Видљива и невидљива окупација

Видљива и невидљива окупација

• Овом упоредном анализом и кратким текстом покушаћу да направим компарацију између нечега што је манифестно – сходно томе видљиво већини људи – и нечега што је латентно, скривено, или боље речено »невидљиво«. У складу са тиме постоји и адекватна подела на протагонисте обе ове врсте окупације, како видљиве, тако и ове невидљиве. Док ова видљива врста окупације скоро увек и сигурно изазива пружање отпора према окупатору, друга врста окупације је много опаснија, јер се окупатор директно не види, његове жртве и масовна убиства такође се не виде (иако постоје), а такође се не виде ни резултати његове скривене владавине. Медији који се налазе под скривеном контролом овог невидљивог окупатора увек играју улогу његове претходнице, али и улогу његовог највернијег оружја за масовно покоравање већ добро припремљених и анестезираних умова након што се окупација успешно изведе. Људи подвргнути многоструким елементима неуролингвистичког програмирања постају након дуготрајне конзумације медија веома сервилан апарат новог окупаторског система, па чак и онда ако су они сами његове жртве, јер нису у стању да виде правог кривца, дакле онога који скривено вуче конце иза позадине кулиса, док тзв. "владајућа" политичка номенклатура представља само једну луткарску представу (нпр. домаћу политичку сцену) која је ту само да изнесе сценарио и одговорност за лоше или добре потезе које "она вуче". Они сами, иако политичка елита, представљају ништа друго до потрошан материјал, материјал који је за своје полтронство и покорно удворичко понашање веома добро плаћен од стране окупатора, мада је заменљив, а додељене су му/им и неке сићушне честице моћи, популарности и угледа којима он/они хране свој его и друге своје потребе. Ово слугатање страном и невидљивом окупатору и његове модалитете оставићу за неки други пут пошто је тема овог текста ипак невидљива окупација.

• Видљива окупација − Да бисмо разумели невидљиву окупацију, прво морамо да се подсетимо како то изгледа окупација која је свима видљива. Ова видљива окупација најчешће се изводи оружаним путем, дакле уз присуство оружане силе и насиља који се спроводи над циљаном територијом, народом, или каквом другом групом људи која је потенцијално занимљива за експлоатацију и подчињавање вољи (власти) окупатора. Влада погрешно уверење да се територије неких народа освајају само и искључиво због њихових ресурса које они контролишу - то је делимично тачно, али готово увек се изоставља нешто што је такође веома битно - да је и сам тај народ, или каква друга група људи (нпр. неко племе из јужноамеричке џунгле, јел?) непресушан извор, односно ресурс који се може експлоатисати. Човек је биће које је умрежено у једну ширу социјалну и друштвену структуру и он/оно живи од улагања свога рада у један ланац непрекидне размени добара, знања и услуга. Сам ресурс није довољан као нека вредност, јер тек са човеком и његовом обрадом он (ресурс) добија неку своју крајњу, финалну вредност, која је опет тек тада погодна за употребу од стране других људи. Дрво само по себи нема никакву вредност, осим можда ако некоме у времену ових летњих жега не пружа неку хладовину, тренутке за предах или одмор, а такође ћемо овде занемарити и његову функцију да даје кисеник у атмосферу. Исто је и са следећим, олово, гвожђе, злато,... или било који други ресурс такође сам за себе не представља ништа. Оно, као и дрво нпр., гвожђе, олово, итд. проналазе своју вредност само у човековој примени да се од њега нешто направи што би опет служило човеку. Дакле циљ савремених и невидљивих окупатора није само освојити нечију територију и ставити његове природне ресурсе под своју контролу, већ нешто много важније, а то је − ставити народ који је насељен на том подручју под своју контролу. Једна одабрана, да не кажемо "изабрана" група људи, је ово веома давно схватила и сву своју енергију и пажњу у свом битисању посветила је индиректној контроли земље и територије преко контроле народа у којем се населио. Сам простор, територија, опет сам за себе нема никакву вредност (осим можда у случају потребе колонизације прекобројне популације), простор, територија