ЖЕНА У ДАНАШЊИЦИ:
Последњих дана води се жива дискусија о положају жене уопште. Ми-
шљења су разнородна и подељена. Па ипак, не наилазимо на смели
став, нити се основно питање износи на светло. Кадшто чујемо глас
обичног демагога, који заузима позу искреног борца, а одмах затим на-
зиремо скривени рачун. А с друге стране, долазе мишљења која, са раз-
логом или не, они први обележавају као назадна.
У ствари, ни једно не улази у суштину проблема. Времена су чудна.
Проблем положаја и права жене, све више обузима мисли чак и духова
од вредности. Сва та питања за час искрсну, завитлају, а затим утону и
нестане их.
А једно је битно и сигурно и утолико теже: никада жена није била не-
срећнија, несређена више и незадовољнија него данас.
I
Различит је био положај жене. Кроз разне епохе трпео је извесне про-
мене. Али углавном: улога жене била је у правима и дужностима мајке,
супруге и домаћице. Тако је то углавном све до Светског рата. Пре тога
рата, теоретски социјализам чинио је покушаје, да уђе у питање улоге,
права и дужности жене. Ови покушаји су били више тенденциозни. Со-
цијализам је, посматрајући рад и дејство католичке цркве, јасно уочио:
да жена може бити један од битних фактора у формирању социјалних
покретачких снага. Само, треба прикупити ту снагу, припремити је и
организовати, а затим ће бити лако да се упути у жељеном смеру.
Ови предратни покушаји нису дали велике резултате, али је социјали-
зам знатном пропагандом ипак успео да пољуља прве редове жена.
113 „Отаџбина” број 110, 18. априла 1936. год.
Жена је у то доба била неразлучно везана за дом, за породицу. њена
лектира углавном се сводила на ону још из доба романтизма, у којој се
глорификовао чист живот, чиста љубав, пожртвовање за друге. С друге
стране, црква је још знатно вршила утицај не само на мајку, него и на
оне, које су се спремале да то постану.
А изнад свега, породица је била и право и дужност. Сви путеви су во-
дили њој, сви поласци кретали су из ње. Породица је на крају крајева
била манифестација среће и постигнућа битних животних циљева.
Социјализам јасно уочава ова факта. И закључује несумњиво да је по-
родица она брана, која му спречава ход. Жену на неки начин треба
одвојити од породице или је бар учинити равнодушном. Зар није поро-
дица у ствари једна установа, која је застарела? Па чак и да је добра
ствар, ипак је треба променити баш зато што је назадна. Колико би се
жена боље осећала, када не би била оптерећена породичним јармом,
који је раван ропству. Чудно је, да то жене нису увиделе, него стојички
подносе тај јарам без роптања. Како су чудне оне старе наше мајке, ко-
је су све подносиле и поднеле и тако им живот прошао ни у чему. Ето,
такве ће топовске хице ускоро управити социјализам, да руши ону бра-
ну, која му кочи ход. Ову брану неће успети да сруши, али ће оставити
пустош у надањима, пољуљаће веру и поверење у све. На крају, ство-
риће толико несрећних, незадовољних и промашених живота.
II
Ортодоксни марксизам после рата узима водећу улогу у духовном жи-
воту читавога света. Марксизам пре рата, сем сувих теоретских списа,
није имао своју знатну изграђену књижевност. А то је најјаче средство
пропаганде, бар за жену. Било је предратне лепе књижевности, која је у
лепој форми износила патњу и беду малог човека. Па и неправде. Али
у основи, та лепа књижевност, уколико је била тенденциозна, вапила је
за правдом међу људима и друштву.
После рата, марксизам ће сву ту лепу књижевност присвојити као своју
манифестацију. Он ће њу и допунити и то страховито. И управиће све
те своје манифестације путем пера и усмене пропаганде нарочито же-
ни. Обраћајући се њој, он ће рушити све: и зло и добро. Једно зло наро-
чито ће му послужити погодно и као наручено.
Проституција је стара исто толико као и друштвени односи. Свакако,
имала је своје фазе, као и друштвени живот. ње је било у старом веку,
као и у средњем; у средњем као и у новом. Било би крајње неозбиљно
тврдити, да ње нема и у марксистичком друштву. Али, марксизам је
дохватио у своје руке ову појаву и са њом оперисао страховито. Када је
како требало.
И тако, кроз марксистичку лепу књижевност, као и стручне расправе
пашће мисли: проституција је резултат женине потчињености човеку;
њене ропске улоге у савременом друштву, као и њене економске зави-
сности. Даље: да ли је друштво могло учинити жени већег зла, него да
је проституише; зар није ово у ствари највеће понижење, које се могло
приредити; због чега пак положај човека да буде привилегисан у ова-
квој понижавајућој ситуацији жене; најзад, није ли и породица, оваква
каква је, у ствари скривени облик проституције? А затим ће марксизам
дати и закључке, врло примамљиве за око и ухо: жена мора бити неза-
висна и слободна; она је равна у свему мушкарцу; колика права има
мушкарац, толико исто мора имати и жена. Па како је марксизам про-
тивник проституције, ако је искрено онда се противу тога нема ништа,
онда да остане консеквентан, он је и против породице, пошто је и она
за њега такође један облик дозвољене и најгоре проституције.
Овим се ставом већ учинило доста. Продубљен је јаз између човека и
жене и зато неће бити чудно, ако се сретну појаве у којима човек и же-
на имају улогу два заклета непријатеља и ако имају све услове да буду
блиски.
У целој овој књижевности, а то се и не запажа, нигде не стоји: да ли ће
ко имати уопште каквих дужности. И најзад: како ће изгледати та сло-
бода и права, када нема обостраних дужности, и да ли ће то бити до-
вољно па да проституција ишчезне, као да је није ни било?
И поред ових недостатака, марксизам је ове мисли унео веома сочно и
вешто. Чак и Толстојево „Васкрсење” послужило је за ту сврху. Само
због тога, што се стари Толстој у нечему заборавио. Када је мислио на
испаштање и покајање, на Бога на небу, превидео је пакао. А пакао је
доказ, да има кривица које се не могу окајати ни опростити. Марксизам
ће то подвући нарочито и проповедајући, да се на земљи има искори-
стити сав живот. Једновремено ће подвући да ће и одмазда за све доћи
на земљи. А ово ће нарочито пријањати за оне, који су нечим унесреће-
ни.
И читава плејада писаца изручила је безброј приповедака, новела и ро-
мана, који су преплавили свет. За сву ту пропаганду требаће огромних
материјалних средстава, која ће марксизам незнано од куда увек имати
на ресположењу. И све те књиге наћи ће прођу почев од гимназијских
клупа, па до будоара елегантних госпа.
Након свега, добија се гигантски резултат: увијено је свако поверење
између жене и човека; жена свесно или несвесно присваја атрибуте, ко-
ји јој не стоје добро; све више тежи умишљеној слободи и све их је ви-
ше слободних. Па ипак, чудно: баш те су на крају врло несрећне и не-
задовољне! А круна свега: породични темељи клате се из основа.
III
Совјетска Русија близу већ две деценије стварно свим средствима ру-
ши породицу. Не само њен облик и појаву, него и психички делује сви-
ма средствима, да убије и природну наклоност породици. По теорет-
ском марксизму, жена је имала бити слободна и независна. Она је у
свему имала бити равна мушкарцу.
Ово схватање руши породицу, али у накнаду за то, скида онај породич-
ни јарам, који жена, према марксизму, носи неправично. Јер, зар није
марксизам подвукао, да је породица понижавајућа установа за жену, па
према томе да је мора чинити несрећном? Утолико више, што жена
улази у породицу само зато што нема други излаз, него хтела или не
мора ставити главу под јарам.
Ово схватање Совјети су први осетили и то на својој кожи. Ни уколико
нису учинили жену срећнијом, већ напротив. Оваква ситуација жене
могла је имати извесне примамљиве дражи у млађим годинама, али са
тим годинама прохујала је и ова примамљивост. Проституцију нису
убили, јер се за то тешко могу наћи средства, а појмови Совјета повели
су жену још тежој ситуацији: жени-инкубатору. Пород је спао на ми-
нимум, тако да Совјети долазе готово на последње место по проценту
прираштаја популације. Ово их је присилило да прошле године узму
поново и озбиљно у разматрање положај жене.
