Димитрије Љотић - Да ли смо фашисти / делови КЊИГЕ 4.

ДА ЛИ СМО ФАШИСТИ?
Из једног рударског места, из унутрашњости Србије, пишу нам прија-
тељи, шаљући претплату за „Отаџбину”, ове ретке:
„Пре него што приступимо организовању Вашег покрета, а чије смо
неактивне присталице и до сада били, очекујемо од Вашег покрета да
поведе одлучнију борбу против овог несретног стања у земљи и да се
отворено изјасни за фашизам”.
Ове речи нас покрећу да још једном кажемо своју мисао по овој ства-
ри.
Једни нас нападају као фашисте, други траже од нас да се изјаснимо да
смо фашисти. Заиста чудна ствар.
Ми смо увек отворено говорили. Наша мисао није никад могла бити
неискрена. И баш зато нисмо фашисти и не можемо то бити.
Шта мислите да ли би Хитлер признао да је фашиста? Насмејао би се
грохотом. И то не из сујете да води свој лични покрет, већ зато што не-
мачком народу не одговара фашизам.
Фашизам је поникао у Италији, на другом тлу под другим небом, међу
другим народом. И не само да Хитлер тако мисли, већ и сам Мусолини
не сматра да се фашизам може извозити из Италије.
Дегрел се брани да није ни фашиста, ни хитлеровац. И говори искрено
тај младић. Не лаже. Не може да буде ни једно ни друго.
Како ви хоћете да један покрет, покрет поникао на нашем тлу, под на-
шим небом, међу нашим народом, један покрет који доноси одговор
наше народне душе на горућа питања садашњице, да тај покрет буде
фашистички или хитлеровски.
Народи нису једнаки. Као ми људи. Но што је добро за Италијане или
Немце није добро за нас.
То не значи да с овим покретима немамо много заједничких црта.
И ми, као и они, поникли смо из идеалистичког погледа на свет, а не из
материјалистичког.
И ми, као и они, због тога смо противници индивидуализма, који узима
јединку за полазну тачку у друштву.
И ми, као и они, налазимо да су материјалистички и индивидуалистич-
ки став довели до демократије, капитализма.
И ми, као и они сматрамо да органско гледање на свет и друштво мора
да спречи одржавање капиталистичког и демократског поретка, јер
овај фатално води у комунизам.
И ми, као и они, сматрамо да се то мора извршити револуцијом, јер
„нормални развој ситуације” води у комунизам.
И ми, као и они, сматрао да је комунизам један експерименат, при коме
се поништавају основне људске вредности, и против кога се напослет-
ку живот мора да побуни и да га збрише.
И ми, као и они, верујемо да су ред, правда и благостање могући, да
омогућују опет са своје стране формирање јаких народних јединица, а
да су ове у стању да зајемче слободу појединаца.
И ми, као и они, сматрао да ће све то бити могуће путем консултовања
народа, не безобличних народних маса, не кроз политичке партије, већ
кроз народне друштвено-економске категорије.
Дотле смо потпуно једно. Одатле полазе знатне и дубоке разлике.
Ми смо убеђени да све расе имају неку мисију у свету. Па иако смо
убеђени да наша словенска раса има своје огромне вредности, ми не
сматрамо да је она једина израз божанског, да она представља „избра-
ни народ”, у смислу искључивом. Светска раса, је изабрана за понеки
велики задатак. Ми, дакле, не можемо узети своју расу за божанство.
Ми исто тако ни државу не можемо сматрати нечим апсолутним, ни
њој карактер божански не можемо признати, иако је желимо и чврстом
и јаком.
Ми сматрамо да истински служимо баш својој раси и својој држави кад
им дамо њихову праву вредност, а не вредност уображену, коју немају
нити могу имати.
Ето зато углавном, нити смо фашисти, нити то можемо бити.
Али то не значи да зато не видимо шта су у својој земљи великог и ле-
пог урадили баш у данашње време, - кад се тако зване демократске зе-
мље распадају у расулу.
Не значи да не видимо да су они, укидајући право штрајка, као и право
локаута, дали далеко боље услове за живот својим радницима, него их
имају демократије, на чијем челу стоје г.г. Блум, Вандервелд, који су
целу своју каријеру засновали на социјалистичким паролама, не гово-
рећи о Совјетији у којој је радник гладан, жедан, го и бос, те ради под
тако бедним условима за живот, какви се у капиталистичким земљама
не могу ни замислити.
Не значи да не видимо како су баш те земље чувари културе духа, бе-
деми пред навалом бољшевизма. Сигурно да свет од бољшевизма неће
бити у стању да сачувају тако зване демократске земље, пошто идеоло-
шки почивају на истим темељима материјалистичко-индивидуалистич-
ким на којима је изграђен сатански план комунизма.
Ето то је наш одговор и онима који нас с погрдом називају фашистима,
а и онима који би желели да то будемо.

СТАЛЕЖИ И КЛАСЕ

Класе и класна борба, као чиниоци друштвеног развитка, појавиле су
се кроз Марксово учење о друштвеној економији. Ово учење, створено
у почецима капиталистичког друштвеног поретка, проглашено је то-
ком времена научном догмом, нарочито после рата од комуниста, и
окаменило се, иако је друштвени развитак показао многе недоследно-
сти његове, такве и толике да би их и сам Маркс, да је жив, исправио.
Већ кад се капитализам крајем ХIХ и почетком ХХ столећа јаче утвр-
дио и јаче испољио своје развитак, било је тешко следбеницима марк-
сизма, да све друштвене редове удену у две супротне класе: капитали-
стичку и радничку, па су се испомагали како су умели.
Тако им је тешко било интелигенцију разврстати, па су је неки означа-
вали као пролетаријат, умне раднике, други су је сматрали декласира-
ном, тј. бескласном, која тек идеолошки прилази једној или другој дру-
штвеној класи.
Тешко је било и ситне занатлије, мале трговце и друге сличне друштве-
не редове стрпати у капиталисте, па су их прогласили послодавцима,
прорицали им пропаст и груписање капитала и производње у крупна
капиталистичка предузећа. Ово се последње догађало, развијала су се
крупна предузећа, концентрисао се капитал, али нажалост, ситни про-
извођачи нису ишчезавали, напротив, намножавали су се.
Тешко им је било разделити на класе и сељаке. Јесте, има их и без зе-
мље, али су ипак имали друге психолошка настојања од пролетаријата,
а груписање поседа није ишло у правцу, како је то желела марксистич-
ка теорија. Имања су се дробила у ситне поседе, па их је било и више
него раније и поред великих поседа. Број сељака без земље се истина,
повећавао, али ниједан земљорадник без земље није напуштао мисао,
да је опет добије. Прелазило је становништво из села у вароши и поста-
јало радником, али се све то ни најмање није осећало на селу и оно је
увек остајало село ситних сопственика са својим посебним схватањи-
ма.
Тешко им је било уденути у класе и све веће масе људи који се нису
бавили никаквим сталним занимањима, па су пронашли лумпенпроле-
таријат.

Капиталистички друштвени поредак, са својом неограниченом слобо-
дом експлоатације у привреди и индивидуализмом у друштвеним од-
носима, механички је уредио државу, па је и учење Марксово, које се
из капиталистичког поретка родило, морало постати механичко, као
што је и поредак, који су марксисти замишљали и у Русији покушали
да га остваре, постао потпуно механички.
Као што не схватају човека органски, тако нису могли ни људско дру-
штво схватити као организам па су на тој основној логичкој погрешки
назидали читав систем.

Капитализам, истина, није на марксистичкој теорији изграђивао држа-
ве, напротив он је свим могућим средствима сузбијао марксизам. Али
основна схватања друштва била су заједничка и капитализму и маркси-
зму. Обоје схватају друштво као механизам, обоје стоје на начелима
либералног учења о привреди и производњи, обоје су на основама пар-
ламентаризма и либералне демократије.
Марксисти су покушали, да кроз цео историјски развитак људског дру-
штва спроведу поделу на класе и класну борбу, па су је видели и тамо
где је није могло бити, јер није било капитализма. Они су зато феудал-
не господаре и свештенство прогласили господарећим класама средњег
века, па су покушали да се спусте и у стари век, па да и у њему прона-
ђу друштвене класе. Што те „класе” нису ни по чему битном одговара-
ле класама у смислу марксизма - то су они просто прећутали. Њихову
ученост то није много бунило, иако су неукима свесно уливали у главу,
да је марксизам „чиста наука”. И данас нарочито том „високом научно-
шћу” привлаче недоучену и некритичну омладину и интелигенцију,
понесене сељаке и раднике, којима ласка, да се баве „науком”.

Међутим, историја нам несумњиво говори друкчије. Кад су први пут
установљене државе и државне власти, одмах су се извесни друштвени
сталежи домогли најважнијих утицаја и дочепали власти. То је ишло
према њиховом значају у развитку друштва и државе. И старе државе
са свештеничком влашћу као и доцније са влашћу ратника и племства,
биле су, у ствари, сталешке државе. Како су се пак поједини сталежи
развијали и стицали важност за заједницу тако су долазили до власти.
Кад су производни сталежи дошли до друштвеног значаја, дошло је до
грађанског друштвеног поретка, у коме се тек развио капитализам и
први пут створио у истим сталежима класе. Класе су дакле последица
капиталистичког поретка и оне ће морати с његовим битисањем и саме
ишчезнути.
Али капитализам на своме заласку показао је и нешто друго јасно као
сунце. А то је да му је баш то механистичко схватање друштвеног по-
ретка и онемогућило даљи живот. Капитализам је прекинуо органски
развитак друштва, али није уништио дух органског схватања. И ми да-
нас на све стране видимо живо буђење сталежа и побуну њихову.
Истина, сталежи још нису свесни својих правих интереса, па лутају чак
и до комунизма. Али оглед у Русији може им отворити очи. Јер мако-
лико се бранили бољшевици, они су принуђени неминовношћу дру-
штвеног организма све више и више, да остварују сталешки уређену
државу. И већ данашњи Совјети далеко су од онога, што су замишљали
њихови творци.
У земљама с јако развијеном индустријом и бројним пролетаријатом
радничким овај развитак се слабије види али у државама сељачког ка-
рактера, као што је наша, очигледно је, да се сталежи у много јачој ме-
ри испољавају од класа. Духовна побуна на све ово што се дешава у
нашој земљи данас тек је у ишчезавајућој мери производ класне борбе.
У ствари, то је последица сталешког незадовољства. Сукоби који се де-
шавају на све стране у привредном животу нашег народа нису ни по
својој битности сукоби класа, већ сукоби сталежа и капитализма. Исти-
на да те сукобе најбоље умеју да искористе комунисте, да би наврати-
ли воду на своју воденицу, они највештији тумачења умеју да даду тим
догађајима, они најсавршенију пропаганду спроводе. Али чињенице су
чињенице па маколико их патворили.
Али комунисти су у исто време и најсвеснији да у нашој земљи сукоби
нису класни, већ чисто борба сталежа против капитализма, па су зато и
управили сву своју активност и борбу против сталежа. Само они то не
смеју и неће отворено да кажу, већ нападају на „крвави фашизам, као
најгаднији облик чувања капитализма од пропасти”. Али чувају се да
нападају и на сталеже. Само сталешку државу изједначују са „фаши-
змом”.
С друге стране, сталешкој организацији државе непријатељи су и либе-
рална демократија и парламентаризам, јер знају да ће тек сталешка ор-
ганска држава довести сталеже до праве друштвене и привредне само-
управе у најширем смислу речи и тиме их ослободити и од политичког
ропства и зависности занатским политичарима, парламентаризму и ка-
питализму.
Зато су се спрегли оба непријатеља, и комунисти и демократи, у „на-
родни фронт”, а у нас у Удружену опозицију, док стварно обоје имају
исту жељу и вољу, да завладају народом. Једни да га потчине диктату-
ри бољшевизма, а други да га и даље уљуљкују слободама, парламен-
таризмом и сличним демократским шареним лажама, а стварно да шти-
те капитализам и за себе сачувају власт и све сласти које из њега про-
истичу.
До праве владавине народа, да он узме своју судбину у своје руке, да
стварно управља својим пословима, да постане ковачем своје среће, не
може доћи ни једним ни другим путем. Демократски пут је пут мафија,
партизанства, котеријаштва. Бољшевички пут је пут рушења и разара-
ња, друштвених потреса и немира, најстрашније диктатуре.
Највећем делу нашег народа, сељацима, занатлијама, радницима, тр-
говцима, слободним умним занимањима, а они чине преко 90 процена-
та нашег становништва, прави пут је ред и мир, несметан рад, обезбе-
ђење плодова сваког рада за самог радника. А то се може постићи само
у држави, која ће почивати на задругама и организованим сталежима.
Једино задругарство и сталежи су против диктатуре и против експлоа-
тације капитализма, па због тога и против бољшевизма и либералне де-
мократије.
Томе у нашој земљи тежи само ЗБОР.

