Раса, Срби и Хрвати

Др БРАНИМИР МАЛЕШ

РАСЕ КОЈИМА ПРИПАДАЈУ СРБИ И ХРВАТИ

1937

ŠTAMPARIJA CENTRALNOG HIGIJENSKOG ZAVODA –BEOGRAD

 

  NE PRODAJE SE U KNJIŽARAMA

САДРЖАЈ

РАСЕ КОЈИМА ПРИПАДАЈУ СРБИ И ХРВАТИ

НОРДИСКА ГРУПА РАСА

НОРДИДИ

Теутонордиски расни тип (Hopдиска раса).

Далонордиски расни тип (Вестафалска раса или подраса, Далска раса).

Фенонордиски расни тип. (Фенонордиска подраса).

НОРДОИДИ

ДИНАРСКА ГРУПА РАСА

Динарски расни тип (Динарска раса, Динарска или Јадранска раса).

Херцеговачки расни тип (Савска раса или подраса).

ДИНАРОИДИ:

Плави динарски расни тип

Динарским расним типом средње висине

МЕДИТЕРАНСКА ГРУПА РАСА

МЕДИТЕРАНИДИ

Медитерански расни тип (Медитеранска раса)

Атлантомедитерански расни тип (Атлантомедитеранска раса, Атлантска раса).

МЕДИТЕРАНОИДИ.

Медитерански брахикефални расни тип. Медитерански брахикефални расни

тип светлих дужица.

ИСТОЧНОЕВРОПСКА ГРУПА РАСА

ИСТОЧНОЕУРОПИДИ

Источноеуропски расни тип

Панонски расни тип

Алписки расни тип (Алписка раса).

ИСТОЧНОЕУРОПОИДИ

Балтиски расни тип (Источноеуропска раса, Балтиска раса).

РАСЕ КОЈИМА ПРИПАДАЈУ СРБИ И ХРВАТИ

Кад говоримо о расној припадности неког пучанства, географски, политички или етнички одређеног, све оно што се односи на расу, народ и народност мора да нам је савршено јасно. Прошлост, садашњост и будућност једне нације, њене путеве и идеале, разумећемо изучавајући етногенезу народа који је нацију створио. Сваки народ има своју етничку историју, своје расно порекло. Биолошка садашњост неког народа указује нам на његову биолошку и етничку прошлост, а биолошка прошлост може да нам објасни многе моменте из политичког и културног живота нације.

Као што Eickstedt¹ каже, да бисмо дакле разумели деловање човека, његову културу, материјалну и духовну, његову судбину, потребно је познавати самог човека, човека као јединку —

која је производ наслеђа и средине — и човека као члана друштвене заједнице. Па би стога антропологија, као наука о Хоминидима, нужно имала да заузме централно место међу природним, историским и социјалним наукама. Али, нажалост, све до јуче, њени претставници, и прави и самозвани, ''марљиво су разапињали вео, подизали Потемкинова села, и задовољавали се њиховом фасадом''. Свака је наука саграђена из малих делова, из малих истина. Камен на камен треба слагати, да бисмо добили хармоничну грађевину неке науке.

¹ Eickstedt Egon von: Rassenkunde und Rassengeschichte der Menschheit. — Stuttgart, 1934 и Granzheits Anthropologie.—Zeitschrift für Rassenkunde, 1936. 

Тако и у антропологији. Али је зидање у науци о човеку било без циља и без плана. Тако каже један од највећих антрополога и најсавременији међу антрополозима — Egon v. Eickstedt. Истине су нагомилаване, камен је на камен стављан, али се није водило рачуна о целокупној грађевини, о целини, о циљу. И док се овако у антропологији радило без плана, нестручњак је од ње тражио резултате, примену, последњу реч, истину. Тражио је и замишљао да је у науци сваки проблем решен, да је све јасно и наслеђе, и однос биолошки и културни међу појединцима, и особине, и значај раса и њихова класификација. Па стога није чудо ако су многи резултати искривљени и ако су многе истине рђаво схваћене. Тражило се много, а радило се на парче, без крајњег циља и без организације. А што је још горе и што је омело напредовање антропологије, предмет испитивања био је махом мртав човек, његови мртви мишићи и његов препарисани костур. Тек је савременој антропологији успело да јој објекат буде жив човек, човек који је недељиво везан са средином у којој живи и у којој се развио и који је наслеђем везан за своје претке.

Антропологија је данас потпуно формисана и ограничена; утврђене су њене методе и њени циљеви, а и њен однос према другим биолошким наукама, према социологији, према историји културе и етнографији. Уза све то још постоје многа погрешна схватања, и код неупућених и код недовољно упућених. Многи имају неправилно и немогућно схватање о раси и о класификацији раса. Или из незнања или у злој намери. А своје незнање и погрешно схватање идентификују са знањем науке.

Нико не брани и не може да брани нестручним особама да се служе резултатима науке. Али је неоспорно потребно да се те особе претходно стварно упознају с оним што мисле да употребе као помоћно средство у својим излагањима. Као и сваки други термин тако и реч ''раса'' сваки од нас може да употреби према нахођењу како хоћe, у било ком значењу, али је право и поштено и нужно да нам претходно објасни тај свој термин и то своје гледиште. Али прећи ћутке преко тога и говорити нам о раси тобоже у значењу биолошком и антрополошком а погрешно — свакако је обмана. Често свесна обмана других, исто онако као што сами себе заводе и обмањују они који говоре о овој или оној раси, о припадности овој или оној раси, а нису упућени у односе између раса, немају никаквог критерија о класификацији раса.

Нема смисла и овде понављати да раса није ''крв'' и да ни Аријевци ни Словени не чине расе за себе, нису расе. Да је раса једно а народ друго о томе је, мислим, свакоме јасно. Раса је искључиво биолошки појам, биолошки и, још једном, само биолошки. Под расом подразумевамо скуп индивидуа чије су наследне морфолошке и физиолошке особине исте, чија је биолошко еколошка прошлост иста.

Не групишемо дакле људе у расе по висини тела, или по боји коже, или по индексу главе, јер би то било бесмислено, бесциљно и ненаучно. Ово систематизовање, ово груписање не може да се изведе произвољно, онако како се ком аутору допада. Индивидуе групишемо у расе по свим њиховим многобројним особинама, и соматолошким и физиолошким, водећи увек рачуна о њиховој биолошкој прошлости и о средини у којој су се развиле. Па стога кад говоримо о расној припадности, о класификацији, о броју раса, не можемо да се служимо оним мерилима, оним што су пре педесет, пре сто година учили Блуменбах, Лине или Кивије, па ни оним што се у Хекелово време сматрало последњим резултатом науке. Сви су ти аутори мало знали о наслеђу и њихове су концепције у многоме биле различите од схватања модерне науке.

Раса је одређена у свима својим појединостима. Одређена је тако што смо претходно испитали десетине и стотине антрополошки сличних особа, што смо дакле код тих особа нашли многе исте особине, што смо те особе испитали и генетски и еколошки. Расе није открило неко свето писмо нити их је Бог утврдио једном за увек. Оне су биолошке појаве, живе, променљиве, као што ћемо мало доцније видети. Али наука уме и може да испита, да прати, да објасни сва та варирања, све те промене, ту еволуцију појединих раса. Па је стога сваки расни тип, — у колико је савремена наука т.ј. онај мали број научника који се бави тим проблемима, успела да их нађе, опише и објасни — сваки је расни тип потпуно одређен у свима својим појединостима. Не може дакле бити говора о некој ''нечистоћи'' раса. Свака је раса ''чиста'', свака је раса без неодређених или туђих елемената, без примеса. Кад кажемо Динарска раса, или Медитеранска или Савски расни тип, знамо сасвим тачно на шта мислимо. Ту нема неспоразума и разговора.

Сасвим је нешто друго расна хомогеност, ''чистоћа'', једног народа, као што је опет друго расна припадност појединца. Народ, као етничка, културно духовна целина, састављен је од појединаца, од мањег или већег броја људи. А те особе антрополошки могу да припадају разним, чак и међусобно веома далеким и несродним расама. Затим, у једном крају превлађује један расни тип, у другоме други. У једном се крају јавља неколико раса, у другоме налазимо друге. А све те области и сви ти појединци припадају истоме народу. Нема сумње да је тако било и у прошлости, у историским временима, па и у протоисториским и у најстаријим преисториским. Човек је већ одавно на овој земљиној кугли. Давно се он њоме шета и уздуж и попреко. А расе, рекли смо, увек су у формисању. И раније су народи били расно нехомогени као што су и данас, само што су се расе мењале, што су једне постепено нестајале, што су се друге јављале, што су се мењали расни конгломерати појединих народа.

Према томе видимо, да је сваки народ расно сложен. Мање или више. Код Италијана, на пр., налазимо неколико медитеранских расних облика, један стари брахикефални плави расни тип који се и код нас јавља, затим имамо области које су претежно динарске и, најпосле, јављају се овде онде и сви остали расни типови које сретамо и у осталој Европи. И нико не мисли да сви Немци припадају једној раси — Нордиској. И нико не може да тврди да већи део Немаца припада тој раси. Нордиски се елементи јављају претежно на северу Немачке, али је исто тако заступљена и Алписка, и Балтиска и Динарска раса. Али има народа где преовлађује један расни тип, или неколико сродних раса. Тако код нас превлађује Динарска раса, или заправо динарска група раса — као што ћемо видети.

