Крв и Тло - Зашто је раси потребан животни простор

Крв и Тло: зашто је раси потребан животни простор

Ричард Престон

Све одрживе нације су засноване на двема потпорама: њиховим посебним генетским идентитетом и означеним земљиштом. Никад у свој историји није постојала права нација која није била заснована на овој основној истини и природном закону, нити ће када постојати.

Овај појам „крви и тла“ је уплетен у историју наше расе као пословични златни нит. Гени и земља су неопходне да би наш род преживео, и обе су тренутно под нападом у свим деловима света настањеним људима наше расе.

„Крв и тло“ није, како наши непријатељи убеђују свет, „нацистички“ појам. Постојао је и дуго пре него што га је Национал социјалистичка влада употребила у свом речнику, а употребљен је и у многим другим приликама од тада.

Иронично је да онај народ који се представља као највећи непријатељ национал-социјалиста – Јевреји – је у ствари највећи заступник „крви и тла“, и зато је корисно изучити јеврејско тумачење гена и земљишта ради поређења и поука које би нам оно могло дати.

Генетско порекло јудејства

Читаоци National Vanguard магазина знају да постоји означена генетска подлога за јудејство (погледајте бр. 128). Ово је први стуб на којем су се Јевреји организовали: генетска истоветност било где да се они налазили у свету.

Њихова строга правила која одређују ко може постати Јеврејин, а ко не, су изричито направљена како би ово генетско разликовање остало што чистије могуће. Тако и после две хиљаде година Јевреји из свих делова света, Ашкеназим или Шепардим, још увек деле 77% своје генетске истоветности.

Чак и током Дијаспоре, када је римљанска освета расејала Јевреје на четири стране после јеврејске издаје и свиерпих убистава многих Римљана – и ако су их Јевреји сами позвали да се населе на њиховој земљи – Јевреји су осигурали да две основне подлоге за њихов опстанак, генетска заједница и животни простор, буду поштоване колико год да је то било у њиховој могућности.

Ово су успели пошто су направили правило под којим је само особа чија је мајка Јеврејка постала део њихове нације, и друго, јер су урадили све у својој могућности да буду што географски изолованији од својих домаћина.

На овај начин су постали сада познати „гетои“, али је важно поменути да су Јевреји то урадили добровољно, барем на почетку, и да им такав начин живота Европљани нису наметнули. Коначно, крајем XIX века, ционизам је се појавио међу Јеврејима.

Овај покрет (који је такође раздвојио јудејство од свог традиционалног савезника, муслиманског света – сарадња између Ислама и јудејства у вековима пре ционизма се разликује од садашње мржње између ових група, али о овоме неки други пут) је био логичан исход јеврејске тежње ка крви и тлу.

Јер Јевреји су схватили да се на крају, како би заштитили своју генетску чистоћу, морају настанит на значајној територији, а не да се само ослањају на гетое окружени увек присутној могућности расног мешања и тако слабљења њиховог генетског пула. Тако су ционисти активно сарађивали са Национал- социјалистичком владом, чак и при састављању чувених нирнбершких закона који су одредили ко је Јеврејин, а ко није.

Поука коју можемо извући

Ентони Џејкоб, творац књиге „White Man, Think Again”, је једном прокоментарисао да Јевреји толико мрзе Хитлера зато што су током његове владавине, по први пут, погледали у огледало и видели аријевску варијанту свог народа. Толико су се преплашили да још увек нису престали са дерњавом.

У овом коментару има далеко више истине него на први поглед. Заиста, опстанак наше расе потпуно зависи од усвајања и употребе тактика које су Јевреји и сами употребили како би осигурали свој опстанак: генетске истоветности и посебног животног простора.

И ако ће неки људи у Белом националистичком покрету бити запањени када ово прочитају, морамо рећи да требамо бити више као Јевреји (без негативних особина, као што је групна криминалност, подмуклост и мноштво других непријатних карактеристика), али у смислу да требамо почети, одмах, са практичном применом (и приврженошћу ка) појма крви и тла.

На неки мали начин, белци се већ позитивно односе ка појму сопственог животног простора. Феномен „белог лета“ је управо један пример овог позитивног одговора: белци траже уточишта у комшилуцима и периферијама градова насељеним лудима њихове расе, а удаљавају се од расних странаца који им онемогућују нормалан живот.

Географско Издвајање

Како год, требамо да искористимо несвесан, али распрострањен, феномен белог лета и окренути га у нешто свесно и стварно. Другим речима, требамо, као први корак, да саградимо сопствене гетое – наше беле гетое. Ово је први важан корак који је предуслов за наш настављени опстанак, нарочито због тога што су све наше нације у Северној Америци и Европи изложене све већој и већој имиграцији из трећег света.

Негде у нашим редовима, или могућим редовима, су људи који поседују имовину и који имају бизнисе где запошљавају значајне бројеве људи. Потребно нам је земљиште – означени географски простори – и нешто што би наш народ привукло у те просторе (опширно говорећи, прилике за запошљавање би били једини прави мотиватори за такав подухват, што значи да су нам неопходни способни предузетници као његови први покретачи).

Ови бели гетои не смеју да буду утврђене зграде из прошлости, као пропали експеримент „Аријевских Нација“ у Ајдаху који је само привукао велики број неспретњаковића. Потребне су нам праве заједнице насељене радним и стваралачким народом.

Ово није немогућ сан. У Америци постоје на хиљаде градића који имају основну инфраструктуру. Све што им је потребно је долазак једрих, про-белих, породица (активних у поркету), а ови градићи би ускоро почели да расту и били би преобраћени у наше мале гетое. Како би становништво расло тако би расла и потражња за производима и услугама, а тај наш циљ би народ испунио.

Нужда за остваривање оваквих теритотријалних иницијатива се не може потценити; последње рачунице нам показују да је бело становништво у Америци опало на само 66 процената, и да се убрзано смањује. Ово не значи да се бројеви белаца смањују због ниског наталитета, барем не у Америци, него због све већег усељавања и раста не-белог становништва.

Време истиче: требамо да престанемо са причом и да почнемо са радом. Морамо да научимо од најуспешнијег народа, што се опстанка тиче, то јесте Јевреја и да из њиховог искуства узмемо неопходне поуке.

На крају, када будемо основали сопствене гетое, мораћемо да заузмемо значајан географски простор, баш као што су Јевреји урадили, и одржати га по сваку цену, баш као што Јевреји раде данас.

Прастари нагон за крв и тло мора опет постати наш главни циљ јер без њега ћемо сигурно бити истребљени.