Економија национал-социјализма - Privreda nacional-socijalizma lll

PRIVREDA NACIONAL-SOCIJALIZMA Deo lll.SPOLJNA TRGOVINSKA POLITIKA I EKONOMIJA 

       Uticaj države na pravac privrednoga razvoja ima, kao glavni neposredni cilj, adaptiranje privredne strukture potrebama potrošnje. Autarktične težnje velikoga broja zemalja, sa kojima je Nemačka stajala u intenzivnim odnosima privredne razmene, a naročito sve veća industrijalizacija evropskih i prekomorskih agrarnih zemalja, učinili su, da nemački industrijski izvoz u toku poslednjih godina znatno opada. Prema tome je nemačka industrija upućena velikim delom na unutrašnje tržište u oblasti industrijske delatnosti moralo se pristupiti znatnoj reorganizaciji u pravcu što većeg intenziviranja unutrašnje trgovine. Ova reorganizacija vrši se pod kontrolom i po upustvima državne politike, 

Staranje za sprečavanje gubitka kapitala

       Nacionalno-socijalistična privredna politika teži za tim, da u što većoj meri razvije sve unutrašnje produktivne snage. Videli smo, u prvome delu naših rasmatranja, da svhatanje nacionalnoga socijalizma o odnosu privrede prema narodu zahteva da se iskoriste sve mogućnosti, koje privreda pruža, u cilju što snažnijega razvoja njenoga produktiviteta. U vezi sa tim stoji težnja nacionalno socijalistične države da ne dopusti gubitak kapitala usled pogrešnih investicija.

       Ako se kapital uloži u privrednu granu, koja je, doduše, u sadašnjosti rentabilna, no koja je dovoljno snažna da sa postojećim investicijama može podmiriti potrebu, koja postoji za njenim proizvodima, onda se time oduzima drugoj grani privrede, gde su možda investicije potrebne, mogućnost proširenja svoje delatnosti. S druge strane država ima interes da izvesne grane proizvodnje, koje nisu dostigle još onaj stepen razvoja koji im namenjuje njena privredna politika, unapredi na taj način, što će uputiti kapital da u njoj vrši investicije. Pogrešna investicija može dakle biti u dva pravca: prvo, kapital se može investirati  u privrednu granu, u kojoj neće moći da donese dovoljnu koristi privrednoj celini, jer je ta grana već zasićena. Tu bi se novim investicijama smanjila i korist, koju daje kapital, koji je već ranije u tu granu investiran. Drugo, greška u investicionoj delatnosti je, ako se ona uputi u pravcu jedne manje važne privredne grane, dok grane, koje su za narodnu privredu mnogo važnije, nisu u potrebnoj meri razvijene.

       Država, kao organ koji ima da se stara za narodno blagostanje, dužna je da uputi kapital i njegovu investicionu delatnost u pravcu, koji će biti za narodno-privrednu celinu najkorisniji, Ona mora da se stara, da će kapital, kojim raspolaže nemačka privreda, biti što racionalnije upotrebljen, tako da može maksimum radne snage njegovom pomoći da bude uposleno i da sve produktivne snage narodno-privrednoga organizma dođu do što snažnijega razvoja.

       No sem upućivanja investicione delatnosti, koje treba da spreči gubitak kapitala, nacionalno socijalistična država smatra svojom dužnošću da zaštiti kapital koji je već investiran u izvesnoj privrednoj grani.

       Mere, koje je u tome smislu dala privredna politika u oblasti industrijske i uopšte prerađivačke radinosti, zasnivaju se na Zakonu o privrednim kartelima od 15 jula 1933 g. Ovaj zakon ovlašćuje ministra poljuprivrede da zabrani za izvesne grane privrede osnivanje novih ili proširenje postojećih preduzeća, ukoliko ovakva zabrana izgleda potrebnom radi interesa te privredne grane, a istovremeno je opravdana sa gledišta narodno-privredne celine i opšteg dobra. S druge strane isti zakon ovlašćuje i nadležne ministre da mogu autoritativno intervenisati, ako izvesna privredna grana ne može iz sopstvene snage da ,,nađe izlaza iz postojećih teškoća", i to u pravcu organizovanja i uređenja međusobnih odnosa u toj privrednoj grani.

       Zakon od 15 jula 1933 g. ima, prema tome, dejstvo u dva pravca, koja oba treba da obezbede što racionalniju upotrebu postojećeg kapitala i da onemoguće neprivredni gubitak kapitala.

Onemogućenje pogrešnih investicija

       Prvo je dejstvo sprečavanje pogrešnih investicija. Podizanje novih i proširenje postojećih preduzeća može u izvesnim privrednim granama da pojača konkurencionu borbu među preduzećima. Mada, u načelu, kao što smo videli, nacionalni socijalizam prema privrednoj utakmici u oblasti indu­strijske proizvodnje i trgovine stoji u afirmativnom stavu i ipak smatra da se ta utakmica može dopustiti jedino tamo gde preduzeća svoj kapacitet iskorišćavaju u punoj meri. Ako proizvodni kapacitet u jednoj privrednoj grani nije potpuno iskorišćen, nove investicije u toj grani ne treba dopustiti, jer će one samo povećati konkurenciju među preduzećima, iz koje će se pojaviti štetne posledice i za privrednu granu u pitanju i za narodnu celinu. Investicionu delatnost treba sprečiti da se u tome pravcu uputi, jer ona može dovesti do gubitka kapitala, i to kako onoga koji se na novo investira, tako i onoga koji je u toj privrednoj grani već investiran. Devalvacija investiranoga kapitala pretstavlja gubitak za narodnu privredu, koja sa raspoloživim kapitalima mora razumno da gazduje. Ovaj je gubitak naročito osetan u vreme, kada narodna privreda u drugim oblastima delatnosti nužno potrebuje kapitale za svoj razmah i radi stvaranja rada i uposlenja.

       Iz zakonskog ovlašćenja od 15 jula 1933 g., a u vezi sa željom da se spreče pogrešne investicije, ministar privrede doneo je sledeće zabrane podizanja novih preduzeća ili proširenja postojećih investicija: za izradu kalijevih proizvoda; za proizvodnju automobilskih guma; za sva preduzeća tekstilne privrede u kojima se prerađuju isključivo ili delimično vuna, pamuk, lan ili juta, zaključno do tkačnica, trikotaža, izrade mreža ili klobučine (izuzete su, međutim, predionice pamuka, lana i jute, izrada pozamenterije, predionice gume, izrada zavesa, čipki i tila, industrije šešira i oplemenjivanja); za podizanje benzinskih pumpi, izuzev na novim automobilskim drumovima; za izradu boja od olova i drugih hemijskih olovnih proizvoda, cinkovog belila, litofona, zemljanih boja; za izradu tkanina za kravate; za proizvodnju čađi; za izrade od čelika ili njegovih legura; za industriju hartije i kartona; za industriju cementa i šupljeg stakla; za industriju cigara i sandučića za cigare; za industriju kabala za struju jakoga napona; za industrijske valjaonice cinka; za časovnike, sa izuzetkom ručnih; za dušik i superfosfat; za industriju radioaparata; za industriju duvana; za izradu potkovica; za industriju presovanih i valjanih izrada od olova i t. d.

       Ukupno je izdato ovakvih zabrana do 1935 g. za 44 razne privredne grane. Od ovih je zabrana krajem 1935 g. 39 bilo još na snazi. Zabrane su izdate delom sa naznakom trajanja njihove važnosti, a delom bez ove, na neograničeno vreme. Zabrane izdate za neograničeno vreme stupaju van snage novom uredbom, koja se donosi po potrebi, kada nestaje razloga radi koga je zabrana donesena.

       Iz istih motiva donesena je naročitim zakonom, koji je izdat 12 maja 1933 g., zabrana za osnivanje novih preduzeća u trgovini na malo, to znači zabrana otvaranja novih trgovačkih radnji za detaljnu prodaju. U toku depresionih godina otvarano je veoma mnogo trgovačkih radnji, no mahom bez dovoljnog kapitala i sa vrlo nesigurnom kreditnom sposobnošću. To su, velikim delom, bili pokušaji za održavanje egzistencije, koji nisu mogli da daju solidnu i sigurnu trgovinu. Usled prezasićenosti u ovoj privrednoj oblasti je, s jedne strane, preterana konkurencija sprečila normalizaciju prilika, a s druge strane se broj stečajeva i obustava plaćanja iz dana u dan povećavao. Onemogućenje osnivanja trgovačkih radnji na malo treba da donese trgovini sanaciju, jer povoljni konjunkturni obrt omogućava postojećim trgovačkim radnjama olakšanje njihovog kritičnog položaja, koje će se dejstvo osetiti u punoj meri usled onemogućenja povećavanja konkurencije u toj oblasti privredne delatnosti.

       Od ove zabrane moguć je izuzetak samo u vanrednim slučajevima, t, j. jedino ako se pokaže naročita potreba za novim radnjama, prvenstveno u novim naseobinama koje su proizišle iz kolonizacione delatnosti.

Prinudni karteli

       Odredba Zakona od 15 jula 1933 g., kojom se omogućava autoritativno uređenje privrednih odnosa u jednoj privrednoj grupi, praktično znači zakonsku podlogu za stvaranje prinudnih kartela. Težnja za sačuvanjem kapitala nije mogla svugde biti ostvarena samo zabranom osnivanja ili proširenja. S druge strane radilo se i o tome, da u izvesne privredne oblasti od životne važnosti država dobije, preko svoga prava davanja direktiva i opštega nadzora, još i neposredniji uticaj.

       Prinudni karteli postojali su u Nemačkoj i pre nacionalno socijalističnoga režima. Tada oni, međutim, nisu imali karakter instrumenta državne privredne politike, niti su služili nekom naročitom državnom planu u pogledu upotrebe domaćega kapitala. Oni su imali tada samo značaj branilaca monopolističkoga položaja izvesnih privrednih grupa, koje su preko raznih stranaka došle do političkoga izražaja.

       ,,Kartelsko zakonodavstvo nacionalno socijalistične države ima za cilj da izvesne privredne grane trajno uredi prema državnom planu".¹) Prema tome je cilj prinudnih kartela dvostruk: sačuvanje kapitala u sadašnjosti i stvaranje organizacije za budućnost. Dok Zakon od 15 jula 1933 g. sa "svojim opštim ovlašćenjima ima u vidu prvenstveno prvi momenat, dotle je Kartelski zakon, koji je donesen 27 februara 1934 g. upravljen na postizavanje drugoga momenta. Ovim je Kartelskim zakonom država preuzela isključivu jurisdikciju nad kartelima. Odluka o tome postoji li kartel ili ne, sme li on postojati, kao i utvrđivanje njegovih statuta, stavljeni su u nadležnost ministra privrede. No pored toga, — što je mnogo važnije, — ministar privrede dobija i neposredni uticaj na vođenje kartela time, što on postavlja ličnosti, koje stoje na čelu kartela, i ove smenjuje. Time je prinudni kartel postao zvaničnom ustanovom, u pravome smislu instrumentom državne privredne politike.

       Ovlašćenje, koje Zakon daje ministru privrede u pogledu osnivanja prinudnih kartela, iskorišćeno je u cilju stvaranja ovakvih privrednih organizacija u svima onim oblastima, u kojima je preterana konkurencija pretila da ošteti bivstveno celu privrednu granu. Tako je na pr. mi­nistar privrede početkom 1934 g. naredio osnivanje prinudnoga kartela prozivođača sapuna. Ova je naredba izazvata delatnošću mnogobrojnih outsider-a, koji su preplavili naročito tržište u Istočnoj Pruskoj i doveli nelojalnom konkurencijom čitav niz malih i solidnih preduzeća do sloma, ili ih bivstveno ugrozili. Cene novoga kartela kontroliše, kao kod svih ostalih kartelskih sporazuma, dr­žava i na osnovu te kontrole je naređeno da se one za izvesne vrste sapuna sa velikom potrošnjom spuste. Sličan je postupak preduzet i u industriji časovnika, gde su, s jedne strane, preduzeća sklopljena u prinudni kartel, dok je, s druge strane, zabranjeno podizanje novih ili proširenje starih preduzeća. Sem toga su stvoreni prinudni kartell i u oblasti industrije lana i konoplje, proizvodnje žice, proizvodnje šrafova, šupljega stakla, cigareta, križenog duvana, automobilskih guma i t. d. Pored stvaranja niza prinudnih kartela proizašlo je iz ove politike i mnostvo raznih kotizacija, kondicionih sporazuma i sl.

       Postavlja se pitanje, kakav je odnos između ovoga kartelskog tipa, bio on dobrovoljan ili prinudan, i kalkulacionoga kartela, sa kojim smo se napred upoznali. U prvi mah izgleda da ovde postoji s jedne strane kontradikcija u samoj državnoj politici, a s druge strane lutanje, nesigurnost i zbrka u privrednome životu.

       Ako se u privrednoj politici, koja se stara za tržište industrijskim proizvodima, traži sistem, koji će dati jednoobrazne organizacione oblike za celi privredni život, onda je ovaj utisak tačan. No napomenuli smo da se sadašnja situacija u nemačkoj privrednoj politici ne sme posmatrati sa te tačke gledišta. Mnogobrojni su uticaji na delu koji čine da privredna politika ne bude jednoobrazna. Ona se, naprotiv, stara da bude što elastičnija i da pojedina pitanja reši individualno s obzirom na to, kako će biti najpogodnije za postizavanje opštega cilja koji joj lebdi pred očima: jačanje privrede, omogućenje njenoga razmaha, uz istovremeno čuvanje interesa narodno-privredne celine.

       Tamo, gde je potrebno iz ovih motiva stvoriti ili tolerisati čvrstu kartelsku organizaciju, ona će biti prinudno stvorena ili dozvoljena. Tamo, gde ovakva organizacija nije potrebna, a gde se usled pojačane konkurencije stvaranjem novih preduzeća ili povećanjem kapaciteta starijih pojavljuje opasnost za gubitak investiranih kapitala, koji pogađa i samu narodnu privredu kao celinu, država upotrebljava zabranu za podizanje novih ili proširenje postojećih pre­duzeća. Tamo, gde ne stoji ni jedan ni drugi razlog, a potrebno je regulisanje privredne utakmice radi opasnosti da ona bude nelojalna, upotrebiće se kalkulacioni kartel, koji omogućuje kontrolisanje lojalnosti privredne utakmice i nadzor nad cenama. Gde se ne pojavljuje nijedna od te tri mogućnosti, gde dakle nije potrebno nikakvo mešanje države koje bi uticalo neposredno na privredni ži­vot, ostaviće se privreda slobodna, uz opšti nadzor nad cenama i privrednom utakmicom.

       Verovatno će se s vremenom iskristalisati jedan jedinstveni oblik u privrednoj organizaciji one delatnosti, koja nije obuhvaćena staležom ishrane. Neminovno je da će se nacionalno socijalistični režim, ako ostane politički jak, sve više izraziti u privrednome životu i time, što će stvoriti određene oblike. Kakvi će ti oblici biti ne može se sa sigurnošću predvideti, no da iz osnovnoga stava nacionalnoga socijalizma jasno proizilazi, da će oni morati da obezbede što veću ingerenciju države, jasno je. Uticaj države na privredu, koji je već sada veoma jak, vrlo se verovatno neće smanjivati, već će nužno morati da se povećava.

4. Opšti interes i privatna svojina

       Uticaj države na industrijsku i unutrašnju trgovinsku politiku ne ograničava se samo na oblast izdavanja direktiva, zabrana ili stvaranja prinudnih sklopova. U izvesnim slučajevima država je preuzela i aktivne mere, koje daleko premašuju granice njenoga uticaja na privredni život, sa kojima smo se do sada upoznali. Izvesnim svojim postupcima u privrednoj politici, država prilazi i pitanju slobodnoga raspolaganja svojinom, t. j. privatnoj svojini, i pokazuje konkretnim metama da ne smatra nepokosnovenost privatne svojine granicom, pred kojom se njen uticaj na privredni život ima zaustaviti.

Prinudna zajednica mrkoga uglja

       Naročito je u tom smislu karakteristična uredba od 29 septembra 1934 g., kojom se ovlašćuje ministar privrede, da može, u cilju novog ili povećanja postojećeg iskorišćavanja mrkog uglja, spojiti preduzeća ili lica koja proizvode mrki ugalj ili raspolažu njegovim nalazištima u prinudne zajednice (Pflichtgemeinschaften), ukoliko to smatra s obzirom na dobro naroda i države potrebnim, Ministar se privrede istovremeno ovlašćuje da propiše uređenje, organizaciju i delokrug ovih prinudnih zajednica i da vrši nad njima kontrolu. Zajednice su vezane za njegove odluke i upute.

