Срби и Рајске реке - Др Реља Новаковић

СРБИ И PAJCKE PEKE
"МИРОСЛАВ"
Гоцe Долчева 9, 110SO Земун Телефон / фaкс: 011 / 693-805 И, фAХ 10S, 11080 БеоградЗО
АКAДEМИК, Проф. др Петар Влаховнћ
СРБИ И РAJCKЕ РЕКЕ
БИБЛИЈСКЕ "ЧЕТИРИ PAJCKE РЕKЕ"
БИБЛИЈСКЕ "ЧЕТИРИ РАЈСКЕ РЕКЕ" И КАВКАСКО-ЕУФРАТСКИ СРБИ
Позната тема у литератури су "Четири рајске реке". Још године 1936. Павле Поповић је овом занимљивом проблему посветио једну малу расправу под наел овом "Четири рајске реке (Једно место из Константина Философа)". Повод за овај чланак био је спомињање "Четири рајске реке" у уводним главама "Живота деспота Стефана" од Константина Философа. Ту сад Павле Поповић укратко наводи о чему је реч: "О Дунаву, меёутим, који назива још и "Фисоном" и другим именима- каже да "исходи из раја" и да је "једна од четири река рајских". "Тада помиње и друге реке које такоёе извиру из раја; то су Гион - одмах ћемо видети да он ту подразумева реку Нил; Тигар и Еуфрат (Јефрат, код њега). "Бог их је, вели, из раја изаслао у васељену да свака тече по својој судби". "Константин, затим, описује сваку од њих од извора до ушћа. То све налази се у главама V-VII (е-з) његова дела".
Будући да је Константин Философ спомињући "Четири рајске реке" споменуо и Дунав за који каже да је назван још и "Фисоном", Павле Поповић се, зачуёен пита "Како је наш писан, - "философ" - могао имати овако наивне идеје? Како то да Дунав, по његову мишљењу, излази баш из раја само да би прошао овамо поред нашег Београда? Како то да чeтпри поменуте реке имају један заједнички и шор к.чд су удaьeнe јeдиа од друге огромним растојањима и теку кроз три razlicita континента, Европу, Африку и Aziju.
Овим призором уметник је на карта Danubius fluvius Europae maximus a fontibus ad ostia, cum omnibus Fluminibus, ab utroque latere, in ilium defluentibus, у ствари приказао своје виёење извора Дунава као библнјске реке под именом Фисон. Ова идшшчна с лик а веома много одговара оној Константиновој реченициу којој је речено: "Бог их је из раја гоаслао у васељену да свака тече по својој судби". И овде као и у библијском веровању главни извор реке нстиче из руку једног библиј-сkог врховног митског бића окруженог другим митским бићима којимa је место само у рајској средни.
Није ли упадљиво да митска бића изливају воде Дунава из посуда чжме се та представа поклапа са хришћанским вероиаљвм о стварању света за седам дана, што опет упућује на
помисао да 66 т т становишта хржшћанског веровања настанак Дунава везује за света, па бисмо и са те стране могли сматрати да је и народ на обалама мотао припадати том прастаром времену.
У разумљнвој недоумици Павле Поповић је покушав да разреши ову, на изглед, заиста чудну комбижацију са три континента којима се пржписује заједнички извор. Тај заједнжчки извор је, како стоји у Св. писму, био Вероватно да није без разлога епоменут исток. И Лпвле Поповић подсећа да су се још гшсци средњег века бамилй идејом о рајским рекама тражећи " место где је био рај" и "тражили су га "на истоку" како је бжблија упућивала",
И тако истражујући у обимној литератури где се све спомшьу "Четири рајске реке" и како се таj чудди податак тумачи,. Павле Поповић наводи и Orationes in mimdi V Severiana Gavalskog, који на једном месту даје овакво туманење: "Река извжре из Едема, натапа рај. Пошто га натогш, дели се у четйри нове: у Тигар, у Нил, у Еуфрат, и у реку коју Св. писмо зове Фисон, а сада зову Дунав" (PG LVI? 478). Одмах уз обо Павле Поповић наводи и.Теодорита Кирског (Questiones in Genesim П, 29) који поставља овакво пжтање: "Ко је учинжо, како Мојсије тврди, да Тигар.и Еуфрат теку из раја, за које неки кажу да избијају из планина јермен-ских"?", Па као одговор на такво питање Кжрски каже да има и других река које извиру На једном месту, па пониру, па на другим местима поново избијају, и уз ову примедбу додаје и ово објашњење: "То се десило и код ових река. Оне извиру отуда (тј. из раја), као што каже Св. писмо, жа после, пролазећи кроз неке подземне путеве, овамо (тј. на земљж) имају други извор". И ту сад Кирски закључује "да је тако Бог наредио и да ]е имао права" (PG. LXXX, 125).
Мада је Павле Поповић споменуо више оваквих примера, а посебно указао и на друге изворе и литературу, овде ћемо се задржати још на једном апокрифу, на тзв. Апокалипси Павловој. У том апокрифу, примећује Павле Поповић, апостол у два маха вида и огшсује рај, и ту у дру-гој визији казује ово: "И ја поёох за анёелом и он ме одведе у рај и рече ми: Ово је рај у којем су Адам и његова жена сагрешилa. И ја уёох у рај, и видех извор воде, и анёео ми даде знак и рече: Гледај, каже, ове воде: јер ово је река Фисон која иде око целе земље евилске, а ова друга река је Геон која иде кроз целу земљу Египта и Етиопије, а ова овде је Тигар ко] а иде према Асирцима, а та тамо је Еуфрат која натапа земљу Месопотамије".
----------------------------------------------------------------------------
Нанал-ь у р. Тигра. Сл-Ьва-водочерпательный снарпдт»; на переднемт» план-t-лодош
в-ь плетеной лодк-Ь. (Развалина-ершшгаедъно поздаяго времени).
Канал реке Тигра са постројењвм за ваёење воде и ппетенж чамац.
-------------------------------------------------------------------------------
Призор на (глиненом?) цшшндру из периода акадске династије (око 2350. године пре н.Ь.) приказује бога Еу како седи док му из оба пазуха истиче вода у виду два млаза као два речна тока. Испод бога Ее стоји једно божанство са два лица (прототип Јануса) иза кога свита од два божанства који воде прицу Анзу, којој бог Еа треба да суди због краёе таблица судбине.
Иначе, зна се да је Еа исто што и сумереки бог водених дубина Енки. Он је истовремено и бог мудрости и уметности.
Два млаза воде свакако да символично приказују Еу и као творца воде и водених токова уопште и да је овде по свој прилици реч о токовима Еуфрата и Тигра у чијим су дубинама, како се тумачи, могла бита Енкина почивалишта. Можда бисмо још могли сматрати да ова два речна тока приказују елементе најстарије карте Мееопотамије, односно токове Еуфрата и Тигра који су основни водени садржај Месопотамије.
Овај призор нас подстиче на помисао да у библијској легенди Еуфрат и Тигар нису без разлога названи "рајским" у значењу као извори живота. Упадљиво је да је на свим оваквим и сличним призорима вода као извор и услов живота везана за митска бића која и иначе одлучују о животу и смрти, и свакако да није случајно што је и извор Дунава на карти Danubius fluvius Europae maximus приказан као израз божанске моћи и воље, јер на свим призорима
вода истиче или из божанског тела или из посуде коју у својим рукама или под пазухом држе митека бића. Ако имамо у виду да је Дунав истовремено и Фисон и да то име носи заједно са осталим блиекоиеточним рекама чији се извори и токови везују за простор на којем се замишља почетак живота, онда нам се чини да у свему томе запажамо макар и најмаљу индицију о поотојању неких становника којж су у прадавно време живели на рекама за које је везан митски почетак живота, па кад су са тог далеког простора стигли на обале Дунава разумљиво је ако су у његовим водама лродужшш да гледају и. поштују прибежиште божанства - творца живота.
