мушкарце.Даље, ко од нас није ни сањао да води љубав са богињом Афродитом? Или барем о томе како тајно покушава да заведе Дафне? Аполон, бог са осећајем за лепо и умереност, такође је био наш херој, као и зли Титан Прометеј, који је увек покушавао да надмаши себе својом безграничном интелектуалном радозналошћу. Управо је Прометеј примарни симбол неконтролисане жеље белог човека, који га тера да увек јури за непознатим и истином, без обзира на то како се зове у разним античким сагама, у модерним романима или у политичким договорима. Енглески и немачки песници раног деветнаестог века, такозвани романтичари, често су у својим делима васкрсали грчке богове, посебно Титана Прометеја, али мислим да термин „романтизам“ није најприкладнији за овај књижевни временски период. у Европи, јер не налазимо ништа романтично о епохи, као што нема ничег романтичног у прози аутора попут Колриџа, Бајрона или Фридриха Шилера, који су се често позивали на античка божанства: „Док си још владао насмејаном земљом, И са шармантном, нежном и водећом руком, Ти си по својој вољи водио срећне народе, Прелепа створења из вилинских земаља! Док се твоје благословено обожавање не осмехну свима, Ох! Како је било другачије тих дана Кад су људи још красили твоје светиње, Венера Аматусија!“1 Романтичари нису били сањари, како то тврде у савременим школским уџбеницима, већ су углавном били политички реалисти, добро свесни надолазећег мрачног доба. Углавном би се могли описати као трагични мислиоци. Многи од њих су трагично окончали живот, а многи који су желели да зауставе немилосрдни ток времена на крају су се окренули дрогама. Почетком деветнаестог века, опијум и његово решење, успавана лепотица лауданум, били су најпопуларнији опијум у Енглеској као песничка дрога.

Модерне религије и зачаране обмане

Мит и религија нису иста ствар, упркос чињеници да се често користе као синоними, што углавном зависи од начина на који се приче причају, тумачења или злоупотребе речи. Постоји разлика између религије и мита – разлика која, као што је већ поменуто, више зависи од начина тумачења него од етимолошких разлика између две речи. Неки од нас ће с презиром тврдити да су чуда које је учинио Исус Христ само низ левантинских митова, нека врста хокус покуса измишљеног да завара бескућнике, оријентализоване, мултикултуралне масе у последњим данима умирућег Рима. Међутим, они од нас који смо хришћани ће природно одбацити такве тврдње. Данас, ако су такве примедбе изнете наглас пред великом црквеном скупштином, или пред групом побожних хришћана, могле би довести до јавног укора. Како се неко усуђује да каже да је хришћанство мит! У овом контексту, заправо је тачније назвати хришћанство религијом, шалу на страну. Међутим, у одређеним контекстима, реч „религија“ такође може имати светогрдни ефекат, ма колико ненамерно. Реч религија потиче од латинске речи „религаре“ што значи спојити се или повезати. Стога, многи од нас користе израз „религија холокауста“ без да придају било какво злонамерно или погрдно значење именици „религија“. Ипак, термин „религија холокауста“ ће без сумње погодити многе писце садашњег система, с обзиром да званично Холокауст не улази у област религиозне или митске трансценденције, а камоли ахисторијског наратива. Уместо тога, сећање на Холокауст на народном језику модерног либерализма данас представља важан део праве историографије. Ипак, сећање на Холокауст је до сада стекло квази-трансцендентне квалитете који превазилазе обичну историјску нарацију. Претпоставља се да има поучну поруку која превазилази дати историјски период, ослобађајући се на тај начин од било каквог временског оквира или научних мерења. Дакле, Холокауст се такође може квалификовати као религија, без обзира да ли неко прихвата ту религију или не, јер је као и свака друга религија конструисан да уједини многе људе, ако не и цело човечанство. Ово је врло типично за све монотеистичке религије, којима тешко да су потребни историјски докази, а камоли форензичка или материјална документација, да би се успоставиле као универзално веродостојна веровања. Наши преци, стари Грци, никада нису били у искушењу да своје богове извезу у иностранство, у далеке стране земље. Насупрот томе, јудеохришћанство и ислам имају универзалну поруку, баш као и њихови секуларни модалитети, либерализам и комунизам. Када се ова стара веровања, или модерне универзалне монотеистичке религије и митови, не прихвате, то може значити прогон и протеривање јеретика. У сваком случају, постоји разлика између „мита“ и „религије“, иако се ова два појма често преплићу или користе као синоними. Религија је везана за историју; јер има историјски почетак, а своје циљеве пројектује у далеку будућност. На крају крајева, ми меримо своје време од стварног, или претпостављеног, рођења Исуса Христа, и приближавамо се 2014. годишњици његовог рођења. Више не меримо ток времена од пада Троје, или од Аб урбе цондита2, како су га мерили наши преци, стари Римљани. Ово исто мерење времена повезано са Исусом Христом не важи само за католички Ватикан или Европску унију, већ и за атеистичку Јужну Кореју. Муслимани мере време другачије, од Хегира (од Мухамедовог бекства из Меке), и тако још увек живе у петнаестом веку. Можемо закључити да се све религије, за разлику од митова, налазе у историји, са јасно означеним почецима, и са предвиђањима о историјском крају времена. За модерне либерале, слобода и модерност су започели 1776. године, на дан када је проглашена Декларација независности САД, док је за бољшевике права историја почела 1917. И једни и други виде историјске догађаје пре тих година као „мрачно доба“. Религије су много ближе утопизму него митовима. Мит увек може да исклизне са временске линије. Мит такође не познаје старење; нема смрти која се не може исправити, чак ни за оне који живе у подземљу. Мит значи вечни повратак. Мит и религија имају заједничко то што почивају на снажној симболици, на параболама, на пословицама и на ритуалима, и на одређеним чиновима иницијације. Такви су, на пример, били задаци које је Херакле морао да испуни, или загонетке које су Јасон и његови Аргонаути морали да реше у потрази за Златним руном. Исто тако, модерна идеологија либерализма, која је такође секуларна религија, састоји се од читавих скупова и подскупова различитих митова. Савремени либерали несумњиво одбацују термине као што су „мит о либерализму“ или „култ либерализма“, пошто своја уверења никада не означавају као митове, већ радо користе термине као што су „мит о фашизму“ или „мит о комунизму“ . Баш као и религија.
vizionar777

Пропаст изворних Европљана услед модерног доба

Јулиус Евола

Не треба обраћати пажњу на нападе, клевете и лажи других. Не треба превише да бринемо да ли ће у будућности наша културно-политичка идеолошка борба бити успешна и победоносна или поражена и заборављена, већ једноставно морамо чинити оно што знамо и осећамо да је исправно, праведно, добро и истинито. Наш једини задатак је да своје способности, врлине и способности у што већој мери усмеримо у нашу борбу, у даљи развој и напредак нашег погледа на свет. Можда је тачно да су сви наши хероји већ мртви, али њихов дух, њихова одлучност, њихова непоколебљивост и даље живе. Њихови поступци и речи служе да нас инспиришу у свету моралног релативизма и културног нихилизма. Не смемо дозволити да нас заведу пороци савременог света. Уместо да непрестано тражимо начине да изнова и изнова задовољимо своје ниске страсти, треба да пронађемо најбоље начине да обогатимо свој дух и ојачамо своје тело. Морамо постати имуни на савремени свет, на либерални менталитет и на искушења која су присутна на сваком кораку у данашњем све декадентнијем друштву, а да истовремено задовољавамо само најниже физичке потребе и претварамо нас у слабиће и зависнике. Такође морамо бити потпуно имуни на претње, нападе и лажи наших политичких непријатеља. Наше постојање на овом свету је доказ да су наши преци успели да преживе многе пошасти, глади, освајања и ратове у дугом низу нових генерација кроз историју. Да ли су они својим знојем и крвљу омогућили наше постојање и постојање нашег народа, па да данас дрхтимо пред клеветама или претњама оних који, ако нису страног порекла, окрећући леђа својој крви и својој култури , пљували на гробове својих предака? Морамо бити способни да функционишемо и живимо у савременом свету, а да у исто време можемо да препознамо све његове негативне квалитете и да будемо имуни на његова варљива искушења и изопачености. Никада не смемо дозволити да нас ови пороци заразе, да дозволимо да наш осећај за оно што је исправно и добро надјача наше ниске телесне жеље и инстинкте. Не смемо бити само део опште гомиле са мало другачијим и контроверзним уверењима. Морамо чврсто стајати изван гомиле модерних појединаца, чак и ако стојимо сами. Наш град је изнад ништавила модерног материјализма и конзумеризма. Не треба ни да наседамо на преовлађујуће уверење у либералним демократијама да су политичке идеје и идеологије нешто што припада ван свакодневног живота, нешто што појединац не треба да схвата превише озбиљно и дозволи себи да му стане на пут у потрази за „срећом“ и какав год удобнији начин живота. Такав положај масе највише одговара глобалној плутократији која диктира не само како треба да живимо, већ и како треба да размишљамо. Заиста, савремени човек је у великој мери „аполитичан“ или слепо прихвата политички исправне ставове и лажне либералне вредности које масама намећу медији, образовне институције и „угледни“ академици или, боље речено, пропагандисти актуелног система. На овај начин се ослобађа све нове сумануте „прогресивне“ идеологије и екстремних група које тврде да се боре за праведнији свет, а заправо су само гласници најекстремнијих идеја које систем жели постепено да успостави. и преко њих нормализовати, зарад интереса глобалиста и великих корпорација. Ми сами никада не смемо да наседемо на ове „аполитичне“ ставове који искључују погледе на свет из свакодневног живота, јер за нас наша политичка и идеолошка уверења нису само нека калкулација и начин да се обогатимо, напредујемо у пословној каријери или имамо једно или друго. имају користи од њих, али они представљају камен темељац наших вредности, нашег одговора на разликовање добра и зла и нашег доживљаја човека и света. Увек смо спремни да мирно и одлучно бранимо своје ставове, али у исто време одбијамо да склапамо било какво „пријатељство“ са нашим политичким непријатељима. Наши принципи не смеју да се огледају само у нашим речима, већ морамо да тежимо да их својим делима што доследније отелотворимо у нашем свакодневном животу. Иако је идеал нешто што можда не можемо увек да постигнемо у савршенству, ипак увек морамо да тежимо да му се што више приближимо. Зато морамо имати јасно дефинисане идеале и вредности на које се можемо ослонити и у свакодневним одлукама, а који нам дају мотивацију, снагу и подршку у превазилажењу разних препрека које нам живот поставља на пут. Бити идентитарни активиста и метаполитички ратник, не само за културно и биолошко очување европских нација, већ и за препород нашег континента, може бити у савременом свету који се руга традиционалним врлинама, а истовремено бити непријатељски према њима , често заморно и чак опасно. Доминантна културна хегемонија либералне левице нема ривала. Због тога се активисти праве деснице и браниоци наших идеја често суочавају са ескалирајућим притисцима, од губитка посла до кривичног гоњења, у име борбе против „непријатељског

vizionar777

Мит о Холокаусту - Јирген Граф

Мит о Холокаусту

Istina o sudbini Jevreja u Drugom svetskom ratu

(Prevod sa ruskog Zoran Buljugić)

I. LAŽ O "GASNIM KOMORAMA"
I O ISTREBLJENJU JEVREJA

A. Optužba
U šta veruje čovečanstvo, počev od 1945. godine

Sredinom XX veka u srcu Evrope Nemci su za tri godine (od jeseni 1941. do jeseni 1944) u tajnosti od celog sveta ubili od 5 do 6 miliona jevrejskih muškaraca, žena i dece. U osnovi ovakvog istrebljenja čitavog jednog naroda nalazio se đavolski plan koji je brižljivo smislila nacionalsocijalistička vlast. Veliki deo žrtava po mišljenju raznih istoričara od 2 do 5 i više miliona bio je uništen na dotad nepoznat način, naime, u gasnim komorama i u kamionima pomoću izduvnih gasova. Masovno ubistvo se vršilo u šest logora smrti koji su se nalazili na teritoriji Poljske: u Ošvjenćimu (Aušvicu), Majdaneku, Belzecu, Sobiboru, Treblinki i Helmnu. U poslednjem od pomenutih logora kao oruđe ubistva korišćeni su gasni kamioni, a u pet drugih stacionarne gasne komore.
Aušvic i Majdanek su bili kombinovani logori radni i logori koji su služili za istrebljenje. Jevreji sposobni za rad odabirani su ovde za prinudni rad, a nesposobni za rad suodmah i bez registracije upućivani u gasne komore. Što se tiče Treblinke, Sobibora, Belzeca i Helmna, oni su bili čiste fabrike smrti gde su, izuzev šačice Jevreja koji su opsluživali logor, sve njih smesta, ne registrujući ih, uništavali pomoću gasa. Leševe ubijenih su spaljivali do kraja jedne u krematorijumima, druge na otvorenom prostoru.
Osim pomenutog broja, Nemci su uništili takođe u Rusiji od 1 do 2 miliona Jevreja pomoću gasnih kamiona i streljanja. Tamo su ubistva vršile specijalne trupe koje su se sastojale isključivo od ubica takozvane "ajnzac komande".
Sledi pola miliona a možda i više Jevreja koji su umrli u getu i radnim logorima zbog lošeg postupanja, bolesti i gladi. Iako oni spadaju u ukupan broj od 6 miliona, njihova smrt nije bila rezultat svrsishodne politike istrebljenja. Oni ne mogu biti nazvani neposrednim žrtvama "holokausta", ali se oni, radi jednostavnosti, ubrajaju u njih.
S moralnog gledišta "holokaust" tako uporno svima utuvljuju u glavu sredstva javnog informisanja celog sveta ne može da se uporedi ni s jednim zlodelom iz prošlosti. Nemci su preduzeli "holokaust" ne zato što su Jevreji za njih predstavljali neku realnu ili potencijalnu opasnost, već samo zato što su bili Jevreji. Na taj način, Nemci su, kako glasi optužba, iz čisto rasne mržnje, istrebili ceo narod.
Zbog rasne mržnje oni su ubijali ne samo muškarce sposobne za rad, nego i starce, i žene, i decu, pa čak i odojčad. Samo zato što su bili Jevreji.

"Holokaust" kao religija

Klod Lancman, režiser devetočasovnog filma Šoa, u jednoj njegovoj sceni u kojoj "očevici" opisuju proces uništenja u logorima smrti, daje izjavu koja zaista ne zaslužuje nikakav komentar : "Ako Aušvic nije prosto užas istorije, ako on ne potpada pod određenje 'banalnosti zla', u tom slučaju on potresa same temelje hrišćanstva. Hristos je sin Božiji koji je došao do kraja ljudskih mogućnosti kada je pretrpeo užasna stradanja; a ako je Aušvic istina, to znači da postoje ljudska stradanja koja se uopšte ne mogu uporediti sa Hristovim stradanjima... U tom slučaju Hristos je laž i od njega neće doći spasenje... Jer Aušvic je neuporedivo strašniji od Apokalipse, rađa neuporedivo veći užas, nego ono što Jovan priča u Apokalipsi. Jer Apokalipsa je opisiva, pa čak jako podseća na holivudski šou, spektakl, dok je Aušvic neizreciv i neprikaziv, pa je prema tome i knjiga Apokalipse laž, a s njom i Evanđelje. Aušvic je opovrgavanje Hrista".
Da, jasnije se ne može reći da je "holokaust" postao zauvek religija mnogih Jevreja. U Boga verovatno veruje dve trećine Jevreja, a u gasne komore 99,9%. Kada bi se ova turobna religija svodila samo na Jevreje, to bi bila samo njihova lična stvar. Ali se na potpuno fatalan način odnedavno već preduzimaju neskriveni pokušaji da se ona nametne i nejevrejima.
"Ako je Aušvic istina", onda spasenje ne dolazi od Hrista, tako smatra Lancman. A od koga onda? Potpuno je jasno: od judejstva koje je zahvaljujući Aušvicu postalo kolektivni mesija! Nasuprot ovakvom jednom mesiji je "nacionalsocijalistički režim s njegovim fabrikama smrti" ovaploćenje apsolutnog zla.
U učenje ovakve religije pseudoreligije uključena su spomen-mesta "holokausta" čiji broj stalno raste. A sumnja u "holokaust" u mnogim državama je počela da se kažnjava po zakonu, pa čak i bilo koje naučno istraživanje koje sadrži tu sumnju. Danas na "slobodnom Zapadu" čovek može nekažnjeno da sumnja u postojanje Boga, a u postojanje gasnih komora ne sme.

Zašto gotovo svi veruju u "holokaust"?

Bez sumnje, u zvaničnu verziju "holokausta" veruje ogromna većina stanovnika Zapada, i to se događa iz sasvim opravdanih razloga. Prvo, teško je zamisliti da bi sva javna glasila tokom pola veka širila istoriju koja je netačna barem u opštim crtama. Da broj žrtava gasnih komora može biti preteran u takvo nešto je još i u stanju da poveruje lakoverni prosečnimalograđanin, ali da je cela istorija s gasnim komorama prevara takva misao mu izgleda od samog početka nedopustivom. Na takvoj misli čovek se ne sme čak ozbiljno ni zadržavati. Tu još treba pomenuti tri momenta koji, kako se mnogima čini, zvaničnu verziju "holokausta" čine neoborivom.

1. Brojno nestajanje Jevreja iz mnogih mesta u kojima su oni nekada kompaktno živeli, mesta koja su se nalazila za vreme rata iod nemačkom kontrolom: pre svega iz Poljske, gde je početkom 30-ih godina, kao što se zna, živelo više od tri miliona Jevreja, a sada, prema zvaničnoj statistici, samo nekoliko desetina hiljada Jevreja. Gde su sada ti Jevreji ako ih nisu iskorenili? tako se postavlja pitanje.
Mi ćemo se pred kraj naših istraživanja pozabaviti demografskim aspektima razmatranog pitanja, a za sada ćemo se zadovoljiti samo jednim protivargumentom. U oblastima istočno od Odre i Nise krajem Drugog svetskog rata živelo je oko 16 miliona Nemaca. Danas ih je tamo ostalo od 1 do 2 miliona. Da li to znači da su . ostali istočni Nemci bili istrebljeni? Ne, iako je mnogo njih poginulo u procesu iseljavanja. Većini je ipak uspelo da ode na Zapad i da preživi. U skladu s tim i opsežno nestajanje Jevreja iz Poljske nije dokaz da su oni bili istrebljeni. Oni su mogli odatle da se evakuišu, da pobegnu. Da li se tako nešto događalo, i u kojim razmerama? Time ćemo se, kako rekosmo, pozabaviti kasnije.

2. Postoji, navodno, ogroman broj svedoka. Oni koji su neposvećeni u ovo pitanje, uzvikuju ubeđeno: "Možda pojedini svedoci i lažu ili preuveličavaju užase 'holokausta1, ali svi da lažu, to je nezamislivo!" Ovaj argument je zasnovan na čistom nesporazumu. Postoji mnogo manje svedoka uništenja Jevreja u gasnim komorama a u tome se sastoji glavno pitanje o "holokaustu" nego što to mnogi zamišljaju. Ko počne da čita literaturu o "holokaustu" koja se smatra uzornom, uskoro će otkriti da svuda u njoj figurira jedna te ista šačica svedoka: Gerštajn, Hes, Broud, Vrba, Miler, Bendel, Fajncilberg, Dragon, Njisli i još nekoliko ljudi. Ako se uzme u obzir da ne postoji sudski ili dokumentovani dokaz ubistava u gasnim komorama a mi ćemo to dokazati na najargumentovaniji način, ispada da se cela istorija "holokausta" oslanja na izjave manje od dvadesetak glavnih svedoka. Ostali "bezbrojni svedoci" čak i ne tvrde da su očevici: oni su čuli za gasne komore od drugih i trećih lica.

3. Fotografije i filmovi. Neosporno je samo jedno da postoje originalni snimci mrtvih i živih skeleta u nemačkim koncentracionim logorima, načinjeni posle njihovog oslobađanja od strane savezničkih vojski. Ali oni nipošto ne služe kao dokaz sistematskog istrebljenja Jevreja pošto je čak i zvanično gledište istoričara takvo da su ti umrli i umirući žrtve epidemija koje su bile široko rasprostranjene tokom poslednjih meseci rata, meseci koji su sve survali u haos.
Međutim, tu je neosporno još i nešto drugo: da uporedo sa originalnim postoje i grube krivotvorine koje se desetlećima uporno šire (fotomontaže, slike koje se predstavljaju kao fotografije i slično). Velika zasluga u njihovom raskrinkavanju pripada Udu Valendiju. Sve ovakve krivotvorine ne govore ni za, ni protiv "holokausta", ali one izazivaju u nama nevericu. Zašto, pitamo se, pribegavati ovako primitivnim podvalama, ako postoji masa neoborivih dokaza za postojanje gasnih komora i istrebljenje Jevreja?
Argument: to sam lično video u bioskopu, na televiziji! u stanju je da ostavi utisak samo na običnu i lakovernu dušu. Svi filmovi o istrebljenju Jevreja Holokaust, Šoa, Šindlerova lista nastali su mnogo godina posle završetka rata, te, naravno, ne poseduju nikakvu dokaznu snagu. Nije nimalo slučajno to što je jedna takva krivotvorina kao što je Šindlerova lista snimljena na crno-belu traku. Na taj način se pokušava da se kod neobrazovanog gledaoca stvori utisak kako je to navodno dokumentarni film.

II. FUNKCIJA "HOLOKAUSTA" U SVETU POSLE 1945. GODINE

Političke posledice "holokausta" su ogromne. Razmotrimo najvažnije od njih.
Osnivanje države Izrael i oduzimanje Palestincima građanskih prava

Bez "holokausta" svet nikada i ni po koju cenu ne bi pristao na osnivanje države Izrael pošto se u to vreme u svetu već uveliko odvijao proces dekolonizacije. Englezi su doneli odluku da daju nezavisnost Indiji; desetine azijskih i afričkih teritorija su težile da zbace vladavinu belaca. Na pozadini procesa oslobađanja kolonija kolonijalni poduhvat Jevreja nad Palestincima izgledao je kao par exellence anahronizam, uprkos tome što su ga blagoslovili kako na Zapadu, tako i u SSSR. Osim toga, kolonizacija se vršila uz primenu strašnog nasilja; mnoga arapska sela su bila sravnjena sa zemljom. Veliki deo Palestinaca je bio proteran iz njihove otadžbine. Godine 1967. Izrael je osvojio dodatne arapske teritorije čije je stanovništvo od tada izloženo najrazličitijim represijama: deportacijama, hapšenjima 1992. godine 15 hiljada Palestinaca sedelo je u zatvoru iz političkih razloga i mučenjima; specijalne jedinice ubica likvidiraju opozicionare, dižu u vazduh kuće, vrše eksproprijacije, beskrajna i rafinirana šikaniranja. I sve to pred očima svetske javnosti koja, premda i ne izražava odobravanje, sve to trpi. Na kraju krajeva, jevrejski narod koji je doživeo holokaust, mora imati otadžbinu gde bi mogao da se sačuva od novog genocida! A i šta su stradanja Palestinaca u poređenju sa stradanjima koja su pretrpeli Jevreji pod Hitlerom!
Bez ogromne pomoći spolja država Izrael ne bi mogla da opstane. Glavni izvori njenog finansiranja su: zvanična podrška SAD, podrška međunarodnog jevrejstva i nemačke kompenzacije. Do 1992. godine SR Nemačka je isplatila Izraelu (kao i jevrejskim organizacijama), prema zvaničnoj statistici, 85,4 milijardi nemačkih maraka (3), dok su stvarne brojke znatno veće. Ovamo treba ubrojati i nemačke besplatne isporuke raznih vrsta robe. Naum Goldman, dugogodišnji predsednik Svetskog jevrejskog kongresa u knjizi Jevrejski paradoks piše: "Bez nemačkih kompenzacija koje su bile isplaćene tokom prvih deset godina nakon osnivanja Izraela, država ne bi mogla da razvije ni polovinu infrastrukture; ceo železnički park, svi brodovi, sve električne centrale, pa čak i veliki deo industrije, nemačkog su porekla".

Imunitet Jevreja protiv kritike
Do 1945. godine kritikovati Jevreje se dozvoljavalo, a sada ne. Bilo kakva, čak i najopreznija kritika jevrejstva i cionizma na primer, zbog preterano velikog uticaja na javna glasila ili zbog nadmenog ponašanja Centralnog saveta Jevreja u Nemačkoj odmah se neutrališe pomoću batine Aušvica po sledećem obrascu: ko kritikuje Jevreje taj je antisemita; Hitler je takođe bio antisemita, kao što znamo on je ubio šest miliona Jevreja; zato svaki onaj koji kritikuje Jevreje teži novom holokaustu. I ma kako bila primitivna ovakva argumentacija, ona je izuzetno delotvorna sve do danas.

Stavljanje van zakona svakog nacionalizma osim jevrejskog

Ako je najpre batina Aušvica bila zamahnuta nad Nemcima, sada se ona sve češće zamahuje i nad drugim evropskim i neevropskim narodima. Tipična argumentacija glasi ovako:
Kada je Hitler ubijao milione Jevreja, svet je to posmatrao i nije činio ništa. I Zapad, i Sovjeti, i Međunarodni crveni krst, i Vatikan niko od njih nije žigosao sramotom ubistvo naroda, niko nije pokušao da spase Jevreje, iako su svi znali čime su se nacisti bavili. Prema tome, za holokaust je kriv ceo beli svet.

Pošto su Nemci tada uništenje Jevreja prihvatili bez ikakvog otpora, danas oni treba da iskupe svoju krivicu, te sve one koji žele da se usele u Nemačku iz drugih oblasti zemaljske lopte, a naročito Jevreje, da primaju bez ikakvih prigovora i da im odmah obezbede novčanu pomoć. A ako im bude odbijena emigracija, to će onda značiti da u Nemačkoj opet "diže glavu" nacizam!

Svaki nacionalizam, osim jevrejskog, krajnje je opasan, pošto lako dovodi do rasizma, pa prema tome skriva u sebi opasnost od novog holokausta. Nacionalista je svaki onaj koji se suprotstavlja masovnom preseljavanju muslimana i obojenih naroda u Evropu i Severnu Ameriku.
Dakle, "holokaust" praktično vodi tome da bele hrišćanske nacije više nemaju nikakvih prava da sačuvaju svoj identitet. Njihova moralna dužnost je da se pomešaju s drugim rasama i da bez ikakvog prigovora dozvoljavaju da ih drugi proteruju i potiskuju.
Šta? Ne slažete se? Protivite se? Niste li vi nacista?

Primedbe
1) Weltwoche, 22. oktober 1992.
2) O izraleskim represijama protiv Arapa, vidi, Ludwig Watzal, Frieden ohne Gerechtigkeit?, Bohlau Verlag 1994, 1994.
3)Spiegel, br. 18/1992.
4) Nahum Goldmann, Das judische Paradox, Europaische Verlagsanstalt, 1978, str. 171.