       Ovom opštem ovlašćenju, koje samo po sebi jasnije pokazivalo u kome će pravcu ono biti iskorišćeno, sledila je 23 oktobra 1934 g. uredba, kojom je ono našlo svoju konkretizaciju. Tom se uredbom naređuje spajanje svih onih pre­duzeća mrkoga uglja, koje ministar privrede označi, u ovakvu prinudnu zajednicu. Zajednici je cilj finansiranje naročitog akcionarskog društva. Preduzeća ili lica, koja ulaze u pri­nudnu zajednicu, dužna su da uplate u tome cilju sumu, ciju visinu odredi ministar privrede.   Ovakvo stvoreno akcionarsko društvo ima za predmet proizvodnju pogonskih sretstava i maziva, koji proizlaze iz hemijske prerade mrkoga uglja. Sem same proizvodnje, ono ima za zadatak da podiže ustanove, koje su pogodne za što potpunije ispunjavanje svrhe, radi koje je društvo osnovano.

       Na čelu prinudne zajednice stoji državni komesar, koga postavlja ministar privrede. Komesar je zakonski zastupnik i pretstavnik zajednice. On može poništiti ili izmeniti svaku odluku koju organi zajednice donesu i ima sveobuhvatnu kontrolnu vlast nad celokupnom delatnošću zajednice i akcionarskoga društva. Prinosi za zajednicu, čiju visinu propisuje, kao što je navedeno, ministar privrede, mogu se u slučaju potrebe naplatiti egzekutivnim putem preko poreskih organa.

       Osnivanje ove prinudne zajednice i akcionarskoga društva pretstavlja vrlo zamašnu intervenciju u oblast privatne svojine. Iz razloga državnoga rezona potrebno je da se u zemlji stvori produkcija pogonskih sretstava. Nemačka ne raspolaže dovoljnim nalazištima nafte, pa prema tome treba pogonska sredstva, ako želi da se oslobodi uvoza iz inostranstva, da proizvede hemijskim putem iz mrkoga uglja. Za ovu produkciju su, međutim, potrebni tako zamasni kapitali, da će se teško naći koji preduzimač koji bi samostalno započeo taj posao u potrebnome obimu. Sem toga bi se u tome slučaju pojavila opasnost da on zauzme i uskoro izvestan monopolistički stav, koji bi zahtevao naročitu intervenciju. Pored toga postoji i treći motiv: potreba da se domaća proizvodnja mrkoga uglja, koja je veoma obilna, što više iskoristi, jer ona pretstavlja i ekonomski i socijalno veoma važnu privrednu granu, a prodaja neprerađenoga mrkoga uglja je znatno manja od mogućnosti njegovoga vađenja.

       Najzad, pošto se ovakvo preduzeće, kakvo je stvoreno na osnovu uredbe od 23 oktobra 1934 g., ne može razviti bez aktivne državne blagonaklonosti, bolje je da od ove imaju koristi svi proizvođači mrkoga uglja nego samo jedan.

       Svi ovi motivi igrali su važnu ulogu u odluci, da se staranje za proizvodnju domaćeg pogonskog sretstva i maziva prenese na same proizvođače sirovine, t. j. mrkoga uglja. Svojom intervencijom u ovome pogledu država je stvorila veoma važan presedan. Ona je dala izraza nacionalno socijalističnom osnovnom gledištu, da ima pravo i dužnost da kapitalu naredi investicije, koje smatra narodno privredno potrebnim. Kapital prestaje da bude neograničena svojina i postaje i u praksi, kao što ga shvata doktrina, funkcijom za koju su vezane važne dužnosti. Dr­žava. u ime narodne celine i njenog privrednog interesa, može narediti kako se kapital ima upotrebiti. Ona naređuje proizvođačima mrkoga uglja da ulože 100 miliona RM (oko milijarde i po dinara u preduzeće za proizvodnju nacionalnog pogonskog sretstva i maziva, stim da se povisi ta suma prema potrebi i na 200 miliona RM.

       Iz istih ideja proizašla je i pruska uredba od 13 decembra 1934 g., kojom se vlasnicima izvesnoga zemljišta oduzima pravo da eksploatišu i istražuju na svome zemljištu petrolej ili slične materije. To se pravo, bez ikakve naknade, prenosi na državu.

       Ovde, dakle, već potpuno prestaje slobodno raspolaganje svojinom. Privredna politika nacionalnoga socijalizma se ovde približava jednome obliku, koji je između dirigovane privrede i državnoga socijalizma.

Zakon o podeli dobiti kod kapitalnih društava

       Prema tome država kontroliše i naređuje cene, država određuje pravce privredne delatnosti i autoritativno donosi odluke, koje daleko zasecaju u slobodu privrednikovog odlučivanja. Država naređuje i investicije, gde je to potrebno. No država onemogućava i stvaranje velikih dobitaka, ukoliko se ovi mogu mimo svih tih mera postići, odnosno iskorišćava ove dobitke za sebe. Zakonom od 29 marta 1934 g. o stvaranju fonda zajmova kod kapital­nih društava (kratko : Kapitalanlagegesetz) i Zakonom od 4 decembra iste godine o podeli dobiti kod kapitalnih društava (kratko: Anleihestockgesetz), kojim je prvi zakon izmenjen, donešene su sledeće odredbe:

       Akcionarska društva, komanditna društva na akcije, društva s ograničenim jemstvom, kolonijalna društva i ostala pravna lica javnog i privatnog prava, kojima je svrha zarada i čiji članovi mogu svoje udele u imovini tih pravnih lica da prenesu na treće osobe, — sa izuzetkom registrovanih zadruga, udruženja sa uzajamno osiguranje i ostalih sličnih udruženja, — obavezna su da iz čiste dobiti, koju stavljaju krajem poslovne godine na raspoloženje svojim članovima, obrazuju fond zajmova.

       Dobit, koja se u jednoj poslovnoj godini podeli članovima, ograničena je na visinu od 6% i, uplaćenoga kapitala. Ako je u prošloj godini podeljena veća dobit od 6%, može se dobit u istoj visini ponovo podeliti, — ukoliko je i u ovoj godini postignuta, — no ni tada ne sme preći 8%. Višak dobiti preko 6% odn. 8%  pripada, doduše, članovima društva koji na nju imaju pravo, ali im se u smislu ovoga zakona ne isplaćuje. Ovaj se višak dostavlja odmah po donošenju odluke o podeli dobiti Nemačkoj banci zlatnoga diskonta — (Deutsche Golddiskontbank) — u Berlinu. Ova državna banka ulaže primljene sume u državne zajmove, obrazujući dakle za svako od preduzeća, koja joj šalju svoje viškove, zaseban fond zajmova, koji pripada članovima dotičnoga preduzeća, no kojim banka rukuje kao staralac. Fond zajmova ne podleži egzekativnoj naplati. Ni društvo, odnosno preduzeće, u pitanju niti njegovi članovi ne mogu njime raspolagati.

       Sa državnim zajmovima izjednačeni su zajmovi, čije ukamaćenje država garantuje.

       Osiguravajuća preduzeća, čija društvena glavnica nije u celini uplaćena, mogu onaj deo svoje dobiti, koji je namenjen fondu zajmova, da iskoriste kao uplatu društvene glavnice.

       Ako se obveznice zajmova, iz kojih se sastoji fond, amortizuju ili izvuku zgoditak, Nemačka banka zlatnog diskonta tu svotu odmah ulaže u nove obveznice, koje dodaje fondu. Isto važi i za interes od obveznica.

       Zasada je važnost Zakona utvrđena na tri poslovne godine. Posle isteka toga roka imao bi se, pri prvoj narednoj po­deli dobiti, fond podeliti među članove društva, o čemu ima ministar privrede izdati naređenje. Mora se, međutim, imati u vidu, da je važnost ovoga Zakona već jedanputa   produžavana i da je, po našem mišljenju, veliko pitanje neće li se to produžavanje ponoviti.

       Principijalni značaj ove ustanove je ogroman. Tu se postavlja načelo da država ima pravo da učestvuje, bez obzira na svoju poresku politiku, u dobiti iz privredne delatnosti kapitalnih društava. Po svome efektu zakoni od 29 februara i 4 decembra 1934 g. možda nisu daleko od državne finansijske operacije, poznate pod imenom prinudnoga zajma. Ipak sam način i pravno obrazloženje toga efekta nosi novo obeležje. Ne radi se ovde više o jednoj prolaznoj trenutnoj finansijskoj operaciji, obrazloženoj izvesnom konkretnom nužnošću. Ne radi se tu o izuzetnom uplitanju države u privatne finansijske odnose. Prinudni zajam se nikada pravno ne obrazlaže jer se smatra protiv pravnim aktom, opravdanim jedino životnom potrebom države. Tretirani nacionalno socijalistični zakoni, međutim, polaze sa društveno-pravne baze, i koju postavlja nacionalno socijalistično shvatanje o društvu,  naciji i državi.                                          

       Nacionalni socijalizam priznaje privatnu inicijativu u privredi. Privatna ličnost ima da bude nosilac privrede. Ona ima pravo da svojom privrednom delatnošću postigne dobit za sebe. No ta dobit je opravdana samo do izvesne mere. Pređe li tu meru, postaje neopravdanom. Otud regulisanje cena. A otud i zakoni od 29 februara i 4 decembra 1934 g. No ti zakoni imaju i drugi značaj. Oni se zadržavaju samo na kapitalnim društvima i ne proširavaju svoje dejstvo i na preduzimača-pojedinca. Nesumnjivo je da je ovo ograničenje diktirano takođe i tehničkim razlozima, jer je lakše utvrditi visinu dobiti kod kapitalnoga društva nego kod pojedinog preduzimača. Ali u ovome leži tendencija da se ograniči mogućnost dobiti za sam kapital, dok mogućnost visine zarade kod pojedinca-preduzimača, ukoliko se ona pojavljuje i pored kontrole nad cenama, ostaje nedirnuta. Ovo je sasvim u skladu sa načelnom tendencijom nacionalnoga socijalizma, kojom u privredu želi da uvede ponovo u jačem stepenu uticaj ličnosti preduzimača, a da iz nje postepeno eliminiše uticaj anonimnoga kapitala.

       Cilj ustanove fonda zajmova je da se dobit, koja ide preko izvesne granice, privede opšte korisnim ciljevima, Od te dobiti treba celi narod da ima koristi, jer je tek usled postojanja organizovane narodne zajednice dobit omogućena. Narod je organizovan u državi, pa prema tome država kao organizacija naroda ima pravo da višak dobiti upotrebi za sebe, t. j. za narodnu celinu.

       Zajmovi ostaju, doduše, nominalna svojina pojedinih akcionara, faktički, međutim, vlasnik ima nad državnim obveznicama, kupljenim njegovim novcem, samo nudum ius, jer država njima upravlja ,,kao staralac". Čak i ako bi se zaista posle triju poslovnih godina fond zajmova vratio svojim pravnim vlasnicima, ipak to ne menja samo načelo iz koga je on i osnovan. Oni ne dobijaju gotov novac, već obveznice državnih zajmova.

5. Reklama

       Nacionalni socijalizam se u svojoj privrednoj politici nije zadovoljio samo uticanjem na privrednu utakmicu sa njene unutrašnje strane. On polaže veliku važnost i na to, da u svojim spoljnim oblicima privredna utakmica sačuva određene granice. Lojalnost i organizovanost konkurencije treba da se istakne i u formama, u kojima se ona ispoljava. Radi toga organizovalo je ministarstvo propagande naročito telo pod imenom Saveta za reklamu nemačke privrede (Werberat der deutschen Wirtschaft), koje je počelo svoj rad 30 oktobra 1933g.

       Ovome je Savetu stavljeno u dužnost ,,da privrednu utak­micu, koja je neophodna za razvoj narodnog i privrednog života, dovede u sklad sa nacionalno socijalističnom idejom o značaju vodeće ličnosti i o primatu opšte korisnosti nad pojedinačnom".¹) U Savet je postavljeno 60 lica iz sviju grana privredne delatnosti. On je uređen po nacionalno socijali­stičnom načelu voćstva t. j. kao savetodavni organ svoga pretsednika.

       Savetu je potčinjena sveukupna reklama i privredna propa­ganda, nad kojom on ima da vrši kontrolu. No pored prava i dužnosti kontrole, on ima i pravo izdavanja uredbi, kojima treba da reguliše poverenu mu oblast privrednoga života.

       Između njegovih uredbi ističe se n. pr. uredba od 21 novembra 1933 g. kojom izdaje norme za oglasnu propagandu i propisuje uz nju tarife. Uredbom od 21 marta 1934 g. regulisao je pitanje sajmova i izložbi, koje je za nemačku privredu veoma važno. Ova uredba treba da spreči priređivanje sajmova i izložbi bez prave privredne potrebe, a istovremeno da prilagodi odobrenje sajmova principima državne privredne politike.

       Kao treće važno pitanje regulisano je plakatiranje i reklamiranje na javnome mestu uredbom od 1 jula 1934 g. Ova uredba ima za cilj da reguliše pitanje reklamnih plakata kako u smislu sprečavanja nelojalne utakmice, tako i u pogledu njihove estetike. Zabranjeno je, u vezi s tim, plakatiranje van zatvorenih naselja, a za plakatiranje u naseljima doneseni su propisi, koji treba da obezbede lepotu plakata, njegovu umešnost i njegov sklad sa okolinom. Pored ovih principijelnih uredaba, regulisan je čitavim nizom propisa, naredaba i normi način reklame. Zabranjeno je navođenje neistinitih hvala i citiranje zahvalnica i preporuka, iskorišćavanje izreka vodećih državnika ili poznatih lica iz javnog života i t. d.

       Mada za sam razvoj privrednoga života delatnost Saveta za reklamu nemačke privrede nije od prvorazrednog značaja, ipak je, kako po sklopu tako i po nadležnosti, Savet za reklamu veoma interesantan. Pre svega u njemu se izražava državno načelo da nijedna manifestacija privrednoga života ne može za nju biti indiferentna. Sve manifestacije, svi fenomeni privrede potpadaju u načelu pod njenu kontrolu i voćstvo. To važi za stvari unutrašnjeg privrednog života. To važi, međutim, i za spoljne forme koje su za sam privredni život od drugo stepene važnosti. Time što je regulisanje re­klame stavljeno u nadležnost jednome telu, koje je izabrano iz privrednih krugova, a ne jednoj državnoj ustanovi, država je ovde stvorila jedan od onih oblika privredne samouprave sa kojima smo se u dosadašnjim izlaganjima češće sreli. Tendencija je da se privredni život organizuje i diriguje posrestvom autonomnih tela, koje postavlja i nadzire država, zadržavajući za sebe samo vrhovno upravljanje i izdavanje direktiva.

6. Industrijska racionalizacija

Problem racionalizacije

       Jedno od pitanja, sa kojim se nacionalni socijalizam u svojoj industrijskoj politici sreo i prema kome je morao zauzeti svoj stav, je pitanje industrijske racionalizacije. Naročito u vezi sa osnovnim tenorom sviju privrednih mera nacionalnoga socijalizma, — staranjem za sniženje broja nezaposlenih, — ovo je pitanje od velike načelne važnosti. Pojavila se dilema : Treba li, u cilju snaženja privrede, dopustiti racionalizovanje u najvećem mogućem obimu, ili treba stati, u interesu uposlenja što većeg broja neuposlenih radnika, na gledište da je racionalizacija u načelu nepoželjna i dozvoljena samo u izvesnim slučajevima, i uz potrebne garancije da se njome neće povećati broj neza­poslenih? Ako se dopusti neograničeno racionalizovanje u preduzećima, hoće li moći nacionalni socijalizam sprovesti svoje načelo o pravu na rad? Ako se racionalizacija koči, hoće li nemačka privreda moći da konkuriše sa privredom drugih zemalja u međusobnoj borbi za osvajanjem inostranih tržišta?