Само су потомци местатотамских Фисонаца могли моћним дунавсквм-водама дати име Фисон и продужити да се клањају своме воденом божанству Дагону дарујући га на исти начин на који су то чинили и њихови преци на судбйнским водама Еуфрата и Тигра.
Како cе могло и очекивати, Павле Поповић је уз осврт на неке стране изворе и литературу поводом спомена "Че-тирж рајске реке" настојао да утврди постоји ли и некж словенски текст који би могао имати везе са легендой о "Четири рајске реке" и са којег је још страног рукопиеа, осим споменутих, такав текст могао доепети у руке Константина Филозофа, који је, како се зна, тај садржај унео у уводне главе "Живота деспота Стефана". Трагајући за так-вим текстом Павле Поповић на једном месту каже: "Има један грчки спис под насловом "Четири реке које извиру из раја" и који даје доста прецизан опжс Дунава, Нила, Тигра и Еуфрата и њихова тока из раја па на даље. Спис je гео-графски по карактеру, али с теолошким примесама... Он je од непознатог писца; рачуна се да припада V или VI веку. Taj спис је послужио као оригинал Константину. Наш писал, га je наравне скратио".
Пошто je за овим навео одговарајуће делове грчког текста и словенског превода ж протумачно неке омашке у грчком тексту, Павле Поповић своја залажања продужава овим речжма: "Као што се види, три главе Константинова, дела које говоре о рајским рекама преведене су с грчкога. И то скоро потпуно. Тако je потпуно преведена гл.. VTT о Тигру и Еуфрату: такс већи део гл. VI о Нилу и гл. V о Дунаву. Кад се одвоји оно што је у тим главама чист превод, остаје врло мало за оно што je Константин сам напйсар,. скоро ништа.. Код Дунава на пр. наш писац помиње земљу чешку, угарску, бугарску и влашку: тога у грчкога писца нема, што је
природно: то је додатак наш era писца. Превод је... често готово потпуно дослов.ан"."
Заинтересован, питајући се шта још у српској књи-жевности има о рајским рекама осим онога што је забе-лежио'Константин Филозоф, Павле Поповић је установив да у српској рецензији. ама више текстова у којима се спо-мшье рај и четири рајске реке. Од тих текстова чини нам се да je за наше питање посебно пржвлачан онај о ко]ем Павле Поповић казује оно: "Дело Севериана Гавалског о створе-н>у света употреблено је, з-аједно са делжма св. Василија и Златоуста, у "Шестодневу" Јована Егзарха, који и ми има-мо у српској рецензији још у рукогшсу из 1263, у чувеном препису Теодора Граматика. У том делу, сасвим при крају, налази се опис рајских река који ће читалац. одмах познати као узет из Севериана" и ту сад Павле Поповић наводи овај одељак:
"Река же исходит из Едема, напајајет раја. Отуда по напојенији разлучајет се на четири начетки: в Тигр, в Нил, в Јефрат, в ти в писании глагољем јест Фисон јего же ниње мјенет мнози Дунава сушта".
Павле Поповић je после овога навео и неке друге занимљиве примере у српским хронографима после којих овај драгоцени чланак завршава напоменом да се мотив о рајским рекама налази и у старом српском живитопису и то "У Дечанима, на фрескама које представљају Постаље, насликано је рајско дрво и четири реке које из њега истичу".
Ако се сада после ових неуобичајених осврта на неко прастаро време и стање које се граничи са Бременом када je настајао људски род запитамо какве везе.све то има са историјом српског народа морамо одмах напоменути да и Срби припадају том људском роду. Ако, дакле, Срби већ постоје још од незапамћених времена морамо се питати постоји ли у народном сећању код Срба било каква појединост која би нас усмерила на простор на којем су, како се верује, настали најранији облици живота. Из онога што за сада знамо или што наслућујемо пратећи казивања о "Рајским рекама" стичемо утисак да спомен Дунава као једне од рајских река може имати везе и са пореклом српског народа чији су преци једним делом били и остали подунавскж народ, и то, по свему судећи још од времена чији je почетак хронолошки тешко одредити. Ево на основу чега заснивамо то своје наслућивање.
Као што je познато, византијски писац Псеудо - Це-capije напжсао je дело које се зове "Дијалоги" и за које се мисли да је саетављено
почетком V века н. е., и то у мало-азијској покрајини Киликији, што може да буде од значаја. У том свом делу на једном месту споменувпш неке народе спомиње "и Склавжне и Фисонце који се називају и Поду-навцима". Већ на први поглед стиче се утисак да се у овој кратко] реченшш налазе драгоцени подаци. Пре свега, ако je Псеудо - Цезарије почетком V века споменуо Склавине, онда je то до сада најстарији спомен имена Словени, пого-тову ако имамо у виду да их он на Дунаву отомщье као већ постојећн народ што може да значи да су тамо били sy у IV веку, а судећн по неким мвшљен>има и још од раније, да су у Подунашьу и Прекодунављу затечени, како каже један насад, in situ, што је, рекли бисмо без икакве сумње. Али нас, тторед Словена исто толико интересује и спомен Фисонаца, најтгре због самог имена, а онда и због тога што пнсац ж њих назива Подунавдима, али их не назива
Словенима нити их са њима изједначује ("Словени и Фисонци"). То што он каже да се Фисонци називају и Подунавцима од необжчног је значаја, пре свега што знамо да је Фисон "рајска река", па ако је Дунав исто што и Фисон поставља се питање када je где и од кога тако назван, и зашто? Лот je Јаков Бачић, оценивши да су Дијалоги извретан извор (an excellent source), закључио да су Словени у то време 'били добро познати, можда, каже, жсто тако као и Вавилонци и мора да су живели одмах до Фисонита (and they must have lived close to the Physosiites), који су били балкански и лодунавски хришћанж. Да су (ти) Словени живели иза Карпата они не би могли бити сматрани Подунавцима - за-вршава Бачић ову веома значајву одаску.
Наравно, ова опаска се не може схватити као да иза Карпата [северно] није било Словена, већ само да их је било и у Подунављу ж да су ту били суседи Фисощщма. Али ко су у ствари билж Фисонци? И како се десило да се у румунској народној традицији - сачувало сећање да су подунавски Фисокци названи тако по месопотамској реди Еуфрату, а у грчкој традицији да су тако названи по реди Тигру, а по библијској традицијж обе ове реке су биле рајске, баш као и Дунав.
Размвшљајућж о овом на нзглед сяоженом питаЈњу из једног дела светске исторжје долазимо на помисао да су подунавски Фжсонци у кеко прадавно »реме морали живе-ти на простору на којем је или близу којег је, како се ве-рује, у неко несагледиво време постојала нека идеална природна или друштвена средина сачувана у сећању под ыазивом Рај (Едем). Алж, тражећж одговор на питање ко су Фисонци помщшъамо и на неку сеобу вжше народа везану или за
пропаст Вавжлонске куле или неког стања на месопотамском простору које се није могло одржати било због неке природне стжхије или због најезде неких народа у првом реду однекуд са истока?