О расној ''чистоћи'' може да буде говора само кад је реч о појединцима, о индивидуу. Не припада свако по свима својим особинама једној раси. Али има случајева кад је неко изразит претставник једног расног типа. За њега кажемо да је, на пр. Динарац или Медитеранац, тј. да припада по свима својим и морфолошким и функционалним особинама Динарској или Медитеранској раси, или Нордиској, или некој другој. А друга особа, па био то и његов рођени брат, може да буде мешанац двеју или више раса. Али не стоји да таквих мешанаца има највише. У неким крајевима, у којима су расни односи још у врењу, као на пример у великим градовима, у метрополама, синови и унуци свакако су добрим делом укрштени типови. Али има крајева у којима скоро сви припадају једној раси, или двема расама, или трима, у којима има велики број ''чистих'', расно ''чистих'' особа. Сви се ти облици, те расне особине појединаца, јављају по законима наслеђа. Наука о наслеђу испитује, утврђује те законе. Али она не зна за неке ''чисте'' и неке ''нечисте'' типове или расне појаве. Она зна да су укрштени типови, које може да предвиди и унапред да опише, пролазни, ефемерни, а да се раса код даљег укрштавања, у даљим потомцима, увек реактивише, да се поново јавља у свој својој — ''чистоћи''. Постоје доминантне и рецесивне расе. Код укрштавања доминирају извесне телесне особине, настају мешани типови. Али доцније, код поновног укрштавања, јавља се доминантна раса, долази до испољавања све око морфолошко и функционално што чини расу расом.

Не бих хтео да поновим грешку неких савремених аутора, не бих хтео да се упустим у теоретска дефинисања о раси и расној подели. Јер, као што каже Egon von Eickstedt, pace свакако нису теоретско класификаторски појмови. Свака поједина од њих живи својим сопственим животом. Оне стварно постоје у природи као биолошке јединице, сложене али и хармоничне, и у себи и према својој околини, према утицајима споља. Свака се од њих развија, мења области свог простирања, мења се дакле и у простору и у времену, мења се у својим формама и у својим функцијама. То су дакле пластичне јединице пуне живота и, као све што је живо, оне су у трајном преображају и покрету (Eickstedt). Па је стога наивно оснивати класификацију раса, груписати их и расправљати о њиховом сродству на основу неколико произвољно изабраних карактеристика. Кажем произвољно, јер у ствари оно што је за нас упадљиво (висина, комплексија, облик главе) сматрамо да је главно, основно, а о другим ''споредним'' карактеристикама не водимо рачуна. Човек је по својој природи симплициста, па настоји да упрости и оно што му је још недовољно познато, и да сваку и најкомпликованију ствар сведе на познате форме, а сваку вредност да одреди бројем. Па се стога многе класифнкације, па и најновије, заснивају на комплексији и на још две-три особине. Као да је раса резултат неколиких карактеристика, које могу математичким путем да даду извесан број комбинација, а према томе и извесан број раса. Није раса збир неколиких наследних фактора, већ је раса биолошки организована наследна јединица, која нам се испољава великим бројем засебних наследних особина. А број тих засебних особина зависи од методе рада, од наше способности детерминисања, од способности рашчлањивања онога што је још недетерминисано, нерашчлањено.

Није дакле умесно груписати расе на основу њихових морфолошких особина, и то, без изузетка, на основу само неколико нама упадљивих особина, већ класификација мора да се заснива једино на генетском односу. Очигледно је да се генетске везе испољавају присуством или отсуством ових или оних карактеристика. Али се то присуство или отсуство не заснива на унапред комбинованим облицима. Расе не одговарају хемиским елементима па да из њих изведемо таблице сличне Мендељевој, нити се њихов однос може свести на одређене и ничим непоколебљиве геометриске фигуре.

Такви покушаји могли би да нам послуже само као оријентација о ономе што је могућно, и ништа више. Расу карактерише организована наследна супстанца — то још једном да поновимо — супстанца која се нама у фенотипу испољава већим бројем физиолошких и морфолошких особина. Рекли смо да те особине иду увек заједно, наравно све дотле док,се ради о расно ''чистим'' индивидуима. Тек код укрштавања, дакле код мешанаца, карактеристике се донекле засебно испољавају, или се испољавају у групама, и тек тад можемо говорити о доминантности или рецесивности појединих особина. Али доминантност или рецесивност неких одређених карактера одговара само извесним случајевима, дакле јавља се код укрштавања извесних раса, и не треба да буде истоветна у другим случајевима, тј. код укрштавања других неких раса.

Они који се при класификацији раса служе оваквим обрасцима, таблицама, одређеним малим бројем особина, заборављају уз ово до сад наведено два основна момента: моменат средине и моменат функције.

Јер раса под различитим условима живота може да да различите облике. Осим строго индивидуалних варирања постоје варирања која су условљена средином. Тако се нпр. обласни типови у многоме формирају под утицајем средине. А у индивидуалним варирањима фактор средине је толико јак да се некад прикрије оно што је дано наслеђем.

С друге стране функционални фактори потпуно се занемарују. Кад се говори о расним особинама, једино се помињу морфолошке карактеристике. У ствари морфолошке особине су само израз функције. Функција је главно, оно што је битно у наслеђу, што даје организовану хармонију и просторну и временску. Форма је увек у служби рада, суштине. Наслеђем, као и пренаталним и постнаталним утицајима условљена је ендокрина равнотежа, тј. равнотежа која даје форму организоване и хармоничне целине — јединке.

И најпосле да поновим оно што већ одавна тврдим. Не може бити говора о биолошки примарним и секундарним расама. Јер свака раса и у простору и у времену има исту вредност. Свака раса је квалитативно једнако активна и једнако нова, савремена, као што је и једнако стара. Само што сваки савремени расни облик има своју сопствену историју. А те историје могу да буду и паралелне и дивергентне, и сличне и разнолике, и убрзане и успорене у своме временском току. Не можемо дакле ни генетски да делимо расе у расне основне облике и у укрштене типове. Ако постоје наследни комплекси форме и садржине — комплекси морфолошки и конституционални који се понављају из генерације у генерацију, они су свакако по својој биолошкој вредности еквивалентни. Ми их можемо сматрати и назвати вариететима, расама, расним типовима, типовима комбинација или како било;

све је то ствар схватања и конвенције. Али свима тим вариететима или типовима или расама иста је биолошка вредност. Грешимо дакле кад говоримо о подрасама као о секундарним облицима или укрштеним типовима. Јер су сви расни типови једнако и ''чисти'' и укрштени, само што некима не знамо историју развитка или једва што о њој знамо, и онда говоримо о основним расним елементима или једноставно о расама, а развитак других знамо или мислимо да знамо, па говоримо о укрштеним формама или о подрасама.

Ова основна схватања послужиће нам да изведемо класификацију расних типова који се јављају у Југославији међу Србима и Хрватима и који су у главном аутохтони у нашим крајевима. Исто овако могли би да говоримо о класификацији европских раса — о Еуропидима. Али је умесније да се за сада задржимо само на неколико типова, мени боље познатих.

Исто онако као што све сродне облике групишемо у неколико великих група, у неколико ''великих раса'' — као што их зове Моntandon¹, од којих једну групу чине Еуропиди, тако и међу Еуропидима можемо даље издвајати и груписати у једно оне облике који су међусобно сродни и слични. Ако се то наше груписање односи само на Србе и Хрвате, тј. на етничке Југославене, добићемо четири такве групе: Нордиску групу раса, Динарску, Медитеранску и Источноеуропску групу раса. Те четири групе раса обухватају безмало све расне облике који се код нас јављају. Дакле, да поновимо још једном, носиоци наследних или друкчије речено расних особина су расни типови (расе, односно подрасе — већ према схватању појединих аутора). Сличне расе, генетски међу собом повезане, дају групе раса, а ове даље дају још веће групације: Еуропиде, Монголиде и Негриде. Сваку групу раса можемо да делимо у два дела: у оне расне типове (кажем расне типове док би други аутори рекли расе или подрасе), који између себе показују само незнатне разлике и који су међусобно генетски јаче повезани, а затим у оне расне типове код којих су разлике осетније и код којих је генетска веза лабавија или слабије одређена. А већ сада помињемо да еуропидске расне групе можемо поделити у две основне заједнице: у Еурафричку и у Еуразиску велику групу раса (G. Sergi)².

¹ Montandon G.: La race, les races, Paris, 1933. —Montandon G.: L'ethnic Francaise, Paris, 1935.

² Sergi Giuseppe . Origine e difusione della stirpe mediterranea, Introduzioni antropologiche, Roma, 1895. — Sergi Giuseppe: Europa. L' origine dei popoli europel e loro relazioni coi popoli d'Africa, d'Asia e d'Oceania, Torino, 1908. — Sergi Giuseppe  L' uomo secondo le origini, l'antichita, le variazioni e la distribuzione geografica, Torino, 1911.

A сада да изложимо у неколико основних црта расну поделу која ће нам дати приближну расну слику Југославена.

Рекли смо да Југославени (Срби и Хрвати) скоро махом припадају трима еуропидским групама раса: Нордиској, Динарској и Медитеранској, и још једној, Источноеуропској, која се од њих издваја округлином главе и дигестивним облицима.