       Važnost problema racionalizacije naročito pada u oči, kada se uzme u obzir da je od 1914 g. do 1934 g. porastao usled racionalizovanja metoda u proizvodnji kapacitet pojedinoga radnika u građevinskoj privredi za 190%, u montaži mašina za 275%. Prosečni porast produktivnosti ljudskoga rada iznosi u toku posleratnih godina 50 do 55%. U nekim granama to ide u fantastične visine. Tako u proizvodnji električnih sijalica jedan radnik danas u Nemačkoj može proizvesti 9.000 puta više nego 1914 g. U mašinskoj produkciji opeka jedan radnik proizvodi do 400.000 komada opeka za 8 časova rada. Ovakvi se primeri mogu ređati po volji.

       Dok je pre rata svako otpuštanje radnika, prouzrokovano racionalizacijom, uskoro kompenzirano usled snažne ekspanzije, u kojoj se nalazila evropska industrija, sada za tu kompenzaciju nema više mogućnosti jer su se i mogućnosti za industrijsku ekspanziju u veoma znatnoj meri smanjile. Industrijski život je u Nemačkoj, kao i u celome svetu, u stagnaciji, sa čijim smo se uzrocima ranije ukratko upoznali.

Praktične mere u vezi sa racionalizacijom

       Jasno je, da je nacionalno socijalistična država morala povesti o tome računa, jer je odgovor na pitanje za ili protiv slobode racionalisanja od velikog uticaja na celokupni uspeh nacionalno socijalistične privredne politike. Načelni stav nacionalnoga socijalizma u pitanju odnosa države i privrede pretstavlja nesumnjivo osnovu za presudni uticaj države i u tome pitanju.

       Prva mera, na koju nailazimo u zakonodavstvu nacional­noga socijalizma u pitanju racionalizacije, je Zakon od 15 jula 1933 g. o upotrebi mašina u industriji cigara. Ovim se zakonom zabranjuje nabavka novih i ponovno puštanje u pogon obustavljenih starih mašina za uvijanje cigara. Ako mašine, koje su na dan stupanja na snagu Zakona, — koji se poklapa sa danom njegovog objavljivanja, — bile u pogonu, ostanu i dalje u upotrebi, ne sme se ubuduće proizvoditi više nego u poslovnoj godini 1932/33. Ako se i ove mašine obustave i upotrebe kao staro gvožđe, otpada svako ograničavanje proizvodnje. Za ovo izbacivanje mašina iz pogona, država odobrava kredit od 2 miliona RM, iz koga se imaju odnosnim preduzećima isplatiti naknade za izbačene mašine. Visina pojedine naknade upravlja se prema upotrebnoj vrednosti mašine, koja je ravna zbiru kupovne cene, troškova transporta i troškova montaže, od koga se odbija za svako tromesečje rada mašine po 5%. Pretpostavka da bi se ta naknada isplatila je, da je u vremenu od 1 septembra 1933 g. do 31 avgusta 1934 g. uposleno u dotičnome preduzeću najmanje 10% više radnika nego pre toga.

       Razlog za donošenje ovoga zakona leži u povećanju upo­trebe mašina u industriji cigara, koja je u Nemačkoj dosta razvijena. Ova se mehanizacija proizvodnoga procesa pojavila kao posledica povišenja uvozne carine na duvan za 166,6%, koje je stupilo na snagu 1 januara 1931 g. Da bi mogli održati, i pored povišene carine, cene na starome nivou i time održati i potrošnju cigara na staroj visini proizvođači cigara pribegli su znatnoj racionalizaciji svojih preduzeća,

       Zakon od 15 jula 1935 g. želi da postigne, pre svega, zaposlenje što većega broja radnika u proizvodnji cigara, a s druge strane da sačuva mala preduzeća, koja sa mašinizovanjem velikih preduzeća nisu mogla konkurisati, od propasti. U Nemačkoj je bilo 1930 g. 5.615 preduzeća za izradu cigara. Od ovoga broja 3.485 preduzeća prerađuju manje od 600 kg. duvana godišnje. U izvesnim oblastima na jugoistoku Nemačke postoji po selima niz ovih radionica, koje omogućuju radnoj snazi da se u svome selu uposli. Konkurencija mašinizovanih velikih preduzeća preti da uništi ove socijološki značajne male radionice, da upropasti njihove sopstvenike i da natera njihove radnike u grad. Nacionalni socijalizam, koji se intezivno bavi idejom o raseljavanju velike industrije iz velikih centara i njenoga prebacivanja u mala mesta, nije mogao da dopusti da se uništi ova grana industrijske radinosti na selu, koja uposluje mnoge hiljade radnika.

       Efekat Zakona od 15 jula 1933 g. bio je, da je od 190 predu­zeća, koja su upotrebljavala mašine u pitanju, izbacilo njih 130 te mašine u roku od mesec dana, t. j. do 15 avgusta 1933 g. Do 31 oktobra iste godine poslo je za ovim primerom još 25 preduzeća. Sada još samo pet preduzeća radi sa tim mašinama i nihova proizvodnja je prema tome kontingentirana.

       Načelo, istaknuto Zakonom o upotrebi mašina u industriji cigara, ne može se primeniti na sve industrijske grane. Učinjeni su u tome pravcu izvesni pokušaji u tekstilnoj indu­striji. No pošto su tekstilije jedan od najvažnijih nemačkih izvoznih artikala, — (u statistici izvoza na četvrtom mestu), — odustalo se od tih pokušaja u interesu sprečavanja poskupljenja tekstilija, koje bi sprečilo njihov izvoz. Jedino u onim grana privrede, gde su uslovi slični kao u indu­striji cigara, mogu se i načela, slična onima iz Zakona od 15 jula 1933 g., primeniti sa uspehom.

       Nemačka privreda je velikim delom upućena na međunarodnu razmenu dobara. Otud mora da vodi računa da na svetskom tržištu ostane sposobna za konkurenciju. Na osnovu toga ne može se, bez veoma velike opreznosti, sprečavati acionalizacija u svima onim granama proizvodnje, koje su ma u kome pravcu upućene na inostrane kupce. Efekat sprečavanja racionalizacije u takvim preduzećima bio bi suprotan od onoga, koji se želi. Usled nemogućnosti izvoza, odnosno njegovog znatnog skučenja, dotična privredna grana bi došla u kritičan položaj. Iz ovoga bi neminovno rezultiralo otpuštanje radne snage.

       Uz ovo pridolazi još jedan momenat. Nemačka je ograničena na relativno malu teritoriju i u doglednom vremenu ne može računati sa novim oblastima koje bi mogla da kolonizira. Otud se pojavljuje potreba da se produktivne snage, kako ljudske tako i materijalne, razviju što više ,,ukoliko interesi opšte narodne privrede i nacije ne bi zahtevali njihovo ograničenje").

       Prema ovome proizlazi, da nacionalni socijalizam, kao u mnogim drugim pitanjima, tako i u pitanju racionalizacije postupa kazuistički. Držeći se svojih osnovnih idejnih načela, on se stara da u svakom pojedinom pitanju nađe onu soluciju, koja je s obzirom na njih i na njegove praktično-političke težnje najprikladnija za rešenje konkretnoga slučaja. Nacionalni socijalizam, dakle, nije ni principijelni protivnik ni principijelni prijatelj racionalizacije. Ukoliko ima u racionalizaciji štetnih posledica za narodni privredni život, posmatran kao celina, on će je kočiti. Ukoliko ona donosi koristi, on će je favorizirati. U svakome slučaju, međatim, apsolutni primat politike nad privredom i apsoutno pravo države da reguliše privredni život, omogućava da se privredi i u ovoj oblasti određuju pravci, koji su diktirani opštom privrednom politikom.

       U tome pravcu je interesantna i uredba ministra privrede od 19 jula 1934 g. Njome se, s jedne strane, reguliše pitanje radnoga vremena i upotrebe mašina u tekstilnoj industriji, a s druge strane se normiraju cene. Pošto pokušaj, da se upotreba izvesnih mašina u tekstilnoj industriji zameni upotrebom drugih, koje zahtevaju veći broj radnika" nije mogao iz navednih razloga dati rezultata, pristupilo se drugoj meri. Uredbom je naređeno skraćenje radnoga vremena kod glavnih mašina na 36 časova nedeljno. Ukoliko je, međutim, preduzeće radilo sa kraćim radnim vremenom u toku prošle godine, to se kraće radno vreme ne sme ni ubuduće preći.

       Istovremeno sa ovom odredbom, koja želi da dovede do uposlenja što većega broja radnika, izriče ista uredba zabranu podizanja novih i proširenja postojećih preduzeća. Time se želi preduzećima, koja su vezana za radno vreme od 36 ili manje sati, obezbediti sigurnu egzistenciju kako iz ekonomskih tako i iz socijalnih razloga, sprečavanjem pojavljivanja nove konkurencije. Dalje se zabranjuje stavljanje novih mašina u pogon, ukoliko se odgovarajući broj starih iz pogona ne izbaci. I najzad, uredba tačno normira cene za tekstilne proizvode, zabranjujući da se u unutrašnjem prometu daje ili traži viša cena nego što ju je prodavac u vremenu od 1 do 31 marta 1934 g. pretežno postizao. Ako u tome vremenu takvih prodaja nije bilo, maksimalna je cena prosečna tržišna cena na dan 21 marta 1934 g. Za sirovine i prerađevine može se izuzetno dopustiti povišenje cena jedino u slučaju, ako su sirovine u inostranstvu, iz koga se nabavljaju, skočile u ceni. Za nepoštovanje odredaba ove uredbe kažnjava se zatvorom, neograničenom novčanom kaznom i zabranom radnje.

       Ova je uredba tipična za privrednu politiku nacionalnoga socijalizmn. Ona obuhvata ceo jedan kompleks pitanja, koja su od vitalnoga interesa za tekstilnu privredu, i reguliše ga na način, koji omogućava tekstilnoj industriji da se razvije. Istovremeno se, međutim, izriču ograničenja, koja diktira težnja da rezultati povoljne konjunkture koriste narodno privrednoj celinu, a ne samo vlasnicima fabrika u izvesnoj industrijskoj grani. Racionalizaciji ne stoji ništa na putu, ali se istovremeno mora ograničiti radno vreme, jer broj uposlenih radnika treba da se poveća ili u najmanju ruku treba sprečiti svako otpuštanje.

7. Organizacija trgovine, industrije i zanatstva

       Organizacioni oblici, koje je u oblasti industrije, trgovine i zanatstva dao nacionalni socijalizam, ne nose pečat naročite originalnosti. Dok je u sektoru poljoprivrede i ishrane stvorena nova organizaciona zgrada na staleškom načelu, dotle ostala privreda nije podvrgnuta tako radikalnoj organizacionoj reformi. Razloge za ovo smo već dodirnuli, a vratićemo se na njih ukratko i u konačnom osvrtu.

      Prve mere, koje je nacionalni socijalizam preduzeo u početku 1933 g., bile su personalnoga karaktera. Sa odlučujućeg mesta u privrednim komorama i organizacijama uklonjene su ličnosti, koje nacionalni socijalizam nije smatrao pogodnim. To je vreme t. zv. Gleichschaltung-a. U revolucionarnome zanosu toga vremena prešlo se međutim, i na pokušaj strukturalne reforme privrednih organizacija. Pojavio se čitav niz težnji, nezavisno jedna od druge, da se stvore razne sheme za ukalupljenje u privredne organizacije, Sama privreda, međutim, bila je u teškoj depresiji, koju je ovo neplansko i abruptno ,,reformiranje" pretilo da poveća u katastrofu 7 jula 1933 g. naredio je Hitler obustavljanje svih pojedinačnih akcija, stim da se organizovanje privrede ima ostaviti isključivo nadležnim vrhovnim državnim organima.

Schmitt-ova organizaciona shema

       Potrebna ovlašćenja za izgradnju privredne organizacije dao je ministru privrede Zakon o pripremi organske izgradnje nemačke privrede od 27 februara 1934 g. Tim se zakonom ministar privrede ovlašćuje:

a) da prizna pojedinim privrednim savezima pravo isključivoga pretstavljanja svoje privredne grane;

b) da naredi osnivanje saveza, njihovo spajanje ili ukidanje;

c) da menja ili dopunjuje pravila ovakvih saveza, a naročito da zavede u njima princip voćstva;

d) da postavlja i smenjuje vođu saveza;

e) da preduzimače i preduzeća priključuje pojedinim sa­vezima;

f) da izda sve potrebne uredbe za sprovođenje ovoga zakona i da odredi da se protiv onih, koji se Zakonu ili naređenjima izdatim na osnovu njega ne bi povinovali, mogu izricati kazne zatvora ili novčane.

       U vezi sa ovim zakonom zaveo je tadašnji ministar privrede dr. Schmitt novu organizacionu shemu za industriju, trgovinu, zanatstvo i ostale privredne grane, koje su podvrgnute ministarstvu privrede. Za celokupnu ovu privredu postavio je naročitoga vođu, koji je trebao da pretstavlja pandan zemaljskom seljačkom vođi. Celokupna privreda, izuzev one koja je obuhvaćena staležom ishrane, organizovana je u stručne grupe, koje ulaze u 12 glavnih stručnih organizacija, t. zv. glavnih grupa (Hauptgruppen). Prvih 7 glavnih grupa obrazuje industrija. U prvu glavnu grupu ulazi rudarstvo  proizvodnja gvožđa i metala; u drugu mašinska industrija tehnika, optika i precizna mehanika; u treću gvožđena, limena i metalna roba, u četvrtu kamen, zemlja, drvo, građevinarstvo, staklo i keramika; u petu hemikalije, tehnička ulja i masti, hartija i izrade od hartije; u šestu kozarstvo, tekstil i odeća; u sedmu, najzad, namirnice. Ostalih 5 grupa obuhvataju sledeće privredne grane: osma grupa zanatstvo; deveta trgovinu; deseta bankarstvo i kreditne ustanove; jedanaesta osiguranje; dvanaesta saobraćajna preduzeća. Uz ovih 12 glavnih grupa obrazovana je naknadno još i 13-ta za električnu snagu.

       Na čelo svake glavne grupe i svake stručne grupe u njihovom sastavu postavljen je vođa iz kruga ličnosti ,,koje stoje u praktičnom privrednom životu i koje su nošene poverenjem privrede, države i nacionalno socijalistične stranke"¹) Ovim vođama glavnih i njima podređenih stručnih grupa data je velika nadležnost u pogledu upravljanja svojom grupom. Oni određuju sebi pomoćnike i postavljaju starešine podređenih organizacija, kojima menjaju i propisuju pravila i t. d.

       Organizaciona shema, koja je na taj način data, nije se dugo održala. Naročito je velike teškoće izazvala konstrukcija ,,vođe privrede". S jedne strane, on je trebao da bude pretstavnik privrede, a s druge strane organ preko koga je trebala da se sprovodi državna privredna politika. U ovakvom svom svojstvu došao je uskoro u konflikt sa ministrom privrede. Totalitarni zahtev nacionalno socijalistične države nije mogao dopustiti dualizam između vođe privrede i ministra privrede, tim više što je organizacija privrede po Schmitt-ovoj shemi daleko od toga da bude staleška organizacija u smislu organske doktrine. U oblasti, koja je obuhvaćena staležom ishrane, izbegnuto je pojavljivanje svakoga konflikta time, što je ministar ishrane i poljoprivrede istovremeno preuzeo i funkcije šefa staleža narodne ishrane u svojstvu zemaljskog seljačkog vođe. Konstrukcija ,,vođe pri­vrede" je zato ukinuta uredbom od 27 novembra 1934 g., koju je doneo novopostavljeni ministar privrede i pretsednik Rajhsbanke dr. Schacht. Na taj način je jedinim vođom pri­vrede postao ponovo sam ministar privrede.

Reorganizacija organizacione sheme

       Istom uredbom izvršena je i reorganizacija organizacione sheme. 7 induslrijskih glavnih grupa obuhvaćeno je Zemaljskom grupe industrije (Reichsgruppe Industrie), u čijem okviru su glavne grupe ostale i dalje kao nižestepeni organi. Naporedno sa Zemaljskom grupom industrije postoje zemaljske grupe trgovine, zanatstva, bankarstva, osiguranja i električne snage. Saobraćaj je iz ovoga. sistema isključen i prenesen pod nadležnost ministra saobraćaja. U okviru glavnih grupa industrije i u zemaljskim grupama ostalih privrednih grana obrazovane su daljim rasčlanjavanjem t. zv. privredne grupe (Wirtschaftsgruppen), koje se po potrebi granaju dalje u stručne grupe i stručne podgrupe.