Тражећи тако одговор на оно замршено питање задржаћемо се и на једној вести нашег Коиоршьског летописа (у рукопису из 1453.) у којем је забележено и ово казивање: "Понеже в кратце сложено бист о намети древних век и скоротекуштих временех и летех, и о бивших царех, како царствоваше от начела и по яотопв' и до сих последњжх времен. Подобно јест вспоменути и о српској земљи како увјерена бнст, кто ля начелствоваше в њеј и в сија после-дњаја времена".4
Но, трагајући за пореклом подунавских Фисонаца мо-рамо се задржати и на "Податку к Пајсијевом родослову" (ркп. из ХУП. в.) чијем састављачу као да је досадила неизвесност око иитања порекла Срба, па се помало као с прекором обраћа чжтаоцима обим речима "... слшпи и разуме] темељ Србљем.-.", после чега овим речима указује шта је то што треба чути и схватити: "Јеште по разделенной језик (народа) именованж сут Србин от некоего Јелена (Грка) иже Јеладу (Грчку) яасели, и в стлпотворенији размјешенж бшпе језици (народи) и отоле прозва се Србин " и отоле мимошдшу много лет. Август цар. При сем роди се господ наш Исус Христос".3
Кад у нашим старијим рукописима читамо она и оваква улућжваља где да тражимо порекло Срба готово и да нас и не изненаёује кад у још једном старијем рукопису, Карловзчмом родослову (XVI век), поводом порекла Срба прочитамо једну овакву вест: "Глагољут истина списатељи јако Лнки(ни)ју Србину бити родом, Јелину мудрованијем и вса Србска идолу служаше Дагону', 'от суду и Дагони и Даки именујет се: от Сера же Србље"6, на шта мало
даље надовезује и ово: "Прежде сего мучи [Ликиније] светих мученик Јермила и Стратоника, јеште си в Дагопи близ Истра (Дунава) ж шшх многих".'
Најзад, уз проблем Фисонаца ц "Рајскжх река" ваља се сетитп и једног дела садржаја сачуваног у тзв. Нестороаом летопису или, како негде стоји, у "Пояести времених лет", из XII века. У овом значајном извору хроничар, пошто је споменуо неко разилажење народа из Вавилондје, проду-жава казујући како је Нојев син Јафет првео одатле више народа нрема западу и северу: "По мнозех же времјанех селји сут Словени ио Дунаеви, гдје јест ниње Угорска земља и Болгарска. И от тех Словен разидошесја по земље и
прозвашесја имени својими, гдје сједоше на которем мјесте... А се ти же Словени: Хорвати Белии, Серебъ и Хорутане..."8
Месопотамско божансгво Дагон.
Из овога што смо у нашим рукописима прочитали, као и у Несторовом летопису^постаје нам, рекли бисмо, јасно зашто је традиција о Фисонцима као Подунавцима сачу-вана и код Грка и код Румуна. Ако ]е у праву писац Пајсијевог родослова кад каже да су име Срби (Србин) први споменули Јелини, онда то може бжти само зато што су у неко пезапамћено време са Блиског истока, најверо-ватније из Месопотамије ж облшкњег подручја, кренули према западу и преци Јелина (Пеластм, Пелазги) и преци Срба, што ће рећа и једни и друга са простора на којем се најраније, у незадамћено време, јавља име Фмсои. Кад су неки из те групације народа које је наводно повео Јафет, меёу њима и преци Срба, стигли на Дунав разумљиво је ако су чувајућн сећање на велику реку у својој старо] постој-бини, утл едавши велику реку на којој су застали дали тој реци име Фисон. Она их је по много којечему подсећала на реке Еуфрат и Тигар уз које су можда и поникли или живели много векова yз разумљиву недоумицу и питање како је уистину било чини нам се да се опет морамо сетити Карловачког родослова у чијиј се једној белепщи спомиње Ликиније као мучитељ који је злостааљао, измеёу многих других, и Јермила и Страховика, који су се излазили у Подунашьу, и то хроничар посебно истиче: "... јешче си в Дагони близ Истра, и иних многих". У Регистру је "Дагони" протумаче-но као Дагонија. Било да је тај део Подунавља имао назив Дагонија или Дагона утисак је да тај назив највише одговара имену асировавилонског божанства Дагона, идола, божанства водених дубина, најчешће приказнваног са телом у виду рибе (dag = риба).
Ако нисмо заборавили на какву нас старост упућују подаци Копорињског летотшса, као и они у додатном тексту Пајсијевог родослова, бићемо уБеренијж да у њима спо-меыи почетка, потопа, придева отоле (тада или одатле), временски несагледиве појаве Дагона, назив Фисона као рајске реке, да све то као и кавкаеко порекло Сера као родоначелника Срба, упућује увек на приближно исти простор и на временску недокучивост. Ми нисмо у стању, дакле, да временски одредимо ни када су Јелини (Грци) почели живети на својжм данашњим стаништима, али веру-јемо да је и њихов долазак, као и долазак далеких предана Срба везан за немерљиво време назначено у одељку "Ошпта историја" у којем јена једном месту забележено и ово: "В дни Фалекови сздаша стлп за. М [40] лет до пол висотинебескиј, и тогда раздели бог земље
ов-јазикомз по числу началник, и биша несгласан јазик". Пошто је за овом белешком записано како је Евер'Фалек имао сина Фалека Рагава, летописац је забележжо како "В дни
Фалекови разделена бист земља. При сем стлпотвореније створи се", на шта у Сруденичком летопиеу стоји још "и језипи размје-сише се".