КО ЋЕ ДАТИ НОВ РЕД
Новине често пишу о многим јавним радовима на свима странама наше
Отаџбине. Велики туристички пут, неколике железничке пруге, велики
водоводи, снабдевање безводних крајева водом, нове болнице и много
таквих радова отпочели су и велики новци су ангажовани.
То је лепо и похвално. Али то је само једна страна медаље. Треба обр-
нути и загледати у другу - шта је тамо и како изгледа она.
Ко је пратио те све толике радове, бар онолико колико су у новинама
објављени, могао је осетити да плана нема. Ко је пак могао завирити
мало више у позадину тога посла, могао би разумети и зашто га нема.
Планове у свима правцима народног живота треба да спремају органи
и установе управне власти. У једној добро уређеној држави оне зато и
постоје, то им је задатак. У нашој земљи ово је потребније више него и
у једној другој, јер наш народ је 13 векова живео раздружен и расцеп-
кан, па је било потребно радити на уједначавању, на уравнотежавању,
да наши заостали крајеви што пре достигну нове основе за свој разви-
так, да се наши напоредни крајеви несметано даље развијају.
То ми називамо општенародним и општедржавним планом. Међутим,
од уједињења до данас нико о томе плану није мислио, нико на њему
није радио, нико у том правцу није прилике ни проучавао. Има дели-
мичних покушаја у појединим крајевима, али нема општег државног
плана, па зато, обично, ни ти делимични не успевају.
И неће га бити и не може га бити, јер они који треба то да раде не могу,
спречени су. Ствари су се изокренуле, па о томе воде бригу непозвани.
Посланици воде послове управних власти, по њиховим жељама раде се
и путеви и воде и зграде и болнице. То треба да их учврсти у њиховим
срезовима, а да ли ће то потпомоћи да се држава ојача и оснажи, да се
народ активира и оспособи за савремене прилике - о томе слабо ко ми-
сли.
Веле да је то демократски систем управљања земљом. Ми нисмо за та-
кав рад, јер не видимо да крајњи његов циљ може донети користи др-
жавној заједници и народној целини. Напротив, видимо да због таквог
рада расте све веће незадовољство. Незадовољни су не само они, који
су заборављени, иако потребити државне помоћи, већ нису задовољни
ни они где се нешто по овом нереду ради.
Ми тражимо ред у свима односима. Али да би се тај ред успоставио
морају се отклонити извори нереда, а они су у систему управљања. То
није могла отклонити ни диктатура. Место да су кажњени ствараоци
нереда, кажњен је био народ. А сад опет стари ствараоци нереда дижу
главе и на све стране соче сласти од повратка у старо, што се показало
неспособно...
Ми још тврдимо, да ред не могу увести политичари, већ ред може ус-
поставити само цео народ. А да би ту моћ и добио народ, он мора да
утиче на послове државе преко својих природних органа. То нису пар-
тије. То су сталежи. Кажу нам, има у једном сталежу и много богатих и
много сиромашних, они немају заједничке интересе већ супротне. Ти
који то говоре не виде да секу грану на којој сами седе, јер баш су они
ти, који у своје партије желе да скрде људе најсупротнијих интереса и
највећих имовних и друштвених разлика.
А ми још кажемо, да се морају заштитити и интереси сваког југосло-
венског грађанина и уколико је он слабији утолико мора бити обезбе-
ђенији. Томе се морају посветити и сталежи, јер ће постати одговорни
и у односу на своје чланове и у односу на опште интересе.
Над тим ће бдети и држава. Држави Збора биће врло важан задатак да у
свима правцима изглађује супротности, изравњања неправедности,
потпомаже опште благостање. Држава Збора ће то моћи постићи, јер ће
уредити друштвени и привредни организам, да правилно функциони-
шу, да се установи ред.
Има и пријатеља, а још више непријатеља, који би хтели да им опише-
мо у танчине како ће се то постићи, да им дамо у параграфима законе.
Нама је врло жао што им у томе не можемо изићи на сусрет. У држави
Збора то ће бити сталежи, који ће давати смернице сређивања односа,
који се њих тичу и који се тичу међусталешке сарадње и склада. То ће
бити законодавно тело које ће изграђивати законе који су потребни за
нов ред ствари. То ће бити нова организација управних власти које ће у
сагласности са сталежима и задругарством изграђивати планове о сви-
ма питањима народног живота. То ће бити нов дух - задружни дух, ко-
ји ће ујединити сталеже и који ће наћи формуле за међусталешку са-
радњу, складност и солидарност.
Збор није демократска партија која обећава шта ће она учинити. Збор
је народ, који се бори и ради на томе да дођу до свога пуног изражаја
она четири чиниоца, а они ће већ умети да даду нов ред свима односи-
ма и свима стварима.

ФРОНТОВИ
Мала деца кад се налазе у мраку певају изгласа, да заварају свој страх.
И у политици се слично догађа.
После конгреса ЈНС и избора новог председника ове странке, отпочела
је из свих ћошкова паљба - ћорцима.
Немамо ни најмање намеру да бранимо ЈНС, јер смо ми били једини
који смо се јавно и с великим жртвама борили кроз ову исту „Отаџби-
ну” против њих. Ми смо исто толико далеко од ЈНС колико нисмо бли-
зу ЈРЗ. Али потребно је да нашем народу укажемо на ове политичке
поступке. Ми имамо свој пут, који није пут ни једних ни других. Ми
ћемо тај свој пут наставити јер не видимо ниједан други који би био
бољи да изведе нашу земљу из тешкоћа у којима се налази погрешкама
оних који су се смењивали на власти, иако се и око нас снују сплетке и
праве рачуни без крчмара у којима ми не учествујемо. Али зато не од-
бијамо сарадњу никога који има моралних квалификација да тим путем
пође.
Они који су навикли да мисле туђим главама и да се у политици опре-
дељују како се опредељују њихови угледи у иностранству и трче да до-
стигну Шпанију, где се родила нова демократија, и Француску где је
наишао велики вал слободе, да по угледу на њих оснују „народни
фронт слободе” да би тако изазвали и другу страну да оснује свој
„фронт”, да се, ваљда, оделе „слободњаци” од „назадњака”.
„Народни фронт слободе” најновији је изналазак изванредно добро ор-
ганизоване комунистичке иностране политике којој у ствари, у многим
земљама и несвесно служе либерално-демократске партије. Само је мало чудновато како то не увиђају они који се држе националне линије,
већ и они подлежу тој мисли и организују се у свој „фронт”. На тај на-
чин деле сопствени народ и пуштају да на крају комунисти, као најве-
штији у оном другом фронту - иако се не виде - дочепају дизгине у
своје руке и спроводе чак и против власти, коју су они довели на власт,
своје начело, да се законитост оне либерално-демократске државе што
је могућно више саботира и шаље на одсуство, да би се тако неминов-
но утабао пут за диктатуру пролетаријата и совјетску „демократију”.
Због тога смо ми противни стварању „фронтова” како се то у нас наме-
рава, јер смо против цепања органских делова народа у слабе фронто-
ве.
Ми смо одређено и јасно за солидаристичку сталешку државу, у којој
ће сви друштвени сталежи добити све оно што им припада, у којој ће
се капитализам обуздати у својим прохтевима да гута народну замуку
и упропашћује народ, у којој ће у исто доба најслабији друштвени ре-
дови најпотпуније и најуспешније бити заштићени у својим правима на
рад, на уживање плодова свога рада и на све тековине наше народне
културе.
Наша борба није само политичка. Она има садржај економски и соци-
јални. Сва права човека и грађана либералне демократије празне су љу-
штуре, ако је тај човек економски експлоатисан а социјално запоста-
вљен да му се глас не чује, као глас вапијућег у пустињи.
Једним замахом међутим обезбеђују се сваком човеку сва права, кад
му се обезбеде економска способност и социјална важност преко оне
скупине, којој природно припада - преко сталежа. И радник и сељак и
трговац и занатлија и индустријалац, и слободне интелектуалне профе-
сије - сви ће бити обезбеђени, имати врло солидно оруђе за одбрану
својих интереса и заштиту својих права, кад се њиховим природним
групама признају права да учествују у одређивању судбине народне и
државне.
То демократи нападају као фашистичко. То не примају ни они који се
слажу да ова држава треба да постане југословенском, али својој поли-
тици непрестано дају правац либерално-демократски.
Ми пак јасног смо погледа у ствари. И знамо да Југославију не могу
створити ни „народни фронтови слободе”, ни „национални фронт” -
ако немају социјалне и привредне садржине. Не можемо одрицати ни
фронташима да немају тога. Док „народни фронт слободе” жели да
очува либерализам у привреди и капитализам, иза леђа либерално-де-
мократских гуслара живо раде комунисти да створе совјетску привре-
ду. А они из другог фронта мисле да треба прво политички утврдити
Југославију и јединство народа и државе, па тек после да размишљамо
како ћемо средити друштвена и привредна питања.
Из тога погрешног става тетурају се од диктатуре до демократије.
Међутим, рачуни су погрешни. Треба јасно угледати порекло пореме-
ћајима и нереду у данашњем народном и државном животу. Оно је по-
главито, јер је завладао неред у привреди и друштвеним односима. И
ако се хоће да се уведе ред у државној политици и у друштвеном живо-
ту, морају се преуредити заједно са политичким односима и привредни
и друштвени односи. Они су управо целина, па се не могу делимично
него укупно решавати. Кад се економски живот и друштвени односи
поставе на једино природне основе, кад се тежиште тога живота прене-
се на сталеже - природно је да се и политичке основе морају према то-
ме преуредити. То се мора збивати заједно, јер је органски повезано.
Чим се на те нове основе поставе привреда, друштвени поредак и поли-
тичко уређење - одмах ће се јавити и почеци сређивања свих односа.
Нови ред неће бити далеко после тога.
Ово виде и комунисти. Бојећи се овога оздрављења, сталешког реда,
они певају песме успаванке демократији, они своје пароле умећу демо-
кратским певаћима у уста, јер знају, да ће их само преко демократије
довести до пропасти, а затим до Совјетије.
Зато што то све видимо, и знамо да из тога постоји само наш излаз гра-
дилачког одушевљења, зато смо уверени да сви остали путеви воде ру-
шилачком бесу - и не можемо ни у чему одступити од нашег програма,
па према томе ласно је закључити и о нашем држању према скора-
шњим догађајима и збивањима у нашој политици. Ми морамо по својој
савести и свести и љубави према овом народу, његовој прошлости, са-
дашњости и будућности, да продужимо својим путем и да на тај пут
прикупљамо све часно, исправно и родољубиво у овој земљи. Ми мо-
жемо да сарађујемо са свима онима који у том правцу теже да уреде
нашу државу. Али не можемо и не смемо да оставимо наш народ и без
последње наде на излаз из овог тешког стања.