       Privredne grupe, stručne grupe i stručne podgrupe mogu, u slučaju da za to postoji naročita potreba, obrazovati u svome okviru i regionalne organizacije za svoju privrednu granu. Celoj organizacionoj zgradi dat je prinudni karakter, a uveden je najstrožiji autoritativni princip. Na čelu svake grupe stoji njen starešina, koji svoju funkciju vrši kao počasno zvanje. Starešine zemaljskih grupa i industrijskih glav­nih grupa postavlja ministar privrede po slobodnome izboru. Starešine privrednih grupa on postavlja po predlogu starešine zimaljske grupe. Starešine stručnih grupa i stručnih podgrupa postavlja starešina zemaljske grupe, odnosno, kod industrije, starešina glavne grupe na predlog starešine privredne grupe.

       Između organizacije privrednih saveza i privrednih komora ustanovljena je saradnja na taj način, što su sve regionalne organizacije obuhvačene, zajedno sa trgovinsko-industrijskim i zanatskim komorama te oblasti, privrednom komorom za tu oblast. Oblasna privredna komora pretstavlja dakle zajedničko pretstavništvo regionalnih organizacija privrede, (izuzev grana obuhvaćenih staležom ishrane), trgovinsko-industrijskih komora i zanatskih komora svoje oblasti, u kome celokupna privreda te oblasti može raspravljati pitanja, koja je interesuju i tangiraju. Dok stručne grupe treba da obrađuju pojedina pitanja sa gledišta svoje struke i njenih interesa, dotle komore treba ista pitanja da raspravljaju sa gledišta interesa celokupne privrede i da dejstvuju u pravcu koordinacije interesa pojedinih svojih članova.

       Kao vrhovno pretstavništvo privrede stvorena je Zemaljska privredna komora, čiji su članovi kako zemaljske grupe glavne grupe, tako i privredne komore, trgovinsko-industrijske komore i zanatske komore. Zadatak je Zemaljske privredne komore ,,da velike probleme, koji tangiraju celokupnu privredu konačno prosudi, pre nego što će ministar privrede doneti svoju odluku. Ona dalje treba da dovede u sklad stručno-privrednu delatnost stručnih grupa i opšte-privrednu delatnost komora, pri čemu ima naročito obratiti paznju na razgraničenje i podelu zadataka između njih."¹)

       Najzad, stvorena je 21 marta 1935 g., sporazumom između nadležnih ministara i vođe Fronta rada, sankcionisanim od strane vođe Rajha, naročita zajednička organizacija pri­vrede i rada. U vršenju svojih posebnih funkcija Zemaljska privredna komora i Front rada ostaju međusobno nezavisni. U pogledu zajedničkih zadataka, međutim, propisane su sledeće direktive;

1. Veće Zemaljske privredne komore i Zemaljski savet rada u Frontu rada, sazivaju se u zajednička zasedanja na osnovu poziva pretsednika Zemaljske privredne komore i vođe Fronta rada, kao Zemaljski savet rada i privrede.

2. Na sličan način sastaju se po oblastima veća privrednih komora sa oblasnim savetom Fronta rada u oblasni savet rada i privrede.

3. Zajednički privredni rad poverava se tajništvu Zemaljske privredne komore, koje postaje istovremeno zemaljskim privrednim uredom Fronta rada.

       U ovu saradnju između socijalne i privredne organizacije nacionalni socijalizam polaže nadu, da će se iz nje, zajedno sa ostalim uticajima, postepeno razviti preduslovi za stalešku organizaciju privrede.

8. Zanatstvo

       Jedna od oblasti, koja je nacionalno socijalističnim idejama veoma pristupačna, jer im je po svojoj biti bliska, zanatstvo je u nacionalno socijalističnoj državi ubrzo dobilo svoj ustav. Pri ovome je nacionalni socijalizam pošao od dvaju motiva:

       Pre svega je, politički gledano, za njega bilo važno da mase zanatlija, — koje pretstavljaju kičmu sitne buržoazije, — što pre dođu do stabilizovanog odnosa prema nacionalnome socijalizmu. Drugi momenat je bio privredni. Radilo se o tome, da se u industrijalizovanoj zemlji, u kojoj je tradicionalno zanatstvo sve snažnije potiskivano, ovo zadrži od proletarizacije. Mase proletarizovanih zanatlija, izbačenih iz privrednoga procesa usled industrijske konkurencije, pretstavljaju povećanje broja industrijskoga radništva. Da se propadanje zanatstva pred talasom industrijalizacije nije zadržalo, postojala je opasnost od priliva nezaposlenih i sa te strane.

Značaj zanatstva u Nemačkoj

       Oba ova momenta, politički i socijalno-ekonomski, igrala su podjednako važnu i značajnu ulogu u stvaranju novogzanatskog zakonodavstva. Od kolikog je značaja bilo hitno rešenje zanatskoga problema — (jer se odnos zanatstva u industrijskoj državi pojavljuje kao ozbiljan problem) — vidi se iz okolnosti, što gotovo 10% nemačkoga stanovništva, t.j. 6,5 miliona duša, nalazi svoje izdržavanje u zanatskoj delatnosti, 1 oktobra 1931 g. bilo je u Nemačkoj 1,383.438 zanatskih radnji, podeljenih na sledeće grupe:

Odelo i obuća                                       483.873

Građevinarstvo                                    250.033

Ishrana                                                  234.648

Izrada predmeta za kućnu upotrebu 206.843

Drvodelje                                              170,798

Hartija i štampa                                   25.379

Ostalo                                                    11.863

       Na hiljadu stanovnika došlo je prosečno 22,4 zanatskih radnji, a u nekim oblastima (n. pr. Wurttemberg) čak 35,2. Pored majstora, — sopstvenika radnje — radilo je neposredno u zanatstvu 1,055.000 kalfi i pomočnika i 650.000 šegrta, a broj članova porodice, koji pomažu u radnjama, iznosio je 175.000.

Zanatska organizacija

       Ustrojstvom zanatske organizacije, nacionalni socijalizam želi da stvori zanatstvu mogućnost, da se razvije pored industrije i naporedo s njom. Makoliko je to u zemlji, koja je u tome stepenu industrijalizovana kao Nemačka, vrlo teško, nacionalni socijalizam smatra da se opstanak i razvoj zanatstva mora obezbediti. Njega treba uputiti u pravce, koji ga neće dovoditi u neposredni sukob sa industrijom, u kome ono kao slabije mora podleći.

       Nacionalni socijalizam želi da stvori takvo ustrojstvo za­natstva, koje će načela, na kojima se ono zasnivalo još i pre kapitalističkoga doba, primeniti u sadašnjosti, menjajući spoljna obeležja, ali zadržavajući njihov duh. Radi se dakle o tome, da se zanatstvu vrati stari tradicionalistički esnafski duh, nasuprot liberalnoga duha, iz koga su nikle savremene privredne forme. Od zanatstva nacionalni soci­jalizam hoće da stvori opet privrednu oblast, koja će se rukovoditi načelima tradicionalizma, unutrašnje veze između materije i rada, patriarhalnoga odnosa između poslodavca i radnika. Industrija neka stvara svoje masovne artikle. Zanatlija ima da stvori baš tom duhovnom vezom između sebe i svoga proizvoda drugu vrstu proizvodnje sa drugim osobinama, drugim odlikama i drugim krugom upotrebe. To je, ukratko, suština nacionalno socijalističnih pogleda na zanatstvo.

       Organizatorno je učinjeno sledeće: zakonom od 29 novembra 1933 g. ovlašćeni su minstar rada i ministar privrede da uredbodavnim putem, na osnovu načela prinudne esnafske organizacije i principa voćstva, izvrše izgradnju nemačkog zanatstva. Na osnovu toga zakona donesene su 15 juna 1934 god. i 18 januara 1935 g. uredbe, kojima je stvorena prinudna organizacija zanatstva, koja obuhvata kako zanatske majstore, tako i pomoćnike i šegrte.

       U svakome srezu stvara se esnaf, koji obuhvata jednu granu zanatstva. Na čelu svakoga esnafa stoji viši majstor, koga postavlja pretsednik nadležne zanatske komore. Viši majstor postavlja esnafsko veće od članova esnafa, kao i starešinu kalfa, koji je član esnafskoga veća i stoji na čelu organizacije kalfa, nameštenih kod majstora dotičnoga esnafa. Viči majstor ima pravo da odlučuje po svima esnafskim pitanjima i da kažnjava članove esnafa, koji se njegovim odlukama ne pokoravaju.

       Svi esnafi jednoga sreza ujedinjeni su u sreskoj zanatskoj organizaciji, a sve sreske zanatske organizacije jednog komorskog područja stoje pod zanatskom komorom. Zanatska komora upravlja se po principu voćstva. Njenoga pretsednika postavlja ministar privrede po saslušanju šefa nemačkoga zanatstva, koji nosi naziv zemaljskog zanatskog majstora. Zanatska komora je nadzorni vlast nad radom zanatskih organizacija svoga područja, a istovremeno je i organ, koji u svome području sprovodi zanatsku politiku, određenu od zemaljskog zanatskog majstora.

       Vrhovna organizacija zanatstva je centrala zanatskih ko­mora, čiji je pretsednik zemaljski zanatski majstor. Na taj način je celokupno zanatstvo organizatorno centralisano, stojeći pod voćstvom zemaljskog zanatskog majstora. Ono ulazi kao zemaljska grupa u organizatornu shemu pri­vrede, sa kojom smo se napred upoznali.

V.

SPOLJNA TRGOVINSKA POLITIKA

1. Spoljno-trgovinski položaj Nemačke

       Nikakav se planski privredni sistem ne može zavesti u granicama jedne države bez autoritativnog regulisanja spoljne trgovine. Pogotovu to važi za Nemačku, čija je industrija vezana za uvoz stranih sirovina, za izvoz svojih proizvoda, a čija se ishrana još ne može obezbediti bez inostranstva.

       Upoznali smo se ranije sa načelnim stavom nacionalnoga socijalizma prema pojmu svetske privrede, svetskog privrednog organizma. Ostaje nam da vidimo kakvu su praktična rešenja rezultirala iz komponenata načela i konkretne nužde.

       Nacionalni socijalizam odriče spoljnoj trgovini, isto kao i unutrašnjem privrednom zbivanju, makakav samosvojni život. ,,Spoljna trgovina nije ništa drugo do sretstvo opšteg političkog zadatka očuvanja i obezbeđenja naroda."¹) Otuda se nameće državi ne samo pravo već i dužnost da kontroliše, planira i vodi spoljnu trgovinu. Posle Engleske, nijedna država u Evropi nije toliko upletena u međudržavne trgovinske odnose i upućena na međunarodnu razmenu dobara kao Nemačka. No baš stoga postavlja se nemačko i državnoj upravi nužno zadatak regulisanja spoljne trgovine. Baš u spoljnoj trgovini državni uticaj mora biti naročito obazriv i svestran, jer u toj oblasti svaka odluka može imati najsudbonosnijih posledica za celu nacionalnu privredu.

       Od kolike je važnosti, a istovremeno i od kolike je komplikovanosti zadatak, koji se postavlja državi u regulisanju spoljne trgovine, dokazuje okolnost da je u godini privredne depresije 1931 g. nemačka privreda izvršila 40 do 50.000 pojedinačnih izvozničkih isporuka za jedan radni dan.¹)

       Nemački se izvoz ne sastoji, kao n. pr. izvoz iz Sovjetske Unije, iz nekoliko masovnih artikala. On je, naprotiv, sastavljen iz mnogobrojnih diferenciranih predmeta, tako da za Nemačku može teško doći u obzir državni izvozni monopol. A od kolike je važnosti za nemačku privredu izvoz vidi se iz okolnosti, da je 1932 g., kada je nemačka industrija radila samo sa 35,7% svoga kapaciteta, preko 3 miliona radnika radilo isključivo za izvoz.²)

       Plansko tretiranje izvozne trgovine je, prema, tome ne samo od privredne važnosti, već i od eminentnog socijalnog značaja, jer znatan deo nezaposlenih radnika može biti uvršten u privredni proces jedino oživljavanjem izvozne trgovine. Kako, međutim, gotovo sve države koje mogu za nemački izvoz doći u obzir, u svojoj praktičnoj privrednoj politici primenjuju autarktične težnje, to su metodi i načela, po kojima su se upravljali međudržavni trgovinski odnosi u ranijim godinama, u sadašnjosti neprimenjljivi. Planska organizacija nemačke spoljne trgovine mora, sletstveno, ići novim putevima. Uz ovo pridolazi i težnja autarktizovanja ishrane kao i drugi uticaji, koji su u Nemačkoj stvorili veoma visok nivo cena na unutrašnjem tržištu. Neplanski uvoz iz inostranstva može dovesti do najtežih poremećaja u unutrašnjoj privredi, koja je brizljivim naporima povedena u pravcu konjunkturnoga poleta.

       Ukupne cifre uvoza i izvoza smanjile su se, prema tome, do godine 1933 na gotovo 13 svoga iznosa u 1929 g. 1934 g. nastavio se pad izvoza, no uvoz se je povećao. Ovo povećanje uvoza rezultira iz oživljavanje unutrašnje privredne delalnosti, no ima za posledicu pogoršanje trgovinskoga bilansa. To je pogoršanje naglašeno i time što su cene svih izvoznih dobara spale prosečno za 9,6% prema 1932 g. dok su cene uvoznih dobara pale prosečno samo za 8,5%.

       Nemački trgovinski bilans, aktivan u 1932 g. sa 1.073 mil. RM pokazuje 1933 g. samo još aktivu od 668 mil. RM, da bi u 1934 g. bio pasivan sa 284 mil. RM. Pri tome se, međutim, pojavljuje u sve većoj meri plaćanje skripsovima, tako da se samo za jedan deo izvoza dobijaju devize. Od 668 mil. RM, koliko je iznosio višak izvoza nad uvozom u 1933 g., jedva je ušlo za za 500 mil. RM deviza u Nemačku¹). Istovremeno je, međutim servis za inostrane zajmove iznosio u periodu od kraja septembra 1932 g. do kraja septembra 1933 g. 1.328 mil. RM ²).

2. Gazdovanje devizama

       U ovoj situaciji donesen je ,,Zakon protiv izdajstva prema nemačkoj narodnoj privredi", od 12 juna 1933 g. Dajući poslednju mogućnost amnestije za devizne krivice, postigao je ovaj zakon da je Rajhsbanci predate deviza u vrednosti od oko 100 miliona RM. Ovaj iznos nije mogao biti dovoljan za servis po velikom inostranom zaduženju. Zlatna podloga Rajhsbanke spala je usled toga od 806 mil. RM na dan 30 decembra 1932 g. na 386 miliona RM na dan 30 decembra 1933 g.³) Smanjenje zlatne podloge nije mogao sprečiti ni zakon od 9 juna 1933, kojim je zaveden transferni moratorijum za sva plaćanja inostranstvu po zaduženjima, nastalim pre jula 1931 g. Ova se plaćanja imaju  od 1 juna 1933 g. vršiti samo još u nemačkim markama u naročitu kasu pri Rajsbanci.

       Marta meseca 1934 g. zavedene su kontrolne ustanove za gazdovanje devizama. Ove ustanove su za važnije grane privrede osnovane sa zadatkom, da raspoloživu količinu deviza prilagode ,,potrebi koja rezultira iz živoga razvoja uvoza, da bi na taj način obezbedile najveću korist u smislu stvaranja rada i oživljavanja privrede i sprečile nestašicu u privrednim oblastima od životne važnosti."¹) Kraće rečeno, zadatak je kontrolnih ustanova da gazduju devizama i da raspoložive devize raspodele prema stepenu nužnosti uvoza, koji tim devizama treba platiti, Kontrolne ustanove ovlašćene su da utvrde količine sirovina, koje se u toku izvesnoga perioda smeju nabaviti, i da donesu odredbe o zalihama, koje smeju držati zainteresovane industrije.

       Prve kontrolne ustanove obuhvatile su: pamuk, vunu, liku, neplemenite metale izuzev gvožđa i čelika, kože i krzna. Jula meseca 1934 g; stvaraju se nove kontrolne ustanove za druge privredne grane. Istovremeno i naporedno s tim dolazi do regulisanja unutrašnjih cena, zabrana podizanja novih preduzeća, kao i do čitavoga niza unutrašnjo-privrednih mera, sa kojima smo se gore upoznali.

