Карађорђе

Православни витез

Заклетва Карађорђевих војника

"Заклињемо се именом Бога Оца, Сина и Светога Духа, Пресвете Тројице, Једнога Бога и Пречисте Богородице, Свим Светим и Великомучеником Георгијем и Часним крстом, да ћемо нашему Благотворноме вођи и заповеднику Србије, Врховној Власти, нашим Војводама и осталој Господи капетанима и подофицирима верни и покорни бити, њихове заповеди и налоге тачно испуњавати, Државу и Домовину у сваком случају заштићивати, наше заставе чувати, а топове ни у ком случају не остављати. Друг Другу веран бити и један другог бранити. У сваком случају службу и дању и ноћу верно одржавати и никада ни у какав преступ или неверство ступати. Тако нам Бог помогао."

---

Владика Николај Велимировић

ПРАВОСЛАВНИ ВИТЕЗ

— Неколико одлика Вожда Карађорђа —

Карађорђева побожност

,,Карађорђе је био добар и веран син Српске православне цркве” пише наш историчар др Страњаковић. Још на почетку Устанка руски цар Александар І послао му је сабљу са натписом: ,,браниоцу православне вере и отечества”. Кад год би устао изјутра, Карађорђе се Богу молио. Увек је говорио ,,ако Бог да и Боже помози”. Постио је све посте, и мале и велике, и у његовој кући пост је строго одржаван. Чак и о његовој слави св. Клименту, који спада уз божићни пост, 25 новембра по старом календару. Били гости или небили, морало се постити. У шанчевима пред борбу, по Вождовој заповести, свештеници су вршили молитве, а после борбе - благодарење Богу.
Једном свом војводи писао је Карађорђе ,,да, свештеници свуда чине молитве и бденија на умоленије Бога да нас укрепи против душмана, да би с Божијом помоћи победили и сатрли”.
Кадаје 1812. године Наполеон ударио на Русију, Карађорђе је наредио митрополиту (Грку Леонтију) да се по свима црквама чине молепствија за победу ,,над непријатељем рода Славјанскога”, а уз то још и молитва Богу ,,да престане киша којаје у то доба падала”. У време Устанка народ је говорио да се бори „за крст часни и слободу златну". И сам Карађорђе употребљавао је те речи. У једном писму црногорском владици Петру I Светом, каже он, какоје српски народ устао у борбу за „своју слободу, своје светиње и манастире". На другом месту он вели, „боље је у својој вери умрети него веру своју погазити, зашто се у Св. Евангелију говори: ако праву веру имаш то и спасен будеш — дакле, боље је у својој вери умрети него пред Богом и пред народом осужден бити, а Свемогући Бог хоће нам помоћи". Своју прокламацију народу 1813. године завршава овом молитвом Богу:
„Боже помилуј и охрабри народ србски и сердца синова србских. Амин. Боже свемогући разори и победи силу турску, која је наумила разорити благочествије твоје. Амин."
Уједној другој прокламацији Карађорђе прети смртном казном „ко не буде хтео онди гди је нађен бијући се умрети за своју веру и закон, за свој род и отечество, за своју славу и царство небеско, што ће га народи и његови потомци славити и благосиљати и свеће му палити".
Свештеницима и калуђерима Карађорђеје ода вао велико поштовање. Много је волео проту Ата насија из Орашца, проту Матеју, попа Луку Лазаревића, попа Смиљанића, проту Милутина из Гуче и остале, код којих је наилазио на разумевање и подршку. Али ко би се од свештеника огрешио, кажњавао их је исто као и световњаке. Тако, чувши да митрополит Леонтије, Грк, нешто плете против њега са Турцима и неким војводама, он га уведе у једну кућу и ту га добро истуче. — Помагао је да се оправе цркве порушене од Турака. Пролазећи кроз село Коњевић код Чачка, упита сељаке где имје црква, и они му покажу једну колибу. Карађррђе одмах извади 12 дуката и даде им да праве нову цркву. У свом месту Тополи, у близини своје, куле, сазидао је дивну цркву, која и до данас служи.

Карађорђева речитост

Ћутљиви Карађорђе могао је бити и веома речит. док је он успешно ратовао у Санџаку 1809. године, Турци заузму Делиград и нагло пођу на север дуж Мораве. Многе војводе српске, по наговору злокобног Родофиникина, и заједно са овим, пребегну у Аустрију. Карађорђе хитно крене ка Београду. Рекне војводи Сими Марковићу, како иде да убије „онога пса — Родофиникина". Кад је на обали Саве видео огромну масу народа спремног да пређе у Аустрију, он се није могао уздржати да не заплаче. Ондаје почео саветовати народу, да не бежи из своје отаџбине, окривљујући за сву несрећу Родофиникина. По том са једне узвишице одржао је народу овај снажни говор:
„Родољуби, у оваквој несрећи треба се више него икад охрабрити и показати свету, да сте достојни потомци ваших предака. Отаџбина је ваша у опасности и она данас тражи вашу брзу помоћ. Дочепајте оружје и полетите пред непријатеља, да га победите или умрете. Узрок нашега рата је оправдан, и Бог ће благословити наше оружије. У свим борбама па и у највећој опасности ја ћу бити пред вама."
Силан је утисак оставио овај говор на народ. Хиљаде њих придружили су се Карађорђу. И Вожд је успео да за кратко време стукне Турке ка Нишу, за границу ослобођене Србије.
Сравни овај Карађорђев говор са бомбастиком Бонапартином (пред Клеоповом пирамидом у Мисиру: „Четрдесет векова гледају у вас, војници"!) или његовог подражаваоца Мусолинија! Разлика у говорима долази од разлике у циљевима војевања. Два латинска диктатора хтели су одушевити своје војске за освајање туђих земаља, док је сељачки вожд српски хтео својим речима покренути свој поробљени народ на борбу за сопствену слободу и независност. Тамо речитост хладног рачуна, овде речитост правде Божсте.
 

