Повезане локације и везе

субота, 12. мај 2018.

Ројалистичке Идеје - Шарлс Морас

Сродна слика
ЗБОР Димитрија Љотића представљао је врсту европског националног ројализма сличну Шпанској фаланги, REX Леона Дегрела...
Сродна слика
Грб REX

Ројалистичке идеје у Европи  - Шарлс Морас
Idees Royalistes


ПРЕДГОВОР
Дејан Дамњановић
Ројалистичке Идеје у овом издању су прво, и за сада једино дело чувеног француског
теоретичара Шарла Мораса који је објавио у Србији након Другог светског рата. Оно представља
пресек најважнијих тачака Морасовог сложеног и обимног теоријског опуса. Исто тако, ово
кратко али веома пробојно дело, било је, и још увек јесте, основна смерница деловања
најзначајније француске монархистичке организације – Француске Акције.
Неколико речи о Морасу и Француској Акцији...
Организација настаје крајем ΧΙΧ века као патриотска реакција, национално и
традиционално оријентисаних Француза, на аферу Драјфус. Сам почетак њеног рада најављен је
Манифестом, објављеним 19. децембра 1898. у листу Еклер, који је написао млади књижевник
Морис Пижо. Име манифеста било је Француска Акција.
Убрзо, под утицајем ауторитета Шарла Мораса, књижевника и теоретичарска изразито
патриотске и десне оријентације, иначе једног од оснивача организације, Француска Акција
заузима јасно дефинисан и освешћен теоријски став – радикални монархизам. Иначе, на самом
почетку, Француска Акција је окупљала поборнике различитих оријентација унутар, условно
речено, десне позиције: националисте, републиканце, патриоте без јасно дефинисаног
теоријског става, итд. Морас, оснивач теорије неоројализма, постепено уобличава званичну
позицију организације, уверивши саборце да је монархија једина ваљана опција за француску
нацију.
Организација априори одбацује парламент и демократски, изборни систем, те одбија да
саму себе одреди као партију. Метод деловања представља, са једне стране, рад на националном
освешћењу народа, а с друге, утицај на центре друштвене моћи, остварен кроз лични контакт са
одређеним битним личностима. Убрзо, бивају основани Краљевски Камелот (Camelots du Roi),
као милитантна формација Француске Акције. Окосница њиховог деловања је пракса у свом
најексплицитнијем виду – улица, провокација, усмерено насиље... Краљевски Камелот могу
бити одређени као оваплоћење ритерског принципа, у погледу своје суштине и метода,
примењеног на урбани контекст двадесетог века.
Француска Акција свој највећи замах и утицај достиже између Првог и Другог светског
рата, после чега, услед неколико незгодних поклапања догађаја, од којих је можда најбитнији
конфликт са Ватиканом и осуда од стране папа Пија ΧΙ, почиње њена постепена регресија.
Чланство се осипа, неколико важних теоретичара напушта организацију, те ће се она убрзо наћи
у својевременом вакуму, лишена еволуције у било ком правцу.
Поновни, но међутим краткотрајан, процват, подстакло је избијање Другог светског рата.
Морас и учење Француске Акције постају теоријско упориште вишијевског режима Маршала
Петена. Иначе, сам Петен је био упознат и близак са Морасовим учењем још у предратном
периоду. Најужи круг сарадника Маршала Петена, био је сачињен од Морасових следбеника из
периода између два рата.
Сломом режима након завршетка рата, Француској Акцији је задатак тежак, готово
одлучујући ударац. Морас бива осуђен на доживотну робију (као колаборациониста, што је
апсурдно, обзиром на доследност својој германофобији током рата...), током које
бескомпромисно наставља са писањем и агитовањем за рестаурацију монархије. За време
боравка у затвору настаје неколико битних дела његовог опуса (Le bienheureux Pie XI, sauveur de
la France, itd).
Шарл Морас умире тешко нарушеног здравља на једној клиници у Туру, 1952. године.
Што се Француске Акције тиче, непосредно након завршетка рата, током неколико
година, организација је била забрањена, те је деловала илегално. Након изласка из затвора, 1947.
године, Морис Пижо, један од оснивача организације, преузима њено вођство, и на тој позицији
остаје све до своје смрти. Након тога, ово место заузео је син Морис Пижоа, Пјер, који је још
увек вођа организације.
У периоду после Другог светског рата, Француска Акција никада није достигла значај и
утицај који је имала двадесетих година овог века, када је била на свом врхунцу. Међутим, оно
што је неопходно подвући, је доследност првобитној линији размишљања и акције. Француска
Акција и даље представља најауторитативнију референцу не само француског, већ и европског
механизма, остајући готово цео један век узор и парадигма за антидемократски, аутократски и
патриотски оријентисан фронт у многим државама.
Ι
Господин директор „Недељне ревије“ је благоизволео да нас позове у његов „страначки
ринг“ да би тамо представио наше „ројалистичке идеје“. Такав предлог је, у најмању руку чудан,
јер је упућен људима који непрестано понављају да партије гуше земљу, и који немају неких
нарочитих идеја, нових идеја. Наша размишљања су усмерена на стварање програма реформи
који би уживао неподељену подршку наших драгих грађана. „Све што је национално и наше је.“
„Нећу да будем краљ само једне партије.“ У овим ројалистичким максимама постоји један
озбиљан и практичан образац. Ројалисти не желе да се разликују од осталих добрих Француза.
Дакле, како нас описати? Како нас ближе одредити?
Најпре, одбацимо утопију. Познато нам је да странке нису увек последица људских
хирова или злобе. Оне често проистичу из саме природе ствари. Да би се створило савршено
сагласје на спонтан, једнодушан начин, није довољно само кривити и оптуживати поделе, јер
неке од њих с правом постоје. Оне су последица чудесне разноликости осећања и интересовања,
поднебља и различчитих карактера, моралних вредности и порекла, која се среће широм света, а
можда најчешће међу Французима.
