Бранко Гашпаревић Гара

Први српски СС командос, Бранко Гашпаревић звани Гара, по занимању учитељ,  после капетан војске Краљевине Југославије, још пре Другог светског рата показује своје патриотско осећање ступајући у родољубиви покрет Збор као један од његових првака. По рођењу из славног Срема, отиснуо се према Загребу  завршавајући учитељску школу, после тога је радио  учећи српску децу правим вредностима у селима Славоније. Након окупације Трећег Рајха и проглашења НДХ априла 1941. године, терор усташких злочинаца га доводи као и мноштво других Срба из Западних крајева у Београд, у руке сужене мајке Србије спасиоца ђенерала Недића. 

Ступајући у контакт са осталим друговима из покрета, не губећи време у смутном времену за нашу земљу, одмах по формирању одреда Српског Добровољачког Корпуса (покрета Збор), иначе у то време једине војске са славним српским именом, 1941. године Гашпаревић спремно приступа борби за одбрану Срба од црвене и усташке аждаје. Био је иследник у штабу XII добровољачког одреда, а затим је прешао за помоћника команданта IV добровољачког одреда на којој је дужности остао до априла 1942. године, учествујући у борбама против партизанских бандита, истичући се нарочито у борбама против црвене немани, због чега се и данас спомиње међу црвеним изродима.  Изашавши из СДК оружаних формација, јер због својих свестраних способности беше потребан на другом пољу одбране, Гашпаревић је све до краја љета 1944. године радио као политички функционер у покрету Збор, доказујући се у опаснијем, политичком вртлогу и несебично радећи за Отаџбину као што је радио и на фронту. 

У септембру 1944. године као истакнути члан Збора и доказани српски родољуб, испуњавајући потребне услове, одабран је за диверзантски рад још једном узимајући оружје у најгорем тренутку за наш народ свесно стављајући свој живот на коцку зарад одбране Отачаства. О њему довољно говори и  добијање  и СС-овог чина ''Hauptsturmführer-a'' (капетана), који је одговарао његовом чину који је имао у Српском добровољачком корпусу, то показује колико је био цењен и од стране Немаца. Диверзантска група која је имала ту срећу да јој командује овај српски СС командос добила је назив ''Ringelnatter'' (змија бјелоушка). 

Диверзантска група СС капетана Гашпаревића, која је бројала око 45 људи, упућена је новембра 1944. у диверзантску школу у Нојштерлиц, у покрајини Мекленбург, и тамо подвргнута специјалној обуци. Тамо их је обучавао ни мање ни више него славни немачки командос и у то време најопаснији човек Европе, Ото Скорцени који њихову обуку кратко спомиње и у својим мемоарима. Са њима се налазио још један верни син Србије, шеф IV „антикомунистичког“ одсека Специјалне полиције Управе града Београда, Бошко Бећаревић са својом диверзантском групом која је такође завршила елитну обуку најбољег немачког командоса у Нојштрелицу и носила назив ''Viper'' (поскок). Главни циљ формирања диверзантских група је ослобађање српских земаља од црвене куге која је поробила нашу земљу и народ, уз то наравно и ликвидирање комунистичких вођа као главе јудео-комунистичке немани. Такође, циљ је био да се врше разна дела саботажа и изненадних препада на непријатељске јединице као и да се врши подземна пропаганда и организују националистички оријетнисане грађане и сељаке у јединствени фронт националног отпора. Капетан Гашпаревић је сматрао да све чланове групе треба идеолошки изградити да би сваки члан групе могао потпуно самостално деловати. Крајњи циљ је био стварање подземне националистичке војске која би у датом моменту јединствено устала на ноге и срушила комунистички режим. 
О величини српског командоса Гашпаревића говори и чињеница и да су се заблудели српски националисти равногорци који служише кварним Енглезима обратили за помоћ капетану Гашпаревићу. Највећа је његова заслуга што у зиму 1944/45 они нису помрли од глади, болести или усташког и партизанског терора. Милосрдни капетан је у договору са Немцима у јесен 1944. поклонио равногорцима велике количине хране, лекова, оружја и муниције. Иначе, тада је међу равногорцима владала епидемија тифуса, 30 000 равногораца би тада помрло од тифуса или од глади да им нису помогли ови прави српски родољуби који се смиловаше заблудјелој браћи. 

Капетан Гара тада тврди да је чак Дража Михајловић био спреман на споразум са ђенералом Недићем и Димитријем Љотићем и да је осим обједињавања команде у војничком погледу био спреман и на пристанак њихове политике после завршетка сукоба, иако је током рата често нападао из засједе војнике ових великих Срба. 

Сусревши се са вођом равногораца у Босни као и са представницима правих четника у том пределу, почиње да их организује за будуће акције са планом да се пребацују у ужу Србију. У то време капетан Гара сарађује са још двојицом легендарних српских војвода Петром Баћовићем и Стеваном Леком Дамјановићем, који су током рата успешно бранили Србе Херцеговине и Босне од усташког ножа.

У тренутку када се спрема пресудна акција прелажења са лијеве стране Дрине на десну ОЗНА уз помоћ црвене армије и њихових обавјештајаца улази им у траг и сазнају за акцију. Капетан Гашпаревић је кренуо у једно село уз Дрину због пребацивања, иако је знао да се тамо налазе црвени крволоци, свесно стављајући главу у торбу због ослобођења, мештанин који га је водио издаде га партизанима и они га хватају живог и као и све српске родољубе осуђују на смртну казну. Након тога крвници опкољавају групу капетана Гаре и позивају на предају што ови храбри синови српски са поносом одбијају, након чега од њих многи гину стављајући свој живот, заједно са великим својим капетаном, на олтар Отаџбине као пример будућим поколењима која их неће заборавити. Слава јунацима!