своју праву вредност има и добија само онда када је та територија већ насељена и када су робно-новчани и производни процеси већ веома добро уходани. Ово објашњење је било из разлога каснијег лакшег схватања невидљиве окупације. Но, да се сада вратимо на видљиву окупацију. Окупатор улази својом организованом оружаном силом и проглашава неку територију својом, прколамује своје право над свим ресурсима, као и своје право (јачег) владања над покореним народом. Ту почињу проблеми,... покорени народ, осећа тежину стране окупације, јер је окупатор прво насиљем елиминисао (ликвидирао) један број људи домицилног народа. То се дубоко усађује у свест покореног народа, а многи су изгубили и своје најмилије чланове породице или шире род(б)ине,... отпор према окупатору се акумулира и јављају се прве клице отпора. Привреда покореног народа је стављена у службу страног завојевача и његови ресурси и производи се екстрахују и користе за потребе тог истог страног завојевача, односно окупатора. У складу са тим, начин и квалитет живота покореног народа се драстично мења на лоше. Народ нема више довољно средстава да се биолошки регенерише и тиме одржава у постојању. Природни прираштај је смањен због немаштине и млади више немају перспективу, будућност, посао, пород односно потомство. Степен морталитета је већи од степена наталитета. Политичке и економске прилике су нестабилне а већи део покореног народа живи веома лоше, чак на ивици егзистенције. Биолошки се репродукује (има децу) само један мали број и даље добростојећих који су пронашли неку шему да се њихови интереси поклапају са интересима окупатора и стога они чувају своје позиције у друштву, без обзира на цену коју плаћа целина односно читав народ. Такви су најчешће блиски окупатору, јер су заменили национални интерес својим сопственим и спремни су да служе свакоме ко им/му омогућава добар и лагодан живот (сећате се потурица?). Остатак, заправо велика већина народа више не може да поднесе тежину јарма и оне прве клице отпора полако али сигурно прерастају у оружане облике отпора (сећате се хајдука?). Окупатор још више појачава репресију према домицилном становништву, јер је испровоциран и разјарен отпором појединих групица наоружаних људи. Та репресија само још више долива уље на ватру и народ јача уливајући свој колективни дух у једну компактну и веома кохезивну целину општенародног устанка (сећате се 1. српског устанка?). Даље препуштам на вољу свакоме, јер је крај владавине окупатора већ на видику. Ипак ћу само нагласити да је овај процес слојевит и временски траје краће или дуже време, у зависности од јачине и спремности окупатора да модификује своје понашање и прилагођава се новонасталим ситуацијама. Гола сила и присуство окупатора је овде свима видљив феномен, па не треба да чуди због чега постоји револт подјармљеног народа и на крају његово оружано супротстављање окупатору. Батаљоне непријатељске војске т.ј његове војнике свако види, а сходно томе свак' и зна ко је кривац за све оно лоше што се дешава народу чија је земља. Дакле, закључак: физичка репресија је свима видљива и стога је овај вид окупације веома тежак, како за окупатора, тако и за окупираног (поготово).


Невидљива окупација − Хах, какве су сада ово глуопости, јел?! Па како тако нешто може уопште и да постоји, запитаће се сваки чији је степен интелигенције испод задовољавајућих 80 бодова IQ-а. На жалост, затровани телевизијским смећем мозгови већине људи полако али сигурно атрофирају (ако већ нису). Свако "нормалан", по телевизијским мерилима, сматраће све ово што је овде изнето као некакву параноидну теорију завере... Ако му је воља (таква) нека сматра. Нека се врати после изгњављености (на радном месту) своме ТВ апарату и нека ужива у дебилним емисијама ТВ пинка, б92 и на жалост РТС-а који је јавни сервис за прављење лоботомираних индивидуа са кашом уместо мозга, или још боље речено, са ампутираним мозгом без икакве примене хируршких инструмената. Са порастом значаја и учешћем технологије смањује се адекватно томе и количина неопходне силе у одржавању реда. Телевизијски програми су невидљиве војске које марширају кроз и преко глава људи правећи од њих послушне и