Осим добрих и злих, трпељивих и лакомих, мудрих и неуких, у нашој земљи има и
примораца настањених дуж бескрајне обале, и сељака који живе на најлепшој, најплоднијој и
најразноврснијој земљи у читавој Европи: поља и планине, ливаде и воћњаци, вртови и њиве –
овде се гаји и убира; да не спомињемо и различите занате и трговине – и међу њима има оних
који одгајају и који убијају! Овако устројена земља, задовољава све насушне потребе, позната је
по својим првокласним производима, простире се на преко 500.000 квадратних километара и
храни више од 40 милиона становника, а како не постоји од јуче, међу њене природне
разноврсности треба додати и оне које извиру из богате прошлости, овековенечене религиозном
и моралном традицијом. Ништа од свега овога не би постојало да није било и сукоба са оном
другом страном. Француски дух има тај узвишени и опасан дар да преображава елементе кроз
борбу, намећући им боју вечних идеја. Дух надвисује догађаје, надраста тло, расуђује на чистом
небу, где човекољубље, право и правда стоје наспрам себичних интереса и ниских страсти.
У нашем начину просуђивања нећемо одбацити ни оне фундаменталне карактеристике
наше отаџбине, познате још из времена Версенжеторикса и његовог оца Келтила. Праоснове
француске географије указују на опасност од подела; уколико будемо мењали облик и рељеф
земље која је обухваћена између мора, Алпа и Пиринеја, Рајне и Океана, гледаћемо и даље дух
сурове неслоге како лебди над њом. Што је улог лепши, повећава се и ризик у игри. То је
предивно гнездо, тако силно и јако када ред и мир у њему цветају, но такође способно да створи
сукобе интереса, да разбукта поделе, исто као што Ганг собом носи кугу или Мисисипи жуту
грозницу; то је права ендемија, и као што европљанин брижљиво чува своје здравље у Индији
или Америци, држи се утврђеног система предострожности, тако и наша политичка хигијена
треба да нам снажно прописује и ставља нас у службу одбране од било каквих подела. Сваки пут
када занемаримо ову одбрану, наше партије и изборни систем почињу да обогаљују земљу.
Ево бруке. Не само да се основне мере одбране уопште предузимају, већ сама данашња
Француска покушава да извуче партије из њихове немоћи и болести, и да их учини средством
очувања, обнављања, управљања и владавине! Француска је пристала да партије њоме владају!
Њихово озакоњење и нормално деловање сматрају се за допринос дисциплини и напретку, реду,
као и успеху државе. Иако знамо да вуци не могу да чувају стадо, ми упркос томе поверавамо
општи државни интерес његовом директном непријатељу, партијском интересу. Демократски
устав има за свој циљ да просвећује и озакоњује, но крајњи резултат је само очување овог
криминалног стања безакоња. Оно што би требало да буде под ударом закона, задужено је да
доноси и примењује законе. Суверенитет и највише достојанство у друштву, законом су дати
најактивнијим изазивачима данашњих сукоба, а последице су распаљивање, умножавање и
потпомагање нових супарништава. Давање власти партијама и демократском устројству
друштва, је постало основа за добру зараду или пљачку, и никада није коначно – оно тежи да се
осавремењује кроз нове законе. У противном, вође кланова би се обесхрабриле у изазивању
нових преврата ради сакупљања нових већина.
Из француске перспективе посматрано, таква опција нужно води у пропаст. Из других
углова гледања, без сумње се може тврдити: да је правда добро подељена и задовољена, то је чак
принцип: свакоме његових пет минута, примењено на државни систем! Ако се политички живот
своди само на владавину ради пљачке и користи, таквом схватању Правде и Доброг, нема се шта
додати и замерити. Може се такође тврдити да је живот битка, и да се, сагласно „ратним“
законима, одвија једна слична борба у којој се без престанка сукобљавају наше крхотине и
иверје. На крају, можемо да смислимо и сјајна медицинска поређења, рецимо о болести која се
неприметно претвара у лек, попут ослабљеног вируса који ствара имунитет. Али, не заборавимо
једну ствар: вакцина имунизује, а болест звана партије, поставши уставна, па чак и почаствована
пригодним називима република, демократија или Опште добро, не имунизује већ разара.
Национална делатност је узнемирујуће опасно затрована. Посвуда се оптужује
„политика“, што ће рећи партије. Племенито учење Аристотела, Макијавелија и Босијеа, нема
ничега заједничког са данашњим значењем тог појма. Политика данас, у већини случајева,
представља „разарача“ економије, морала, друштва и религије, који је произишао из јачања
партија. Они који кажу: „Не бавим се политиком.“ Најчешће су родољубиви, марљиви, мудри и
упућени у стање ствари; управо они су последње резерве националних фондова. Фондова који ће
потрајати још двадесетак година, али се исцрпљују веома брзо, јер политика оне који је се на
послу или учењу клоне, ипак на крају сустиже. Када то не чини Држава својим глобама и
злостављањима, ту су кадрови за врбовање различитих партија – они подстичу ове поштене
људе да се уврсте, упишу, учлане у неку од партија, и све то у име светих начела или савршено
чистих осећања. Али она начела и осећања која су по вољи већине, супротстављена су
професионалним политичарима које надахњују мање племените побуде, неке од њих сасвим
ниске – та мешавина добра и зла сачињава овакво стање нашег живљења, које болно одговара
мрачној и пророчкој слици коју је Фистел де Куланж осликао још 1899. године: „Ако себи
представимо читав један народ који се бави политиком, где је свако, од првог до последњег, од
најпросвећенијег до највеће незналице, од најзаинтересованијег за очување тренутног стања
ствари до најзаинтересованијег за његово рушење, опседнут манијом да расправља о јавним
пословима и да се меша у руковођење; ако погледамо последице које ова болест ствара у
животима хиљада људских бића; ако саберемо проблеме које уноси у сваки живот, извитоперене
идеје које убацује међу једноставне духове, изопачена осећања и пакосне страсти које уносе у
просте душе; ако саберемо време протраћено у празним расправама уместо у конкретном раду,
уништавање старих пријатељстава и стварање нових наклоности заснованих на лажи и злоби,
издајства, уништавање верности, сигурности, чак и пристојности, увођење рђавог укуса у језик,
стил, уметност, неизлечиво распадање сваког заједништва, сумњичење, непослух, истрошеност
и слабост народа, поразе који су неизбежна последица ове болести, нестајање ваљаног
родољубља па чак и истинске храбрости, грешке које свака партија наново чини у мери увек
истих услова освајања власти, недаће и цену која се за власт плаћа; ако све то саберемо, не
можемо а да не кажемо да је то врста болести најопаснија и најзлокобнија зараза која може да се
сручи на један народ; која наноси најсвирепије ране приватном и јавном животу, егзистенцији и
интелигенцији, једном речју, никад на свету није било тираније која је толико зла учинила.“Управо је такво стање ствари. Али, како смо у Француској могли да зачнемо овакву
владавину мњења и партија, а да не предвидимо све њене неизбежне последице? Када се наши
суграђани ишчуђавају над бројним невољама које су их снашле, треба их замолити да
преиспитају не произилазили ли сво, или скоро сво зло, из једне грешке коју су учинили било
они, било њихови родитељи тако што су већ великом броју узрока за неслогу, који природно већ
постоје, придодали још и режим који награђује и осликале најпрепреденије међу лажовима и
подстрекачима које радују све нове неслоге. Уместо да сте партијском систему одузели све
почасти, могућности зараде и стварање опсене моћи, ви сте му пружили све витешке ознаке и
симболе власти. Ако се смутљивцима и партијама, тако заводљивим, дозволи да проузрокују све
могуће неслоге и допусти да покваре све што могу, човек ће престати да буде човек.
