Johen Peiperova Konacna Borba

Johen Peiper je roden 30 Januara 1915 godine kao sin oficirske porodice u Berlinu. On je pripadao Leibstandarte SS Adolf Hitler. U 1938 godini postao je adutant Raihsfirera SS-a Hajnriha Himlera. Ali kada je rat poceo, hteo je da služi na liniji fronta. On je komandovao 10-tom SS Leibstandarte Adolf Hitler društvu u Poljskoj, Holandiji, Belgiji i u Francuskoj. U 1941 godini on se bori u Rusiji sa 3-com Pancergranadirskim regimentom 2. Potom je prebacen u 320-tu pešadijsku diviziju Generala Postela, okruženom u Karkovu. 19-tog Marta 1943 godine on zauzima Bielgorod. U Septembru
1943 godine on je u Italiji. U Novembru od iste godine on se bori za Rajh u Jitomiru i sa 1-vom armijom probija okruženje kod Kamenet Podolsk. Do Oktobra 1944 godine on se bori kod Zapadnog Fronta. Na 16-ti Decembar 1944 godine - pod komandom Sep Ditrihove 6-ste Panzer armije - on je glavni kod ofanzive u Ardenima sa svojom 1-vom SS Panzer divizijom Leibstandarte Adolf Hitler.
On napreduje do La Glaiza blizu Stavelot. Odsecen od ostatka armije, on je bio okružen. Ali je mogao pobeci sa svojim ljudima, na nogama i u ledu hladnom, ostavljajuci sa sobom sav ratni materijal. Uvek boreci se pod Sep Ditrihovom komandom, on je u bitkama sa Sovjetima uvek išao do kraja, kod zapadno od Dunava blizu Beca. Isti nacin u alpima kod St. Polen i Kremsa gde su se konacno on i njegovi
ljudi predali Amerikancima. On je postigao da postane SS-Oberstumbannfuhrer i nosilac Viteškog Krsta sa Macevima.
Nakon kapitulacije Nemacke ovaj divni, plemenitog uma i neverovatno hrabar vojnik je zatvoren, mucen i ponižavan. On je optužen da je izdavao naredanja za egzekuciju Americkih ratnih zarobljenika kod Baugenca blizu Malmedija tokom ofanzive kod
Ardena: Uhvacen kod Kampfgruppe Johen Peiper, zarobljen od Americkih vojnika gde je odveden na livadu da ceka tamo na njihov transport sa linije fronta. Peiperov levi povratak nekih od njegovih ljudi kao stražari. On sam je vukao glave njegovih tenkova u front od pratecih trupa u Ligneuville. Kao najvece Kampfgruppe trupe stigle su u Baugnec, trupe koje su ostale tamo razgovarale su sa njihovim levim komandantom iza. Spahwagen je imao oštecenja i bio je na opravci. Iznenada vojnik koji je sedeo na tenku poceo je da i primecuje da neki Americki zarobljenici koristili njihovu nepažnju i hteli pobeci. Ali pucanje od od njegovih pištolja je izazvalo paniku medu zarobljenima koji bežali u svim pravcima. Submašine pištolji i dvadesetjedan Amerikanac je pucao dok su bežali.
Nakon kapitulacije ljudi 1 SS Panzer divizije bili su praceni dole i odvedeni do kampa Zuffenhaussen. 400 ljudi bilo je prebaceno u zatvor Schwabisch Hall blizu Štutgarta. Peiperove trupe cinili su uglavnom mladi vojnici. Jedan je imao 16 godina, dvojica su imali 17 godina, jedanaest je bilo 18 godine i osam je bilo 19 godina starosti. 22 od 72 osudenih bili su ispod 20 godina; svi oni bili su muceni da u želji da iznude od njih bilo kakvo priznanje. Peiper je bio primer za svoju grupu, i pod njegovom komandom tim se dobro držao. Nekada nije bilo izdajnika medu njegovom jedinicom. Ljudi su odvedeni u
Koncentracioni Logor Dahau gde je 72 od 74 optuženo i osudeno po kratkom postupku. Jedan je pocinio samoubistvo, jedan je bio Alsatian i bio je obešen pred Francuskim sudom. 43 - medu njima Peiper, koji je bio pozvan da racuna za postupke svojih ljudi - bio je osuden na smrt vešanjem, 22 da žive zatvoreno, osam do 20, jedanaest do deset godina zatvora. Sud je kasnije preinacio smtrne kazne na doživotne robije. Posle jedanaest godina uslovno, Johen Peiper je pušten kao poslednji od njegovih drugova u Decembru 1956 godine.