III. REVIZIONISTI

Danas svako zna da postoje skupine ljudi koje radikalno dovode u sumnju vladajuću predstavu o sudbini Jevreja u Trećem rajhu. Takve ljude nazivaju "revizionistima" ili tačnije, "revizionistima holokausta". Javna glasila ih ubitačnim izrazima napadaju, nazivaju ih "kleventicima Aušvica" i bez ikakvog razmišljanja trpaju u istu vreću s "desnim radikalima". Ako prosečnog građanina upitamo šta to zapravo tvrde revizionisti i na šta se pozivaju u svojim dokazima, on ništa neće moći da odgovori na to. I to je potpuno neizbežno pošto je javnim glasilima, koja se nalaze pod strogom i totalnom kontrolom, zabranjeno da saopštavaju bilo šta o argumentima revizionista. Zato mnogi ljudi ostaju s potpuno izopačenim predstavama, misleći da revizionisti jednostavno poriču stradanja Jevreja za vreme Drugog svetskog rata. U stvarnosti pak niko ne osporava da je znatan broj Jevreja za vreme vladavine nacionalsocijalista bio upućen u koncentracione logore, da je veliki njihov broj tamo umro od epidemija i iscrpljenosti. Niko ne dovodi u sumnju činjenice streljanja Jevreja, pre svega na Istočnom frontu.
Revizionisti osporavaju sledeća tri stava:
1. Da je postojao plan fizičkog istrebljenja Jevreja.
2. Da su postojale "gasne komore" i "logori smrti", sagrađeni radi uništavanja ljudi.
3. Da je pod vladavinom nacionalsocijalizma bilo ubijeno od 5 do 6 miliona Jevreja.
Takođe, nije tačno da je revizionizam "desnoradikalni" pokret pošto on nije uopšte nikakva ideologija. Kako se izrazio profesor Rober Forison, on je metod. Revizionisti ponovo proveravaju zvanične verzije "holokausta" pomoću istih onih sredstava koja se smatraju opšteprihvaćenim u primeni na druge istorijske periode. Postoje slučajevi kada neki revizionisti u svojoj političkoj orijentaciji skreću u desno, ali kakve to veze ima sa ispravnošću ili lažnošću njihovih naučno zasnovanih zaključaka? Da li je novu planetu otkrio konzervativac, liberal, socijalista ili komunista to za samo otkriće nema nikakav značaj. Uostalom, tu postoje i zanimljive činjenice. Tako je na primer, jedan istaknuti revizionista holokausta došao iz levice. To je Pol Rasinje, učesnik francuskog pokreta otpora, socijalista i bivši zatočenik logora Buhenvald i DoraMitelbau
Ako malo bolje pogledamo ovu kampanju koju klika javnih glasila i političara vode protiv revizionista, odmah će nam se otkriti čitav niz "znamenitosti". Pre svega, revizionistička literatura se u celini lišava svake verodostojnosti; ona se pak može izjednačiti samo sa onim ludačkim izjavama u kojima danas neki tvrde da je Zemlja centar vasione (2). Prema tome, revizionisti pate od tihog ludila. Ali zašto se onda prema njima tako odnose? Zar vuku na sudove ljude koji osporavaju da se Zemlja okreće oko Sunca? Na čudan način se ti "tupavi čudaci" pokazuju krajnje opasnim za rukovodeću kastu "zapadne demokratije" pošto prete da uzdrmaju sam njen temelj. Tako na primer, Patrik Baners piše povodom osude predsednika Nacionalne partije Nemačke, revizioniste Gintera Dekerta (3): "Kada bi Dekertovo shvatanje holokausta bilo tačno, to bi značilo da je Federativna Nemačka zasnovana na laži. Svaki govor predsednika, svaki minut ćutanja, svaka knjiga iz istorije bi se pokazala kao lažna. Poričući uništenje Jevreja, on osporava legitimnost Federativne Republike".
Ali da li je moguće da bi šačica ćaknutih ljudi mogla da ugrozi temelje "Federativne Republike"? Ne, gospodo novinari, u vašoj argumentaciji ima nešto sumnjivo. Ili su revizionisti "budale" onda oni nisu opasni, a vi štedite štamparsku boju i ne proganjajte ih, ili su oni zaista opasni za društveno uređenje koje vlada na Zapadu, a onda oni nisu nikakve "budale"! Izaberite jednu varijantu, pošto su obe nespojive.
Stvar izgleda krajnje zapanjujućom iz tog razloga što se "poricatelji" (tačnije, "pobijači") "holokausta" kažnjavaju zakonski u mnogim zemljama (4). Kao osnova za ovakvo drsko uplitanje pravosuđa u sferu slobodnih istraživanja poslužio je takozvani Loi Gayssot (Gesoov zakon) koji je donesen u Francuskoj 1990. godine (5). U Saveznoj Republici Nemačkoj se protiv revizionista podižu optužnice prema paragrafu 130 Krivičnog zakona (raspirivanje nacionalne mržnje), paragrafa 131 (raspirivanje rasne mržnje) i paragrafa 189 (vređanje sećanja na umrle). Do sredine 1996. godine protiv revizionista je pokrenuto nekoliko stotina sudskih procesa. U Austriji kao svojevrsni "malj za veštice" za gušenje slobodnih istraživanja "holokausta" služi takozvani "zakon", usvojen 1992. godine, koji zabranjuje obnovu nacionalsocijalističkog rada.
Svi ovi zakoni su u suprotnosti sa Ustavom zagarantovanim pravom slobodnog izražavanja mišljenja. Protivzakonita je i sudska praksa zasnovana na tim zakonima, koja oduzima optuženima bilo kakvu mogućnost da dokazuju svoje argumente, kada se zaključci eksperata o tehničkoj nemogućnosti tvrdnji o masovnim ubistvima blokiraju pozivanjem na "očiglednost" holokausta.
Groteskna je uopšte i sama predstava kako su tobože pravnici ovlašćeni da rešavaju sporna istorijska pitanja. Uzmimo jedan primer. Minhenski naučnik Herbert Ilig u knjizi Je li ikada živeo Karlo Veliki? (6) odriče postojanje Karla Velikog i ceo vremenski period između614. i 911. godine proglašava fantastičnim. Svih tih 297 godina zajedno sa istorijskim ličnostima koje su delovale u njima prema Iligu su izmišljene u političke svrhe. Kao dokaz on se poziva na odsustvo arhitektonskih spomenika iz tih takozvanih "mračnih vekova", i tako dalje. Ne udubljujući se dalje u knjigu, recimo da ako sve ono što je rečeno u njoj ništa ne vredi, nju treba ignorisati; a šta ako se ispostavi da je autor u pravu, da ćemo morati da ga proglasimo za genija. Ali tu postoji još i treća mogućnost: da je Karlo Veliki ipak živeo, ali da mnoge herojske postupke koji mu se pripisuju nije učinio. U takvom slučaju, Iligova knjiga može plodno da utiče na istoriografiju, pokazujući joj koliko je važno nemati poverenja u istorijske praizvore, već ih proveravati.
Ali kako god stajala stvar sa Iligovom knjigom, jedno je savršeno očigledno: on neće morati da zbog nje sedi pred istražnim sudijom. Nikome neće pasti na pamet da ga strpa u zatvor zbog toga što poriče "istrebljenje naroda"; jer upravo on to čini, poričući postojanje Karla Velikog kojem pripisuju masovno istrebljenje paganskih Saksonaca.
Ukratko govoreći, Karlo Veliki se može nekažnjivo proučavati, ali sudbina Jevreja u Trećem rajhu ne može. Svaki misleći čovek će reći sebi: istina koju treba braniti pomoću krivičnog zakona na kraju će se ispostaviti da je zapravo laž.

Primedbe
1)O Polu Rasinjeu biće kasnije reči.
2) Takva je antirevizionistička dokumentacija s kojom se možemo upoznati u ciriškom listu Weltwoche (9, 16, 23. 12. 1993).
3)FAZ, 15. Avgust 1994.
4) Posle Francuske, SR Nemačke i Austrije ovaj zakon "za korpu za otpatke" usvojile su Belgija, Španija i Švajcarska; ali u ovim trima zemljama on još uvek nije na snazi.
5) Što se tiče Gejsovog zakona (Loi Gayssot) videti Eric Delcroix, "La Police de la Pensee contre le Revisionnisme". R. H. R., Colombes Cedex, F., 1994.
6) Heribert Illig, Hat Karl der Grosse je gelebt?, Mantis Verlag, Grafeling, 1995.


IV. ŠTA SE ZAPRAVO DOGODILO

Pre nego što se obratimo uverljivosti dokaza o "holokaustu" pod kojim se, ponavljamo, shvata svrsishodno masovno istrebljenje Jevreja uz pomoć gasa, neophodno je u glavnim crtama opisati ono što se neosporno događalo s Jevrejima u Trećem rajhu.
Jevrejska politika Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke od samog početka je bila usmerena na to da se postepeno smanjuje uticaj Jevreja u Nemačkoj i da se njihov veći deo primora da napusti zemlju. Prvom cilju služio je čitav niz propisa i zakona usvojenih počev od 1933. godine, koji su uz pomoć visokih kvota ograničavali broj Jevreja među advokatima, lekarima i tako dalje, a takođe su ograničavali ekonomska i politička prava Jevreja. Barem sve do 1938. godine taj proces se odvijao bez primena nasilja; sve do "kristalne noći" nijedan Jevrejin nije bio upućen u logor zbog toga što je Jevrejin (1). On je mogao da dospe tamo samo u slučaju ako se isticao kao vojnopolitički protivnik režima nacionalsocijalizma ili je vršio krivično delo (2).
Da bi pustili u rad mehanizam jevrejske migracije nacionalsocijalisti su tesno sarađivali s cionističkim organizacijama zainteresovanim za što je moguće veće iseljavanje Jevreja uPalestinu. Ovaj zajednički nacionalsocijalističko cionistički rad dokumentovan je u svim svojim delovima i objavili su ga mnogi autori. Njega, koliko nam je poznato, niko ne osporava.
Englezi su sprečavali doseljavanje Jevreja u Palestinu i zato se ono odvijalo veoma sporo; mnogi od nemačkih Jevreja su birali druge zemlje za iseljavanje, najčešće SAD. Ali i tamo su se na putu jevrejske migracije stalno pravile prepreke.
Do 1941. ogromna većina nemačkih i austrijskih Jevreja se našla u izgnanstvu. Iste godine počela je deportacija Jevreja u radne logore i geta. Razlog za to je bio: prvo, nedostatak nemačke radne snage, jer je većina muškaraca bila poslata na front; drugo, Jevreji su, nema sumnje, počeli da predstavljaju pretnju za nacističku državu. Jevrejin Arno Listger, borac ondašnjeg pokreta otpora, koji je preživeo mnoge logore, s ponosom izjavljuje da u Francuskoj 15% operacija koje je izveo pokret otpora, otpada na Jevreje. Jevreji su tada činili manje od 1% stanovništva Francuske. Komunistička cionistička organizacija "Crvena kapela", koja je nanela ogromne gubitke nemačkoj armiji, uglavnom se sastojala od Jevreja.
Treba istaći da su se u drugim zemljama sumnjive nacionalne manjine internirale iz daleko manjih razloga; na primer, u SAD je veliki broj Japanaca, čak i onih koji su imaliamerički pasoš, bio zatvoren u logorima. Pri tome, kako je kasnije priznao Ronald Regan, nije bio registrovan nijedan slučaj špijunaže ili diverzije od strane američkih Japanaca.
U zemljama koje je osvojila Nemačka Jevreji nisu stradali od deportacije u jednakoj meri. Naročito su surovo postupali s njima u Holandiji odakle ih je isterano oko dve trećine. Iz Francuske je, naprotiv, kako svedoči Serž Klarsfeld, bio deportovan 75.721 Jevrejin, što je odgovaralo približno 20% jevrejskog stanovništva Francuske (8); ali i od ovog broja mnogi nisu bili deportovani zbog njihove vere i rasne pripadnosti, već zato što su učestvovali u pokretu otpora ili su kršili razne propise i zakone. U takvim slučajevima često du deportovali i nejevreje. Neznatan deo Jevreja bio je izložen deportaciji u Belgiji.
U logorima je vladala zastrašujuće visoka smrtnost uglavnom zbog bolesti. Ljude je naročito kosio pegavi tifus koji su prenosile vaši. Radi borbe protiv njih počeli su da primenjuju insekticid Ciklon Be.
U Aušvicu, najvećem koncentracionom logoru, pegavi tifus je naročito besneo krajem leta i u jesen 1942. godine. Epidemija je dostigla vrhunac između 7. i 11. septembra kada je svakodnevno umiralo prosečno po 375 zatvorenika. Do januara smrtnost se smanjila na 107 osoba dnevno, a do marta se opet popela na 298 (9).
U zapadnim logorima stanje je postalo naročito kritično tokom poslednjih meseci rata kada su umrle desetine hiljada ljudi. Teror savezničkog bombardovanja u potpunosti je razorio infrastrukturu, uništio skladišta hrane i lekova. U logorima je zavladao kritičan nedostatak svega: hrane, lekova, baraka. Čak Jeger pilot koji je prvi probio zvučni zid piše u svojim uspomenama da je njegova eskadrila dobila naređenje da ubija sve što se kreće . "Nemačka se piše on nije mogla tako jednostavno podeliti na nevine civile i vojna lica. Na primer, seljak je sa svoje njive hranio krompirom nemačku vojsku".
Na taj način, saveznici su svrsishodno i uz pomoć strašnog rata koji se vodio iz vazduha izazvali totalnu glad, a zatim su licemerno preuzeli na sebe ulogu sudija nad pobeđenima, sudivši im zbog toga što su u koncentracionim logorima loše hranili ljude!
Britanske trupe su naročito užasno stanje zatekle u aprilu 1945. godine u Bergen-Belzenu gde su ugledali hiljade nesahranjenih leševa i "žive skelete". Propaganda sve do danas koristi fotografije koje su tamo napravljene kao dokaz postojanja "holokausta". Ali činjenice govore nešto drugo.
Komandant logora Jozef Kramer iz sve snage je protestvovao protiv slanja u pretrpani logor novih zarobljenika, ali bez uspeha. Umesto da internirane u istočnim logorima jednostavno prepuste Sovjetima, nacionalsocijalisti su ih evakuisali na Zapad i raspoređivali po logorima koji su tamo postojali tako da nijedan vojnik i nikakva radna snaga ne dospeju u ruke Crvene armije. Transporti su na putu bili neprestano bombardovani, evakuacija je često trajala nedeljama, te su mnogi zarobljenici te teške zime zbog toga umrli. U logorima gde su dospevali oni koji su uspeli da izdrže put, stanje je svakim danom postojalo sve dramatičnije.
Kramerovi protesti su ostajali bez odgovora. U Belzenu su međutim besneli tifus i dizenterija, a hrane je bilo sve manje. Šta je trebalo da čini Kramer? Da pusti zatvorenike? Ali ko bi ih onda hranio na slobodi? Onda bi se epidemija prenela na civilno stanovništvo. Da li je trebalo da zajedno s političkim zatvorenicima takođe pusti i recidiviste pa da ovi jurnu na stanovništvo? On je sam imao mogućnost da pobegne u Južnu Ameriku, odvukavši sa sobom logorsku kasu. Ali on to nije učinio; poverovao je britanskoj plemenitosti i to je skupo platio. Štampa ga je žigosala kao "zver iz Belzena" i sudska farsa ga je osudila na smrt.
U drugim logorima je takođe ogromna većina žrtava otpada na kraj rata. U Dahauu je od januara do aprila 1945. godine umrlo 15.389 ljudi, a u ostalim ratnim godinama 12.060.
Tragična situacija u logorima bila je neizbežna posledica sloma Nemačke i ona nije
imala ničeg zajedničkog s planskim genocidom, što se ne može reći o savezničkom bombardovanju mirnog stanovništva Nemačke (i Japana). Samo u Drezdenu je bilo ubijeno 250 hiljada ljudi. Za jednu noć tamo je bilo ubijeno osam puta više ljudi nego u Dahauu tokom celog rata i to na najužasniji način.
Jevreji su svakako umirali i van koncentracionih logora. U getu u Lođu je od jeseni 1939. godine do jeseni 1944. godine, umrlo, prema jevrejskim izvorima, 43.411 ljudi. U varšavskom getu je do početka ustanka (u proleće 1943) registrovano 26.950 smrtnih slučajeva. Deo ljudi je svakako umro prirodnom smrću, ali većina kao rezultat ratnih dejstava i evakuacije.
Rezultat: Jevreji su teško stradali za vreme Drugog svetskog rata, oni su imali velike ljudske gubitke. Ali nema ratova gde ljudi ne ginu i ne stradaju. U Drezdenu je 250 hiljada ljudi za samo jednu noć poginulo u strašnim mukama oni su izgoreli i bili sahranjeni pod ruševinama; u Lenjingradu su stotine hiljade Rusa umrle od gladi; 180 hiljada ljudi je poginulo prilikom gušenja Varšavskog ustanka. Teško su stradali ne samo zatočenici koncentracionih logora, nego i ruski, i nemački vojnici na frontovima. Pa da li onda stradanja Jevreja znatno prevazilaze u procentnom pogledu gubitke drugih naroda? Sada ćemo se pozabaviti odgovorom na ova pitanja.

Primedbe
1) O "kristalnoj noći" kao osnovni rad koji pripada zvaničnoj istoriji čitajte N. Gramls, Der 9. November 1938. Reichskristallnacht, Bonn, 1958, a kao osnovni pevizionistički rad Ingrid Weckerts, Feuerzeichen (Grabert. 1981).
2) Da tokom prvih godina nacionalsocijalistički režim nikoga od Jevreja nije slao u koncentracione logore neoborivo dokazuje jevrejski profesor istorije Arno Majer (Amo Meueg, Der Krieg als Kreuzzug, Rovvohlt, 1989, str. 200).
3) Dva osnovna rada o saradnji nacionalsocijalista i cionista su Edwin Blacks, The Transfer Agreement (New York/London, 1994) i Francis Nicosias, Hitler und der Zionismus (Druffel, Leoni, 1989). Kratak pregled najvažnijih činjenica daje Ingrid Weckert u knjizi Auswanderung der Juden aus dem Dritten Reich ( Nordwind Verlag, Molevej 12, Kollund/DK). U svom glavnom radu o SS (Der Orden unter dem Totenkopf, Gondrom, 1990) ovu temu takođe dotiče Hajnc Hone.
4) Uporediti, Ingrid Weckert, Aiiswanderung... (videti, primedbu 3).
5)Spiegel,5p. 7/1993.
6) O "Crvenoj kapeli" videti, na primer, Gerd Sudholt, Das Geheimnis der Roten Kapelle, Druffel, Leoni, 1979.
7) Historische Tatsachen, a.a.O., br 41.
8) Serge Klarsfeld, Le Memorial de la Deportation des Juifs de France, Beate Klarsfeld Foundation, Brussel/New York, 1982.
9) O brojkama smrtnosti u Aušvicu videti: JeanClaude Pressac, Die Krematorien von Auschwrtz, Piper, 1994, str. 193.
10) Chuck Yeager, Yeager. An Autobiography, Bantam Books, New York. 1985, str. 79.
11) O BergenBelzenu i Jozefu Krameru, videti, Journal of Historical Review, Office Voh 2739, New Port Beach, CA, USA, proleće 1995, a takođe Robert Lenski, Der Holocaust vor Gericht, Samisdat Publishers, 206 Carlton Street, Toronto, Kanada, 1993, str. 197 ff.
12) O statistici smrtnosti u Dahauu videti: Paul Berben, Dachau. The Official History, The Norfolk Press, London, 1975.
13) Podrobnu diskusiju o broju žrtava u Drezdenu zainteresovani mogu naći u knjizi Jurgen Graf, Todesursache Zeitgeschichtsforschung, Neue Visionen, Postfach, 5436 Wurenlos, 1995, str. 267 ff.
14) Historische Tatsachen, a.a.O., br. 36.


V. KO JEDNOM SLAŽE...

Ako izjave i prebrojavanja koja desetlećima šire zvanični istoričari razmotrimo pod lupom, otkrićemo da tamo vlada užasna zbrka i da se zvanična verzija stalno menja kao u romanu Džordža Orvela 7954. Evo nekoliko karakterističnih činjenica.
A. Broj žrtava Aušvica U najvećem koncentracionom logoru koji su osnovali nacionalsocijalisti, umrlo je:
9 miliona ljudi, prema filmu Nuit de Brouillard (Hoh u magla)
8 miliona ljudi, prema saopštenju francuskog Resora za izučavanje ratnih zločina, objavljenom 1945. godine (3);
7 miliona ljudi, prema svedočenju zatvorenika Rafaela Fajdelsona.
6 miliona Jevreja, prema jevrejskom izdavaču Tiberiju Kremeru
5 miliona ljudi, od njih 4,5 miliona Jevreja, prema listu Mond od 20. aprila 1978.);
4 miliona ljudi, prema Nirnberškom tribunalu;
3,5 otrovanih gasom, od njih 95% Jevreji ("mnogi" drugi su umrli iz drugih razloga), prema filmskom režiseru Klodu Lancmanu;
3,5 miliona ljudi, od njih 2,5 miliona otrovanih gasom samo do 1. decembra 1943. godine, prema priznanju prvog komandanta Aušvica Rudolfa Hesa ;
2,5 miliona ljudi, prema svedočenju zatvorenika Rudolfa Vrbe ;
23 miliona ubijenih Jevreja i hiljade nejevreja, prema priznanju esesovca Perija Brouda(10);
1,53,5 miliona Jevreja otrovano je samo između aprila 1941. i aprila 1944, godine, prema izjavi izraelskog "eksperta za holokaust" Jehude Bauera, datoj 1982. godine
2 miliona Jevreja otrovanih gasom, prema svedočenju Lusi Davidovič
1,6 miliona ljudi, od njih 1.352.980 Jevreja, prema izjavi Jehude Bauera, datoj 1989. godine );
1,5 miliona ljudi, prema saopštenju poljske vlade iz 1995. godine ;
oko 1,25 miliona ljudi, od njih 1 milion Jevreja, prema izjavi Raula Hilberga;
11,5 miliona ljudi, prema izjavi Ž. K. Presaka, datoj 1989. godine 800900 hiljada ljudi, prema jevrejskom istoričaru Heraldu Rojtlingu 775800 hiljada ljudi, od njih 630 hiljada Jevreja otrovanih gasom, prema izjavi Ž. K. Presaka, datoj 1993. godine;
670710 hiljada ljudi, od njih 450550 Jevreja otrovanih gasom, prema izjavi Ž. K. Presaka, datoj 1994. godine.
Kao što vidimo, broj žrtava se s godinama stalno smanjuje. Pa ipak, ukupan broj žrtava "holokausta" od 56 miliona zbog toga se nimalo ne koleba. Od tih 56 miliona mogu se oduzeti stotine hiljada, čak i milioni, on će ostati isti. Takva je matematika "holokausta"!
Na kakve dokumente, na kakva iskopavanja masovnih grobnica se oslanjaju holokaustovci, smanjujući broj žrtava. Ni na kakva! Sve gore navedene brojke jesu čista izmišljotina koja nema nikakve veze s dokumentovanom realnošću logora Aušvica. Po računima revizionista, tamo je umrlo oko 150 hiljada Jevreja (Forison) ili 160170 hiljada (Matonjo); od njih je otrovanih gasom nula. Epidemija, na prvom mestu trbušni tifus, bili su glavni uzrok tako užasno visoke smrtnosti.

B. Sapun od masti Jevreja

Na Nirnberškom procesu sovjetska strana je tvrdila da su od masnoće ubijenih Nemci
pravili sapun . Ova banalna i strašna bajka redovno i desetlećima isplivava u svetskoj štampi, poput čudovišta iz jezera Loh Nes. S pesničkim nadahnućem nju je ukrasio Simon Vizental: "U poslednjoj nedelji marta (1946. godine) u rumunskoj štampi se pojavila jedinstvena vest: u malom rumunskom gradiću Folmigeni, svečano je bila izrvešan ceremonija sahrane na jevrejskom groblju 20 sanduka sapuna. Na sanducima je stajao natpis R. J. F. 'čista jevrejska mast'... Krajem 1942. godine prvi put se javlja užasna reč 'transport za sapun1. To je bilo u Varšavskom vojvodstvu, a fabrika se nalazila u Galiciji, u Belzecu. U toj fabrici je od aprila 1942. do maja 1943. godine prerađeno 900 hiljada Jevreja u sirovine... Kulturnom svetu je teško da shvati s kakvim su zadovoljstvom nacisti i njihove žene gledali na taj sapun. U tom komadu oni su videli cirkuski trik uz čiju pomoć je tamo bio skriven Jevrejin koji bi mogao da bude neki drugi Frojd, Ajnštajn ili Erlih... Sahrana tog sapuna je... izgledala kao nešto protivprirodno. Začarana tuga koja se nalazila u tom malom predmetu za svakodnevnu upotrebu cepala je čak i okamenjena srca ljudi 20. veka. U atomskom veku vraćanje na mračnu srednjevekovnu kuhinju veštica deluje kao priviđenje. Pa ipak, sve je to istina!"
Godine 1990. izraelski ekspert za "holokaust" Šmul Krakovski je saopštio da je sapun od Jevreja izmišljotina. S nedostižnom drsko
šću on je dodao da su tu bajku izmislili Nemci da bi pričinili Jevrejima duševne patnje! .

V. Metodi istrebljenja Jevreja

Iz literature o "holokaustu" može se saznati da se ubistvo Jevreja vršilo na sledeće načine:
u Aušvicu i Majdaneku uz pomoć insekticida ciklonBe; u Majdaneku delimično ugljenmonoksidom;
u Helmnu putem uvođenja u kamion izduvnih gasova;
u Belzecu, Sobiboru i Treblinki uz pomoć izduvnih gasova dizel motora;
na Istočnom frontu u gasnim kamionima i pomoću masovnih streljanja.
Ispitujući po godinama istoriju "holokausta" koja počinje 1942. godine čovek se svaki čas suočava sa potresnim stvarima. S velikom upečatljivošću tamo se opisuju bezbrojni načini ubistva, o kojima kasnija literatura nije izustila nijednu reč i ćuti kao nema.

a) Pneumatski čekić
Ovaj metod je opisan u saopštenju poljskog pokreta otpora na sledeći način (23): "Kada su četu slali na posao ona je išla u dvorištegde su vršene egzekucije i pogubljenja uz pomoć pneumatskog čekića. Zatvorenike su dovodili jednog za drugim u dvorište gole i vezanih ruku. Putem su im u leđa pucali iz pneumatskog uređaja. Pod dejstvom komprimiranog vazduha čekić je udarao po lobanji i razbijao je".

b) Električne kupke
Opet se prema saopštenju poljskog pokreta otpora, s pozivanjem na izjavu oficira SS, kaže (24): "Zatvorenike su van radnog vremena terali po dve i po hiljade ljudi u komoru s vodom i tamo su puštali električnu struju..."

v) Električna pokretna traka
O ovom metodu saopštava list Pravda pet dana posle oslobođenja Aušvica (2. februar 1945): "Oni (Nemci) izravnali su brežuljak u istočnom delu logora, uklonili su i uništili sve tragove pokretne trake na kojoj su stotine ljudi istovremeno ubijali električnom strujom".

g) Atomska bomba
Za vreme Nirnberškog procesa američki tužilac Robert Džekson je izrekao sledeće (25): "U malom privremenom selu koje je bilo izgrađeno specijalno za ovu svrhu bilo je ubijeno 20 hiljada Jevreja. Uz pomoć novopronađenog sredstva uništavanja 20 hiljada ljudi bilo je uništeno gotovo trenutno, tako da od njih ništa nije ostalo, nikakvog traga. Eksplozija je stvorila temperaturu od 400-500 stepeni S, i tako je uništila ljude da od njih nije ništa ostalo".

d) Spaljivanje živih ljudi
Eli Vizel, koji je 1986. godine dobio Nobelovu nagradu za mir, bio je od proleća 1944. do januara 1945. godine interniran u Aušvic. Godine 1958. izašla je knjiga njegovih logorskih priča La Nuit (Noć) u kojoj on nijednom rečju ne pominje gasne komore, uprkos tome što je za vreme njegovog boravka u logoru tamo trebalo da bude uništeno 400 hiljada mađarskih Jevreja. Ali u nemačkom prevodu knjige gasne komore isplivavaju kao u čaroliji, pošto tamo gde u francuskom tekstu stoji "krematorijum", prevodilac piše "gasna komora". Uništenje Jevreja Vizel opisuje ovako (26): "Nedaleko od mesta gde smo se nalazili, u jami je gorela vatra; džinovski plamen je izbijao odande, tamo su nešto spaljivali. Jami je prišao pokriveni kamion i istresao je u nju svoj teret. To su bila mala deca. Bebe! Da, to sam video sopstvenim očima... Decu u vatru! (I ne čudi me što od tada ne mogu da zaspim.) Tamo su trebali da pošalju i nas. Samo malo dalje bila je jama još većih razmera za odrasle. 'Oče rekao sam ako stvar stoji tako, ja
neću da čekam. Baciću se na električne žice. To je bolje nego beskrajna muka u vatri'".
O tome kako je uz pomoć čuda Eli Vizel izbegao "vatru" ispričaćemo kasnije.

đ) Para
U decembru 1945. godine na Nirnberškom procesu je u zapisnik uneseno sledeće (27): "Sve žrtve (u Treblinki) morale su da skinu odeću i obuću koju su im odmah oduzimali. Odmah zatim su žrtve, najpre žene i decu, uterivali u komoru smrti... Prepunu komoru su hermetički zatvarali i u nju su puštali paru... Prema saopštenjima kojima raspolažemo, u Treblinki su bili ubijene mnoge stotine hiljada Jevreja".

e) Gušenje putem ispumpavanja vazduha iz komore
O ovom metodu koji se tobože primenjivao u Treblinki saopštava sovjetski Jevrejin Vasilij Grosman (28).