Резултат тога разматрања је декрет, којим поново проглашавају поро-
дицу важном и нормалном друштвеном ћелијом. Тако су дуги низ го-
дина уз тешке жртве терали ветар капом За готово две деценије успели
су да докрајче породицу, а видећемо колико ће им требати да је поново
успоставе. Званични уметници и писци већ су добили наређење, да ма-
ло идеализирају породицу, те је тако кроз совјетску литературу дунуо
један други ветар.
Хитлеризам је у Немачкој добио већину на изборима захваљујући баш
гласу жене. Ти гласови довели су Хитлера на власт. После свога дола-
ска на власт, рекло би се, да се хитлеризам лоше одужио жени. Хитле-
ризам је просто изјавио: жена се има са улице вратити дому и породи-
ци. Жена има значаја уколико је мајка и домаћица, без тога је грана без
стабла. У накнаду за ово, енергично су предузете мере, чак и премије,
првенствено државне и приватне службе за све ожењене. Очекивало се,
да ће овај поступак разочарати жену и да ће је ставити у покрет. Међу-
тим, жена је ово примила без протеста, а сви знаци говоре да је веома
задовољна овим решењем.
Исте напоре учинила је раније и Италија. Сада је завела и премије за
породиље.
Либерална демократија тапка у месту. Она је немоћна пред овим те-
шким и виталним питањем, као и свима другим. Она нема ни снаге ни
смелости подухвата, да ово питање узме у решавање. А јасно је, да је
марксистичка пропаганда пољуљала све темеље и да их стално тресе.
Наша жена налази се у тешкој психичкој и материјалној ситуацији. По-
родица је уздрмана, а она ипак нема где ван породице.
А управо се беш у таквој ситуацији жена више него икад налази препу-
штена самој себи. Дејство маркситичке пропаганде дало је своје резул-
тате. Ипак није убијена тежња нормалном и стабилном животу, тежња
породици, иако је породица већ начета; с друге стране, велики број
стоји на магловитом раскршћу раздиран разочарењем у „слободу и
права жене” и тугом за пропуштеним стварним и корисним животом.
СУТРАШЊА ЕВРОПА
Ту скоро у једном италијанском листу изишла је једна карикатура:
млада жена седи поред старијег господина и решавајући проблем укр-
штених речи, пита овога:
„Реци ми реч од шест слова која значи лудницу”.
А господин одговара:
„Европа”.И многи мисле да се данашњим нередима, данашњим претешким нево-
љама, данашњем злокобном беспућу, могу још и насмејати, ако Евро-
пу, као у овој карикатури, назову лудницом. То европску трагедију не
чини ништа мањом. Напротив. Нема велике трагедије у којој се као по-
требна сценска допуна не појављује баш поруга.
А велики број опет сматра да све то заједно значи дефинитивни сумрак
Европе, њен потпуни слом материјални и духовни.
***
Не делимо то мишљење и овим хоћемо да кажемо своју мисао по овом
особито важном питању.
Ако људском роду уопште ова данашња невоља не буде увод у апока-
липтички крај, онда Европа није пред сумраком.
Ако људски род не завршава своју драму овом трагедијом, онда пред
Европом стоје још светлији видици.
Данашња страдања Европе природне су последице њеног огромног и
прилично дугог скретања са свога пута.
Ретко у којој трагедији да јунак није скривио, на овај или онај начин,
свој трагични крај.
Ни Европи нису одмерени садашњи нереди, садашње невоље и сада-
шње беспуће случајно и случајем - но по заслузи.
Али Европом је посејан дух један и због њега Европа не може пропа-
сти.
Ако су трговци европски гледали да васцели свет обухвате, било је му-
ченика и хероја европских који су с љубављу и чашћу сејали по свету
дух истините Европе и проносили га кроз све крајеве.
Ни сунце није без мрља, па ни тај дух Европе није без својих грехова.
Али није чувено сунце по мрљама, већ по светлости и топлоти својој, -
па ни дух Европе по својим греховима, већ по својим светлим и чистим
врховима.
Данашња Европа представља одиста редак призор.
Али то није њен крај.
Ако је то комичан крај Друштва народа, није крај Европе.
Било је управо смешно очекивати да ће један поредак установљен си-
лом, победоносним једним ратом, моћи одржати не сила и снага, већ
уговори и пактови иза којих нема ни одлучности, ни силе. Доказ је
огромне наивности тако званих демократских држава, њихово верова-
ње да ће поредак установљен после савезничких победа очувати Дру-
штво народа.
Страшило још може неке штеточине од мог бостана и отерати, али љу-
де, који знају да је то само страшило сигурно зауставити неће.
Они државници Европе што су уљуљкивали своје народе да може бити
друкчије, сад пружају сасвим жалосне призоре очајних дављеника.
Трче, гестикулишу, прете, очајавају, чупају косе.
Данас владајући дух Европе згража се над Италијом што поробљава
Абисинију, а не згража се над толиким осталим заробљавањима које су
друге европске силе починиле.
Тај исти дух чуди се како Немачка да милитаризује Рајнску област, кад
смо уговорима друкчије то одредили.
У духовни живот Европе спустила се велика магла и ова не дозвољава
јасан поглед на ствари, и отуда и у делима европских сила толико нере-
да, судара и беспућа.
Али понављамо: то није крај Европе.
Сутрашња Европа ће осванути у новој светлости која ће сваку ствар
назвати својим именом, и сваку ствар поставити на своје место.
Не тврдим да ће то бити Европа вечитог мира, јер у такав мир не веру-
јем док се не заврши општечовечанска драма. Али је сигурно да ће то
бити Европа трезвенија, мудрија, човечнија, па сигурно и мирнија, не-
го она коју је Друштво народа покушавало да оствари.
Али за такву Европу потребно је пре свега да се и у свакој европској
земљи свака ствар назове својим именом и свака ствар постави на своје
место.
ЈУГОСЛОВЕНСКИ ДОБРОВОЉЦИ
Поводом добровољачког конгреса
У прошлу недељу, 26. пр. м., одржан је у Београду конгрес југословен-
ских ратника добровољаца. Неколико хиљада бораца добровољаца из
великих дана Светског рата окупили су се под своје славне заставе да у
југословенској престоници манифестују своју љубав према Краљу и
отаџбини, према државном и народном јединству за које су се јуначки
борили раме уз раме са српском војском и војскама наших ратних саве-
зника.
Расположење наших добровољаца овај је пут било у многоме другоја-
чије но раније. Прошле недеље добровољци ратници нису се окупили у
Београду да би дискутовали и решавали само своја лична и организа-
циона питања. Ситуација је у земљи данас таква да постоји довољно
разлога да буду забринути људи који су били у она бурна времена на-
ше историје готови да дају и жртвују од себе све што су имали и могли
за остварење ослобођења и уједињења нашега народа.
После рата, кад је отаџбина ослобођена и уједињена и кад се одложило
оружје, наши добровољци, борци са ратишта, добили су нову велику
мисију. Приликом решавања аграрне реформе, добровољцима је доде-
љивана у појединим крајевима земља да је населе и обрађују. Та се зе-
мља делила највећим делом у Војводини, у Јужној Србији и у поједи-
ним крајевима Савске бановине. Са колонизацијом добровољаца треба-
ло је постићи, да је нешто било праве државне и народне политике, не-
колико крупних корисних циљева. Како је највећи број добровољаца
пореклом из наших сиромашних, такозваних пасивних крајева (Лика,
Банија, Херцеговина, Далмација, Босна) где народ нема довољно зе-
мље и других могућности за живот, колонизацијом појединаца и поро-
дица из ових крајева у богатије крајеве постиже се много за олакшање
њиховог живота. На богатој родној земљи не само да су се могли ис-
хранити колонисти, него су они могли да помажу колико толико и оне
своје који су остали на старим огњиштима, у завичају. Са националног
и државног становишта можда је било још и важније то што су колонизацијом наши добровољци са својим породицама појачавали национал-
ни живаљ који је био потискиван, а делимично и потпуно истребљен
под вековном туђинском освајачком управом. Другим речима, наши
добровољци добили су мисију да у миру, привредним и културним ши-
рењем и јачањем, освајају комад по комад земље и насеља која су нам
били отели, поробили и национално одродили туђини - непријатељи.