понизне овчице, које су притом толико себичне да не размишљају изван оквира својих личних задовољстава. Први који су схватили значај и моћ писане речи, а касније и сугестивну снагу покретних слика (филма и телевизије) опет је била једна "изабрана" група људи која је већ дообро разрадила начин окупације других народа без проливања крви и примене насиља. Та група људи је прво измислила историју свог сопственог постојања, затим је осмислила један јак кохезивни и центрифугални процес који се може преносити са поколења на поколење (како се не би изгубио временом) а који се негује од малена кроз процес васпитања и непрекидног понављања. Искористивши то информационо оружје за поробљавање и учвршћивање умова сопствених припадника, кренули су врло брзо и у походе невидљивог освајања умова других људи. Лаж је увек лаж! Чак и када се стотину пута изговори – лаж ће опет (и увек) бити лаж! Проблем је у томе што се сугестивним импутирањем од и преко стране ауторитета (данас масовних медија) она сматра, заправо верује се за њу (лаж) да је истина. Раније је из силе, као и страха од њене примене, проистицао ауторитет; нпр. едикт неког римског императора коме су се сви морали повиновати из страха од санкције. Данас вести државних и других приватних телевизија снагом својих слика и речи формирају јавно мњење тако да је примена силе потребна у веома малом броју случајева, јер ће се сви опходити нпр. према јеврејима као "жртвама вишевековног неправедног прогањања" без да се ико запита да ли је таквих, барем у тој мери, прогањања било, а ако их је већ било – због чега су их прогонили?! Медији, као невидљива непријатеска војска која незадрживо маршира против здравог разума, има и на то већ спреман и понуђен одговор, или више њих, од којих ни један наравно није истинит. Истина не одговара ономе који живи од лажи и обмане, зато се увек и труди да све могуће медије увек држи у свом власништву, или евентуално "само" под својом контролом. Овде се батаљони непријатељских војника не виде (част изузецима). Овде војску ипак чини гомила упосленика који у тим медијима раде, што из убеђења, што из користи, а велика већина само зато што им је то посао за који су плаћени и на основу чега издржавају своје породице (ако их имају). Врх пирамиде овде контролише наредбама (баш као у војсци) уређивачку политику медија (план или стратегију баш као у војсци), а новинар, водитељ, је ту да ради свој посао и да слуша (баш као у војсци). Алтернатива ипак постоји, али је увек лепше живети од писања него од слагања цигала и малтера на грађевини. Још један опција је глад и незапосленост, што свакако нико не жели. Тако невидљива окупациона сила има своје послушне војнике који "само раде свој посао". Што је најтужније од свега, овде су "војници" окупатора сачињени од домицилног становништва покореног народа. Уређивачку политику (стратегију окупатора) и даље одређује и води неко ко је страног порекла или неко ко је довољно послушан. И онда када се само сетим да су јаничари реликт прошлости.

• Окупација овом (медијском) силом не врши се пушкама, бајонетима и бомбама. Не. Овде се битке воде око умова људи који се полако кроз дужи временски период предају вољи окупатора тако да од њих остају само празне љуштуре са екстремитетима које служе за рад и присвајање те вредности, односно плодова тог рада од стране окупатора. Поред овог "војника фронталног чеоног режња" окупатор има на располагању још јаничара у изобиљу. Када прођу разне уцене, притисци, па и нека бомбардовања (сећате се 1999-те?) на сцену ступа, опет помоћу једног од широког спектра преузимања власти од стране окупатора, некакав избор нове власти за коју су људи 'гле чуда' гласали. Власт добија дакле онај коме су медији креирали добитну комбинацију кроз разне 'имиџ мејкере' и свакодневне хвалоспеве и кићење ловорикама. Тада, након избора на сцену ступа нова невидљива војска окупатора − "војска малог мозга и дубоких џепова". То је нова сила јаничарска која господари својим народом а служи окупатору. То је "војска малог мозга", зато што нас све колективно је*е у мали мозак, али је истовремено и "војска дубоких џепова" јер своје "сексуалне" услуге над сопственим народом скупо