ž) Negašeni kreč
Prema iskazima Jana Karskog, Jevreje su u Belzecu uništavali na sledeći način (29): "Pod vagona (nabijenog Jevrejima) posipali su debelim slojem belog praška. Bio je to negašeni kreč. Svako zna šta se događa kada u njega dospe
voda. Padajući na telo, kreč ga odmah izjeda do kostiju... Već je padao sumrak kada su 45 vagona (lično sam ih brojao) bili puni. Prepun izmučenih ljudskih tela, voz se njihao i strašno zavijao, kao proklet".

z) Ljudska vodenica
Nešto sasvim drugo o uništenju Jevreja u Belzecu saopštava doktor filosofije Stefan Šende (30): "Ljudska vodenica (Menschenmuhle) imala je približno sedam kilometara u prečniku... Vozovi prepuni Jevreja odlazili su u tunel i dospevali u mesto pogubljenja koje se nalazilo ispod zemlje... Potpuno gole Jevreje su uvodili u ogromne sale u kojima se za jedno pogubljenje moglo smestiti nekoliko hiljada ljudi. Sale su imale metalni pod koji je mogao da se spušta. Pod se u tim salama zajedno sa mnogim hiljadama Jevreja spuštao u bazene koji su se nalazili ispod njega sve dok oni koji su stajali na gvozdenim pločama nisu u potpunosti odlazili pod vodu. Kada su svi Jevreji koji su stajali na metalnim pločama bili već do bedara u vodi, u vodu su puštali električnu struju. Nakon nekoliko trenutaka svi su Jevreji, sve hiljade, bili mrtvi. Tada se metalni pod podizao naviše. Na njemu su ležali leševi ubijenih. Ponovo su uključivali struju i metalni pod se pretvarao u krematorijum, zagrevao se do belog usijanja, sve dok se svi leševi na njemu nisu pretvorili u pepeo... Svaki voz je dovozio od tri do pet hiljada, a ponekad i više Jevreja. Bilo je dana kada je sporednom prugom u Belzec dovoženo po 20 i više takvih vozova. Savremena tehnika pod nacističkim režimom slavila je svoj trijumf. Problem kako uništiti milione ljudi bio je rešen".

i) Potapanje
Prema saopštenju izraelskog "eksperta za holokaust" Jehude Bauera, Rumuni su u Odesi veliki deo od 144 hiljade Jevreja utopili (31). O ovom metodu ubistva saopštila je takođe ilegalna informativna agencija u Varšavskom getu, govoreći o Babjem Jaru (32): "U Kijevu nije ostao živ nijedan Jevrejin nakon što su Nemci celokupno jevrejsko stanovništvo Kijeva bacili u Dnjepar".

j) Hlorovodonik, lančano streljanje, vrela voda, kiseline
Tvrdi se da se uz pomoć ovih sredstava ubijalo u Treblinki (33, 34).
O svim ovim pričama savremene pristalice "holokausta" neće ništa da znaju, iako su svojevremeno one bile potvrđene od strane "svedoka koji zaslužuju poverenje", kao što danas stoji stvar s gasnim komorama sumnja u njihovo postojanje je zakonom zabranjena u čitavom nizu zemalja slobodnog zapadnog demokratskog sveta.

G. Gde su se nalazile "gasne komore"?

Nakon što su komore sa vrelom parom, mlinovi, vagoni s krečom i tome slično bili uspešno zamenjeni gasnim komorama, među istoričarima već desetlećima traje spor po pitanju gde su se gasne komore nalazile.

a) prva faza
Svaki, ili gotovo svaki koncentracioni logor imao je jednu i više gasnih komora tako se tvrdilo u prvim posleratnim godinama. Na Nirnberškom procesu logorski lekar Dahau dao je sledeći iskaz (35): "Gasne komore su bile spremne 1944. godine i doktor Rašer mi je predložio da ih isprobam na prvim žrtvama. Od 89 lica smeštenih u komoru troje je davalo znake života, a ostali su bili mrtvi. Oči su im bile crvene, a lica natečena".
Upečatljiv opis gasnih komora u Buhenvaldu daje svedokočevidac koji "zaslužuje poverenje" Čarls Hauter (36): "Brzo sprovođenje istrebljenja zahtevalo je specijalnu tehniku. Neke naročito rafinirano konstruisane komore imale su stubove od providnog materijala u kojima se stvarao gas i zatim izlazio napolje. Druge su bile jednostavnije, ali sve su izgledale veoma lepo. Lako se moglo shvatiti da su ih gradili sa zadovoljstvom i da su bile odavno planirane. I zato su posedovale sve estetske vrline. One subile deo logora, konstruisan s naročitom ljubavlju".
Logorski lekar Persi Trejt u Ravensbruku je izjavio (37): "Sećam se da su mnoge Poljakinje bile ubijene pucnjem u potiljak. Ali pošto su se ta streljanja odvijala burno i postojala je opasnost da u vatru dospeju i žive osobe, ja sam se brinuo o tome da način ubistva bude pristojan. I to su bile gasne komore".
Nešto neshvatljivo se činilo u zamku Harthajm kod Linca (u Austriji), gde je bilo otrovano od 1 do 1,5 miliona ljudi. Navedimo priznanje komandanta Mauthauzena Franca Cirajsa (38): "Grupenfirer SS Glik je naredio da se slabi zatvorenici proglase duševno obolelima i da se otruju gasom u velikoj zgradi. Tamo je bilo ubijeno od 1 do 1,5 miliona ljudi. Mesto se naziva Harthajm i nalazi se 10 km od Linca".

b) od avgusta 1960: na teritoriji starog Rajha gasnih komora nije bilo
U avgustu 1960. godine rukovodilac minhenskog Instituta za savremenu istoriju Martin Brošat pisao je (39): "Ni u Dahauu, ni u BergenBelzenu, ni u Buhenvaldu Jevreje i druge zatvorenike nisu ubijali gasom... Masovno uništenje Jevreja gasompočelo je 19411942. godine i vršilo se isključivo na specijalno za to izabranim mestima opremljenim specijalno tehnički izrađenim uređajima, u prvom redu na okupiranim poljskim teritorijama (ali ne u starom Rajhu): u Aušvicu, Sobiboru na Bugu, Treblinki, Helmnu i Belzecu".
Karakteristično je da u Brošatovoj priči nema Majdaneka logora snabdevenog gasnom komorom. Govoreći "u prvom redu" on je verovatno hteo da ostavi pitanje otvorenim ko zna, može se ispostaviti da su u Mauthauzenu (Austrija) i u Štuthofu/Nacvajleru (Elzas) gasne komore takođe postojale? Što se pak tiče "starog Rajha" (u granicama iz 1937. godine), tamo, uporno tvrdi Brošat, ubistava gasom nije bilo.

v) 1983. godina: vraćanje gasnih komora na Zapad
U kolektivnom radu Kogona, Langbajna i Rikerla Nacionalsocijalistička ubistva uz pomoć otrovnog gasa (40) gasne komore od 1983. godine praznuju svoj povratak u Ravensbruk, Zaksenhauzen, Štuthof i drugde. Istina, masovna trovanja se sada tamo više nisu vršila samo male probe s nekoliko hiljada žrtava. Tako je bio postignut kompromis između stavova Brošata i holokaustovacafundamentalista. Samo su se gasnih komora u BergenBelzenu i Buhenvaldu autori odrekli.
Ako u nekom pred licem ovih neverovatnih protivrečnosti nastanu sumnje u neospornu ispravnost verzija "holokausta" isfabrikovanih posle svih tih lutanja i podvala, verzijakoje se uza sve peripetije oslanjaju na svedočenja o trovanjima ganjom "očevidaca koji zaslužuju poverenje", takav će dobro učiniti ako, živeći u demokratskoj Nemačkoj, u demokratskoj Austriji, u demokratskoj Francuskoj, u demokratskoj Švajcarskoj, svoje sumnje zadrži za sebe, inače već jednom nogom stoji u zatvoru. Kao prototip današnje demokratije najbolje mogu da posluže poznata tri majmuna od kojih jedan ne govori, drugi ne vidi, da treći ne čuje.

Primedbe
1)Ovu tabelu smo s manjim skraćenjima preuzeli od R. Forisona, koju je objavio u V.H.O. Nieuwsbref (Herausgeber Siegfried Verbeke, Antwerpen, 7de jaagang, 1996, br.
2) Snimio ga je 1955. godine Alen Rene.
3) Eugene Aroneuanu, Camps de concentration, Office francais d'edition, str. 196.
4)Tamo, str. 196.
5) Kremerov predgovor za knjigu Miklos Nyiszli, SS Obersturmfuhrer Docteur Mengele, Les Temps modernes, mart 1951, str. 1655.
6) Nirnberški dokument URSS008.
7) Predgovor Kloda Lancmana za Filip Muller, Trois ans dans une chambre a gaz, Pygmalion, Gerard Watelet. 1980, str. 12.
8) Nirnberški dokument PS3868.
9) Vrbino svedočenje u izraelskoj ambasadi u Londonu u vezi s procesom Ajhmanu, 16. jula 1961.
10) Regu Broad, KL Auschwitz in den Augen der SS, Verlag des Staatl. Museums Auschwitz, 1973, str. 141.
11) Yehuda Bauer, A historj of the Holocaust, New York, Franklin Watts, 1982, str. 215.
12) Lucy Davidowicz, The War against the Jews, PenguinBooks, 1990, str. 191.
13) Yehuda Bauer, Auschwitz and the Poles, The Jerusalem Post, 22. September 1989, str. 6.
14) Do 1990. na bronzanim tablicama u Aušvicu isticala se cifra od 4 miliona žrtava. Zatim su za ovo preterivanje optužili sovjetsku stranu i tablice su skinuli.
15) Raul Hilberg, The destruction of the European Jews, New York, Holmes and Meier, 1985, str. 895.
16) JeanClaude Pressac, Auschwitz. Technique and Operation of the Gas Chambers, Beate Klarsfeld Foundation, NewYork, 1989, str. 553.
17) Gerald Reitlinger, Die Endlosung, Colloquium, 1983, str. 524.
18) JeanClaude Pressac, Les crematoires d'Auschwitz, CNRS, 1993, str. 148.
19) JeanClaude Pressac, Die Krematorien von Auschwitz, Piper, 1994 (nemački prevod knjige pomenute u primedbi 18), str. 202.
20) Nirnberški pokument IMT VII, str. 656/657.
21) Simon Wiesenthal, Der peie Weg, Wien, br. 17/18, 1946.
22) Dailv Telegraph, 25. April 1990.
23) Izveštaj poljskog pokreta otpora od 1. novembra 1942. Državni muzej Ošvjenćima, Poljska. Oboz str. 7980, "O životu u logoru" citati iz Enrique Aynat, Estudios sobre el Holocausto, Graficas Hurtado, str. I. Maestro Lope, 59 i 65, 46100 Burjassot/Valencia, 1994, str. 150/151.
24) Izveštaj poljskog pokreta otpora od 23. oktobra 1942. Državni muzej Ošvjenćima, Poljska, Oboz str. 52, Blatt 163A/l, citirano po Enrique Aynat, uporediti primedbu 23.
25) Nirnberški dokument IMT XX I, str. 579/580.
26) Elie Wiesel, La Nuit, Editions de minuit, 1958, str. 57 ff.
27) Nirnberški dokumentRB Y3311.
28) Vasilij Grosman, Pakao Treblinke, izdavačka kuća za stranu literaturu, Moskva, 1946.
29) Ian Karski, Sto>y of a Secret State, The Riverside Press, Cambridge 1944, Robert Faurisson, Reponse a Pierre VidalNaquet, La Vieille Taupe, Paris, 1982, str. 4344.
30) Stefan Szende, Der letzte Jude aus Polen, Europa Verlag, Ziirich, New York, 1945, str. 290 ff.
31) Yehuda Bauer, A Histoij ofthe Holocaust, a.a.O., str. 200.
32) "Podziemna Obsluga Prasy Pozagettovvej", Archives of the Jewish Historical Institute in Warsaw, RingelblumI file, July 18, 1942, navedeno po Herbert Tiedemann, "Babi Jar. Kritische Fragen und Anmerkungen", u: Emst Gauss, Graundlagen zur Zeitgeschichte, Grabert, 1994, str. 378.
33) Amulf Neumaier u: Gauss, Gnmdlagen..., a.a.O., str. 358 ff.
34) Robert Faurisson u: Gauss, Grundlagen..., a.a.O., str. 10.
35) Nirnbeški dokument IMT V, str. 198.
36) Navedeno no Pierre VidalNaquet, Les assassins de la memoire, Editions de la decouverte, 1991, str. 28.
37) Navedeno po Kogon/Langbein/Ruckerl, Nationalsozialistische Massentotungen durch Giftgas, Fischer Taschenbuch, 1989. str. 258.
38) Simon Wiesenthal, KZ Mauthausen, Ibis Verlag 1946, str. 7/8.
39) Die Zeit, 19 August 1960.
40) Uporediti primedbu 37.

VI. DOKAZI ZA POSTOJANJE „HOLOKAUSTA"
Krajem juna i početkom jula 1993. godine u listu Velt pojavilo se saopštenje "Devet godina u zatvoru bez krivice":
"28. juna 1993. (Asošijeted pres). Najpre osuđen na smrtnu kaznu, a zatim tri puta na doživotnu robiju čovek u američkoj državi Merilend će već ove nedelje biti pušten na slobodu. Dvadesettrogodišnji Kirk Bludvors koji je proveo 9 godina u zatvoru, a od toga 2 godine u ćeliji osuđenika na smrt, bio je optužen da je 1984. silovao i ubio devetogodišnju devojčicu. Obavljena sudsko-medicinska ekspertiza (sperme i tako dalje) pokazala je da Bludvors nije učinio zločin, ali je bio osuđen na smrt na osnovu izjava 5 svedoka koji su tvrdili da su ga videli u trenutku izvršenja zločina".
Ovakav slučaj ubedljivo pokazuje ono što je poznato svakom pravniku, naime, da se izjave svedoka moraju temeljno proveravati uz pomoć eksperata. Svedoci mogu lagati ili se iskreno varati. Dokazivanje pomoću svedoka smatra se najslabijim od svih vrsta dokazivanja (1).
Ono što važi za pojedinačno obično ubistvo, mora važiti i u slučaju ako se radi o stotinama hiljada ili čak miliona ljudskih žrtava. U skladu sa ovim prostorije koje su nazvane"gasnim komorama" morale su biti odmah po završetku rata podvrgnute najbrižljivijoj ekspertizi. Zatim su stručnjaci morali da izračunaju da li su krematorijumi mogli ako su takvi postojali u logoru da prerade toliki broj leševa u "logorima smrti". U "čistim logorima smrti" Treblinki, Sobiboru, Helmnu leševe su najpre tobože zakopavali u zemlju, zatim su ih ekshumirali i, najzad, spaljivali na otvorenom prostoru. Ako su postojale masovne sahrane mnogih stotina hiljada ljudi one bi se mogle pronaći čak mnogo godina nakon toga uz pomoć probnih iskopavanja i snimaka iz vazduha, koji dobro pokazuju masovne grobnice; njima se široko koriste danas Amerikanci u Bosni.
Ali ništa slično nije bilo učinjeno nakon završetka Drugog svetskog rata i osude Nemačke. Do naučnih istraživanja gasnih komora, krematorijuma i mogućih masovnih grobnica tako nije ni došlo. Takođe, nije izvršena obdukcija nijednog leša zatvorenika u koncentracionim logorima, a povodom utvrđivanja trovanja gasom. Pristalice teorije istrebljenja (tako se zovu branioci zvanične verzije holokausta) istakli su, koliko nam je poznato, samo dve sudsko-medicinske ekspertize kojima su hteli da potvrde masovna ubistva, ali obe su pretrpele potpuni fijasko. Evo ih:
1. Na osnovu ekspertize sprovedene u Krakovu 1945. (2) otkriveni su tragovi cijanida u kosi zatvorenika u Aušvicu. Sada se ova ekspertiza, prvo, ne može ponovo izvršiti za razliku od ekspertiza revizionista, Koje se mogu ponovo obaviti u bilo kojem trenutku i, drugo, čak i ako je ona bila tačna i tada bi bila lišena bilo kakve dokazne snage. Pretpostavimo da je u Trećem rajhu odsečena kosa išla u industrijsku preradu. Ali u tom slučaju ona bi obavezno morala biti obrađivana ciklonom Be da bi se očistila od infekcije. Pretpostavimo takođe da su ljude trovali gasom, ali nije li bezumlje šišati žrtvama kosu posle gasnih komora, kada je otrov prodro u sve, te sama procedura šišanja postaje opasna po život onih koji je vrše. U tom slučaju, nema sumnje, žrtve bi bilo neophodno šišati pre ubistva.
2. Prema drugoj poljskoj ekspertizi blizu Aušvica je u tlu bio pronađen veliki broj ljudskih ostataka (3). Nema nikakvih razloga izlagati ovu ekspertizu sumnji pošto je u drugoj polovini 1942. u logoru besneo tifus i hiljade leševa zatvorenika su spaljivane na otvorenom prostoru. Jedini krematorijum koji je tamo postojao mogao je da preradi najviše 100 leševa dnevno, a osim toga, on je često obustavljao rad. Nalaženje ljudskih ostataka samo dokazuje da je zaista u Aušvicu umrlo mnogo zatvorenika. Ali to nipošto ne dokazuje masovno i svesno istrebljenje ljudi.
Tako se nalazimo pred neobičnom činjenicom: tužioci Nemačke nisu ponudili nijedan dokaz "najvećeg zločina svih vremena". Dokaze sve do danas nude revizionisti, ali njihovi dokazi pobijaju zvaničnu verziju holokausta po svim osnovnim tačkama.

Primedbe
1)Čitajte o ovome članak Manfreda Kolersa o vrednosti iskaza i priznanja o "holokaustu" u knjizi Ernst Gauss, Grundlagen zur Zeitgeschichte, a.a.O.
2) Rezultate krakovske ekspertize štampani su u antirevizionističkom zborniku (Hg. Brigitte BailerGalanda, VVolfgang Benz und Wolfgang Neugebauer), Deuticke, 1995, str. 79 ff.
3) O ovoj ekspertizi videti br. 60 Historischen Tatsachen, a.a.O.






VII. DOKUMENTOVANI DOKAZI HOLOKAUSTA

A. Početni stav

Da se za vreme Drugog svetskog rata zaista vršilo sistematsko istrebljenje miliona Jevreja u tom slučaju bi morala da postoji specijalna i razgranata organizacija koja uključuje u svoj sastav hiljade službenika. Operaciju ovakvih razmera bilo bi potpuno nemoguće ostvariti bez mnoštva naredaba i uputstava. A u jednoj takvoj hijerarhijskoj državi kakva je bila Treći rajh, bez pismenog naloga uopšte ništa nije moglo da se radi.
Zato bi bilo prirodno očekivati čitavo more pismenih dokaza planskog istrebljenja Jevreja. Ponekad se pristalice teorije istrebljenja ponašaju kao da stvar upravo tako i stoji. Tako na primer, uzorni rad o "holokaustu" koji je napisao Raul Hilberg, počinje ovako (1): "Materijal za svoju knjigu Hilberg je skupljao ceo svoj život. On se smatra najboljim poznavaocem praizvora koji uglavnom potiču od izvršilaca. Zločinci temeljni u svemu dokaz svojih ubistava stotinama hiljada puta su overavali pečatima i žigovima".

B. Vodeći „ekspert za holokaust" ima veliku potrebu za dokazima

Ako čovek koji čezne za saznanjem počne da čita gore pomenuti uzorni rad koji se naziva Uništenje evropskih Jevreja, moraće da čeka do 927 strane pre nego što naiđe na poglavlje "Centri uništavanja", a zatim će, prelistavši još 100 stranica, pronaći opis "procedura uništenja". Na taj način, Hilbergu je bilo potrebno da ispiše 1027 strana pre nego što se dotakne teme koja se nalazi na naslovnoj strani njegovog dela i da joj posveti nešto malo više od dvadesetak strana! A i one su ništavne vrednosti.
Dokazi zločina, obećani u uvodu da su "sto hiljada puta potvrđeni", jesu samo blef. Sve na šta se poziva Hilberg jesu izjave svedoka i priznanja izvršilaca; tu spadaju još i sudske odluke, takođe zasnovane na izjavama svedoka.
Hilbergovi omiljeni svedoci su Kurt Gerštajn i Filip Miler. Mi ćemo kasnije posebno govoriti o "svedocima", ali ćemo izjave ove dvojice "krunskih svedoka" navesti ovde.
Kurt Gerštajn, oficir medicinske službe SS, godine 1945. je, izgleda, izvršio samoubistvo u francuskom zatvoru. On je glavni svedok za Belzec. U njegovim "priznanjima", kako je pokazao francuski istraživač Anri Rože, postoji najmanje šest verzija koje se bitno razlikuju jedna od druge (2). U jednom slučaju Gerštajn tvrdi da je bilo ubijeno gasom 20 ili 25 miliona ljudi. U Belzecu su, prema njemu, u gasnu komoru površine 25 kvadratnih metara, nabijali po 700-800 ljudi, to jest, po 28-32 čoveka na jedan metar kvadratni. Zatim je Gerštajn video brda odeće i obuće ubijenih čija je visina bila 35-40 metara. To su Gerštajnovi iskazi.
Hilberg na svojih 20 strana najmanje 16 puta citira knjigu Filipa Milera Sonderbehancllung (Posebno ophođenje), koja se pojavila 1979. Ovaj na strani 207-208 svoje nedopustivo nestručno napisane knjige koju je nemoguće čitati bez mučnine, piše s epskom širinom da su početkom leta 1944. godine u Aušvicu uništavali mnoge hiljade leševa mađarskih Jevreja otrovanih gasom. To su činili ovako: leševe su ređali u slojevima u dubokoj jami i u potpunosti ih tamo spaljivali uz pomoć drva. Kao dodatno gorivo služila im je mast koja je isticala iz leševa. Ona je isticala za vreme gorenja u specijalno za to iskopane kanale koji su se ulivali u kolektor. Gornji istopljeni sloj ove masti članovi posebnih ekipa (zonderkomandi) zahvatali su dugim vedricama i zalivali njima leševe da bi bolje goreli (3).
Sve je to, naravno, nečuvena besmislica. Bez dovoljnog priliva kiseonika leševi u jami uopšte neće goreti, dakle, oni mogu samo da se donekle ugljenišu (4). A mast, da je i zaista počela da ističe, bila bi prvo što bi izgorelo, a ako bi ipak istekla u kanale, od prve iskre bi se tamo zapalila (5). I uopšte, čak i čovek snajbujnijom maštom ne bi mogao da zamisli ovako nešto: duboka jama, u njoj gore drva, na njima leže u slojevima leševi iz kojih se izliva mast, ali ona ne teče u vatru, već u posebne kanale; okolo idu ljudi koji vedricama s dugačkim drškama zahvataju mast i zalivaju njome leševe, a mast počinje da bukti.
Na strani 74 Miler nas usrećuje još jednom bajkom: "Ponekad su u krematorijum dolazili esesovski lekari... Pred pogubljenje oba lekara su još živim muškarcima i ženama, poput rogate stoke, opipavali bedra i listove, da bi za sebe uzeli 'najbolje delove'. Posle streljanja odabrane žrtve su stavljali na sto, lekari su im isecali komade još toplog mesa iz butina i listova i bacali ih u pripremljene posude: mišići malopre streljanih ljudi još uvek su se mrdali u konvulzijama, grčevito su se stezali i trzali u kofama, kuda su ih stavljali, i kofe su pravile kružne pokrete".
Takav je "krunski svedok" Filip Miler kojeg Raul Hilberg citira na 20 strana 16 puta! To da nema nikakvih dokumenata koji govore o postojanju plana za istrebljenje Jevreja ne može da prećuti ni Hilberg. Ali on nalazi za to duboko misaono objašnjenje: vođe nacizma su donele odluku da izlože sve što je neophodno u jednomaktu (6)!

V. „Dokazi o počinjenim zločinima" „specijaliste za holokaust" Presaka

Godine 1993. iz pera francuskog apotekara Žana Kloda Presaka izašla je knjiga Krematorijumi Aušvica (7) koju je slobodna štampa slobodnog sveta jednodušno proglasila knjigom koja pobija revizioniste. Ranije, 1989. godine, Presak je objavio drugu knjigu Aušvic. Tehnika i operacije s gasnim komorama (8) koju je štampa jedva primetila.
U uvodu za drugu knjigu Presak zavodljivo obećava da se neće oslanjati na priče svedoka, već na dokumente. Ali svaki put kada se u knjizi pomenu gasne komore Presak se poziva na svedoke. Odsustvo dokumenata koji dokazuju barem jedno trovanje gasom u Aušvicu primorava Presaka da traži posredne dokaze. On navodi dokument koji je njemu "konačni dokaz" postojanja gasnih komora, ali u njemu se one uopšte ne pominju. To je narudžbina jedne firme za isporuku gasnih analizatora (podrobnije ćemo to razmotriti kasnije).
Na 80. strani on navodi narudžbinu građevinske uprave u Aušvicu za isporuku hermetičkih vrata i 14 tuševa za krematorijum u Birkenau (9). Iz ovoga Presak zaključuje da su vrata bez sumnje bila predviđena za gasnu komoru, a tuševi koji su navodno bili "lažni" trebalo je da namame žrtve u gasnu komoru koja je bila maskirana pomoću njih. Ali vrata su mogla da služe u krematorijumu da se radnici u njemu ne bi otrovali ugljen monoksidom i da se dim ne bi širio po svim prostorijama. Postojanje gasne komore pak ta vrata ne dokazuju ni na koji način. O tome da su tuševi bili "lažni" u dokumentima se ne kaže ni reči. No, u samom postojanju tuševa u krematorijumu nema ničeg neprirodnog, pošto se osoblje bavilo spaljivanjem umrlih od tifusa.
Na strani 70-71. Presak pominje drveni kompresor vazduha za gasnu komoru u krematorijumu Birkenau (10). Da je bio metalni, razmišlja on, bio bi razjeden korozijom pod dejstvom ciklonaBe koji sadrži cijanovodoničnu kiselinu, Ali kasnije, nastavlja Presak, tamo je bilo i metalnih kompresora za vazduh: esesovci su "potcenili" opasnost od korozije.
A sada zamislimo: vrši se istrebljenje miliona ljudi poput štetnih insekata i kao dokaz za taj sramni čin "svetski poznati, vodeći stručnjak za Aušvic" predlaže nam ovakvu besmislicu! Mnogi revizionistički istraživači, naročito Forison i Matonjo, podvrgli su Presakove argumente uništavajućoj analizi (11). Godine 1996. na nemačkom jeziku je izašao zbornik članaka na ovu temu (12).


G. „Nemci su uništili sve dokumente"
Ako se upitaju branioci službene verzije „holokausta" zašto nema dokumenata koji
dokazuju ubistvo Jevreja, oni će odgovoriti da su Nemci sve dokumente svojevremeno uništili. Isto to tvrdi još jedan "krunski svedok", esesovac Peri Broud, po poreklu Brazilac, koji je napravio u britanskom zatvoru iscrpan izveštaj o masovnim ubistvima u Aušvicu. Na poslednjoj strani njegovih Uspomena može se pročitati (13): "U svim službenim prostorijama Aušvica gorele su vatre od fascikla s dokumentima, a zgrade koje su služile za najmasovnija ubistva u istoriji, bile su dignute u vazduh..."
Broud je oslobođen još 1947. godine (14) iako su Britanci nameravali da ga obese ili streljaju pošto je svako ko je ratovao na strani Nemačke, a naročito esesovac, bio van zakona. Savršeno je očigledno da je ranije oslobađanje bilo nagrada za Uspomene koje su poslužile kao važan doprinos u cementiranju slike "konačnog rešenja", slike koja se tada tek stvarala.
Međutim, nikakvih "lomača od fascikala s dokumentima" u Aušvicu nije bilo pošto se u tom "najvećem logoru uništenja" sačuvao ogroman broj dokumenata. U posebnom arhivu u Moskvi (15) nalazi se oko 90.000 strana dokumenata građevinske uprave, to jest, one organizacije koja se bavila građenjem krematorijuma, a takođe, kako izjavljuju "eksperti", gasnih komora koje se nalaze u krematorijumima.
Za vreme dugotrajnih boravaka u Moskvi 1995. godine autor je zajedno sa istraživačem
Karlom Matonjom proučio svih 90.000 strana tih dokumenata. Jedan njihov deo, 20.000 strana, sastoji se od kopija drugih dokumenata koje su napravili Nemci, a 70.000 su originalni dokumenti (16). I ni u jednom od njih nema nijednog dokaza za ubistvo uz pomoć raca. Nas to nije nimalo iznenadilo, jer da postoje takvi dokumenti njih bi već odavno trijumfalno prikazali celom svetu. U tom arhivu su takođe radili Presak i Jevrejin iz Britanije Džerald Fleming, i obojica nisu našli nijedan dokaz za postojanje gasnih komora.
Primedbe da su navodno Nemci birali dokumente koji su ih razobličavali, te ih uništavali, naivne su. Zamislimo sledeću situaciju: jesen 1944. godine, u Aušvic samo što nije ušla Crvena armija, i najednom komandant Rihard Ber izdaje naređenje: "Razvrstajte sve dokumente, izaberite među njima one u kojima se govori o ubistvu Jevreja gasom i njih uništavajte. Ostale dokumente ostavite neka stoje!" Može li se zamisliti ovako nešto?
Savršeno je očigledno da su Nemci jednostavno ostavili sve dokumente tamo gde su se nalazili. Njima čak nije ni na pamet padalo da dokumenti mogu u bilo čemu dokazivati njihovu krivicu!
I u muzeju Aušvica, i u drugim arhivima, nalaze se dokumenti iz Aušvica. Njihov ukupan broj dostiže negde oko 120-150 hiljada.
I nijedan od njih ne sadrži nijednu reč o trovanju gasom ijednog Jevrejina.