На велику жалост, као и у другим стварима, тако се и у овом важном
добровољачко-колонизаторском питању увукла одмах с почетка дивља
коруптна партијска и несоцијална политика. Професионални политича-
ри, њихови партизани и кортеши и у добровољачком питању гледали
су само погодну платформу за демагошке пароле, а у добровољцима
тражили су кортеше, агитаторе и партијске гласаче. По партијском
кључу делила се земља, по милости партијских кортеша - који су обич-
но радили и за свој џеп и за партијску дахију - распоређивала су се ме-
ста и парцеле. Ко је био повећи јунак на неком „партијском фронту”,
ко је знао да сакупи повише гумених куглица некој партији и ко је знао
и могао да потплати цео онај дугачки ланац бестидних мањих и већих
корупционаша, онај прљави несрећни ланац који је почињао од крчме
у селу појединог добровољца па се протезао целим путем до појединих
аграрних уреда, до министарства аграра и најзад се свршавао у месту
где је добровољац имао да добије земљу, тај и такав је добио и пре и
лакше земљу и земља му је била боља и у бољем крају! Овим путем, и
по овом кључу и држећи се овог ланца добијали су земљу чак и они,
који по закону о добровољцима земљу нису могли да добију. Други су
добијали на исти начин и по две и по неколико парцела. Фабриковала
су се добровољачка и усташка уверења и у том правцу, у једно време,
била је завладала права инфлација. Међутим, у исто време дешавало се
и то да поједини прави добровољци, они борци са крвавих разбојишта
а не кортеши из изборних и партијских обрачуна и кампања, нису уоп-
ште могли да земљу добију. А кад су је већ с муком и после дугог че-
кања и мољакања - које је било скопчано и са губитком у времену и са
великим трошковима - и добили, то је обично била слабија земља и у
тврђем и слабијем месту. И дан данас има још правих добровољаца ко-
ји земље нису добили. На конгресу је један референт изнео случај до-
бровољца-инвалида коме још није дато ни борачко уверење.
Политичке партије и сви политикански корупционаши, повезани у
овом срамотном ланцу, нису водили рачуна ни како ће добровољци на-
селити земљу ни како ће је и са чим ће је обрађивати ни како ће се за-
кућити. Поготово они нису мислили о том шта ће бити доцније са ко-
лонистима добровољцима и каква ће им бити будућност. Добровољач-
ко питање као привредни и културни проблем, као једно крупно опште
национално и државно питање, о том није било ни помисли у главама о
срцима наших политикана. Куглица и динари, то је углавном за њих
била суштина добровољачког и колонистичког питања.
Услед тога наши добровољци морали су да прођу у ствари једну чита-
ву нову војну, пуну свих могућих борби, патњи и страдања, да дођу до
данашњице. То су целе мучне историје кад их слушате шта ће вам све
рећи и напричати о њиховом животу кроз који су морали да прођу да
би се одржали и закућили како тако.
На последњем конгресу ратника добровољаца могло се много жалби
чути у горњем погледу. Таквих жалби било је и у рефератима офици-
јелних говорника добровољачких, а исте су се жалбе могле чути и у
разговору са појединцима и групама.
Али добровољци овај пут као што напред рекосмо, нису били незадо-
вољни само ради тога што се овако понашало досад са њиховим лич-
ним и организационим правима и питањима. У срцима свију осећао се
овај пут много дубљи и много тежи бол, много јачи и оправданији про-
тест и бунт против наших политикана и партизана који се измењаше на
власти од ослобођења до данас. „Није учињена неправда само према
нашој парцели земље” - многи су тако говорили - „него је учињена не-
правда према целој нашој земљи, према држави, за коју смо се и ми це-
лим својим бићем борили. Данас се све више удара по светињама зе-
мље и нације”. „Отворено морамо рећи и признати”, јавно је рекао до-
бровољачки говорник г. Лазаревић, „да наша држава има данас не само
спољних него и унутарњих непријатеља. И ми добровољци поручујемо
свима и свакоме да ћемо ми знати ову државу бранити као што смо је
знали и да стварамо”.
На самом конгресу чула би се многа тешка реч протеста против разних
зала и невоља данашњице само да се то нешто допустило. Изгледа да
то није могло да буде „у програму”. Између осталих, била је ускраћена
реч и нашем другу, борцу Миши Олћану који да је проговорио, гово-
рио би из срца и душе огромне већине наших ратника добровољаца, не
само оних што су били на конгресу него и оних што конгресу, из ра-
зних разлога, нису могли да присуствују.
НАШ ЧВОР
Кад је пред 6. јануар 1929. Блаженопочивши Краљ Александар консул-
товао Прибићевића и Мачека о излазу из тешкоћа, запитао је Мачека,
шта он захтева. Одговор је био: Слободну Хрватску. На то ће Краљ:
Докле се простире та Хрватска. Мачек: До Земуна. - А ја вам дајем Хр-
ватску до Ђевђелије, - био је одговор Великог Краља.
Велика је била ово реч коју још ниједан од наших политичара, ни они
синтетички ни они интегрални Југословени, није схватио и није умео
спровести у живот. Док су се препирали о овој или оној врсти Југосло-
венства, док су сви редом тражили формуле за Југословенство, а у
практичној политици се ушанчивали у уске границе, које су често једва
и један срез обухватиле, - дотле је овом речи Блаженопочивши дао нај-
тачнији одговор, исти онакав какав би дао и сваки човек из народа, ко-
ји није производ нарочите политичке фабрике.
И Хрватска и Србија и Словенија од Триглава до Ђевђелије, од Тимока
до Јадрана - то је Југославија. То наши политичари нису схватили а
још мање су радили да то и буде. Они узвикују још и данас да Срби не-
ће у Купинец, већ ко хоће да се споразумева нека дође у Београд. И из-
гледа, да би за ову земљу најбоље било, кад би их некако све такве мо-
гла избацити на месец, па нека се тамо на неутралном земљишту до
миле воље споразумевају, јер би прости сељаци и радници пре дошли
до споразума без њих и била би Хрватска до Ђевђелије.
Ти наши политичари из нарочитих политичких фабрика виде невоље
свога дела народног и њима је то све. Они се не распитују, да ли је и
код других то исто. Они уску своју област виде, а целину не. њима је
главно да ли ће у Београду или Купинцу разговарати, да ли ће оволико
или онолико по кључу бити заступљени од врха, па до најнижих поло-
жаја. А велике општедржавне и општенародне проблеме и не виде. На-
род обухвата све веће неповерење, да ће се моћи изићи их ових тешко-
ћа.
И понављају се већ добро познате и безуспешне партијске игре. Сви су
демократи, заклети и доживотни, сви су за највеће добро и најшира
права народна, - и они на власти и они у опозицији. И по зборовима,
сам Бог би их могао разликовати у речима. Али ствари остају исте. До-
бро, они у опозицији имају изговор, јер немају власт. Али они на вла-
сти, немају ни тај изговор, па ипак остају само на обећањима. Чекају да
жандарми могу мирно спавати. А то ће чекати и они из опозиције, ако
им се додели власт. Јер као што ови који су на власти имају изговор у
антидржавним агитацијама, тако ће они у опозицији народ тешити, да
се стеге не могу попустити, јер прети фашизам. Они већ сада непреста-
но из гласа гуде о тој опасности, коју ни сами нигде не виде, али треба
још у напред спремити изговор, зашто ништа неће учинити, кад уседну
у седло. И зато једни дувају једну, а други другу опасност. А суштина
незадовољства у нашој земљи у ствари су сасвим друге природе. И са-
мо уређени односи у сталежима, ограничење капитализма, уређење од-
носа између задругарства и сталежа могу дати нову основу за сређива-
ње наше државе, не по угледима већ по потребама наше земље и нашег
народа. Ни фашизам, ни бољшевизам, ни либерална демократија с пар-
ламентаризмом нису у могућности да среде односе у нашој земљи, јер
не одговарају савременим потребама и нису израсли из наших односа.
