КВАНТИТЕТ УМЕСТО КВАЛИТЕТА

КВАНТИТЕТ УМЕСТО КВАЛИТЕТА

Прихватање мишљења већине, без улажења у разматрање да ли ово мишљење одговара истини или не, у ствари је замена квалитета квантитетом. Потпуно занемаривање квалитета и преношење свега на број, практично је главни ослонац демократије. А свет је тако створен да се квалитет бројем заменити не може.

Никада људи у области природних наука не би сматрали једно питање решеним путем општег гласања. Шта ми ту вреди мишљење неупућенога човека, па макар колико се пута ово мишљење умножавало, ту ми треба истина јер само познавање истине може ми бити користан почетак и ослонац за даље постизање успеха. У области друштвених појава људи међутим сасвим мирно приступају гласању, броје гласове, и целоме овоме послу дају такву важност као да ће гласање заиста дати резултат који се од њега очекује. А опште народно гласање овај резултат не може да да. Кад кажемо резултат, мислимо на истину а не на број присталица једног мишљења.

До које мере демократско политичко и социолошко учење занемарује квалитет, најбољи нам је доказ једна од такође основних мисли демократије, изражена у тачки VI Декларације права човека и грађанина, којом се прокламује да су свима грађанима ''подједнако доступна достојанства, положаји и функције''. Поред тоталног занемаривања проблема квалитета на највишим државним и друштвеним положајима, ова мисао је поново и доказ да демократија рачуна не само са једнакошћу људи у правима како је то речено у Декларацијu, већ и са једнакошћу по способностима. За заузимање највиших, најтежих и најодговорнијих положаја у држави и друштву, по схватањима демократије, није потребна никаква припрема, пошто сваки грађанин има способности да ове функције врши. За добивање тих положаја демократија не прописује никакав други услов сем да се народ путем гласања са тим сложи. То је све. А то је потпуна замена квалитета бројем.

И код ове своје основне предпоставке демократија у примени долази одмах у сукоб са стварношћу. Тачка VI Декларације права човека и грађанина прокламује подједнаку доступност свих положаја и јавних функција, иако свима они не могу бити доступни јер их има за које се мора да тражи претходна стручна спрема. Тако, на пример, ни у једној демократији у свету, положаји државних инжењера - а грађење и одржавање јавних путева је без сумње јавна функција, - лекара или државног адвоката не попуњавају се општим гласањем, већ се на ове положаје доводе стручни људи. Народним гласањем се попуњавају само највиши политички положаји у држави, и положаји народних представника и министара. То значи да демократија сматра да за ове положаје никаква стручна спрема није потребна. А нико неће порећи да је много теже уредити државу него направити пут или излечити болесника. За лакши посао, дакле, тражи се предходна припрема, док се за много тежу дужност не захтева ништа друго сем народни пристанак. И ово је једна од тешких заблуда демократије коју народи плаћају вечитим лутањем и експериментисањем у своме политичкоме животу.

Лепу критику ове демократске мисли даје нам наш Милутин Гарашанин у својој књизи Доколице, написаној још у прошлом веку, а коју је издала Српска књижевна задруга 1939. године. У тој својој књизи, у чланку под називом ''Парламентаризам'' Гарашанин пише:

''Па кад један бојаџија или мумџија дође у неку општину, он не може почети да ради док најпре пред еснафом не положи испит, да се види да ли зна да ради, да и је испекао занат. Али за грађење закона, за решавање најзамршенијих питања, која се у политичкоме животу једнога народа јављају, ту није нужно ни знање, ни искуство, ни испит; ту се гласа; ту решава број, па где већина прекрене. Кад би се већином гласова хтело да реши да је неко сликар, цео би се свет грохотом насмејао; одмах би их се нашло, који би јасно као дан доказали да се то већином гласова не решава, да за то треба имати најпре природног дара, па онда треба дугог учења, па да треба дуге практике и сијасет ствари које не може дати никакво гласање, па било оно ограничено или опште, посредно или непосредно, тајно или јавно. Онај који би то предложио, био би чисто и просто исмејан. А и у питању закона, у питању правде, у питањима економских проблема, у питањима спољних односа државе, у питањима науке и опште образованости, ту се сасвим озбиљно прилази бирачком столу, даје се глас, пребрајају се куглице, упоређују се листе и са пуно достојанства објављује се да је изабран и да ће за три године бити законодавац: ''Петру од Бању'', ''Култе од Колбовце'', ''Ћуре од Жапско''.