НОРДИСКА ГРУПА РАСА

Ова је група код нас слабо заступљена. Оно нешто мало припадника те групе раштркани су по северним нашим областима. Да ли их је било раније, да ли су се јављали у већим, па чак и у доминантним скупинама, то је засебно питање које нас овде нарочито не занима.³ Занима нас само утолико што су нордиски елементи свакако очувани код извесних облика неких других расних група. А ти су елементи баш један од доказа, индиректан доказ, о важности Нордиске групе раса у далекој прошлости Балкана, и протоисторији и преисторији. Наиме о томе имамо двојаких доказа. Једни су директни. То су у првоме реду остеолошки остаци гробова из преисториских времена, а затим описи телесних особина народа које су нам оставили стари писци. Други су докази индиректни. То су нордиски елементи који су и сада осетни код разних савремених расних облика, а који воде порекло из прошлих времена. Па нас стога Нордиска група раса не занима толико ради оно неколико људи те расе, или боље тих расних облика, који етнички припадају нашем народу, колико ради тих генетичких веза савременог становништва са древним популацијама Балкана.

³ Види о ранијој долихокефалији у нашој земљи радове: Županić N.: Etnogeneza Jugoslavena, Rad Jug. akad., 1920. — Giuffrida Ruggeri V.: Contributo all'antropologia fisica delle regioni dinariche e danubiane e dell'Asia anteriore, Archivio per l'Antropologia e la Etnologia, 1908. — Giuffrida-Ruggeri V,: Le basi nazionali ed etniche in Austria-Ungheria,Scienza, 1918.—Giuffrida-Ruggeri V.: Un problema antropologico a proposito dei Dalmati, Archivio di Antropologia, 1918.—Vuletić-Vukasović  Premieres traces d'observations prehistoriques chez les Slaves meridionaux aux XVII et XVIII siecles, L'Anthropologie, 1902.

Као што смо већ поменули, облике макоје групе раса можемо да делимо на оне које имају релативно већи број заједничких карактеристика и на оне које их релативно имају мање. Прве разликујемо суфиксом — ид а друге суфиксом — оид. Тако и Нордиску групу раса делимо на Нордиде и Нордоиде.

Не бих умео да кажем да ли код нас има нордоидних облика. У главном то би били облици са нордиским хабитусом али само упола светле комплексије, или облици светле комплексије а средњег раста, или облици нордиских особина а тамне комплексије. Ако има таквих облика, дакле облика који се већ знатно разликују од основног нордиског, они су или веома ретки и још недовољно испитани, или су мени непознати.

Биће довољно ако Нордиде поменемо са неколико речи. Само толико колико је потребно за наша излагања. Потпуно усвајам  Eickstedt-ову поделу.

НОРДИДИ

Теутонордиски расни тип (Hopдиска раса). Одликује се високим стасом, дуголиниском конституцијом, долихоморфном лубањом, светлом комплексијом, као и многим другим ознакама које нису за нестручњака упадљиве као ове сад побројане. На високом (око 173 цм) и витком телу видимо широка рамена, сразмерно дугачке удове, уске кукове. Рекли смо да је глава дугуљаста, долихоморфна (индекс 75—76); чело је високо и натраг нагнуто, надочне кости су јако развијене, потиљак је истурен, прелаз између чеоне кости и слепоочне истакнут је. Лице је дугачко, брада је изразита али је заобљена. Нос је дугачак, узан и прав; ноздрве су танке, дугачке, и леже више мање упоредо, једна поред друге. Усне су сразмерне, моделисане. Кожа је ружичасто бела, коса је плава, мека и таласаста. И очи су плаве или сиво плаве. Размак између очију је мали. Очни отвор је више велик него средњи.

Далонордиски расни тип (Вестафалска раса или подраса, Далска раса). Његове нарочите ознаке биле би ове: тешка појава, конституција нормолиниска са једва израженом склоношћу ка дигестивним облицима. Потиљак је јаче истакнут него код Теутонордиског типа, али је чело нешто више заобљено, оштрине су ублажене. Чело је стрмо и широко. Надочни лукови су јако развијени, али су некако шири, расплинути. Обрве су густе и чекињасте. Лице је масивније, брада јака. Изглед лица нешто је четвртаст. Нос је снажан и нешто шири. Уста су велика, слабо моделисана, усне су узане. Уопште узевши телесна грађа је масивна.

Фенонордиски расни тип. (Фенонордиска подраса). По свом телесном изгледу стоји некако између Теутонордиског и Далонордиског расног типа. А тако исто и по цртама лица. Мишићи и кости лица по својим облицима потпуно одговарају Динарским одликама, о којима ћe сада бити речи. Лубања је краћа, маље је долихоморфна од теутонске и далске лубање. Доста крута коса боје је црвенкастоплаве, а нарочито брци и брада. Очи су воденоплаве.

НОРДОИДИ

Малочас смо већ поменули да су нордоидни облици код нас мени непознати, У задње време Б. Шкерљ тврди, да је и код нас распрострањен један расни тип нордиских облика али нискога раста. Уистину такве сам људе понекад сретао, нарочито у Старој Црној Гори (нпр. у Његушима), али ни данас нисам начисто, да ли са ради о једном засебном, утврђеном, наследном расном типу или су те особе продукат мешања. Како сам наишао на мали број таквих људи, нисам имао прилике да посматрам њихове родитеље, браћy и сестре и другу ближу родбину — као што иначе редовно чиним у сличним случајевима. Па тако не знам да ли се ради о људима са одређеним расним карактерима или су то мешанци. Ови људи са Висле, или Вистулиди и Вистулоиди, каки би Шкерљ рекао, по њему су долихокефали, висине до 1659 мм, комплексија им је светла, односно код Вистулоида дужица може да буде и шарена а коса и црвенкаста или тамноплава. Оно неколико индивидуа што сам видео, одговарали су или Шкерљевим Вистулидима или Вистулоидима са светлим-плавим очима и црвенкастом косом. Ако су ови Нордоиди наследни расни тип, тј. ако дакле постоје као засебан расни тип, ја их не би назвао по реци Висли.

ДИНАРСКА ГРУПА РАСА

Овом сам се групом раса највише бавио па стога њу најбоље и познајем.

У ову групу убрајамо два динаридска и неколико динароидних типова. Динариди су Динарски и Херцеговачки расни тип.

Динарски расни тип (Динарска раса, Динарска или Јадранска раса).¹ То је класични Динарац како га је први одредио и описао Деникер, то су људи чије су физичке и психичке особине већ давно запазили Serafino Razzi² i Alberto Fortis. Овде свакако није потребно побројати и изложити све карактеристике ове расе, као што уопште за сад то није потребно ни за макоји други расни облик. Али ипак, да би узгред указали на сложеност свега онога што карактерише поједине расне облике, ми ћемо се нешто поближе позабавити и морфолошком и функционалном сликом нашег Динарца.

¹ Maleš A. e Konstantinović B.: Contribuzione all'antropometria dei contadini Serbi, Rivista di Antropologia, 1929. — Maleš B.: Prispevek k vyzkumu telesnych vlastnosti černohorskych a sousednich kmenu, Antropologie, 1931.—Maleš B.: Antropološka ispitivanja. Bibl. Centr. hig. zavoda, 1932. — Малеш Б.  О Динарцима светле комплексије, Гласник Центр. хиг. завода, 1934. — Maleš B.: I. Dinaridi di complessione chiara. Atti Soc. It. Progiesso Scienze, 1934. —Maleš B.: I. Dinaridi di complessione chiara. Rivista d. Antrop., 1934. -Малеш Б.:О људским расама. Библ. Коларчевог нар. универзитета, 1936. —Малеш Б: Неколико напомена о Динарској раси. Социјално-медицински преглед, 1936. — Малеш Б. Расни типови Балканског Полуострва. Књига о Балкану II, 1937.

Хабитус Динарца, дакле оно што је упадљиво (кажем упадљиво а не основно или главно), могао би укратко да се изложи онако као што га је описао још фра Serafino Razzi,² године 1595. Раци каже .да су Далматинци у већини случајева висока раста, дугуљастог лица, а пут да им је бела и умерено ружичаста. Тело им је развијено и подесно да издржи и велике терете. Уз те телесне особине помиње и психичке: оштроумност, спретност, ведар дух и истрајност у раду.

Исте такве Далматинце посматрао је Razzi y Италији, у околини Киетиа, где су сад, досељени пре неколико векова, изгубили све своје језичне, културне, етничке особине, али где су остали јасни трагови њихових динарских телесних облика чак и код данашњег медитеранског становништва (Livi, Troilo, Pulle³).

² Razzi Serafino: La storia di Raugia, Lucca, 1595.

³ Livi: Antropometria militare. — Troilo E.: Gli Slavi nell'Abruzzo Chietino, Riv. Antropol. 1900. — Pulle F.: Profilo antropologico dell'Italia, Firenze, 1898.

Скоро два века после, други један фратар, Alberto Fortis⁴, 1774 год., описује исти овај тип људи. Налази га око Дувара и Вргорца. И разликује га од другог једног типа, од становника из Равних Котара,Сињског и Книнског Поља. Док су они из Вргорца тамне пути, кестењаве боје косе и длака, дугачка лица и висока стаса, они из Котара здепасти су, плави, лице им је широко, а нос затупаст. А и психички се разликују. Вргорчани су преки, поносни, храбри и подузимљиви, а Котарани су напротив меки, послушни и умеју да се повинују туђој вољи. Овај први тип одговара и по својим морфолошким особинама и по својим душевним карактеристикама Динарцу Denikera или Günthera⁵ и других немачких аутора.

⁴ Fortis Alberto: Viaggia in Dalmazia, Venezia, 1774.

⁵ Deniker J.: La population de la Dalmatie, Boll. Soc. Anthr., Paris, 1886. — Deniker J.: Les races et les peuples de la terre, Paris, 1926. — ⁵ Günther H.: Rassenkunde Europas, München, 1929. — Günther H.: Rassenkunde des deutschen Volkes, München, 1934.