У томе је чвор који треба одрешити. Ту кнезови нису ради кавзи. То
наше политичке странке, колико их год има, нису способне да реше. Ту
њихови лекови не помажу. То наши политичари из врло чувених поли-
тичких фабрика нису у стању да реше.
И зато тежиште остаје на народу. Кад народ схвати и дође до свести, да
су ови начини лечења неуспешни, кад дође до чврсте воље и убеђења
да је једини излаз из ових тешкоћа у задружној сталешкој држави, она
ће морати и доћи. Нико то неће моћи задржати и осујетити. И Збор, ко-
ји је против политичких странака данашњег типа, има и ту одговорну
дужност, да народу на ово решење укаже. Само тим решењем, отпоче-
ће право и правилно отклањање свих тешкоћа и невоља данашњице.
ОНИМА КОЈИ СЕ ЉУТЕ
Удружена опозиција уплашила се од Збора. Нагло ширење нашега по-
крета и све веће интересовање широких народних редова за нашу идео-
логију забринуло је оне, који са нестрпљењем очекују да заседну за државне јасле. Ако цвиле, за невољу им је! Тешко је то професионалним
политичарима да живе без власти. Јер у демократији, за коју се они то-
лико залажу, власт јер сласт, за њу није везана никаква одговорност.
Кога је то демократија, кад је била на власти, извела на суд? Никог!
Вичу они против корупције донде док су у опозицији. Кад дођу на
власт, они су великодушни. Постају хришћани, па праштају.
За нашег председника, друга Љотића, један од идеолога демократије, у
Шапцу, на Спасовдан, рекао је да „неуморно трчи по земљи”. Тачно,
наш председник стиже свуда. Час је на Сушаку, у Шибенику, Сплиту,
Сарајеву, Ужицу, Загребу, Шапцу, Љубљани. Он иде свуда, јер га ода-
свуд траже. Он је данас једини србијански политичар - опозиционар
који своје зборове може да држи у реду и миру у ма ком хоћете крају
наше државе. То господу баш и жуљи. Зато се и овај идеолог оборио на
Збор, називајући га фашистичким покретом.
Зашто нас назива фашистима, он је то и казао. Ми смо фашисти јер хо-
ћемо да вођење политике пренесемо са партија на сталеже. Зато, што
смо против партијског народног представништва, а за парламенат, у
коме ће седети представници организованих сталежа. Ово, тобож, тре-
ба да буде неки специјалитет фашизма. Другим речима, фашисте смо
зато што хоћемо да сваки сталеж - непоцепан на странке политичке -
бира посланике и одређује каква треба да је велика политика земље.
Овај господин би требало да зна, да је много пре фашизма и у теорији
и у пракси било покушаја против политичких странака и њихове владе
у демократији и парламентаризму. Па и наш корен је отуда. Али ми се
не чудимо овом господину. њему многе ствари нису јасне. Он хоће не-
ку економску слободу и владу народа, а не зна, да се то једино може
остварити путем сталешког народног представништва, за које се данас
само Збор залаже.
Раскукали се демократи за слободом. Наравно, и даље треба држава
мирно да гледа како капитал слободно исисава живе силе народне. Ко
хоће ту слободу да ограничи, на тога се одмах виче из свег гласа то је
фашиста! Никакво чудо, јер је демократија у нас увек била представ-
ник капитала (који је у нашој земљи са 81 од сто туђински) и заточник
капиталистичког поретка. Зато се ми и не чудимо оваквом нападу на
нас. И не одговарамо на њега због нападача, већ због тога да би народ-
ним редовима било јасно одакле ветар дува.
За нас је важно да народ зна да се данас једино Збор залаже за економ-
ске и социјалне потребе и права целине народне, док Удружена опози-
ција својом кукњавом над демократијом стварно кука над интересима
капитализма који би у сталешкој држави био те још како подвргнут
контроли и ограничен у својој незајажљивости.
Збор хоће, да капитал буде стављен у службу целине, а не да слободно
вршља, како се то у демократији дешава. У демократији капитал је до-
бијао онакве законе, онакве царинске и саобраћајне тарифе, какве је он
хтео. Порез му је разрезиван и наплаћиван опет како је он хтео. Ако до
тога није могло доћи редовним путем, он се служио митом, ширећи не-
ман корупције. Народни представници демократије су то мирно гледа-
ли, и још мирније следили у управним одборима капиталистичких
предузећа, где се и данас налазе, и примали тантијеме и дивиденде. За
све то имали су само стављати своје услужне потписе на билансе тих
предузећа, који су често били лажни, ради прикривања праве добити и
избегавања плаћања одговарајуће порезе држави.
Ето, против ових благодети демократије устаје Збор. И ако је то фаши-
зам, онда немамо ништа против да нас тако зову, само да се зна зашто.
Или смо фашисте што тражимо да посланици у истину буду послани-
ци, тј. да се интересују за рад скупштине и воде кроз скупштину над-
зор над радом владе, - а министри заиста министри, тј. самостални
управљачи појединих великих грана државне управе? Или зато што
тражимо да не буде као досад, у такозваном парламентаризму, да се
посланици не интересују радом у скупштини, већ трче по министар-
ствима, те зато влада стварно одређује шта ће бити закон, - али зато у
министарству бива оно што хоће посланици?
Ако смо зато фашисте, што смо противници таквог парламентаризма
који доводи до ове збрке власти, а одатле до нереда и неодговорности,
онда опет немамо ништа против, само нека се зна зашто нас зову фа-
шистима.
Или смо фашисте што тврдимо да су гласачи плева, да данас гласају за
једног, а сутра за другог, те да нама не требају такви гласачи, већ прави
другови, који су примили нашу мисао, испунили се њоме, стоје неод-
ступно под заставом Збора, онда, иако нисмо фашисте, немамо ништа
против да нас тако зову нападачи чији је цео рад упућен, као и осталих
демократских политичара само за гласовима и гласачима, само опет,
нека се зна зашто нас зову фашистима.
Или смо фашисти зато што тврдимо велику истину да 100.000 правих
другова и бораца више вреде од милион случајно скупљених гласача, и
не само да више вреде морално, већ и политички, јер знају шта хоће,
јер су у стању за своју мисао да се жртвују, да се боре, јер успевају да
створе око себе уверење да имају право, јер њихова вера напослетку
покреће планине? И опет, ако нас зову зато фашистима, иако то нисмо,
нека нас зову, само опет, нека се зна, нека се упамти, па је довољно.
Једном речју, ако смо фашисти што у великом светском врењу које је
настало, и које одликује ново историјско раздобље, истражујемо и на-
лазимо да мора бити дубоко промењен политички строј, јер је дотрајао
економски поредак капитализма који је досадањи строј политички из-
градио, онда опет, немамо ништа против да нас зову фашистима, ма да
то нисмо, само молимо да се то зна.
Др Иконић - то је идеолог Удружене опозиције, која у ствари, (народу
је то све јасније), зна само шта неће, а изузев скромних жеља за вла-
шћу, не зна шта хоће, забринуо се за савест нашег председника како ће
он као хришћанин - дакле, по мишљењу његовом, индивидуалиста -
моћи да буде против индивидуализма у политици, тј. против демокра-
тије.
Та забринутост г. Иконића, почива на погрешном разумевању ствари о
којима говори.
Кад наш председник говори о демократији као победи индивидуализма
у политици, путем демократије, онда он ту мисли да је демократија
разбила органске, природне оквире индивидуализма, породицу и ста-
леж, и узела јединку одвојену од свију њених природних и органских
веза.
На овај начин демократија је тобож ослободила индивидуу, а стварно
је заробила, јер јој је уништила природну и органску заштиту и довела
јединку без заштите пред свемоћ државе и друштва.
Али тиме је и само друштво и државу бацила са рђав пут, јер индиви-
дуа сама по себи нема довољно могућности да решава о судбини дру-
штва и државе.
Хришћанство, и свака друга религија, није доктрина, већ доживљај, (те
сваки учени човек о томе нема могућности да говори). Не само да оно
не може бити за овакво демократско индивидуалистички устројено
друштво, већ сасвим сигурно знамо - и нико од грађана неће то деман-
товати - да оно може бити само за друкчије организовано друштво.
Отуда је страховање г. Иконића за сукоб у савести нашег председника
- без икаквог основа.