D. Dokumenti koji su u suprotnosti s verzijom o istrebljenju
Stvar pristalica holokausta stoji još gore, pošto postoji još mnoštvo dokumenata koji pobijaju zvaničnu verziju "holokausta".

Đ. Trikovi pristalica teorije istrebljenja
Obično istoričar koji se bavi ovim ili onim periodom istorije skuplja o njemu dokumente, ocenjuje ih, a zatim, oslanjajući se na njih, gradi svoje pretpostavke. U slučaju "holokausta" njegovi pobornici postupaju potpuno suprotno. Oni polaze od aksioma da su nacisti uz pomoć gasa ubili šest miliona Jevreja, a zatim se trude da s tim aksiomom usklade dokumente. Pri tome oni, naravno, moraju da dokumente izlažu nasilju, jer se u njima ništa ne govori ni o istrebljenju Jevreja, ni o gasnim komorama. Oni često pokušavaju da spasu stvar stvarajući lažne ili polu-lažne dokumente. Razmotrimo niz primera.

E. Lažni dokumenti i dokumenti od sumnjive vrednosti

Vanzejski zapisnici

Desetlećima se tvrdi da je na berlinskoj Vanzejskoj konferenciji 20. januara 1942. godine bila donesena odluka da se Jevreji unište. Prilikom čitanja njenih zapisnika (17) otkriva se da u njima nije rečeno ni reči ni o kakvom fizičkom uništenju Jevreja, a tim više o gasnim komorama, već samo o "evakuaciji" i o "iseljenju". Zvanični istoričari tu sebi pomažu tvrđenjem kako, navodno, te reči predstavljaju šifru za reč "istrebljenje". Na taj način, zapisnicima se pripisuje smisao koji oni nemaju.
No, čak i da je taj smisao bio u njima, gde je barem jedan dokaz da je bio ostvaren i izvršen?
Ali stvar je u tome što su čak i postojeći zapisnici gruba krivotvorina, što je dokazao Johanes P. Nej (18). Krivotvorinu otkriva sam njen sadržaj, na primer, u njoj se pominje apsurdan broj Jevreja koji su navodno živeli u Evropi, kao i niz formalnih netačnosti.
Uostalom, i same pristalice teorije istrebljenja odbacuju vanzejski "trag". U Kanadskim jevrejskim novostima (od 20. januara 1992) Jehuda Bauer naziva taj "dokument" o kojem se govori na svakoj konferenciji o "holokaustu", "smešnom pričom" (silly Story). Pa ipak, čitavklan istoričara, kao papagaji neprestano ponavlja takve "smešne priče". Svi udžbenici su ih puni.

Dokumenti od 28. juna 1943. godine o produktivnosti krematorijuma u Aušvicu

Da bi dokazale fantastičnu produktivnost Aušvica pristalice teorije istrebljenja neumorno citiraju pismo (19) koje je tobože napisao 28. juna 1943. godine rukovodilac građevinske uprave Aušvica Bišof svom šefu brigadenfireru SS Kamleru, u kojem produktivnost krematorijuma Aušvica i Birkenaua izgleda ovako:
krematorijum 1: 340 persona,
krematorijumi 2 i 3: po 1440 persona,
krematorijumi 4 i 5: po 768 persona.
Tu pre svega upada u oči neobična reč koja ne zvuči nemački "persona".
Ali daleko je karakterističniji sadržaj pisma. Ako je verovati podacima koji se navode u literaturi o holokaustu na primer, u Hilbergovoj knjizi (20) glavni krematorijum 1 Aušvica imao je 6 peći, krematorijumi 2 i 3 u Birkenau po 15 peći svaki, a krematorijumi 4 i 5 (takođe u Birkenau) po 8 peći. To ukupno iznosi 52 peći. U današnje vreme u savremenim krematorijumima spaljivanje jednog leša u peći traje od jednog do pet časova. Ako bi se u 52 peći spaljivalo 4.756 leševa dnevno na svaku peć otpada po 95 leševa dnevno, te bi, na taj način, produktivnost krematorijuma u Aušvicu morala da bude četiri puta veća nego kod savremenih! A to znači ili da su u Aušvicu bili ukinuti zakoni termotehnike, ili da je pomenuto pismo krivotvorina. Neoborivi dokaz da je pismo lažno daje Karlo Matonjo (21).

Porudžbina za isporuku gasnih analizatora

Konačni dokaz ubistva Jevreja gasom u Aušvicu Presak nalazi u poslovnom pismu građevinske firme "Topf i sinovi" glavnoj građevinskoj upravi Aušvica. U njemu firma potvrđuje prijem narudžbine za 10 gasnih analizatora.
Ako čak i ne dotaknemo značajne primedbe povodom originalnosti pisma (22), treba reći da je narudžbina gasnih analizatora za logore, gde se svakodnevno uz pomoć gasa vršila dezinfekcija, pojava potpuno normalna. Instrumenti su služili radi merenja koncentracije cijanovodonične kiseline u insekticidu. U jednoj instrukciji iz 1942. godine za korišćenje insekticida gasni analizatori se pominju najmanje 6 puta (23). Na taj način, pismo, čak i ako je originalno, ne poseduje nikakvu dokaznu snagu.

Dokumenti o "konačnom rešenju jevrejskog pitanja" i o "posebnom postupanju"

U čitavom nizu nemačkih dokumenata iz perioda rata isplivava pojam "konačno rešenje jevrejskog pitanja". Tako je na primer, Gering 31. jula 1941. godine ovlastio Hajdriha da "uskladi sve neophodne organizacione materijalne pripreme za opšte rešenje jevrejskog pitanja u svim oblastima Evrope koje se nalaze u sferi nemačkog uticaja". Kasnije se Hajdrihu nalaže da podnese "opštu skicu organizacionih, praktičnih i materijalnih prethodnih uslova koji bi omogućili da se ostvari željeno konačno rešenje jevrejskog pitanja" (24).
Pristalice teorije istrebljenja citiraju ovo pismo do iznemoglosti, tvrdeći da u njemu Gering nalaže Hajdrihu da organizuje sve što je neophodno za genocid.
Šta su nacionalsocijalisti podrazumevali pod "konačnim rešenjem jevrejskog pitanja" sledi iz njihovih dokumenata: ukoliko bude potrebno, bilo bi to prinudno iseljenje svih Jevreja iz Evrope. Prvobitno je kao mesto za iseljenje Jevreja bilo izabrano ostrvo Madagaskar (videti zapis u Gebelsovom dnevniku od 7. 3. 1942), ali ovaj plan se pokazao praktično neostvarivim. Nakon osvajanja velikih teritorija na Istoku tamo je izabrano mesto za njihovo privremeno naseljavanj. Da je znatan deo Jevreja bio iseljen u Belorusiju i Pribaltik priznaju i pristalice teorije istrebljenja (25). Prosto jesmešno ovakvu deportaciju proglašavati istrebljenjem, jer radi čega je bilo potrebno zaobilaziti šest "logora uništenja", koji su radili punim kapacitetom, te voditi Jevreje u Belorusiju i Pribaltik ako je bilo odlučeno da se svi oni fizički istrebe?
U svojoj knjizi koja je napisana prilično obazrivo Drugo vavilonsko ropstvo Štefen Verner je sakupio niz posrednih potvrda da je zaista veliki broj Jevreja bio deportovan u Belorusiju i tamo raseljen (26). Da je Aušvic služio kao tranzitni logor za Jevreje koji su bili deportovani na Istok i zato nisu bili registrovan, a koje su pristalice teorije istrebljenja proglasile uništenim, dokazao je španski istraživač Enrike Ajnat (27).
Sasvim nedvosmisleno karakter nemačke politike prema Jevrejima vidi se iz memoranduma koji je potpisao činovnik ministarstva inostranih poslova Martin Luter 21. avgusta 1942. godine (28): "Na osnovu navedenog naređenja firera (o deportaciji Jevreja) početa je evakuacija Jevreja iz Nemačke. To se odnosi u jednakoj meri i na jevrejske građane drugih zemalja... Broj Jevreja tako deportovanih na Istok nedovoljan je da bi zadovoljio nastalu potrebu za radnom snagom. Načelnik Uprave za državnu bezbednost dao je direktivu... MIP da moli vladu Slovačke da isporuči 20 hiljada mladih jakih slovačkih Jevreja radi upućivanja na Istok".
Kao dokaz istrebljenja Jevreja u literaturi o holokaustu često se navode dokumenti u kojima postoji reč s prefiksom sonder (poseban) "posebna mera", "posebno postupanje" i tako dalje. Takvi su se pojmovi svakako mogli odnositi i na pogubljenja (29) ali tu treba stvar razmotriti konkretno. Tako na primer, Presak u drugoj svojoj knjizi piše da se pojam "posebna akcija" koristio u Aušvicu za političko ispitivanje uzroka štrajkova radnika u logoru (30) dakle, u logoru uništavanja su ljudi štrajkovali! Dalje Presak citira naređenje SS o "posebnim merama" za poboljšanje sanitarnog stanja u logoru Birkenau (31). Dakle, posebne mere imale su tamo karakter produžavanja života, a ne njegovog skraćivanja.

Pismo o podrumu za ubijanje gasom

Verovatno svaki rad o holokaustu sadrži pozivanje na pismo koje je rukovodilac građevinske uprave u Aušvicu Bišof poslao 29. januara 1943. godine svom šefu u Berlinu Kamleru. Tamo postoji sledeće mesto (32): "Krematorijum 2, za čije građenje su bile utrošene sve snage, uprkos ogromnim teškoćama i hladnom vremenu, završen je... Tavanica od armiranog betona za leševe zbog delovanja hladnoće za sada nije postavljena. Ali to je nebitno pošto se tu može koristiti podrum za fumigaciju" (reč Vergasung ima niz značenja: gasifikacija, stvaranje gasa, karburacija, fumigacija, to jest, podimljavanje uslučaju borbe protiv insekata. Kao poslednje značenje u rečniku stoji ubijanje gasom).
Ovaj "podrum 1 za leševe" u krematorijumu 2, podrum koji je bio predviđen građevinskim planom, pristalice teorije istrebljenja smatraju da može biti samo gasna komora. "Podrum 2 za leševe" vršio je u tom slučaju funkciju prostorije u kojoj su se svlačili osuđenici na smrt. Objašnjenja koja su davali ovom pismu sve do najnovijeg vremena revizionisti, nisu uverljiva (da su tamo, na primer, čuvali ciklon Be). Ovo pitanje je uspeo da reši autor zajedno s Karlom Matonjom 1995. godine u Moskvi. U krematorijumu 2 bio je planiran uređan za vršenje dezinfekcije. Tada je, krajem 1942. i početkom 1943. godine, u Aušvicu naročito jako besneo tifus, te nije bilo dovoljno prostorija za raskuživanje. Lako je shvatiti da su u tom slučaju ispod prostorija za raskuživanje bili pušteni u rad uređaji za rudimentarnu ventilaciju, a to je i bio podrum za leševe u krematorijumu.
Pretpostavljali smo da je postojalo prilično mnogo dokumenata o prostoriji za dezinfekciju u krematorijumu 2, ali Sovjeti su ih oduzeli prilikom pregledanja fascikala, pošto su oni protivrečili zvanično prihvaćenoj verziji. Dokumenti koje smo mi našli u arhivu ostali su u ovom slučaju nepažnjom cenzora. Na to ćemo se još vratiti.

Primedbe
1) Hilberg, a.a.O., Einleitung.
2) Andre Chelain, Fautil fusiller Henri Rocjues?, Polemiques, Ogmios Diffusion, 1986; skraćena nemačka varijanta, Die Gestcmdnisse des Kurt Gerstein, Drut'fel, 1986.
3) Filip Muller, Sonderbehandlung, Steinhausen, 1979.
4) Posle bitke kod Sedana Nemci su pokušali da tela poginulih spale u jamama. Stavili su tri sloja leševa u zajedničku grobnicu, prelili je smolom i zapalili. Gornji sloj se samo ugljenisao, a s dva donja sloja uopšte se ništa nije dogodilo (Harald Franlich, "Zur Gesundheitspflege auf den Schlachtfeldern", Deutsche Militararztliche Zeitschrift, I, 14, 1872, str. 109/110, navedeno po Carlo Mattogno, Auschwitz. The End ofa Legend, IHR,1994, str. 19).
5) Uporediti, Mattogno u: Gauss, Grundlugen... (a.a.O.). str. 318 ff.
6) "Newsday". Long Island, New York, 23. Februar 1983, navedeno po Robert Faurisson, "Mon experience du revisionnisme", u: Annales d'histoire revisionniste, br. 8, str. 3132.
7) JeanClaude Pressac, "Les crematoires d'Auschwitz", CNRS, 1993, navedeno po Die Krematorien von Auschwitz, Piper, 1994.
8) JeanClaude Pressac, Auscfnvitz. Technique and Operation of the Gas Chambers, Beate Klarsfeld Foundation, New York, 1989.
9) Pressac, Les crematoires..., str. 80. 10)Tamo, str. 7071.
11) Robert Faurisson u: Revue d'Histoire Revisionniste, br. 3, a takođe R. Faurisson, "Reponse a JeanClaude Pressac", R.H.R., 1993; Carlo Mattogno, Aiuchwitz. The End oj a Legend, a.a.O.
12) Zajedno sa uvodom E. Gausa pojavila se nemačka knjiga protiv Presaka počekom 1996. godine pod nazivom "Nackte Fakten" u Vrij Historisch Onderzoek, Postbus 60, 2600 Berchem, Belgien.
13) Regu Broad, "Erinnerungen". U zborniku Auschwitz in den Augen der SS, Krajowa Agencja Wydawniczna, Katovvice, 1981, str. 195.
14) Eugen Kogon/Hermann Langbein/Adalbert Ruckerl, Nationalsozialistische Masentotungen durch Giftgas, Fischer Taschenbuch, 1983, str. 197.
15) Centralni državni specijalni arhiv nalazi se u Moskvi u Viborškoj ulici (blizu stanice metroa "Vodeni stadion").
16) Dokumenti koje smo Matonjo i ja pronašli u Centralnom državnom specijalnom arhivu, kao i u drugim moskovskim arhivima, biće objavljeni u Matonjovom dvotomnom delu o krematorijumima i "gasnim komorama" u Aušvicu. Izlazak prvog toma predviđen je za drugu polovinu 1996, a drugog toma za 1997. ili 1998. godinu.
17) (Pretpostavljeni) zapisnik Vanzejske konferencije analiziran je u knjigama "WannseeKonferenz ist u.a. bei Wilhelm Staglich", Der AuschwitzMythos (Grabert, 1979), str. 39 ff, i Gauss, Gnmdlagen... (a.a.O.), str. 182 ff.
18)Uporediti, na primer, Staglich, Der AuschvvitzMythos, a.a.O., str. 38 ff; Walendy u: Historische Tatsachen (a.a.O.), br. 35; Ingnd Weckert u: Deutschland in Geschichte und Gegenwart, br. 40 (1992); Johannes P. Ney u: Gauss, Grundlagen... (a.a.O.), str. 169 ff.
19) Ovaj dokument ce pominje, na primer, u: Brigitte BailerGalanda/Wolfgang Benz/Wolfgang Neugebauer (Hg.), Wahrhcit und Auschwitzluge, Deuiicke, 1995, str. 71.
20) Hilberg, a.a.O., str. 946.
21) Mattogno u: Gauss, Grundlagen... a.a.O., str. 300 ff.
22) Walter Rademacher u: Gauss, Grundlagen..., a.a.O., str. 55 ff.
23) Nirnberški dokument N19912 ponovo ce navodi, posebno u XXX Auschwitz Nackte Fakten, a.a.O., str. XXX.
24) Nirnberški dokument NG2586/PS710.
25) Videti, na primer, Reitlinger, a.a.O., str. 100 ff.
26) Steffen Werner, Die zweite babvlonische Gefangenschaft, Grabert, 1992.
27) Enrique Aynat, Estudios sobre el Holocausto, Graficas Hurtado, 1994.
28) Nirnberški dokumentKS2586.
29) Primer za ovo daju Kogon/Langbein/Ruckerl na str. 17.
30) Pressac, Les crematoires..., str. 63/"Die Krematorien von Auschvvitz", str. XXX.
31) Pressac, Les crematoires..., str. 82/"Die Krematorien von Auschvvitz", str. XXX.
32) Ovaj dokument ce navodi, na primer, kod Kogon/Langbein/Ruckerl, a.a.O., str. 220.



VIII. SVEDOCI „GASNIH KOMORA" AUŠVICA
(deo prvi)

A. Početni stav

Onome koga uznemirava problem "holokausta", može se toplo preporučiti da poseti Aušvic. Odmah će mu pasti u oči besmislice raznih vrsta: iza stakala vitrina uzdižu se brda ženske kose "koja je pripadala žrtvama ubijenim gasom"; sva ta kosa je uglavnom pepeljaste boje i jako podseća na lan ili na konoplju. Brda obuće treba da dokažu masovna ubistva iako ona samo dokazuju da ih je tu neko sakupio (1). Naročito padaju u oči apsurdnosti malih prostorija u kojima je navodno bilo ubijeno ili spaljeno, po mišljenju "istoričara", čas 9 miliona, čas 470 hiljada ljudi.
Pristalice teorije istrebljenja ukazuju na sledeće prostorije koje su služile za trovanje gasom:
- sala za leševe u krematorijumu glavnog logora;
- dve seoske kuće pretvorene u gasnu komoru, koje su se nalazile 3 kilometra od glavnog logora;
- takozvani "podrum za leševe" u krematorijumima 2 i 3;
- nekoliko prostorija bez naziva u krematorijumima 4 i 5.
U gasnoj komori glavnog logora (prema Presaku) početkom 1942. godine bilo je uništeno oko 10 hiljada ljudi (2). Od proleća 1942. godine do proleća 1943. godine ubistva su se vršila u seoskim kućama i u bunkerima 1 i 2. Od proleća 1943. godine gasom su ubijali u krematorijumima Birkenau, a krematorijum 2 je glavno mesto ubistva u Trećem rajhu.
Kako smo već govorili, sve to nema čime da se potvrdi - nema nijednog dokumenta, nijednog faktičkog dokaza. Zato, kao poslednji trijumf pristalica teorije istrebljenja, preostaju svedoci. U našoj knjizi Aušvic. Svedočanstva izvršilaca i očevidaca holokausta (3) razmotrili smo 30 glavnih izjava svedoka. Ovakav rad je pre nekoliko desetleća morao da napravi čitav ceh zvaničnih istoričara, ali ne, oni to prepuštaju revizionistima da učine.

B. Neke tehničke i prirodno-naučne činjenice koje izjave svedoka čine nemogućim

Ako se izjave svedoka razmotre pod uveličavajućim staklom odmah će se otkriti da one sadrže stvari koje su nemoguće s gledišta tehnike i zakona prirode. Evo nekih od mnoštva apsurda.
1. Plava magla nad leševima. Na frankfurtskom procesu (196365) povodom Aušvica pred sudom se pojavio u svojstvu naročito pouzdanog svedoka esesovski šofer Rihard Bek. On je dao sledeće izjave (4): "Uskoro nakon toga (to jest, posle trovanja) vrata iza kojih su bili ubijeni zatvorenici, otvarala su se, i mogla se videti plava magla koja se nadnela nad ogromnom gomilom leševa".
Bek nikako nije mogao videti "plavu maglu", pošto je cijanovodnična kiselina potpuno bezbojna. Njen naziv potiče od tamnoplave boje pigmenta koji nastaje kao rezultat njenog sjedinjavanja sa gvožđem.
2. Plavičasta boja žrtava. Milton Buki "koji je preživeo holokaust" saopštava (5): "Dva minuta nakon što su se otvarala vrata nama su naređivali da uklonimo leševe i mi smo ih tovarili na kolica. Leševi su bili goli i neki su bili prekriveni modrim mrljama".
Cijanovodonična kiselina blokira snabdevanje ćelija kiseonikom. Hemoglobin krvi tada ne može da snabdeva ćelije kiseonikom, krv biva prezasićena kiseonikom, što dovodi do crvenila kože (6). Buki je bio član posebne ekipe u Aušvicu u decembru 1942. godine. Pretpostavimo da su naročite ekipe zaista iznosile leševe iz gasnih komora i tada je Buki imao dovoljno vremena (do oktobra 1944) da vidi da leševi otrovani cijanovodoničnom kiselinom imaju crvenkastu boju; ali ne, on govori o tamnoplavoj boji. Isto to govori i omiljeni Hilbergov svedok, Filip Miler (7) koji je proboravio u posebnoj ekipi oko 3 godine. Bez sumnje, ni Buki, ni Miler, nikada nisu videli leševe ljudi koji su umrli od cijanovodonične kiseline.
3. Preterano veliki broj žrtava po jednom kvadratnom metru gasne komore. Prema izjavama ključnog svedoka Hesa, u gasnoj komori krematorijuma 2, površine 210 kvadratnih metara, nabijali su po dve hiljade žrtava (8), prema ključnom svedoku Vrbi po tri hiljade (9), prema ključnom svedoku Broudu čak po četiri hiljade (10). Pri tome se primenjivao parni valjak i nacisti su na taj način štedeli ciklon Be.
3. Plamen je izbijao iz dimnjaka krematorijuma. Henrik Tauber, omiljeni Presakov svedok, priča ovakvu priču (11): "Obično smo spaljivali po 45 leševa u jednoj peći, ali često čak i više... Mnoge leševe smo spaljivali bez dozvole uprave krematorijuma, za vreme vazdušne opasnosti, da bismo ogromnim plamenom koji je izbijao tada iz dimnjaka privukli pažnju pilota".
4. Valter Liftl, bivši predsednik austrijske inženjerske komore i sudsko-medicinski ekspert, na mnoštvu procesa tim povodom je primetio (12): "Koks gori kratkim plamenom koji nikako ne može da izbija izvan prostora gorenja. Između peći i dimnjaka nalazi se još iodvodni kanal, dimovod (čunak). Tek onda počinje dimnjak. A ako se peć prepuni materijom koja gori kratkim plamenom narušava se temperaturni režim i do gorenja uopšte ne dolazi".

5. Neverovatno veliki broj leševa spaljivanih u jednoj peći. Još više od Taubera zapetljava se u lažima član specijalne ekipe Šmul Fajncilberg (13): "Bilo je tri peći, u svakoj po dvoja vratanca. Kroz svaka vratanca moglo je da se progura po 12 leševa".
Peći imaju razmere 200x70x80 cm. Nije lako smestiti u takvom prostoru 12 leševa, čak ni Liliputanaca.

6. Spaljivanje leševa bez goriva. I ovde ćemo dati reč Presakovom krunskom svedoku Tauberu (14): "Kada kremacija sledi jedna za drugom, sagorevanje u pećima odvija se na račun sagorevanja samih leševa. Zato često nisu koristili gorivo prilikom spaljivanja masnih leševa".
Leševi se sastoje gotovo 90% od vode i samo u pričama "preživelih holokaust" leševi gore sami od sebe.

1. Spaljivanje leševa u jamama. Ova se bajka sreće kod mnogih svedoka. Evo šta kaže član zonderkomande Šlama Dragon (15): "S druge strane građevine bile su iskopane četiri jame dužine 30 metara, širine 7 metara i dubine 3 metra... Najpre su na dno jame stavljali velike cepanice, zatim manje, unakrst, a odozgosuvo granje. Nakon što su svi leševi iz barake bili preneseni u jamu, polivali su ih iz vedrica u sva četiri ugla kerozinom i potpaljivali, a zatim su još tuda bacali komade gume".
Zbog nedovoljnog pristupa kiseonika u jamu leševi u njoj neće goreti (16). Podvlačimo još da se lomače prave drugačije, ne tako naopako, kao što to opisuje Dragon. Plamen se razgoreva u slučaju ako pruće i sitna drva leže odozdo. Onako kako ih je Dragon složio nikada se neće zapaliti, jer pruće koje leži odozgo planuće prvo i neće dopustiti vatri da se probije dole. Odvajkada su se leševi spaljivali samo na površini zemlje.

8. Primena masti prilikom spaljivanja leševa, masti koja se izdvajala iz njih topljenjem. Ovoj priči za roman strave i užasa dao je najviši izraz Filip Miler (17), a pojavljuje se i kod mnogih "preživelih holokaust", ali tako što je oni prepisuju jedni od drugih. Godine 1995. pojavila se knjiga izraelskog naučnika Gideona Grojfa o zonderkomandama (18). Treba je samo otvoriti i odmah će se otkriti maloumnost autora koji govori o izvlačenju masti iz leševa.

9. Korišćenje metanola kao goriva. U krakovskom zatvoru komandant Aušvica Hes je pisao (19): "Leševe su polivali najpre mazutom, a zatim metanolom". Takođe se i kod "žrtve" Filipa Milera (20), i kod "izvršioca" Perija Brouda srećemo s priglupom pričom o metanolu (21). Inženjer Valter Liftl je jednom pokušaoda pomoću metanola spali mrtvog vrapca. Nije žalio metanol, ali vrapca nikako nije uspeo da spali.