Видимо дакле да је конституција Динараца изразито дуголиниска (лептосоматска, респираторна), онако исто као код Теутонордиског расног типа. Не постоје склоности ка нагомилавању масних резерви. Не знам да ли од функционалних манифестација неке извесне можемо убројати у наследне особине или их морамо приписати исхрани, односно променама средине и измењеном начину живота. Али без сумње Динарац се у многоме разликује и функционално од других неких расних типова, у првом реду од конституционално другачијег Источноеуропида (Балтида, Лапоноида). Pende⁶ и његова школа настојали су и настоје да утврде те функционалне, те биотиполошке разлике.

⁶ Pende N.: Bonifica umano, Bologna 1933.

У првоме реду динарски расни тип показује извесне особености у енергетском метаболизму као и склоности ка извесним оболењима.   Производња енергије динарског човека нижа је од производње које нам дају разне таблице добивене на основу лабораториских и клиничних испитивања. Средња вредност од неколико десетина мерења базалног метаболизма неоспорно расно ''чистих'' Динараца, махом сељака, износи, кад се метаболизам одређује у 7 сати изјутра, 905,98 калорија према 949,02 колико је нађено за варошки елеменат дигестивне конституције и мешане расе. Да ли је ова разлика последица урођених расних, овде конституционалних, варирања, или је проузрокована неједнаком исхраном, у ствари и није важно, јер као што смо рекли, раса је комплекс одлика и наследних и уско повезаних за средину и неодељивих од уобичајеног живота.

Динарац је висока раста. Код Günthera налазимо да је мушкарац висок 174 цм, а Eickstedt помиње ове вредности: 1783 мм (Малеш), 1670 (Lebzelter), 1658 (Biasutti). У сваком случају просечна вредност динарског човека прелази 176 см. Испитујући момчад Краљеве Гарде нашао сам да је висина класичног Динарца просечно 1769 мм. Сличну вредност констатовао сам и код Динараца у Старој Црној Гори, у западној Херцеговини, у Староме Влаху, Студеници, Жичи, као и у Моравичком срезу. Уз висок раст имамо све оне телесне пропорције које углавном одговарају лептосоматској конституцији. Помињем једино однос трупа према доњем делу тела. Ако претпоставимо да раздаљина између пода и вертекса износи 1000, висина симфизиона износи 521,14, алтитудо седентис је 530,24, а висина омфалиона 597,11. Поменућу и највећи растегљај руку, апертудо максима. Ако је висина 1000 она је 1026,6. Рамена су шира од кукова, не само код мушкараца већ и код жена. Релативна раздаљина између акромиона је код Динарског расног типа 232,80, између трохантериона 184,6. Код динарских жена у Жичи релативни размак између акромиона износи 217,3, док је ширина кукова свега 175,6 (код мушкараца у Жичи: ширина рамена 219,4; ширина кукова 166,1).

И телесна тежина одговара конституцији којој Динарац припада. Средња тежина 356 особа из среза Жичког и Студеничког (безмало све сами Динарци, мерење вршено 1926 год.) показује доста ниску вредност, свега 64,0 кг. Доцније,. код ''чистих'' Динараца које сам издвојио вршећи мерења у Краљевој Гарди (1934—1936), нашао сам нешто већу вредност, тј. 73,398. кг. Али не треба заборавити да су то војници одлично храњени. У сваком случају пондерални индекс, по Livi-y креће се између 231 и 237.

Кефалометриске вредности биле би ове (помињемо само неке): глабела-опистокранион 186,2; порион-вертекс 130.1; трихион-гнатион 178,8; трихион-назион 63,6; назион-субназале 54,9; назион-гнатион 115,2; еурион-еурион 161; фронтотемпорале-фронтотемпорале 116,7; зигион-зигион 147,3, диаметар бимастоидни 136,5; диаметар биангуларни спољашњи 95,4; диаметар биангуларни унутарњи 33,6; рима орис 51,6; гонион-гонион 113,9; аларе-аларе 34,4.  

Према томе Динарац је брахикефал као што је већ давно утврдио Weisbach, односно на граници хипербрахикефалије; затим је Динарац хипереурипрозоп (индекс 78,2) и лепторин (индекс 62,6).

И најпосле да поменемо да му је просечна боја дужице 11,5 (ска-ла Martin-Schultz), a просечна боја косе 4,7 (скала Е. Fischer). Кожа је мрке боје (по Luschan-ovo} скали некако између 12 и 14). Нос је у већини случајева конвексан (око 60%) а може да буде и прав (40%). База носа је најчешће права или нешто спуштена.

Од осталих ознака поменућемо да је глава веома висока (високо је чело, па је према томе велика и физиогномска висина лица). Раздаљина између пориона и вертекса, нашао сам да је код претежно динарског Жичанина 122,3 (код жене 118,8) и код претежно динарског Црногорца 127,6, док је код ''чистог'' Динарца Краљеве Гарде 130,1. Потиљак главе није увек прав ''као секиром отсечен'',

већ је често истурен, у најмању руку онако исто као код Фенонордиског расног типа. Филиповић¹ c правом мисли да се често до заравњеног потиљка долази вештачким путем.

¹ Филиповић М.: Деформисање лубање у Југославији, Гласник Етногр. музеја, Београд, 1935.

Од највеће је важности облик чела. Чело је високо, с дубоким залисцима (код ''чистих'' типова залисци су увек веома истакнути), са означеним прелазима према слепоочној кости, са развијеним надочним луковима, и густим, широким и чекињастим обрвама. Већ сад да поменем да многе карактеристике потсећају на фенонордиске облике. Тако на пр. дугачко али снажно лице које је веома изразито, јагодичне кости, јака брада, мишићи лица, набори на лицу, и уопште физиогномске ознаке. Карактеристично је избраздано лице стараца. А и црте средовечних људи веома су упадљиве. Рекли смо да је база носа често окренута надоле, али може да лежи у свима правцима. Тако смо исто рекли да је хрбат носа повијен, орловског облика. Нос је релативно велик и снажан, са истакнутим гребеном. Уста су велика; усне су средње величине или нешто веће, понекад естетски моделоване. Уши су дугачке, минђуша је велика, месната и од лица одвојена. Günther каже да је длакавост по телу у поређењу са осталим европским расама веома велика. У ствари Динарац је много мање маљав од неких медитеранских типова. Као што је Günther тачно записао, коса је прилично коврџава, ретко равна, али и доста ретка. Брада и бркови су јаки, не остављају слободних места, длаке су густо израсле и дугачке су. Тако су и обрве густе. Код жена усне су обрасле ситним длачицама.

Ето, ово су карактеристике Динарског расног типа, у ствари ово је само неколико карактеристика тог типа. Има и других особина нама познатих, а и непознатих, које несумњиво стварају читав онај комплекс ознака, организован и недељив комплекс, који наслеђем прелази од оца на сина, на унука, од генерације на генерацију. Па је стога доста незгодно и нереално, али није увек и непрактично, ако Динарски расни тип (тј. Динарску расу) окарактеришемо напросто са ово неколико одредница: висок стас, брахиморфност лубање, тамна боја дужица, тамна коса. Могло би се претпоставити да се ово неколико одредница, ово неколико изабраних карактеристика, не јављају код других расних облика, већ једино код Динарског расног типа, и затим, кад су оне ту да су увек праћене целокупним динарским комплексом ознака, динарским хабитусом и оном функционалном суштином која ствара динарски расни тип.

У овом случају, код Динарског расног типа, изгледа да много не грешимо ако одаберемо те четири ознаке и ако се њима служимо при распознавању Динарског расног типа од других расних типова. Јер висок човек, брахикефал, коме је комплексија загасита и који је расно ''чист'', не може да припадне никавом другом расном типу сем Динарском. Па је стога велика заслута Б. Шкерља¹ што нам је и теориски а практички доказао вредност ових ознака.

¹ Škerlj B.: Die rassische Gliederung der Menschheit (Ein System zür Diskussion), Zeitschr. f. Rassenkunde, 1936. — Contribution a l'antropologie des Jugoslaves, Antropologie, 1927. — Kako naj razumeno dinarsko raso, Geogr. vestnik, Ljubljana, 1928. — Jugoslawien (Die Rassen Zentraleuropas, Ergebnisse der anthropologischen Forschung, Prager Presse, 1934. — Rassenforschung in Jugoslawien, Rassen im Donauraum, Budapest, 1935.

Али оваквим начином одабирања не издвајамо само ''чисте'' динарске облике, већ и многе друге укрштене мешанце који су или претежно динарски или који само једним делом имају динарске одлике. Ако дакле водимо рачуна само о овим ознакама морамо да смо свесни да не издвајамо једино оно што је динарско, већ уз динарско и друго много што, што је у појединим случајевима, код појединих индивидуа, више или мање органски повезано за динарски елеменат. Само два три примера:

арменоидни облици висока стаса (а сад би могли да се питамо да ли је високо тело неопходна последица наследне везе са Динаридима), а такви облици свакако постоје, и код нас и уопште на Балкану, оваквим груписањем могли би да се идентификују са Динарским расним типом. Затим постоје Динариди, односно Динароиди са извесним арменидским и арменоидским ознакама. И они би, као високи људи, брахикефали тамне комплексије, припадали овој групи.        

