Julius Streicher, urednik Der Stürmer magazina veliki ideolog i nevina žrtva!!!

Julius Štrajher – Nevina žrtva

 

Pedeset godina je prošlo od Nirmberškog suđenja, ali čak i nakon toliko dugog perioda beli ljudi ne mogu da saznaju istinu o ovom zločinačkom procesu, gde kriminalci nisu sedeli na optuženičkoj klupi, već su bili porota, sudije i tužioci. Među "ratnim zločincima" koji su osuđeni na smrt bio je i Julius Štrajher, koji spada u red najvećih i najhrabrijih boraca za našu arijevsku rasu. Za taj cilj bio je spreman na svaku žrtvu. Nema šanse da saznate istinu o njegovom liku iz jevrejskih medija, stoga potrudićemo se da to promenimo.

 

Julius Štrajher je zahvaljujući njegovim roditeljima od malena bio vaspitan da ne voli Jevreje, što mu je kasnije donelo slavu jer je njihove reči čuvao u svom srcu. Kao pravi patriota učestvovao je u Prvom svetskom ratu gde je za hrabrost u borbi odlikovan Gvozdenim krstom prve klase. Učestvovao je u Minhenskom puču, 1923. godine kada je bio uhapšen zajedno sa njegovim kasnijim Firerom. Još tada je izlazio njegov nedeljnik "Der Stürmer" (Jurišnik) i to već nekoliko dobrih meseci. Jurišnik je bio list koji se ubrajao među najveća i najslavnija anti-jevrejska izdanja čiji su članci, još 30-tih godina prošlog veka, bili protiv rasnog mešanja i abortusa. Popularnost i traženost "Jurišnika" sve više je rasla i samim tim je rasla i njegova slava kao izdavača, koji je pored izdavačke delatnosti aktivno učestvovao i na mitinzima NSDAP-a i bio jedan od najboljih partijskih govornika. Međutim, njegovi dani uticaja u NSDAP-u su bili završeni 1932. kada su Gering, Himler, Hes i mnogi drugi želeli da zabrane "Jurišnika", jer je bio sramotan i previše anti-semitski. U svojim nastojanjima nisu uspeli, ali zato Štrajher više nije bio deo nemačke vlade i tokom Drugog svetskog rata se nalazio u kućnom pritvoru.

 

Štrajher je bio uhapšen na kraju rata, a događaji koji su usledili nakon njegovog hapšenja opisani su u njegovoj izjavi:

 

"Dana, 22. Maja 1945, uhapšen samu Baidringu, Tirol i doveden sam u Salcburški zatvor, gde mi je Jevrejski policijski oficir vezao ruke lisicama.

 

Dana, 23. Maja, doveden sam u Frajzing preko Tilca i Minhena. Tokom 200 kilometara dugačkog **** u prilično hladnim uslovima, na sebi sam imao samo majicu i pantalone. Na rukama sam imao lisice. U Frajzingu, sproveli su me u ćeliju gde nije bilo uslova za sedenje ili ležanje. Prozor je bio uklonjen i ćelija je bila hladna. Tokom mojeg trodnevnog boravka u dotičnoj ćeliji (23. maj popodne do 26. maja popodne) bio sam podvrgnut sledećem tretmanu:

 

1. Nakon što su skinuli moju odeću, dva crnca su rascepali moju majicu na dva dela. Bosonog sa gaćama na sebi proveo sam tri dana u hladnoj ćeliji. Tokom noći i svega nekoliko sati dnevno dobijao sam stari vojni kaput, koji su mi uzimali svaki put kada sam pokušavao da se oduprem torturama.

 

2. Dva ili tri **** dnevno morao sam da stojim uz zid sa lisicama iznad glave. Kad god sam načinio neki neodgovarajući odbrambeni potez mojim vezanim rukama, bio sam šutnut u testise. Moje genitalije su strahovito otekle.

 

3. Dva ili tri **** dnevno morao sam da otvorim usta gde su beli policajci ili crnci pljuvali u moja usta. Ako sam držao moja usta zatvorena, otvarali su mi ih nasilno uz pomoć drvene palice.

 

4. Kada sam odbio da pijem iz klozetske šolje u toaletu, bio sam udaren bičem.

 

5. Svaki put kada je beli policajac ulazio u moju ćeliju počupao bi mi obrve i dlačice kod bradavica.

 

6. Tokom mog trodnevnog boravka, nisam dobio hranu i samo jednom mi je bilo dozvoljeno da pijem iz klozetske šolje. Kada sam odbio da jedem delimično trule ostatke iz kartonske kutije, gurnuli su me na pod, stavili mi težak gvozdeni lanac na leđa i terali me da ljubim noge crncima.