V. Četiri glavne neverovatnoće u izjavama svedoka

Svako ko se sa njima upozna gubi svako poverenje u njih.
a) nemoguće kratko vreme kremiranja

U krematorijumu Bazela spaljivanje jednog leša traje oko jednog časa (22), u Frajburgu 1,5 časova. Ako je verovati našim svedocima, u Aušvicu to tvrdi D. Pajsikovič 4 minuta (23). Krunski svedok Mikloš Njisli, čiji se bestseler pojavio na četiri jezika i bio izdat četiri puta, saopštava da su 46 peći krematorijuma u Birkenau svakodnevno prerađivale po 20 hiljada leševa (24). (Prema istom Njisliju, po 20 hiljada Jevreja dnevno su ubijali gasom, a još 56 hiljada streljali ili spaljivali žive). U tom slučaju na svaku peć je otpadalo po 435 leševa dnevno a proces gorenja je morao da traje 18 puta (!) brže, nego u savremenim krematorijumima. Skromnije podatke iznosi Hes. Kod njega otpada po 133 leša na peć (25), to jest, pet puta više nego što bi moglo biti 1996. godine.
Karlo Matonjo piše tim povodom (26): "Očevici hoće da nas uvere da krematorijumi
Aušvica-Birkenaua nisu zavisili od prirodnih zakona, da su bili đavolske sprave i da se nisu pokoravali opštepoznatim zakonima hemije, fizike i termotehnike. Istoričari su odlučili da slepo veruju svedocima i bili su surovo obmanuti".

b) ubacivanje ciklona kroz nepostojeće otvore
U gasnoj komori krematorijuma 2 u Birkenau bio je navodno ubijen veliki deo Jevreja i o njoj postoji naročito mnogo izjava svedoka. One sadrže nekoliko verzija ubacivanja gasa u komoru, verzija koje su ispričali "očevici", i sve one su lažne.
Verzija 1: ciklon se ubacivao kroz tuševe. U duhu narodnih sujeverja ova varijanta je izložena u knjizi Špricera (27). Varijanta je toliko glupa da je ne prihvata čak ni zvanična istoriografija. Granule ciklona su se navodno stavljale u tuševe i prilikom kontakta s vazduhom gas se iz njih oslobađao i izlazio napolje kroz rupice.
Verzija 2 pripada Sofiji Kosak (28): "Začuo bi se prodoran zvuk i odmah je kroz otvor u podu počinjao da izbija gas. S balkona odakle su se mogla videti vrata, esesovci su sa uživanjem posmatrali borbu sa smrću, užas koji su doživljavali osuđeni na smrt. Za njih, sadiste, to je bio spektakl koji im nikada nije bilo dosadno da gledaju. Borba sa smrću je trajala 10-15 minuta... Osoblje je žurno tovarilo leševe u vagonete, a drugi su čekali. Tada se događalo da su neki umrli oživljavali. Doza gasa koja je ubacivana nije bila dovoljna. Ona je samo ošamućivala, ali ne i ubijala. Događalo se da su neki odmah u vagonetu dolazili sebi. Njih su brzo dovodili otvorima peći i zajedno sa ostalima ih bacali dole u vatru".
Treba odmah primetiti da su se peći nalazile iznad gasnih komora i zato se ništa nije moglo "bacati dole" u vatru. Drugo, nikakvog balkona s kojeg bi se mogla posmatrati gasna komora tamo nije bilo. Treće, mrtvi nemaju običaj da oživljavaju. I četvrto, u podu podruma za leševe nije moglo biti nikakvih otvora, jer on se nalazi neposredno na zemlji, u šta se može uveriti svaki posetilac.
Verzija 3. Nju dugujemo slovačkom Jevrejinu Rudolfu Vrbi (29): "Esesovcu koji je stajao na krovu krematorijuma davana je komanda. On je podizao okrugao poklopac i sipao na glave žrtava kuglice". U to vreme o kojem govori Vrba u tavanici podruma nikakvih otvora, ni zatvorenih, ni otvorenih, nije bilo. Kako je neoborivo pokazala ekspertiza Germara Rudolfa (30), otvori koji sada postoje u tavanici bili su već posle dizanja u vazduh krematorijuma potpuno nevešto sklepani od strane sovjetskih ili poljskih komunista da bi zatim mogli da vuku za nos ljude pričama o ciklonu koji se ubacivao kroz njih. Otvori imaju kriv oblik, neverovatno su velikih razmera (kroz njih može da prođe mršavčovek). Gvozdeni okvir rupa je bio jednostavno pričvršćen odozdo. Otvori nemaju nikakvih tragova (ogrebotina, udubljenja) od eksplozije (31).
Verzija 4 potiče od Henrika Taubera (32): "Tavanica gasne komore je počivala na betonskim potpornim stubovima koji su bili raspoređeni u sredini uzdužnih zidova. Pored svakog potpornog stuba su postojala još po dva. Oni su izlazili kroz tavanicu napolje i bili su pokriveni debelom mrežom. Pod gornjom žičanom mrežom nalazila se još jedna, a pod njom još jedna. Unutar najtanje žice nalazile su se kutijice koje su se uz pomoć žice mogle povući uvis i tada su iz njih ispadale kuglice, a iz kuglica je izlazio gas".
Gas se izdvajao iz granula više od dva časa, i kako bi se u takvom slučaju mogla sprečiti opasnost za osoblje koje je uklanjalo leševe? Deo kuglica bi ostao prignječen leševima, a u kuglicama bi se zadržao gas koji se nije izdvojio. Opet ponavljamo: u tavanici podruma nije bilo otvora.
U krematorijumu 1 glavnog logora, koji posećuje znatno više turista, nego ruševine krematorijuma u Birgenau, ciklon su takođe morali da sipaju kroz tavanicu, ali, kako priznaju saradnici muzeja, ranije u tavanici nikakvih otvora nije bilo (33).
"Ni rupa, ni holokausta" (Forison).

v) Ventilacija "gasnih komora" posle trovanja
U Aušvicu se za borbu s vašima primenjivao insekticid ciklon Be u granulama. Prema podacima firme proizvođača granule su na sobnoj temperaturi izdvajale gas naredna dva časa, a na nižoj temperaturi i duže (34). Kada bi postojala efikasna ventilacija a ona je postojala samo u komori za dezinsekciju, a ne u gasnoj komori (35) komora bi se mogla otvarati najranije nakon dva časa.
Samo se u jednom svedočenju kaže da je vreme između ubacivanja gasa i pražnjenja "komore smrti" bilo "dugotrajno" (36). To je svedočenje Hesa koji tvrdi da je smrt od gasa bila trenutna (37); ali osim njega niko tako nešto više ne tvrdi. Pomenuto svedočenje je pobio Karlo Matonjo (38).
Svedoci variraju vreme između ubacivanja ciklona i smrti žrtava u granicama od "odmah" do 20 minuta. Pošto se gas izdvajao oko dva časa, čak i da postoji neverovatno velika količina granula, "trenutna" smrt je nemoguća; zato ćemo se zaustaviti na 20 minuta. Vreme između početka egzekucije i izbacivanja leševa iznosi po izjavama svedoka najviše 50 minuta (39).
Navedimo još jedan veoma upečatljiv primer. Doktor Čarls Bendel, rumunsko-francuski lekar mojsijeve vere, na sudskom procesu koji su vodili Britanci 1946. godine, procesu koji je doveo do vešala dvojicu potpuno nevinihljudi, izjavio je (40): "Oko 12 časova došao je novi transport od 800 do 1000 ljudi... Otvorila su se vrata (krematorijuma 4) i ljude su ugurali u gasnu komoru. Njena tavanica je bila tako niska da se činilo kao da se oslanja na glave... Čuli su se krici i jauci koji su se odbijali od zidova... To je trajalo 2 minuta, a onda je zavladala tišina. Kroz 5 minuta vrata su se otvarala, ali tokom 20 minuta nije se moglo ući u komoru. Zatim je specijalna ekipa počinjala posao. Kada su se otvorila vrata, deo leševa je ispao napolje, toliko je komora bila pretrpana njima. Leševi su se međusobno tako jedan s drugim ispresovali, da ih je bilo gotovo nemoguće razdvojiti... Ko je barem jednom imao prilike da vidi gasnu komoru 1,5 metara visine, nabijenu leševima, nikada je neće zaboraviti. Posebna ekipa je morala još tople leševe koji su krvarili bukvalno da čupa iz komore. Ali pre nego što bi ih ubacili u grobnicu, dolazili su berberin i zubarski tehničar, šišali su leševe i vadili im zube... Nisam mogao da prepoznam ljude koji su pre nosili ljudski lik. Oni su đavoli. Advokat iz Soluna, elektroinženjer iz Budimpešte oni nisu više ljudi. Za vreme rada (u gasnoj komori) oni su još i zasipali sve kišom udaraca drvenim i gumenim palicama... Posle jednog i po časa rada sve je bilo završeno i novi transport je ulazio u krematorijum 4."
Sa svojim bolesnim mozgom Bendel tvrdi sledeće:
"Već sedam minuta nakon što su granule počele da izdvajaju gas, vrata komore su se otvarala i gas je, naravno, išao u hodnik gde su kraj procedure čekali esesovci otporni na trovanje cijanovodoničnom kiselinom;
nakon 20 minuta posebna ekipa je jurišala bez gas maski jer ako bi ih navukli ko bi mogao da vidi njihov đavolski lik? u gasnu komoru, i počinjala je da vršlja po njoj usred oslobođenog gasa koji je nastavljao da se zgušnjava (još sat i po);
nakon što su Jevreji u dupke punoj komori umirali, "ispresovani jedan s drugim", oni su padali tako da su u komori visine 1,5 metara stvarali gomilu leševa;
800-1000 leševa obrađivali su jedan berberin i jedan zubni tehničar. Ceo posao je obavljan za 1,5 čas, što znači da je za 54.00 sekundi zubni tehničar vadio (ako se računa da prosečno svako nije imao po četiri zuba) 22.400 zuba - po četiri zuba u sekundi!
I taj Bendel se smatra najznačajnijim svedokom gasnih komora!

g) rad bez gas maski u parama cijanovodonične kiseline
Osim Bendela, i drugi svedoci opisuju rad u gasnoj komori bez gas maske. Filip Miler svoj prvi ulazak u gasnu komoru opisuje ovako
(41): "Pogled mi je pao na poluotvorenu torbu gde sam ugledao namirnice, verovatno pripremljene za put. Tada sam se napravio da jednom rukom vučem leš, a drugu sam gurnuo u torbu. Zgrabio sam tamo komad sira i pitu s mesom, i, pazeći na vrata da me ne vide, počeo svojim krvlju umazanim rukama da komadam pitu i pohlepno, kao zver, da je gutam".
Da je Miler imao gas masku sigurno ne bi mogao da "pohlepno, kao zver" bilo šta proguta. Neki svedoci, između ostalog, tvrde da su žrtve pre trovanja svlačili da ciklon koji je zaostao u odeći ne bi otrovao zonderkomandu. Trebalo bi pomisliti i na specijalnu odeću za članove specijalne ekipe, jer su za vreme rada oni morali jako da se znoje, a tada kontaminacija (zagađenje) kroz kožu znatno raste. Ali specijalnu odeću ne pominje nijedan svedok.

Primedbe
1) Emst Gauss, Vorlesungen iiber Zeitgeschichte, Crabert, 1993, str. 21.
2) Pressac, Auschwitz. Technique..., a.a.O., str. 132.
3) Izdato 1994. u: Neue Visionen, Postfach 5436, Wurenlos.
4) Vernichtung des Zeugen Bock, Aktenzeichen 4 JS 444/59, Blatter 6878 ff.
5) Navedeno po Pressac, Auschwitz. Technique..., a.a.O., str. 163.
6) Germar Rudolf, Gutachten iiber die Bildiing und Nachsweisbarkeit von Cyanidverbindungen in den Gaskammern von Auschwitz, Cromwell Press, London, 1993, str. 111.
7) Filip Muller, a.a.O., str. 186.
8) Rudolf Hoss, Kommandant in Anschwitz, izdavač Martin Brosat, dtv, 1983, str. 164. Hes piše da su prostorije za ubistvo gasom mogle da prime po 3000 ljudi, ali u praksi ova brojka nikad nije dostizana. Zato polazimo od cifre 2.000 žrtava po akciji, koju sadrži i Hesovo priznanje (NO3868PS).
9) Rudolf Vrba, I cannot forgive, Bantam, 1964, str. 10.
10) Regu Broad, a.a.O., str. 180/181.
11) Navedeno po Pressac, Auschwitz. Technique..., a.a.O., str. 489.
12) Walter Luftl, "Holocaust. Glaube und Fakten", JHR, Winter 1992/1993, str. 391 ff.
13) Hefte von Auschwitz, Sonderheft I, Handschriften von Mitgliedern des Sonderkommandos, Staatl. Museum Auschwitz, 1972, str. 43.
14) Tauber u Presakovoj knjizi, videti primedbu 11.
15) Zapisnici sa procesa Rudolfu Hesu, Staatl. Museum, Auschvvitz, Band XI, Anhang 17.
16) Carlo Mattogno, Auschwitz. The End..., a.a.O., str. 19.
17) Filip Muller, a.a.O., str. 207 ff.
18) Gideon Greif, Wir weinten tranenlos, Bohlau Verlag, 1995.
19) Rudolf Hoss, g.a.O., str. 161.
20) Filip Muller, a.a.O., str. 217.
21) Regu Broad, a.a.O., str. 177178.
22) Usmeno saopštenje tehničara Bazelskog krematorijuma N.N., J.G.y, 10. Febraar 1993.
23) Dov Paisikovic u: Leon Poliakov (Hg.), " Auschwitz...", Rent Julliard, 1964, S. 159 ff.
24) Miklos Nyiszli, Boncoloorvosa voltam az AuschwitzI krematoriumban, Vilag, 1946, str. 38. za sada je poslednji od mnogih nemačkih prevoda Njislijeve knjige izašao 1992. godine pod nazivom Jenseits der Menschlichkeit u izdavačkoj kući Dietz Verlag; videti našu knjigu Auschwitz..., a.a.O., str. 203 ff.
25) Rudolf Hoss, a.a.O., str. 164.
26) Carlo Mattogno u knjizi Gauss, Grundlagen..., a.a.O.,str. 281.
27) Jeppu Spritzer, lch war Nr 10291. Als Sekretariu in Auschwitz, Rothenhausler Verlag, 1994, str. 6768.
28) Zofia Kossack, Du fond de l'abime, Seigneur, 1951, navedeno po Robert Faurisson, Reponse a Pierre Vidal Naquet, La Vieille Taupe, 1982, str. 5859.
29) Rudolf Vrba, / cannot forgive, Bantam, 1964, str. llff.
30) Germar Rudolf, Gutachten..., a.a.O., str. 255256.
31) Miklos Nyiszli, Im Jenseits der Memchlichkeit, uporediti primedbu 24, str. 32 ff.
32) Tauber kod Presaka, uporediti primedbu 11, str. 482 ff.
33) Rudolf, Gutachen..., a.a.O., str. 18/19, takođe Rudolf/Gauss u: Gauss, Grundlagen..., a.a.O., str. 251 ff.
34) Rudolf, Gutachen..., a.a.O., str. 59, takođe Rudolf/Gauss u: Gauss, Grundlagen..., a.a.O., str. 261 ff.
35) O ventilacionom sistemu u gasnim komorama videti Rudolf/Gauss u: Gauss, Grundlagen... (a.a.O.), str. 267268.
36) Danuta Czech, Kalendarium der Ereignisse im Konzentrationslager AuschwitzBirkenau 19391945, Rowohlt, 1989, str. 117.
37) Rudolf Hoss, a.a.O., str. 126.
38) Carlo Mattogno, Auschwitz. La prima gasazione, Edizioni La Sfinge, Parma, 1988.
39) Buki u: Pressac, Auschwitz. Techniqne..., a.a.O., str. 163.
40) Wiliam Lindsey, Zyklon B, Auschwitz, and the Trial ofBruno Tesch, JHR, Fall 1983, str. 261 ff.
41) Filip Muller, a.a.O., str. 2425.

IX. SVEDOCI „GASNIHKOMORA" AUŠVICA
(deodrugi)

A. Kako se koordiniraju izjave svedoka
Kako tačno tvrdi istoričar Ernst Nolte, nemoguće je da čitav niz lica nezavisno jedni od drugih i ne razmišljajući pričaju više ili manje iste priče. Ali Nolte smatra da priče o gasnim komorama ipak moraju da sadrže neko zrnce istine, čak i da je broj žrtava jako preuveličan (1). Razmišljajući u ovakvom duhu, može se doći do sledećeg zaključka: u srednjem veku je ogroman broj ljudi tvrdio da su videli veštice koje lete na Bloksberg. Rezultat toga je bilo to da je priličan broj tih "veštica" dospevao na sud inkvizicije. Prema tome, ta priča je istinita, samo je broj veštica koje su letele po vazduhu bio preuveličan. Nolteu uopšte ne pada na pamet da se izjave svedoka i izvršilaca mogu bez velikog napora koordinisati pošto su saveznici posle rata mogli da krivotvore i stavljaju ih na muke onoliko koliko im se hoće.

Kako je pokazao ozbiljni španski istraživač Enrike Ajnat, od poljskog pokreta otpora su već od 1941. godine počela da pristižu saopštenja o masovnim ubistvima u Aušvicu, ali ne uz pomoć ciklona Be, već uz pomoć pneumatskog čekića, električnih kupki i tome slično
(2). Ali na ta saopštenja nije bila obraćana pažnja. Strašne priče o parnim, gasnim i električnim komorama Belzeca propaganda je počela da širi od 1942. godine. Aušvic nisu dirali do juna 1944. godine. Britansko-jevrejski autor Martin Gilbert piše da se "tajna gasne komore Aušvica-Birkenaua čuvala do treće nedelje juna" (3). A dotle su se već dogodile masovne deportacije mađarskih Jevreja koje su slali pravo u Aušvic; 28 hiljada njih bili su registrovani, a ostale su razaslali po drugim radnim logorima i fabrikama (4). Razgovori o mađarskim Jevrejima u gasnoj komori Birkenaua označili su početak legendi o "logoru uništenja" Aušvic. U novembru 1944. legenda je stekla svoj konačni oblik. Tada se u Vašingtonu pojavila WRB peportaža zasnovana na pričama Vrbe, Alfreda Veclera, Česlava Mordoviča i Arnosta Rozina (5). Ciklon Be je pomenut u reportaži kao oruđe ubistva, govorilo se takođe o trovanjima u dvema seljačkim kućama, ali o krematorijumu glavnog logora kao o mestu ubistva u reportaži nije bilo rečeno ni reči (još ćemo se vratiti na ovu reportažu).
2. februara 1945. godine, odmah posle oslobođenja Aušvica, Pravda je saopštila o "pokretnoj traci smrti" na kojoj su istovremeno ubijane stotine ljudi. Ali uskoro je pokretna traka nestala, nijedan svedok o njoj nije govorio. Pravda je pisala i o gasnim komorama, ali ih nije smestila tamo gde su im odredili da budu kasnije, već "u istočnom delu logora" to setvrdilo uprkos činjenici da je logor već bio u sovjetskim rukama! Potpuno je očigledno da saveznici nisu još sasvim uskladili verziju. Sovjeti su znali da moraju da pronađu dokaz o masovnim ubistvima u Aušvicu ali detalje ni London, ni Vašington za sada nisu saopštili i zato je autor u Pravdi (s jevrejskim prezimenom) odlučio da sam izmisli detalje.
U aprilu-maju 1945. godine u poljskoj komisiji su se pojavili mnogi bivši zatvorenici Aušvica, među njima Jevreji Šmul Fajncilberg (koji je sebe zvao najpre Janovski, pa Kaskovski i, najzad, Fajncilberg), Šlama Dragon koji je stalno menjao datum svog rođenja, i Henrik Tauber (6). Nakon što je Pravda dospela u nepriliku, poljski komunisti su počeli, barem u glavnim crtama, da koordinišu izjave. Gasne komore su bile lokalizovane na jednom mestu, bilo je postignuto jedinstvo i po pitanju oruđa ubistva. To oruđe je postalo ciklon Be. U ostalim stvarima je "preživelima holokaust" bilo dozvoljeno da daju na volju svojoj izopačenoj mašti, a njihovim "faktičkim saopštenjima" bio je dat status "najviše pouzdanosti".
Formulisanje mita završili su iskazi komandanta Aušvica Rudolfa Hesa. Posle rata on se neko vreme skrivao na jednom seoskom imanju, ali su ga u martu 1946. godine uhvatili Britanci. Priznanja od Hesa su bila iznuđena u britanskoj ustanovi gde su se primenjivala mučenja. Hesa je mučio Jevrejin, narednik BernardKlark. To se događalo ovako (7): "Hes je vikao samo što bi video britansku uniformu. 'Kako se zoveš? urlao je Klark i svaki put kada je kao odgovor čuo 'Franc Long' (ime seljaka kod kojeg se Hes skrivao), Klarkova pesnica se obarala na lice saslušavanog Hesa. Od četvrtog saslušanja Hes je rekao svoje ime. Tada su ga skinuli do gola i raspeli na postolju za klanje stoke gde je Klark radio s njim takve stvari da su se krici i udarci stapali u jednu kakofoniju, te se činilo da joj neće biti kraja. Trebalo je tri dana da Hes počne da govori ono što su od njega tražili".
Hesove izjave (8) brižljivo su proanalizirali revizionisti i od njih nije ostao kamen na kamenu. Čak nećemo ni ponavljati sve to, već ćemo se zadovoljiti samo nekolikim primerima:
Hes tvrdi da je samo u vreme dok je on bio komandant (do novembra 1943) u logoru bilo otrovano gasom 2,5 miliona ljudi. U tu cifru danas ne veruje nijedan istoričar. Tu samo preostaje pitanje: da li je Hes toliko bio željan vešanja da je bio spreman na bilo koju laž samo da što pre dospe na njih?
Već 1941. godine, izjavljuje Hes, on je posetio "logor uništenja" Treblinku. Tada je postojao, tvrdi on, i "logor uništenja" Belzec. U stvarnosti pak Belzec je bio otvoren u martu 1943. godine, a Treblinka u junu 1942. godine (9). Ukupno je u Hesovim iskazima otkriveno 47 nelogičnosti.
Bitnu ulogu igrao je Aušvic na Nirnberškom procesu, gde je Nemačkoj u pravnom smislu bilo natovareno izvršenje zločina jedinstvenog u svetskoj istoriji. Kao pravna osnova za tribunal nisu služili međunarodni i državni pravni akti, već statut koji je specijalno za taj slučaj napravljen u Londonu avgusta 1945. godine (10). Prema njegovom članu 19, tribunal je bio "oslobođen neophodnosti da se pridržava pravila dokazivanja krivice". U članu 21. stajalo je da "za opštepoznate činjenice" tribunal ne treba da zahteva dokaze. Šta treba smatrati "opštepoznatim činjenicama" odlučuje sam sud. Takve "činjenice" kao što je svrsishodno istrebljivanje Jevreja, ubistvo poljskih oficira u Katinskoj šumi, bili su proglašene za "opštepoznate", i nije ih bilo potrebno dokazivati (11).
U sličnom stilu su se vodili bezbrojni procesi protiv "nacističkih zločinaca" u SR Nemačkoj. Marionetski režim koji su SAD uspostavile u Bonu obavezao je pravne organe da se ne bave dokazivanjem fatamorgane milionskih ubistva Jevreja u gasnim komorama. Ova operacija se vršila ovako: pred početak procesa u svim javnim glasilima, koja su se uključivala istovremeno, optužene prikazuju kao čudovišta u ljudskom obliku. Podnositi dokaze nije potrebno pošto su i zločin, i njegovi izvršioci, utvrđeni jednom zauvek. Svedoci mogu da lažu do besvesti, kritička pitanja im niko neće postaviti da njima, žrtvama, ne bi bile nanesene
duševne patnje. Za optužene jedina šansa da ublaže presudu preostaje to da ne osporavaju postojanje gasnih komora i masovnih ubistava, već samo svoje učešće u njima. Na taj način nastaju "priznanja izvršilaca". Ova procedura je opisana u knjigama Vilhelma Štegliha i Manfreda Kelersa.

B. Aušvic -lažljivac broj 1
Ako bi trebalo nekog krunisati titulom "otac laži o Aušvicu", nju bi nesumnjivo dobio gospodin Rudolf Vrba, univerzitetski profesor u penziji, iz Vankuvera. Kao mladić Vrba je bio deportovan u Aušvic, odakle mu je zajedno s njegovim sunarodnikom Alfredom Vecelom uspelo da 7. aprila 1944. godine pobegne.
Pažljivo razmatranje priče ove dvojice slovačkih Jevreja pokazuje da oni nikada nisu bili u krematorijumima gde su se morale nalaziti gasne komore. O krematorijumima 2 i 3 oni pišu sledeće (12): "Iz sredine prostora peći podiže se uvis džinovska cev. Oko nje se nalazi 9 peći, po 4 otvora u svakoj. U svaki otvor je bacano istovremeno po 3 leša. Na ravnom krovu nalazila su se 3 prozora koja su se hermetički zatvarala uz pomoć ventila. Od gasne komore prema pećima vodio je železnički kolosek... nakon tri minuta u komori su svi mrtvi... Tada komoru otvaraju, provetravaju i posebna ekipa odvozileševe u vagonetima poljske železnice prema pećima gde se vrši spaljivanje".
Ali, prvo, svaka peć u stvarnosti ima po 5 trostrukih otvora; drugo, kako smo već govorili, na krovu podruma za leševe nije bilo otvora; treće, od gasnih komora prema pećima ne vodi nikakva železnička pruga (kolosek) pored peći je bio lift pošto se oni nalaze za jedan sprat iznad. Osim ove očigledne laži, izjava Vrbe/Vecela, sadrži još čitav niz grubih grešaka. Oba autora su informacije verovatno dobili od učesnika pokreta otpora, koji i sami, naravno, krematorijum nisu videli.
Godine 1964. Vrba je objavio knjigu I sapnot forgive (Ne mogu da oprostim) (13); na strani 10-11 on opširno opisuje masovno trovanje krakovskih Jevreja koje je tobože vršeno u januaru 1943. godine u krematorijumu 2 u čast Himlerove posete Aušvicu. Da je Vrba barem pročitao literaturu o holokaustu znao bi bar da krematorijum 2 nije bio otvoren u januaru, već u martu 1943. godine (14), a da je Himler poslednji put bio u Aušvicu u julu 1942. (15). U knjizi Vrba zamenjuje "železnički kolosek" izrazom "specijalne pokretne stolice" (takva stolica je tamo zaista postojala, ali samo jedna; u nemačkom tekstu je data ilustracija). Vreme spaljivanja od 1,5 časa koje je Vrba dao za WRB reportažu, u knjizi je skraćeno na 20 minuta, što je, kako smo pokazali, u suprotnosti sa zakonima fizike. Umesto triju prozora na krovu gasne komore u knjizi
se govori o jednom. Ima tu i drugih stvari koje je Vrba "poboljšao" u svom svedočenju.
Kako ističe profesor Forison (16), sve to traje čitavih 40 godina i sve to će se najzad dokrajčiti tek onda kada na sudskim procesima jevrejske "svedoke gasnih komora" podvrgnu unakrsnom ispitivanju, kao što se to uvek čini u slučajevima kada se na sudovima razmatraju slučajevi ubistava. A do tada će varalice i dalje nastupati s predavanjima, davati intervjue, povlačiti na sudove ljude, ne izlažući se riziku da budu razobličeni uz pomoć kritičkih pitanja (17).
Godine 1985. u Torontu je održano suđenje Kanađininu nemačkog porekla Ernstu Cindelu, kojeg je optužila jevrejska organizacija zbog širenja revizionističke literature. Krunski svedok na procesu bio je Vrba. Njega je malo podrobnije počeo da ispituje Cindelov branilac Daglas Kristi. Kristi je počeo da ispituje Vrbu o Himlerovoj poseti Aušvicu, opisanoj u njegovoj knjizi (18):
Pitanje; Dozvolite da vas upitam, hoćete li da kažete da ste videli Himlera u logoru u januaru 1943. godine ili je to samo...
Odgovor: U septembru 1943. godine, ili u januaru.
P: Da, ali u knjizi stoji u januaru 1943.
O: Ne, video sam ga u julu 1943. godine, a zatim još jednom 1943.
P: Ali ovde stoji januar 1943. godine.
O: Znači da je to greška.
P: Greška?
O: Da.
P: I Vi ste videli kako je on došao?
O: Prvi put jednostavno nisam mogao da ga ne vidim jer je bio tako blizu mene kao što sada stojite vi.
P: Tako blizu kao ja sada?
O: Otprilike.
P: Razumem. I vi ste bili...
O: Iz učtivosti on mi je prišao još jedan korak.
P: Tako, tako...
O: Ali drugi put sam ga video u kolima, kao i prvi put. On je došao u crnom mercedesu i bio je okružen gomilom ulizica koje su ga pratile. Video sam ga na odstojanju od 600 jardi i čuo sam da je to on, ali ovoga puta on mi nije prišao da bi mi stegao ruku i predstavio se. Možda je to zaista bio on, a možda samo njegov predstavnik, ali ja ne mislim da je tu velika razlika.
P: I vi pričate sudu da ste zaista videli Himlera kako je on kroz vrata posmatrao gasnu komoru, zar ne?
O: Ne, ja ne tvrdim da sam bio tamo kada je on posmatrao gasnu komoru, ali ponavljam priču koju sam čuo mnogo puta od onih koji su tamo bili... Tamo su bili mnogi iz posebne čete i iz SS.
P: Ali vi ste tamo bili?
O: Ne, tada sam bio u karantinskom logoru, i znam da su one nesrećne žrtve dugo morale da čekaju trovanje gasom; pošto visoke zveri tako dugo nisu dolazile, morale su da čekaju u gasnoj komori.
P: Ali u svojoj knjizi pišete da ste sve to videli lično i ni reči ne govorite o tome da prepričavate ono što ste čuli od drugih.
O: U tom posebnom slučaju sam ispričao ono što sam čuo od drugih.
Vrba je na sudu uporno istrajavao na tome da je video vlastitim očima kako je 1.765.000 Jevreja nestalo u krematorijumu; od njih 150 hiljada francuskih. Kristi mu je ukazao na to da je iz Francuske bilo deportovano dvostruko manje Jevreja od brojke koju je on pomenuo, posle čega ga je Vrba upitao: "A odakle Vi znate tu brojku? Iz nacističkih novina?" Kristi je odgovorio da je zna iz uzornog rada francuskog Jevrejina Serža Klarsfelda (19).
Krah arhilažljivca Vrbe predstavlja prekretnicu u pravnoj pobedi "holokausta". Ne računajući jerusalimski proces Demjanjuku gde su se pet jevrejskih lažljivaca kleli da je Ukrajinac vlastitim rukama pobacao stotine hiljada ljudi u gasnu komoru, pa je ipak bio oslobođen optužbe - od 1995. godine nijedan svedok "gasnih komora" ne usuđuje se da se pojavi pred sudom (20).
Ernst Cindel je 1985. godine bio osuđen na 19 meseci zatvora, a 1988. godine na procesu protiv revizionista na još 9 meseci. Kao osnova za osudu poslužio je zakon "o širenju lažnih vesti". U avgustu 1992. godine predsednik kanadskog tribunala ga je oslobodio optužbe i proglasio da je pomenuti zakon u suprotnosti sa Ustavom (21).