Мада не можемо нжшта временски поуздано да одме-римо, чињежица |е да је у напшм старим рукописима забележено сећање на неке прадавне догаёаје за које је тешко рећи да су тмшть&ш.. Не можемо паржцати почетак па мачар Gii'o у несагледвво] нрошлости. Ни потоп не поржчу сви, t-i;,K; д.; ;е коятнас f.-s.c- последтгца маглог топљења чрајао 40 дана. Али, како је време гфотжцако ж догаёаји су некако постајали ж бројнијп и јаенијн, .ла су и збивања забележена у старжм рукотшсима постајала охватљшвија И Вавилонска 'кула ]е поехала чињенида, с тим што су я,ен изглед и висина, за оно време гамета чудо технике изазивали дивљење, па тресй "psavMs'j';-;" Рролг1 sop-'' "j1"' У S'iB-0'ši ".iriiiocy забележио да ьсгурии како се шта у ,Ћ;с.1,'1г.-. '..тряцати могућност да је у •-.-••-.sTii'j доћи до неког великог комешаља и разилажења народа са простора на којем су живели немерљиво дуто. Ако и не знамо прави узрок тих кретања знамо да jе тих кретаља било и много и на широким просторима. Нико није у стању да порекне да су преци Грка, звали се они Пеласги, Пелазги и.тш неким другим именем, дошли на Балкаиско подуострво из Мале Азије или преко Мале Азије. Кад наш летописац бележи да су име Срби (Србин) том народу дали Јелини (Грци), онда је логично да помислимо да су ова два народа у неко прадавно време била у додиру. Додуше, све би ипак било још сумњи-вије него што јесте да неки стари хроничари нису још за-бележили да су се у време разилажења народа једни дод Нојевим сином Јафетом упутили на запад и север и дошли до једне велике водене пршреке коју су назвали Фисон, а касније и Дунав. По неком не много јасном сећању на реку Дунав су, измеёу неких другях народа, дошли и Словени, у ствари Срби. Ако то и по неким другим индипијама прихва-тимо као чшьеницу, а мирне душе можемо, јер, мада смо још увек у далекој прошлости, наилазимо на неке податке који су на гранили раздобља које називамо историјом. Ево о чему је овде још реч. Као што смо видели, Дунав је у драстаро време имао и назив Фжсон, а тај су му назив могли дати само народа који су на тај простор дошли са подручја на којем се, како се веровало, налазио рај, и то негде у поречју Еуфрата и Тигра од чијих изворних предела нгаје много далеко ни планина Арарат на чијем се врху, по легенди, зауставио Нојев ковчег,
односно Нојева лаёа. Да не заборазимо да су и Еуфрат и Тигар сматрани рајским рекама. Нико други није могао Дунав яазвати Фишном осим народа који је у Иодунаюье дошао из поречја Еуфрата и Тигра. Дунав је могао ућж у легенду као рајска река само преко народа који је још од немерљиве прошлости живео уз реку која је имала исто име и уз коју је живео народ који је месопотамски назив Фисон дао репи на чијим су обалама почели и продужили да живе новим животом. Ми по Несторовом летогшсу смело и с правом закључујемо да су тај нови народ на обалама Дунава били Срби, и то не зато што тако тврди Несторов летописац, већ и из разлога
што нам то потврёује и један наш непознати хроничар, иначе иисац Карловачког родослова. Ево о чему је реч. Реч је о Дагону по којем је један део Подунавља назван Даго-юф- Наши стари родословци су знали да је Дагонија била "близ (код) Истра" (Дунава), па кад још хроничар каже како је "сва србска идолу служила Дагону" додајући да су по том Дагону названи и "Дагони и Даки", онда, мада не знамо када се у Месопотамией у религији појавило божан- " ство водених дубина - Датой, не смета нам да закључимо, ако се у Подунављу јавља име Дагон, да су тога идола Срби обожавали још далеко пре појаве хришћанства и то
најпре у Месопотамией, а у Подунављу вероватно наставили по доласку са истока негујући та] култ и у првим вековима хришћанства. А да је у Подунављу реч о далеким потом-цима кавкаскпх и месопотамских Срба сазнајемо, као што c^{o ведели, из Карловачког родослова који јасно каже да су Срби пореклом од Сера, а име Сер налазимо и на Прикавказју и у нзворном пределу Еуфрата, Мада смо још увек далеко од неког јасног нечетка чини нам се да можемо рећи :да се ипак некако укључујемо у историјске токове, јер се, судећи по неким поједшгостима, налазимо у раздобљу caiio коју деценију пре Христа ж у првим вековима после Христовог роёења када се јавља читав низ писаних извора у којима се име Срби наводи у разним варијантама и на различитим просторима. У том раздобљу постајемо сигурнији и у исторжјску веродостојност читајући географска и историјска дела савременика као што су . Плиније, Марин из Тира, Птолемеј, Помпоније Мела, Јордан, Касиодор, Амијан Марцелин и други.
Задржавајући се још увек на Дагонији чини нам се да наслућујемо чак и простор на којем се налазила та за нашу рану историју значајна облает. Ако је легенда о Дунаву као Фисону посебно сачувана у југозападној Румунијж и северозападно] Бугарској, онда би се Дагонија на]вероватни]е могла налазити у приобалном делу
Дунава на којем се у наше време простире подунавски део североисточне Срби-]е, углавномнајвећи део Хомоља. Вероватноћа да се давнашња Дагонија сачувала на том простору проистиче и из истраживања етнолога који на том простору запажају и бележе видљиве трагове култних обичаја који су се готово у изворном облику сачували и у Подунављу и на простору римске Овостране Дакије (Dacia Ripensis), односно у делу Аурелжјанове Дакије (после седамдесетих година III века).11
Уз све оно што ]е овде сасвим укратко речено у вези са пореклом и давним простором Срба чини нам се да вреди споменути још неке цоједвности и збиваља која се спомињу у историографији, али се или не прихватају или се наводе уз очигледяу невериду да су задета постојале, мада је реч о истом простору на којем се у старим записима спомињу Дунав као Фисон, Дагон као ирастари идол и подунавска земља Дагонија, као вероватно дентар Дагоновог култа. Реч је о неким збивањима у север ои сто чној Србији у IV и V веку н. е. и то, рекли бисмо, на просторима не много удаљеннм од подунавске Дагоније, ако не и у самој Даго-нији. Найме, у једној америчкој енциклопеддји из 1971. године забележено је да је негде измеёу 366 и 414 године у Ремезијани (Бела Паланка) деловао као бискуп Никета или Ницета за кога се каже да је највећл део свога живота провео преобраћајући Србе у хришћанство ("... ће speut most of Ms life converting the Serbs to Christianity), и коме неки научннци приписују компоновање прослављене химне Те Demn laudeamus (Тебе Бога хвалимо). У једној друтој енди-клопедији забележено је да је Никетина мисионарска дела-тност уз писане текстове допринела христијанизациЈи српско-словенског подручја и усадила латвжску културу меёу просте варваре у долини доњег Дунава ("... efected die chiistiaaisatiou of tlie Serbia» Slavic regions, and cultivated a Latin culture among the simple barbarians in the lower Danube Valley"). Мало даље се истжче Ницетина заслуга за увоёење и разво] латинске свете музике меёу "недавно преобраћенжм при-митивним Србима" ("... among the newly converted primitive Serbians...").
Овде је одмах упадљиво да се у TV-V веку спомиње српско-словенско подручје у долини доњег Дунава, што нас одмах подсећа на подунавску Дагонију. Кад, пак, писац ове енциклопедијске вести каже да је Ннцетина мисионарска делатност захватила у првом реду
Србе, пада нам на ум да ]"е овдереч о Србима чији су дреци само коју деценију пре, за време римског цара Константина Великог (307-337), пружали жесток отпор увоёењу хришћанства воёени царем Лицинијем (Ликинијем), зетои дара Константина,
наводно Србином, погубљеним 324. године. Ако се питамо откуда меёу тим Србима тако дуто и толико много присталица многобоштва сетићемо се одмах и Дунава као Фисона и Подунавља као Дагоније. По свој прилили да се ради о дубоко укорењеном обожаваау асировавилонског идола Дагона, а можда и неких других источњачких божанстава-Кад говоримо о овом простору, тј. о простору некадашње Дагоније в околине, пада у очи да је Ницетино мисио-нарско средаште (бискупија) било смештено у Ремезијани, која је некако на средокраћи измеёу Јужне и Велике Мораве и поречја Тимока, дакле простор који je преко Хомољских планина отворен према Подунављу где се некада налазила Овострана Дакија, односно од 270-тих година Приобална Дакија (Dacia Ripensis), дакле тамо где закључујемо да je била Дагонија, вероватяо најјаче упоритте идолопоклонства од увоёења хршпћанства и његовог признавања као државне реджије 313. године. И још нешто нас нагони да овако тумачпмо ове догаёаје. Кад састављач Карловачког родосяова казује о Лицинијевом немилосрдном гоњењу и мучењу присталица хршдћанства он,, да подсетимо, спомиње и хришћанске мученике Јермила и Стратоника, за које каже да су се налазили "в Дагони(ји) близ Истра (Дунава)". Загрепски родослов и за Ликинија каже да је био на Д^наву: "... и бившу јему на реце дунавсцеј и мучи ту велики]е в мученицех .Термила и СтратониЈса и иних множаство, ихже имен в книгах живо-тних".12 Пејатовићев родословацнаводи чак и податак да је Ликиније мучио " Јермолаја и Стратоника при реце Истросе в Белграде". Кад смо већ код Ликинија за кога неколико намшх родослова казују да је био пореклом Србин да заикт^эесованим скренемо пажњу на податак по којем се Ликиније, гоњен од Константинових легија, једном приликом обратно за помоћ Србима који су у то време боравили у Карпатима у изворном пределу румунске реке Алуте (Олте), тамо где се на неким картама забележени Serri (Срби) и то у карпатским планинама које Амијан Марцелин (око 330-400) назива Monies Serrorum (проту-мачено као Српске планине), али су га Срби том приликом одбили.14
Дакле, као што су читаоли могли приметити, жеља писца ове књижице била је да и освртом на библијску легенду о "Четири рајоке реке" макар колико-толико до-принесе да се боље истражи првобитнн европски простор на којем су се у своје време појавжли и преци балканских Срба. Објашњење на тштање када је и поводом чега је Дунав назван Фисоном само је један покушај своје врете да се скрене пажн>а на неке појединости које досадашњи истраживачи нису запажали или су, можда, сматрали да нису
вредне пажње. Ако је већ такс, тј. ако је Дунав стајао по с'грани, онда ]е Нил могао остати још мање занимљив за истраживање порекла Срба. И заиста, готово да ће се многи с правом захштати какве везе са Србима могу имати далеки ЕгипЬянж в још даљи Етиопљанж? Додуше и једну и другу земљу натапа иста река, Motem и судбоносни Нил. Али, као што знамо, и Нил je било као Геон или Гион у неко прадавно време сматран рајском реком. На први поглед je заиста чудно како je и кад je такав податак настао. Коме je пало на ум да измисли тако нетто, дапо-ред ЕуфратаиТиграурајскереке убројии Дунав и Нил?