КО СПАСАВА КАПИТАЛИЗАМ?
Нападајући Збор као „фашистички” покрет поборници „демократије”
нарочито воле да истичу како он има прикривену намеру да спасе „по-
стојеће стање”, односно капитализам.
На основу чега су то могли да закључе ови наши петрифицирани „сло-
бодари” из препотопске ере? Зар на основу Основних начела и Смер-
ница Збора? Или на основу личних склоности водећих људи покрета а
нарочито његовог вође и идеолога Д. Љотића? Не, него само на основу
једног априорног и диригованог „мишљења” да је све оно, што није у
устајалим колотечинама либералне демократије или понорима маркси-
зма, реакционарно, уперено против „народних слобода” аутократско,
диктаторско, итд., итд. Њихови укалупљени мозгови нису у стању да
схвате да једна земља може и има права да потражи један политички и
социјални систем који не мора бити слепа копија ниједног од досад по-
стојећих; и не улазећи у суштину ствари они сваки такав покушај сво-
де под своје овештале шаблоне. Уосталом, такво држање је и сасвим
разумљиво. И овде је жеља родила мисао. Неће они да разбијају главу
тражећи нове путеве јер осећају да им тамо није место, да је њихово
царство још само дотле док се може јахати на старим овешталим фра-
зама о „народним слободама”. Али народ са својим здравим инстинк-
том знаће да прозре те слободе које му они пружају. Уосталом, он их
се већ заситио и осећа их већ деценијама на својим леђима.
Дакле, бори се да одржи „постојеће стање” Збор, који из темеља руши
основе на којима је то стање сазидано: егоистички индивидуализам ко-
ји је довео до друштвене распојасаности и анархије, до расула фамили-
је, ћелије друштвеног и народног организма, до свакодневних дру-
штвених и личних сукоба и криза; који побија начело неограничене
слободе у привреди које је прокламовала француска револуција као ло-
гичну консеквенцију крајњег индивидуализма а које је довело до нео-
граниченог ропства већине народа једној моћној финансијској олигар-
хији; који устаје против збрке управне и законодавне власти у парла-
ментарној демократији која је довела дотле да народни посланици
управљају администрацијом а чиновници кроје законе; једном речи,
покрет који се бори за то да и у приватном и јавном животу народа за-
владају: ред, рад и правда уместо „једнакости, братства и слободе” који
су у ствари: неједнакост, мржња и ропство.
Такав покрет је „реакционаран и недемократски”, а „напредна и демо-
кратска” је либерална демократија која је и довела до овог стања јер на
њеним неприкосновеним принципима развијало се западноевропско и
америчко друштво, од француске револуције па све до рата. Такав по-
крет „спасава капитализам”, ваљда зато што уопште руши механичко-
профитерски принцип либералистичко-капиталистичке привреде а
уместо њега поставља органско-задружни. А против капитализма је -
либерална демократија, тај политички корелат капитализма! Они гово-
ре о некој „еволуцији демократије”. Не може еволуисати, у позитивном
смислу, систем који почива на преживелим принципима. Видимо и до-
живљујемо ту „еволуцију”. Еволуција либералне демократије значи и
њен крај.
Иста судбина чека и капитализам. Он „еволуише”, али та еволуција
убрзава његову смрт. Зато, њега не може нико спасти, па ни - Збор, иа-
ко би такав неки чудотворни лек радо дочекали баш они који Збору
подмећу такве парадоксне тенденције.
Али се поставља питање: па за какав се то економски систем онда бори
либерална демократија која се подмећући другом тенденцију спасава-
ња капитализма, тим самим ограђује од овога. Јер, ако се она одриче
капитализма, одриче се тиме свога сопственог чеда, и настаје питање:
коме ће предати наследство?
Да ли су о овом мало размишљали наши овејани демократи?
Капитализам се руши сам од себе и на његовим рушевинама може на-
стати само двоје: или совјетски систем који, у основи, задржава исти
онај механистички принцип, само са другом поделом улога, који води
до расула; или органски систем, какав проповеда Збор. Јер Збор не ру-
ши само, он и зида. Уместо индивидуалистичке распојасаности он уво-
ди дисциплину фамилије, задруге, сталежа и нације. Уместо неограни-
чене слободе у привреди он уводи плански систем у ком ће се приват-
ној иницијативи оставити слободно поље само дотле док је у складу са
интересом заједнице, у ком ће капитал бити подвргнут таквим ограни-
чењима да ће се његова функција свести на једино оправдану економ-
ску службу заједници а сузбиће се његова политичка моћ; у ком ће се
привређивање у свим гранама где је то економски упутно, поставити
на задружну основу. Уместо поделе на партије која није ништа друго
него подвлашћивање целог народа од стране неколико клика и котери-
ја, он уводи поделу на сталеже, једину органску друштвену поделу која
гарантује да ће до политичког израза збиља једном доћи воља народа,
иако се борба за такво политичко уређење не кити фразама о слободи и
демократији.
Ако је све ово „спасавање капитализма”, реакција, фашизам и шта још
не, онда примамо сав тај грех на своју главу.

УЧЕЊЕ ЗБОРА И ТЕОРЕТИЧАРИ ДЕМОКРАТИЈЕ
Нарогушили су се много на нас и на наша схватања. Зато што смо хте-
ли, да се оделимо од свих оних који лицитирају ко ће дати више у звуч-
ној демократској шареној лажи, па смо отворено и поштено поставили
ствари на своје место и одрекли се демократије, зато запенуше од неи-
стина на свима својим зборовима против нас и не стиде се и од поку-
шаја да обмањују.
Зато што смо отворено устали против јалове либерално-демократске
политике, нас називају назадњацима, и ако баш ти грлати викачи на уз-
буну против нас, својим делима најбоље доказују да су далеко од онога
што им је на језику. Такви ће бити и они, који сад нису на власти, ако
је дочепају. Они ће правдати, да морају да оставе све по старом, да би
заштитили невину демократску дјевицу, да јој се нешто не деси. Посте-
пено и опрезно се може уводити демократија, а дотле се мора мало и
притезати. Али ипак се не усуђују, да народу оставе, да он цени, кад је
наступило право време за увођење те демократије, већ то право задр-
жавају искључио за себе. И сасвим природно.
Али поред тога што су они зорни демократи, сваки час са запрепашће-
њем читамо говоре њихове и видимо, да понављају чланке из „Отаџби-
не”. И ипак их и „Отаџбина” нечему учи. Само што су, нажалост, врло
рђави ђаци. Понављају те чланке као папагаји, с предумишљајем, да
ништа по томе не учине. Сваки час објављује велика штампа такве го-
воре, који нису ништа друго већ препричавање мисли из „Отаџбине”,
али зато се ипак велика штампа чува, да изворе означи.
Само између речи и дела мора бити провалија, ако све што је потребно
није уређено, да би од речи до дела био изграђен поуздан мост, да пре-
ко њега могу и најтежа кола. Нису главно лепе речи, главнија су права
дела, али таква дела могућна су само, ако су темељи такви, да их могу
издржати.
Демократија није никакав поуздан терен. Он је клизаво земљиште, па,
могу се поставити и бетонске плоче, склизнуће све што се ту постави.
И зато се налазимо на судбоносној низбрдици, и све ћемо дотле бити
ту, докле год нас вара памет, да ће се на њој, на демократији, моћи из-
градити наша народна будућност и подићи основе за државу реда и
благостања.
Треба градити нове основе. Ми их налазимо у задружно-сталешком из-
грађивању нашег друштвеног, економског и политичког живота. Грак-
нули су да смо реакционарни и фашисти, иако баш ти исти не презају,
да наше мисли калеме на јалово демократско дрво.
Указујемо на то, не што нам то годи, да нам мисли узимају, већ да се
свом снагом оделимо од њих и народу укажемо да патворена роба, ма
како споља личила оригиналу, никад не може бити оригинал. Ма коли-
ко да су лепе те речи, које се чују врло често на зборовима, оне ће оста-
ти само јалове речи и ништа више, јер немају праву подлогу, да изра-
сту у дела.
Чини се много покушаја баш у данашње време, да се многи односи
среде. Не одричемо им тежњу и искреност, али не проричемо им успех,
јер се сви ти покушаји оснивају на овим пољуљаним друштвено-поли-
тичким основама, које могу да и у најбоља дела унесу само поремећај
и неред.
Ето, зато ништа не вреди оно што су од нас научили. Треба да имају
храбрости, да погледају истини у очи и да раскрсте с лажним основи-
ма.
Тек задружно-сталешка државна организација, којој у нашој земљи те-
жи само Збор, створиће нове темеље, на којима ће се моћи поуздано
подићи нова зграда Југославије. И уколико то народ југословенски пре
увиди и пре усвоји, утолико ће мање штете имати, утолико ће брже и
поузданије доћи до реда.
И зато не треба народ наш да иде за лепим речима, па ма и из „Отаџби-
не” биле научене, већ треба да ојача себе, јачајући Збор, да би што пре
сопственим снагама изградио оно, што му је потребно, да изиђе из да-
нашњег нереда и тешкоћа.