V. Komičnost odbrane zvanične verzije Aušvica
Budući naraštaji neće moći da shvate kako je pola veka mogla da postoji protivprirodna istorija o gasnim komorama i da je u nju verovala većina ljudi i da su one koji su sumnjali u nju zakonski gonili.
Međutim, pretpostavimo na trenutak da su Nemci zaista hteli da fizički iskorene Jevreje. Kako bi oni u tom slučaju postupili? Kao način ubistva na prvom mestu se nameću streljanje i izgladnjivanje. Jevreje bi, razume se, u svakoj evropskoj zemlji likvidirali tamo gde oni žive: francuske Jevreje u Francuskoj i tako dalje. Nemačke Jevreje bi odveli do unapred iskopanih zajedničkih grobnica negde u šumama i tamo bi ih streljali. Ideja da se sakupe Jevreji iz cele Evrope u "logore smrti" i da se tamo truju gasom ne bi mogla da padne na pamet čak ni najizopačenijem i najbezumnijem "birokrati smrti". Nacističke ubice bi morale da imaju neverovatne i nadljudske sposobnosti, kada bi se prihvatile posla da u rekordno kratkom roku unište milione ljudi, i to tako da od njih ne ostane ni najmanjeg traga! Tragove su pak brižljivo skrivali zato što su od samog početka znali da će njihov nacionalsocijalizam biti pobeđen i da će početi međunarodna istraga.
Deportacija Jevreja je imala smisla samo u dva slučaja: kada su ih smatrali nepouzdanim građanima, podrivačkim elementima i kada su ih koristili kao radnu snagu.
Nije manje apsurdan ni izbor ciklona Be kao sredstva ubistva. Da su Jevreje po svaku cenu hteli da otruju postojao je priličan broj bojevih otrovnih materija (setimo se da se u prvim izveštajima iz poljskog pokreta otpora govori upravo o njima, ali kasnije ih u zvaničnoj literaturi ne pominju). Isto tako je umesto famoznih "gasnih kamiona" mogao da se koristi obični gasni generator koji radi na drva i daje 32% ugljenonoksida koji je u stanju da ubije čoveka za nekoliko trenutaka (22). Ne bi bilo problema bezbednosti, a metod ubistva je koliko jednostavan, toliko i jeftin. Ali o ovakvom efikasnom metodu u literaturi u holokaustu nema ni najmanjeg traga. Umesto toga su nacionalsocijalisti morali da koriste najidiotskije sredstvo ubistva među svim onima koja se mogu zamisliti, i to skupi insekticid, krajnje neophodan za borbu s prenosnicima tifusa, insekticid koji se proizvodi u malim količinama, koji je opasan kada dospe na kožu, krajnje se loše provetrava i neobično se dugo izdvaja.
Od 1942. godine u nekim državama SAD osuđenike na smrt truju materijom koja sadrži cijanovodoničnu kiselinu. Procedura pogubljenja je krajnje složen posao. Gasna komora mora biti potpuno hermetički zatvorena, mora imati složeni sistem ventilacije i tako dalje. Treba samo uporediti ovu komoru s gasnim komoramaAušvica i odmah će biti jasno da bi se već prvi pokušaj izvršenja trovanja u njoj završio za esesovce katastrofom.
Kao što je pisao lokalni list hrvatskog banjskog gradića Lovrana, mesni kamerjeger je pokušao 1995. godine da otruje gasom crve u drvetu koji su rastakali crkvu ali pri tome je nedovoljno čvrsto zatvorio prozore i vrata. Rezultat je bilo to da je hitno moralo da se evakuiše stanovništvo gradića, pri čemu su tri čoveka ipak zadobila teški oblik trovanja.
Na tehničku nemogućnost da se izvrši trovanje ciklonom Be u prostorijama koje su nazvane gasnim komorama, prvi je ukazao Rober Forison (23, 24). Sledeći citat pokazuje suštinu njegove argumentacije (25): "Da bi nacističke gasne komore dejstvovale za to bi bilo neophodno učiniti sledeće: snabdeti ih vratima koja se hermetički zatvaraju; snabdeti ih specijalnim sistemom dovoda i razvođenja gasa, krajnje složenim sistemom ventilacije komora posle izvršenja trovanja; pronaći način neutralizacije ispuštenog gasa, a takođe izmisliti krajnje oštroumno smišljenu tehniku dekontaminacije gasa koji jako prodire u telo kako bi bilo moguće transportovanje leševa. Provetravanje komora je dugotrajna i složena procedura. Gas se toliko upija u kožu da se ne može ni pomisliti da se leševi mogu dirati rukama. Već sam dodir s njima doveo bi do trovanja".
To što organizatori komora nisu poznavali zakone hemije i zato su odlučili da iskoriste ciklon Be u koncentracijama neophodnim za masovna ubistva, moralo bi za njih da bude kobna greška. Pristalice holokausta bi se sada rado odrekle ciklona Be i zamenile ga nekim drugim gasom, ali sada je suviše kasno. Sama laž holokausta će morati da umre od ciklona.

Primedbe
1) Emst Nolte, Streitpunkte, Rgorukep, 1993.
2) Enrique Aynat, Estudios..., a.a.O.
3) Martin Gilbert, Auschwitz und die Alliierten, C. H., Beck, Mtinchen, 1982.
4) Kako saopštava Presak, posle rata samo je u logoru Štuthof otkriveno 4050 hiljada mađarskih Jevrejki koje su bile deportovane ovamo preko Aušvica.
5) Potpuni tekst izveštaja WRB videti u Enrique Aynat, Los protocolos de Auschwitz: Una fuente historica?, Garcia Hispan, Alicante, 1990.
6) Njihove izjave ce delimično navode u našoj knjizi Auschvvitz...
7) Rupert Butler, Legions of Death, Arrows Book Limited, 1983, str. 235 ff.
8) Nirnberški dokument 3868PS.
9) O Belzecu i Treblinki videti Encvklopadie des Holocaust, a.a.O.
10) Proces nad glavnim ratnim zločincima pred Međunarodnim ratkim tribunalom. Objavljeno u Nirnbergu, Nemačka. Fotomehanički reprint u izdanju Delphin, 1984, uvod za prvi tom.
11) Nirnberški dokument IMT VII, str. 469.
12) Navedeno prema Enrique Aynat, Los protocolos..., a.a.O. Anhang I.
13) Izdato 1964. godine, izdanje Bantam.
14) Videti bilo koju knjigu o holokaustu, na primer, V. Hilberg, a.a.O., str. 946.
15) Videti, na primer, u Pressac, Les crematoires..., a.a.O., str. 4344.
16) Faurisson u: Gauss, Grundlagen..., a.a.O., str. 99 ff.
17) Richard Harwood, "Did six million really die'?", preštampan je u istoimenoj knjizi Barbare Kulaške, videti sledeću primedbu 21.
18) Vrbino svedočanstvo figurira u zapisnicima prvog procesa protiv Cindela u Torontu, 1985, str. 1244 i dalje i delimično se navodi u našoj knjizi.
19) Klarsfeld, Le memorial..., a.a.O.
20) O procesu protiv Demjanjuka videti, na primer, Hans Peter Rullmann, Der Fall Demjanjuk, Verlag fur ganzheitliche Forschung und Kultur, 1987.
21) Robert Lenski, a.a.O., a takođe i Barbara Kulaszka, Did six Million really die?, Samisdat, Toronto, 1992.
22) Friedrich P. Berg u: Gauss, Grundlagen..., a.a.O., str. 338 ff.
23) Uporediti Serge Thion, Verite historicjue ou verite politique?, La Vieille Taupe, 1980. Ovu knjigu je napisao Tion zajedno s Forisonom.
24) Uporediti Forisonov intervju italijanskom listu Storia Illustratia, avgust 1979, koji se navodi kod Tiona; videti primedbu 23.
25) Videti uvod R. Forisona za našu knjigu Der HolocaustSchwindel, Guideon Burg, 1993, str. IX.



X. AUŠVIC: NAUČNA ISTRAŽIVANJA
A. Lojhterova ekspertiza

Za vreme procesa revizionisti Ernstu Cindelu (1988), sam Cindel i Forison su poverili američkom specijalisti za gasne komore Fredu Lojhteru on se bavio konstruisanjem gasne komore za jednu državu u SAD da obavi naučnu ekspertizu prostorija koje su nazvane gasnim komorama u Aušvicu 1, u Aušvicu-Birkenau i Majdaneku. U februaru 1988. godine Lojhter je krenuo sa odgovarajućom opremom u Poljsku i obavio je tamo istraživanja. Na kraju je sastavio ekspertizu, prvu sudsko-medicinsku ekspertizu oruđa "najvećeg masovnog ubistva u istoriji" (1). Završni deo sadrži tri glavna zaključka:
gasne komore nikada nisu planirane kao takve i iz građevinsko-tehničkih razloga nisu mogle biti korišćene kao takve;
produktivnost krematorijuma bila je dovoljna samo za mali deo pominjanog broja žrtava;
obavljena (od strane drugog stručnjaka, hemičara Džejmsa Rota) analiza uzoraka građevinskog rastvora, uzetog sa unutrašnjih zidova i gasnih komora nije otkrila prisustvo u njemu čak ni ništavno male količine cijanida; u isto vreme visoki sadržaj cijanida pronađen je u malteru komore u Birkenau, koja je zvanično priznata kao dezinfekciona.
Zbog obavljenih istraživanja pristalice teorije istrebljenja usmeravaju svoje napade protiv Lojhterove ličnosti, ali ono što je on učinio podstaklo je druge da obave još dublja istraživanja.

B. Ekspertiza Germara Rudolfa
Germar Rudolf, naučnik hemičar, saradnik Instituta "Maks Plank", obavio je iscrpnu proveru Lojhterove ekspertize (2). On je takođe došao do zaključka da su usled građevinsko-tehničkih i hemijskih uzroka masovna trovanja u Aušvicu bila nemoguća:
prepostavljeni otvori kroz koje se ubacivao ciklon u to vreme nisu postojali. Na taj način, kako opisuju svedoci, granulat je bilo nemoguće dostaviti u komoru;
cijanovodonična kiselina reaguje s bojom kojom su bili premazani zidovi. Najpostojaniju vezu ona obrazuje s pigmentom boje berlinsko plavo, kojoj kiselina duguje svoj naziv. Berlinsko plavo je neobično postojano i dugotrajnije je od zidova koji su njome obojeni. Da je u gasnim komorama dolazilo do masovnog trovanja, na zidovima obojenim berlinski plavom cijana ne bi bilo ništa manje nego u zidovima dezinfekcione komore. Međutim, tamo se on sadrži onoliko koliko u bilo kojoj običnoj boji, to jest, prirodna, zanemarljivo mala količina.
Pristalice holokausta ignorišu građevinsko-tehničke proračune Germara Rudolfa, ali preduzimaju pokušaje da opovrgnu hemijsku analizu. Njihov omiljeni argument je da su pre smrti žrtve svu cijanovodoničnu kiselinu upijale u sebe udisanjem (3). Onda ispada da su se u Trećem rajhu i molekuli cijanovodonične kiseline potčinjavali SS, te se nisu taložili na zidove da ne bi odali svoje pokrovitelje posle njihovog uništenja, već su leteli pravo u usta ili nosnu šupljinu žrtava (4). Uostalom, granule su izdvajale gas najmanje dva časa, a žrtve su, kako tvrde očevici, bile mrtve najviše kroz pola časa. Ispada da su leševi i dalje nastavljali da upijaju gas kako ne bi dospeo na zidove, iako su, po tvrđenjima svedoka, leševe odmah bacali u peć. Kakve su ovo besmislice?
Tako svima koji izvlače korist od "holokausta" preostaje još samo da se osvete samom Rudolfu, što su oni i učinili. Po naređenju koje je dospelo iz Centralnog jevrejskog saveta, on je u maju 1993. godine proteran iz Instituta, a u junu 1995. godine, kao rezultat sudske farse koja je trajala mnogo meseci, osuđen bez ikakvog dokaza na 14 meseci zatvora: navodno, zbog nanesene uvrede Jevrejima i zbog raspirivanja rasne mržnje; bile su tamo pomenute još neke tačke iz krivičnog zakona (5).

V. Proučavanje krematorijuma, koje je sproveo Karlo Matonjo
Poslednju prazninu u naučno-tehničkom istraživanju holokausta ispunio je italijanski revizionista Karlo Matonjo. Zajedno s Frankom Deanom i drugim inženjerima, on je obavio fundamentalno proučavanje krematorijuma Aušvica. Kratko izlaganje dobijenih rezultata na nemačkom jeziku pojavilo se 1996. godine (6).
Matonjo je istraživao sledeće činioce:
realnu maksimalnu produktivnost krematorijuma, uzimajući u obzir to da je bio potreban njihov tehnički remont i da oni nisu mogli svi da funkcionišu istovremeno i neprekidno;
isporuke koksa u krematorijume, koje su gotovo u potpunosti dokumentovane, i količina koksa koja je bila utrošena za spaljivanje jednog leša;
- vatrostalnu oblogu peći iznutra, koja nijednom nije obnavljana, uzimajući u obzir da ona može biti dovoljna samo za tri hiljade kremacija po jednoj peći;
- nemogućnost spaljivanja leševa u jamama.
Matonjo je došao do zaključka da krematorijumi nisu mogli da spale više od 162 hiljade leševa. Ako se uzme u obzir da je realan broj žrtava Aušvica 170 hiljada, pri čemu su izvestan deo leševa kod naročito akutnih epidemija tifusa spaljivali pod vedrim nebom, (ne u jamama), Matonjovi rezultati dovršavaju sliku (7).
Matonjovim istraživanjima je prosto nemoguće uputiti bilo kakvu primedbu i zato ih antirevizionistička literatura prećutkuje (8). Drugim rečima, ne znaju više šta da kažu.

G. Analiza podataka sa avionskih snimaka, koju je obavio Džon Bol
U decembru 1943. godine kompleks Aušvica je više puta fotografisan iz vazduha od strane saveznika (zanimao ih je njegov privredni značaj; tamo su radile mnogobrojne firme IGFarben). Svi avionski snimci su bili napravljeni u periodu koji "očevici" nazivaju najubistvenijim. Naročito su zanimljive fotografije napravljene 31. maja 1944. Tada je u punom jeku trebalo da se odvija rad na istrebljenju mađarskih Jevreja; 400 hiljada njih moralo je biti otrovano gasom između maja i juna i većim delom spaljeno na otvorenom prostoru. Šta se vidi na fotografijama? Tu nema ni redova pred krematorijumima, ni džinovskih lomača koje plamte, ni jama, ni neba prekrivenog dimom. Nema ni brda koksa, ni drva neophodnih za spaljivanje 400 hiljada leševa za manje od dva meseca. Nema ničega!
Analizu avionskih snimaka izvršio je kanadski stručnjak za ovu oblast Džon Bol (9). Njegova istraživanja su zadala poslednji udarac centralnoj tački laži o Aušvicu istrebljenju mađarskih Jevreja.

Primedbe
1) Fred Leuchter, The Leuchter Report, Focal Point Publication, 1989, moguće je naručiti u Samisdat Publishers, 206 Carlton Street, Toronto/Kanada. Skraćeni nemački prevod objavljen je u broju 36 Historischen Tatsachen, ali su ga konfiskovale vlasti najslobodnije države u nemačkoj istoriji.
2) Rudolf, Gutachten..., a.a.O. Nešto skraćena varijanta je objavljena u Gausovom zborniku Gmndlagen zur Zeitgeschichte, a.a.O.
3) Ovakvu maloumnost je ispoljila, na primer, Klara Obermiler u svom uvodu za referat Debre Lipštat o "Negiranju holokausta" na Ciriškom univerzitetu 1. juna 1994.
4) Forison je govorio o "molekulu s providnom glavom".
5) Proces protiv Germara Rudolfa u Štutgartu 1994/95, Aktenzeichen 17 KLs 83/94.
6) Mattogno/Dean u: Gauss, Grundlagen..., a.a.O.
7) Tamo, str. 305307.
8) Zbornik je izašao u izdanju Dieticke pod nazivom Wahrheit und Auschwitzluge.
9) John Ball, Air photo evidence, Ball Resource Service, 1992, može ce naručiti u Samisdat Publishers (uporediti primedbu 1).


XI. DRUGI LOGORI UNIŠTENJA

Nakon što smo završili s jezgrom mita o "holokaustu", s lažju o Aušvici, možemo ukratko da razmotrimo pet drugih "logora uništenja" o kojima se nije pisalo ništa manje nego o Aušvicu.
Majdanek, kao radni logor i "logor uništenja" pristalice teorije istrebljenja smatraju uporedivim s Aušvicem. Što se tiče Hlemna, Sobibora, Treblinke i Belzeca, njih proglašavaju čistim "fabrikama smrti". Još pre završetka rata Nemci su ih demontirali i sakrili sve bez traga. Zato se nisu sačuvali nikakvi dokumenti o njima; Nemci su ih sve uništili. Razmotrimo kako se sve to dokazuje.

Majdanek
To je veliki radni logor koji se nalazio u predgrađu grada Lublina od kojeg je i dobio svoj naziv; "Majdanekom" su ga kasnije nazvali Poljaci.
S gornjih spratova kuća koje su se nalazile u najbližim ulicama videla se cela unutrašnja teritorija logora. Nacionalsocijalisti su se, s jedne strane, trudili da prikriju genocid zbog čega su i uništavali sve dokumentovane dokaze, a leševe miliona ubijenih su uklonili bez traga; s druge strane, svoju "fabriku smrti" napravili su baš na kraju velikog grada, kako bi poljsko stanovništvo u neposrednoj blizini moglo da posmatra tok ubistva! Eto u šta nas primoravaju da verujemo dobrih pola veka.
Majdaneku pripisuju od 1,38 miliona do 50 hiljada ubistava (1). Neke pristalice teorije istrebljenja, na primer, Herold Rajtlingen (2) i Volfgang Benc (3), smatraju ga "logorom uništenja". Uostalom, postojanje gasnih komora u Majdaneku brane veoma mlako. Da prostorije koje pokazuju turistima kao gasne komore uopšte to nisu neoborivo je dokazao Germar Rudolf (4). Taj logor ne zaslužuje da se uopšte o njemu mnogo govori.

Helmno
Logor se nalazio na zapadu Poljske. Prema Jewish Year Vook (Jevrejski godišnjak) tom 47, str. 398, tamo je bilo uništeno 1,35 miliona Jevreja, prema Klodu Lancmanu (5) 400 hiljada, prema Volfgangu Šeferu (6) 300 hiljada, prema Raulu Hilbergu (7) 150 hiljada. Da nijedan od autora ne pravi ni najmanju napor da potkrepi svoju brojku, po sebi se razume.
Ubistva su se vršila isključivo u gasnim kamionima od čijeg postojanja ili nepostojanja zavisi sudbina celog "logora uništenja". O tim kamionima ćemo još reći neku reč.

Sobibor
Sobibor je dospeo među koncentracione logore zahvaljujući slučaju, kratkom pismu inspektora logora, Riharda Glika, Hajnrihu Himleru, poslanom u januaru 1943. godine. Glik u njemu predlaže da se Sobibor pretvori u koncentracioni logor. Himler je odbacio Glikov predlog (8). Preostaje pitanje: da li je to bio ili nije bio koncentracioni logor? Pristalice teorije istrebljenja tvrde da je bio, i da je to bio "logor uništenja". Broj žrtava koje mu se pripisuju iznosi 200-250 hiljada. O oruđu ubistava dugo nisu mogli da se dogovore. Jedan od malobrojnih svedoka, sovjetski Jevrejin Aleksandar Pečerski, daje ovakve izjave (9): "Na prvi pogled se činilo da ulaziš u obično kupatilo: slavine za toplu i hladnu vodu, klupe za pranje... Ali čim bi svi tu ušli, vrata su se sa treskom zatvarala. Iz rupica u tavanici počinjala je spiralno da teče teška, crnkasta masa...
Da bi zaglušili krike žrtava Nemci su držali u Sobiboru jata naročito glasnih gusaka koje su gakale dok je tekla smrtonosna masa (10). Na gospodu istoričare ovakva verzija nije ostavila utisak i zato su se oni uskoro složili da je tamo postojala gasna komora (11, 12), a Enciklopedija holokausta je podvukla crtu ispoddiskusija, odlučivši: tamo je bio dizel motor i kraj!(13).

Belzec
U Belzecu je, kako tvrde sve pristalice holokausta, od marta do decembra 1942. godine ubijeno tačno 600 hiljada Jevreja (14), iz čega sledi da je nacistički sistem u Belzecu bio posebno surov. Glavni svedok je Kurt Gerštajn koji je, kako se sećamo, tvrdio da je gasom otrovano 20-25 miliona ljudi, da su postojala brda obuće visine 40 metara, a u gasne komore su nabijali ljude po 28-32 na jedan kvadratni metar. Osim Gerštajna postoji još samo jedan svedok poljski Jevrejin Rudolf Reder, zahvaljujući kojem smatraju da je u logoru preživelo od jednog do pet ljudi. Reder je govorio o tri miliona ljudi ubijenih gasom u Belzecu (15).
Kao oruđe ubistva u Belzecu već desetlećima se jednodušno proglašava dizel motor. Ali u krugovima koji formiraju mit o "holokaustu" upotrebljavale su se različite verzije: od ljudske vodenice doktora Žende do vagona s krečom Jana Karskog i električnih peći Avrama Zilberštajna (16). Ali sve su one zatim nestale u ropotarnici istorije.

Treblinka
Po ovom logoru "za čisto istrebljivanje ljudi" pripisuju od tri miliona do 750 hiljada žrtava. Na procesu Demjanjuku u Jerusalimu pominje se 850 hiljada (17).
Klasik "holokausta" Vasilij Grosman u knjizi Pakao Treblinke (1946) opisuje ovakve metode uništenja u logoru (18):
- gušenje uz pomoć ispumpavanja vazduha iz komore. Tehnički potpuno nemoguća tema za romane strave i užasa; ona je uskoro iščezla iz arsenala propagande holokausta;
- šurenje vrelom parom. Metod je poništio Nirnberški tribunal 14. decembra 1946. godine (dokument PS 3311);
- ubijanje izduvnim gasovima dizel motora. Varijanta je bila uskoro potisnuta drugim varijantama. U februaru 1946. godine Samuil Rajcman je izjavio u Nirnbergu da je u Treblinki bilo 3, a zatim 10 gasnih komora (IMT VIII, str. 361). Posle toga više nisu poželeli ništa drugo, ni parne komore opisane dva meseca pre toga, ni ispumpavanje vazduha, ni hlor ili pokretnu traku (19).
Kao u Hlemnu, Sobibou i Belzecu, leševe su u Treblinki najpre zakopavali u jame, a 1943. godine iskopali i spalili na otvorenom prostoru bez ijednog ostatka. Izraelski "naučnik" I. Arad objašnjava (20): "Ljudi koji su radili nakremiranju primetili su da su leševi dobro goreli bez specijalnih zapaljivih materija".
Metod ovakvog spaljivanja izabrao je visoko talentovani esesovac Herbert Flos. On se dosetio da debele žene gore bolje nego mršavi muškarci i iskoristio ih kao zapaljivi materijal (21). Šteta što to sve do danas ne znaju Hindusi, te seku šume da bi spaljivali svoje umrle. Uostalom, možda su samo za vreme vladavine nacionalsocijalista leševi goreli sami od sebe, a u uslovima slobodnog društva nisu zbog velikog sadržaja vode u ćelijama.
Prema dokumentu koji je isplivao za vreme rata u jevrejskim krugovima, u Treblinki je bilo 10 gasnih komora koje su istovremeno mogle da prime 6 hiljada ljudi. Put prema ovim prostorijama za ubistvo bio je opkoljen gustom ogradom i imao širinu 1,5 metara (22), a to znači da su njime mogla da prolaze samo dva reda ljudi. Između svakog para ljudi koji idu rastojanje je moralo biti najmanje 0,5 metara. I dobija se red čija je dužina dva kilometara.
Prema Adelbertu Rikerlu, bivšem rukovodiocu Centra za gonjenje nacionalsocijalističkih zločinaca u Ludvigsburgu, u Treblinki je bilo u službi 3.540 esesovaca; znači da je u svakoj akciji spaljivanja na jednog esesovca (ako su se svi oni bavili samo time) dolazilo po 150 Jevreja! Jevreji su se ponašali, srećom, neobično kooperativno -umesto da ucmekaju nekoliko esesovaca i razbeže se, oni su marširali, kakosaopštava svedok u Diseldorfu, "goli i u stroju pravo u gasne komore" (23).

Babji Jar
Nakon što su Nemci u septembru 1941. godine ušli u Kijev, tamo je počela serija eksplozija, požari čije su žrtve bile stotine ljudi. Kao odmazdu za to Nemci su, navodno, skupili 33 hiljade Jevreja, odveli ih na periferiju grada, zatim ih streljali i bacili u jarugu. Kasnije su tamo bile ubijene još desetine hiljada Jevreja. Tačno dve godine nakon toga, kada se Crvena armija približila Kijevu, leševi su bili iskopani i spaljeni, kako i treba očekivati, bez ostatka. Tako da ni od tog zločina nije ostalo nikakvih dokaza.
Herbert Tideman i Udo Valendi su istraživali istoriju Babjeg Jara. Izjave svedoka su prepune svih mogućih i nemogućih protivrečnosti. Pre streljanja žrtve su navodno probadali bajonetima, zakopavali u zemlju žive i tako dalje. Tokom godina broj žrtava je porastao na 300 hiljada.
Stvar se pak sastojala u tome što u trenutku ulaska Nemaca u Kijev tamo nije bilo čak ni 33 hiljade Jevreja, da ne govorimo o 300 hiljada, pošto su svi oni svojevremeno bili evakuisani.