Када се руководећи кадар регрутује и смењује кроз међусобно ривалство, онда се та
уметност колебања, збацивања и разарања меша са уметношћу предвођења и владања. Све наше
вође су почеле своје политичке каријере као опозиционари, идући у томе све до анархије, да би,
добивши власт, завршавали у спровођењу најекстравагантнијих облика репресије. Они су до
краја морали да истерају свој развратни стил, исто као што су и касније морали да
преувеличавају жестину своје конзервативности. Такве крајности и антагонизми су се раширили
до самог врха, па све до дна јавног живота. То је образац до те мере развратан, да његове тежње
за друштвеном правдом изгледају неморално. Не само у несрећи или пропасти, већ у самој
суштини свог принципа, републиканска, демократска машинерија не може нормално да
функционише без да поквари најниже највишима, војнике војсковођама, безимени хор својим
најславнијим хоровођама.
Овакав оштри разврат није чак ни штедљив. Штавише, веома скупо нас кошта. Некада је
политика имала функцију да смирује, да ублажава и стишава надметање појединих интереса,
данас их доводи до пароксизма. Свака партија, са класама и областима којима управља, осећа да
није у њеном интересу да стишава страсти, а све оно што јој није од користи сматра укљученим
у интересе супарничког табора. Понекад се битка смирује, те једна партија задобија првенство.
Но, у сваком случају, политичка акција победника не сме ни мало да одступи од осредњости, јер
не сме да расипа енергију потребну за одржавање своје сопствене позиције. Са друге стране,
владавину која служи општем интересу, представљају групације националних снага. Оне се
користе једноставном формулом:
а + б + в + ... + ч + џ + ш.
Ако свако од ових слова представља један од наших варијетета и разноликости, добра
влада ће проценити да је сасвим довољно да се сваки од њих постави на своје место, и на тај
начин поштеди сукоба са, у суштини, себи сличним. У таквој формули, елементи се сабирају, а
број сабирака се може смањити на један разуман минимум. Напротив, у владавини партија, ово
је немогуће: преувеличани, накострешени интереси насрћу један на други потпуно слободно, са
неограниченом жестином, јер се политичка моћ налази у њиховим рукама, а њихова резултанта
потпуно сама управља свима! Формула њихових сукоба и непријатељстава, чак донекле
улепшана, може се написати овако:
(а + б + в + г) – (х + ц + ч + џ + ш)
Уместо готово чистог збира, добијамо остатак, а тај слаби производ политичког деловања
се не исказује другачије, до кроз разлике између мањине и већине. Највећа партија из
победничке групе, која служи само да би онемогућила побеђена, једнако је ништавна као и снаге
опозиције које треба да држи у равнотежи.
Једна таква владавина је опседнута потребом да се одбрани и опстане по цену
угњетавања других. Опозиција је подстакнута и охрабрена истим правилима, духом и словом
Устава, да сруши владу чије одржање на власти зависи искључиво од релативне категорије стања
јавног мњења. Победничка партија је дакле, приморана да пажљиво надзире кретања у духу
јавности. Мора га чак и одржавати на што вишем нивоу, а да би то постигла, прибећиће
образовању деце, куповином агенције и новина. Ако није у могућности да то учини јавно, узећу
их под своје у тајности. Ако све то занемари којим случајем, негирајући саму себе, издаће
интересе своје ствари и своје идеје.
Не треба рећи да су све владе такве. Доста се режима, бивших и садашњих, прославило
имајући истовремено и велику подршку народа, као и независност у односу на сугестије
јавности. Бизмарков отпор у Ландагу је зачетак пруске величине и славе. Отпор Еструпа је
можда спасио мали дански народ. Ниједан партијски режим није дозволио остваривања оваквих
великих дела, учињених против воље већине. Треба им изнудити пристанак. Владајућа партија
нема потребе за нечим таквим. Њене државне школе, њена штампа, њена државна црква, њене
нарастајуће забране у оквиру живота и приватног предузетништва задовољавају њене животне
потребе: ради очувања мњења, умножавања закона и правила, кадрова, партија се чува од свега и
у све се меша. Али, њена сумњичава завист је такође способна и кадра да се утопи у свеопшту
нискост. Хитра је да се учини слугом јавног мњења уколико не успе да га прилагоди себи.
Уколико јој директно прети, свака, у датом моменту популарна идеја, биће узета у разматрање.