Карађорђева скромвост

Пише апостол Павле наједном месту: „Држим све да су трице само да Христа добијем" (Филип. 3, 8). Велики људи су прожети или „занети", једном једином великом идејом. Изван те идеје за њих је све споредно, ништавно, трице. Карађорђе је био такав — велики човек. Њега је прожимала и заносила само једна велика идеја — ослобођење српског народа. Том идејом он је живео и дисао; о њеном остварењује мислио дан и ноћ, на њој је радио до последњег даха и издаха. Све остало било је за њега незнатно и споредно. Руском посланику Пауличију јасноје он изрекао своју идеологију. „Упамтите добро, рекао ј е Вожд, да ја ништа друго не желим него да видим своју отаџбину потпуно и за увек ослобођену од турског јарма; тада ћу се одрећи свега и поново вратити своме плугу". Живео је скромно. Просто сељачки. Хранио се сељачки, одевао се сељачки. Пуних седам година Устанка од 1804. до 1811. године није примао никакву плату из државне касе. Немачки историчар Ранке пише да Карађорђе није марио „за блесак и величанственост; кад је стајао на највишој висини и онда је носио старе своје чакшире, изношени гуњац и познату црну шубару". Познат је овај случај:
После битке на Дрини 1810. године дођу неке турске старешине из Босне, да моле Србе, да им ови предају заробљене Турке, као и мртва тела убијених Турака. Дошли су у војни стан гдеје био и Карађорђе са осталим војводама. Војводе српске биди су одевени у богато беговско одело, са златом и сребром, а Карађорђе у гуњу и белој кошуљи, тозлуцима и опанцима, Турци се здраве са окићеним војводама а на Карађорђа нису се ни обазирали. Упитају Турци: — А где је бег Црни Ђорђе?
На то ће Карађорђе одговорити: Ја сам Црни Ђорђе, неком црн неком бео. Турци му нису поверовали мислећи даје тај прости сељак послужитељ код српских војвода и да се он шали са њима.. Зато кад су се опраштали с војводама, рекли су овима, да у име њихово: „поздраве бег Ђорђа!"
Карађорђе је био до крајности скроман, зато што је у души и пред очима имао само једну идеју, један циљ: ослобођење народа и земље од Турака. на све остало он се није обзирао. У томе је била његова снага, на коме је почивао његов ауторитет и његова узвишеност над његовим војводама. Многе његове војводе раслабила је множина циљева. Јер мада су и они имали за циљ да се Срби ослободе, они су исто време циљали и на богатство и власт и част и уживање и беговски сјај. Међутим сви ови споредни и лични циљеви њихови ишли су на штету главног циља, Карађорђевог националног циља. Кад су војводе као Младен Миловановић и Милоје Петровић постале — газда Младен и газда Милоје — катастрофа је морала доћи. И дошла је 1813. године. Истоветни узроци који су произвели и друге две катастрофе у српској историји: косовску и југословенску.

Карађорђев ратни морал

Карађорђе је био строг али правичан. Кад је његов рођени брат погазио закон и поштење, он га је дао обесити. Кад су неки српски ратници по освојењу Беграда стали убијати и пљачкати Турке, Карађорђе је издао строгу наредбу да се с тим престане, После тога два Србина буду ухваћена на делу пљачке, и Карађорђе заповеди да се оба одмах обесе.
О сличним примерима учили су нас у школи, али мање о Карађорђевом племенитом и човечном понашању према побеђеном непријатељу. Међутим баш ти многи примери представљају у најлепшем сјају нашег православног витеза. Године 1804.
 
Срби победе Турке на Руднику, тврђави чувеног злотвора Сали аге, званог ,,Руднички бик". Уплашене заробљенике турске Карађорђе охрабри обећањем, да им се ништа рђаво неће догодити, а они нека слободно раде и тргују као и пре. „Жене и децу побијених Турака и оних који су побегли није дао злостављати већје наредио, да се испрате за Ужице и Чачак", који су још били под турском влашћу.
По освојењу Београда Карађорђе је показао „крајње човекољубље према предатим Турцима и њиховој чељади". Наредио је да се турској сиротињи свакога дана дели хлеб; многим турским женама, које су бећари у оном општем метежу опљачкали, Карађорђе је одмах указивао милост, одредио им две џамије за становање, постарао се да добијају храну и поставио стражу да их чува.
У Сјеници 1809. године изведу пред Карађорђа педесет и седам турских жена и девојака. „Он им даде да се пресвуку у чисте хаљине и на.частан начин отпусти их и преда Турцима".
У селу Венчанима тешко се огреши неки Томаш туфегџија. Чувши да Карађорђе хоће да га зато ухвати и казни, он побегне, а сељаци доведу пред Вожда сина Томашева, Но Карађорђе не хтедне сину ништа учинити говорећи му: „Син за дела оца не одговара".
Не убијати разоружаног непријатеља, нахранити и оденути робље, не светити се деци за грехе родитеља, не присиљавати на промену вере, оста.вити слободу неборцима, не дирати част и образ женскиња — то је ратни морал правих људи и великих хришћанских војсковођа. Таквим моралом у вишем степену руководио је у ратовима — Православни Витез, бесмртни Карађорђе Петровић. Његовом примеру оваквог ратног морала следовале су српске војске у многобојним ратовима за минулих сто и педесет година.
 
 

Србобран, 1955. године
Србско Свитање