У Далмацији, али нарочито у Црној Гори, па и у Македонији, наилазиио на разне облике мешанаца између претставника Динарске групе раса и Медитеранске групе раса. Ако су ови мешанци високи тамни брахикефали свакако долазе у групу људи са оне четири ознаке. Високи тамни брахикефали могу да буду и мешанци између Атланто-медитеранаца и других Медитеранаца (а ту дакле нема ни трага динарском елементу или Атланто-медитеранаца и Ориенталида или Арменида или Индида. Таквих мешанаца налазимо на Балкану, иако спорадично и у малом броју, па и код Југославена, али нарочито код Јевреја, и у приморју. Према томе оваквим груписањем, издвајањем на основу само неколико ознака, не можемо увек да се служимо ни у случају Динарског расног типа. Овим би се методом могли служити једино у претежно динарским крајевима, у којима не би било медитеранских или јерменских примеса. Код неких других расних типова овакво издвајање, на основу висине, облика главе и комплексије, још је већма отежано и скоро немогућно.

Херцеговачки расни тип (Савска раса или подраса). Овај други динарски расни тип исто се тако често јавља код Југославена као и Динарски расни тип. Од Динарског разликује се свега у једној јединој ознаци, у боји дужице, која није кестењава или кестењавотамна, већ плава .или сиво-плава, а сем тога, можда тек једва осетно у неким физиогномским ознакама и душевним особинама. Физиогномија је нешто блажа, ведрија: не даје онај тежак, опори, несаломљив израз кога видимо код Динарца. А и душевне су карактеристике мекше. Али не бих за сада могао да тврдим да ли је ова физиогномска и душевна. разлика стварна или је само последица неког мог пролазног утиска. Можда су то ознаке неког обласног типа наших динарских (мислим географско динарских), крајева.

Према Б. Шкерљу, који је први овај тип изнео у литератури као расни тип и који му је први.

дао име (по њему: Савски тип,  Савска раса), Херцеговачки расни тип разликује се по овим наследним особинама: висок стас, брахиморфна лубања, светла боја дужица, тамна коса. Lebzelter¹ je већ 1923 године описао један тип светлооких људи висока стаса (преко 1690 мм) а тамне косе.

¹) Haberland A. und Lebzelter V: Zur physischen Antropologie der Albanesen, Archiv f. Anthrop., 1919. — Lebzelter V.: Beiträge zur physischen Antropologie der Balkanhalbinsel, I, Mitt. d. Anthrop.-Ges. Wien, 1923. — Beiträge zur physischen Anthropologie der Balkanhalbinsel, II, Mitt. d. Anthr. p. Ges. Wien, 1933. — Zur Rassengeschichte der Jugoslawen, Vjesnik hrv. arheol. društva, Zagreb, 1927.

То је његова IX типска комбинација. По њему у планинским крајевима око Ужица има 22—24°/o плавооких. Сивих очију има у мостарском округу. Плавих и сивих очију скупа у мостарском крају има око 55%.

Шкерљ је назвао овај тип по реци Сави (тип Савида), и уистину Lebzelter нам говори о једној северној зони дужица отворене боје. У ту зону уз друге покрајине долази Корушка, Штајерска, Крањска, Хрватска, према томе, крајеви око реке Саве. Али с друге стране видимо да се област ових Динарида углавном поклапа са географским динарским регионом и да већи део херцеговачке популације припада овом типу. Како су из херцеговачких крајева потекла добрим делом она метанастазичка кретања, којима су се населиле друге српске области са бројним плавооким Динаридима, као на пример Стари Влах, Рујно, крајеви око доњег тока Ибра итд., то би пре овом типу одговарао назив Херцеговачког расног типа (или по другој номенклатури — Херцеговачка раса или подраса, Ерцеговиди) него назив по реци Сави, по областима око те реке, где свакако овај тип није тако бројан ни тако компактан као што је у Херцеговини и у другим географски динарским крајевима.

Поменућемо да је у своје време Ивановски Динарски расни тип назвао Херцеговачком расом.

Код Југославена налазимо ове

ДИНАРОИДЕ:

Један динарски тип светле комплексије, један динарски тип средње телесне висине а светле комплексије, један динарски тип средње висине, затим један динарски тип средње висине и светле боје дужица. Да ли има и других Динароида то за сада не бих умео да кажем. Наводим само ове који, по мом убеђењу, нису продукат мешања разних раса, већ су типови са сталним наследним комплексом обележја, која прелазе са генерације на генерацију, и који захватају простране области. Једино нисам уверен да је последњи облик, светлооки средње висине, заиста наследни и расни тип.

Рекли смо да Херцеговачки расни тип има све карактеристике класичне Динарске расе, и морфолошке и функционалне особине, једино што су му дужице слабије пигментисане, светлије боје. Замислимо сад други један тип који је у свом диферентовању отишао мало даље, тип који би у свему одговарао Динарском расном типу, али који би био светле комплексије. О том сам типу већ неколико пута писао, па се стога овде нећу много задржати.

Њега је свакако детаљно описао и одредио Lebzelter. To је његова Норска раса. Назвао га је по римској области Норикуму. Тај тип одговара, а можда се и поклапа са Галатском расом Guiart-a².

² Guiart Ј.: Contribution a l'etude des races europeennes, Congr. Inst. Inter. Anthr., III Sess. 1927, Amsterdam, 1928. — La race galate, Rev. Anthrop., 1927.

ЕУРОПИДИ

 

ЕУРИНДСКА ЗАЈЕДНИЦА                                                ЕУРАЗИСКА ЗАЈЕДНИЦА

(ЕУРАФРИЧКА ЗАЈЕДНИЦА)

 

     ОРИЕНТАЛИДИ                                                                                                            АРМЕНИДИ

 

АРМЕНИДИ                                                                                                                 ИНДИДИ

 

МЕДИТЕРАНСКА                НОРДИСКА                           ДИНАРСКА                                           ИСТОЧНОЕУРОПСКА

ГРУПА РАСА                        ГРУПА РАСА                        ГРУПА РАСА                                        ГРУПА РАСА

МЕДИТЕРАНОИДИ                                             НОРДОИДИ                          ДИНАРОИДИ                                       ИСТОЧНОЕУРОПОИДИ

МЕДИТЕРАНИДИ                                               НОРДИДИ                             ДИНАРИДИ           ИСТОЧНОЕУРОПИДИ        

Haлазимо га дакле и ван Југославије. Ја сам га назвао Плавом динарском расом, или како бих сада рекли — Плавим динарским расним типом. Из истог разлога што Херцеговачки тип није згодно назвати Савским, мислим да и овом типу не одговара назив по Норикуму. Њега нарочито сретамо свуда онде где и класичну Динарску расу.

Плави динарски расни тип има светлу комплексију. Боја косе није сасвим плава већ више кестењавоплава, кестењавоплава са црвенкастим примесама, то је ''руса'' коса — црвенкастоплава, или жутоплава. Нарочито црвенкасте тонове видимо код бркова и браде. И кожа је јаче ружичаста и мање мрка од коже Динарског расног типа. Површински капиларни систем богатији је, разгранат, нарочито по образима. Комплексија нас потсећа на тонове Фенонордиског расног типа.

Постоје и друге разлике између класичног и Плавог динарца. Оне на први мах нису толико фрапантне, али су у ствари веома карактеристичне и важне. Рекли смо да су код Динараца осетни прелази између фронталног и темпоралног дела главе, да су развијени надочни лукови. Код Плавог динарског типа те су одлике истакнуте; кости, сви прелази, све облине оштрије су, грубље. Услед развијености чела, нешто јаче истакнутог потиљка (не увек) индекс главе је нижи него што је код класичног Динарца (по једним подацима средња вредност 83,16!). Маљавост је нешто јаче развијена, чак би могли рећи да су Плави динарци рутави. Телесне су пропорције исте као и код Динарског типа, само што је тело још јаче издужено, телесна је висина за неколико милиметара виша.

Све нас то потсећа на Фенонордиске одлике. Ми би дакле унеколико могли да повежемо Динарску групу раса са Нордиском групом раса. Узгред да поменемо да је Р. Јеремић¹ 1925 публиковао извесна своја антропометриска опажања из Тузланске области. И он налази светле високе људе. То је висока ксантобрахикефалија, како ју Јеремић назива према ранијој терминологији.

¹ Јеремић P.: Прилози антропологији Југославије, Гласник Мин. нар. здравља, 1925 и Гласник Центр. хиг. завода, 1926.

У многим нашим крајевима, у географски динарској области, у Шумадији, у Зети, постоји извесан константан наследни тип, дакле расни тип, који и морфо-лошки и физиогномски одговара

-Динарском расном типу, само што му је телесна висина нижа (средња вредност једног низа од близу 30 особа око 168 см). Мислим да телесне пропорције овог типа одговарају пропорцијама класичне Динарске расе. Овај тип ниуком случају не може да се идентификује са Алписком расом. Пропорције главе и лица, физиогномија — осетно су динарске.

После детаљнијих испитивања моћи ћемо да дамо ближе карактеристике овог типа. Кад буду завршена испитивања које је започео у Француској Vallois a у Југославији Малеш о Динарској раси и њој блиским облицима, решиће се ово питање. За сада не бисмо хтели нарочито да истичемо овај тип ни нарочнто име да му дамо. Зваћемо га једноставно Динарским расним типом средње висине.

Постоји још један такав динарски тип средње висине, само што му комплексија одговара пигментским тоновима Плавог динарског расног типа. Пропорције, хабитус, морфологија потпуно су динарске. Телесна висина, или је иста висини Динарског расног типа средње висине, или је за нешто мало мања (средња висина око 165 до 166 см). Карактеристична физиогномија је динарска, али са нешто лукавости, потсмеха, шале, са нечим шеретским, ерским. Ја бих стога овај плави динарски расни тип средње висине назвао — Ерским расним типом. Налазимо га у динарским крајевима, свуда онде где сусрећемо Плави динарски тип.