Она ће је усвојити, а да уопште не провери њену истинитост или грешке, корисност, нити
опасности које таква идеја носи. Је ли та идеја модерна? Но, види ли једна таква партија уопште
икакав ризик у томе? Њена одлука је управо да прати такву непостојаност, захваљујући свом
плебисцитарном механизму, који га је учинио зависним од јавног мњења. Друго Царство,
проистекло из једне завере предузете ради успостављања реда, скончало је помажући још горем
расулу: у тежњи да се препоручи напредним тезама и револуционарној традицији, које су у то
доба биле модерне, и које је сматрала одговарајућим средствима за скупљање гласова, ова
партијска владавина је започела и омогућила преврат у Европи, а да није ни размислила хоће ли
Француска, коју је имала да чува, у том преврату бити на силу сломљена.
Слабост и тиранија, стална злоупотреба силе, ако је поседује, стална подчињеност страху
од пада, ове главне карактеристике партијске владавине су описали и набројали Учитељи пре
него што су се оне, на нашу штету испољиле. Оно што је геније предвидео, данас је заиста
наступило.
Само искуство довољно говори. Показује религиозну кризу и друштвене сукобе у нашој
унутрашњости. Посматрано споља, јасно се види наше опште пропадање. Све опруге наше
државе су се опустиле, а њихова средства су сада на располагању за пљачку. Јавне службе служе
само за то да их нација оптужује за дубоку декаденцију: ради се о војсци, морнарици и
дипломатији. Што се тиче неких других служби, посебно оних које спроводе државни утицај
тамо где за њим нема никакве потребе, такве паразитске творевине се толико развијају да
Французима дозвољавају тек толико простора колико је потребно за вођење њихових малих,
међусобних, грађанских ратова: напор централизатора је усмерен на потпомагању анархије – она
пламти на све стране. Један бивши министар недавно је признао да се „Француска распада“ –
одговарајући на неспокој овог кривца, гомила жртава, они несебични Французи које политика
оставља потпуно равнодушнима, преиспитују у свом стегнутом срцу, је ли истина да њихова
нација треба тек тако да буде препуштена ишчезнућу.
ΙΙ
Заједничка црта разума и осећања наше земље је то да се савест Француске буди у
тренутцима гнева и жалости. Да, заиста, наше разлике су неодољиве од форме нашег тла и
нашег духа, али било би такође добро да постоји „Једна Француска“. Да, наше јединство беше
ремек дело уметности зване историја, али је то јединство морало да има свој разум и свој разлог,
да би било способно да се одупре толиким његовим рушитељима! Једна цивилизација, један дух,
један језик, један укус, једна заједница, једна љубазност, једна нарав: ових израза дубоких и
племенитих интереса, ових врхунских производа нашег вековног јединства, не можемо се тако
лако одрећи како се надају наши непријатељи. Претње нарастају, али истовремено и родољубиво
осећање, које се манифестује кроз снагу бола који може да истрпи, кроз отпор, кроз
прилагођавање и мењање наше судбине.
Али, пре свега, немојмо мислити да тај до те мере дубок осећај, који нас потреса у
бесконачност, може икада да постане довољно јасан и чист да би могао да сам координира
одређену акцију. Судбина скупштине из 1871. нас опомиње да ми нисмо земља једног мишљења,
једног става. Чиста, ваљана, десна, патриотска француска мисао, одевена у своје одговарајуће
елементе, осуђена је на цепање. Међутим, уколико успемо да је на правилан начин осетимо и
препознамо, можемо доћи до спаса. И, истину говорећи, спасење долази. Оно што би могло да
створи, оно што већ обнавља један истински јавни дух, то је пре свега јасан поглед, мисао чиста
од почетка до краја, а ми се постепено враћамо тој мисли, искрено и храбро. Као у Ронсаровој
беседи о јадима овог времена, одбијамо да признамо да су наши вековни историјски напори
пропали, да се ближи крај Француске, и да су толики хероји и принчеви, грађани и војници
бескорисно радили, мучили се и борили.
Нова генерација се нарочито побунила против мирења
са ишчезнућем нације: она пажљиво посматра и проучава везе између узрока и последица које су изродиле сва наша зла, а схваћену лекцију покушава да примени у животу.

Пређашња генерација, са друге стране, млитаво брани грешку коју је починила, и када
нерадо признаје да је уздигла на трон и посматрала на олтар кип Раздора, идеју Свађе, те појам
Партије и Демократије, она престаје да се хвалише као раније: да је направила велики напредак у односу на варваризам старог доба. На крају, они признају да је идол био лажни бог, и да су учитељи били у праву када су најављивали наступајућа зла. Једино извињење које претходне генерације нуде, састоји се у признавању учињеног зла и непоправљивости тог дела. Али лек је једноставно и младо ткиво нације га жели. Ако је владавина политичких партија рушилачка и бесплодна, зашто је се не одрећи? Ако је јасно да искуство показује немоћ бирача да створе прави француски поредак, зашто не тражити тај поредак кроз наследнојединство које је ван домашаја партија?
Ко се удаљава, од теорије партија и доктрине о подели власти, удаљава се и од
Републике и на тај начин се несвесно управља пут Монархије. Он тражи. Можда може да
претпостави да су ројалисти нашли тај пут. Довољно ће бити да се присети прошлости заједно
са њима. Нужно, они ће му помоћи да нађе одговоре на сва питања у вези са нашом прошлошћу, која се у сваком случају, не састоји само од подела и раздора. Између далеких времена келтског, меровиншког и каролиншког недовољно јасног периода, и првог проглашења Републике,простире се дуг, али у исто време и збијен период, од 987. до 1789. Кроз њега можемо видети како се спрат по спрат уздиже здање које носи име наше отаџбине. Ту је дуго времена владао просперитет и напредак као и сви други плодови једног силног јединства.
Ту се из века у век, кроз неуједначен али сталан труд, стварала Француска: „Француска која је створила све од чега данас живимо, оно што нас повезује, све оно што је наш разлог постојања.“ 
„Француска је,тако, резултат капетијанске политике настављене на један диван начин.“
Нови векови указују на неколико преломних тренутака који су веома поучни: у њима примећујемо помрачење француског јединства, као и слабљење краљевског ауторитета: то су, нпр. затварање Жана Доброг, Лудило Шарла VΙ-ог, политичко-религиозна криза 16. века, малолетност великог краља.