МЦјутим, iiKO шо ни Душш мекако нашли кшаш-ташш објншњеше зашто не бисмо покушали да сличи о обја-шњење наёемо и за Нил, па, можда, и за Инд и Ганг? .Тесте да je у тгатању огроман простор, али њихова географска удаљеност не мора се овде мерити географским мерама. Може бити да ]е, као и код Дунава, и у односу на Нил у прадавно време постојао неки однос према "Рају" који је у фнзичком погледу остао онакав какав је био и на почетку формирања земље, али се временем на том простору измеёу "Раја" и Нила мењао живот, пре света живот људи и меёусобни односи људских групацдја. Па ако je при-хватљиво или барем вредно пажње мишљење да je Дунав у прадавно време имао назив Фисон зато што су, воёени Јафетом, на његове обале стигли са другима и Срби долазећи са Кавказа и поречја Еуфрата и Тигра, зашто не бисмо прихватили податак о доласку Етиопљана и Египћа-на у долину Нила воёени, наводдо, Нојевим сином Хамом? Као што знамо, и Нил je по библијском сећању нмао назив Фисон, па би и у том случају објашњење морало бити исто или слично као и за Дунав: Нил је добио назвв Фисон зато што су и његови становншщ дошли у Египат и Етиопију са простора који je био натапан, како се веровало, рајским рекама као извором живота и благостања, Кад смо говорили о подунавско] Дагонији споменули смо да су њени становници из Месопотамије пренели и обожавање бога водених дубина - Дагона, и као и низ других култних обичаја одржаваних пре тога само у месопотамској постој-бшш и непосредној блишни. Кад сад спомињемо дошљаке у долину Нила занима нас да ли постоји каква појава која би нас иоле јасније уверила у неке прастаре везе измеёу малоазијског или кавкаског простора и долине Нила.
Као и у многим другим случајевима и овом приликом се обраћамо најпре "оцу историје" Херодоту. Али пре него што запитамо Херодота да скренемо пажњу на једну чињеницу која, видећемо,
може имати везе са питањем порекла Египћана, па, можда, и са објаша.ењем откуда Нилу назив Фисон. Реч je о прикавкаској области Колхиди која се пружа луж реке Фазис (Рион), која се улива у Црно КШ]Эй код дй.нп.Щ11ьег грлда ) 1оти. Готики да нема географске и ли ист« ipii ј(.ж.е карте на којој није означен положај K,,ii-.hiir (Н.-гш). Да НИЈе у питању једино уобичајени ј-чч.'1 јЈ.чфскп податак сазнајемо из једног поглавља Херо-дотсгас (V век Пре н. е.) историје у којој он мало ошпирније ttflsyje о односима Колхиёана и Епшћана. "Очевидно je, мм и мо, прича Херодот, да су Колхиёани пореклом из hniimi, и у то сам се лично уверио пре него што сам о томе од других чуо. Да бих био начисто с тим, распитао сам се о томе и код једних и код других, и Колхиёани се боље сећају Египћана, него Египћани Колхиёана. Кажу да су Египћани ематрали Колхиёане за потомке Сезострисових војника; ја итгак мнслим да je то мотуће, пошто Колхиёани жмају црну кожу и кудраву косу. То, додуше, још не представлю некн убедљив доказ, јер с тим особинама има људи и у другим крајевима света. Али је убедљивији доказ то што се на целом свету једино Колхиёани. Египћани и Етиопљани обрезују (око мушких полних органа). Феничани и Сирцв слажу се у томе да су то научили од Египћана, а Сирди с реке Пермодонта и Партеније и њихови суседи Макрони кажу да су тај обичај недавно примили од Колхиёана. То су, найме, једини народи који се обрезују, и они то врше исто као и Егилћани. Да ли су то сами Египћани примили од Етиопљана, или обратно, нисам у стању да установим; свакако је ово жрастари обичај. Као важан доказ за то да су ти народи примили тај обичај од Егштћана долазећи у додир с њима, видим нарочито у томе што Феничани који живе меёу Хеленима не поступају као Егвпћани и своју децу не обрезују.
Најзад fey, додаје Херодот, споменути још нешто по чему су Колхиёани слични са Египћанима, а сличай им je и језик, као и цели начин живота. Колхидска ланена тканина зове се у Хелади сардонска, а ланена тканина која се довозила из Египта зове се египатска".15
Ово Херодотово казивање о прастарој вези Колхиде и Египта, нарочито о сличности језика и начина живота било je предмет бројних проучаван>а, и у њима се настојало да се Подручје Колхиде на карти A New Map of Sarmatia Europaea, Pannonia and Dacia shewing their Principal Davisions, People, Towns, Rivers,' Mountains etc. Deducated to his Highness William Duke of Gloucester.
Kao што видимо на карти je приказан приморски део Колхиде са неколико врло занимљивих података, па ћемо се уз ове податке
задржати пратеёи нека запажања Ника Жупанића: "Kao пгго смо читали код Длинија (I век н. е.) Хениохв су заузели и унипггшш старославну луку и трговиште Dioskurias, - за које Мела (I век н. е.) каже да je била in Heniochorum fmibus... и то тако темељито да је остала у рушевшгама н није се више подигла. Хениохв су показали сшшу експанзивну моћ у Калхида и Иберији и продрли су чак у Арменију, тако да су на. крају нмали у власти и велики терек дамеёу горњег Чороха, горн.ег Еуфрата, Куре (Cyrus) и Араса. Бей рано, најдоцније у VII или VI веку пре Христа, у Колхиду су, сем кавкаских аборигена запутала са севера и нека скитска (Geloni, Epargiti), а вероватно и финека племена (Melanhleni), која су говорила источним индоевроп-ским вдиомима, одаосно финским језиком. Тако сада видимо да Serre [Србе] П. Меле треба поставитв у Колхиду, негде у области реке Риона, ако заиста спадају у текст тога писца {П. Меле], као пгго мисли К. Кречмер".