Novi plan

        Početkom avgusta 1934 g. dolazi za ministra privrede dr. Schacht, koji istovremeno zadržava mesto pretsednika Rajhsbanke. Novčana, kreditna, devizna i trgovinska politika spojene su, na taj način, pod rukovotstvo jedne ličnosti. Krajem avgusta ministar privrede objavljuje t. zv. novi plan, prema kome treba da bude organizovan celokupni kompleks pitanja u vezi sa nemačkom spoljnom trgovinom.

       Novi plan zavodi kontrolu i organizaciju celokupnog nemačkog uvoza preko nadzornih ureda, čija je kompetencija prema ranijim kontrolnim ustanovama znatno proširena. Uz dotada ustrojenih 11 kontrolnih ustanova, koje se pretvaraju u nadzorne urede prema novome planu, pridolazi još 10 novih, dok se istovremeno 4 već ranije osnovane ustanove za nadzor nad agrarnim uvozom pretvaraju u nadzorne urede, uz zadržavanje ranije nadležnosti.

       Celokupni uvoz mora da ide neposredno preko tih  utanova ili mora od njih biti odobren. Time je i celokupna nemačka industrija stavljena pod kontrolu sirovina. Nadzorni uredi osnovani su za sledeće artikle:

duvan;

mast za industrijsku upotrebu;

vuna i druga životinjska dlaka;

pamuk;

pamučno predivo i tkanine;

lika;                              

koža;                              

kaučuk i astbest;

čađ;

neplemeniti metali;

gvožđe i čelik;

drvo;

proizvodi povrtarstva, pića i ostale namirnice;

ugalj i so;

mineralna ulja;

hemijski proizvodi;

svila, veštačka svila, odelo i srodni proizvodi;

krzna;

hartija;     

tehnički proizvodi;

razna roba;

       Uz ovo dodeljena je nadležnost nadzorne ustanove još i ovim centralnim ustanovama za poljoprivredne proizvode:

Jaja;                                                

mlečni proizvodi, ulja i masti;

životinje i životinjski proizvodi;                   

žitarice, stočna hrana i ostali poljoprivredni proizvodi.

       Nadzorni uredi vrše svoju funkciju u dva pravca: S jedne strane kontrolišu nabavku sirovina za indnstriju, odnosno uvoz, a s druge strane gazduju devizama. Nadzorni uredi za agrarni uvoz imaju uvozni monopol, a pored njega još i važnu funkciju prilagođavanja cena uvezenih agrarnih produkata unutrašnjem nivou cena, o čemu ćemo niže progovoriti. U svojoj funkciji kao devizno-kontrolni uredi, nadzorni uredi stoje pod centralom za gazdovanje devizama pri ministarstvu privrede odn. Rajhsbanci.

       Cilj novoga plana je, da još potpunije od ranijih normiranja sprovede sklad između uvoza i platežnih mogućnosti i da obezbedi plaćanje uvoza. Glavne načelne linije novoga plana su sledeće:

1. Apsolutna saglasnost uvoza sa mogućnostima plaćanja putem proširenja kontrole na svu robu. Time je izvršeno proširenje birokratskoga aparata, no i uprošćenje uvoza, jer se ranije uvoz, dozvola za uvoz i dodeljivanje deviza nisu poklapali u pogledu nadležnosti administrativnih organa, dok novi nadzorni uredi obuhvataju kontrolu uvoza, davanje uvoznih dozvola i dodeljivanje deviza.

2. Na mesto postojećih ugovora sa drugim zemljama, koji sa klauzulom najvišeg povlašćenja sprečavaju ostvarenje spoljno-trgovinske ravnoteže, novi plan favorizira stvaranje sporazuma na preferencijalnoj bazi.

3. Obezbeđuje se snabdevanje industrije sirovinama u najvećem mogućem stepenu.

4. Izvoz se olakšava jednostavnijom procedurom i mogućnošću stvaranja fonda za eksportne premije.

       Novi plan dovodi uvoz u zavisnost od priliva deviza iz izvoza i ostvarenja kompenzacionih poslova. U svojim neposrednim posledicama novi plan je nesumnjivo kočnica za zagranični promet dobara. U daljoj konzekvenciji je on jedino moguće rešenje u teškoj situaciji, u koju je nemačka privreda upala. Principijalno značenje njegovo je svakako veliko. ,,Novi plan, kaže Ringer”¹), pretstavlja odlučnu celinu; on podvrgava celokupnu privredu bez ikakvoga izuzetka uticaju, nadzoru i voćstvu države. Država preuzima time, u času ugroženja i opasnosti, vođenje i obezbeđenje privrede.

       Novim planom treba da se celokupni zagranični promet do­bara jednoobrazno uredi i dovede u punu saglasnost sa unutrašnjim potrebama. Njegovi rezultati počinju se već osećati. Dok je 1934 g. zaključena sa izvoznim deficitom od 284 miliona RM., iskazuje trgovinski bilans za prva tri tromesečja 1935 g”¹) pasivu od svega 31 milion RM. Tendencija trgovinskoga bilansa kroz tri tromesečja 1935 g. pokazuje njegovo aktiviranje, koje se vidi iz sledećih brojeva:

 uvoz        izvoz       bilans     (u mil. RM)

I tromesečje 1935    1.116        967    — 149     

II        ,,             ,,       1.010        995    —   15           

III       ,,             „          067     1.100     +  133

Celokupni zagranični trgovinski promet Nemačke za prva tri tromesečja 1935 g. izgleda ovako (u mil. RM):

                             svega:   žive ži-   namirnice   sirovine i      gotova roba:

                                            votinje:  i pića:          poluprera-

                                                                                 đevine:

                    uvoz  3.093         26         704              1.924                  437

                    uvoz  3.062           2            52                 553               2.455

       O tome, da li novi plan pretstavlja programsko rešenje forme, u kojoj će država nadziravati i upućivati spoljnu trgovinu, vodi se u nacionalno socijalističnoj literaturi i stručnoj štampi debata. Dok jedni smatraju da je novi plan doveo do izražaja i programske težnje, dotle ga drugi, pa i sam njegov autor ministar privrede dr. Schacht, tumače prolaznom merom, kojom se ima prebroditi konkretni kritični period. Nesumljvo su pretpostavke, na koijma počiva novi plan, nacionalno socijalistična pravna shvatanja o odnosu privrede prema državi. Time, što se država potrudila da spoljnu trgovinu uredi po opštem i detaljno izrađenom planu, ne zadovoljavajući se samo palijativnim merama, ona je stavila do znanja da se tu radi o izvesnome sistemu. Pogotovo to postaje jasno, kada se uporedi paralelizam između mera, kojima je regulisano unutrašnje tžište, i spolino-trgovinskih mera.

       Konkretno regulisanje, pojedinačne formalnosti, koje novi plan utvrđuje, svakako nisu izraz principijalne doktrinarne ideje, koja mu je dala pravnu osnovu, već su diktirane postojećom nuždom. Ako se jednoga dana relacija između uvoza i izvoza, odnosno celi platni bilans, u tolikoj meri popravi, da će opštih potreba strogoga gazdovanja devizama, svakako će se izmeniti i sistem kontrole spoljne trgovine. Da će, međutim, upravljanje spoljnom trgovinom ostati i dalje u državnim rukama, veoma je verovatno. Potčinjavanje privrednoj politici ne može biti potpuno ako spoljna trgovina nije potpuno podvrgnuta smernicama državno-privredne politike.

3. Budući razvoj nemačke spoljne trgovine

Sistem ,,vodene dizalice"

       Između cena na unutrašnjem nemačkom tržištu, na kojima je sazdana cela nemačka privredna politika, i cena na svetskome tržištu, postoji veoma velika nivoska razlika. Ova razlika igra veoma važnu ulogu, kako kod izvoza, tako i kod uvoza. Za nemački izvoz ona ima nepovoljno dejstvo, jer nemački izvoznik ne može sa uspehom konkurisati na svetskome tržištu radi visokih proizvodnih troškova svoje produkcije. S druge strane, ova nivoska razlika ima povoljno dejstvo za nemački uvoz a naročito za uvoz agrarnih produkata. Politikom staleža ishrane podignut je indeks poljoprivredne proizvodnje od 1933 g. do septembra 1935 g. od 93,3 na 102,3 (1913=100), dok je u isto vreme taj indeks u gotovo svima evropskim zemljama spao. U Francuskoj je na pr. indeks poljoprivredne proizvodnje od 482 u 1932 g. pao na 321 u septembru 1935 g., a indeks za životinjske proizvode spao u istome periodu od 505 na 369. U Švajcarskoj je pao indeks od 122 u 1932 g. na 114 u septembru 1935 g. U Poljskoj je indeks pao od 100 u 1928 g. na 48,9 u 1932 g. i 37,9 u septembru 1935 g. U Mađarskoj od 100 u 1925/27 g. na 53,7 u 1934 g. U Kanadi od 100 u 1926 g. na 66,6 u 1934 g. Da bi nemačka agrarna proizvodnja bila rentabilna, što je glavni cilj poljoprivredne politike staleža ishrane, ovaj se brižljivo stara da cene agrarne proizvodnje stabilizuje na visokome nivou, protivno tendencijama na svetskoj pijaci. Otud velika diskrepancija između cena za agrarnu produkciju na svetskome tržištu i cena na nemačkom unutrašnjem tržištu.

       Dejstvo ove razlike u cenama iskorišćava mehanizam nadzornih ureda za uvoz agrarne proizvodnje. Razliku između svetske i unutrašnje cene, koja može biti veoma znatna, zadržava za sebe centralna nadzorna ustanova odnosno država, puštajući uvezenu inostranu robu u promet jedinoj po onoj ceni, koja je utvrđena za domaći agrarni proizvodi. Ovaj se princip naziva ,,principom vodene dizalice" (Schleu-senprinzip). Cena uvezenog agrarnog proizvoda diže se do nivoa unutrašnje cene, kao tada koja se u vodenoj dizalici diže do veće nivoske visine, pa se tek tada pušta u promet. Dobit od ovoga dizanja na unutrašnji nivo cena zadržava država i može ga iskoristiti da s druge strane spusti industrijski proizvod, namenjen izvozu, do niskoga nivoa cena na svetskome tržištu. Drugim rečima, ova dobit ima da služi kao izvozna premija,

       Efekat ovoga mehanizma je veoma složen. S jedne strane njime se sprečava da inostrana konkurencija može oboriti cene na unutrašnjem tržištu agrarnih proizvoda i time dovesti u pitanje celu politiku staleža ishrane, pa i uopšte privrednu i socijalnu politiku. S druge strane, ovako postignutom dobiti olakšava se izvoz, a time se omogućava povećanje priliva deviza, koji je za uvoz od neophodne potrebe. Potrošač, istina, na taj način nema koristi od niskih cena na svetskome tržištu, no podela na potrošače i na proizvođače je u usavršenom privrednom organizmu, kakav pretstavlja nemačka privreda, od veoma sumljivoga značaja. Niti se može jedna grupa izdvojiti kao grupa samo-potrošača, niti postoje samoproizvođači. Odrzavanjem rentabiliteta agrarne proizvodnje sprečava se proletarizovanje seljaka i time povećavanje ponude na tržištu radne snage. S druge strane, favoriziranje izvoza omogućava oživljavanje privrede, od koga imaju koristi najširi krugovi. Između svih privrednih subjekata u jednoj narodnoj privredi postoji tesna interesna povezanost. Od nje polazi privredna politika nacionalnoga socijalizma i u ovome slučaju. Ona posmatra koristi od svoga sistema spoljne trgovine sa gledišta narodno-privredne celine. A ta korist nesumnjivo postoji.

       Glavni propagator ovoga sistema vodene dizalice, dr. Her­man Reischle, jedan od glavnih saradnika Darreovih, kaže o tome sistemu:¹) ,,Ubrzana izgradnja takvoga sistema vodenih dizalica... proizvela bi utvrđene odnose između uvoza i izvoza. U tom utvrđenju može nemački narod sačekati u miru, dok se drugi napolju, na svetskome tržištu, dovoljno ne naratuju da bi bili posle spremni za novu regulisanu izgradnju međusobnih odnosa narodnih privreda."

Preorijentacija nemačkoga uvoza

       Za budući razvoj nemačke spoljne trgovinske politike dve su pojave od najveće važnosti: preorijentacija nemačkoga uvoza i oslobođenje industrije od inostranih sirovina.

       Nacionalno socijalistična politika traži da se nemački uvoz orijentiše prvenstveno prema onim zemljama, koje apsorbuju nemački izvoz. Na mesto svetske privrede stavlja se međusobna razmena dobara među državama, koje su po svojoj privrednoj strukturi upućene jedna na drugu. Za ovaj pravac spoljne trgovinske politike stvoren je izraz ,,privreda velikih prostora" (Grossraumwirtschaft).

       Prešlo bi okvir ovoga dela, ako bismo se upustili u planove nemačke spoljno-trgovinske politike u ovome pravcu. Nacionalni socijalizam smatra da je vreme slobodne trgovine konačno prošlo. Razvoj pojedinih narodnih privreda, koje su se sve više u sebi upotpunjavale, doneo je posledicu da slobodna međunarodna trgovina uništava produktivne snage narodno-privrednih organizama. Mogućnost za razvoj nacionalnih produktivnih snaga postaje jedinim merilom za trgovinsko-političke odluke.

       ,,Time se niukoliko ne sprečava međudržavna privredna razmena, štaviše se ona može nesumnjivo i unaprediti. Ali oblici i metode kao i pravac te razmene doživljavaju korenitu promenu. Najviše povlašćenje sve se više zamenjuje dvostranim ugovorima o preferencijama i kontingentima, sve se više iz opšte svetske privrede iskristalisavaju pojedinačne međudržavne privredne grupe."²)

       ,,Gossraumwirtschaft", međudržavna privredna grupacija, koju nemačka spoljna trgovinska politika želi da ostvari, imala bi da obuhvati pored nje agrarne države srednje i istočne Evrope. No ova promena u pravcu spoljne trgovine zahteva stvaranje tolikih preduslova, da se ona zasada može shvatiti kao tendencija, čije će ostvarenje tek kroz niz godina moći da dođe do konačnoga oblika. Svakako da je Nemačkoj ovaj rad znatno olakšan osnovnom pretpostavkom za ovakve zamašne planske radove: autoritativnim odnosom države prema privredi.

Domaća proizvodnja industrijskih sirovina

       Iz iste pretpostavke, zasnovane na nacionalno socijalističnoj doktrini a diktirane i konkretnim prilikama, omogućen je i drugi veliki zadatak, koji je nacionalno socijalistična privredna politika sebi postavila: što veće usavršavanje proizvodnje industriijskih sirovina u zemlji.

       Na prvo mesto dolazi tu tekstilna industrija, čije se potrebe u sirovinama pretežnim delom moraju pokrivati uvozom iz inostranstva. Godišnja potreba u inostranim tekstilnim siro­vinama iznosi:

23.000 t. lana;

20.000 t. konoplje;

400.000 t. pamuka;

155,000 t. vune;

100.000 t. jute;

62.000 t. ostalih materija.

       Ukupna vrednost ovih tekstilnih sirovina pretstavlja sa sumom od oko jedne milijarde RM najveću stavku u nemačkome uvozu. Prema ovome uvozu nemačka unutrašnja proizvodnja ovih sirovina izgleda ovako;

4.000 t. lana;

200 t. konoplje;

15.000 t. vune;

20 do 30.000 t. veštačke svile;

3.000 t. veštačkog svilenog prediva;

       Pošto na taj način domaća proizvodnja može da pokriva 6 do 7% ukupne

potrebe, postavlja se zadatak da se, u cilju uštede u devizama, što više  favorizira  proizvodnja domaćih tekstilnih sirovina.

       U pogledu povećanja proizvodnje vune nema mnogo izgleda. Sadašnji broj ovaca (ispod 3 miliona komada) mogao bi se tek kroz 10 godina popeti na 10 miliona komada.¹) No time bi bila postignuta granica, povučena mogućnošću tla, ali ne bi bilo postignuto ni izdaleka oslobođenja od uvoza inostrane vune.

Isto je tako nemoguće proizvoditi u Nemačkoj pamuk. Svi pokušaji u tome pravcu pokazali su apsolutno negativan rezultat.