Међутим, као и увек, национална обнова се подудара са обновом монархијског устројства: доказ
су Луј ΧΙV, Анри ΙV, Шарл VΙΙ. Диван пример, који се односи на Јованку Орлеанку, изгледа да
чак повезује небо и земљу да би потврдио ово правило – мистична пастирица доноси победу
Француској дарујући јој краља и мистични благослов изливен кроз глас који је чула међу
храстовима Домремија, и који је наложио избор престолонаследника Буржа и крунисање у
Ремсу. „Ако желите обнову Француске, треба да желите и повратак краљевског достојанства.“,
беху те речи.
Историчар који утврђује ове везе, не објашњава их увек. Али, његов је задатак да их
препозна и објави. Слабост личности треба увек да буде надокнађена снагом институција,
тачније – институцијом краља. Сваки пут када би Француска размишљала, осећала и радила са
сталном енергијом својих најудаљенијих елемената, краљевска снага се јављала као фактор који
распоређује, уређује и ставља у погон. Поредак, као и ред било које врсте су увек нестајали са
опадањем краљевске моћи. Поново би се појављивали заједно са њом, тако да све наше обнове
носе краљевско име и печат. Све је теже младим и чистим духовима да не размишљају о овим
битним везама, и да се не питају могу ли наше природне разлике, уместо што се сукобљавају, да
наново створе окружење које би на прави начин оваплотило јавни интерес и које би одредило
појам јавне службе. Константе наше историје показују да су се у монархијском устројству наше
фракције постепено стапале и сједињавале: њихова самобитност се смањивала, а потом и
нестајала, у мери слагања задовољстава са стварним значењем и тежњом сваке од тих фракција.
Народ је био растерећен – није био присиљен да се бави политиком и политичким избором.
Треба по сваку цену завршити са том разорном глупости. Партије које сада владају треба
поново да почну да служе. Довољан је смисао за правду, произишао из здравог разума, да се
сломи свака њихова амбиција и аспирација ка суверенитету.
ΙΙΙ
Операција патриотског уједињења, не може се обавити а да се при томе не узму у обзир
одређени елементи из административне и социјалне историје земље.
Пре устоличења једне читаве династије, Први Конзул је представљао револуционарну
партију, и чувао дух њених установа које су и данас снажне, и налазе се у функцији дробљења
нације и очувања партијских интереса. Чувено писмо конзула напуљском краљу, у коме стоји:
„Утврдите грађански законик у Напуљу. Све што вам не буде привржено, распашће се.“,
директна је оптужница таквог интереса и воље. Све је било речено кроз методична рушења
извршена на штету Цркве, Породице, Заједнице, Провинције, Занатства, Универзитета,
Општина, институција било месних или професионалних, било верског или грађанског реда.
Замерке нације и француског друштва конзуларним институцијама и жалбе на њих, већ су дуже
време уобичајене. Но много слабије познајемо друге жалбе и штете, које су последица тог
атомизовања и мрвљења у прах свих органских снага наше земље.
Изолован и растргнут законодавством, грађанин није само остао без потпоре у борби са
државом, већ је доживео и то изненађење да га у његовој сопственој држави „утуку“ и лише
имања људи који тој држави припадају само малим делом, или јој уопште не припадају. Дали
смо Јеврејима слободу, вратили смо назад протестанте протеране 1685., којима је боравак од
једног века у иностранству учинио да изгубе све националне црте. И поред тога, шта више,
метеци (обојени) су овде добродошли, мажени су и пажени, ласка им се и дозвољено им је да се
прекомерно множе. Сав тај свет ствара своја мала друштва и своје мрачне кланове који се
мешају или сједињују са масонеријом, као да је њен задатак да ове дошљаке инкорпорира и
сједини са новом средином. Једном речју, управо онолико колико су те нове колоније добро и
снажно организоване, толико је наше друштво слабо. Те невидљиве скитнице, скривене у својим
покретним кућама, лако су избегавале наше законе, кријући се иза својих обичаја. Дакле, могли
су да по вољи стварају и још тескобнији индивидуализам и расцепканост. Увек збијени у групе,
њихови војници су водили битке на свим теренима, пословима, политици, књижевности и
уметности, мале битке које су наши људи, разједињени, стално губили. Несумњив је и очигледан
слабији квалитет ових дошљака, али је њихов клан био дисциплинованији и на тај начин однео
превагу. Тако се на нашим рушевинама стварала фракција, која ће преузети власт у држави.
Држава, обезглављена, а затим и ослабљена деловањем партијске владавине и, тада још нове
демократије, није могла да пружи озбиљнији отпор. Под Рестаурацијом и Јулском владавином је
била парламентарна, нешто касније и изборна, да би на крају била сведена на неколико
министарских кабинета у служби парламента. Француска држава је била непосредно пред
падом, а странац у њеној унутрашњости је знао како да је купи. Седишта старих републиканских
партија, бранила су се својом постојаношћу, богатством и својом наследном и религиозном
структуром (елемент који одаје индиректну, али сигурну пошту врлини наследног принципа).
Јеврејска држава, са своја три савезника: масонеријом, протестантима и метецима (обојенима),
поставила је своје поданике на стратешке тачке у администрацији. Њена добро устројена
организација, играла је на карту централизације, да би, не показујући се јавно, учврстила своју
вољу у држави. Она дели места, обавља изборе, управља француском политиком.
Будући историчари биће у бољој позицији него ми да сагледају све детаље наше
унутрашње политике којом господаре странци, држећи у својим рукама механизме наше државе.