Поменућемо још један динароидни облик. Ако пратимо појаву горњих Динароида и у времену и у простору, уверићемо се да су то наследни облици, дакле константне расне форме. Да ли и овај последњи облик можемо сматрати константним наследним расним типом, то за сада не знам. Замислимо расни облик који у свему одговара Динарском типу средњег раста, само што су му дужице светле боје. Такав би тип одговарао Херцеговачком расном типу осим у висини тела. Овај Динарски светлооки расни тип средњег раста сусрео сам у Шумадији, Старој Црној Гори и у географски динарском региону, али, уколико сам прошао појединнм крајевима, само спорадички и ретко.

Ово би укратко били Динариди и Динароиди, дакле Динарска група раса. А сад прелазимо на другу једну групу расних облика, за наше крајеве исто тако од нарочитог интереса, иако мање важну и по броју припадника слабију. То је

МЕДИТЕРАНСКА ГРУПА РАСА

Припадници ове групе бројнији су у Приморју, дакле према. југу, а тако исто према источним границама наше државе. Како је ово први пут што се извесни расни облици сматрају медитеранским, било би потребно наводити антропометриске вредности тих појединих облика, поредити извесне особине, али ми то не можемо да учинимо, јер за сада не располажемо довољним бројем мерења.

И овде, у Медитеранској групи раса, имамо типове, који слабије, и типове, који јаче отступају од једног извесног облика. Није потребно да нагласимо, да тај облик није нипошто праоблик, примарни тип, генетски старији. То никако. Он би то могао бити само случајно. Тај полазни облик, стварни или замишљени, нордиски или динарски или медитерански, нама само служи да би могли све расне облике те неке извесне групе уврстити у типове који су више мање слични (они на — ид) и у типове који се од њих јаче разликују (они на — оид). Такав један праоблик код Нордиске групе раса био би Теутонордиски расни тип, код Динарске групе раса — Динарски расни тип. Али у ствари ни у једном ни у другом случају није нам потребно замишљати такав неки ''праоблик''. Ако га замишљамо више радимо из конвенционалних узрока. Исто тако код Динарске групе раса за ''примарни тип'' или ''праоблик'' могли бисмо да сматрамо Херцеговачки расни тип, а код Нордиске групе она два друга типа — Далонордиски и Фенонордиски. И генетски ова подела на — оид и — ид типове не значи много. Јер, на пр. у Нордиској групи раса Далонордиски и Фенонордиски расни тип потсећају нас на старије облике него што потсећа Теутонордиски тип. Код Динарске групе раса Динароид Плави динарски тип, неоспорно има старије елементе од Динарског или Херцеговачког расног типа.

У Медитеранској групи раса разликујемо дакле Медитераниде и Медитераноиде.

МЕДИТЕРАНИДИ

су Медитерански расни тип и Атланто-медитерански расни тип.

Медитерански расни тип (Медитеранска раса) довољно је описан и познат. Овде није потребно наводити његове одлике. Црномањасти долихокефали стаса на граници између средње и ниске висине, дугуљаста лица, маркантних црта срећу се и код нас, нарочито у градовима приморске Далмације, а још чешће у Јужној Србији, у Старој Црној Гори. Једино бисмо поменули да конституција ових Медитеранида није сасвим изразито лонгилинска (респираторна), као што је код Теутонордиског или код Динарског расног типа. Зашто то помињемо, видећемо доцније.

Други Медитераниди, могли би да кажемо још изразитији, још јаче еволвирани Медитераниди, чине други расни тип — Атлантомедитерански расни тип (Атлантомедитеранска раса, Атлантска раса). Од првог се типа овај облик нарочито одликује већом висином (висина одговара висини Динарске или висини Нордиске расе), и изразитом лонгилиниском конституцијом. Овај облик нарочито сусрећемо по далматинским градовима, код старих породица.

Медитераниде налазимо и код наших Муслимана.

Постоје у јужној и у источној Србији два облика који се између себе веома мало разликују (код једнога очи су тамне, код другога зеленкасте или зеленкастосиве; дакле иста разлика као и између класичног Динарца и ''Савида''), два облика који су у свему карактеристични, константни, наследни, дакле расни, и које бих ја уврстио у Медитеранску групу раса као

 

МЕДИТЕРАНОИДЕ.

Било би сад сувишно а и преурањено, дати антропометриске вредности ових типова. По моме мишљењу вредности једног типа одговарају вредностима другог. Даћемо антропометриске податке у засебној белешци.

Још је теже описати ова два типа. Ми ћемо се стога задржати само код неких карактеристика. Један је тип потпуно црномањаст (коса црна, очи тамно кестењаве), други има црну косу и црне длаке по телу, а дужице отворене боје. Маљавост је велика, свуда по телу налазимо маље. Код жена маље су на уснама и бради осетне, па и између груди (мама). Коса расте ниско на челу, нема чеоних зализака као код Динарске и Нордиске групе раса. Овај степен маљавости, овај распоред длака и облика косе потсећа нас на Ориенталиде. На Ориенталиде, а нарочито на Армениде, потсећа нас и конституција, која је свакако дигестивна. Еурисоматски облици јако су истакнуги, али тело није млитаво већ више мускулозно, код жена су груди веома развијене: већ у пуберту могу да буду велике, доцније попримају висећи облик. Нос је омањи, није меснат али су ноздрве широке. Уста су средња, усне доста моделоване. Тен је више бео него што је црнпураст, образи су румени.

Видимо дакле да се ове црномањасте особе, средње или скоро ниске висине, знатно разликују од класичних Медитеранаца. Разликују се нарочито по конституцији, по отсуству чеоних залисака, али и по — брахиморфном облику лубање. Иако им је физиогномија прилично медитеранска, иако им је лице доста дугачко, глава им је брахиморфна или скоро брахиморфна. Индекс главе је на граници између брахикефалије и мезокефалије; креће се по прилици од 0,785 до 0,815, али има и чистих брахикефала са индексом који је виши од 0,83. Рекли смо да се овај тип простире према источним границама Србије. Уз потпуно црномањасти тип тамо се јавља и тип са светлим дужицама. У Јужној Србији ретки су претставници овог другог типа са слабије пигментисаним шареницама; док напротив црномањасти мезобрахикефални Медитеранци доминирају у извесним крајевима, тако у срезовима Кратово, Кочане, Берово и Царево Село. Ова њихова мезоморфност односно брахиморфност свакако је постала из долихоморфних облика услед неких сад још недовољно одређених наследних утицаја. Старо долихоморфно становништво измешало се, ваљда постепено, са брахиморфним придошлицама. Прво је становништво свакако припадало претежно Медитеранском расном типу и то Медитеранцима са дигестивним конституционалним склоностима о којима биће речи на другом месту. Те тога упркос конституцији и брахикефалији, ова два расна типа убрајам у Медитеранску групу, јер су генетски свакако повезани за Медитераниде, а унеколико и за Ориенталиде са друге стране. За Ориенталиде, или још боље и за Ориенталиде и за Армениде везују их првенствено телесни хабитус, конституција, телесне пропорције које одговарају ориентално-арменидској телесној грађи, што је нарочито уочљиво код жена.

Кад би се држали стриктно Шкерљевог груписања типских комбинација, ове наше Медитераноиде морали бисмо идентификовати са Алп-арменоидима (средња телесна висина, брахикефалија, тамна комплексија) односно, онај други наш тип светлих дужица, са — Савоидима. Уосталом нестручњаци, нарочито етнографи и политичари, радо замењују ове Медитераноиде са —Динарском расом. Како ови Медитераноиди нису толико ниског раста, а како има, као што смо видели, особа које у свему, и, што је главно, кефалометриски, одговарају Динарцима само што им стас није онако висок, ове Медитераноиде могли су олако да замене са Динарском расом. Али тиме је учињена крупна и — неопростива грешка. Јер приличан део становништва јужне и источне Србије никако не припада Динарској групи раса већ једној сасвим другој скупини, можда старијој, скупини Медитеранској, тј. или Медитеранском расном типу или Медитераноидима — Медитеранском брахикефалном расном типу и Медитеранском брахикефалном расном типу светлих дужица.

У другој једној расправи¹ истакао сам да Медитеранаца има код нас у Јужној Србији, а има их и према нашим источним границама и у приморским крајевима. Много раније (1928) у једном популарном чланку² поменуо сам да Медитеранаца има и на нашем северу. Гђа D-r Штамбук недавно у једном раду о телесном развитку ученика гимназије у Вршцу³ налази да тамна комплексија најчешће прати долихокефалију а светла брахикефалију. Ту дакле имамо прилично Медитеранаца, уз Балтиски расни тип, док о Динарцима у овоме раду нема података.

¹ Б. Малеш . Расни типови Балканског Полуострва, Књига о Балкану II, 1937.

² Б. Малеш: Антропологија и Југословени, Летопис Матице Српске, књ. 315, св. 2, стр. 172—179, 1928.

³ D-r M. Штамбук: Прилог биометрији школске деце, Социјално-медицински преглед, 1937.

Да ли се ова два типа налазе само на Балкану? Мислим да ових Медитеранаца брахикефала има и у Италији, и у северном медитеранском појасу и у јужном, у Риму на пример. Нарочитим именом их нисам назвао. То остављамо за доцније, кад буду детаљно испитани и соматолошки и у погледу распрострањености у нашој земљи. Мислим, да ови црномањасти брахикефали одговарају Ктела типу Trägera.