што подробније истражи кажвог је порекла веза и однос
измеёу Египта и Колхиде, и на који се начин може објаснити настанак библијске легенде о постојању Нила као Фисона, односно као једне од "рајских река". Херо-д'отово казивање о сећању неких његових савременика "да су Ешнћани сматрали Колхиёане за потомке Сезострисо-:иих војника" није нимало убедљиво. И сама Херодотова примедба "да он мисли да je то могуће указује на нешто што није сигурно. Затим, ако je реч о Сезострису Ш за кога се мисли да je владао од 1872 до 1842 пре Христа, онда je то већ доста поодмакла историја која не може имати никакие везе са немерљивом библијском прошлошћу. То што су египатски владари у више махова ратовали са државама у Малој Азији, па и у Месопотамији и Прикавказју никако не може да објасни појаву Нила као Фисона и "рајске реке". Нема јшого помоћи чак и ако Сезострисову владавину изједначимо, како некж хоће, са владавином Рамзеса II (1290-1224), па прихватимо, како неки тумане, да су египат-ски војншда стигли у Колхиду негде измеёу 1301 и 1234. године, при чему ваља рећи да су године владања епгаат-ских фараона веома различите одреёиване. Нама je, ипак, најважније да се ни у ком случају не одбацује веза измеёу Колхиде н Египта. У тежњи да се што боље растумачи та веза у доказивање се уплиће и поход Аргонаута, колхидски краљ Ејетес, његова кћи Медеја, чаробница Кирка и др. Колико има чудних појединости у тражењу истине око односа Египта и Колхиде сведочи и ово мишљење о колхидском гробљу којим je, тобож, владала чаробница Кирке, а гробље je "првобитно било египатско, jep je
Колхида била египатска насеобина". Temple je управо убеёен да je " оно Кжркино гробље у Колхиди готово несумшюо егштат-ско гробље из доба египатских колхиёана о којима говори Херодот, а којимајевладао Хорусов соко, на грчком језику зван Кирке (Circe)"6
Тражећн још неку везу измеёу Египта и Колхиде Temple се задржава и на Медејином траварском знаљу и ту спомиње један лек који се добија из биљке мразовца, а име je, каже, настало у Колхида. Тим леком је, додаје, лечена костобоља јзко рапшрена болеет у Египту.17
Ma колико сва ова и друга казивања о могућим одно-сима измеёу Египта и Месопотамије, па и јужног црно-морског прнморја, била привлачна, сви покушаји да се ти односи боље објасне и то уз ослонад на до сада проучене савремене изворе, за одговор на нека гштања остају недо-бољни, па и за питање "рајских река". Ипак, ваља се подсе-тити да постоји мишљење да су Египћани за време Рамзеса II, кога Грци називају Сезострисом Великим, организовали походе чак до Црног мора, па и до Индије, у шта неки сумњају. Зна се, меёутим, да су се на почетку Сезо-стрисове владе побуншш народи Сирије, Јерменије и Ме-сопотамиј е, щто би морао бити доказ да су египатски фараони претходно заиста били покорили те земље, па се то могло односити и на Колхиду, Ако су Египћани у тим својжм походима допирали и до јужног Прикавказја то је сигурно било пре света због прирощшх богатстава и разви-јене производње, али и због раскрепила сувоземних путева који су повезивали приобалне делове Црног и КаспиЈског мора, Персијског залива и Средоземног мора. Аяи све то, да поновимо, ма колико да |е било значајно и да се дешава-ло у дубокој старости, не објашњава нам када су и на који начин поменуте реке као "рајске" добиле исте називе - Фи-сон. Корени мора да су jom далеко дубљи од иоле јаснијих историјских сећања. Ти корени по свој прилици потичу још из времена када се у нечжјој свести неким поводом јавнла слика неког идеалног стања, за чији се настанак није могло наћи Друго објашњење него да је настало само по Божјој вољи и замасли; људи то идеално стање нису могли створжти. Људи су "рај" могли само да униште.
Призор из времена Акадске династије (око 2350 пре к. е.) Бог Еа у сЕојој левој руци држн један суд из којег исгичу два млаза воде који свакако симболично приказују Еу као творца и господаря воденвх токоваи дубина.
Било би свакако корисно проучити да ли име града Аеа и недаяеког острва истог имена има везе са овйм колхидским називима; реком Фазисом (Рионом), Приксовим храмом, златнам руном, Аргонаутама к другим појеЈџшостима везаним за оно подручје за које једни везују и Мелжне Сере (Serri - Срби) а друга доводе у везу чак и са егилатском историјом.
Немајући трецутно Друто решење за објашњење настанка "рајских" река враћамо се околностима у којима је могао Дунав да добије назив Фисон и да буде уврштен у , "рајске
реке". Размишљајући како је могло доћи до тога пада нам на ум да је, као и код Дунава, и у случају Нила као "рајске реке" у гштању била нека велика сеоба. Ако смо у случају Дунава-Фисона као могуће решење прихватили сеобу народа наводно под Јафетом, зашто и у случају Нила-Фисона не бисмо могли прихватити да је једну групацију народа из "раја" повео Нојев син Хам. У ствари, ми ни у једном ни у другом случају не морамо да прихва-тимо баш легенду о Симу, Хаму и Јафету, јер је њу тешко бранити. Ако погледамо списак народа које је, наводно, сваки од њих повео у разним правцима, тешко се можемо помирити с тим да је све то могло бити остварено за живота сваког од еьих. Слика коју нам легенда лриказује исувише је идеална да би у целини могла бити прихваћена. Да је у некој недокучивој "прошлости могло доћи до неког великог кретања народа сасвим је вероватно, али пошто су многи од тих народа већ постојалв небројено векова није се могло ни замполита да би ти народи могли постојати без неког поглавара, и кад је требало забележити та кретања у некој далекој прошлости сматрало се да је сасвим при-родно да је сваку од тих већих или мањих група морала водитж нека личност која је по легенди потицала од најста-ријих времена, и чији су препи били најближи рајском раздобљу. Она] ко је разврставао народе на три Нојева сина тешко да је имао податке рецимо, о народима који су припадали Хамовој групапији, и то од Етиопије, Арабијског полуострва и северне Африке све до Мауретаније. Изражавајући сумњу у имена поглавара и воёа остајемо неловерљиви и у односу на имена народа све три групације.
Чудно би звучало да не знамо ни праве узроке због којих су ти народи пошли у крајњу неизвесност, ни време када су се покренулж, а да, наводно, тачио знамо који је народ коме од три Нојева сина цряпадао. Онда још нешто што je тешка схватљиво. Кад се мало пажљжвије задржимо на броју и на именнма покренутих народа постаје нам јасно да je тим народима после сеобе била прекривена цела Европа, велики део Азије и читава северна Африка, па се морамо питати, ако су сви ти народи били покренути са "рајског" подручја, како објаснити изглед тог простора док су ти народи на њему боравили пре разилажења на три стране света! Много шта, дакле, остаје нејасно. Нешто би, ипак, било јасније кад бисмо замислили да је овде реч о предима и потомцима и да је једне од других делило немер-љибо време, тј. -да су у време нама још увек несагледиво, из разлога нама j oni несхватљивог, делови тих народа кренули на нова станшпта која им и лису морала бнти сасвим непозната- Дакле, како год да покушамо да схватимо морамо избегавати "чуда". У историји због временске и про-сторне удаљености настају и постоје само нејасне и из одреёених разлога тешко схватљиве појаве. "Чуда" ми сами производимо неспособки да сагледамо, пратимо и објашњавамо настанак и развој света у којем живимо.