Последњих дана води се жива дискусија о положају жене уопште. Ми-
шљења су разнородна и подељена. Па ипак, не наилазимо на смели
став, нити се основно питање износи на светло. Кадшто чујемо глас
обичног демагога, који заузима позу искреног борца, а одмах затим на-
зиремо скривени рачун. А с друге стране, долазе мишљења која, са раз-
логом или не, они први обележавају као назадна.
У ствари, ни једно не улази у суштину проблема. Времена су чудна.
Проблем положаја и права жене, све више обузима мисли чак и духова
од вредности. Сва та питања за час искрсну, завитлају, а затим утону и
нестане их.
А једно је битно и сигурно и утолико теже: никада жена није била не-
срећнија, несређена више и незадовољнија него данас.
I
Различит је био положај жене. Кроз разне епохе трпео је извесне про-
мене. Али углавном: улога жене била је у правима и дужностима мајке,
супруге и домаћице. Тако је то углавном све до Светског рата. Пре тога
рата, теоретски социјализам чинио је покушаје, да уђе у питање улоге,
права и дужности жене. Ови покушаји су били више тенденциозни. Со-
цијализам је, посматрајући рад и дејство католичке цркве, јасно уочио:
да жена може бити један од битних фактора у формирању социјалних
покретачких снага. Само, треба прикупити ту снагу, припремити је и
организовати, а затим ће бити лако да се упути у жељеном смеру.
Ови предратни покушаји нису дали велике резултате, али је социјали-
зам знатном пропагандом ипак успео да пољуља прве редове жена.
113 „Отаџбина” број 110, 18. априла 1936. год.
Жена је у то доба била неразлучно везана за дом, за породицу. њена
лектира углавном се сводила на ону још из доба романтизма, у којој се
глорификовао чист живот, чиста љубав, пожртвовање за друге. С друге
стране, црква је још знатно вршила утицај не само на мајку, него и на
оне, које су се спремале да то постану.
А изнад свега, породица је била и право и дужност. Сви путеви су во-
дили њој, сви поласци кретали су из ње. Породица је на крају крајева
била манифестација среће и постигнућа битних животних циљева.
Социјализам јасно уочава ова факта. И закључује несумњиво да је по-
родица она брана, која му спречава ход. Жену на неки начин треба
одвојити од породице или је бар учинити равнодушном. Зар није поро-
дица у ствари једна установа, која је застарела? Па чак и да је добра
ствар, ипак је треба променити баш зато што је назадна. Колико би се
жена боље осећала, када не би била оптерећена породичним јармом,
који је раван ропству. Чудно је, да то жене нису увиделе, него стојички
подносе тај јарам без роптања. Како су чудне оне старе наше мајке, ко-
је су све подносиле и поднеле и тако им живот прошао ни у чему. Ето,
такве ће топовске хице ускоро управити социјализам, да руши ону бра-
ну, која му кочи ход. Ову брану неће успети да сруши, али ће оставити
пустош у надањима, пољуљаће веру и поверење у све. На крају, ство-
риће толико несрећних, незадовољних и промашених живота.
II
Ортодоксни марксизам после рата узима водећу улогу у духовном жи-
воту читавога света. Марксизам пре рата, сем сувих теоретских списа,
није имао своју знатну изграђену књижевност. А то је најјаче средство
пропаганде, бар за жену. Било је предратне лепе књижевности, која је у
лепој форми износила патњу и беду малог човека. Па и неправде. Али
у основи, та лепа књижевност, уколико је била тенденциозна, вапила је
за правдом међу људима и друштву.
После рата, марксизам ће сву ту лепу књижевност присвојити као своју
манифестацију. Он ће њу и допунити и то страховито. И управиће све
те своје манифестације путем пера и усмене пропаганде нарочито же-
ни. Обраћајући се њој, он ће рушити све: и зло и добро. Једно зло наро-
чито ће му послужити погодно и као наручено.
Проституција је стара исто толико као и друштвени односи. Свакако,
имала је своје фазе, као и друштвени живот. ње је било у старом веку,
као и у средњем; у средњем као и у новом. Било би крајње неозбиљно
тврдити, да ње нема и у марксистичком друштву. Али, марксизам је
дохватио у своје руке ову појаву и са њом оперисао страховито. Када је
како требало.
И тако, кроз марксистичку лепу књижевност, као и стручне расправе
пашће мисли: проституција је резултат женине потчињености човеку;
њене ропске улоге у савременом друштву, као и њене економске зави-
сности. Даље: да ли је друштво могло учинити жени већег зла, него да
је проституише; зар није ово у ствари највеће понижење, које се могло
приредити; због чега пак положај човека да буде привилегисан у ова-
квој понижавајућој ситуацији жене; најзад, није ли и породица, оваква
каква је, у ствари скривени облик проституције? А затим ће марксизам
дати и закључке, врло примамљиве за око и ухо: жена мора бити неза-
висна и слободна; она је равна у свему мушкарцу; колика права има
мушкарац, толико исто мора имати и жена. Па како је марксизам про-
тивник проституције, ако је искрено онда се противу тога нема ништа,
онда да остане консеквентан, он је и против породице, пошто је и она
за њега такође један облик дозвољене и најгоре проституције.
Овим се ставом већ учинило доста. Продубљен је јаз између човека и
жене и зато неће бити чудно, ако се сретну појаве у којима човек и же-
на имају улогу два заклета непријатеља и ако имају све услове да буду
блиски.
У целој овој књижевности, а то се и не запажа, нигде не стоји: да ли ће
ко имати уопште каквих дужности. И најзад: како ће изгледати та сло-
бода и права, када нема обостраних дужности, и да ли ће то бити до-
вољно па да проституција ишчезне, као да је није ни било?
И поред ових недостатака, марксизам је ове мисли унео веома сочно и
вешто. Чак и Толстојево „Васкрсење” послужило је за ту сврху. Само
због тога, што се стари Толстој у нечему заборавио. Када је мислио на
испаштање и покајање, на Бога на небу, превидео је пакао. А пакао је
доказ, да има кривица које се не могу окајати ни опростити. Марксизам
ће то подвући нарочито и проповедајући, да се на земљи има искори-
стити сав живот. Једновремено ће подвући да ће и одмазда за све доћи
на земљи. А ово ће нарочито пријањати за оне, који су нечим унесреће-
ни.
И читава плејада писаца изручила је безброј приповедака, новела и ро-
мана, који су преплавили свет. За сву ту пропаганду требаће огромних
материјалних средстава, која ће марксизам незнано од куда увек имати
на ресположењу. И све те књиге наћи ће прођу почев од гимназијских
клупа, па до будоара елегантних госпа.
Након свега, добија се гигантски резултат: увијено је свако поверење
између жене и човека; жена свесно или несвесно присваја атрибуте, ко-
ји јој не стоје добро; све више тежи умишљеној слободи и све их је ви-
ше слободних. Па ипак, чудно: баш те су на крају врло несрећне и не-
задовољне! А круна свега: породични темељи клате се из основа.
III
Совјетска Русија близу већ две деценије стварно свим средствима ру-
ши породицу. Не само њен облик и појаву, него и психички делује сви-
ма средствима, да убије и природну наклоност породици. По теорет-
ском марксизму, жена је имала бити слободна и независна. Она је у
свему имала бити равна мушкарцу.
Ово схватање руши породицу, али у накнаду за то, скида онај породич-
ни јарам, који жена, према марксизму, носи неправично. Јер, зар није
марксизам подвукао, да је породица понижавајућа установа за жену, па
према томе да је мора чинити несрећном? Утолико више, што жена
улази у породицу само зато што нема други излаз, него хтела или не
мора ставити главу под јарам.
Ово схватање Совјети су први осетили и то на својој кожи. Ни уколико
нису учинили жену срећнијом, већ напротив. Оваква ситуација жене
могла је имати извесне примамљиве дражи у млађим годинама, али са
тим годинама прохујала је и ова примамљивост. Проституцију нису
убили, јер се за то тешко могу наћи средства, а појмови Совјета повели
су жену још тежој ситуацији: жени-инкубатору. Пород је спао на ми-
нимум, тако да Совјети долазе готово на последње место по проценту
прираштаја популације. Ово их је присилило да прошле године узму
поново и озбиљно у разматрање положај жене.