Писац који припрема историју антиклерикализма у француској трећој републици и везама са
Бизмарковим Културкампфом и италијанским ложама, може да упореди доказни материјал. У
том тренутку, сазнаћемо читаву истину о пропасти ове реваншистичке идеје којом су дуго
саблажњавана срца Француза. Тајна хроника Берлинског конгреса, неколико допунских белешки
о буланжизму, Панами и афери Хумбер,одвешће нас све до афере Драјфус, о којој је толико
писано, али јој још увек није утврђена позадина. Неизвесност одређених детаља не одузима ни
мало од јасноће целине. Један те исти освајачки ритам, већ педесет година управља корацима
режима. У свакој већој кризи, буди се тај ритам, суштински још увек исти: непријатељски према
Цркви, непријатељски према војсци. Он је увек антимилитаристички и антикатолички. Он
експлодира у Комуни, он се поново јавља против маршала Мак-Маона, против генерала
Буланжеа, против генералштаба 1897. и конгрегацији 1900, против католичких свештеника и
националиста 1903, 1904, 1905, против свештенства и папе тих истих година. Јасно је да жели да
нас одроди од наших интелектуалних и моралних традиција, истовремено нас издајући нашим
непријатељима. Војне снаге су методично ослабљиване, час разоружавајућим законима (1889,
1905), час сплеткама састављеним од бирократског малтретирања и новинарских интрига.
Резултат је очигледан: наша војска је била најслабија вољом једног генерала-министра, баш у
тренутку када је требало да буде најспремнија и најобученија, што ће рећи у априлу и јуну 1905,
када је требало да одговоримо на изазов Немачке, и нанесемо јој „понижење без преседана“, по
речима господина Делкасеа(8). Наша морнарица се није дезорганизовала сама од себе. Током,
најмање, последњих десет година, улаган је намеран и свестан напор да наше поморске снаге
падну испод нивоа снага Немачке, САД или Јапана. Нека друга зла се могу приписати
недостатку материјалних средстава режима, али ово се никако не може објаснити до као дело
људске руке. Сигурно је да постоји један циљ такве прецизне и планске политике чијем се
испуњењу непрестано тежи: оваква расула, која видимо на примеру војске и морнарице,
произилазе из тог истог деструктивног плана.
ΙV
Дакле, налазимо се у ситуацији у којој земља није само подељена, већ је издана и
израбљивана од стране унутрашњег непријатеља. Уколико желимо да спроведемо у дело
уједињење наше земље, од велике је важности да надзиремо ова туђинска и полу-туђинска тела у
нашем организму. Масонерију треба спречити да нам и даље наноси штету. Протестантску
заједницу, која води главну реч на универзитету, администрацији и издаваштву треба упозорити
да нема никаква права доминације над нама: нити њен број (четири двадесетине нације), нити
квалитет њених идеја (један анархистички фонд), не дају јој никакве предности. Најзад,
метецима и Јеврејима треба ставити јасно до знања да никако не спадају, нити могу спадати на
било који начин у Французе. Овакве мере су се чиниле гнусним, ево, већ тридесет година.
Данас, међутим, оне изазивају реакцију одушевљења. „Напоље варвари!“, нови је национални
поклич.
Но, како су ови варвари постали надмоћни успомоћ закона који дробе, револуционарних
идеја и механизама, ми морамо те узроке пропадања избацити из нашег материјала за обнову.
Они ће нас ускоро избацити из строја, уколико не схватимо следеће: егалитарни и либерални
индивидуализам уништава индивидуу, а етатизам, који најпре уздиже државу, завршава своје
дело убијајући је. Ови предлози за делање се такође изричу већ тридесет година, и са њима се
готово сви слажу. Напуштање принципа Револуције, радо прихваћено од стране јавног мњења,
произилази из самог стања ствари. Далеко до тога да прихвати хијерархијско, здраво устројство,
наше друштво је и поред тога изградило многе различитости и хијерархије. Чак и сам
револуционарни покрет почива на једној сталешкој и хијерархијској основи; националне и
регионалне страсти су се поново пробудиле, исто као и осећање припадности класи. Можемо
видети препород укуса јавног ауторитета, презрење гласања и Парламента. Револуција је
прогласила владавину скупштина – чини се да се Француска данас постепено ослобађа тог
ужаса. Револуција је направила округе – Француска зна само за своје провинције. Револуција је
укинула своје еснафе – Француска је, истовремено, синдикалистичка земља. Револуција је
прекинула везе са свим традицијама – срце Француске се са страшћу везује за сва буђења
прошлости...
Докле год контрареволуција допре, потребно је да буде жилава, доследна, неумољива у
погледу принципа, а са друге стране, бескрајно пажљива према људима, њиховим осећањима и
интересима. Срећа и добар час су условили да се ово двојако правило политичке акције нађе
отелотворено у правом тренутку у личности Онога који је по националном праву позван да влада Француском.
О томе збиља можемо судити уз помоћ Његових дела, као и дела Грофа од Париза и
Грофа од Шамбора, објављених Његовим старањем.
Његово Височанство Војвода од Орлеана је знао како да обнови Његву традицију, и да да
нов подстицај Његовим древним правима, везујући се што тешње уз сваки органски полет у
нашем времену. У вези са јеврејским питањем, на пример, Анри V се није показао ни
традиционалнији ни легитимнији од Августа Отера у беседи у Сан Рему. Али, иако везан на
тај начин за опште напредовање контрареволуције, Филип VΙΙΙ није био мање сједињен са
нашом тешком револуционарном прошлошћу, својим месом, својом крвљу, страстима и делима
његових предака.
Нико није изражавао више нежности и симпатија према свему ономе што
Француска рачуна у победе и болове, задовољења и искушења. Грешка, коју проказује, саставни је део његовог наслеђа, као и наслеђа читаве нације.
Он оличава неопходне реакције.
Његова делатност политичкој истини, као и одбацивање свих девијација у овом погледу,
окупља око њега оне ретке фамилије које су остале нетакнуте заразом. Што се осталог дела
нације тиче, гомиле оних који су били заведени, синова јакобинаца, потомака краљеубица, треба
да за Њим понављају најискренију и једину могућу формулу поправљања и заборава: „Уколико
је истина да су очеви преварили, зашто се синови не би вратили максимама које ће очувати
слогу?“
Ничег неће бити без измирења међу људима. Наравно, оно мора бити извршено на
правим основама. Што више они буду имали чврстине и снаге, боље ће схватити имперсонални
и супериорни смисао. На крају ће видети да ће наше старе заблуде служити као поука за
будућност. Нема боље историјске могућности од оне у којој је Владар у прилици да бира и
окупља, у правилном, истинском смеру све добровољце, све духове, све карактере и сва наслеђа.