А у примедби уз овај текст стоји да су ''ова тројица, по извешћу краљевих комесара, били бирани за народне посланике на великој скупштини, а последњи је био фактички изабран''.

Инж. Милосав Васиљевић

Одабирање вођа у привреди

Ми смо навикнути да групу радника или једину ма какву људску радну заједницу ценимо као збир појединаца. То може да буде тачно, али већином то није случај. Да ли ће једна група да ради као збир појединаца или као организована целина, зависи од унутрашњег уређења групе. У заједници где су способни потчињени неспособнима, радна способност је врло мала. У истој заједници где су мање способни потчињени најспособнијима, радна способност је, напротив, велика. Са истим људима има се дакле способна или неспособна радна дружина, према унутрашњем уређењу заједнице.
Адам Смит наводи пример где радник, кад сам израђује игле, може да изради само 10 игала дневно. Ако се рад подели на 10 радника, производња се пење до 48.000 игала за исто време. Ако би дакле 10 радника радили одвојено сваки за себе њихова укупна производња равна је збиру појединачних учинака. Ако се пак група организује да ради као организована целина, производња се пење на 48.000 игала што чини 480 пута збир. Код организованог рада, збир појединачних учинака је дакле занемарљива количина према организацијом постигнутом учинку.
Одабирање старешина је свакако један од најглавнијих елемената организације друштвеног рада. Појединце треба управљати да би рад био ефикасан. Ово је дужност старешина који међу собом стоје у хијерархијском односу. Старешина мора да буде човек веће интелектуалне способности од својих потчињених. Примитивни народи зато за старешине узимају старце као оличење искуства. Платон напомиње да управљачи нарочито морају бити морално чисти људи. Научна организација рада долази до истих закључака.
Француски инжињер Анри Фајол запазио је да у чисто стручним предузећима старешине не врше стручне функције. Ово је нарочито важно код великих установа. Овде је административна функција претежнија од стручне. Лекар, управник велике болнице, не прегледа болеснике; инжењер, шеф великог техничког предузећа, не пројектује; епископ у епархији управља свештенством као и сваки други шеф. Функција старешине је дакле највећим делом административне, а не стручне природе. Зато је погрешно за велике ресоре тражити само стручњака јер је то недовољно. Ту вреди само човек који је и стручњак и добар администратор. Управник или вођа великог предузећа мора да буде човек са великим способностима како стручним тако и моралним.
Старешина не сме велики проблем да посматра као низ одвојених чињеница, већ као везану целину. Он мора лако да разликује узрок од последица, главно од споредног. Он мора да буде човек који пред собом има увек јасан циљ.
Едисон је извршио хиљаде неуспелих покушаја да би са једним успео и човечанство је добило сијалицу. Ват је 15 година конструисао парне машине које нису хтеле да раде, док је израдио једну која је радила. Христифор Колумбо ишао је тврдоглаво са својим бродом и ако су његови морнари молили и претили побуном да даље неће да иду. Без истајности нема успеха. Вођа мора брзо да одлучује. Добра одлука доцкан донета, гора је од мало и погрешне одлуке ако је донета благовремено. Старешина дакле мора да брзо доноси одлуке, а да увек добро о свему и размисли. Али прави старешина не мисли никад дуго. Он не сме да се у мислима изгуби као Роденов Мислилац. Прави старешина носи своју одговорност одлучно и ведро. Утврђивање одговорности на старешинским положајима јесте и главни елеменат старешинског одабирања у научно организованим предузећима.
Утврђено је, наиме, да је тешко наћи старешину за места где се одговорност брзо и лако утврђује. Напротив, на местима где је питање утврђивање одговорности неуређено, тискање званих и незваних веома је велико. Само ефикасно уређено питање одговорности може да стане на пут овој навали.
Велика предузећа тако и раде. Код Форда и Бате статистика обрачунава радницима и старешинама добит, а само старешинама штету предузећа или поједине радионице. Последица овога је да се неспособни људи и не смеју да се приме положаја старешине, пошто им књиговодство обрачунава више штете него користи. Њима се исплати да остану на нижем положају. Способнима пак исплати се напредовање.
Моралне особине су нарочито важне код старешине. Ако какав истакнути старешина и не зна неку стручну ствар, он се може послужити знањем свога стручног референта. Међутим, то већ не може са моралним недостатцима. Карактер и моралне особине он мора да има сам.

Предавање одржано на Коларчевом Народном универзитету.
Правда, Београд, 1935. Србско Свитање