Naučna istraživanja

a) Proučavanje "oruđa ubistva" od strane Fridriha Paula Berga
Američki inženjer Fridrih Paul Berg je proučio dizel motor kao oruđe ubistva (24). On je pokazao savršenu apsurdnost ove legende.
Stvar je u tome što je to krajnje mukotrpno, zahteva mnogo rada, neefikasno je, jer takav gas sadrži mnogo kiseonika i malo ugljendioksida. U benzinskom motoru na 1 metar kubni izduvnog gasa otpada 5% i više ugljene kiseline, a u dizel motoru najviše 1%, čak i ako se motor uključi na prazan hod. Bilo bi efikasnije jednostavno zaključati žrtve u komori bez prozora.
Da je holokaust postojao njegovi izvršioci bi bili tehnički geniji, jer bi im uspelo da milione ljudi neprimetno za ceo okolni svet prevezu u centre za istrebljenje, da ih otruju gasom i spale bez ostatka, ali eto užasnu neefikasnost oruđa ubistva nisu uzeli u obzir.
Kao i priču s ciklonom Be, priču s dizel motorom izmislile su neznalice hemije. Ali taj motor se nalazi u svim knjigama o istoriji na štetu pristalica holokausta, i nikuda se odatle ne može ukloniti.

b) Istraživanja Arnulfa Normajera o načinu uklanjanja leševa
Arnulf Normajer je inženjer. U svom istraživanju on je polazio od brojke 875 hiljada (25), koja je bila pomenuta na procesu Demjanjuku. Da bi se 875 hiljada leševa spalilo na otvorenom prostoru potrebno je, uzimajući u obzir 200 kilograma drva po lešu - 195 hiljada tona. Na taj način, radi se o parceli šume dužine 6,4 kilometara i širine 1 kilometar. Za proceduru spaljivanja koja je, kako tvrde, trajala od početka marta do kraja avgusta 1943. godine, potreban je svakodnevni rad 2.800 drvoseča, uzimajući u obzir da jedan čovek dnevno obori, očisti, istesteriše i uskladišti jedno drvo. Ali, kako pripoveda literatura o holokaustu, u Treblinki je bilo svega 500 "radnih Jevreja", od kojih je, kako saopštava "preživeli holokaust" Rihard Glocar, u ekipi drvoseča bilo je samo 25 ljudi, to jest, 1,5% od neophodnog broja (26). Osim toga, blizu Treblinke nema prave šume. A transport železničkom prugom 195 hiljada tona drvne građe može li da prođe neprimećeno? Ili su drvo dobijali na neki drugi način?
Idemo dalje. 875 hiljada leševa daju 900 tona pepela; dodajmo njima 100 tona pepela od drveta. A upepelu stotina hiljada leševa ostaju nesagorivi delovi -samo zuba ima 20-30 miliona komada. I da su Sovjeti ili Poljaci našli barem i najmanji deo svih tih ostataka, odmah bi uz najveću galamu sakupili međunarodnu komisiju i pokazali bi svetu dokaz nemačke surovosti. Ali oni to nisu učinili. Zašto?

v) Apsurdnost legende o logorima "za čisto istrebljenje"
U antirevizionističkom delu Tila Bastijana ovako se izlaže zvanična mudrost o "logorima uništenja" (27): "Jesen 1943. godine. 300 kilometara prema severu od Aušvica obavljaju svoj strašan posao Sobibor i Treblinka. Kada su masovna ubistva tamo prestala, glavni centar uništenja, kakvih svet nije video, postao je logor Aušvic-Birkenau.
Rudolf Hes, koji je posetio logor uništenja Treblinku (u junu 1941. godine, 13 meseci pre početka njegovog postojanja!) ponosio se poboljšanjima koja je on tamo uveo. 'Komandant logora Treblinka -saopštava Hes - rekao mi je da je 800 hiljada likvidirao za pola godine. On je primenio monoksid koji je malo efikasan. Kada sam ja gradio zgradu za uništenje u Aušvicu (koju? njih je tamo mnogo), koristio sam ciklon Be.
... Drugo poboljšanje je bilo to što smo izgradili gasne komore koje su mogle odmah da prime 2 hiljade ljudi, dok je u Treblinki u svakoj od 10 gasnih komora moglo da se smesti samo po 200 ljudi".
Ovim pasažem gospodin Bastijan sa svom jasnoćom pokazuje za šta on smatra svoje čitaoce: za idiote. On izjavljuje: "U Belzecu je za 10 meseci - logor je otvoren u martu 1942. - bilo ubijeno i spaljeno na otvorenom prostoru 600 hiljada ljudi. U Treblinki... 974 hiljade, gotovo svi Jevreji, od njih 894 hiljade za 8 meseci, dok su u ostalo vreme, prema Hesu, za 6 meseci, mogli da likvidiraju samo 80 hiljada".
Ali zašto je onda trebalo u Birkenau u proleće 1943. godine podizati u krematorijumima gasne komore ako su drugi logori uništenja funkcionisali tako efikasno? Samo u Belzecu i Treblinki prilikom takvog tempa rada mogli su se bez problema uništiti svi zarobljeni Jevreji. Zašto su tako neblagovremeno bile zatvorene obe "fabrike smrti" i bilo odlučeno da se podigne gasna komora u Aušvicu?
Gradnju četiri krematorijuma u Birkenau pristalice holokausta pripisuju neophodnosti da se uklone leševi ubijenih. Ali zašto podizati krematorijume ako se bilo koji broj leševa može uz pomoć zapaljivih materijala i bez njih jednostavno spaliti na otvorenom prostoru, ne ostavljajući nikakve tragove?
I zašto "gas monoksid nije bio efikasan" ako je uz njegovu pomoć bilo za rekordno kratko vreme ubijeno 1,824 miliona ljudi?

Šta su u stvarnosti bili Treblinka, Belzec i Sobibor

Nema nikakve sumnje da su posle ustanka u Varšavskom getu stotine hiljade Jevreja bile deportovane u Treblinku. On je bio tranzitni logor. Uništiti i spaliti u njemu milion žrtava bilo je tehnički nemoguće. To nije bio ni radni logor, pošto je bio suviše mali. Takva je bila Treblinka 1; Treblinka 2 koja se nalazila 3 kilometra od nje bila je radni logor.
Svedoci izjavljuju da su Jevreje iz Treblinke prevezli u druge logore, na primer u Majdanek (28). Radi čega je, pitamo se, trebalo prevoziti žrtve iz jednog "logora uništenja" u drugi, gospodo holokaustovci?
Moguće je takođe da je Treblinka služila kao usputni logor za one koje su prevozili u beloruske kolonije čije postojanje priznaju pristalice teorije istrebljenja. Takvi usputni logori najverovatnije su i bili Sobibor i Belzec u prilog čega i govori njihov položaj na istoku od Varšave.
Nemci su uništili dokumente? Kako da ne? Ali zašto su onda u Aušvicu apsolutno svi papiri ostali netaknuti? Nama se čini: tamo gde dokumenata nema, sakrili su ih pošto oni opovrgavaju "legendu o holokaustu". U najbližoj i najskorijoj budućnosti tu se mogu očekivati zanimljiva otkrića.

Primedbe
1) Prvu brojku daje Lucy Dawidowicz (a.a.O., str. 191), drugu Raul Hilberg (a.a.O., str. 956).
2) Reitlinger, a.a.O., str. 512.
3) Wolfgang Benz (Hg.), Dimemion des Volkennords, R. Oldenburg, 1991, str. 470.
4) Rudolf u knjizi Gauss, Grundlagen..., a.a.O., str. 276 ff.
5) Claude Lanzmann, Shoa, dtv, 1988, str. 17.
6) Wolfgang Scheffler, Judenverfolgung im Dritten Reich, Colloquioum, 1964, str. 40.
7) Hilberg, a.a.O., str. 956.
8) Nirnberški dokument N0482.
9) Alexander Pechersky, "La rivolta di Sobibor", in Yuri Suhl, Ed essi si ribellarono, Meiland 1969, str. 31.
10)Tamo.
11) Leon Poliakov, Breviaire de la Haine, Editions complexe, Paris, 1986, str. 224.
12) Hilberg, a.a.O., str. 941.
13) Enzyklopadie des Holocaust, a.a.O., str. 1496.
14) Uporediti podatke o Belzecu kroz jedno poglavlje ("Wunder am Fliessband").
15) Sadržaj Rederove knjige izložen je kod (Krakau, 1946) Carlo Mattogno u // rapporto Gerstein. Anatomia di unfalso (Sentinella d'Italia, 1985, str. 129 ff).
16) Uporediti našu publikaciju Der Holocaust aufdem Priifstand, 1992, str. 47 ff.
17) O procesu Demjanjuku videti Rullmann, a.a.O.
18) Vasilije Grosman, Pakao Treblinke. Moskva, 1946. Odlomci se navode u br. 44 Historischen Tatsachen.
19) Amulf Neumaier u: Gauss, Grundlagen..., a.a.O.
20) Yitzhak Arad, Belzec, Sobibor, Treblinka. The Operation Reinhard Death Camps, University Press, Bloomungton/USA, 1987, str. 174.
21) JeanFran^ois Steiner, Treblinka. Die Revolte eines Vernichtungslagers, Gerhard Stalling Verlag, 1966, str. 294 ff.
22) Uporediti o ovom Neumaier u: Gauss, Grundlagen..., a.a.O.
23) FAZ, 2. April 1965.
24) Friedrich Paul Berg u: Gauss, Grudlagen..., a.a.O.
25) Uporediti primedbu 22.
26) Richard Glazar, Die Falle mit dem griinen Zaum, Fischer, 1992, str. 126.
27) Till Bastian, Auschwitz und die AuschwitzLtige, C. H. Beck, 1995, str. 4445.
28) Alexander Donat (Hg.), The Death Camp Treblinka, Holocaust Library, New York, 1979, str. 24.


XII. ČUDESA NA POKRETNOJ TRACI

U knjizi Smrt je majstor iz Nemačke, knjizi koju mediji kuju u zvezde i koja je pretvorena u film, Reo Lot i Eberhard Džekel pišu (1): "Ubistvo evropskih Jevreja je jedinstveno. Nikada pre država nije donosila odluku da grupu stanovništva koju je odabrala, uključujući starce, žene i decu, u celini i bez ostatka istrebi, i tu odluku uz pomoć državne vlasti ostvari tako da pripadnike te grupe ne samo ubijaju gde god da ih uhvate, nego da ih još i voze na velika rastojanja s jednim ciljem: da ih ubiju u specijalno za to stvorenim ustanovama".
Hajde da se složimo da je nacionalsocijalistima zaista uspelo da sakriju sve dokaze tog besprimernog masovnog ubistva čitavog jednog naroda, i pređimo na osnovno pitanje: da li su zaista svi Jevreji koji su dospeli u ruke Nemaca, uključujući žene, decu i starce, svi bez ostatka istrebljeni? Odgovoriti na ovo pitanje elementarno je jednostavno, radi toga je potrebno samo redovno čitati štampu i, čitajući, malo misliti.
Počnimo naš pregled štampom slobodnog sveta od članka u Špiglu (br. 51, 1992) koji se naziva "I tada sam otišao u noć". U njemu se govori o nizu Jevreja koji su "prošli nacistički logor smrti i koji su ostali živi". Evo nekoliko primera:
Ralf Đordano, za vreme rata je živeo na slobodi, ali pod nadzorom Gestapoa;
Leo Bajek, preživeo je rat u starom getu u Terezienštatu;
Inge Dojčkron, svoju mladost u Nemačkoj za vreme rata opisala je u uspomenama;
Teodora Goldštajna su "nacisti deportovali u radni logor Vulhajde" i ostao je živ; i tako dalje.
U članku nema ni reči o Jevrejima koji su otrovani gasom. U istom broju Špigl objavljuje intervju s "preživelim holokaust" predsednikom Centralnog saveta Jevreja u Nemačkoj Ignacem Bubisom koji je, uzgred, naslednik drugog "preživelog holokaust" Jevrejina Šmula Galinskog.
Zadržimo se još malo na "najintelektualnijem" časopisu i uzmimo broj od 4. septembra 1995. godine. Na strani 152 tamo je objavljen razgovor s jevrejskim istoričarem Josifom Rovanom, o kojem je poznato da je zbog učešća u pokretu otpora bio deportovan u Dahau. U tom logoru on je, naravno, preživeo, inače Špigl ne bi s njim vodio razgovor. Pa ipak istoričari takve veličine, kao što su Rot, Džekel i drugi (svi Jevreji) tvrde da su nacisti uništavali Jevreje, "sve od reda i bez ostatka". Pošto Rovan nijebio samo Jevrejin, nego i učesnik pokreta otpora, njemu je smrt morala da preti dvostruko više, ali ne, on je preživeo. Nije li to čudo?
O drugom čudu nas obaveštava Fraikfurter Algemajne Cajtung u broju od 27. aprila 1995. godine. Tamo se priča o jednom Jevrejinu, učesniku pokreta otpora, Arnu Listigeru, "koji je preživeo i konclogor i logor za uništenje". U kakvom je "logoru uništenja" bio ne saopštava se, ali on je očigledno u njemu preživeo, inače ne bi mogao da 1995. godine dariva čitaoce napadima na antisemitizam i pseudonaučna revizionistička dela.
Čudo se oseća i iz saopštenja Nordvest cajtuša koji izlazi u frizijskom Oldenburgu: u broju od 13. aprila 1994. godine o Izraelu Gutmanu, glavnom izdavaču Enciklopedije holokausta kaže se: "Izrael Gutman se rodio 1923. godine u Varšavi, 1943. godine je učestvovao u ustanku u Varšavskom getu i zatim se, do 1945. godine, nalazio u logorima Majdanek, Aušvic, Mauthauzen i Gunskirhen".
Dva logora od onih kroz koje je Gugman prošao smatraju se "logorima uništenja". I eto, Jevrejin, učesnik ustanka, prolazi kroz njih nepovređen. Tu su moguća tri objašnjenja:
1. Glupi nacisti, uprkos svim svojim staranjima, nisu uspeli da unište Gutmana, vozeći ga iz logora u logor. Ali tada nije jasno zašto nisu izgubili rat već prvih dana.
2. Tu imamo posla sa čitavim lancem očiglednih čudesa.
3. Nemci uopšte nisu hteli da ubiju Gutmana, uprkos tome što je bio Jevrejin i istupio je sa oružjem u rukama protiv nemačke armije. Oni su ga internirali iz razloga bezbednosti ili zato što su imali potreba za radnom snagom; moguće je iz oba razloga.
Koje je od ova tri objašnjenja najbliže istini? Nama se čini treće, ali razmotrimo još neke primere.

Porodica Frank
Tragična sudbina ove porodice na prvi pogled kao da potvrđuje verziju o uništenju. Ali to se čini samo na prvi pogled. U avgustu 1944. godine Oto Frank, njegova žena Edit i kćeri Ana i Margot su bili iz Amsterdama upućeni u "logor uništenja" Aušvic gde, međutim, nisu bile uništene. Oto Frank je ostao živ. Žena mu je umrla 1946. godine (2), a njihove kćerke u logoru, ali ne od gasa, pošto se tada čak i prema zvaničnoj verziji trovanja više nisu vršila (3). One su umrle nešto malo pre završetka rata od tifusa u Bergen-Belzenu kuda su ih evakuisali iz Aušvica.

Simon Vejl
U Centru savremene jevrejske dokumentacijе Simon Jakov, koja se rodila 13. jula 1927. godine u Nici, ubraja se među "ubijene gasom". Ona je kasnije pod imenom Simon Vejl postala predsednik Evropskog parlamenta i francuski ministar zdravlja. Njena majka i sestra su takođe preživele Aušvic i umrle su od tifusa u Bergen-Belzenu. Ponovo tragedija, ali nikakve politike planskog istrebljenja nije bilo, inače bi sve tri bile ubijene ili još u Francuskoj, ili u Aušvicu.



Primo Levi i Benedikt Kaucki
Budući da je bio Jevrejin i borac pokreta otpora, Levija posle hapšenja Nemci nisu ubili, nego je poslat na prinudni rad u Aušvic. On je o tome napisao knjigu I to je čovek?
Austrijski Jevrejin i socijalista Kaucki boravio je tokom rata u Buhenvaldu, Aušvicu i još jednom u Buhenvaldu, ali je ostao živ. Njegova 80-godišnja majka je umrla u decembru 1944. godine u Birkenau, dobijajući do poslednjeg dana medicinsku pomoć.

Eli Vizel
Laureat Nobelove nagrade za mir, po čijem mišljenju svaki Jevrejin mora da gaji "zdravu mušku mržnju prema Nemcima" (5), preživeo je Aušvic i Buhenvald.
Moglo bi se navesti još vrlo mnogo imena poznatih Jevreja koji su boravili u "logorima uništenja" i ostali živi: "lovac na naciste" Simon Vizental, bivši predsednik kneseta D. Šilanski, hrišćanski demokrata Erik Blumenfeld, rabin Leo Bask, Jozef Cirankevič, Geršel Grinšpan, čije ubistvo nemačkog diplomate je postalo impuls za "kristalnu noć" (6). Ovamo spadaju svi koji su "preživeli holokaust" i napisali uspomene u kojima na sve moguće načine objavljuju: "Ja sam sve prošao da bih vam pričao šta se dogodilo s drugima".
Kada pristalice holokausta stavljaju pred ove činjenice, oni odgovaraju da su nacionalsocijalisti vodili kombinovanu politiku istrebljenja. U Enciklopediji holokausta piše (7): "Nakon dolaska u Birkenau zatvorenike su primoravali što je moguće pre da napuste vagone... Oficiri SS su vršili 'selekciju': veliki deo su slali u gasnu komoru, a manji deo na prinudne radove... Pretežan broj žrtava, muškaraca i žena, odmah su nakon dospeća u Aušvic 2 slali u gasnu komoru i nisu ih registrovali". "Selekciju" su vršili i u Majdaneku (8).
U logorima za "čisto istrebljenje" sve su slali u gasnu komoru, računajući tu i radno sposobne, iako su Nemci imali krajnju potrebu za radnom snagom.
Ne govori se o tome da je "selekcija" u suprotnosti sa osnovnom verzijom holokausta, da su istrebljivali sve, ona se ne slaže ni sa činjenicama. Da je stvar tako stajala, u Aušvicu ne bi počeli da registruju stare ljude, pošto oni nisu sposobni za rad. Nesposobna za rad su bila i deca. Njih su morali da ubijaju odmah posle rođenja. Ali ne, poljska babica, Stanislava Leščinska, saopštava (9): "U onim užasnim uslovima ja sam primila oko 3 hiljade dece. Bez obzira na užasavajuću prljavštinu, insekte, infektivna oboljenja i druge užase, događalo se nešto potpuno izuzetno, neverovatno ali istinito. Jednom mi je logorski lekar naredio da napravim raport o infekciji kod porodilja, kao i o smrtnosti među majkama i decom. Odgovorila sam mu da ni među majkama, ni među decom, nema nijednog smrtnog slučaja. Lekar me je pogledao s nepoverenjem i rekao mi je da čak i u najboljim nemačkim klinikama ne mogu da se pohvale takvim rezultatima".
Čuvena babica bi, bez sumnje, rekla da su decu koju su rodile takve samopregorne majke odmah ubijali.
Po svedočenjima Stivena Spilberga (Šindlerova lista) još 50 godina posle završetka rata bilo je 300 hiljada onih koji su preživeli holokaust od kojih će 150 hiljada biti ispitani pred filmskom kamerom do 1997. rodine (10). Američko-jevrejski list Jewish Chronicle pisao je 28. jula 1995. godine: "Danas postoji 250-300 hiljada preživelih holokaust. Ari Cev koji je napravio intervju sa 150 hiljada, smatra da njih mora biti 400 hiljada".
Dakle, pola veka nakon završetka Drugog svetskog rata živi 250-400 hiljada nekada deportovanih Jevreja. A koliko ih je moralo biti 1945. godine? Kako piše Valter Zaning u svom senzacionalnom istraživanju Likvidacija, u periodu u kojem su se navodno vršila masovna ubistva, u sferi nemačke uprave živelo je najviše 4 miliona Jevreja. Od njih, kao što je priznato, nisu svi bili deportovani; pretežnu većinu francuskih, belgijskih i italijanskih Jevreja uopšte niko nikada nije dirao. Kako onda shvatiti sledeće tvrdnje:
- Nemci su hteli da iskorene sve Jevreje;
- u dva od šest "logora smrti" nisu ubijali sve Jevreje, nego su odabirali radno sposobne;
- u ostalim četirima "fabrikama smrti" uništavali su i one radno sposobne, iako su Nemci, kao što se vidi iz dokumenata, grozničavo tražili jevrejsku radnu snagu;
- u mnogim zemljama Jevrejima nije pala ni dlaka s glave, iako u istoj Belgiji nije postojala nikakva teškoća da se pohapse svi Jevreji;
- od najviše 4 miliona Jevreja bilo je uništeno 5-6 miliona, pa čak 11 miliona (Vizental) (11);
- pola veka nakon jedinstvenog genocida, kada je od 4 miliona bilo uništeno 5-11 miliona, 250-400 hiljada Jevreja, bivših zatočenika logora, žive i danas.

Razmotrimo nekoliko primera od tih 250-400 hiljada čudesa. Jevrejski humorista Efraim Kiton kaže (12): "Vidite li, bio sam na putu za logor uništenja, ali uspeo sam da pobegnem. To je pravo čudo!"
Eli Vizela i njegovog oca su, iste večeri kada su došli u logor, poslali prema jamama u kojima gori vatra, gde su, kao što se sećamo, žive spaljivali odrasle i decu. Obojica su izbegla smrt u vatri, evo na koji način (13): "Našoj koloni je preostalo 15 koraka (do jame). Grizao sam usne da otac ne bi čuo kako mi cvokoću zubi. Evo, ostalo je deset koraka. Osam. Sedam. Marširali smo lagano, kao iza odra vlastite sahrane. Evo, ostalo je samo četiri koraka. Tri. Bile su sasvim pored nas, te jame s njihovim plamenom. Skupio sam svu snagu da bih iskočio iz reda i bacio se na žicu. Duboko u srcu sam se opraštao od oca, od celog sveta i nehotice promrmljao: Ijtgadal vejtkadah hme rabah... Njegovo Ime neka je uzvišeno, neka je sveto...
Nemoguće! Dva koraka nas je odvajalo od jame kada nam je bilo naređeno da idemo u barake".
Posle ovakvog nečeg ne treba čekati kada će doći sovjetski oslobodioci tako će se obojica dobrovoljno pridružiti Nemcima u povlačenju i tu je Eliju i njegovom ocu trebalo da prežive još jedno čudo (14): "Šapat je prošao kroz naše redove: selekcija! Nju su vršili oficiri SS. Slabi na levo, oni koji mogu da idu na desno. Mog oca su poslali levo. Jurnuo sam za njim. Oficir SS mi je za leđima: 'Nazad!1 Izgubio sam se među drugima. Nekoliko esesovaca su počeli da me traže i napravili su takav 'tohuvabohu1 (jevrejski -haos), da su mnogi ljudi prešli na desnu stranu, među njima ja i otac".
Ista stvar je i u Buhenvaldu. Eli uspeva više puta da zbija sa smrću neslane šale (15): "U Buhenvaldu su svakodnevno slali u smrt deset hiljada ljudi. Ja se uvek nalazim u poslednjoj stotini pred vratima. Zatim su s tim prestali. Zašto?"
Da, zašto? Mi bismo jako želeli da to saznamo.

Druga žena Ota Franka je izbegla gasnu komoru na sledeći način (16): "Svaki zatvorenik je morao da se predstavlja pojedinačno i esesovke su poredile brojeve istetovirane na zatvorenicima s brojevima unesenim u spiskove... Preda mnom je u istom redu stajala Loreta. Kada je ona došla na red, rekla je: 'Gospođo oberšurmfirer, nas dve ne spadamo ovamo. Nas su greškom uzeli iz druge barake!' Esesovka je pogledala u spisak. 'Koji vam je broj?' 'A/6893'. 'A moj A/5271 rekla sam ja. 'Zaista?1 Oštrica olovke je skliznula po listu, tražeći naše brojeve... Vrata kamiona su se zatvorila i šoferusu naredili da ide, a nas su uputili u drugu baraku".
Judit Trudi Birger je izbegla smrt na svoj način (17): "Za to vreme ja sam već tako bila blizu peći da sam mogla da razlikujem lica poljskih zatvorenika koji su bacali u vatru žive ljude. Oni su grabili žene kako su stigli i bacali ih u peć glavom napred... Kada sam videla da sam ja sledeća, skamenila sam se... I tada sam čula glas. Bio je to san? Tamo je stajao komandant logora, čovek niskog rasta od oko 45 godina... On je zagrmeo: 'Vodite ovu devojku odavde!' Umesto da me spale kao i druge žene, poljski kriminalci su me stavili na nosila..."
Birgerova je izbegla ne samo vatru, nego i vodu (18): "Ne znam zašto, ali nemački kuvar je izdao komandu... Iznenada je povikao: 'Brod je suviše težak! U vodu Jevreje!'... Poljski i litvanski zatvorenici su pojurili da izvrše njegovu naredbu. Dramatičnim pokretom sam podigla ruke i povikala iz sve snage: 'Slušaj Izrailju!'... Iznenada je kuvar naredio svima da se zaustave... Tako nijedna od 30 žena nije bila bačena u vodu".
Priličan niz čudesa je bio potreban da prežive članovi zonderkomande. Prema Enciklopediji holokausta, naziv zonderkomanda znači "... skupinu jevrejskih zatvorenika koji su radili u gasnim komorama i u krematorijumima. Nakon nekoliko meseci njeni članovi su uništavani i zamenjivani novim".
Naš stari poznanik Mikloš Njisli je bio član takve komande. On piše (20): "Članovi zonderkomande nisu smeli da napuštaju teritoriju krematorijuma i nakon četiri meseca, ako su suviše mnogo videli, njih su likvidirali". Došavši u maju 1944. godine u Aušvic, Njisli je, kako sledi iz njegovog klasičnog rada, video mnogo ali nije bio likvidiran. Već u decembru 1942. godine Šlama Dragon i Milton Buki došli su u Aušvic i bili odmah upućeni u zonderkomandu, ali i oni su takođe doživeli oslobođenje 1945. godine. Ispada da su na čudesan način izbegli šest likvidacija. Ali još čudesnije je bilo spasenje Filipa Milera. Prema njegovom klasičnom radu Posebno ophođenje koji ima podnaslov "Tri godine u krematorijumima i gasnim komorama Aušvica", on je preživeo 36:4=9 likvidacija.
Fortunu nije trebalo dugo da čekaju ni drugi članovi zonderkomandi: Šmul Fajncilberg (isti se javlja pod imenom Stanislav Janovski, odnosno Kaskovski), D. Pajskovič, Henrik Tauber, Avram Dragon, Josif Zakar, Jakov Gaban, Šaul Hazan, Elezer Ajzenšmit, Leon Koen i drugi(21).
Ali ako se ipak događalo da je neki član zonderkomande umirao pred svoju smrt, uvek je nalazio slobodnog vremena da napiše poruku spoljnjem svetu, da je zatvori i zapečati u bocu, a bocu da zakopa, da bi je nakon niza godina slučajno pronašli. Tako se dogodilo s nepoznatimjevrejskim autorom koji nas je potresao ovakvim saopštenjem (22): "Neka mlada Poljakinja je ušla u gasnu komoru i pred golim prisutnima je izgovorila kratak, ali vatren govor u kojem je žigosala nacističke zločince i završila ga ovakvim rečima: 'Mi sada nećemo umreti, istorija našeg naroda će nas ovekovečiti, naša volja i duh će živeti i cvetati, a nemački narod će platiti našu krv onoliko koliko mi samo možemo da zamislimo...' Posle toga Poljaci su klekli i praznično izgovorili molitvu... Sa uzbudljivom usrdnošću oni su na taj način izrazili svoja osećanja i nade kao i veru u budućnost njihovog naroda. Zatim su zajedno otpevali 'Internacionalu1. Za to vreme došao je automobil Crvenog krsta, bio je pušten u komoru gas i svi su ispustili duh u pevanju i ekstazi, maštajući o bratstvu i usavršavanju sveta... I tamo je stajala mala devojčica od oko pet godina i držala za ruku malog brata od godinu dana. Jedan iz komande je prišao da bi svukao brata. Devojčica je glasno uzviknula: 'Marš, ubico Jevreja! Ne dodiruj rukama okrvavljenim jevrejskom krvlju mog lepog brata! Ja sam sada njegova dobra mama i on će mi umreti na rukama... Hauptšarfirer Mil je sve postrojio po četiri, i red za redom počeo iz oružja da puca (to jest, jednim pucnjem četvoro J. G.)".
Šta će reći budući naraštaji o vremenu u kojem su ljudi svi od reda verovali u to? Ne samo članovi zonderkomandi, nego i članovi četa koje su kopale jame smrti, ako bi hteli daprežive u Aušvicu morali su da prođu seriju čudesa, kao što se to, na primer, dogodilo grčkom Jevrejinu Mavrikiju Benrubiju (23): "Deset jama je bilo spremno da prime mučenike. Pored tih otvorenih jama bilo je još nekoliko zaustih zemljom; one su se pružale u zoni od oko 300 metara. Videlo se da su ih sasvim nedavno zasuli. Tlo je unaokolo bilo umrljano svetlom stvrdnutom mašću, pomešanom sa krvlju. Dobivši naređenje, kapo nas je podelio u dve skupine. Neki od naših drugova zgrabili su pijuke i lopate i skočili u jame. Ja sam s drugim drugovima ušao u zonderkomandu i transportovao leševe. Članovi zonderkomandi su nas dočekali kišom kamenja i izložili nas svim mogućim poniženjima. Oni su se smejali i zabavljali kao zločinci, želeći time da se svide svojim saborcima esesovcima. Ukratko govoreći, to je bila slika nacističkog režima u minijaturi. U mojoj ekipi su nas mlatili svi, kapo, esesovci, zonderkomanda, a zatim su nas bacili na gomilu leševa, iživljavajući se i uživajući u našem strahu. Esesovci su pucali u nas i svaki dan smo morali da vučemo naše ubijene drugove u logor kako bi bili prebrojani prilikom večernje prozivke".
Zamislimo ovo: od juna 1942. do januara 1945. godine esesovci su stalno streljali kopače jama i ovi su bili prinuđeni da svaki dan vuku leševe ubijenih drugova u logor, pa ipak je Benrubi dve i po godine ostajao u takvoj ekipi živ!
Još više čudesa od onih koja su se događala u Aušvicu bilo je potrebno Rudolfu Re
deru (24) da preživi u Belzecu pošto od 600 hiljada tamo zatvorenih Jevreja, nijedan, prema Kogonu/Lajngbajnu/Rikerlu nije živ napustio taj užasni logor.
Izraelski istraživač Jicak Arad saopštava nam na strani 26 svoje knjige (25) o "fabrici smrti" o još petorici preživelih u Belzecu. Izgleda da je Reder bio jedan od te petorice. Uprkos tome što mu je bilo 60 godina, njega su uputili u radnu skupinu Jevreja. Nekoliko meseci je živeo među "bezosećajnim monstrumima koji su sa sadističkim uživanjem vršili nečuvena zlodela" i preživeo je najmanje 80 akcija uništenja, što Filipa Milera i Simona Vizentala tera da pozelene od zavisti. Jednom su "bezosećajni monstrumi" poslali Redera sa esesovcem u kupovinu. Usput je esesovac zaspao i Reder je pobegao. O "kvazičudu" saopštio je 5. avgusta 1993. godine montrealski list The Gazette: "Kao jedanaestogodišnji dečak Moše Pejer je najmanje šest puta boravio u gasnoj komori koncentracionog logora Bergen-Belzen. I svaki put je ostajao živ, posmatrajući sav užas umiranja muškaraca, žena i dece poslatih s njim u gasnu komoru. Do dana današnjeg Pejer ne zna kako je mogao da preživi trovanje gasom i da ne umre".
Mi to takođe ne znamo. Ali nije samo mali Moše bio otporan na trovanje cijanovodoničnom kiselinom. List priča dalje: "Pejer i njegova sestra i braća svi su ostali živi i o njima su se brinule dve logorske žene. A posls rata Pejer se sreo sa svojim ocem i njegovom ženom".
Završimo razmatranje ove neobične serije čudesa izjavom koju je dao bazelskom Jevrejskom pregledu Makobi u broju od 11. novembra 1993. godine, u kojem se kaže: "Svaki Jevrejin koji potiče od naše parše (Parscha) može da živi, znajući da jevrejski narod nije potčinjen zakonima prirode".