ДРАМА ДЕЛА - ДРАМА ХЕРОЈА
„Поводом смрти једног Хероја” био је назив чланка у коме је „Отаџби-
на” 14. октобра 1934. г. покушала да објасни Хероја и његову драму.
Љубав и оданост којом је била надахнута дали су јој потребну продир-
ност да схвати истинитост велике линије и херојског напора и пожр-
твовања.
Отуда је овај чланак, у исто време, изазивао живи утисак правог музич-
ког ритма и мелодије једног жалосног марша и монументалне линије
гранитног споменика.
Разуме се да су злоћа и пакост сами себи сметња те не виде шуму због
дрвета: њиховим микроскопским очима није ни дато да сагледају
стварност, и на сунцу би видели пеге, а светлост и топлоту не би.
„Дело и хаос” био је назив чланка, у коме је Отаџбина годину дана
доцније оцртала однос Хероја према делу, које је замислио, и хаосу из
кога је своје дело хтео да извуче, да оствари.
У том чланку смо показали велике линије у коме је акција Хероја иза-
зивала реакцију хаоса.
Из тог чланка избијало је страховање за делом.
Данас, две године доцније, посвећујући ове ретке блаженој успомени
Краља и Хероја, ми немамо ништа да додамо оним речима које смо
кроз „Отаџбину” већ дали.
Али ако су према Његовом завршном земном животу тако потпуно љу-
бав и оданост казали своју реч, драма херојевог дела није завршена и
кроз драму дела траје и даље драма хероја.
Оволико нека буде за данашњи дан наша реч посвећена Његовој успо-
мени.
Више не би било ни могуће.

ЛИБЕРАЛНА ДЕМОКРАТИЈА И СТАЛЕЖИ
Наши пријатељи су морали запазити да идеја о сталешком уређењу др-
жаве наилази на велику опозицију нарочито код присталица либералне
демократије. Ова опозиција није случајна. Она је непосредна последи-
ца основних погледа на управљање државом либералне демократије.
Томе нас учи и сама историја.
Још француска револуција је прокламовала да је свако сталешко орга-
низовање противно принципима које је она прокламовала. Закон шапе-
ље од јуна 1791. године, којим револуција забрањује свако сталешко
организовање, гласи:
„Чл. 1. Будући да је уништење корпорација грађана, сталежа и профе-
сија у основама француског устава, то је забрањено васпостављање у
ма ком облику ових установа.
Чл. 2. Грађани једног истог сталежа или занимања, предузимачи, они
који држе радње, радници и помоћници ма кога занимања, кад се буду
нашли заједно, неће моћи именовати ни председника, ни секретара, ни
кмета, нити да држе књиге, доносе одлуке или расправљају, нити да из-
рађују правилнике њиховог тобожњег заједничког интереса.”
Ваља напоменути, да француска револуција није одмах објавила рат
корпорацијама. Она је то учинила чим су се народни представници у
законодавном телу почели делити у политичке странке. Тако је рађање
политичких странака значило у исто време и смрт сталешким устано-
вама. Политичке странке нису волеле сталешко организовање ни пре
једног и по столећа, па није чудо што га ни данас никако не подносе.
Ова забрана сталешког организовања у Француској није могла да оста-
не на снази, јер интереси сталешки постоје, постоји сталешка свест
грађана, заједница има интереса да буде упозната са интересима стале-
жа јер су ови интереси такође општи, мање себични него интереси ин-
дивидуа. Зато је питање обнове сталешких организација у Француској
било непрестано на дневном реду, тако рећи још од дана њиховог уки-
дања. Сталешке организације влада је морала најпре да толерира, и ако
уставом нису биле допуштене, док није најзад Трећа република у годи-
ни 1884, преко свога народног представништва раскрстила са овим
основним каменом револуционарног устава и одобрила сталешко орга-
низовање. Данас Француска има организације за скоро све сталеже.
Пољопривредне коморе су установљене законом од 3. јануара 1924, а
декретом од 16. јануара 1925. установљен је и народни Привредни са-
вет, који представља једно саветодавно тело за економска питања уз
владу.
Сасвим је разумљиво што се политичке странке никако не могу да по-
мире са организовањем сталежа у моћна политичка тела. Политичке
партије су патентирале за себе право да представљају народ и оне ово
право суревњиво чувају. Али политичке партије знају врло добро, да
онога тренутка кад цео народ, организован у сталеже, буде затражио и
остварио сталешко представништво, политичким странкама биће зау-
век одзвоњено. Народ ће кроз своје сталешко представништво много
боље бити представљен, него што је то случај кроз политичке странке.
И, као некад у историји, што је са рађањем политичких странака неста-
ло сталешких организација, сада ће преласком политичког учешћа на-
рода на сталешке организације, нестати политичких странака.
Разлика је ипак између ова два догађаја у томе, што су сталешке орга-
низације 1791. укинуте декретом и силом, а политичке партије у нашем
данашњем времену умиру саме јер постају излишне.

О КОРУПЦИЈИ
Корупција је зло по материјалној штети која доноси целом народу и
целој држави. Али ту народ нема још праве воље и он слабо види ште-
ту коју корупција наноси држави. Шта је то за један народ једна мате-
ријална штета па ма каква велика била у материјалном погледу? Ко је
ишао кроз крајеве опустошене ратом, тај није после три или четири го-
дине могао познати да је ту била пустош. Али има једна друга штета
коју корупција расејава земљом: то је страховита неман која убија по-
верење код сваког појединца према држави.
Појединци, говорећи о корупцији, увек мисле на материјалну штету
коју корупција доноси, али главна штета је ова: корупција гледа у др-
жави једно оруђе које не служи општим интересима, него интересима
појединаца. Прими ли ко ма које наређење од такве државе у којој влада корупција, он се мршти. Нека је не знам какво то наређење, он у то
наређење гледа и говори: Боже мој, а ко ли ће се њим користити. Нека
дођу не знам какви закони паметни и проучени, народ врти главом и
вели: ко зна ко ће се тим користити. Поверење се убија. То је тако стра-
шна ствар, то је злочин против целог државног апарата, то је неповере-
ње које ничим не може бити заустављено и оно се пружа и обухвата
цело народно тело. Под таквим условима, под таквом економском по-
литиком, није заиста никакво чудо, што је сатанско семе марксизма на-
шло погодан терен да може да ухвати и пусти корена, да расте и да бу-
ја, и да спрема крваву жетву.
Говори се о борби против корупције. Поштеног и разумног човека та
реч: борба против корупције, никад загревала није. То је зато, што је та
реч била речена са усана, не из срца и душе, не из целог бића. Била је
само са епидерме, са покожице усана. Корупција - то је гад, то је најру-
жније, најпогрдније. Не треба честит човек да много говори о томе.
Његов став пут гађења, став без компромиса, став такав да сваки делић
на његовом телу показује његов однос према корупцији, боље говори о
томе да ли је он за или против корупције.
Многи људи говоре: треба закон против корупције. Наивни и јадни љу-
ди који тако говоре, а бедне оне политичке вође који у свој програм
уносе борбу против корупције доношењем закона. По коме то закону
данас владајућим, по коме је то закону корупција била дозвољена. Који
је то закон? Да ли смо имали који закон који каже: слободна је злоупо-
треба државне власти? Такав закон се појавити није могао, таквог зако-
на није било, па ипак је било корупције, и ипак је има.


НАШИ ПРИВРЕДНИЦИ И СТРАНИ КАПИТАЛ
- Само програми и пут Збора у стању је
да пресече и уклони ту страховиту опасност -
Југословенски народни покрет Збор од почетка своје политичке акције
упозорује нашу јавност, у првом реду привредне кругове, на све опа-
сности које носи собом владавина страног капитала у нашој земљи. У
бројним чланцима и говорима ми смо наводили примере, а у исто вре-
ме указивали и на мере и начине како да се стане на пут све јачој и све
необузданијој неконтролисаној навали туђинског капитала на наш на-
род и државу.
У задње време „Збор” више није усамљен у овом погледу. Све више
органа јавности, све више корпорација и друштава све јаче и гласније
алармирају и позивају на спасавање. Нарочито сад запомажу привред-
ни кругови, и то не више појединци, него најшири редови наших при-
вредника. Пре две три године, кад смо ми о свему овом говорили што
данас говоре ти наши привредници, онда су нам, извесно, многи и од
њих добацивали и пребацивали (ако су тада уопште и пратили и нашу
акцију) да смо „фантасти”, „теоретичари”, да „летимо по маглама”.
Сад, кад их је почео да коље, да мрви, да уништава до у темеље страни
капитал и она страшна корупција која неминовно прати сваки шпеку-
лантски туђински капитал, сад пишу и говоре, упућују представке, ре-
золуције и апеле, наводећи дословце речи „Отаџбине” и других органа
нашег покрета.
Дакле, сад више нисмо „нереални”, сад више нисмо „фантасти” и „тео-
ретичари”! Догађаји су нам дали пуно право.
Цео наш привредни свет нагнат је да усвоји потпуно став и погледе
„Збора” према страном капиталу и методама, којима се његови пред-
ставници служе у својој опакој офанзиви према нашој земљи и нашем
народу:
Ево шта пише последњи број „Трговачких новина” (Београд) које су
орган Савеза трговачких удружења. У опсежном уводном чланку, под
насловом „Навала страног капитала у нашу земљу озбиљна је опасност
по нашу привреду” каже се, између осталога:
„Данас је већ очевидно, да ни једна земља на нашем континенту не
осећа тако страшан притисак навале странога капитала као наша... У
целој Европи народи се бране од тог капитала свима средствима и пу-
штају га само као кредитни, а никако као обртни и пословни... Али ка-
да страни капитал улази у земљу са тенденцијом да овде ради, онда је
он и привредно опасан и морално разоран. Домаћу привреду ће убија-
ти, а служиће се свима могућим и немогућим корупционим средстви-
ма, морално ће затровати све оне домаће синове, с којима силом при-
лика буде долазио у додир...”
Потом лист наводи више познатих примера рада страног капитала у на-
шој земљи, па наставља:
„Ми данас губимо привредну самосталност у нашем рударству, у же-
љезној индустрији, у млинарству, у житарској трговини, странци се по-
лако и сигурно увлаче и у трговину стоком, животним намирницама,
фабрике шећера су већ у туђим рукама, то бива и са кудељном инду-
стријом, шумску индустрију освајају такође странци, па су пре неколи-
ко дана били спремни да нам одузму једну фабрику целулозе... А најо-
паснији ударац задаће нам страни капитал онога момента, када буде
стекао пресудан уплив на оријентацију наше пољопривредне производ-
ње. Он тај ударац већ систематски и спрема и извешће га, само ако се у
последњем тренутку, који је већ наступио, не тргну из дремежа и без-
брижности сви они, који су позвани да бране привредну, а с њом и по-
литичку самосталност ове до сада већ и претерано много ојађене земље
и њеног напаћеног мукотрпног народа.”
У наставку чланка „Трговачке новине” констатују и ове чињенице:
Странци отимају из руку наших људи све послове и воде их и преуде-
шавају их не с погледом на потребе наше земље, већ у складу са плано-
вима који су створени у земљама из којих странци долазе. Резултат је:
убијање наше самосталности у унутрашњој и спољној трговинској по-
литици. У нашу земљу странци не долазе само као директори и „струч-
њаци”. Они собом довлаче цео персонал, све до дактилографкиње. Ре-
зултат је: нашем свету се одузима кора хлеба и нама се препуштају са-
мо најгрубљи физички радови и тако нас странци изједначују са Црн-
цима у афричким колонијама.
Странци ће цео наш извоз учинити зависним од иностранства. Тако ће
наши трговци и наше занатлије изгубити не само контакт са иностра-
ним тржиштима - јер ће то већ благовремено приграбити у своје руке
овде увучени страни капитал - већ ће постати немоћни и излишни и
према домаћим пијацама. Наши национални синови, трговци, занатлије
и радници постаће робови туђег капитала, биће одгурнути у пролета-
ријат, где ће бити жељни коре хлеба за се и за своје породице. Средњи
сталеж ће нам бити уништен, а с њиме и носиоци нашег националног
привредног и културног живота. А са губљењем културне и привредне
самовољности набрзо се губи и политичка самосталност... Ми ћемо та-
ко постати туђом привредном колонијом, а наши грађани робљем ино-
страних финансијских и предузетничких спекуланата... Ова страховита
опасност спрема нам друго Косово...
Ето тако данас јаучу „Трговачке новине”.
Све смо то ми давно писали и говорили. Збор је био и остао на попри-
шту једини политички покрет који је имао и који има храбрости да се
ухвати у коштац са том страховитом опасношћу. Али, морамо одмах
рећи и „Трговачким новинама” и свима нашим привредницима и ово:
„Није доста само јаукати и врискати. Није довољно писати резолуције,
апеле, представке и чланке. Наши привредници сами су рекли на сво-
јим конгресима шта бива са свима њиховим резолуцијама, представка-
ма и апелима. Њихове чланке такође не прати ниједна политичка гру-
па, ниједна политичка партија, ниједан штаб ни „удружених” ни „раз-
дружених” политикантских народних тутора и професионалних поли-
тичких шићарџија. Уосталом, то лепо каже и сам овај чланак „Трговач-
ких новина”: ...највеће зло у овоме питању видимо у томе, што се овом
животном проблему нашег привредног и политичког живота ни са јед-
не стране није досада поклањала потребна пажња...
И нека знају „Трговачке новине” да се ни одсада овим питањима неће
обраћати „потребна пажња” од стране оних којима се и овде наши при-
вредници обраћају. Узалуд их они опомињу и моле да се бар у „овим
претешким часовима” окане „свих теревенки које су са ситном дома-
ћом политиком надмудривања у вези”. Узалуд и овај пут привредници
њих моле да „приступе спасавању наше националне привреде само-
сталности”... „Ништа од тога неће бити”.
Они којима се привредници са својим органом обраћају, не могу им
помоћи. Ствари ће, што се њих тиче, ићи како су и досад ишле; ствари
ће ићи све горе и горе, управо онако како предвиђа уводни чланак „Тр-
говачких новина”; страховита опасност страног шпекулантског капита-
ла, и свега оног што је с њиме у вези.
Има само један начин, има само један пут који је у стању да пресече ту
страховиту опасност. Тај пут, то је наш пут, пут Збора. Наши нацио-
нални привредници, наши трговци, занатлије и радници имају да при-
хвате програм и пут Збора као свој пут и свој програм и да се одлучно
боре да што пре дође до пуне победе програма Збора. Не само у нашем
програму, у основним начелима и смерницама, већ и у бројним нашим
чланцима, говорима и предавањима нашег друга Председника до у тан-
чине претресено је ово питање и све је речено шта Збор мисли о тој
опасности и како мисли да је радикално уклони.
Али пре но пођу нашим путем, путем Збора, сви наши национални
привредници морају најпре да раскрсте једном за свагда са свим ста-
рим методима и погледима на политички и привредни живот, морају
одрећи сваку помоћ и потпору целокупном систему свима носиоцима
система који фаворизира, подржава и храни страни шпекулантски ка-
питал и сву ону страховиту опасност о којој наши привредници, макар
и у задњем часу, почињу гласно да говоре.
Тај се систем зове партијска држава лажне демократије, систем влада-
вине клика и котерија, систем неконтроле и неодговорности, систем
пљачке и коорупције, систем ненародни и противнародни, систем си-
стематског осиромашавања и упропашћивања народа и државе.