       Sa lanom već stoji bolje. Površina zasađena lanom spala je u vremenu pre 1933 god. na 6.000 ha. Stalež ishrane izradio je za 1934 g. plan sađenja lana, po kome je u toj godini zasađeno lanom oko 8.900 ha. Za 1935 g. povišena je ova površina na 30.000 ha, da bi za 1936 g. plan predvideo dalja znatna povećanja. Cilj ovog forsiranog pove­ćanja proizvodnje lana je, da se postepeno potisne u izvesnoj meri pamučno platno lanenim, tkanim iz domaće sirovine.

       Ustvari se znatnije potiskivanje inostrane vune i pamuka može očekivati jedino od vestačkih prediva, proizvedenih od drvene celuloze. Tu dolazi u obzir veštačka svila (t. j. beskrajni konac), i veštačko svileno predivo (t. j. kratki konci). Tkanine iz ovih veštačkih vlakana ne mogu biti upotrebljene do za izvesni ograničeni broj proizvoda. No mešanjem ovih vlakana sa vunom, pamukom, a naročito lanom, dobijeni su dobri rezultati. Prema planu, koji je iz­radio Ministar privrede sa industrijom veštačke svile, treba u narednim godinama da se poveća proizvodnja od 40.000 tona veštačke svile i 12.000 tona veštačkog svilenog pre­diva u 1934 g., na 70.000 tona veštačke svile i 100.000 tona veštačkog svilenog prediva.

       Ne manje važno je pitanje emancipacije od uvoza inostranih mineralnih ulja, pogonskih sretstava za eksplozivne motore i maziva. Ukupna potreba nemačke industrije iznosila je u 1933 g. oko 4 miliona tona proizvoda od mineralnih ulja i tera. Od te količine dala je domaća proiz­vodnja oko 35%,dok je oko 2 i po miliona tona morale biti uvezeno. U potrošnji pogonskih sretstava učestvovala je unutrašnja proizvodnja u relaciji, koja se vidi iz sledeče tabele:

Potrošnja pogonskih sretstava u 1933 g.:

  domaći:             uvezeni:

         benzin           174.000 t.          905.000 t.

         benzol           233.700 t.             33.600 t.

         gasno ulje     110.000 t.          474.000 t.

         špiritus          126.000 t.                —

                            --------------------------------------

    ukupno: 643.700 t.          1.412.600 t.

       To znači, da je 1933 g. tek 31% potrošnje pogonskih sret­stava mogao biti pokriven unutrašnjem proizvodnjom.

       Staranje za podizanje unutrašnje proizvodnje mineralnih ulja pokazalo je izvesnoga uspeha. Tako je od 175.000 tona u 1930 g. porasla unutrašnja proizvodnja mineralnih ulja na 313.000 tona u 1934 g. Za prva tri meseca 1935 g. izvađeno je u raznim revirima svega 107.000 tona. Istraživanje i vađenje mineralnog ulja prepušteno je, doduše, formalno privatnim društvima uz naročitu koncesiju. Ustvari stoje, međutim, ta društva pod najstrožijom kontrolom države, koja za bušenja daje kredite od 50% troškova bušenja. Ovi se krediti vraćaju državi jedino ako su bušenja imala uspeha. Ipak, i pored najupornijih nastojanja, nema izgleda da će Nemačka na toj bazi da reši problem svoga snabdevanja pogonskim sretstvima.

       Mnogo se više nade stoga polaže u pogonska sretstva koja se dobijaju iz uglja. Iz proizvodnje koksa dobija se, kao sporedni produkat, benzol. Njegova proizvodnja zavisi od veličine potrošnje koksa. Sa povećanjem industrijske delatnosti, ova se potrošnja znatno podigla a istovremeno s njome i proizvodnja benzola. Od 234.000 tona u 1933 g. treba, po predviđanjima Tehničko-hemijskog instituta Tehničke visoke škole u Berlinu, proizvodnja domaćega ben­zola da poraste na 525.000 tona u sledećim godinama.

       Velike se nade polažu i na proizvodnju benzina iz mrkoga uglja. U tome smislu je država uzela inicijativu stvaranjem prinudne zajednice proizvođača mrkoga uglja, koja treba da preuzme staranje za proizvodnju ovakvoga benzina putem hidriranja mrkoga uglja. 1934 g. proizvedeno je oko 100.000 tona pogonskih sretstava hidriranjem uglja. Posle stvaranja prinudne zajednice očekuje se znatno povećanje ove proizvodnje.

       No s druge strane prešlo se i na upotrebu sasvim novih pogonskih sretstava. Tako se naročito propagira upotreba drvenoga gasa, pa se za adaptiranje automobila i nepokretnih postrojenja upotrebi toga gasa daju i znatni državni krediti, uz istovremeno sniženje poreza. Do 1 aprila 1935 g. bilo je u Nemačkoj u pogonu preko 1.300 motornih vozila, koja upotrebljavaju drveni gas za pogonsko sretstvo. Isto tako se propagira i upotreba drugih gasova, na pr. svetlećeg gasa, propana, butana i raznih ugljovodonika. Za izvesna vozila propagira se upotreba motora na paru i t. d.

       Odvelo bi nas daleko da damo opšti pregled svih mera, koje je nemačka preduzela radi svoga što većeg oslobođenja od inostranoga uvoza industrijskih sirovina. Iz ovih nekoliko primera vide se tendencije, koje nacionalno socijalistični režim svesno naglašava i potstrekava svim svojim autoritetom.

       Mada sama nacionalno socijalistična doktrina nema sa ovom delatnošću u pravcu emancipacije nemačke industrije od stranih sirovina neposredne veze, ipak je država, organizovana po načelima koja iz ove doktrine proističu, preduslov za ovakav rad. Ako se narodna privreda shvata kao organska celina, kao jedinstven organizam, može se račun rentabiliteta postaviti sa privatno-privredne na narodno-privrednu bazu.

       ,,Nerentabilnost u privatno-privrednom smislu može se podneti ako je za opšti interes neophodna. Korist za celinu, koja proističe iz žrtava pojedinaca, daje centralnome voćstvu sretstva u ruku, da može dejstvovati u smislu izjednačenja i pomaganja."¹)

VI.

NOVČARSTVO I KREDITNA POLITIKA

1. novac

       Reforme, koje je nacionalno socijalistični režim zaveo u oblasti novčarstva, kreditne politike i berzanskog života idu za tim, da obezbede u ovoj vrlo važnoj oblasti privrednoga zbivanja predominaciju državnoga uticaja. Makoliko bio zahtev za stvaranjem te predominacije u skladu sa nacionalno socijalističnom doktrinom, ipak se pri njegovom ostvarenju polazilo prvenstveno sa gledišta praktične privredne politike.

       Radilo se, pre svega, o tome da država za svoju privrednu politiku raspolaže što većim uticajem na novčarstvo. Bez toga uticaja ne bi bilo ni moguće sprovoditi plan za podizanje privredne delatnosti sa izgledom na veći uspeh.

       Unapred treba podvući da se dosadašnje reformistične mere u oblasti novčarstva i kreditne politike ne mogu smatrati konačnim i da su tek početak jedne izgradnje, koja će svakako ići naporedno sa izgradnjom nacionalno socija-lističnog privrednog sistema u ostalim oblastima privrednog života.

       Glavni smerovi do sada sprovedenih reformi idu za stva­ranjem zavisnosti novčanih zavoda od opštih privredno-političkih ciljeva, kao i za što većim prilagođavanjem kreditne politike potrebama privrede. Totalitarni stav nacionalno socijalistične države udario je svoj pečat i na mere koje su preduzete u oblasti novčarstva, kao i na mere kojima država utiče na novčano i kreditno tržište. Ipak, organizacija novčarstva je još daleko od toga, da u punome smislu odgovara nacionalno socijalističnoj doktrini.

Politika otvorenog tržišta

        Prva mera, koju je nacionalni socijalizam preduzeo, bila je promene statusa Rajhsbanke. Pre svega je konačno oduzeto pravo emitovanja novčanica narodnim bankama drugih nemačkih zemalja u granicama Rajha. Taj privilege bile su zadržale novčanicne banke Bavarske, Wurttemberg-a, Saksonije i Badena. Na osnovu njega bilo je u opticaju 170 miliona RM novčanica. Od mnogo većega značaja je, međutim, izmena Zakona o Rajhsbanci od 27oktobra 1933 g. Na osnovu ove izmene ukinuta je njena samostalnost. Njenoga pretsednika i članove njenoga direktoriuma postavlja u buduće šef države. Njeni činovnici izjednačeni su sa državnim činovnicima.

       Pored ove organizatorne izmene, kojoj je cilj da obezbedi apsolutni uticaj države na Rajhsbanku, doneo je Zakon od 27 oktobra 1933 g. vrlo značajnih promena u mogućnostima tržišne politike banke. Rajhsbanka je dobila pravo da može, u cilju regulisanja novčanoga tržišta, kupovati pored robnih menica i razne dugovinske zapise i na osnovu njih izdavati novčnice. Ova novina, t. zv. politika otvorenog tržišta, ulazi kako u pitanje uticaja banke na novčano tržište, tako i u pitanje pokrića novčaničnog opticaja. Rajhsbanci je data mogućnost da svoj uticaj na novčano tržište u veoma znatnom obimu poveća.

       Politika otvorenoga tržišta praktikuje se već od ranije u Engleskoj i u Sjedinjenim Američkim Državama. No dok ona u tim zemljama ima za cilj da spreči preterani uticaj fluktuacija zlata na novčano tržište, njome se u Nemačkoj išlo na postizavanje drugoga efekta, jer o tim fluktuacijama na nemačkom tržištu ne može biti ni govora. Politika otvorenog tržišta u Nemačkoj ima za cilj da sa novčanog tržišta raspoloživa sretstva prebaci na tržište kapitala, drugim rečima da stimulira privatnu investicionu delatnost kao i da omogući Rajhsbanci efikasniju kreditnu politiku. Ograničenje kreditne politike Rajhsbanke na diskont trgovačkih menica je u vreme skučenja privredne delatnosti onemogućilo da se potrebe privrede za kreditom u dovoljnoj meri zadovolje.

Novčanični opticaj

       No ne manje važno je i načelno značenje politike otvore­nog tržišta za pitanje pokrića novčaničnoga opticaja. Time, što je omogućeno Rajhsbanci da na osnovu vrednosnih papira izdaje novčanice, otstupilo se odlučno od osveštanih načela pokrića novčaničnoga opticaja. Opticaj je time postao manipulisanim novcem, koji svoju vrednost crpe, ustvari, iz državnoga autoriteta. Zlato i devizni stok, koji su se u Rajshbanci zadržali, služe za regulisanje inostranoga plaćanja. Trgovačke menice i hartije od vrednosti, na osnovu kojih se izdaje novčanice, ustvari sa više merilo za novčanični opticaj a ne pokriće u klasičnome smislu. Opticaj, odn. novčanice, ne crpe svoju vrednost ni iz zlatnog odn. deviznog pokrića, niti iz robnih menica ili vrednosnih papira. One su sretstvo plaćanja sa postojanom vrednošću na osnovu toga, što ih država kao takvo izdaje i što državni autoritet izaziva veru da u njihovoj vrednosti neće nastupiti znatne izmene. Politika izdavanja novčanica, koje su postale, ustvari, pravi novac, prestala je da bude samostalni domen privredne politike i stupa u korelativne odnose sa celokupnom državnom politikom, a naročito sa konjunkturnom politikom i regulisanjem cena. Vrednost opticaja platežnih sretstava, odn. njeno utvrđivanje, postalo je stvar državne privredne politike.

       Kao dopuna toga sistema manipulisanje vrednosti novca nephodna je centralisana devizna politika, uz koju ide i zabrana izvoza i uvoza domaćeg novca. Na taj se način postizava nezavisnost vrednosti novca od inostranih uticaja i Rajhsmarka se pretvara u čisto unutrašnju valutu, čiji kurs ne određuju nikakvi drugi momenti do situacija na unutrašnjem tržištu, koju diriguje država.

       Novac tako dobija dva kursa: unutrašnji i spoljašnji. Unutrašnji je strogo manipulisan. Spoljašnji zavisi od tržišnih zakona i raznih drugih uticaja na inostranom novčanom trži­štu. Između unutrašnjeg i spoljašnjeg-kursa postavlja se država putem svoje novčanične banke, koja svojom deviznom i novčanom politikom na osnovu svoga monopolnoga položaja sprečava da inostrani uticaji mogu imati jačega dejstva na unutrašnji kurs. Dopuna ovoj brani je državna kontrola uvoza preko poznatih nam 25 nadzornih ureda. Dirigovane od jedne iste ličnosti, trgovinska, opticajna i devizna politika, kao korelativne grane jedne, iste državne privredne politike, imaju zajednički cilj. One se međusobno dopunjavaju i podešene su jedna prema drugoj.

       Regulisanjem opticaja u izloženom smislu nije, međutim, potpuno obezbeđeno nastupanje onih dejstava, za kojima novčana politika teži. Videli smo da nacionalno socijalistična doktrina ukazuje na predominantni značaj žiralnoga novca, čiji iznos prelazi monetarni novac i čiji je uticaj u razvijenom privrednom životu sve veći. Želja za manipulisanjem žiralnim prometom je jedan od osnovnih razloga za doktrinarni zahtev etatizacije banaka.

       Od kolike je važnosti za ovakav zatvoren sistem, kakav je stvoren u Nemačkoj silom prilika a pod uticajem nacio­nalno socijalističnih shvatanja, potreba za dirigovanjem žiralnoga novca, pokazuju sledeći podaci: Ukupni novčanični opticaj je izneo novembra 1934 g. 5.756 mil. RM. Žiro promet Rajhsbanke iznosio je u istome mesecu 46.873 mil. RM. Poštansko-čekovni promet je u istome mesecu iznosio 10.225 mil. RM.¹) Prema tome je žiro promet Rajhsbanke bio 8 puta veći od opticaja, a poštansko-čekovni promet izneo je 178% opticaja. Uz ovo dolazi i privatni žiro promet.

2. Banke i kredit

Problemi kreditne politike i etatizacije banaka

       Iz problema žiralnoga novca proizilazi problem kreditne politike. Ako država želi da zadrži svoj položaj prema privrednome životu, ona mora obuhvatiti svojim autoritetom i ovu njegovu oblast. Njen uticaj na kreditnu politiku je od vrlo velikoga značaja, jer sa te strane može privatna spekulacija dejstvovati na privredni život u velikoj meri.

       Pitanja, koja je morala država rešiti, bila su dakle sledeća;

       Kontrola nad bankama ili njihova etatizacija; uređenje kreditnih poslova; razvoj tržišta kapitala; pitanje kamate. Na­cionalno socijalistična država morala je iz svoga totalitarnoga stava naći po tim pitanjima rešenje, a mogla je to utoliko lakše, što je njen načelni stav prema privredi omogućio intervencije u svakome obimu.

       Postavilo se veliko pitanje: Je li u datim privrednim okolnostima oportuno sprovesti stoprocentno zahtev doktrine i početi sa načelnom etatizacijom banaka, pa sa te polazne tačke rešavati i sve ostale probleme, koji sa tim stoje

u vezi ?

       Ovim je pitanjem imao da se pozabavi naročiti obor, na čije je čelo stavljen pretsednik Rajhsbanke, Odbor je započeo svoj rad u jesen 1933 g. i završio ga posle godinu dana, novembra 1934 g. Na osnovu rezultata, do kojih je došao odbor u svome radu, donesen je 4 decembra 1934 g. Zakon o kreditnom poslovanju (Reichsgesetz uber das Kreditwesen). Ovaj zakon ima okvirni karakter i određuje Opšte linije i pravac reorganizacije bankarstva. Uz nacrt Zakona, koji je predložen šefu države, izrađen je i detaljno obrazloženi popratni izveštaj, koji objašnjava osnovne polazne tačke za odredbe Zakona.

       Obrazloženje Zakona polazi od doktrinarnoga stava države prema privredi na osnovu nacionalno socijalističnih gledišta. ,,Nacionalno socijalistična država ima da ispuni prema narodu mnogo obimnije zadatke nego raniji liberalistično-marksistički režim, pa ne može dopustiti da se stvari razvijaju same od sebe kao u liberalističnoj eposi."¹) Tražeći da država aktivno učestvuje u izgradnji novog bankarskog i kreditnog-sistema, obrazloženje produžava:

       ,,Stvaranje novčanog i kapitalnog tržišta, koje odgovara zadacima nacionalno socijalistične države, mora biti srž svake reorganizacije... Prema ovom osnovnom gledištu moraju se podesiti stoga sve zakonodavne mere, i nijedan od tangiranih instituta ili organa ne sme ostati van ovoga regulisanja."