Резултат тога разматрања је декрет, којим поново проглашавају поро-
дицу важном и нормалном друштвеном ћелијом. Тако су дуги низ го-
дина уз тешке жртве терали ветар капом За готово две деценије успели
су да докрајче породицу, а видећемо колико ће им требати да је поново
успоставе. Званични уметници и писци већ су добили наређење, да ма-
ло идеализирају породицу, те је тако кроз совјетску литературу дунуо
један други ветар.
Хитлеризам је у Немачкој добио већину на изборима захваљујући баш
гласу жене. Ти гласови довели су Хитлера на власт. После свога дола-
ска на власт, рекло би се, да се хитлеризам лоше одужио жени. Хитле-
ризам је просто изјавио: жена се има са улице вратити дому и породи-
ци. Жена има значаја уколико је мајка и домаћица, без тога је грана без
стабла. У накнаду за ово, енергично су предузете мере, чак и премије,
првенствено државне и приватне службе за све ожењене. Очекивало се,
да ће овај поступак разочарати жену и да ће је ставити у покрет. Међу-
тим, жена је ово примила без протеста, а сви знаци говоре да је веома
задовољна овим решењем.
Исте напоре учинила је раније и Италија. Сада је завела и премије за
породиље.
Либерална демократија тапка у месту. Она је немоћна пред овим те-
шким и виталним питањем, као и свима другим. Она нема ни снаге ни
смелости подухвата, да ово питање узме у решавање. А јасно је, да је
марксистичка пропаганда пољуљала све темеље и да их стално тресе.
Наша жена налази се у тешкој психичкој и материјалној ситуацији. По-
родица је уздрмана, а она ипак нема где ван породице.
А управо се беш у таквој ситуацији жена више него икад налази препу-
штена самој себи. Дејство маркситичке пропаганде дало је своје резул-
тате. Ипак није убијена тежња нормалном и стабилном животу, тежња
породици, иако је породица већ начета; с друге стране, велики број
стоји на магловитом раскршћу раздиран разочарењем у „слободу и
права жене” и тугом за пропуштеним стварним и корисним животом.
СУТРАШЊА ЕВРОПА
Ту скоро у једном италијанском листу изишла је једна карикатура:
млада жена седи поред старијег господина и решавајући проблем укр-
штених речи, пита овога:
„Реци ми реч од шест слова која значи лудницу”.
А господин одговара:
„Европа”.И многи мисле да се данашњим нередима, данашњим претешким нево-
љама, данашњем злокобном беспућу, могу још и насмејати, ако Евро-
пу, као у овој карикатури, назову лудницом. То европску трагедију не
чини ништа мањом. Напротив. Нема велике трагедије у којој се као по-
требна сценска допуна не појављује баш поруга.
А велики број опет сматра да све то заједно значи дефинитивни сумрак
Европе, њен потпуни слом материјални и духовни.
***
Не делимо то мишљење и овим хоћемо да кажемо своју мисао по овом
особито важном питању.
Ако људском роду уопште ова данашња невоља не буде увод у апока-
липтички крај, онда Европа није пред сумраком.
Ако људски род не завршава своју драму овом трагедијом, онда пред
Европом стоје још светлији видици.
Данашња страдања Европе природне су последице њеног огромног и
прилично дугог скретања са свога пута.
Ретко у којој трагедији да јунак није скривио, на овај или онај начин,
свој трагични крај.
Ни Европи нису одмерени садашњи нереди, садашње невоље и сада-
шње беспуће случајно и случајем - но по заслузи.
Али Европом је посејан дух један и због њега Европа не може пропа-
сти.
Ако су трговци европски гледали да васцели свет обухвате, било је му-
ченика и хероја европских који су с љубављу и чашћу сејали по свету
дух истините Европе и проносили га кроз све крајеве.
Ни сунце није без мрља, па ни тај дух Европе није без својих грехова.
Али није чувено сунце по мрљама, већ по светлости и топлоти својој, -
па ни дух Европе по својим греховима, већ по својим светлим и чистим
врховима.
Данашња Европа представља одиста редак призор.
Али то није њен крај.
Ако је то комичан крај Друштва народа, није крај Европе.
Било је управо смешно очекивати да ће један поредак установљен си-
лом, победоносним једним ратом, моћи одржати не сила и снага, већ
уговори и пактови иза којих нема ни одлучности, ни силе. Доказ је
огромне наивности тако званих демократских држава, њихово верова-
ње да ће поредак установљен после савезничких победа очувати Дру-
штво народа.
Страшило још може неке штеточине од мог бостана и отерати, али љу-
де, који знају да је то само страшило сигурно зауставити неће.
Они државници Европе што су уљуљкивали своје народе да може бити
друкчије, сад пружају сасвим жалосне призоре очајних дављеника.
Трче, гестикулишу, прете, очајавају, чупају косе.
Данас владајући дух Европе згража се над Италијом што поробљава
Абисинију, а не згража се над толиким осталим заробљавањима које су
друге европске силе починиле.
Тај исти дух чуди се како Немачка да милитаризује Рајнску област, кад
смо уговорима друкчије то одредили.
У духовни живот Европе спустила се велика магла и ова не дозвољава
јасан поглед на ствари, и отуда и у делима европских сила толико нере-
да, судара и беспућа.
Али понављамо: то није крај Европе.
Сутрашња Европа ће осванути у новој светлости која ће сваку ствар
назвати својим именом, и сваку ствар поставити на своје место.
Не тврдим да ће то бити Европа вечитог мира, јер у такав мир не веру-
јем док се не заврши општечовечанска драма. Али је сигурно да ће то
бити Европа трезвенија, мудрија, човечнија, па сигурно и мирнија, не-
го она коју је Друштво народа покушавало да оствари.
Али за такву Европу потребно је пре свега да се и у свакој европској
земљи свака ствар назове својим именом и свака ствар постави на своје
место.
ЈУГОСЛОВЕНСКИ ДОБРОВОЉЦИ
Поводом добровољачког конгреса
У прошлу недељу, 26. пр. м., одржан је у Београду конгрес југословен-
ских ратника добровољаца. Неколико хиљада бораца добровољаца из
великих дана Светског рата окупили су се под своје славне заставе да у
југословенској престоници манифестују своју љубав према Краљу и
отаџбини, према државном и народном јединству за које су се јуначки
борили раме уз раме са српском војском и војскама наших ратних саве-
зника.
Расположење наших добровољаца овај је пут било у многоме другоја-
чије но раније. Прошле недеље добровољци ратници нису се окупили у
Београду да би дискутовали и решавали само своја лична и организа-
циона питања. Ситуација је у земљи данас таква да постоји довољно
разлога да буду забринути људи који су били у она бурна времена на-
ше историје готови да дају и жртвују од себе све што су имали и могли
за остварење ослобођења и уједињења нашега народа.
После рата, кад је отаџбина ослобођена и уједињена и кад се одложило
оружје, наши добровољци, борци са ратишта, добили су нову велику
мисију. Приликом решавања аграрне реформе, добровољцима је доде-
љивана у појединим крајевима земља да је населе и обрађују. Та се зе-
мља делила највећим делом у Војводини, у Јужној Србији и у поједи-
ним крајевима Савске бановине. Са колонизацијом добровољаца треба-
ло је постићи, да је нешто било праве државне и народне политике, не-
колико крупних корисних циљева. Како је највећи број добровољаца
пореклом из наших сиромашних, такозваних пасивних крајева (Лика,
Банија, Херцеговина, Далмација, Босна) где народ нема довољно зе-
мље и других могућности за живот, колонизацијом појединаца и поро-
дица из ових крајева у богатије крајеве постиже се много за олакшање
њиховог живота. На богатој родној земљи не само да су се могли ис-
хранити колонисти, него су они могли да помажу колико толико и оне
своје који су остали на старим огњиштима, у завичају. Са националног
и државног становишта можда је било још и важније то што су колонизацијом наши добровољци са својим породицама појачавали национал-
ни живаљ који је био потискиван, а делимично и потпуно истребљен
под вековном туђинском освајачком управом. Другим речима, наши
добровољци добили су мисију да у миру, привредним и културним ши-
рењем и јачањем, освајају комад по комад земље и насеља која су нам
били отели, поробили и национално одродили туђини - непријатељи.