Дакле, изражавајући сумњу у имена поглавара и воёа прнхватамо то најстарије спомињање размештаља народа које се десило, или дешавало у кесагледиво време, као историјску појаву којој једино још нисмо у стању да оце-нимо узрок и право време. Спомињање Нила као "рајске" реке под именем Фисон некако нас приморава да прихва-тимо могућност да су становншщ давне Етиопије и долине Нила уошпте, стигавши на нова подручја назвали Нил Фисоном из истих или сличних разлога из којих су и до-шљаци у Подунавље назвали Дунав Фасоном сећајући се тако своје раније реке на којој су поникли или у чијој су б-тшзини живели вековима верујући у њене богове и чувајући обичаје преко којих су одржавали везу са својим идо-ллма. Размшпљајући овако да не заборавимо на чињеницу да нису сви
народи којв је, наводно, повео Јафет, или било који од Нојевих синова, све реке на које су стизаяи назн-вали Фисои. Та чишеиица нас учвршћује у уверењу да je само она групација Дунав назвала Фисоном која је у Поду-навље пошла било из поречја Еуфрата яли са обала Тигра. Слично је, верујемо, могло бити к са Нилом, И ту објаш-њење налазнмо само у томе да су из Месопотамије на Нил стигли народи чигји су преци такоёе поникли у Месойо-тамији, на поречјима Еуфрата и Тигра. Легенда о веома
старим везама Египћана са Колхиёаннма макар донекле иам мотврёује ту претиоставку.
Но будући да смо ипак још увек у домену претпо-ставки, више или мање пргошатљивих, можда не треба сасвим закемарвти ни ону Temple-ову опаску о Догонима: "Читатељи се можда питају је ли жме племена Догона некако повезано с именима "Догон" и "Одакон"..18 To je пука спекулација, атш мислим да није навјеројатна". Бавећи се митским раздобљем у којем се бројне појаве у васжони и на земљи, притшсују персонифшщраним идолима и божан-ствима чија се имена јављају у разним облшщма, Temple je у више махова споменуо и водоземно биће под именом Oamies, које наводи и вавилонски свештеник и историчар Бероз који је користжо бројна старија и новија предања. По једном таквом предању Oaimes ce претворио у филистејског бога Дагона познатог и из Библије. На другом месту, из Берозових одломака сачуваних код Аполодора (И век ггре н. е.) стоји да се из Еритрејског мора појавио join један лик попут првог, имао је исти замршени облик измеёу рибе и човека в звао се Одакон. Прилично је очито, примећује Temple, да je то искривљен облик Дагона. Дабоме, додаје Темпле, ако "Дагон" нијежскривљен облик "Одакона".19
Све ово овде спомшьемо имајући у виду неко заиста недокучиво време, чак и за вавилонца Бероза (III век пре Христа) који je Oaimesa приказао као учитеља "који је чове-ка поучио у свему, а у митологнји је био и створитељ човека..." Спомен Бритрејског мора из којег се, тобож, иојавдда Одакон, чије |е име слмчмо нмену Дагона, асирова-вилонског божанстша, мекако нас жодсећа ма везу месопо-тамског простора я жодрз^да Нила, којм је у гим још медо-кучии!1м збиваньима добио име Фисон. Да је^у питању неко јошнеобјашњиво кретањеизподручја "Раја" према Египту и Северној Африци уошнте као да указује и постојање племена Догона у горњем Нигру. ТещрЬ je чак саставио И карту на којој je приказан правац сеобе Догона из Лжбије у Судан- и при том je споменуо једну француску детаљну карту на којој je убележено, каже, село Korieuze. Уз све ове још увек велжке неизвесности ваља знати да при ушћу реке Сенегал и Атлантски океан постоји место Dagona, док у
док у Судану наилазимо на место Dagara, дакле оба назжва са основой dag која се у објашњењу значења имена Дагон т>;мачи и као риба и као зрно (жито).
На крају овог излета у Крајњу неизвесност да додамо да се нешто јужније од ,Тафе на обали Средозе^шог мора налази и место Beth Dagoa, и да je то смер којим се морала кретати она групација која je преко Северне Африке ишла даље према западу. На том яуту Либија је могла постати једна од нових пребивалишта из којих Temple на својој карти одводи Догоне у Горњи Нигер и Судан, при чему не треба да губимо из вида да неки научняпи претттостављају да измеёу Нила и Судана није увек была пустиња.
RASPROSTRANJENOST LIBIJSK PLEMENA PREMA KERODOTI
Распрострањеност ЛнбиЈских племена према Херодоту (Temple).
Наравно, то што нам се чини да су сва досадаппьа објашњења о постојању Дунава и Нила као "рајских" река прихватл>ява само je наше уверење да су та објашњења, за сада, у прилично] мери логична. Ако овде подсетимо да су као "рајске" реке сматрани још и Инд и Ганг не сматрамо да проблем тиме жостаје јеш нејаснији. Објашњења би морала бити слична као и у случају Дунава, Нила, Еуфрата в Тигра. Уосталом, уз оваква наша објашњења некима, можда, тешко прихватљива, да цодсетимо шта у својој књизи предлажу Thomas V. Gamgrelidze и Vjačeslav V. Jvanov. Под насловом "Indo-European and the Indo-Europeans" писци истичу да су дошли до неких аргумената по којима за изна-лажен>е праотаџбине Индоевропљана (Uhraeknat) треба жћи на простор јужно од Кавказа. Предлог je необично привла-чан и умногоме се поклапа са простором на којем налазимо ж трагове Протосрба, несумњивих припадяика индоевроп-ске групације. Али предлог наведених писаца привлачан је и за питање "Рајских" река, које није само историјско или историјско-географско већ. и лингвистичко. У сваком слу-чају, ступајући на простор јужно од Кавказа наилазимо и -на подручје Фазиса и простор Колхиде, а затим се сусреће-мо и са подручјем горњих токова Еуфрата и Тигра и самим тим се укључујемо у легенду о "Рајским" рекама. Већ тиме што та легенда постоји она постаје незаобилазна у било којим покушајжма да се проникне у знача] тога простора за појаву човека и иочетак његове историје.
То што се легенде поједшшх народа нерадо узимају у разматрање и кад су у питању објашњења такве природе као што су појаве истих назива на просторима хшьаде кшгометара удаљеним једни од других није увек оправдано. Щта BHnie, реют бисмо, да уошпте није оправдано. Из искуства знамо да је у таквим случајевима увек реч о кретааима или о пресељавањима мањих или већих група са једног простора на други. Ми најчешће не знамо зашто се понекад читави народи пресељавају с краја на крај, али нам је сасвнм
разумљиво што на тим новим просторима настају називи река и планжна, или неких других географских облика, који су или сасвим идентични са казивима у старом крају или су дугам временем одвојени донекле изменили облик, што је сасвим објашњиво. Зна се да народи или мање или веће групе врло дуто у себи одржавају одреёена религиозна осећања или култне обичаје које су вековима поштовали и врло их дуто чувају ж у новој средини. То нам је увек драгоцени трат кад се ттитамо кад је шта настало, где и како.