Primedbe
1) Lea Rosh/Eberhard Jackel, Dev Tod ist ein Meister aus Deutschland, Hoffmann und Campe, 1991, str. 11.
2) Enzyklopadie des Holocaust, str. 473.
3) Poslednje ubistvo gasom u Aušvicu, kako tvrdi Kalendarium, str. 921, "verovatno" se dogodilo 1. novembra 1944.
4) Serge Thion, str. 328.
5) Elie Wiesel, Legends ofour lime, New York, 1968, str. 177.
6) Ingrid Weckert, Feuerzeichen, str. 252253.
7) Enzykloplidie des Holocaust, str. 111.
8) Kogon/Langbein/Riickerl, str. 241.
9) Comite international d'Auschwitz, Anthologie, Tome II, 2eme partie, str. 164165.
10) Tageszeitung, Berlin, 30. Marz 1995.
11) Simon Wiesenthal, De Post, Belgien, 9. Mai 1982.
12) Podrobne podatke o broju žrtava proterivanja videti, na primer, kod Heinz Nawratil. Die deutschen Nachkriegsverluste, Herbig, 1988.
13) Elie Wiesel, La Nuit, str. 59/60.
14) Tamo, str. 151.
15) Time, 18. Marz 198S, str. 79.
16) Eva Schloss, Evas Geschichte, Wilhelm Neupe Verlag, 1991, str. 112113.
17) Tradi Birger, Im Agnesicht des /"euers, Piper, 1990, str. 126/127.
18)Tamo, str. 149150.
19) Enzyklopadie des Holocaust, str. 1337.
20) Miklos Nyiszli, Im Jenseits der Menschlichkeit, Dietz, 1994, str. 24.
21) Uporediti našu knjigu Auschwitz Tatergestandnisse...", kao i Gideon Greif, Wir weinten tranenlos.
22) Hefte von Auschwitz, Sonderheft I, "Handschriften von Mitgliedern des Sonderkommandos", Verlag Staatl, Museum Auschvvitz 1972, str. 115 ff.
23) Navedeno po Pressac, Auschwitz. Technique..., str. 162.
24) Kogon/Langbein/Riickerl, str. 183.
25) Yitzhak Arad, Belzec, Sobibor, Treblinka. The Operation Reinhard Death Camps, University Press, Bloomington, 1987.
26) Sadržaj Rederove knjige Belzec koja je izašla 1946. godine u Krakovu, izložio je Karlo Matonjo u knjizi // raporto Gerstein. U velikoj knjizi o Belzecu, planiranoj za 1997. god, Matonjo objavljuje ceo tekst Rederove knjige u italijanskom prevodu.



XIII. BROJ OD 6 MILIONA

A. Otkuda ova mitska brojka?
Zajedno s gasnim komorama pretvorio se u mit i broj od šest miliona. Ali pogledajmo odakle je on uzet. Prvi put se on pojavljuje u iskazima dvojice nacionalsocijalista iz srednjeg komandnog kadra kod Ditera Vislicenija i Vilhelma Hetla. Visliceni je bio šef Gestapoa u Bratislavi, a svoje iskaze je davao češkim komunistima koji su ga mučili (1). Vrednost ovakvih priznanjaje, naravno, jednaka nuli. Visliceni je mogao da pomene i 60 miliona, samo da prekrati muke.
Hetl je bio saradnik Adolfa Ajhmana u Glavnoj upravi državne bezbednosti. O šest miliona je, navodno, čuo od Ajhmana (2). Posle nestanka svog šefa Hetl je odlučio da se iskobelja iz teškoća, svalivši na Nemačku krivicu koju su od njega tražili saveznici. Bio je nagrađen za saradnju. Nije mu pala ni dlaka s glave. Ajhmana su pak 1960. godine oteli iz Argentine i doveli u Izrael gde ga je na javnom procesu svetska sudska birokratija pretvorila u monstruma i 1962. ga ubila (3).
Ali vratimo se 1942. godini. Tamo ćemo nabasati na zanimljivu činjenicu kada je cionistički aktivista Naum Goldman, koji je kasnije postao predsednik Jevrejskog kongresa, već umaju 1942. godine na prijemu u hotelu "Baltimor" u Njujorku izjavio da je od osam miliona Jevreja koji su se nalazili u sferi nemačke vladavine, živih ostalo 2 ili 3 miliona (4). Tada je "holokaust" tek počinjao. Otkuda je Goldman znao budući broj?
Našem čuđenju neće biti granica ako se obratimo listu Američki ]evreji gde se o "holokaustu" govori u broju od 31. oktobra 1919. go dine (!): "O uništenju šest miliona jevrejskih muškaraca, žena i dece". Gde se i kako ovaj "holokaust" ostvarivao nije jasno iz maloumnog napisa u listu, ali broj od šest miliona se pominje sedam puta.
Evo gde se nalazi odgovor zbog čega je neizostavno potrebna ta brojka: ona je uzeta iz prošlosti, taj svešteni broj su sumanuti političari pozajmili iz Talmuda.

B. Volfgang Benc i Valter Zaning

Zamislimo se nad time kakvu kolosalnu ulogu broj šest miliona već desetlećima igra u propagandi. Do sada je napravljen samo jedan pokušaj da se taj broj raskrinka. Godine 1991. autorski kolektiv pod rukovodstvom profesionalnog antiantisemite Volfganga Benca (on rukovodi Berlinskim institutom za istraživanja antisemitizma) izdao je debeli tom pod naslovom Dimenzija smrtpi naroda, gde se kaže da je u Trećem rajhu bilo uništeno od 5,29 do 6,01 miliona Jevreja (5). A osam godina ranije Amerikanac Valter Zaning u knjizi Rešenje (6) izvlači zaključak da je u sferi nemačke vladavine poginulo nekoliko stotina hiljada Jevreja.
Obe knjige je analizirao Germar Rudolf u svom radu koji je svima dostupan (7). Mi ćemo se zadovoljiti samo kratkim citatima iz njega.
Da bi dobili broj od šest miliona Benc i njegova ekipa pribegavaju raznim manipulacijama, na primer, dvostrukom knjigovodstvu, koristeći činjenicu da su teritorije za vreme Drugog svetskog rata prelazile iz ruke u ruku. Rudolf je razotkrio 533.193 takvih dvostrukih računa. Dalje se na račun Nemaca sasvim mirno unose Staljinove čistke i deportacije. U Poljskoj Benc smatra ubijenim svakog Jevrejina koji se nije vratio tamo posle rata. Izgleda kao da knjiga Leona Irija Exodus uopšte nije bila napisana.
Za razliku od Benca, Zaning vrši izračunavanje sa odgovarajućom pažnjom. U svojoj knjizi koja se oslanja isključivo na jevrejske i savezničke izvore on pokazuje da se posle 1945. godine 1,5 miliona Jevreja iselilo iz Evrope u Palestinu, SAD, Južnu Ameriku i Australiju. Ali tih 1,5 miliona još ne rešavaju ceo problem. Drugi njegov deo treba tražiti u SSSR. Prema podacima popisa, 1939. godine u Sovjetskoj državi je živelo 3,02 miliona Jevreja. Prema podacima popisa iz 1959. godine njih je tamo bilo 2,267 miliona. Ali svi cionisti seslažu u mišljenju da je ova brojka znatno umanjena. Prvo, svaki sovjetski građanin može po sopstvenoj želji da pomene svoju nacionalnost i većina, ako ne svi, asimilirani Jevreji izjašnjavaju se kao "Rusi". Drugo, sovjetski režim je bio zainteresovan za to da se pod istoriju "holokausta" podvede neophodna baza i zato je namerno posle rata počeo da smanjuje broj Jevreja koji žive u zemlji. Prvog jula 1990. godine, to jest, mnogo godina posle početka masovne emigracije sovjetskih Jevreja na Zapad, Njujork post je pisao, pozivajući se na izraelske stručnjake, o pet miliona Jevreja koji žive u SSSR. Prirodni priraštaj te skupine stanovništva, u uslovima narastajuće tendencije prema asimilaciji i niskom natalitetu, teško da bi mogao da bude tako veliki. Ispostavlja se da je pre emigracije tamo moralo živeti šest miliona Jevreja, to jest, 2,5 puta više, nego 1959. godine.
Pa šta je onda bilo zapravo? Godina 1939. Posle podele Poljske ogromna bujica jevrejskih iseljenika krenula je na Istok. A posle početka nemačko-sovjetskog rata većina Jevreja je prema Zaningu 80% bila evakuisana i Nemci ih čak nisu ni videli. U decembru 1942. godine David Bergelson, sekretar Jevrejskog antifašističkog komiteta, izjavio je u Moskvi (8): "Zahvaljujući evakuaciji bila je spasena apsolutna većina Jevreja koji su živeli u Ukrajini, Belorusiji, Letoniji i Litvaniji. Prema saopštenjima koja su pristizala iz Vitebska, Rige idrugih gradova koje su osvojili fašisti, tamo su ostali samo pojedini Jevreji".
Na taj način, veliki deo poljskog i pribaltičkog jevrejstva bio je absorbovan u SSSR. Ali uprkos tome britansko-američka komisija je u februaru 1946. godine, kada su se stotine hiljada poljskih Jevreja iselile na Zapad, saopštila da tamo još uvek živi 800 hiljada Jevreja (9). I šta nam u tom slučaju preostaje da radimo s mitom o istrebljenju Jevreja u gasnim komorama?

V. Istraživanja Karla Nordliga

Švedski profesor Karl Nordling je preuzeo na sebe rad na istraživanju sudbine 722 Jevreja koji su pomenuti u Jevrejskoj enciklopediji i koji su živeli za vreme Drugog svetskog rata u sferi nemačke vladavine (10). On je utvrdio da je 44% njih emigriralo pre početka 1942. godine, 13% umrlo, a 35% je izbeglo deportaciju, ostali su bili deportovani i internirani, ali su ostali živi.
Ako se pođe od 4,5 miliona Jevreja koji su živeli u sferi nemačke vladavine, 13% od njihovog broja iznosi oko 600 hiljada; Zaning je izbrojao tačno pola miliona; englеski revizionista Stiven Galen je izbrojao 750 hiljada (11).
Tako se od kockica mozaika stvara slika onoga što se zaista dogodilo.
Nesumnjivo je da je gubitak 13% stanovništva bila užasna tragedija za evropske Jevreje. Ali i kod drugih naroda gubici su bili takvi, čak i veći.


Primedbe
1) Richard Harwood, "Did six million really die?", Historical Reviewpress, 1974, str. 13.
2) Nirnberški dokument IMT XI, str. 255 ff., 285 ff., kao i IMT XXXI, str. 85 ff.
3) O procesu Ajhmanu čitajte kod Paul Rassiniers, Was is Wahrheit?, Draffel, Leoni, 1980.
4) Martin Gilbert, str. 398.
5) Wolfgang Benz, Dimension des Volkermords, R. Oldenburg, 1991.
6) Walter Sanning, Die Auflusung, Grabert, 1983.
7) Germar Rudolf u: Gauss, Gnmdhigen....
8) Sanning, str. 114.
9) Keesings Archiv der Gegenwart, 16/17. Jahrgang, RheinischWestfalisches Verlagskontor, Essen, 1948, str. 651, Meldung vom 15. Februar 1946.
10) R.H.R. Nr. 2, 1990, str. 50 ff.
11) Stephen Challen, Richard Kornerr and his reports, Cromvvell Press, 1993.




XIV. SLON KOGA NISU PRIMETILI

O tome da su saveznici, Vatikan i Crveni krst znali za sudbinu Jevreja, pišu mnoge knjige (1). U njima se beskrajno raspreda o tome zašto niko nije došao u pomoć Jevrejima. Nemoguće je zamisliti da u Vašingtonu, Londonu, Moskvi, Vatikanu i Ženevi nisu znali šta se događa u Aušvicu i drugim "logorima uništenja". Američki autor Dejvid Viman, razmatrajući ovo pitanje, otvoreno iznosi sumnju da je istrebljenje Jevreja bilo izvršeno uz prećutnu saglasnost svih. On je svoju knjigu tako nazvao Nepoželjni narod (2).
Od 1942. godine u štampi su se pojavila saopštenja o uništenju Jevreja (3). Ali u jezive priče o parnim komorama, gasnim komorama, vagonima s krečom, o ubistvima električnom strujom, ispod zemlje i tome slično, niko nije verovao - ni savezničke vlade, ni Vatikan, ni međunarodni komitet Crvenog krsta. Još je u avgustu 1943. godine, kada je već postojala zvanična verzija o trovanju gasom 2,3 miliona Jevreja, američki ministar inostranih poslova Kordel Hel u konceptu telegrama američkom ambasadoru u Moskvi precrtao sva pominjanja gasnih komora kao nedokazana (4).
Martin Gilbert u debeloj i bogato dokumentovanoj knjizi Aušvic i saveznici piše (5): "Nazivi i mesta četiri logora uništenja Helmno, Treblinka, Sobibor i Belzec postali su poznati u savezničkim zemljama od 1942. godine. O gasnim komorama u Aušvicu ćutalo se do kraja 1944. godine".
Aušvic se pak nalazio u središtu industrijske zone. Zatvorenici su imali stalni kontakt sa iznajmljenim radnicima, a ovi su stalno posećivali svoje porodice (6). Zatim, zatvorenike su stalno prevozili železničkom prugom iz Aušvica u druge logore (setimo se porodice Frank). Kako smo već ranije pokazali, postojao je ogroman broj ljudi oslobođenih iz logora; naročito je mnogo takvih bilo u rano leto 1944. godine, kada je genocid, kako se tvrdi, dostigao svoj užasni vrhunac. Svi oni, te desetine hiljada najmljenih radnika, premeštenih radnika i oslobođenih ljudi morali su, ili bi mogli, da budu svedoci istrebljenja ljudi, istrebljenja kakvog svet ne pamti.
Glavno mesto gde su se navodno događala ubistva, krematorijum 2 u Birkenau, prema snimcima na zemlji i iz vazduha, kao i prema crtežima Džona Bola, bio je okružen niskom ogradom i iz celog logora bi se mogla svaki dan videti ubistva koja su se tamo vršila. Neposredno blizu krematorijuma 3, drugom po veličini mestu masovnih ubistava, nalazio se fudbalskiteren gde su zatvorenici redovno igrali fudbal(7)
Da su se masovna ubistva gasom zaista vršila, vest o tome bi za nekoliko nedelja obletela savezničke zemlje, iznad Nemačke bi bili razbacani milioni letaka koji obaveštavaju nemački narod o zločinima njegove vlasti. Ali to se nije dogodilo.
Od kraja 1943. godine Aušvic su stalno fotografisali iz vazduha. Da je na fotografijama bilo išta što bi ukazivalo na masovna ubistva, angloamerički bombarderi bi bez muke razorili železničku prugu koja povezuje Aušvic sa Mađarskom. Ali oni to nisu učinili. Zašto? Pa zato što na fotografijama nije bilo ničeg što ukazuje na masovna ubistva!
Pristalice teorije istrebljenja, takvi kao što su Faven i Viman, Gilbert i Laker, došli su do zaključka:
- bilo je nemoguće dugo skrivati masovna ubistva u Aušvicu;
- saveznici, Vatikan i Crveni krst ništa nisu saopštili o masovnim ubistvima u Aušvicu i nisu mrdnuli prstom da spasu Jevreje iz gasnih komora.
Jedinu moguću posledicu iz ovih upadljivih činjenica izveo je američki revizionista Artur Buts (8): "Ne vidim u svom podrumu nikakvog slona. Kada bi u mom podrumu bio slon,
bez sumnje bih ga video. Prema tome, u mom podrumu slona nema".


Primedbe
1) Tri najvažnije knjige na ovu temu su: Martin Gilbert, Auschwitz und die alliierten, C. H. Beck, 1982, Walter Laqueur, Was niemand wissen wohe (Ullstein, 1982), kao i JeanClaude Favez, Das IKRK und das Dritte Reich (Verlag NZZ, 1989).
2) David Wyman, The Abandonment of the Jews. America and the Holocaust, 19411945, New York, 1984.
3) U svojoj knjizi The Noah ofthe Twentieth SepŠgu A. Buts citira mnogo sličnih saopštenja iz Njujork Tajmsa.
4) Laqueur, str. 237.
5) Gilbert, str. 44.
6) Pressac, Die Krematorien..., str. 70/71.
7) Hefte von Auschwitz, Verlag des staatl. Museums Auschwitz, br.5(1975).
8) Arthur Butz, "Context and Perspectives in the Holocaust Controversy", I.H.R., Winter 1982.


XV. NESOVA KOŠULJA

U grčkom mitu se priča o kentauru Nesu koji je, umirući od Heraklove strele, posavetovao Heraklovu ženu Dejaniru da prikupi krv iz njegove rane, natopi njome Heraklovu košulju te, ako je ovaj prevari, da mu je obuče. Dejanira je tako i učinila. Košulja se u početku svidela junaku ali zatim je počela da ga žari, da mu donosi neverovatne patnje. Ali skinuti je bilo je nemoguće, ona se prilepila za telo i Herakle je umro u mukama.
O ovom mitu trebalo bi da porazmisle pametnije vođe jevrejstva. "Gasne komore" su Nesova košulja koju su cionisti smislili pre pola veka. Najpre je ona, u obliku parnih komora, buktećih jama i drugih izmišljotina neobuzdane propagande, služila kao instrument osvete jakom neprijatelju "faraonu" u Berlinu koji je odlučio da jevrejski narod liši prava, nasilno ga raseljava i primora ga da radi. A zatim su cionisti otkrili da lažna propaganda može da donosi ogromnu korist.
Nemačku su primorali da plaća kompenzacije na osnovu kojih su počeli da podižu Izrael i da izdržavaju cionističke organizacije. Osim toga mit pomaže da se vrši ogroman psihološki pritisak na Nemce. Zatim: do 1945. godine bilo je dozvoljeno kritičko izjašljavanje o Jevrejima, a posle 1945. to više nije bilo dozvoljeno. Čak i najskromniji pokušaj da se dovedu u sumnju metodi delovanja cionista, klika javnih glasila odmah izlaže prokletstvu kao antisemitizam. Svako ko izusti jednu reč protiv Jevreja rizikuje da bude izložen javnom preziru, da ostane bez posla, a u nizu zemalja da bude novčano kažnjen ili osuđen na zatvorsku kaznu.
Ovakva nečasna igra bi mogla da traje do beskonačnosti da nema prokletih revizionista! Kao što su posle 1945. godine gasne komore omogućile cionistima da uzlete na nezamislive vrhunce, tako će, već u najskorijoj budućnosti cionisti morati, sa svim posledicama koje iz toga proističu, da se survaju s visina koje su zaposeli. Neverovatno oružje koje je savršeno sve do sada delovalo, sa užasnom snagom počinje da se okreće protiv samih cionista. Njihovom krivicom, ne samo u Nemačkoj, nego i u celom svetu, Jevreji njihova većina koja lično nije kriva za stvaranje laži holokausta doživljavaju na sebi ledeni prezir. Oni će tada poželeti da skinu sa sebe "Nesovu košulju", ali to više neće moći da učine.
Do druge polovine 70ih godina zvanična verzija holokausta se držala nepokolebljivo. Istina, već i onda su postojali hrabri ljudi koji su raskrinkavali laž. Zajedno s Polom Rasinjeom, pionirom pokreta revizionista, istupio je čitav niz autora: Mavrikije Bardes koji je najpre verovao u gasne komore, a zatim je počeo da osporava broj žrtava, Emil Areti, Ervin Šeborn, Tis Kristofersen, Hajn Rot, Franc Šejdl, Volf Diter, Ričard Harvud i neki drugi. Ali njihovim argumentima je nedostajala naučna baza da bi probili veliku brešu u zidu laži. Prvi revizionisti nisu razotkrili najslabiju tačku u istoriji "holokausta" njegovu apsolutnu tehničku ludost.
"Holokaust" zbog svoje istorijske i tehničke apsurdnosti sam u sebi od samog početka sadrži svoje pobijanje. Odlučujući napredak u istraživanjima revizionista postigao je Artur Buts 1976. godine, objavivši knjigu The Noah of the Twentieth Centurv (Mistpifikacija 20. veka). Početkom 1979. godine Vilhelm Šteglih je objavio Mum o Aušvicu gde je razotkrio neosnovanost predstave koja je stvorena o njemu. Nešto pre toga Rober Forison je otvoreno istupio člankom u kojem je ukazao na tehničku nemogućnost postojanja gasnih komora. Zajedno sa Šveđaninom Ditlibom Feldererom koji je tada bio potpuno nepoznat Forison je obavio prirodnonaučna istraživanja u "logorima uništenja" i objavio njihov opis.
Buts, Šteglih i Forison su počeli da odbrojavaju vreme koje je preostalo do trenutka smrti mita. Tada je, 30 godina posle završetka rata, cionistima i njihovim šegrtima koji izvršavaju njihove naloge u medijima bilo naređeno: ni korak natrag! Gasne komore su već pouzdano postale simbol jedinstvenosti stradanja Jevreja, simbol koji nisu hteli da žrtvuju da ne bi potresli temelje na kojima je stajao posleratni svetski poredak. Profiti od velike laži samo su rasli. Radi njih su propagandu "holokausta" u svojim sredstvima javnog informisanja naduvavali do shizofrenije. Sve do danas se događa to da što dalje rat odlazi u prošlost, to je besomučnija hajka, to se u sve većem broju zemalja stavljaju totalitarne brnjice, zabranjuju slobodu mišljenja. Još neko vreme, ali ne zadugo, polaziće im za rukom da revizioniste trpaju iza rešetaka, ali slom monopola na informacije ubrzaće kraj najveće laži u svetskoj istoriji.
Danas bi cionisti hteli da umesto šest miliona otrovanih gasom govore o tri miliona umrlih od tifusa i gladi. Ali sada je kasno. Gasne komore se nalaze ne samo u udžbenicima istorije, već, kao "očigledne činjenice", i u sudskim spisima. Ako bi im uspelo da dokažu da su Nemci otrovali gasom barem nekoliko hiljada, katastrofa bi još mogla da se donekle zaustavi. Ali ne može se dokazati nijedno trovanje i gasne komore nisu samo preterivanje koje je nastalo u posleratnoj atmosferi, već laž od samog početka.
U holandskom listu Intermedijer 15. decembra 1995. godine pojavio se dug članak Jevrejina Mihela Karteka, u kojem on smanjuje broj ubijenih gasom na 700-800 hiljada. Ostali (5 miliona), tvrdi on, bili su "streljani, pretučeni do smrti, obešeni". Nije li ovaj članak izvesna sonda koja je puštena da bi ispitala reakciju javnosti na novu verziju "holokausta"? Ako je
ste, nećemo je morati dugo čekati. Zanimljivo će biti saznati kako ideolozi "holokausta" dele tih 700 hiljada na šest "logora uništenja", kako će nam objasniti svoje odricanje od "očiglednog"?
Možda će i "slobodna demokratija" za kratko nadživeti kraj holokausta, pošto političarima, kako van Nemačke, tako i u njoj, tvorcima ovog mita niko neće verovati ni reč. Gubitak vere će biti jednostavno smrtonosan u vreme sveopšte ekonomske i socijalne krize, protiv koje vladajuća klika ne zna nijedan recept.
Protivnik slobodnih naroda nosi "Nesovu košulju" i nikako je neće moći skinuti, već će ga ona žariti svakog dana sve više i više.



ZAKLJUČAK

Šta bi se dogodilo ukoliko bi se argumenti revizionista prihvatili?
Zamislimo jednom da će zvanična verzija "holokausta" takođe biti zvanično proglašena lažnom, da će biti prihvaćeno da je u Trećem rajhu gonjenje Jevreja postojalo, a da istrebljenje nije postojalo, da su gasne komore, gasna vozila, kao i dečije ruke koje su nemački vojnici sekli još za vreme Prvog svetskog rata, sapun i abažuri od masti i kože Jevreja da je sve to propagandističko grozničavo buncanje, da u sferi nemačke vladavine nije poginulo šest miliona, već oko 500 hiljada Jevreja, i to u ogromnoj većini od pegavog tifusa i oskudice u logorima i getima, uslovljenih ratnim nedaćama. Kakve bi bile posledice priznavanja svega toga? Bez neke naročite fantazije može se odgovoriti na takvo pitanje:
u svetu bi se podigao talas negativnog odnosa prema Jevrejima, računajući tu i one koji uopšte nisu krivi za fabrikovanje laži;
Izrael bi se našao u potpunoj izolaciji. Teško da bi nejevreji tada i dalje podržavali državu koja je izgrađena na aferi ovakvog kalibra;
Nemačku bi zapljusnuo talas nacionalističkih raspoloženja. Političari, intelektualci, istoričari, novinari, bili bi prinuđeni da priznaju da su doprinosili beskrajnom sramoćenju svog naroda;
morale bi ponovo da se pokrenu debate o nacionalizmu;
nacionalizam (ne brkati sa imperijalizmom), kao sredstvo očuvanja nacionalnih interesa i nacionalnog identiteta, ponovo bi postao legitiman;
ne samo u Nemačkoj, nego i u drugim evropskim zemljama bili bi u potpunosti diskreditovani ljudi koji se nalaze na vlasti. Ljudi bi počeli da postavljaju pitanje: A u ime čijih interesa su pola stoleća sredstva cenzure i terora podržavala nečuvenu aferu? Poverenje prema vlastima bi se konačno srušilo.
Na taj način, vidimo da bi razobličavanje laži "holokausta" imalo razorne posledice ne samo po cionizam, nego i пo političku i intelektualnu vladajući kastu celog sveta. Došlo bi do prevrednovanja svih vrednosti. Sve ono nekadašnje otišlo bi u nebiće. Nastupio bi opšti preokret.
Tako bi bilo i tako će biti.

vizionar777