       Pitanje etatacije banaka rešeno je Zakonom od 4 decerobra 1934 g. negativno, Banke su ostale, u načelu, u privatnim rukama. Za ovo rešenje daje obrazloženje govor, koji je održao pretsednik Rajhsbanke dr. Schacht u Kiel-u u Institutu za svetsku privredu.²)

       ,,Pitanje o tome, treba li hteti etatizaciju ili naprotiv sprečavanje podržavljenja, nema aktuelni interes, kada se radi o tome da se sve mere skoncentrišu u jedinu tačku spasavanja postojeće privrede, njenog što bržeg" izvođenja iz krize i unapređivanja i konsolidacije u oblasti kredita. Promena jednoga sistema ni iz daleka ne garantuje i promenu sprovođenja. Ne radi se o sistemu, o obliku, već o duhu koji čovek u oblik unosi. Ja mogu da zamislim etatizovano bankarstvo, koje odlično funkcioniše ako su ljudi koji ga vode nadahnuti pravim duhom. Ali sistem sam neće sprečiti najgora izvrtanja, ako ljudi ne učine svoje. Zato se neposredni praktični zadatak reforme bankarstva ne sastoji u zameni jedne organizacione forme drugom, već u prvome planu stoji zahtev reforme načina mišljenja, stava pojedinih upravljača prema državnoj i narodnoj celini. I kada govorimo o nacionalno socijalističnoj reformi bankarstva, moramo držati pred očima da nacionalni socijalizam nije spoljni sistem već unutrašnji način mišljenja. Tim načinom mišljenja treba ispuniti upravljače i nosioce novčarstva, kreditnog poslovanja i bankarstva. Od sporednoga je značaja da li imamo etatizovano ili privatno bankarstvo ili oboje. Odlučuje to, da imamo nacionalno socijalistično bankarstvo."

Kontrola nad bankama

       Umesto za etatizaciju, Zakon se odlučio za kontrolu nad bankarstvom. Argumentišući protiv etatizacije, odbor za ispitivanje bankarstva pozvao se i na nacionalno socijalistični zvanični program, u kome etatizacija banaka nije predviđena, a prema kome država ima da diriguje privredu, no ne i da sama privređuje. Pored ove argumentacije je odbor uzeo u rasmatranje razloge zbog kojih se traži etatizacija i došao do zaključaka da oni proističu prvenstveno iz toga, što su se ranije kontrolne mere pokazale nedovoljno efikasnim. Smatrajući da zaista pasivna kontrola nema dovoljno mogućnosti da spreči zloupotrebe, Za­kon je stvorio čitav niz preventivnih kontrolnih mera pa je u nekim pitanjima stvorio i mogućnost za aktivno dejstvo države. Sistem, koji je usvojio Zakon od 4 decembra 1934 g. smatrao je nacionalno socijalistični zakonodavac dovoljnim obezbeđenjem zahteva za solidnim bankarstvom i za mogućnošću upravljanja bankarstvom prema smerovima državne privredne politike. Pogotovu su žirarni promet i kreditna politika stavljeni u veliku zavisnost od države.

       Za kontrolu nad novčarstvom postavljena je naročita ustanova, kojoj stoji na čelu pretsednik Rajhsbanke, a članovi su joj potpretsednik Rajhsbanke, jedno lice postavljeno od šefa države i po jedan državni sekretar ministarstava finansija, privrede, ishrane i poljoprivrede i unutrašnjih dela. Odluke donosi pretsednik po saslušanju odbora. Neposredni nadzor nad bankama vodi naročiti komesar za bankarstvo, koji ima najšira ovlašćenja i može propisati kazne do 100.000 RM za nepokoravanje njegovim naredbama. Za veće prestupe protiv naređenja kontrolne ustanove ili komesara, kažnjava se i zatvorom.

No pored ovih privatnih banaka postoji i 19 državnih banaka, koje su osnovane u toku godina radi konkretnih potreba, koje su rezultirale iz posledica inflacije ili bankarskih kriza, ili koje su osnovane od države radi naročitih ciljeva. To su pre svega: Nemačka banka zlatnog diskonta (Deutsche Golddiskontbank), Reichskredit — A. G., Deutsche Verkehrs-kreditbank, Deutsche Zentralg-enossenschaftskasse, Deut­sche Rentenbank-Kreditanstalt, Deutsche Bau und Boden-bank, i t. d. Ovaj veliki aparat novčaničnih zavoda znatno olakšava dirigovanje politike na tržištu novca i kapitala.

       Kontrola nad bankarstvom, kojom rukovodi komesar, odnosno nadzorna ustanova pri Rajhsbanci, proteže se kako na spoljašni razvoj novčanih zavoda, tako i na njihovo unutrašnje poslovanje. U pogledu prve grane nadzora podleže kontroli svako osnivanje novih banaka, fuzionisanje, učešće jedne banke u kreditiranju druge i sl. Za osnivanje filijala postoji zabrana, kojoj je cilj da spreči širenje velikih preduzeća na račun malih, isto tako podleže regulisanju i pitanje konkurencije među bankama, kome je cilj da se omogući obezbeđenje egzistencije malim ustanovama u provinciji.

       Kontrola poslovanja propisuje, da zbir obaveza novčanoga zavoda bude uvek u tačno fiksiranom odnosu prema višim sopstvenoga kapitala, odn, ne sme da prekorači izvesnu visinu, koja se utvrđuje za svaki zavod ponaosob u relaciji prema njegovom sopstvenom kapitalu. Jednoj ličnosti, — prirodnoj ili pravnoj, — ne sme se odobriti kredit u većoj visini od određenoga procenta sopstvenoga kapitala zavoda. Taj procenat određuje nadzorna ustanova. Članovima upravnog i nadzornog odbora kao i upravnicima novčanih za­voda mogu ovi odobriti kredite jedino na osnovu jednoglasne odluke odgovornih lica i uz izrečno odobrenje upravnoga odn. nadzornoga odbora. (Udeli u dobiti ne smeju se upravljačima, odnosno članovima upravnih ili nadzornih od­bora, isplaćivati u celini. Jedan deo tih udela zadržava novčana ustanova za obezbeđenje eventualnog oštetnog zahteva prema dotičnoj ličnosti. Procenat udela, koji se zadržava, određuje nadzorna ustanova.

       Kreditni zavodi moraju raspolagati stalno rezervom gotovine, koja se sastoji iz kasene gotovine kao i aktivnoga salda kod Rajhsbanke i Postanske štedionice. Sem toga kreditne ustanove su obavezne da određeni procenat svojih obaveza drže u trgovačkim menicama sa rokom dospelosti do 90 dana i u vrednosnim papirima, koji se mogu lombardovati. Zbir akcija i udela drugih preduzeća, koje drže u rukama kreditne ustanove, ne sme preći određeni pro­cenat osnovnoga kapitala dotične ustanove.

       Nadzorna ustanova je ovlašćena da propiše regulisanje žiro prometa i da odredi, u koliko se žiro promet ima vršiti isključivo preko Rajhsbanke ili ustanove poštansko-čekovne Isužbe.

       Zadatak nadzorne ustanove je, prema Zakonu od 4 decembra 1934 g., da se stara za opšte privredne interese u kreditnoj i bankovnoj politici. Dalje ima ona da se stara da se bilansi sviju novčanih zavoda redovno kontrolišu Nezavisno od ove kontrole može nadzorna ustanova propisati i druge revizije, a može narediti i bankama da se u svome poslovanju drže izvesnih propisa, koji nisu u samome Zakonu sadržani.

       Komesar za bankarstvo je ovlašćen da može preduzeti sve revizije i kontrole u novčanim zavodima, koje smatra potrebnim. On može narediti saziv upravnoga odbora ili zbora akcionara ako mu to kod izvesne banke izgleda potrebnim. U slučaju nužde može doneti sve odluke, koje pravila izvesne banke rezervišu za upravni odbor ili zbor akcionara.

ZAKLJUČAK

Da bacimo, na kraju, konačni poged na celokupnu idejnu zgradu nacionalnoga socijalizma i na skup mera, koje je priveo u delo u toku svoje dosadasnje trogodišnje vladavine u Nemačkoj.

I. DOKTRINA

Ma koliko ne bila izgrađena u detalje, doktrina nacionalnoga socijalizma ipak pretstavlja idejnu celinu. Univerzalističkome pravcu u socijologiji, iz koga je proizašla, ona je dodala svoje elemente, — u prvome redu svoj nacionalizam, — i time stvorila svoj sopstveni sistem, koji, mada nepotpun, ipak nosi obeležja celinskoga gledanja na svet.

Okolnost, što je nacionalno socijalistična doktrina i pre no što je došla sama u sebi do konačne idejne izgradnje, morala da se upusti u dnevnu političku borbu kao prograrn političke stranke, nesumnjivo nosi krivicu za njenu delimičnu nesavršenost i za praznine, koje u njoj često srećemo. Doktrinari nacionalnoga socijalizma morali su, u svojim rasmatranjima, voditi radi te okolnosti mnogo računa i o praktičnom političkom efektu svojih izlaganja. Otuda su ta izlaganja često nedovoljno naučna i površna. Osnovna misao, koja leži u njima, često je pokrivena čitavom bujicom sporednih elemenata, koji se mogu razumeti jedino iz veze između nacionalnoga socijalizma i dnevne politike.

Nacionalni socijalizam se, u sustini, zadovoljio postavljanjem nekoliko osnovnih postulata. On je obradio temeljito i svestrano samo ona pitanja, koja će biti merodavna za gIavne pravce njegove praktične politike kada dođe na vlast. Tako je on, u suštini, postao više političkom nego socijalnom ili ekonomskom doktrinom. No iz njegovih temelja, ko|i su udareni njegovvim osnovnim shvatanjem može se nesumnjivo razviti i sveobuhvatna društvena doktrina. Iz osnovnoga stava nacionalnoga socijalizma i njegovoga gledišta na pojedina pitanja društvenoga života, koje je doktrina razradila, govori jasno jedan filosofski sistem, koji još nije našao svoju konačnu formu, ali sadržava sve osnovne elemente.

Zasada nacionalni socijalizam još nema svoga velikoga misaonoga klasičara. Gottfried Feder, glavni idejni nosilac nacionalnoga sociJalizma za vreme njegove borbe o vlast, nije razradio toliko misaoni koliko politički deo doktrine. Mada Hitler naziva Federovo glavno delo o nemačkoj državi na nacionalnoj i socijalnoj osnovi ,,katehizisom pokreta", ipak je to u stvari katehizis nacionalnoga socijalizma kao političkoga pokreta a ne kao filozofske, idejne zgrade.

Paralelizam, koji postoji između nacionalnoga socijalizma kao političke stranke i nacionalnoga socijalizma kao gledanja na svet, kao društvene filosofije, čini da se čisto idejni momenti teško mogu izdvojiti od praktično-političkih. Idejni momenti su, u poređenju prema političkim, kod samih doktrinara često zanemareni. Otuda može povrsno rasmatranje dovesti do zaključka, da se kod nacionalnoga socijalizma uopšte ne radi o makakvom društvenom idejnom sistemu već samo o praktično-političkom programu.

Ipak, pored svega toga, iz doktrine nacionalnoga socijalizma se mog'u izvaći elementi, koji nesumnjivo pretstavljaju osnovu za jedno gledanje na svet, za jedan ,,Weltanschauung'", koji pruža mogućnost da se pojedinim manifestacijama društvenoga života može odrediti mesto i domašaj u celinskom društvenom zbivanju.

Naglasili smo, u toku izlaganja, istorijsku povezanost nacionalnoga socijalizma i ukazali smo na to, da se on ne sme shvatiti kao politički program, već kao jedan od savremenih oblika idealističnoga posmatranja društvenih zvivanja. I tamo, gde se on pojavljuje samo kao politički program, on je u tesnoj vezi sa svojom idejnom sadržinom. Delimična oskudnost doktrine, njena stalna veza sa političkim momentima, ne menjaju ništa na ovom osnovnom saznanju. Kao prvo i osnovno načelo filozofije nacionalnoga socijalizma, — jer smatramo da se opravdano o takvoj može govoriti, — zaslužuje pažnju njegovo shvatanje o predominaciji duha nad maiterijalnim momentima. Iz duhovnoga on prilazi materijalnom. Istorija čovečanstva je za njega istorija ideja. Društvena zbivanja su determinisana duhom društvene zajednice, u kojoj se odigravaju. U ovome ne leži, doduše, nikakva originalnost nacionalnoga socijalizma. No svojom afirmacijom idealističke filozofije, koja je stara kao Ijudska misao, on dobija svoje opredeljenje u istoriji drustvenih doktrina.

Ono, što je, međutim, originalno nacionalno socijalistično i što je merodavno za razlikovanje između njega i ostalih idealističnih pravaca, je uzdizanje nacionalnoga momenta. Pridajući i svim ostalim oblicima zajedničkoga života u društvu svojstven stvaralački duh, nacionalni socijalizam. na prvo mesto ipak slavlja narod, naciju. Sa gledišta narodne celine, koja je večiti i nedeljivi organizam i nosi u sebi stvaralački duhovni princip, on prilazi rešavanju idejnih i praktičnih problema društvenoga života. Nasuprot deifikaciji individue, nacionalni socijalizam ne stavlja deifikaciju države, kao npr. fašizam, već primat narodne celine.

Iz shvatanja o narodnom celinskom organizmu on prilazi rešavanju problema života Ijudi u zajednici. Iz njega prilazi i rešavanju pitanja o odnosu države prema pojedincu, Država kao izraz narodne celine, kao nosilac njene volje, kao čuvar njenoga duha, opravdana samo kao takva, — to je novo i originalno shvatanje. Državna vlast kao vlast, koju narodna celina vrši prema samoj sebi, ne nastaje racionalnim prenošenjem izvesnih prirodnih prava pojedinaca na zajedničku dobrovoljnu organizaciju. Ona se pojavljuje kao iracionalna neminovnost, kao izraz stvaralačkoga duha narodne zajednice.Iz istoga shvatanja nacionalni socijalizam prilazi i rešavanju privrednih problema. Privređivanje prestaje da bude sretsvo za stvaranje materijalnih dobara pojedincu. Ono se pojavljuje kao društvena funkcija, kao jedna od delatnosti koju vrši narodna celina. Privreda dobija iracionalno obeležje službe narodnoj celini. Ova irna, iz razloga, što se privredna delatnost njenih članova ne pojavljuje kao zbir pojedinačnih privreda, već kao privredna delatnost celine, dužnost i pravo da apsolutno reguliše i privredni život. Ne pojavljuje se država kao regulator privrede, već narodna celina, čiju volju država izražava.

Iracionalni momenat narodne celine povlači za sobom i iracionalne pojmove o zemlji, kao osnovi, na kojoj se razvija narodni organizam. Iz istih izvora potiče i rasizam, koji je staranje da se narodni organizam očuva od stranih elemenata, koji svojim uticajem sprečavaju da duhovne i fizičke osobine zajednice narodne celine dođu do punoga izražaja. Narodna celina ima pravo da sama stvori svoje društvo, svoju državu, svoju umetnost, svoju privredu, — ukratko svoj narodni život prema sebi i svome duhu. Oni koji su tome duhu strani ne smeju učestvovati u izgradnji ovoga društva niti smeju u njemu igrati makakvu važniju ulogu, jer bi to sprečilo izgradnju u onome smislu, kakav treba da proistekne iz narodnoga duha.

Na ovim podlogama razvija se doktrinarna zgrada nacionalnoga socijalizma, a na njima je sagrađen i njegov praktično-politički sistem.

II. Socijalna politika

Socijalna politika nacionalnoga socijalizma proizlazi iz njegovog osnovnog pojma o narodnoj zajednici i o pojedincu kao njenome delu, koji je postojanjem zajednice uslovljen. Nacionalni socijalizam ne prilazi pitanju uređenja među pojedinim društvenim redovima sa gledišta klasnih interesa, koji zahtevaju naročito uvaženje. Pojedinačni odn. grupni socijalni interesi se ne priznaju. Postoji jedino dužnost svih pojedinaca da za zajednicu ulože sve svoje sile. Nasuprot ovoj dužnosti stoji, međutim, dužnost celine da se stara za svakoga pojedinca i za njegovo blagostanje. Blagostanje odn. ekonomsku egzistenciju pruža celina pojedincu na taj način, što mu njen izvršni organ, t. j. država, omogućava rad. Pravo na rad postaje osnovnim građanskim pravom, kao korelativ odgovarajućoj državnoj dužnosti.