наплаћује, мада и проституисање спрам окупатора није јефтино. Сада већ имамо мултифинкционалне, или војничким речником речено, комбиноване јединице окупатора сачињене од домицилног народа. Прва ударна (медијска) јединица је плаћеничка, али залута и по који ентузијаста. Друга ударна (политичка) јединица је махом сва плаћеничка, јер се овде ипак ради о професионалним војницима демократије, који ће учинити све да заштите себе, пардон "демократију" на рачун целине. Тако се ови професионални војници невидљивог окупатора, попут разних Чанкова, Чедомораца, Тадићијеваца, својски труде да разним инструментима кодификоване силе заштите интересе невидљивог окупатора. Неки од њих се труде да доносе законе (услов за примену силе) чак и ревносније од других професионалаца (сећате се потурица?). Ово није више трговина типа "веру за вечеру" ово је трговина типа "нацију за котизацију". Наиме, невидљиви окупатор је смислио једну веома перфидну шему која се зове "самофинансирање". Не, не,... нема везе оно са блајховањем мозгова на факултетима, то је већ шеста ударна група окупатора на мозак (а богме и на новчаник). Овде важи следећи принцип: што се више домаћи политички војник окупатора котира у сопственом народу, по могућству да буде што симпатичнији, елоквентнији,... заправо допадљиви демагошко-педагошки лажов (ово се види по резултатима избора – што више дотични лажов гласова добије то значи да је боље и више људи слагао), те му самим тиме следује већа котизација у очима окупатора. Међутим, котизацију не плаћа окупатор! Не, ни случајно,... то је регулисано у модерним војскама окупатора тако да се политички војник демократије поставља на неку државну дужност и државне јасле где може безбрижно да сиса свој народ, а по жељи и да се бави криминалом без последица. Имати монопол на криминал је веома уносно. Тако имамо веома велику уштеду у финансијским издацима невидљивог окупатора, а пљачка иде на два колосека: један колосек, онај шири (банкарство, привреда), води ка окупатору, а онај ужи колосек води ка домаћем политичком војнику, модерном потурици који лаже и експлоатише свој сопствени народ за талир, дукат, форинту,... небитно – битно је само да се џепови пуне. Са друге стране, имамо овакве последице невидљиве окупације: Привреда покореног народа је стављена у службу страног завојевача и његови ресурси и производи се екстрахују и користе за потребе тог истог страног завојевача, односно окупатора. У складу са тим, начин и квалитет живота покореног народа се драстично мења на лоше. Народ нема више довољно средстава да се биолошки регенерише и тиме одржава у постојању. Природни прираштај је смањен због немаштине и млади више немају перспективу, будућност, посао, пород односно потомство. Степен морталитета је већи од степена наталитета. Политичке и економске прилике су нестабилне а већи део покореног народа живи веома лоше, чак на ивици егзистенције. Биолошки се репродукује (има децу) само један мали број и даље добростојећих који су пронашли неку шему да се њихови интереси поклапају са интересима окупатора и стога они чувају своје позиције у друштву, без обзира на цену коју плаћа целина односно читав народ. Као што се да (сада) приметити – апсолутно су исте последице и видљиве и невидљиве окупације! Има ли можда неке разлике? Има! Добро, па која је онда разлика? Разлике су следеће: окупатор није гинуо, јер је све време био невидљиви (јеврејин), новац за окупацију је трошио само у почетку кампање, да би му се након ње многоструко вратио (окупатор видљиве окупације све време мора да плаћа скупу војну окупацију), одржаваоци окупације су (модерне потурице) које су сачињене из припадника домицилног народа. Има ли хајдука ова модерна невидљива окупација? Има,... ови хајдуци верују у сој, а не у број,... ови хајдуци немају вођу (харамбашу) кога "Турци" и потурице могу затворити или убити; ови хајдуци против невидљиве окупације се боре истином, али и мачем ће ако затреба! Време мача ће доћи ако потурице крену са својим хатишерифима (законима) које имају у плану, јер тад' ће хајдуцима остати само (бетонска) шума. Не стискајте зато "Турци" и потурице јер орах је воћка чудновата – зубе сломи, ал' орах не поломи.