На велику жалост, као и у другим стварима, тако се и у овом важном
добровољачко-колонизаторском питању увукла одмах с почетка дивља
коруптна партијска и несоцијална политика. Професионални политича-
ри, њихови партизани и кортеши и у добровољачком питању гледали
су само погодну платформу за демагошке пароле, а у добровољцима
тражили су кортеше, агитаторе и партијске гласаче. По партијском
кључу делила се земља, по милости партијских кортеша - који су обич-
но радили и за свој џеп и за партијску дахију - распоређивала су се ме-
ста и парцеле. Ко је био повећи јунак на неком „партијском фронту”,
ко је знао да сакупи повише гумених куглица некој партији и ко је знао
и могао да потплати цео онај дугачки ланац бестидних мањих и већих
корупционаша, онај прљави несрећни ланац који је почињао од крчме
у селу појединог добровољца па се протезао целим путем до појединих
аграрних уреда, до министарства аграра и најзад се свршавао у месту
где је добровољац имао да добије земљу, тај и такав је добио и пре и
лакше земљу и земља му је била боља и у бољем крају! Овим путем, и
по овом кључу и држећи се овог ланца добијали су земљу чак и они,
који по закону о добровољцима земљу нису могли да добију. Други су
добијали на исти начин и по две и по неколико парцела. Фабриковала
су се добровољачка и усташка уверења и у том правцу, у једно време,
била је завладала права инфлација. Међутим, у исто време дешавало се
и то да поједини прави добровољци, они борци са крвавих разбојишта
а не кортеши из изборних и партијских обрачуна и кампања, нису уоп-
ште могли да земљу добију. А кад су је већ с муком и после дугог че-
кања и мољакања - које је било скопчано и са губитком у времену и са
великим трошковима - и добили, то је обично била слабија земља и у
тврђем и слабијем месту. И дан данас има још правих добровољаца ко-
ји земље нису добили. На конгресу је један референт изнео случај до-
бровољца-инвалида коме још није дато ни борачко уверење.
Политичке партије и сви политикански корупционаши, повезани у
овом срамотном ланцу, нису водили рачуна ни како ће добровољци на-
селити земљу ни како ће је и са чим ће је обрађивати ни како ће се за-
кућити. Поготово они нису мислили о том шта ће бити доцније са ко-
лонистима добровољцима и каква ће им бити будућност. Добровољач-
ко питање као привредни и културни проблем, као једно крупно опште
национално и државно питање, о том није било ни помисли у главама о
срцима наших политикана. Куглица и динари, то је углавном за њих
била суштина добровољачког и колонистичког питања.
Услед тога наши добровољци морали су да прођу у ствари једну чита-
ву нову војну, пуну свих могућих борби, патњи и страдања, да дођу до
данашњице. То су целе мучне историје кад их слушате шта ће вам све
рећи и напричати о њиховом животу кроз који су морали да прођу да
би се одржали и закућили како тако.
На последњем конгресу ратника добровољаца могло се много жалби
чути у горњем погледу. Таквих жалби било је и у рефератима офици-
јелних говорника добровољачких, а исте су се жалбе могле чути и у
разговору са појединцима и групама.
Али добровољци овај пут као што напред рекосмо, нису били незадо-
вољни само ради тога што се овако понашало досад са њиховим лич-
ним и организационим правима и питањима. У срцима свију осећао се
овај пут много дубљи и много тежи бол, много јачи и оправданији про-
тест и бунт против наших политикана и партизана који се измењаше на
власти од ослобођења до данас. „Није учињена неправда само према
нашој парцели земље” - многи су тако говорили - „него је учињена не-
правда према целој нашој земљи, према држави, за коју смо се и ми це-
лим својим бићем борили. Данас се све више удара по светињама зе-
мље и нације”. „Отворено морамо рећи и признати”, јавно је рекао до-
бровољачки говорник г. Лазаревић, „да наша држава има данас не само
спољних него и унутарњих непријатеља. И ми добровољци поручујемо
свима и свакоме да ћемо ми знати ову државу бранити као што смо је
знали и да стварамо”.
На самом конгресу чула би се многа тешка реч протеста против разних
зала и невоља данашњице само да се то нешто допустило. Изгледа да
то није могло да буде „у програму”. Између осталих, била је ускраћена
реч и нашем другу, борцу Миши Олћану који да је проговорио, гово-
рио би из срца и душе огромне већине наших ратника добровољаца, не
само оних што су били на конгресу него и оних што конгресу, из ра-
зних разлога, нису могли да присуствују.
НАШ ЧВОР
Кад је пред 6. јануар 1929. Блаженопочивши Краљ Александар консул-
товао Прибићевића и Мачека о излазу из тешкоћа, запитао је Мачека,
шта он захтева. Одговор је био: Слободну Хрватску. На то ће Краљ:
Докле се простире та Хрватска. Мачек: До Земуна. - А ја вам дајем Хр-
ватску до Ђевђелије, - био је одговор Великог Краља.
Велика је била ово реч коју још ниједан од наших политичара, ни они
синтетички ни они интегрални Југословени, није схватио и није умео
спровести у живот. Док су се препирали о овој или оној врсти Југосло-
венства, док су сви редом тражили формуле за Југословенство, а у
практичној политици се ушанчивали у уске границе, које су често једва
и један срез обухватиле, - дотле је овом речи Блаженопочивши дао нај-
тачнији одговор, исти онакав какав би дао и сваки човек из народа, ко-
ји није производ нарочите политичке фабрике.
И Хрватска и Србија и Словенија од Триглава до Ђевђелије, од Тимока
до Јадрана - то је Југославија. То наши политичари нису схватили а
још мање су радили да то и буде. Они узвикују још и данас да Срби не-
ће у Купинец, већ ко хоће да се споразумева нека дође у Београд. И из-
гледа, да би за ову земљу најбоље било, кад би их некако све такве мо-
гла избацити на месец, па нека се тамо на неутралном земљишту до
миле воље споразумевају, јер би прости сељаци и радници пре дошли
до споразума без њих и била би Хрватска до Ђевђелије.
Ти наши политичари из нарочитих политичких фабрика виде невоље
свога дела народног и њима је то све. Они се не распитују, да ли је и
код других то исто. Они уску своју област виде, а целину не. њима је
главно да ли ће у Београду или Купинцу разговарати, да ли ће оволико
или онолико по кључу бити заступљени од врха, па до најнижих поло-
жаја. А велике општедржавне и општенародне проблеме и не виде. На-
род обухвата све веће неповерење, да ће се моћи изићи их ових тешко-
ћа.
И понављају се већ добро познате и безуспешне партијске игре. Сви су
демократи, заклети и доживотни, сви су за највеће добро и најшира
права народна, - и они на власти и они у опозицији. И по зборовима,
сам Бог би их могао разликовати у речима. Али ствари остају исте. До-
бро, они у опозицији имају изговор, јер немају власт. Али они на вла-
сти, немају ни тај изговор, па ипак остају само на обећањима. Чекају да
жандарми могу мирно спавати. А то ће чекати и они из опозиције, ако
им се додели власт. Јер као што ови који су на власти имају изговор у
антидржавним агитацијама, тако ће они у опозицији народ тешити, да
се стеге не могу попустити, јер прети фашизам. Они већ сада непреста-
но из гласа гуде о тој опасности, коју ни сами нигде не виде, али треба
још у напред спремити изговор, зашто ништа неће учинити, кад уседну
у седло. И зато једни дувају једну, а други другу опасност. А суштина
незадовољства у нашој земљи у ствари су сасвим друге природе. И са-
мо уређени односи у сталежима, ограничење капитализма, уређење од-
носа између задругарства и сталежа могу дати нову основу за сређива-
ње наше државе, не по угледима већ по потребама наше земље и нашег
народа. Ни фашизам, ни бољшевизам, ни либерална демократија с пар-
ламентаризмом нису у могућности да среде односе у нашој земљи, јер
не одговарају савременим потребама и нису израсли из наших односа.