ИСТИНСКА РЕВОЛУЦИЈА
Замерају нам многи, чак и паметни људи, што нисмо „реални” и „прак-
тични”. Мисле да смо сувише „доктринарни”, „идеолози”, несавитљи-
ви и крути.
Ми најбоље знамо како су тешка и преопасна времена, како нема вре-
мена за губљење, како треба радити брзо.
Али, исто тако, и овде је она народна тачна: „преко је прече, - наоколо
ближе”.
Само прави пут, народна мудрост каже, јесте и најкраћи пут. На сваком
другом, човек мора изгубити много више времена.
Питање брзог изласка из данашње невоље јесте, у ствари питање пра-
вилног решавања, јесте дакле питање правог пута.
А то опет значи, практична господо критичари, да је питање правог пу-
та не само питање идеолошко, питање начелно, већ и питање врло
практично: како ће се најбрже и најкраће решити основни природни и
државни проблеми.

Невоље савременог друштва потичу из индивидуалистичког начела, на
којем је, пре сто педесет година, дефинитивно, француском револуци-
јом, друштво људско постављено.
То начело је узело јединку људску као суверено мерило свију вредно-
сти, заборављајући при том њен однос према васељени, народу и поро-
дици, заборављају при том, да без породице и без народа јединка не би
могла опстати, губећи из вида да само постављена у правилан однос
према васељени, јединка људска може бити схваћена.
Окренувши тако наопачке поредак, овај индивидуалистички принцип
породио је материјализам, капитализам и политичку демократију, па је
тако дошло до садашњег материјалистичко-демократско-капитали-
стичког друштва.
Невоље садашњег друштва траже решење. И многи мисле да ће то ре-
шење дати марксизам или још боље, бољшевизам. То им се чини нека
особита значајна и дубока револуција, као нека дубока реакција на са-
дашње неправде и невоље.
За те, а и за многе друге, биће право и велико изненађење, кад чују од
нас, то у ствари иако је велика пустош и рушење није никаква револу-
ција. То је управо издаја револуције.
Није марксизам револуција, из простог разлога, јер потиче из истог ин-
дивидуалистичког начела. Ма како чудно то изгледало, марксизам је не
само непосредни историјски, већ природни логички и морални наста-
вак данашњег друштва.
Револуција је прекид једног природног развитка. А марксизам није то.
Напротив, он је најприроднији развитак индивидуалистичке победе у
осамнаестом веку. Он излази из досадашњег поретка као пиле из јајета.
Он се разликује од данашњег материјалистичко-капиталистичко-демо-
кратског друштва, не по суштини, већ по обиму.
Данашње друштво је материјалистичко. Марксистичко ће бити матери-
јалистичко без стида, пошто је држава једини капиталиста, једини по-
слодавац, једини господар - све опет у рукама једне партије.
Данашње друштво почива у политици на демократским начелима да су
људи сви једнаки и да је народ, као народ, суверен. Марксизам ће из
тих истих начела, гвозденом логиком, укинути све слободе и сва права.
Остане ли се, на силу бога, при данас владајућим друштвеним односи-
ма, онда је природни излаз марксизам.
Добронамерне поправке којима би поједине буржоаске политичке
странке хтеле решити садашње тешкоће, не дирајући при томе у мате-
ријалистичко-капиталистичко демократске основе друштвене, не само
да садашње друштво не могу ослободити садашње створеног несно-
сног стања, већ га сигурно, и брзо, гурају марксизму, односно његовој
практичној форми, бољшевизму.
Има само један начин да се не оде тамо. То је онај други пут, онај дру-
ги излаз, за који се бори Збор.
Тај излаз је права, и велика, и истинита револуција. Ова револуција не
тражи, на силу бога, рушење и крв, као бољшевизам, али ипак је једина
истинита револуција, јер она у основи, и из основа, мења садашњи по-
редак.
Она удара у материјалистичко схватање света.
Она напада на капиталистички поредак друштва.
Она обара демократску заблуду политике.
А све то постиже великом револуцијом, постављајући људску јединку
на њено право, природним развићем одређено место, према породици
и нацији, успостављајући надмоћност интереса нације и породице над
интересима јединке, и одређујући њен прави, духовни однос, према ва-
сељени.
***
Што смо знали то, пошли смо у ауторитативни режим, верујући да је
он та, морална, политичка и економска револуција што мора доћи.
Изишли смо из тог режима кад смо видели какав му накарадни смисао
дају „практични” и „реални” политичари.
Показало се да смо ми, које су сматрали, у надменој својој „реалности”
нереалним, заиста и једино били реални, са онима који су тако мисли-
ли као ми.
Што смо то знали, нисмо пошли ни у све доцније „практичне” и „реал-
не” комбинације од 3. септембра 1931. до 19. децембра 1934. године.
Показало се да су врло нереални и непрактични сви они који су за
овим „практичним” и „реалним” комбинацијама пошли.
Што смо то знали, нисмо пошли ни за комбинацијом Јевтића, иако је
иначе врло велики број људи који су дотле, као и ми, мислили, били
повучени.
Показало се да ми „крути доктринари” много стварније процењујемо
ситуацију него они други.
Што смо то знали, нисмо могли поћи ни за безглавом комбинацијом
Удружене опозиције, од које данас постоји још само име, а и за малу
децу је јасно да су ти матори људи у ствари заиста политичка деца.
И ту се нећемо и не можемо преварити.
Све комбинације, ма каквом се пословно-практичном способношћу ди-
чиле, морају пасти на овом испиту, које заборављају дубоку и истини-
ту, ни мало теоријом надахнуту, народну мудрост „преко прече, наоко-
ло ближе”.
Али нека се при овом не заборави једна необично важна, трагично ва-
жна, истина.
Кад човек погледа овај лепи низ „практичне” комбинације од 3. сеп-
тембра 1931. г. до данас, могло би се десити да помисли: па нека се та-
ко мењају, ваљда ће се у том мењању наићи и на нешто добро.
Таквом оптимизму овде нема места.
Народ није мртва стварност, преко које се разне комбинације могу та-
ко, без штете ређати, па ће моћи дочекати и праву.
Народ је животни и живи организам, који под утицајем свих ових ком-
бинација, трпи и мења се, на своју рођену, и вечиту штету.
Једна за другом, те „практичне реалне” комбинације убијале су живу
духовну, отпорну снагу народну. Убијале му наду, веру и љубав.
Свака претходна комбинација нашла је боље стање него што је остави-
ла својој наследници.
Најгори и најтежи грех, раван најтежем греху, ономе који се опростити
неће, греху против Духа Светог, починила је свака од тих „практичних
и реалних” комбинација: умањивала је народни морални капитал. Пра-
вила га је горим него што је.
Зато су и последице сваке доцније теже од последица наслеђених од
њене претходнице. Зато је и грех сваке доцније према вечитим народ-
ним интересима већи од греха њене претходнице. Зато има све мање
времена, све мање снаге, све мање средстава за нове, исто тако „реал-
не” и „практичне” политике.
Исувише мало је остало неутрошеног предива за нове шаре политичке.
Мало је клубе на коме је резерва времена и снаге народне намотана.
Све ближе смо оној судбоносној раскрсници, о којој смо скоро две го-
дине писали, да се пред сваким народом налази.
Нека се не харчи време и снага у јалове, толико пута утврђене за ових
неколико година, „комбинације”.
Нека се схвати и разуме права стварност, преко које се жмурећи прела-
зи.
Нека се не прелази преко гвоздене логике два излаза, од којих само, је-
дино, пут ЗБОРА чува вредност људске вредности, решава проблеме и
невоље садашњице.