Једно од најсветлијих имена у историји антропологије, Giuseppe Sergi, поделио је извесне расе у две велике скупине: у Еурафричку и Еуразиску, тј. по његовом схватању у два засебна рода у Нотантропус и у Хеоантропус. По њему наш би Медитеранац одго-варао вариетету Notanthropus eurafricanus mediterraneus, Нордијац вариетету Notanthropus eurafricanus nordicus, a Динарац једној сасвим другој људској групи — ибридној врсти Heoanthropus eurasicus. Према Sergi-евој класификацији у ту исту ибридну врсту дошли би и они наши Медитераноиди, о којима Sergi наравно није знао, дошли би уопште сви црномањасти балкански брахикефали. Али не стога што су сви они брахикефали. Sergi је први разумео и истакао стварну вредност индекса лубање.По њему као и по његовом сину Sergi-y Sergi-y кефалични индекс је само однос двају мера, а не израз архитектуре, облика главе — који је једино у ствари наследан.⁴

⁴ Види: Б. Малеш . Циљеви и методи савремене антропологије, Гласник Цен-тралног хиг. завода, 1936. — Б. Малеш: О просторном одређивању кефалометричких тачака, Социјално-медицински преглед, 1936. — Б. Малеш: Прилог испитивању облика и величине лица, Споменица Жив. Ђорђевића, 1933.

Све је те брахикефале G. Sergi груписао дакле у једно, не познавајући довољно динарске облике, мислећи да су они сви у генетском сродству и да им је топографско порекло исто или блиско. Док су ови дошљаци из Азије, они други, Notanthropus eurafricanus, пореклом је из Африке. Али у ствари Динарска група раса не може да се повеже ни по својим особинама ни по свом пореклу са брахикефалима који су дошли из Централне Азије. Нордиска група раса, Динарци, Медитеранци, по мом схватању чине једну заједницу, и статичку и динамичку. Али ту заједницу не би смели назвати Еурафричком. Уистину развила се око Медитеранског базена, и у Европи и у Африци, али исто тако простире се и простирала се је даље на исток, преко Мале Азије и Арабије у Индију, јужно од Каракорума и Хималаје. Уз Нордиде, Динариде, Медитераниде, ту долазе и Армениди, Ориенталиди и Индиди. Па би стога ту велику заједницу разних група раса, разних раса, радије назвали Еуриндиском. заједницом. Наша дакле Еуриндиска заједница одговара Еурафричкој G. Sergi-a. Наравно, ту долазе и Динарци, које Sergi није могао да разликује од Алпинаца и од других источноеуропских брахикефала.

Друга велика заједница раса јест Еуразиска заједница. Ту су сви остали брахикефали који припадају Еуропидима, дакле сви брахикефали осим Динараца и медитеранских брахикефала односно мезокефала.

У овој заједници имамо неколико група раса. За нас је важна свега једна

ИСТОЧНОЕВРОПСКА ГРУПА РАСА

И ту разликујемо расе на — ид и расе на — оид: Источноеуропиде и Источноеуропоиде.

Од

ИСТОЧНОЕУРОПИДА

помињемо пре свега један тип средњег раста, црномањаст и брахикефалан. У класификацији Б. Шкерља, наравно,овај се тип не наводи, јер би морао да се идентификује са Алп-Арменоидима. У ствари овај тип је потпуно изразит, самосталан, и налазимо га у многим нашим крајевима, нарочито у копненој Далмацији, у Херцеговини, у Панононској Низији. Рекли смо да су то црномањасти брахикефали средње телесне висине. Ове три, односно четири исте одлике има и Динарски расни тип средње телесне висине, али док је овај респираторне конституције, ови Источноеуропиди дигестивних су облика, еурисоматских. Кости лица, физиогномија, црномањаст тен, неки монголоидни карактери (привидно монголоидни или полумонголоидни очни капци, јако развијене јагодице, и др.) потсећају нас на Лапоноиде. У ствари овај би тип могли унеколико идентификовати са Лапоноидима. Ја га ипак издвајам у засебан расни тип, јер су монголоидни карактери мање изразити. Замислимо Источноеуропску расу или Балтиску расу, како се обично зове. Овај наш Источноеуропски расни тип одговара Балтиској раси, само што је црномањаст, што је још грубљих костију, што су му азиски карактери јаче истакнути.

Занимљиво је да се овај расни тип нарочито лепо истиче, и да је чешћи, код жена. Мушкараца Источноеуропског расног типа слабо има, а уколико их има, мање су изразити, ''чисти''.

У Црној Гори често се наилази на један обласни облик који можда припада Источноеуропском расном типу. Њега је први запазио и описао Ердељановић¹.

¹ Ердељановић Ј.: Кучи, племе у Црној Гори. Насеља српских земаља, 1907.

Код људи овог типа по Ердељановићу ''превлађује средњи и повисоки раст, има ипак и доста личности, које су високе. Кожна је боја отворено мрка. Њен пигменат ретко допушта да на образима избије руменило од крви. Лице је широко, у многих готово четвртасто, кошчто, са јако истакнутим јагодицама и широким јаким вилицама. Нос уопште није висок а нарочито је снижен у корену. Носно слеме је право или мало угнуто и при врху је затупасто и већином поврнуто уназад. Почевши од средине, нос се поступно шири и завршава се пошироким округлим ноздрвама. Чело је високо и широко,право или се поступно повлачи уназад. На челу има врло често с обе стране по једна чворужица или вршчић. Лубања је, као и цела глава, уопште велика и одликује се округлином. Овај је тип навек брахикефалан. Коса је тамно-мрка, мека, полегла. Очи су велике, мрке или ''црне''. Телесни делови су обли. Нарочито код људи средњег раста превлађују округласти облици и запажа се тежња ка дебљању. Цело је тело уопште доста здепасто и снажно. Овај је тип од свих црномањастих типова најчешћи'' (тј. у кучких Срба). Ердељановић га назива црномањасти тип округле главе. Цитирали смо опис овога типа јер се скоро потпуно подудара са особинама нашег Источноеуропског расног типа. Друго је пак питање да ли ови овако описани Црногорци чине засебан генетски облик, извесан обласни тип. У то се овде нећемо упуштати.

Други Источноеуропиди били би Панониди, односно Панонски расни тип (види Б. Шкерља). Од првих Источноеуропида ови други разликују се исто онако као и Херцеговачки расни тип од Динарског — тј. по светлим дужицама. О њему, за сада, немамо више што да кажемо. По свом имену овај се тип везује за Панонску Низију. То мислим да је тачно. У ''пречанским'' крајевима има их много више него у Херцеговини.

Трећи Источноеуропиди су Алпиди, односно као што би ми сад рекли Алписки расни тип (Алписка раса). Од других Источноеуропида разликује се грацилнијим облицима, отсуством монголоидних карактера, прћастим носом (а не пљоснатим и широким), а можда и нешто нижим стасом.

Код прва два источноеуропидска облика видимо извесан утицај Туранида, ако не у јачој мери, у што верујем, а то макар онако као што су Динарци повезани за Армениде и Индиде.

Напокон прелазимо на

ИСТОЧНОЕУРОПОИДЕ

и то на једини расни тип ове скупине — на Балтиски расни тип (Источноеуропску расу, Балтиску расу). И сада није потребно да се задржавамо. Одлике овог типа довољно су познате. Њега би могли да повежемо за Далонордиски расни тип. Светла комплексија, бела и ружичаста боја коже са довољно богатим периферним капиларним системом, многе је ауторе наводило да Нордиску расу уско приближе Балтиској. Али разлике остеолошке, миолошке, физиогномске, па и функционалне, говоре нам да су то два потпуно различита облика.  Светла комплексија код Балтида, склоност ка дигестивним формама код Далонордида ипак нам дозвољавају да нађемо неку везу између ова два расна типа.

Видели смо како је Fortis пре сто шездесет и неколико година описао становнике Равних Котара. Здепасто тело, плава боја косе и очију, широко лице и затупаст нос карактеристике су Балтиског расног типа. Од наших људи овај је тип код нас боље, детаљније описао по први пут опет Ердељановић. Исто код Куча. Наводимо његове речи: ''Плави тип кратке главе. Ово је најчешћи од плавих типова а чини ми се да је заступљен више него и један други тип. Обично је средњег раста а ређе повисока. Кожа је у њега бела, понекад бледо или жућкасто бела. Очи су велике и плаве, већином тамно плаве. Лице је округласто а често и широко са крупним, истакнутим јагодичним костима. Нос је умерено висок, у корену прилично широк, па се и даље поступно шири. Према ступњу те проширености може или изгледати као мало задебљан прав нос или бити прћаст са ноздрвама окренутим мало у страну. Чело је високо, широко и врло често пупчасто. Лубања је кратка или скоро сасвим округла. И код овог типа, као и код првог црномањастог, преовлађује облина и меснатост телесних делова. Оно мало пуних личности што сам их по Кучима виђао управо су овог плавог типа или су мелези који стоје овом типу најближе''.

Штета је што су ова опажања проф. Ердељановића дуго остала непозната у антрополошкој литератури. Не би се одржала до наших дана многа погрешна мишљења о расној припадности Црногораца, као и Срба и Хрвата уопште. Подвлачимо да се из ових цитата види како је и Ердељановић запазио да постоји сличност између његовог црномањастог типа округле главе, дакле нашег Источноеуропског типа, и плавог типа кратке главе, нашег Балтиског расног типа, тј. да постоје и сличности и разлике које се лепо истичу из његових описа.