У томе је чвор који треба одрешити. Ту кнезови нису ради кавзи. То
наше политичке странке, колико их год има, нису способне да реше. Ту
њихови лекови не помажу. То наши политичари из врло чувених поли-
тичких фабрика нису у стању да реше.
И зато тежиште остаје на народу. Кад народ схвати и дође до свести, да
су ови начини лечења неуспешни, кад дође до чврсте воље и убеђења
да је једини излаз из ових тешкоћа у задружној сталешкој држави, она
ће морати и доћи. Нико то неће моћи задржати и осујетити. И Збор, ко-
ји је против политичких странака данашњег типа, има и ту одговорну
дужност, да народу на ово решење укаже. Само тим решењем, отпоче-
ће право и правилно отклањање свих тешкоћа и невоља данашњице.
ОНИМА КОЈИ СЕ ЉУТЕ
Удружена опозиција уплашила се од Збора. Нагло ширење нашега по-
крета и све веће интересовање широких народних редова за нашу идео-
логију забринуло је оне, који са нестрпљењем очекују да заседну за државне јасле. Ако цвиле, за невољу им је! Тешко је то професионалним
политичарима да живе без власти. Јер у демократији, за коју се они то-
лико залажу, власт јер сласт, за њу није везана никаква одговорност.
Кога је то демократија, кад је била на власти, извела на суд? Никог!
Вичу они против корупције донде док су у опозицији. Кад дођу на
власт, они су великодушни. Постају хришћани, па праштају.
За нашег председника, друга Љотића, један од идеолога демократије, у
Шапцу, на Спасовдан, рекао је да „неуморно трчи по земљи”. Тачно,
наш председник стиже свуда. Час је на Сушаку, у Шибенику, Сплиту,
Сарајеву, Ужицу, Загребу, Шапцу, Љубљани. Он иде свуда, јер га ода-
свуд траже. Он је данас једини србијански политичар - опозиционар
који своје зборове може да држи у реду и миру у ма ком хоћете крају
наше државе. То господу баш и жуљи. Зато се и овај идеолог оборио на
Збор, називајући га фашистичким покретом.
Зашто нас назива фашистима, он је то и казао. Ми смо фашисти јер хо-
ћемо да вођење политике пренесемо са партија на сталеже. Зато, што
смо против партијског народног представништва, а за парламенат, у
коме ће седети представници организованих сталежа. Ово, тобож, тре-
ба да буде неки специјалитет фашизма. Другим речима, фашисте смо
зато што хоћемо да сваки сталеж - непоцепан на странке политичке -
бира посланике и одређује каква треба да је велика политика земље.
Овај господин би требало да зна, да је много пре фашизма и у теорији
и у пракси било покушаја против политичких странака и њихове владе
у демократији и парламентаризму. Па и наш корен је отуда. Али ми се
не чудимо овом господину. њему многе ствари нису јасне. Он хоће не-
ку економску слободу и владу народа, а не зна, да се то једино може
остварити путем сталешког народног представништва, за које се данас
само Збор залаже.
Раскукали се демократи за слободом. Наравно, и даље треба држава
мирно да гледа како капитал слободно исисава живе силе народне. Ко
хоће ту слободу да ограничи, на тога се одмах виче из свег гласа то је
фашиста! Никакво чудо, јер је демократија у нас увек била представ-
ник капитала (који је у нашој земљи са 81 од сто туђински) и заточник
капиталистичког поретка. Зато се ми и не чудимо оваквом нападу на
нас. И не одговарамо на њега због нападача, већ због тога да би народ-
ним редовима било јасно одакле ветар дува.
За нас је важно да народ зна да се данас једино Збор залаже за економ-
ске и социјалне потребе и права целине народне, док Удружена опози-
ција својом кукњавом над демократијом стварно кука над интересима
капитализма који би у сталешкој држави био те још како подвргнут
контроли и ограничен у својој незајажљивости.
Збор хоће, да капитал буде стављен у службу целине, а не да слободно
вршља, како се то у демократији дешава. У демократији капитал је до-
бијао онакве законе, онакве царинске и саобраћајне тарифе, какве је он
хтео. Порез му је разрезиван и наплаћиван опет како је он хтео. Ако до
тога није могло доћи редовним путем, он се служио митом, ширећи не-
ман корупције. Народни представници демократије су то мирно гледа-
ли, и још мирније следили у управним одборима капиталистичких
предузећа, где се и данас налазе, и примали тантијеме и дивиденде. За
све то имали су само стављати своје услужне потписе на билансе тих
предузећа, који су често били лажни, ради прикривања праве добити и
избегавања плаћања одговарајуће порезе држави.
Ето, против ових благодети демократије устаје Збор. И ако је то фаши-
зам, онда немамо ништа против да нас тако зову, само да се зна зашто.
Или смо фашисте што тражимо да посланици у истину буду послани-
ци, тј. да се интересују за рад скупштине и воде кроз скупштину над-
зор над радом владе, - а министри заиста министри, тј. самостални
управљачи појединих великих грана државне управе? Или зато што
тражимо да не буде као досад, у такозваном парламентаризму, да се
посланици не интересују радом у скупштини, већ трче по министар-
ствима, те зато влада стварно одређује шта ће бити закон, - али зато у
министарству бива оно што хоће посланици?
Ако смо зато фашисте, што смо противници таквог парламентаризма
који доводи до ове збрке власти, а одатле до нереда и неодговорности,
онда опет немамо ништа против, само нека се зна зашто нас зову фа-
шистима.
Или смо фашисте што тврдимо да су гласачи плева, да данас гласају за
једног, а сутра за другог, те да нама не требају такви гласачи, већ прави
другови, који су примили нашу мисао, испунили се њоме, стоје неод-
ступно под заставом Збора, онда, иако нисмо фашисте, немамо ништа
против да нас тако зову нападачи чији је цео рад упућен, као и осталих
демократских политичара само за гласовима и гласачима, само опет,
нека се зна зашто нас зову фашистима.
Или смо фашисти зато што тврдимо велику истину да 100.000 правих
другова и бораца више вреде од милион случајно скупљених гласача, и
не само да више вреде морално, већ и политички, јер знају шта хоће,
јер су у стању за своју мисао да се жртвују, да се боре, јер успевају да
створе око себе уверење да имају право, јер њихова вера напослетку
покреће планине? И опет, ако нас зову зато фашистима, иако то нисмо,
нека нас зову, само опет, нека се зна, нека се упамти, па је довољно.
Једном речју, ако смо фашисти што у великом светском врењу које је
настало, и које одликује ново историјско раздобље, истражујемо и на-
лазимо да мора бити дубоко промењен политички строј, јер је дотрајао
економски поредак капитализма који је досадањи строј политички из-
градио, онда опет, немамо ништа против да нас зову фашистима, ма да
то нисмо, само молимо да се то зна.
Др Иконић - то је идеолог Удружене опозиције, која у ствари, (народу
је то све јасније), зна само шта неће, а изузев скромних жеља за вла-
шћу, не зна шта хоће, забринуо се за савест нашег председника како ће
он као хришћанин - дакле, по мишљењу његовом, индивидуалиста -
моћи да буде против индивидуализма у политици, тј. против демокра-
тије.
Та забринутост г. Иконића, почива на погрешном разумевању ствари о
којима говори.
Кад наш председник говори о демократији као победи индивидуализма
у политици, путем демократије, онда он ту мисли да је демократија
разбила органске, природне оквире индивидуализма, породицу и ста-
леж, и узела јединку одвојену од свију њених природних и органских
веза.
На овај начин демократија је тобож ослободила индивидуу, а стварно
је заробила, јер јој је уништила природну и органску заштиту и довела
јединку без заштите пред свемоћ државе и друштва.
Али тиме је и само друштво и државу бацила са рђав пут, јер индиви-
дуа сама по себи нема довољно могућности да решава о судбини дру-
штва и државе.
Хришћанство, и свака друга религија, није доктрина, већ доживљај, (те
сваки учени човек о томе нема могућности да говори). Не само да оно
не може бити за овакво демократско индивидуалистички устројено
друштво, већ сасвим сигурно знамо - и нико од грађана неће то деман-
товати - да оно може бити само за друкчије организовано друштво.
Отуда је страховање г. Иконића за сукоб у савести нашег председника
- без икаквог основа.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.