Socijalna politika stvorila je veoma interesantnu pojamnu novinu: preduzeće kao socijalnu celinu. Pridajući preduzeću, koje se u liberalističkome gledanju smatra čisto ekonomskom pojavom, karakter socijalne jedinke, nacionalni socijalizam prenosi težište svih pojava socijalnoga života u užem smislu na samo preduzeće. U njemu su spojeni preduzimač, nameštenik i radnik u jednu celinu. Namesto velikih klasnih interesnih grupa, pojavljuju se pojedina preduzeća, pojavljuju se dakle socijalne celine, u kojima su individue sa raznim fnnkcijama spojene zajedničkom pripadnosću preduzeću.

Socijalni sporovi, ukoliko se pojavljuju, imaju se rešiti u okviru preduzeća. Najamnica se ne obrazuje bezlično na tržištu rada, već se dovodi u vezu sa preduzećem. Ona se ima obrazovati u njemu, kao ,,pravična" najamnica s obzirom na ekonomski efekat proizvodnje odn. delatnosti preduzeća.

Sindikalistički postulat o kolektivnome ugovoru, koji je i jedan od temelja fašističkoga korporativnoga uređenja, počiva na centrifugalnoj konstrukciji klasne suprotnosti. Njega nacionalni socijalizam zamenjuje shvatanjem o sudbinskoj povezanosti i jedinstvu interesa socijalne celine preduzeća,u čijim se granicama imaju urediti radni uslovi. Shemom  svoga socijalnoga uređenja nacionalni socijalizam stvara

preduslov za borbu protiv shvatanja o klasnoj solidarnosti i paralelizmu poslodavačke i radničke celine.

Na mesto pojma poslodavaca i radnika, vezanih između sebe dugovinskim ugovorom, nacionalni socijalizam stvara pojam odgovornoga vođe preduzeća i njegovih kletvenika.Između njih postoji odnos vernosti, t.j. dužnost da zajedničkim silama sarađuju na unapređenju preduzeća radi sebe, a i radi dužnosti prema narodnoj celini. Radnik i poslodavac pojavljuju se kao funkcioneri narodno-privredne ceiine, kojima je poveren zadatak da se staraju za napredak preduzeća u kome zajednički rade.

Ustvari celi ovaj sistem pretstavlja shemu, čija se idejna sadržina približava shvatanjima iz kojih se rodio državni socijalizam. Mada država ne preuzima svojstvo preduzimača, već ostavlja u privredi privatnu preduzimačku inicijativu, ipak se privredni subjekti, u suštini, pojavljuju prema njo kao njeni funkcioneri odn. funkcioneri narodne celine

Voditi socijalnu politiku za nacionalni socijalizam znači stvoriti takvo društveno uređenje, koje najbolje odgovara interesima naroda, shvaćenog kao celina. Razume se da takvo uređenje zahteva preorijentaciju duhova. Naučiti poslodavca da u svome preduzeću ne gleda apsolutnu svojinu, već duž nost i funkciju, zahteva svakako promenu u načinu njegovoga mišljenja. Isto tako i u radniku stvoriti uverenje da

on za svoje preduzeće nije vezan samo najamnicom, već duhovnim vezama i da je za preduzeće odgovoran kao preduzimač, nije posao jednoga zakona ili jednoga naređenja Tu je potrebno dugo vaspitavanje u novome duhu.

Vaspitnu notu, koja nerazdvojno ide uz njegov socijalni ustav, socijalna politika nacionalnoga socijalizrna svesno naglašava. Iz nje proizlaze velike organizacije, koje obuhvataju učesnike u socijalnome zbivanju i u njihovoj pozivnoj delatnosti, i u njihovom političkom pa i u njihovom privatnom životu.

Saradnja stranke i države pretstavlja na polju socijalne politike karakteristično obeležje totalitarne države, sagrađene na jednoj stranci kao nosiocu jedne ekskluzivne ideje. Stranka i država, dopunjavajući se, podjednako učestvuju u socijalnoj politici, koja teži za tim da ostvari ideal o besklasnom organskom društvu.

 Budućnost socijalnoga života zavisi od toga, hoće li nacionalno socijalistični režim zaista uspeti da u svoju shemu ulije život. Ona zavisi dakle od te preorijentacije duhova. Bude li se socijalni život kretao zaista u pravcu postizavanja socijalne pravde, t. j. hoće li zaista njegovi subjekti osećati regulisanje svojih socijalnih odnosa pravičnim, shema nacionalnoga socijalizma će moći da da ono, što se od nje očekuje.

Konačno rešenje socijalnoga problema treba, prema nacionalnome socijalizmu, da dođe ne od mehaničke jednakosti, već od svesti kod socijalnih subjekata, da je organsko, stepenovano ali besklasno društvo pravično. U svojoj socijalnoj politici nacionalni socijalizam se, u ime idealističkog načela, stavlja u sukob sa materijalističkim. Ako nacionalni socijalizam uspe da idealističkom principu obezbedi prevlast, on je uspeo i u svojoj socijalnoj politici.

Agrarna politika

Agrarna politika nacionalnoga socijalizma premaša daleko okvir praktično-političkih mera, upravljenih na zemljorad i zemljoradnika. Poljoprivredna politika ne rešava samo pitanje ekonomskoga unapređivanja sela, već stvara i novu shemu za privrednu delatnost uopšte. Seljačka politika ne zadržava se samo na staranju za fizičko i etičko zdravlje seljaka već prelazi i u oblast slvaranja novih socijoloških pojmova.

Najizrazitija tvorevina poljoprivredne politike su njeni privredni savezi. Njima se, pre svega, ide na ostvarenje nezavisnosti ishrane nemačke narodne celine. Pored toga, njima treba da se obezbedi seljak, onemogućenjem spekulacije poljoprivrednim proizvodima. Dirigovanjem proizvodnje, prerade i prometa i utvrđenim cenama eliminiše se iz ekonomske delatnosti do krajnjih granica mogućnosti elemenat nesigurnosti, koji je inače bitno obeležje agrarne privrede.

No preko ovih efekata, koji su upravljeni neposredno na poljoprivredu i narodnu ishranu, tržišna organizacija staleža ishrane pretstavlja i pokušaj novoga rešenja ekonomskih odnosa i ekonomske delatnosti uopšte. Agrarno politički pokušaj u Nemačkoj je od istorijskoga značaja, jer se njime sprovodi u delo zamisao o privredi, koja je orijentisana potpuno prcma potrošnji i stoji na bazi pravične cene uz punu reglementaciju, no ipak u okviru individualnoga privređivanja. Tržišna organizacija staleža ishrane sa svojim autonomnim privrednim savezima, koji su vezani za uputstva države i stoje pod njenom kontrolom, može imati velikoga principijelnoga značaja za privredni život uopšte. Privrednim savezima se, — na mesto pojedinaca koji su u međusobnoj konkurencionoj borbi, na mesto organizacija privrednih interesenata koje svaka za sebe stoje u individualističnom izdvojenom stavu prema narodno-privrednoj celini, — postavljaju organski sklopovi, koji su upravljeni ka celini. U tim tržišnim savezima, koji su grupisani oko jednog proizvoda u organizatornu celinu koja nosi i obeležje zvanične vlasti, izražena je na praktični način ideja o privredi kao organskoj funkciji narodne celine i njenoga života.

Pokaže li se pokušaj organske organizaciie ekonomskoga života, kakav je učinjen u okviru staleža ishrane, kroz duži period godina zaista onako efikasnim kakav on obećava da bude, njegov će uticaj morati da se oseti ne samo u ostalim privrednim granama u okviru Nemačke, već i van njenih granica.

Dve su opasnosti, koje ugrožavaju efikasnost regleinenlirane privrede, kakvu gradi stalez ishrane: preterana birokratizacija i uticaj prirode. Prvu opasnost nacionalni socijalizam želi da izbegne prenošenjem težišta organizaciie na autonomne saveze, zadržavajući za državu vrhovni nadzor i pravo izdavanja okvirnih uputstava. Opasnost dveju ili triju uzastopnih slabih žetvi, koje mogu staviti celi sistem u teško iskušenje, nacionalni socijalizam može da prebrodi jedino disciplinom svojih podanika. Budućnost će pokazati, može li konstrukcija privrednih saveza da prebrodi opasnosti koje leže u birokratizovanju privrede, i hoće li, u danom momentu, disciplina biti veća nego uticaj ekonomskoga faktora.

Što se tiče seljačke politike, ona svojim shvatanjem o iracionalnoj vezi između seljaka i zemlje, a preko njega i celoga naroda sa tlom, daje nove pojmove o socijalnome zbivanju. Glorifikacija seljaka i njegove vezanosti za zemlju ne može se uporediti sa romantičnim pravcem prošloga veka. 1 pored iracionalnoga temelja ove ideje, nacionalni socijalizam shvata funkciie seljaka u narodnoj zajednici ipak veoma realno. Seljak treba da bude izvor za obnavlianje istrošenog gradskog elementa, treba da bude elemenat postojanosti, treba da spreči fizičku i etičku degeneraciju naroda. Iracionalni kompleks ,,Blut und Boden" (Krv i gruda), koji stalež ishrane ističe kao svoiu devizu, ima veoma realnu i socijološki utemeljenu sadržinu. Paralelno sa pojmom socijalne cdine preduzeća, nacionalni socijalizam svojom seljačkom politikom stvara sociološki pojam seljačke porodice, seljačkoga doma. Dok pojam socijalne celine preduzeća treba da bude izraz socijalnoga mira, dotle pojam seljačke porodice treba da obeleži trajnost nacije odn. rase i njene vezanosti za određeni životni prostor. Pridajući seljačkome domu ovaj duhovno-stvaralački karakter, nacionalni socijalizam ide u svojoj praktičnoj politici potpuno stopama idealistične organske filozofije i njenoga gledanja na svet.

Najzad, sam stalež ishrane kao organska staleška organizacija pretstavlja prvi pokušaj da se ostvari organska doktrina o staležima. Obuhvatajući praktično sve oblike ekonomske delatnosti na osnovu kriterijuma funkcionalnoga elementa narodne ishrane, on pretstavlja nov i praktično neispitan oblik socijalnoga udruživanja. Ipak, makoliko u svojoj organizatornoj shemi bio potpuno u duhu organskih načela, on nije savršen staleški oblik u doktrinarnome smislu, jer mu nedostaje politička ingerencija.

Staleška doktrina zahteva prenošenje političkili funkcija na staleške organizacije. Jedini politički organ u Nemačkoj ostala je, međutim, nacionalno socijalistična stranka (NSDAP). Nemački parlamenat se bira i obrazuje i nadalje prema načelima liberalnog Weimar-skog ustava. Hoće li se, u budućnosti, izvršiti reforma države i u tome pogledu što će na mesto sadašnje forme parlamenta doći do staleškoga pretstavništva, ne može se predvideti. Uostalom, pitanje samoga parlamenta nije od naročite važnosti, jer je celokupna zakonodavna vlast prenesena na vladu, odnosno, prema nacionalno socijalističnom principu vođstva, na šefa države, koji je istovremeno i šef stranke.

IV.

Industrijska i unutrašnja trgovinska politika

Praktične mere, koje je nacionalni socijalizam sproveo u oblasti industrijske i unutrašnje trgovinske politike, polaze od dveju osnovnih tačaka: S jedne strane se traži što hitnije resavanje konkretnih i akutnih privrednih prolbema pri čemu se u prvome redu vodi računa o efikasnosti mera,a lek u drugome o njihovoj saglasnosti sa doktrinom.S druge strane se vrši postepena infiltracija shvatanja

doktrine nacionalnoga socijalizma u privredni život, pri cemu se vrlo obazrivo vodi računa o tome, da se preteranim radikalizmom ne utiče nepovoljno na privredni zamah.

Otud ova oblast privredne politike nacionalnoga socijalizma nosi izrazito utilitarisličko odn. oportunističko obeležj. Država se, uglavnom, zadovoljava time, da konkretnim merama preuzime davanje smera i vršenje kontrole nad celokupnom privrednom delatnošću. Njene su mere upravljene na forsiranje unapređivanja svih grana radinosti, pri cemu dolazi do punoga izražaja doktrinarno shvatanje o odnosu države prema privredi i primatu politike.

U pogledu ovog doktrinarnog temelja nema nikakve diskusije ni u teoriji ni u praksi. Diskusija se, međutim pojavljuje kada se prelazi na pitanje domašaja doctrine, odn. njenoga stava o uticaju države na privredu. Dok s jedne strane stoji stalez ishrane, koji gotovo stoprocentno vodi ortodoksni nacionalni socijalizam, dotle je u oblasti industrije, prerađivačke radinosti i trgovine elemenat utilitarizma jaci od elementa doktrinarnosti. Dok upravljači stleža ishrane ističu, da se jedino organizacijom po njegovom primeru može ostvariti nacionalno socijalistični ideal,dotle se na drugoj strani ističe mnogo liberalnije shvatanje,koje u postignuću apsolutnoga primata države pred privredom bez formalnoga ukalupljavanja privrede, vidi zadovoljenje nacionalno socijalističnih programskih težnji.

Ovaj načelni sukob proizilazi, prvenstveno, iz okolnosti sto je nacionalnome socijalizmu radi njegovog političkog prestiža potreban privredni zamah. On se, stoga, u svojoj dustrijskoj i svojoj unutrašnjoj trgovinskoj politici boji dirne u suštinu samih problema i zadovoljava se nizom praktičnih mera, koje, doduše, pokazuju punu podređenost privrede nacionalno-političkim interesima, ali koje ipak

pokazuju vrlo malo doktrinarne sistematike.

Za budućnost nacionalno socijalistične privredne politike, pa i za budućnost nacionalnoga socijalizma kao duhovnoga pokreta uopšte, sudbonosno je pitanje, koja će od dvaju tendencija na kraju nadvladati: oportunistička ili ortodoksna. Između jedne i druge će morati da dođe do sukoba, jer jedna pored druge ne mogu paralelno stvarati u zatvorenom privrednom organizmu kakav je danas nemački.

Nadjača li oportunističko načelo, nacionalni socijalizam neće moći da zadrži položaj društvene doktrine. Praktično-politički elemenat u njemu potisnuće njegovu doktrinarnu osnovu i učiniće da se nacionalni socijalizam postepeno pretvori samo u politički sistem, politički princip.

Nadjača li ortodoksno načelo, koje traži stoprocentno izvršenje doctrine,može privredna i socijalna politika nacionalnoga socijalizma zaista ostvariti društveni, privredni i politički poredak, koji na idealističnoj bazi i po organskome načelu daje nova i originalna rešenja na osnovne probleme društvenoga života.

Na završetku jednu napomenu:

Vek i po traje vladavina materijalistično-individualisticnoga duha nad Evropom. No ta vladavina je pri kraju.

On je postigao sve što je mogao postići i degeneriše, umire.

Smena principa je suština sviju teških društvenih, moralnih i ekonomskih poremećaja današnjice.

Novi talas stare misli, večite misli idealistične, organske, univerzalistične, već zapljuskuje Evropu. Taj je talas nošen svešću, da se narodi Evrope moraju, žele 1i se održati, regenerisati iz sebe. Regenerisati moralno, socijalno, ekonomski i politički.

Nemci su našli svoj oblik narodne regeneracije u svome nacionalnome socijalizmu.

Pod tim uglom treba posmatrati pojave, koje se danas odigravaju gotovo u svima narodima.

Neka ovo delo bude skromni prilog utvrđivanju istine. Neka bude prilog upoznavanju suštine velikog istorijskog zbivanja, čiji smo svedoci.

Neka potstakne pisce, socijologe i ekonomiste našega naroda da se zamisle:

U kakvome, obliku bi mogao naš narod naći svoju narodnu regeneracijuju?Kakvi bi trebali da budu oblici, kakav bi trebao da bude poredak socijalni, ekonomski i politički, koji bi odgovarao duhu, karakteru i praiskonskim slivatanjima našega naroda, a i njegovim životnim mogućnostima?

Србско Свитање