U Januaru 1957 godine poceo je da radi za Porše u Frakfurtu. Sindikat je zahtevao njegov otkaz. Nakon rada za VW u Štutgartu, ali je on i tamo bio otpušten zbog levicarske agitacije.
Sa ovim on je shvatio da ne može više ostati duže bilo gde u Nemackoj i preselio se sa svojom porodicom u Francusku. Tokom ofanzive u 1944 godine on je postao upoznat sa regionom oko Langres Platoa i vec time je zavoleo to kao lepo i mirno mesto. On je onda pomagao Francuskim ratnim zarobljenicima, kao Nemacki-prijateljski nacionalista, koji je morao raditi u Reutlingenu za neke Peiperove rodake kao životna radnicka snaga osuden na rad u garaži. Ali tamo je bilo regulisano izmedu Francuske i Nemacke, puštanje nesposobnih od dva Francuska ratna zarobljenika za svakog dobrovoljnog radnika koji je voljan da radi u Nemackoj. Na Peiperovu preporuku da covek, Gauthier, bude dozvojeno da se vrati svojoj porodici. On nije zaboravio Peipera i kao što je on napustio Nemacku u 1957 godine, to je bio Gautier koji mu je pomogao i prodao mu vodenicu od Travesa. Ta izgradnja je bila u lošem izdanju i Peiper nije imao neophodna finansijska sredstva da obnovi vodenicu. SS-Obersturmbannfuhrer Ervin Ketelhut je docnije uzeo vodenicu i u 1960 godine Peiper je napravio kucu u Spannplate, visoko na obali Saone, skriven od žbunja, ne vidljiv od ulica i kao vijno utvrdenje. On je živeo tamo - uprkos pretnjama i anonimnih telefonskih poziva - sasvim mirno šesnaest godina.
11 Jula 1976 godine on je doneo neke žice za kucicu za pse u radnji u Vesoulu, predštavništvu tog odelenja. Prodavac je bio Alsatian: Paul Kašo, clan komunisticke partije, prepoznajuci ga kroz njegov akcenat da je bio Nemac i pitao ga da li je bio u Francuskoj za vreme rata. Peiper je platio cekom sa njegovim imenom i adresom ne njemu. Paul Kašo pogledao je Peiperovo ime u "braon listi" gde su svi traženi Nemci registrovani. On je prošao kroz njegov podatak preko Otpora. On je 22 Juna 1976 godine Francuskim komunistuckim novinama "L' Humanite" napisao:"Šta ovaj Nacista radi u Francuskoj?". To je zahtevalo da pod silom Peiper napusti Francusku. Leci pokazuju Peipera kao ratnog kriminalca i Nacistu koji je uznemirivao ljude u
Travesu. "Peiper, je osloboden 14 -tog Jula!" je pisalo po zidovima. 14-tog Jula je naravno Francuski nacionalni praznik.