 

7. Na kraju svake torture bio sam primoran da gasim opuške bosim nogama".

 

Dana, 26. maja, Julius Štrajher je bio prebačen u drugi zatvor gde je dobio potrebnu medicinsku negu, a potom ga je Međunarodni vojni sud u Nirmbergu proglasio krivim za dve od četiri tačke optužnice. Prva tačka bila je "Zavera radi pokretanja agresivnog rata", ali kako Štrajher nije bio u Nemačkoj vladi od 1940, a tokom Drugog svetskog rata bio u kućnom pritvoru, ova tačka je odbačena. Potom je morao da se suoči sa četvrtom tačkom optužbe, "Zločin protiv čovečnosti", zato što je širio mržnju protiv Jevreja. Štrajher je stajao uspravno tokom celog suđenja i poricao je sve netačne optužbe. Među njima je bila “saradnja u istrebljivanju Jevreja", tzv. “Holokaust”. Ali čak i jedna tačka je bila sasvim dovoljna da ga obese. Postavlja se pitanje kako je moguće da je Štrajher osuđen samo zato što je pisao članke protiv Jevreja, kada ga je štitio i sam zakon Sjedinjenih Američkih Država? Sve što je uradio bilo je javno iznošenje svog mišljenja i kao što svi znamo ustav S.A.D-a garantuje “slobodu govora”!

 

Dana, 16. Oktobra, 1946. u zatvorskoj vežbaonici, osuđenici su poslednji put ugledali svetlost dana. Dželat po službenoj dužnosti bio je narednik Džon Vuds (SGT John C. Woods), koji je imao zadatak da nadgleda pogubljenja i izgradi tri vešala. Počinio je “neverovatnu grešku” jer je upotrebio kratak umesto dugog konopca, jer dugi konopac istovremeno lomi vrat. Ovako se potrudio da osuđenicima smrt bude spora i mučka kao posledica davljenja. Kao vrhunac svega vratanca u podu su namerno veoma mala, da bi tokom pada unakazili njihova lica.

 

Rano izjutra, zatvorenicima je bilo rečeno da momentalno obuku svoja sudska odela radi pogubljenja. Štrajher je to odbio, ali su ga čuvari nasilno obukli. Hes koji je bio na gornjem spratu, čuo je metež i uzviknuo: “Bravo Štrajher”!

 

Ministar inostranih poslova, Joakim fon Ribentrop, bio je prvi izveden. Ruke su mu bile vezane iza leđa tako da njegov pad bude teži. U 01:14, Vuds je povukao ručicu i Ribentrop je propao kroz pod. Nakon 18 minuta, doktori su konstatovali smrt.
Dok se Ribentrop još gušio na prvim vešalima, na druga je doveden armijski general Vilhelm Kajtel. Hrabrom Kajtelu je trebalo 24 minuta. SS general Ernst Kaltnbruner bio je poslat na treća vešala, dok su se prve dve još gušile. Generalu je trebalo 13 minuta da umre. Ministar Alfred Roznberg bio je sledeći i umro je za 10 minuta. Hans Frank je pratio Rozenberga. Umirao je 10 i po minuta. Vilhelm Frik je umro za 12 minuta.

 

Štrajher je prkosno ušao u prostoriju. Kada je upitan za ime i prezime odbio je da odgovori. Dok se penjao uz stepenice on je bio jedini mučenik koji je uzviknuo: “Hajl Hitler”! Kad se popeo na platformu, pljunuo je u lice narednika Vudsa i rekao: “Boljševici će i vas obesiti jednog dana”. On je bio jedini kome nije dato vreme za poslednju izjavu. Želeli su da Štrajhera pošalju u sporu smrt što je brže moguće. Uzviknuo je “Festival Purim, 1946”, (povezano sa jevrejskim praznikom kada su poklali 70 000 gentila u biblijskoj knjizi o Jestiri). Dok je Vuds povlačio ručicu, Štrajher je rekao: “Ja sam sada prepušten Bogu, mome ocu! Adela moja draga ženo”. Štrajher je izdahnuo nakon 14 minuta.

 

Fric Šauker je bio na redu i protestvovao je “Umirem nevin. Presuda nije tačna. Bože zaštiti Nemačku, i načini Nemačku ponovo velikom. Neka živi Nemačka i Bože zaštiti moju porodicu. On je takođe izdahnuo nakon 14 minuta. General Alfred Jodl je prosto rekao: “Pozdravljam moju Nemačku”. Artur fon Sejs-Inkvart bio je poslednji na redu za vešala u 02:57, nakon dugih dva sata ispunjenih zvucima spore smrti.

 

Leševi nikada nisu pokazani porodicama, već su istog momenta kremirana, a pepeo je prosut u reku Isar. Razume se da je ovo učinjeno da bi se izbeglo pravljenje grobnica gde bi naredne generacije mogle da odaju počast herojima njihove rase. Dosada je o samom procesu i osuđenicima pisano na tone i tone laži, ali mi spadamo u one odabrane koji znaju da nas istina može osloboditi. Od nas zavisi da li će naša rasa tokom narednog milenijuma biti pod jaramom na putu sigurne smrti ili kao slobodna i srećna zajednica na svom razvojnom putu. Naša dužnost je da poštujemo uspomenu na sve pretke koji su bili spremni na bukvalno svaku žrtvu da bismo mi, njihovi potomci, živeli u boljem i srećnijem svetu.

 

Među njih spadate i vi, heroji i mučenici iz Nirmberga, i obećavamo vam da vas nikada nećemo zaboraviti i da ćemo ponosno nastaviti vaš posao. Očistili smo sećanje na vas, da bi ste zauvek mogli da živite u srcu svakog Arijevca.