Невидљива окупација − Хах, какве су сада ово глуопости, јел?! Па како тако нешто може уопште и да постоји, запитаће се сваки чији је степен интелигенције испод задовољавајућих 80 бодова IQ-а. На жалост, затровани телевизијским смећем мозгови већине људи полако али сигурно атрофирају (ако већ нису). Свако "нормалан", по телевизијским мерилима, сматраће све ово што је овде изнето као некакву параноидну теорију завере... Ако му је воља (таква) нека сматра. Нека се врати после изгњављености (на радном месту) своме ТВ апарату и нека ужива у дебилним емисијама ТВ пинка, б92 и на жалост РТС-а који је јавни сервис за прављење лоботомираних индивидуа са кашом уместо мозга, или још боље речено, са ампутираним мозгом без икакве примене хируршких инструмената. Са порастом значаја и учешћем технологије смањује се адекватно томе и количина неопходне силе у одржавању реда. Телевизијски програми су невидљиве војске које марширају кроз и преко глава људи правећи од њих послушне и понизне овчице, које су притом толико себичне да не размишљају изван оквира својих личних задовољстава. Први који су схватили значај и моћ писане речи, а касније и сугестивну снагу покретних слика (филма и телевизије) опет је била једна "изабрана" група људи која је већ дообро разрадила начин окупације других народа без проливања крви и примене насиља. Та група људи је прво измислила историју свог сопственог постојања, затим је осмислила један јак кохезивни и центрифугални процес који се може преносити са поколења на поколење (како се не би изгубио временом) а који се негује од малена кроз процес васпитања и непрекидног понављања. Искористивши то информационо оружје за поробљавање и учвршћивање умова сопствених припадника, кренули су врло брзо и у походе невидљивог освајања умова других људи. Лаж је увек лаж! Чак и када се стотину пута изговори – лаж ће опет (и увек) бити лаж! Проблем је у томе што се сугестивним импутирањем од и преко стране ауторитета (данас масовних медија) она сматра, заправо верује се за њу (лаж) да је истина. Раније је из силе, као и страха од њене примене, проистицао ауторитет; нпр. едикт неког римског императора коме су се сви морали повиновати из страха од санкције. Данас вести државних и других приватних телевизија снагом својих слика и речи формирају јавно мњење тако да је примена силе потребна у веома малом броју случајева, јер ће се сви опходити нпр. према јеврејима као "жртвама вишевековног неправедног прогањања" без да се ико запита да ли је таквих, барем у тој мери, прогањања било, а ако их је већ било – због чега су их прогонили?! Медији, као невидљива непријатеска војска која незадрживо маршира против здравог разума, има и на то већ спреман и понуђен одговор, или више њих, од којих ни један наравно није истинит. Истина не одговара ономе који живи од лажи и обмане, зато се увек и труди да све могуће медије увек држи у свом власништву, или евентуално "само" под својом контролом. Овде се батаљони непријатељских војника не виде (част изузецима). Овде војску ипак чини гомила упосленика који у тим медијима раде, што из убеђења, што из користи, а велика већина само зато што им је то посао за који су плаћени и на основу чега издржавају своје породице (ако их имају). Врх пирамиде овде контролише наредбама (баш као у војсци) уређивачку политику медија (план или стратегију баш као у војсци), а новинар, водитељ, је ту да ради свој посао и да слуша (баш као у војсци). Алтернатива ипак постоји, али је увек лепше живети од писања него од слагања цигала и малтера на грађевини. Још један опција је глад и незапосленост, што свакако нико не жели. Тако невидљива окупациона сила има своје послушне војнике који "само раде свој посао". Што је најтужније од свега, овде су "војници" окупатора сачињени од домицилног становништва покореног народа. Уређивачку политику (стратегију окупатора) и даље одређује и води неко ко је страног порекла или неко ко је довољно послушан. И онда када се само сетим да су јаничари реликт прошлости.