*

Мислим да сам био дужан, пре даљих систематских и детаљних студија, да изнесем своје погледе на груписање расних облика код Еуропида, а нарочито оних облика који се јављају код Срба и Хрвата. Надам се да ћy потребним студијама ускоро расветлити многе моменте овог мог приказа расне поделе и расне припадности Југословена.

А сада, пре него што завршимо, осврнућемо се на гледишта чувеног пољског антрополога Ј. Czekanowskog¹, те ћемо, сасвим укратко, поменути неке радове нашег веома плодног антрополога Б. Шкерља. А то стога да би нам овај приказ класификације расних типова Хрвата и Срба био разумљивији и потпунији.

¹ Czekanovski J;. Zarys Antropologii Polski, Lwow, 1930. — Europa, Enciclopedia Italiana, 1932. — Rassenkunde der Serbo-kroaten, Slavische Rundschau, 1934. — Cwirko-Godycki M. Slowiane poludniowi, Poznanj, 1931

Пре неколико година Czekanowski je дао нацрт слике антрополошких, тј. расних прилика код Срба и Хрвата. За овај нацрт он сам каже да је ''noch sehr schematisch''. Полазећи са становишта да је тзв. Динарска раса секундарна расна формација (Mischform) која је постала од јерменског и нордиског примарног елемента, говори нам о простирању тобожњих основних расних облика: нордиског, јерменског (арменидског), лапоноидског и медитеранског. Нема сумње да се гледишта Ј. Czekanowskog и његових ученика не могу у свему поклапати са гледиштем аутора ових редова, коме уосталом прилике нису дале да обиђе и упозна ни мали део своје домовине. Иако се дакле у многим детаљима не би могли никако сложити, иако напр. не можемо схватити како у Подрињу може да буде око 10% медитеранског елемента, ипак признајемо да његова карта Југославије пружа науци нове видике. Јер скоро махом у свима картама пре Czekanowskog југословенска је област сматрана искључиво динарском. А знамо да то није. Czekanowski je ово схватање поправио иако је упао у друге грешке. У Czekanowskovoj карти нордиски је елеменат у многим крајевима претежан. Наравно као нордиска компонента укрштеног динарског облика. Тако, ако не грешим, у срезовима: Гроцка, Сопот, Паланка, Лазаревац, Аранђеловац, Рудник, Рача, Свилајнац, Деспотовац. Гор. Милановац, Крагујевац, Пријељина, Јагодина, Рековац, Ћуприја, Параћин, Варварин, Трстеник, Крушевац, Александровац, Брус, Прокупље, Куршумлија, Подујево, Лебане, Лесковац, Приштина, Гњилане, Владичин Хан, Сурдулица, Врање, Босиљград, Ораховица, Сува Ријека, Урошевац, Прешево, Крива Паланка, Качаник, Призрен, Враниште, Тетово, Скопље, Куманово, Кратово, Велес, Крушево, Прилеп, Кавадар, Битољ и Ђевђелија.

Нама који гледамо овај расни комплекс појава и проблема другим очима, тешко је међу динарским становништвом разликовати и одвајати тобожњу нордиску компоненту од јерменске. Ако је нека популација статички претежно динарска тешко је разумети да би се она могла динамички разликовати од друге неке исто тако статички динарске популације. Можда једино по динамици даљег развитка А једино по нединарским елементима који се налазе у тим популацијама могли би да наслутимо њихов динамички развитак у будућности. Али оне популације које су у caдашњости динарске нужно имају једнаку или сасвим сличну динамичку прошлост. Јер као што смо раније рекли, динарско остаје динарско, а нордиско нордиско. Уопште нама је тешко разумети на основу чега Czekanowski може да утврди тај свој ''Gebiete stärkster nordischer Beimischung''.

Haжалост нису ми познати сви ови овде побројани срезови, али је свакако ван дискусије да се у северном делу ове Czekanowskove расне области сусређу у првоме реду припадници Динарида (Динарски расни тип, Херцеговачки расни тип), а од Динароида Динарски расни тип средње висине. Плави динарски расни тип и Ерски расни тип свакако су ређи. Ако је Czekanowski створио свој суд по плавом елементу, дакле у првом реду по учесталости светлих дужица, онда би се исто тако могло говорити о нордиском елементу код Панонског расног типа и код нашег Медитеранског типа светлих дужица. Ако је створио свој суд на основу долихокефалије, долихокефалије има, и у долини Велике Мораве и другде, али је та долихокефалија пре свега веома ретка, јавља се спорадички, а друго, што је главно, прати тамну комплексију а не светлу. Код чистих типова, као и код мешанаца који претежно припадају Плавом динарском расном типу, брахиморфност лубање понекад је умерена, али лубања је још увек брахиморфна. Још једном кажем : Нисам обишао ову област уздуж и попреко, нисам прегледао довољан број људи из ових срезова, али тврдим да чистих Нордида или Нордоида из северних крајева ове области нисам видео. Не тврдим да их уопште нема, али их ја сусрео нисам.

Задржали смо се код Czekanowskog и његове карте. Сад још није време да расправимо питање простирања појединих расних типова код Југословена. Потребна су још многа опажања. Али не можемо да већ и сада не поменемо извесне добре а и рђаве стране расних концепција и студија пољске школе.

У пречанским квајевима, у Војводини простире се по Czekanowskom лапоноидни елеменат. И уистину ту доминира Источноеуропска група раса. У југоисточној и североисточној Србији код њега налазимо две медитеранске области. И то је тачно. Ту су претежна наша два медитеранска брахикефална расна типа. У осталим крајевима, дакле западно од линије Београд, Горњи Милановац, Краљево, Митровица, Ђаковица, превлађује арменоидни расни тип, и то нарочито на југу у Далмацији, Херцеговини и Црној Гори, а на северу изнад линије Карловац, Вргин Мост, Приједор, Бања Лука, Жепче, Кладањ, Сребрница, Ваљево. Тако да се између јужне и северне области, где је арменоидни расни елеменат у апсолутној надмоћности, пружа једна широка област слабије арменоидна (''Gebiete relativer Majorität des armenoiden Rassenelementes''). Неће бити баш тако. Али понављамо, још је прерано дискутовати о простирању појединих раса код нас. Хтели би само да напоменемо како североисточно арменоидио острво из карте пољског аутора (Пожаревац, Петровац, Кучево, Жагубица, Голубац) не припада само Динарској расној групи већ и Источноеуропској.

У ствари навели смо Czekanowskovo гледиште о простирању расних типова у Југославији, једино стога да би нагласили како и по његовом схватању постоје плави елементи који су на граници Динарске расне групе а код којих се осећају нордиски утицаји. То је наш Плави динарски расни тип и Ерски расни тип. С правом сам дакле још 1932 уочио да постоје генетске везе између динарских и нордиских расних облика. С друге стране и код Czekanowskog налазимо области са медитеранским карактеристикама, тј. крајеве у којима превлађују Медитераниди и наши Медитераноиди. Ми дакле нисмо први који то тврдимо. И најпосле у панонској области сусрећемо лапоноидне елементе, тј. нашу Источноеуропску групу раса.

Нешто после Czekanowskog покушао је наш антрополог Божо Шкерљ (1934 и 1935)¹ да да расну слику Југославије. Својим познатим јасним стилом и прецизним методом изложио јe све оно што је до оног момента било утврђено.

¹ Док се ова расправа штампала изашао је још једаи прилог Б. Шкерла расној распрострањености у Југославији.

Од раса помиње: Нордиску, Медитеранску, Атлантску, Алписку, Динарску, Нориску, Јерменску, Балтиску, Ориенталну, Кромањонску и Савски обласни тип. А тако исто и негридске утицаје. Имамо дакле мање више оне исте расне облике које сусрећемо и у осталој Европи. Али уза све то динарски је елеменат надмоћан. (''Den Grundstock bildet die dinaride, die am stärksten im gebirgigen Inland vertreten ist'').

Поменули смо Czekowskog и Шкерља. Да би указали разноликост расних облика код Срба и Хрвата могли смо тако исто да поменемо и друге ауторе, у првоме реду Weisbach-a, Lebzelter-a и Biasutti-a.¹ Али мислимо да је и ови довољно.

¹ Biasutii R, '. Osservazioni antropologiche su prigion eri di guerra (Croati, Sloveni, Ungheresi e Romeni), Archivio di Antropologia, 1921,

Код Срба и Хрвата налазимо велики број раса, у главном, према нашем схватању, 17 раса, односно 17 расних типова, којима би још могли да додамо Јерменски расни тип (Армениде) и тип са Висле (Вистулиде). Све смо ове расе класификовали по већим и мањим групама: сврстали смо их у Нордиску, Динарску, Медитеранску и Источноеуропску групу раса, а ове опет у подгрупе у Нордиде и Нордоиде, у Динариде и Динароиде, у Медитераниде и Медитераноиде, у Источноеуропиде и Источноеуропоиде. Рекли смо да три прве групе раса чине једну велику заједницу скупа са Арменидима и Индидима — Еуриндиску заједницу. Док напротив Источноеуропска група раса у заједници са Туранидима и другим лапоноидним и монголоидним еуропидским елементима чини другу заједницу — Еуразиску заједницу раса.

Али иако се код нас може разликовати 17 односно 19 разних раса, највећи број Срба и Хрвата припада Динарској групи раса. И као што се најчешће сусрећемо са динарским телесним облицима тако се и динарске психичке одлике испољавају свуда, шта више продрле су и у нединарске расне облике, образовале су етничке ознаке Хрвата и Срба.

Али о томе другом приликом.

Србско Свитање