МАСКЕ ДОЛЕ
Право лице наших критичара
Ми, у ЗБОРУ, богати смо онима који нас критикују. То је добро, јер
кад тога не би било, значило би да смо без вредности. Овако, наши
критичари и нехотице признају: или да вредимо, или да нас се прибоја-
вају. И једно и друго није и не може бити по нас рђаво. Али, остављају-
ћи то на страну, ми хоћемо да проговоримо коју о нашим критичарима,
не њих ради, већ ради тачног обавештавања наше јавности и о њима и
о нама.
Пре свега постоје две врсте наших критичара: једни, који нас критику-
ју јер нису довољно обавештени или су погрешно обавештени, и други,
који су тачно обавештени, али се не слажу са нама или им не иде у ра-
чун оно за чим ми тежимо. Ови последњи критикују нас, злонамерно
изврћући нашу идеологију и наше тежње, иако и сами знају да то није
истина што о нама трубе, зовући на узбуну против нашег тобожњег фа-
шизма и диктаторских тежњи.
Они који нас критикују зато што мисле да је њихово уверење боље од
нашег, бар су поштени људи, и ми им морамо оставити да своја увере-
ња више цене од наших. Али, каква су та њихова уверења? Да ли су
одиста боља од наших? Пре свега, стара је ствар да је код нас био оби-
чај да о себи мислимо како смо ми некакви некултурни Балканци, који
не треба ништа друго да раде до да се угледају на „веће”, „напредније”,
„културније” народе. Треба просто видети како је код њих, па то пре-
нети код нас. Не водећи при том рачуна, да ли ће то што је за њих до-
бро, бити добро и за нас, да ли се са успехом може пресадити на наше
тле.
Тако се код нас деценијама мислило, и по томе се начелу и радило.
Пресађивало се све од реда само зато што је наше, макар и добро. Тако
смо ми кућу зидали одозго наместо одоздо. У нашу ситнопоседничку
земљу увели смо капитализам, зато што је тај систем владао на „кул-
турном” Западу. Из тих разлога створили смо и политичке странке и
парламентаризам. Назвали смо их оним именима, како су се оне звале
код народа, на које смо се угледали. Либерали, радикали, демократи,
социјалисти - све туђе речи.
Тако се десила та смешна околност, да је код нас створена социјали-
стичка странка, у доба, када најамног радништва код нас тако рећи ни-
је ни било.
Ми, у ЗБОРУ, на које толико вичу да смо противници владе народа,
стварно смо данас једини поборници праве, истинске народне владави-
не. Јер шта ми хоћемо? Ми хоћемо да политички инструменти за вла-
дање не буду странке, већ природне народне скупине - сталежи. Преко
њих, моћи ће поједине групе народа бирати људе које знају, и који ће
бити дужни да своме сталежу редовно полажу рачуна о своме раду, та-
ко да сталеж, у свако доба, може неког другог одредити за свога пред-

ставника, ако би случајно са дотадањим био незадовољан. Има ли ве-
ћег и истинитијег демократизма од овог?
Путем сталешког народног представништва моћи ће се формирати и
право јавно мишљење. Јер другојачије ће изгледати закони, када о њи-
ма буду претставници организованих сталежа: радника, земљорадника,
занатлија, трговаца и других, могли рећи своју реч, него кад се закони
доносе у некаквим одборима, у којима седе махом адвокати или пред-
ставници само једног или два сталежа. Другојачије ће ствар изгледати
кад и адвокати не буду били одговорни својим партијским одборима,
већ своме сталежу. Критика, коју буду имали тамо да издрже, биће си-
гурно и стручнија и опаснија, него што је издржавају на својим партиј-
ским форумима, у којима влада непознавање ствари, и где над сваким
критичарем, виси тзв. партијска дисциплина.
Кад схватање ЗБОРА не би било савремено, како то наши злонамерни
критичари хоће да представе, зашто би се онда организације занатлија
и трговаца толико залагале за остварење Привредног већа, које партије,
све од реда, никако нису хтеле да установе, иако о томе постоји пози-
тивна одредба у уставу, не само овом већ и прошлом, иако је чак и не-
какав закон о њему био готов? Или мисле ли они да земљорадник не
жели своје сталешке организације и да не би био задовољан да његове
интересе у парламенту заступа представник његовог сталежа?

Наши противници мисле да ће народ одбити од Збора, ако на нас буду
викали само фашисти, хитлеровци, или шта још не. Варају се! Народ ће
кад тад прогледати. Треба само времена да нас позна, а њих он већ добро зна и познаје.

СРПСКИ ФРОНТ
Све се чешће чују, са разних страна, међу Србима, као реакција на не-
правична изазивања и тешка вређања која долазе с друге стране, гласо-
ви о потреби стварања српског фронта.
Нема дана да то не чујемо, и по неколико пута, и од одличних родољу-
ба, и врло паметних људи, и високо постављених.
Разумем откуд је то могло доћи.
Кад сам пролетос био на Приморју, поред толиких радосних и светлих
доживљаја, и мени се десило тако нешто, што човеку мора утерати
гњев у срце.
По ручку, у пријатељској кући, сутра дан по мом сплитском збору дођа
виђени новинар и рече ми да га мој јучерашњи говор, у погледу Хрват-
ског питања, није могао задовољити.
Упитах га за разлог и добих одговор:
- Хоћемо да делимо власт.
Рекох му да је власт недељива, јер је то највише овлашћење, па кад би
се могла делити било би две власти, два највиша овлашћења, а онда не
би било власти, већ безвлашће. Само би се територија државна могла
делити, рекох. Али то опет не може, јер је морамо јединствену сачува-
ти.
- Па онда, њу морамо делити, - одврати новинар.
- А зашто да је делите? - упашће у реч мој сапутник, љути Херцеговац,
некадашњи добровољац. Нема потребе. Ето вам је цела, па владајте. Ја
ћу се први борити за то.
- Е, кад би се вама, Србима, веровало?
Стегох се и ућутах. Заби главу у свој тањир мој сапутник. Црвени му
се и лице и врат, рекао бих да ће сваког тренутка експлодирати.
Не проговорисмо дуго ни речи.
Срећом неко отпоче други неки разговор, али леда оста на срцу целог
дана.
Знам и друге, и теже и страшније увреде и нападе. И није ми циљ овде
да их ређам, нити да им испитујем узроке. Напред сам изнео један свој
доживљај, колико да се види да говорим с познавањем ствари.
Циљ ми је да говорим о српској психози, која се јавља на српској стра-
ни, као реакција на све оно што су појединци, и сам српски колектив,
преживели и преживљују већ толико времена.
Хоћу овде да говорим о тој српској психози Србина, и то не са гледи-
шта психологије или морала, већ само са гледишта политике.
Кад Срби говоре о српском фронту они то раде по закону имитације.
Хрватски фронт је факт. Огромна већина Хрвата појављује се у једном

хрватском фронту, углавном под вођством франковачког духа. Срби то
запажају, сваког дана осећају тај фронт и полако, и нехотично, и несве-
сно, и баш зато, долази им да буду и сами у другом, српском фронту.
Али нека и не би било тако. Нека би српски фронт био не несвесна
имитација, већ свесна комбинација. Она одговара потпуно садашњим
франковачким, политичким циљевима.
За једног свог пријатеља који је увек стајао на српској линији, један ве-
лики покојник рекао је једном:
- Он је франковац, разуме се, српски.
На изненађени поглед који је тражио објашњење, он је наставио: - Па
да, између др. Мачека и њега има разлике само у томе што се не би
сложили где би се повукла линија за поделу државе. Разлика је између
њих, дакле, само квантитативна, а не квалитативна.
Овај пример показује оно што сам раније изнео: између оних који ства-
рају хрватски и оних који стварају српски фронт, не постоји никаква
разлика, већ само политичка супротност.
Срби који говоре о српском фронту, ценећи политичке последице овог
свог акта, сматрају да ће то уразумити франковачки дух и баш у томе
немају право, јер у начелу тај српски дух потпуно одговара франковач-
ком.
Била нека прослава прошле године у Дубровнику - мислим празник Св.
Срђа и Влаха - па једни окитили своје домове хрватском, а други југо-
словенском заставом. Како је међ овим другим највећи део Срба, то
ови први питали Србе зашто своје домове не окитите српским, већ ју-
гословенским заставама?
А одговор је био:
- Ово је наша застава, југословенска. Краљ нам је дао. Не дао Бог ни
нама, ни Вама да кадгод дође до тога да опет истичемо српску заставу.
Овај пример показује најбоље како би и франковци желели и волели
старање српског фронта.
Откуд то да српски фронт одговара садашњим франковачким циљеви-
ма, које је обележило франковачки дух.
Сваки циљ има своја средства за остварење. Ако неко хоће распад у
једној земљи он ће изабрати једно средство, једну тактику, једну форм-
ацију; а ако други не жели распад земље, онда он мора узети друго
средство, другу тактику, другу формацију.
Ако је данас водећи, франковачки дух, задовољан са српским фронтом,
има томе и високог и озбиљног разлога. То значи само једно: тај срп-
ски фронт одговара његовом политичком циљу. Он је духовна подлога
и претпоставка за деобу, за распад Југославије.
Зато франковци из Дубровника желе да виде не југословенске, већ срп-
ске заставе. Баш зато што они свесни Дубровчани то осећају они дају
онај онако ваљан политички одговор.
То треба сви који говоре о српском фронту да на уму имају, па према
томе и да се определе.
Ако хоће Југославију, онда не могу стварати српски фронт. Ако неће
Југославију, онда им треба српски фронт.
Али ако неће Југославију, онда су лака посла. Хтети Југославију, пред-
ставља тешки и херојски циљ и задатак. То значи пети се узбрдо. Не
хтети Југославију представља, напротив, лак циљ и задатак: трчање
низбрдо.
За час се она може поделити. Сигурно је то Србима и лакше него Хрва-
тима данас. Зато им чак не треба ни стварати српски фронт. Нека само
сложно прегну са водећим франковачким духом, разуме се, на супрот-
ну страну - и ето им готове победе.
Тешко је чувати њу. Тешко је бранити Југославију. Тешко је чувати
њу. Тешко је борити се противу оних који би хтели, споља и изнутра,
да је униште. А радити на њеној деоби, радити на њеном распаду, то је
било одувек лако, а за наших дана и рентабилније и лакше.
Знам да ће ми се на ово са српске стране рећи да није то тако као што
наведох: да српски фронт није против Југославије.
Али кад се то буде казало и образложило, показаћу да је тачно онако
као што рекох. Ако се Југославија држи, то је баш зато што још нема
српског фронта. Нека и то дође, па ће се видети шта ће од ње остати.
Они што мисле да ће то ојачати саму Југославију, јер ће српски фронт
сабити у главу рогове франковачком фронту, изгледа ми да не виде ко-
лико је такво гледиште политички немогуће.
Они који тако мисле сматрају да се клин тера клином, да се једна пси-
хоза лечи другом супротном. Да је потребно да се Срби покупе да би
доказали франковцима да треба да се опамете.
Сматра да код Срба има довољно политичког смисла и памети. Они су
одлучно схватили духом и срцем неминовност Југославије са гледишта
општих интереса, како српских, тако и хрватских, и словеначких па и
бугарских.
Срби нису идеолошки творци југословенства и Југославије. Код њих
није потекао ни илирски, ни југословенски покрет. Они су били душом
својом само Срби, па ипак, кад су војнички и политички толико допри-
нели, уз садејство огромних светских фактора, да се створи садања др-
жава, они су разумели да је то већа и лепша од Србије и свом душом
примили мисао југословенску.
И толико су жртвовали за њу да они који гледају са стране, злобна ли-
ца и скрштених руку, мисле да то и није жртва, да то ништа не боли,
ништа не стаје, да је то управо маска за грозно подле и себичне интере-
се!
Сам фактор што се до данас српска странка или српски фронт није мо-
гао створити, (и поред свега што се доживело) доказ је то високе поли-
тичке свести. Зато не мислим да треба нарочито доказивати колико је
политички мало могуће: хтети Југославију а распиривати српску ватру.
Али ако ово не буде довољно, навратићемо се.