• Окупација овом (медијском) силом не врши се пушкама, бајонетима и бомбама. Не. Овде се битке воде око умова људи који се полако кроз дужи временски период предају вољи окупатора тако да од њих остају само празне љуштуре са екстремитетима које служе за рад и присвајање те вредности, односно плодова тог рада од стране окупатора. Поред овог "војника фронталног чеоног режња" окупатор има на располагању још јаничара у изобиљу. Када прођу разне уцене, притисци, па и нека бомбардовања (сећате се 1999-те?) на сцену ступа, опет помоћу једног од широког спектра преузимања власти од стране окупатора, некакав избор нове власти за коју су људи 'гле чуда' гласали. Власт добија дакле онај коме су медији креирали добитну комбинацију кроз разне 'имиџ мејкере' и свакодневне хвалоспеве и кићење ловорикама. Тада, након избора на сцену ступа нова невидљива војска окупатора − "војска малог мозга и дубоких џепова". То је нова сила јаничарска која господари својим народом а служи окупатору. То је "војска малог мозга", зато што нас све колективно је*е у мали мозак, али је истовремено и "војска дубоких џепова" јер своје "сексуалне" услуге над сопственим народом скупо наплаћује, мада и проституисање спрам окупатора није јефтино. Сада већ имамо мултифинкционалне, или војничким речником речено, комбиноване јединице окупатора сачињене од домицилног народа. Прва ударна (медијска) јединица је плаћеничка, али залута и по који ентузијаста. Друга ударна (политичка) јединица је махом сва плаћеничка, јер се овде ипак ради о професионалним војницима демократије, који ће учинити све да заштите себе, пардон "демократију" на рачун целине. Тако се ови професионални војници невидљивог окупатора, попут разних Чанкова, Чедомораца, Тадићијеваца, својски труде да разним инструментима кодификоване силе заштите интересе невидљивог окупатора. Неки од њих се труде да доносе законе (услов за примену силе) чак и ревносније од других професионалаца (сећате се потурица?). Ово није више трговина типа "веру за вечеру" ово је трговина типа "нацију за котизацију". Наиме, невидљиви окупатор је смислио једну веома перфидну шему која се зове "самофинансирање". Не, не,... нема везе оно са блајховањем мозгова на факултетима, то је већ шеста ударна група окупатора на мозак (а богме и на новчаник). Овде важи следећи принцип: што се више домаћи политички војник окупатора котира у сопственом народу, по могућству да буде што симпатичнији, елоквентнији,... заправо допадљиви демагошко-педагошки лажов (ово се види по резултатима избора – што више дотични лажов гласова добије то значи да је боље и више људи слагао), те му самим тиме следује већа котизација у очима окупатора. Међутим, котизацију не плаћа окупатор! Не, ни случајно,... то је регулисано у модерним војскама окупатора тако да се политички војник демократије поставља на неку државну дужност и државне јасле где може безбрижно да сиса свој народ, а по жељи и да се бави криминалом без последица. Имати монопол на криминал је веома уносно. Тако имамо веома велику уштеду у финансијским издацима невидљивог окупатора, а пљачка иде на два колосека: један колосек, онај шири (банкарство, привреда), води ка окупатору, а онај ужи колосек води ка домаћем политичком војнику, модерном потурици који лаже и експлоатише свој сопствени народ за талир, дукат, форинту,... небитно – битно је само да се џепови пуне. Са друге стране, имамо овакве последице невидљиве окупације: Привреда покореног народа је стављена у службу страног завојевача и његови ресурси и производи се екстрахују и користе за потребе тог истог страног завојевача, односно окупатора. У складу са тим, начин и квалитет живота покореног народа се драстично мења на лоше. Народ нема више довољно средстава да се биолошки регенерише и тиме одржава у постојању. Природни прираштај је смањен због немаштине и млади више немају перспективу, будућност, посао, пород односно потомство. Степен морталитета је већи од степена наталитета. Политичке и економске прилике су нестабилне а већи део покореног народа живи веома лоше, чак на ивици егзистенције. Биолошки се репродукује (има децу) само један мали број и даље добростојећих који су пронашли неку шему да се њихови интереси поклапају са интересима окупатора и стога они чувају своје позиције у друштву, без обзира на цену коју плаћа целина односно читав народ. Као што се да (сада) приметити – апсолутно су исте последице и видљиве и невидљиве окупације! Има ли можда неке разлике? Има! Добро, па која је онда разлика? Разлике су следеће: окупатор није гинуо, јер је све време био невидљиви (јеврејин), новац за окупацију је трошио само у почетку кампање, да би му се након ње многоструко вратио (окупатор видљиве окупације све време мора да плаћа скупу војну окупацију), одржаваоци окупације су (модерне потурице) које су сачињене из припадника домицилног народа. Има ли хајдука ова модерна невидљива окупација? Има,... ови хајдуци верују у сој, а не у број,... ови хајдуци немају вођу (харамбашу) кога "Турци" и потурице могу затворити или убити; ови хајдуци против невидљиве окупације се боре истином, али и мачем ће ако затреба! Време мача ће доћи ако потурице крену са својим хатишерифима (законима) које имају у плану, јер тад' ће хајдуцима остати само (бетонска) шума. Не стискајте зато "Турци" и потурице јер орах је воћка чудновата – зубе сломи, ал' орах не поломи.