Jutra 13-tog Jula Peiper je poslat svojoj ženi, pateci od raka, vracen je u Nemacku. On samnije želeo da ostavi svoju kucu zato što je ocekivao da ce biti spaljena. Njegov sused Ketelhut je predložio da provede noc u vodenici ali Peiper je odbio njegov predlog. On nije hteo takode da Ketelhut ostane sa njim, pošto bi dozvolio da bude upucan od bilo kog napadaca. "Ne", on je rekao, "Bilo je dosta ubijanja". Johen Peiper cekao je na verandi svoje kuce gde je mogao da posmatra Saone reku. Ervin Ketelhut pozajmio mu je pušku. U 10:30 on je cuo buku u žbunju i video desetak ljudi kako prelaze reku. On je pucao u vazduh da upozori pijane uljeze. Ona ga je pozvala da ude u unutra. On je to ucinio i otvorio vrata u želji da prica sa njima.
Šta god se desilo posle toga mogu nam reci samo ti zlikovci.
Telo Obersturmbannfuhrera Johena Peipera je nadeno raskomadano i samo jedan metar u velicini, bez ruku i stopala. Umroo je oko 1:00. Kuca je bila spaljena, a ograda razvaljena. Šta se desilo izmedu 11:30 i 1:00 nocu? Da li je Obersturmbannfuhrer bio živ kada je bio sakacen? Da li je još bio živ kada je goreo? Zlikovci su sipali gas po podu, svetlo sa mešavinom petrola i motornim uljem. Peiper je ležao u svojoj spavacoj sobi, na levoj strani sa svojim ledima od zida, jedna ruka savijena pre njegovih grudi.
Ništa nije palo iznad njega. Umro je od neizmerne vrucine. Telo nije bilo kremirano ali skupljeno. Ervin Ketelhut i Francuzi koji su ga poznavali i voleli delili su mišljenje da je ovaj vitez pobedio mnoge opasnosti, nije trebao ovako da umre. Ubice su se odvezle njegovim kolima do livade na reci gde su ih dvojica za beg spremno cekali. Sa njima oni su prešli Saone i nakon toga su se popeli uz obalu kroz žbunje. Posle ubistva oni su otrcali drugim putem preko livada, ispred kuce, na ulicu. Vatrogasci su pretraživali reku za nestalim delovima tela. Francuska policija vodila je istragu šest meseci. Komunisti iz Vesoula i clanovi Otpora bili su ispitani. Niko nije znao! Onda je slucaj bio zatvoren. Niko nije ikada bio uhapšen ili kažnjen! Area oko Travesa nije mnogo naseljena, ima samo deset stanovnika na nekoliko kvadratnih kilometara. Svako zna svakoga i ljudi znaju sve o svakome.
Zlikovci su poznati stanovnicima, ali ljudi ništa ne govore. U noci od 13 do 14 Jula mi imamo protest molitve za Oberstburmbannfuhrer i nosioca Viteškog Krsta Johena Peipera. Nepravda koja mu je ucinjena nece zauvek ostati nekažnjena! Sa ovom okrutnom smrcu Johena Peipera odata je njegova poslednja pošta njegovog naroda i njegove domovine.

Nezahvalnost

Šef vatrogasne službe stoji ispred kuce u plamenu. Uplakana žena kaže da je njeno dete unutra. Preklinje ga da pošalje vatrogasca u pakao kako bi spasio njeno dete.
Šef zna da to nije moguce. Samo ubistveno. Nema šanse da se spase dete ili preživi pokušaj.
Pored toga, veteran vatrogasnih borbi približava se paru na svoj sopstveni poduhvat. On dobrovoljno pokušava nemoguce.
On odlazi u pakao!
Ali se ne vraca.
Kasnije, majka odlazi na sahranu vatrogasnog borca koji je žrtvovao svoj život pokušavajuci da spase njeno dete. Približava se njegovoj ožaloscenoj familiji... Šta cini sledece? Pocinje da pljuje u njihova lica i proklinje palog vatrenog borca koji je spasao njeno dete.
Neverovatno?
Ne baš.
Pali vatreni borac je Adolf Hitler. Pakao je bio komunisticka invazija na Evropu. Mrtvo dete je svaka žrtva komunizma. I nezahvalna majka je posle ratna Evropa.
Mislite o tome!
- Gerhard Lauk