НОВА ПРИВРЕДА
Заштићена високим царинама и картелисана наша индустрија, која је
углавном у рукама страног капитала, продавала је своје производе по
високој цени и то називала „националном” ценом, а наш сељачки на-
род морао је своје производе продавати по нижој „међународној” цени
и тако двоструко био опљачкан.
Комунисте указују на велике радове који се изводе у Русији. Али ови
велики јавни радови не изводе се први пут у историји. У римско доба и
у Египту било их је такође. Њихови споменици још увек пркосе време-
ну. Али за све јавне радове овако џиновских размера било је увек једно
потребно: робови.
Сарадња Сталежа и државе омогућиће извођење планске привред,е ко-
ја ће донети наше економско ослобођење од иностраног капитализма и
остварити пуну слободу нашег народа за коју су поднесене толике жр-
тве.
У препуној дворани Чиновничке задруге у Београду одржао је друг Ди-
митрије Љотић предавање о Новој Привреди. Предавање је трјало два и
по сата, саслушано је у највећој пажњи и на многим местима праћено
бурним одобравањем.

ХАОС У ПРИВРЕДИ
У првом делу свога предавања друг Љотић је изнео узроке данашњег
хаоса у привреди. Узроци данашње економске кризе дубљи су но што
свет обично мисли и залуд је заваравати се да ће се криза сама од себе
решити и да ћемо опет доспети у стање безбрижног спокојства и благо-
стања. Потребне су дубоке и корените промене не саме привреде, у ве-
зи са самим основама, већ и целокупног гледања на свет и живот.
Пре Светскога рата европски народи, нарочито велики индустријски
народи, живели су у обиљу и благостању а мрвице са те богате трпезе
добијали су и мањи народи, тако да је општи осећај у Европи био да ће
то благостање вечито трајати. Отуда је Европа била у тако повољном
економском положају? Отуда што је Европа и финансијски и економ-
ски владала светом, читави континенти били су њени дужници, лифе-
рујући јој своје сировине с једне стране, купујући њене индустријске
производе с друге стране.
Све је тако било до Светског рата. Али у овом другом и огромном рату
милиони радних руку у Европи није ништа производило већ само тро-
шило. Европа је морала од других континената да набавља храну, рат-
ни материјал и друге потребе. Тако је од повериоца постала дужник и
своје воћство у свету дефинитивно изгубила. Изгубила је и своја тржи-
шта. Последице овога морале су се одмах осетити у Европи, отуда и те-
шка економска криза, која је њу захватила.

Стари либералистичко-капиталистички систем, на коме је њена при-
вреда била изграђена, није више функционисао како ваља. Зато се код
појединих народа јавља тежња да своје економије преуреде тако, да по
могућству што мање зависе од иностранства. То је био случај чак и са
оним земљама које су задржале либералистичко-капиталистички си-
стем производње. И ми видимо данас како се народи ограђују заштит-
ним царинама а размена добара не врши се више онако слободно путем
новца као пре рата већ се све више врши на основу такозване трампе.
Народи пристају да од других народа увезу њихове производе само у
том случају, да и њихови производи буду узети у одговарајућој вред-
ности.
ЛИБЕРАЛИЗАМ - ДВЕ МЕРЕ
Овако стање у Европској привреди најтеже је погодило аграрне земље
као што је наша. До 1924. год. Европа је имала потребу у животним на-
мирницама и онда је и цена наших пољопривредних производа на свет-
ском тржишту била још релативно добра, али од тада настаје све мања
потражња за нашим аграрним производима и цене почињу катастро-
фално да падају. Тако је наш сељак из дана у дан све више сиромашио.
Страни капитал, који је дошао у нашу земљу, и у чијим се рукама нала-
зи највећи део наше индустрије, продавао је сељаку производе по цени
по којој је хтео. Заштићена високим царинама и картелисана, наша ин-
дустрија продавала је своје производе по високој цени и то назвала на-
ционалном ценом. Тако је наш сељачки народ дошао у ситуацију да су
његови производи плаћани јефтино, због такозване међународне цене,
а продавани му индустријски производи по скупој „националној” цени.
Тиме је он био двоструко опљачкан. Никако чудо што је морао осиро-
машити.
Најкарактеристичнији је за то случај цемента у нашој земљи. Његова
експлоатација је у рукама страног капитала. Он диктира његове цене у
земљи. А какве су те цене најбоље се види по томе, што цемент чим се
из наше земље извезе, бива продаван 4-5 пута јевтиније него што га ми
овде у земљи плаћамо. Ако узмемо у обзир да страни капитал нашим
радницима плаћа неправедно ниске наднице, онда се може видети ко-
лика је штета коју он наноси опште-народном дохотку.
Наш народ, будући осиромашен, морао је постати рђав потрошач. Оту-
да је криза нашег пољопривредника морала захватити нашег занатлију
и трговца. Тако је хаос постао потпун. Изласка из њега не може бити
на бази либералистичко-капиталистичке привреде. Сам систем крив је
за неред који данас влада. Основна мисао на којој је тај систем изгра-
ђен преживела се и показала да не одговара данашњим условима живо-
та.

ОРГАНСКО СХВАТАЊЕ
У чему се састојала та либералистичка мисао? Она је полазила од тога,
да је народ састављен од збира појединаца, који сваки за себе има сло-
боду да живи и ради како хоће. Ти појединци, у вечитом сукобу међу-
собно, морали су изазвати хаос. Људи су морали тражити нову мисао,
која би могла отклонити тај хаос. И појавиле су се две супротне мисли.
Комунистичка мисао сматрала је да ће борбе међу појединцима неста-
ти ако држава уништи новац и ако се она појави као једини власник и
капиталист. Тако је у комунистичкој држави бирократија почела да
управља привредом.
Присталице комунизма указују на велике јавне радове који су у Совјет-
ској Русији изведени. Чудна је ствар само, да умови као Панајоти Ис-
трати и Андре Жид, људи који су били ватрени марксисти, по повратку
из Русије објављују књиге у којима се одричу комунизма, сликајући
ужасе које се видели у Совјетској Русији, томе назови рају пролетари-
јата. Морам подсетити слушаоце да се овакви велики јавни радови не
изводе први пут у историји. У римско доба у Египту, било је таквих ве-
ликих јавних радова, да њихови трагови и данас постоје. Огромне пи-
рамиде у Египту пркосе зубу времена, представљајући и данас чудо
технике. Десетинама година морало је на њима више стотина хиљада
радника радити даноноћно. За све јавне радове оваквих џиновских раз-
мера било је увек једно потребно: робови.
Ми смо противу тога да човек буде роб. Зато наше схватање, органско
схватање, тражи да целокупни живот народни, па и привреда, буду за-
сновани не на борби класа, не на диктатури једне класе, већ на соли-
дарности свих сталежа, на њиховој сарадњи. Ми сматрамо да је соли-
дарност међу деловима једнога организма, дакле и народног органи-
зма, битни услов за опстанак како делова тако и целине. Држава, она-
кву какву је Збор замишља, намеће за дужност да уноси склад међу де-
ловима. Она ће морати да оствари социјалну правду и економију на-
родну засновати на националним основама. Сарадња сталежа са држа-
вом омогућиће стварање привредног плана, који ће омогућити наше
економско ослобођење од иностраног капитализма, чиме ће наш народ
тек моћи остварити своју пуну слободу, за коју је поднео толико жрта-
ва.”
Крај говора друга Димитрија Љотића, који ми овде доносимо у њего-
вим основним мислима, био је бурно поздрављен.
ВАЖНИЈЕ ОД ВАЖНОГ
Посматрамо већ две године пировање с хрватским питањем.
Ми смо остали, међутим, на оном гледишту на коме смо увек стојали и
стојати морамо.
Јер то гледиште није последица цењкања и погађања због каквих тре-
нутних користи. Оно је само резултат посматрања савесног наше оп-
ште политичке стварности и закључивања разумног о ономе шта мора-
мо чинити ако хоћемо ток историје на своју корист да скренемо.