Политичка искреност учиниће остало.
Ова монархија која је саздала нацију, довољно је родољубива да би подстакла
националисте. Интернационалисти, са друге стране, који у основи увек траже спољне савезе као
испомоћ за своје делање, схватиће да дипломатске активности краљевства дају резултате о
којима република не може ни да сања. Сви поборници ауторитета, као и сви они које занима
ваљана администрација, најзад ће моћи са олакшеањем да одахну, схватајући да ће уништавајућа
тиранија скупштине и парламента нестати под утицајем једне велике моћи. Заговорници
плебисцита који се заваравају у погледу стварне вредности једног гласа, замислиће се над
чињеницом да 1870-те, већина од неколико милиона гласова није могла да сачува једну жену и
младог принца насупрот једне лише вести. Управо је таква и толика мобилност партија.
Плебисцит условљава да власт зависи од јавног гласа – самим тим, ради се о веома слабој
власти: наследни принцип има много више смисла! Бонапартистички сентимент, са своје стране,
био је заснован на особама здравог разума које су биле наклоњене поретку. Нова монархија може
у веома скоро време заузети своје раније место уз помоћ једног ваљаног „coup de force“-а,
сличног оном који је био изведен од стране Луја XIV, Луја XIII, Анрија IV, или неког другог
претходника. На крају крајева, све је већи број Француза који, гледајући нашу границу, постају
све осетљивији и накоњенији у погледу моћи и дела те монархије, којој је чак и „Comite de Salut
Public“ морао да ода признање, прихватајући да у свим ратовима изведеним од стране „наших
тирана“, једна нова област прикључена Француској је увек била надокнада за нашу политику и
употребу силе.
Партије и мишљења која настоје да ојачају државу су, имплицитно, ројалистички.
Међутим, битно је нагласити да се за краља залажу и они који настоје да ослабе моћ државе. Без
аспирација ка непријатељству према држави, монархизам и монархија су увек тежили, чак много
више него што то истиче Токвилова школа, да растерете државу свега што није њена надлежност
и делатност. За разлику од друштва које је следило француску револуцију, као и током Царства,
који су све ставили под надлежност једне униформне бирократије, монархија је оставила
слободу хиљадама малих и посебних центара власти унутар државног устројства, да сами
стварају своја сопствена правила и законе. Политичке мисли и аутори који желе више слободе за
породицу, они који критикују државни систем школства залажући се за слободу подучавања, они
који замерају администативном систему заговарајући слободу градова и области, они који се
боре за јачање синдикализма, они који критикују државни монопол над религијом и црквом –
сви они ће се, пре или касније, сигурно сусрести са ројализмом, који неће нимало морати да
коригује њихово залагање и пут. Сама десна оријентација њихове мисли, вођена смерницом
принчева, води их сасвим спонтано у правцу оваквих критика. Држава која жели да ојача и да се
учврсти, концентрише се на објект своје надлежности, и при томе, настоји да се ослободи свега
сувишног и паразитског... Грађани налазе интерес да се баве ониме што познају и што спада у
њихову компетенцију, док, са друге стране, држава треба да ужива моћи које произилазе из
њених права и задатака.
„Мени припада јавно добро“, каже држава. „Нама припада управа над нашим посебним
добрима“, кажу локалне и професионалне заједнице. Једино је монархијско устројство способно
да ове речи спроведе у праксу, зато што само у том случају два појма о којима је реч нису у
односу ривалства и сукоба. Држава која није заснована на изборном систему, без страха гледа на
друштвене заједнице и асоцијације унутар и испред ње – она има разлога за страх само у односу
на оне који желе преврат и нереде. Са друге стране, држава која почива на изборном систему,
зависи од свега и узбуђује се ради свега: свака заједница која ојача и развије се унутар такве
државе, може покренути машинерију против ње, а то је, у њеним очима, нешто најгоре.
Када једна држава републиканског типа почне, унутар себе, да ради на ширењу слободе,
имајмо на уму да се ради о лажном обећању и процесу. Оно што је монархија могла, републике
нису биле способне да учине. Ниједна држава републиканског типа није прешла из
централизованог у децентрализовано стање. Исто тако, тенденција сваке републике је све већа
централизација, што се односи чак и на САД и Швајцарску. Лепи радови једног републиканца,
господина Франсоа Морија, показују да је Француска држава увек из једне руке узимала више но
што је друга рука испуштала... Нпр, једна потпуно федералистички оријентисана Комора, била је
принуђена да се централизује да би спречила јакобинце да искористе децентрализацију како би
били поново изабрани. Каква меланхолична игра силе! Радило се о томе да без централизације
не би имали ни верску слободу, ни мирну ситуацију унутар школства, ни организацију рада, те
би сваки програм било каквог побољшања био утопијски. То се може видети и сада, из дана у
дан, у једној веома врућој тачки: интервенције државе стављају синдикате у ситуацију
драматичног избора између потчињености или помака у правцу нереда. Међутим, на
алармантне, чак насилне реакције маса које се налазе у ситуацији нереда и које теже да се у том
тренутку на одређени начин организују, одговор режима је увек исти: он мирно врши репресију,
све време се позивајући на дух револуције, државност и индивидуализам. Ради се о залудној
машинерији која настоји да успостави мисао, а у суштини је ни нема, да успостави морал, а
притом га нема, да ода утисак богатства, а све време се налази у процесу непрекидног
сиромашења. Празна форма, празно срце и мозак, користећи измишљене и имагинарне изворе,
она од сваког измамљује по корицу хлеба, којом накнадно исхрањује своје поборнике. А све то
под изговором једнакости и братства. Политички посредници, функционери партија све
апсорбују и, тако, тонући у све већу декаденцију, друштвене групе, које су инцијално имале бар
неку стварну основу, своде се искључиво на изборни паразитизам најбедније врсте: „Гласам за
тебе – храни ме.“
Последњи круг политичке нискости! Све у друштву што тежи животу, настоји да се
ослободи овога. Наравно, при томе држава увек зауставља неорганизовани и конфузни револт
произвођача против својих паразита. Но, ми припремамо много боље организовану побуну,
усмерену против државе засноване на изборима и демократском принципу. Таква побуна може
остварити свој циљ зато што је усклађена са реалним датостима, и због тога што не настоји да
уништи државу као државу. Ова мудра револуција, која ће окупити у једну енергичну мањину
све слојеве склоне поретку, насупрот оних склоних анархији, односиће се на обарање републике,
којој се народ већ ионако руга. Монархијски устројеној држави довољно је само да се појави,
како би Француска увидела да је управо то оно чему је тежила током целокупне своје историје.