Не само хрватско већ и друго које питање, словеначко, српско, ми ре-
шавамо, тек кад прво одговоримо на друго једно важније питање.
Треба ли Југославија Србима, Хрватима и Словенцима или не? Показу-
је ли нам повесница да је за извршење њихове мисије у свету она по-
требна или не? Доказује ли нам искуство да су се они и без ње могли
развијати - несметано, по дубоким захтевима оне снаге успаване у њи-
ма или не?
Други људи не раде тако. Не постављају таква питања, не иду тим ре-
дом, јединим могућим редом.
Замрачивши свој јасан поглед индивидуалистичким менталитетом они
полазе од делова, а не полазе од целине, не видећи при том да на тај
начин наносе највећу штету баш самим деловима.
Кад би пошли овим редом којим ми идемо и њихово држање би морало
бити друкчије. Између нас не би могло бити разлике.
Јер ако је Југославија непотребна, онда свака жртва која се тражи од
њених делова јесте сува штета. А ако је Југославија потребна, ако је
неопходни услов баш за своје деловање и њихово досад ометано разви-
ће, онда се делови морају помирити са Југославијом, са жртвама које
она од њих тражи.
Наш одговор на овако постављено питање је јасно.
Деветнаест година је мало поље посматрања. Ако је довољно широко и
дугачко за очи јежева и хрчкова, али за орловски поглед - деветнаест
година историје је управо ништа. Зато нисмо посматрали деветнаест
година нашег заједничког државног живота, већ тринаест векова зајед-
ничке историје за све време од доласка наших предака до данас.
Ми смо тако посматрали. Јер се, на таква питања, може дати одговор
само после таквог посматрања.
Кад не би тако гледали, онда би могли дати и друкчији одговор.
Кад би гледали само деветнаест година, онда бисмо видели само мају-
шни део, само седамдесети део наше заједничке историје.
И када бих био Хрват, а тако гледао на ствари ја бих видео све неправ-
де које су моме крају причињене, сву запостављеност која ми се чини
да је дата, све грехове који терете другу страну - и био и душом и те-
лом, ваљда, на оној страни, на којој је већина Хрвата.
И као Србин, кад бих тако гледао на ствари, ја бих видео само оно што
мој крај и моје племе подноси: видео бих огромни морални ауторитет
што је тај крај унео у ову државу, видео оне велике материјалне жртве
које је он поднео, видео бих увреде и клевете које подноси сваки дан,
па бих, ваљда, био и душом и телом, на оној страни где се налазе они
који сад покушавају на разне начине да стварају српски фронт.
И тако бих ваљда, као Словенац, био за словеначки, као Црногорац за
црногорски фронт. И тако редом.
Али, ако прво поставим оно огромно важно питање: треба ли Југосла-
вија Хрватима, Србима и Словенцима или им не треба? И то питање
осветлим историјском објективношћу и народним искуством, па онда
на њ одговорим, онда све оно друго, невоље, неправде, жртве, увреде и
клевете, злочини за деветнаест година заједничког живота тако избле-
де, тако постану другоразредног значаја да се осећа јасно да праве вође
морају свом душом својом и свом мишљу својом сматрати Југославију
условом за опстанак и несметано развиће њених делова, па ни једно
питање ових делова не износити и распиривати да постане опасно и по
саму Југославију.
Нека погледају Словенци границе свог племена и Југославије. Нека ви-
де какви су услови развића баш за саму словенштину били пре ње, пре
Југославије.
Нека виде Хрвати, нека погледају своју историју пре Југославије, али
нека је погледају објективним очима, онаквим каквим је Масарик имао
снаге да погледа историју свога народа, историју без фалсификата и
мистификација, и нека погледају шта је Југославија баш хрватству
обезбедила.
Нека виде и Срби своју повесницу. Нека је погледају мушки у очи. Не-
ка се не заваравају о томе да су икад били у стању сами да обезбеде
своју судбину. Јесу имали Немањиће, али за које време? А после тога
нека им причају гусле искуство. А доцније? Све, само ако буду хтели
да се отресу претераности и да виде праву стварност, све ће им говори-
ти да изван Југославије, ма колико широко српство обухватило ову др-
жаву, сигурну и сталну судбину српство не може имати.
Многи који ово читају, (једни добронамерно, други злонамерно) чуди-
ће се оволиком разлагању. „Па Југославија постоји”, рећи ће. „Па нико,
нико није против ње. Па сви су, напротив за њу. Само је у питању како
да се уреди да свима буде добро”.
Кад би тако било, не бих ја оволико ни говорио. Али није тако, и зато
говорим.
Питања која се непрестано, а нарочито за последње две године, поста-
вљају, начин како се постављају, а још боље начин како се решавају
доказује да није тако.
Зато је и потребно, а нарочито сад после тако наглашеног српског
фронта, поставити ствари на своје место.
Ред у мислима први је услов за правилно мишљење.
Ни Хрват у интересу хрватства, ни Словенац у интересу словенштине,
ни Србин у интересу српства, не може постављати питања хрватска,
словеначка, српска, ма како она иначе била важна, док не одговори на
важније питање:
Треба ли му Југославија, баш с обзиром на те посебности хрватске,
словначке и српске, или му не треба?
Ако му треба, онда ће се прво поставити услови који обезбеђују Југо-
савију, па затим услови који обезбеђују интересе посебности.
Одговори ли се овако, онда ће све ићи лако. Нема тешкоћа непремости-
вих ако се тако одговори.
Биће много теже, разуме се, ако се добију друкчији одговори.
Али биће опет лакше, јер ће се бар тачно знати природа тешкоћа с ко-
јима се човек сусреће.

ОДГОВОР ДРУГА ДИМИТРИЈА ЉОТИЋА Г. ЖИВОТИ
МИЛАНОВИЋУ
Уредништву „Политике”,

Поводом изјаве г. Животе Милановића, народног посланика, којој сте
изволели дати места у свом листу под насловом: „Да ли „Збор” г.
Љотића прима помоћ од Немачке?” молим уредништво да изволи дати
места следећој мојој изјави:
Надлежни главни секретар покрета даће одговор г. Милановићу на ње-
гову изјаву у погледу „Збора”.
Ја ћу му одговорити само на ону тачку његовог написа, у којој се он,
судећи по приликама у оном Савезу, који држе људи из његове групе,
бацио алузијом на преглед Савеза у Смедереву, којима сам ја
председник управног одбора.
Он је навео да сам ја склонио књиге да бих избегао поглед одређене
комисије, јер сам се бојао од незгодних констатација при том прегледу.
Ствар са тим прегледом од месеца јуна 1935. године позната је већ јав-
ности. Али пошто је г. Милановић сад хтео да је подгреје, учинио је то
на штету својих дојучерашњих и садашњих другова.
Преглед је наредио тадашњи министар пољопривреде др. Драгутин
Јанковић, недељу дана пошто је у „Отаџбини” изишао познати чланак
„Житије једног министра”, којим се он нашао погођен.
Против прегледа не само да ни Савез, ни ја, нисмо имали ништа про-
тив, већ напротив Савез се петнаест дана раније обратио Привилегова-
ној аграрној банци и молио је за преглед свога рада. Привилегована
аграрна банка је комисију од два чиновника одредила и ови су већ ра-
дили у велико кад је комисија Министарства пољопривреде дошла.
Нама нису сметале ни две комисије. Сметала је тадањем министу ко-
мисија Привилеговане аграрне банке и он је безусловно захтевао од
Привилеговане аграрне банке да комисију уклони што је ова и учини-
ла.
Оно што ми нисмо могли дозволити и против чега смо се код одређене
комисије, борили јесте њен лични састав. Ту је било пет чланова, од
којих је један био један бив. судија, кога сам ја због врло незгодне
ствари пензионисао кад сам био министар правде: један чиновник јед-
не установе с којом су Савези у спору и један ревизор Главног одбора
Српских земљорадничких задруга, кога нисмо због односа наших с
Главним савезом могли да примимо, а ни зато што се баш тих дана
утврдило при прегледу Савеза аграрних заједница у Скопљу, да реви-
зори Главног савеза не иду да врше преглед толико, колико да на силу
Бога створе кривицу па ма то морало да буде и крађом докумената.
Врло радо смо осталим неизузетим члановима комисије дозвољавали
преглед, а изузетим пак само кад г. министар донесе претходно одлуку
о њиховом изузећу, односно неизузећу.
А то баш г. министар није хтео, већ је захтевао, без обзира на закон о
управном поступку, да и изузети чланови морају да врше преглед,
стим да ако то Савез и не дозволи да се силом од нас одузму простори-
је, књиге и документа.
Уверени у своје право основао на моралу и закону - уверени да треба и
смрћу да бранимо свој образ и закон, поред тога ја сам изјавио пред
властима да чак, ако сила буде и јача, књиге неће наћи, јер сам их скло-
нио све док се не реши питање о изузећу.
Такво је стање било кад је г. др. Јанковић пао, а његов наследник, сада-
њи министар пољопривреде, г. инж. Станковић, уважио је оправданост
нашег захтева и та комисија је вршила преглед неколико десетина да-
на, па и свака друга може то поново чинити у свако доба, јер се ни ја,
ни Савези којима председавам не боје прегледа.
Није то Савез, близак шефу групе г. Милановића, кога ниједна власт
није могла да прегледа већ годинама, а једини покушај прегледа 1933.
г. завршен је после тако интересантног саботирања, сменом комисије
оног дана кад је утврдила једну врло интересантну ствар: да се писма
комитентима, у коме се они обавештавају о разним променама у њихо-
вим рачунима код Савеза, пишу али не шаљу.
Г. Милановић је ваљда овакав случај на уму имао па је мислио да и ми
патимо од силних невоља, те нас је страх од комисијског прегледа.
То га једино може и оправдати.
Захвалан Уредништву.
БОРИЋЕМО СЕ ДО КРАЈА, ДО КОНАЧНЕ ПОБЕДЕ
Да завршим, другови. Цела ова кампања има своју политичку позади-
ну. Прво су покушали, да наш Покрет представе шаљиво. Нису нас
узимали за озбиљно. Али, кад се видело да основна мисао Збора хвата
све дубље корена у нашем народу, онда су почели да нам ометају збо-
рове. Ви се сећате првог збора у Краљеву. Велика дворана хотела „Ју-
гославија” била је препуна али неколико комуниста није ни дозволило
да говорим. Терорисали су не само мене, већ и све оне грађане, који су
дошли да чују шта ћу ја рећи. Ја сам онда дао реч да ћу опет доћи у
Краљево, и да ћу долазити све дотле док не будем успео да свој збор
одржим. Тако је дошло до другог збора у Краљеву. На њега је дошло
око стопедесет другова из разних крајева ради обезбеђења реда на збо-
ру. Комунисти су и овог пута покушали да нам збор омету. Само овога
пута били су од наших другова избачени напоље. Ми смо се бранили,
нашта сваки човек има право, кад неко посеже на његова законом зага-
рантована права. Овај смо збор са великим успехом одржали и много-
бројни Краљевчани који су збору присуствовали били су нам захвални
што смо их ослободили терора ове побеснеле мањине. Онда је „велика
информативна штампа” гракнула, да смо ми батинаши.
Ми се у Збору не чудимо, што су са свих страна гракнули на нас. Јер
Збор се бори против ситне кликашке и котеријашке политике, а хоће
велику општенародну и општедржавну политику. Потребно је било, да
се Покрет, који се бори за самосвојност нашег народа у културном,
економском и политичком погледу, представи као да је копија неког
иностраног покрета. Веће ироније и неправде од ове не може бити. Хо-
ће се затим да се Покрет као што је ЗБОР и водећи људи у њему осум-
њиче да нису тако поштени, као што то свет мисли о њима.
Наши противници знају, да је сав капитал ЗБОРА у његовој високој
моралној вредности, и баш зато они хоће да представе као да он нема
потребних моралних квалификација. ЗБОРУ одузети његову моралну
основу значило би одузети му онај неисцрпни и огромни капитал, због
кога му народ, жељан правде и поштења, и прилази. То је права сврха
ове кампање против ЗБОРА. Мора се признати да наши противници
нису глупи. Само, они не знају да народ суди људе по њиховим дели-
ма.
Ми у Збору немамо разлога да се стидимо својих дела. Наш је рад
отворена књига, из које може свако читати. Ма како нас наши против-
ници клеветали, ништа им неће помоћи. Ма шта они против нас преду-
зимали, ништа нас у нашем раду, у нашој борби неће зауставити. Бори-
ћемо се до краја и до коначне победе. Јер ми смо уверени да је наша
борба света служба народу и држави.
Ово што су нас јутрос дочекали каменицама и протестним узвицима,
може само да нам посведочи да смо заиста поборници једне свете ми-
сије. А да се друкчије догодило, да су нас уместо каменицама дочекали
цвећем и песмом, посумњали бисмо у своју исправност.
Спонтани аплаузи и бурно клицање поздравило је завршетак говора
друга Председника. Требало је дуго времена да се поклици стишају, а
онда су омладинци отпевали „Војску смене”.
Још дуго времена остали су учесници збора у сали кличући Збору и
Вођи, другу Љотићу. А затим су се полако разилазили носећи у себи
још већу вољу да истрају на тешком путу ка победи.

vizionar777@gmail.com