На тај начин, започеће велика ројалистичка мисија, вођена уз помоћ свих наших
природних и историјских снага. Она ће исправити све оно што држава данас чини на погрешан
начин, базирајући се на току од центра ка периферији. Исправан начин је супротан ток – од
периферије ка центру, кроз делатност породица, општина и професионалних заједница. Без
настојања да произведе једно круто и генерално решење, истоветно за многе различите
ситуације, монархија ће се бавити разним питањима онако како се она буде појављивала у свом
природном облику. Основни разлог за постојање партијског система, ишчезнуће из наше
Француске у тренутку када једна природна и мудра комбинација професионалног и обласног
федерализма омогући свакој ћелији друштва да се представи власти. Сви остали, небитни и
бесмислени проблеми, нека слободно остану предмет бављења разних републиканских система.
Краљевска држава посветиће се проблемима краљевског типа и нивоа – онима који дотичу срце
француске саборности: она ће бити на довољно високом нивоу и довољне снаге да их преиспита
у свом њиховом броју и све да их реши.
ΧΧΧΧ
Уколико је реч „либерално“ сачувала бар мало од значења које се односи на племенито,
разнолико и лепо, питам се: постоји ли уопште либералнији систем?
Он је чак и парламентаран,неограничено парламентаран, обзиром да свака реална и исправна друштвена организација може и треба да отвори своје „поглавље“: управо у овој тачки почиње дискусија.
Оно што је неопходно је промислити о проблему у тишини, а потом делати без тренутка
одлагања. Од свих слобода које ваља очувати, најважније је слобода власти, другим речима,
слобода ауторитета, која је, сама по себи, основни чувар нације. Краљ Француске треба,
свеукупношћу своје моћи, да се изједначи са најаутономнијим владарима Европе. Он и држава
су исто. Следствено, ни један други систем није више ауторитативан, сконцентрисан и снажан од монархије.
Дисциплина и саборност у монархији заузимају места која им припадају. Дискусија,са друге стране, бива стављена под своје право место. Тек у једној таквој ситуацији, наћи ћемо се на безбедној удаљености од парламента и изборног система, који не престаје да се расипа изјавама ван своје компетенције: на пример о војним или поморским питањима, о којима, у суштини, не треба разговарати, већ искључиво делати.

Схватимо, најзад, да је краљ онај који ствари смешта на њихово право место...
Слободан од сваког јавног мандата, било да он долази од Принца, или од народа, аутор
ових размишљања им придаје ауторитет који произилази искључиво из њихове очигледности и
из чињенице да се она појављује на свим странама, у свим средствима, и у свим животним
добима (додуше, сасвим ретко изнад шездесете године живота). Ова размишљања представљају идеје Француске Акције, које би се, укратко, могле сажети у следећем:
„Као Француз, рођењем и срцем, разумом и вољом, испунићу све дужности освешћеног
патриоте.“
„Укључићу се у борбу против сваког облика републиканског режима. Република у
Француској представља владавину странаца. Републикански дух дезорганизује националну
одбрану и заступа верске утицаје које су отворено непријатељски према традиционалном
католичанству. Француској ваља вратити француски режим.“
„Наша једина будућност је Монархија коју представља Његово Височанство Војвода од
Орлеана, наследник четрдесет краљева који су током хиљаду година представљали и чинили
Француску. Једино Монархија обезбеђује опште благостање и, подржавајући поредак, спречава
друштвена зла на која антисемитизам и национализам упиру прст. Монархија, неопходна из
перспективе општег интереса, подржава ауторитет, слободу, напредак и част.“
„Придружујем се делу Рестаурације Монархије.“
„Уложићу у то дело сва средства којима располажем.“

НАПОМЕНЕ:
1. У свом делу о Француској, М. Бодли назива Французе који не учествују у политици „истинском снагом нације“ и „преосталим
делом државних залиха“. Њихово неучествовање се објашњава „залихом здравог разума и посвећеношћу послу који спречавају да, и поред
лудила власти, Француска изгуби свој висок положај међу нацијама.
2. Постхумна белешка објављена од стране Жироа, Фистел де Куланж, стр. 224.
3. Местр, Бонал, Конт, Ле Пле, Фистел, Ренан, Тен, итд.
4. Ренан, Интелектуална Реформа, стр. 9.
5. Ид. Инид.
6. 5. јун, 1806.
7. Готово је неопходно присетити се изјаве речене у савету Министара од стране господина Брисона, који је био председавајући:
„Јевреји, протестанти и масонерија представљају костур старе републиканске партије.“ (1898)
8. О детаљима у вези са овом нејасном причом, може се консултовати моје дело: „Кил и Танже, 1895-1905“ или „Француска република
пред Европом“ (Париз, Нова национална књижара).
9. Израз господина Жозефа Рајнаха.
10. Изговорено од стране Његовог Височанства Војводе од Орлеана, 16. фебруара 1899. Страна 241. зборника „Француска Монархија“.
11. Жил Леметр, „Писма пријатељу“
12. Француска Монархија расополаже читавим социјалног и националног измирења који је заснован на делима Грофа од Шамбора и
Грофа од Париза, и који је потврђен од стране Вјводе од Орлеана. Најкомплетнији приказ овог програма може се наћи у делу „Смернице пута“
најеминентнијег Ле Плеовог ученика, Маркиза Де ла Тур ди Пен Ла Шарса.

Издавач: Restauration Nationale, Paris, France
Превод: Ненад Настић, Дејан Дамњановић

Београд 1996.

Србско Свитање

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.