У овом нашем случају, кад су у питашу разлике хроно-лошки немерљиве и просторно јако удаљене и кад истове-тна имена "Рајских" река налазжмо на три континента (Азија, Европа и Африка), за сада не налазимо друго решење осим уверења да је реч о неким принудним крета-њима више групација народа и то по свој прилици услед неке неуобичајене природне појаве, што не искључује и могућност да су вековима постојећж оддоси могли бити поремећенж и из других разлога које можемо само да наслућујемо. Можда су у питању и нека знамења која су тумачена као воља или нареёење богова којима је пршшси-вана сва моћ. Али има још некжх појединости које нас интересују. Найме, ако је веровати Ротгисеровој карта упадљжво је да је највшпе народа попшо, наводно, са Јафе-том, па је тако цела Европа покривена углавном истим оним народима које на том континенту налазимо кад je његова историја већ далеко била одмакла. То свакако иза-зива сумњу. Збуњује нас и то што меёу именима тих народа нема Венеда које спомиње још Херодот (V век пре н. е.) и што нису забележени ни Словени ни Анти, а ни Срби, о којима Јордан и друга
хроничари говоре као о једној од најстаријих групација у Европи. Нжсмо сжгурни да ли можемо да помислимо да вх хроничар или картограф зами-шља под Илирима, Трачанима, Сарматима и Скитжма, па и под Келтима, jep je неоспорно да се меёу свжм поменутим народима осећа језичка сродност. Састављачу ове карте из XVII века могле би се ставити и многе Друге примедбе, jep су неоспорне, али бисмо рашрављање о н.има морали зало-чети не само од познавања жсторијеке географије у XVII веку, већ и много векова пре.
Orbis vetus cum origine raagnarum in eo gentium a filiis et nepotibus Noe. Cristian RothgieRer Husum sculpsit Anno 1651. Карту je с дубоким пошто-вањем Caspar Danckwerth ттосветио докторима теологмје Stephanu KJotz-y и Johannu Remboth-y.
народа које су наводно, Нојеви синови Сем, Хам и Јафет и (њихови) потомци повели на три стране света. Занимљиво је да су на картв наведена са стране и пмена цекнх народа које су Нојеви синови водили. Упадљиво је да меёу народима обележешм бшго на карти шш на списку народа нема имена Венеда (Венета, Хенета и ел.), Словена, Срба и др., али се било на карти или на списку народа налазе имена Илира, Трачана, Сармата, Скита, Кимера, Алана в др. уз које некв истраживачн траже и налазе и претке Срба и Словена. Упадљив је географски положај Аскеназа. Они се у 1. кн>взи Мојсијевој спомињу као азнјски народ негде на подручју Јерменије, док се зна да су у јеврејским изворима XI века н. е. тако називани Јевреји у средњој, северној и источној Немачкој. С обзвром да је Рогтисер карту резао 1651. очигледно да је географсюз положај Ашкеназа одговарао знању тога времена. Упадљизо je итак као да je картограф водио рачуна и о пореклу Ащкеназз, jep je ыазив тако убележио да се задаье " s" налази и на принрноморском делу Мале Азије, негде на простору Пафлагонвје, која је врло занпмљива за дстраживање порекла малоазијских народа. Нипгга ман>е заним.ъив није ни географски положај народа "Cimrnerij", а ни "Kymeri" у Велико] Бржтанији и Ирској где налазимо на старим картама, Птоломејскнм, читав низ славофоних и србофоних назива. Уосталом. и британски научнилд муку муче тражећи порекло својих предака. На овој картн ваља посебно прагити географске положаје Скита и Сармата од којих су овде сарматски Алани још увек на шложају на којем класични писпд бележе положај Срба. Анахрон je у XVII веку и географски положај области Хевшге, која се спомжње у вези са. "Рајским рекама" и свакако значи исто што и Вавилонска земља. Најзад, састављач ове занимљиве карте определио се в за положај Т1ш1е на Исланду. На крају ломало зачуёује на крајњем североистоку Азије назив "Thogarma, Tochari, Totari, Tataii, Graecis Scythae", пгго очигледно указује да се у XVII веку о Тохарима и тохарском језику знало веома мало. Постоји мшпљење да су Тохари скитски народ и да су око Христова роёења живе.тш измеёу река Оксуса и Јаксарта. Још само да укажемо да су Seres, који се на неким местима сдомињу као произвоёачи свиле на овој карти означени као "Seres mine Chinae pars", па нас интересује где су бюш и коме су припадалипре "mine" (сада)?
Кад овде спомшьемо Ашкеназе можда ће бити корисно да се сетимо я Абрахама Френцелијуса и његовог огроьшог дела "De origjnibus linguae Sorabice libri IV" (Bautzen 1693-1696) у којем он поводом порекла српског језика на једном месту за неке речи каже "ebraea sunt" (да су јеврејског порекла).
Из кн>иге Жввојина Алвдрејнћа "Шакасте гривне".
Проверавајући тако како се долазило до сазнања о свету, о његовом настанку и развоју чтт нам се да смо се овим освртом на "Рајске реке" доста приближали том почетку тешко разгрћућж пут кроз небројене легенде, још увек неегюсобни да у многим случајевима разликујемо истину од казжвања обавијених митском копреном. .Тот увек не знамо одакле~да кренемо да бисмо што пре нзашли на пут којим je дубока прошлост корачаяа у далеку будућлост заставши на обапама "Рајских река" у чијим је водама човек, може битв, први пут видео себе неодлучног куда даље да продужи.
ПОГОВОР
Кад je 1936. године Павле Поповић саопштио своје предавање о "Четири рајске реке" и кад је исте године В. Петковић указао на фреске у Дечанима које представљају Постзње и на њима насликано "рајско дрво и четири реке које из њега истячу", могло се очекивати да ће наслов изаз-вати свестраније интересовање научника вшде струка, јер се могло осетити да је садржај неуобичајен и да излази из оквира чисто религијске тематике. Интересовање се утоли-ко пре могло очекивати, jep je Павле Поцовић заиста крај-н>е савесно сакупио изворе и литературу у тиме омогућио да се лакше проучи и сагледа колико садржај ове теме може имати везе и са историјом српског народа.
Меёутим, ма колико да je Павле Поповић настојао да сакупи и прикаже изворну граёу о "рајским рекама" и у том смнслу дао заиста драгоцени прилог без којег се не би вредело упуштати у даље разматран>е и објашњење овог неуобичајеног наслова, утисак je да су неке поједииости остале незанажене, па су тако изостала и свестранија раз-матрања и закључивања. Реклги бисмо да је посебно изо-стао покушај да се проблем "Рајских река" сагледа са становишта тога појма као неке врете историјског извора, Додуше, мора се признати да je "Живот деспота Стефана" у
којем je Константин Филозоф као писац поменуо Дунав који "исходи из paja" и да je тако [постао] "једна од четири река рајских" утицао на Павла Поповића да се у својој расправи готово искључиво позабави објашњењем откуда Константину Филозофу идеја да у уводним главама "Живо= та деспота Стефана" жетакне баш тај податак. Ваљда у недоумици, Павле Поповић још на почетку своје расяраве поставља пнтаае "Како je наш писац -"философ"- могао имати овако наивне идеје? Како то да Дунав, по његову мишљењу, излази баш из paja (Константин претпоставља рај на земљи, не на небу) само да би прошао овамо поред нашег Веограда? Како то да четири поменуте реке [Дунав, Нил, Тигар и Еуфрат] имају један
заједнички извор кад су удаљенеједна од друге огромням растојањем па теку кроз Зз књиге Жввојиаа Андрајаћа "Шакасте гривне".
три разна континента, Европу, Африку и Азију?" Постав-љајући, дакле, оваква питања на почетку своје расправе, стичемо утисак да ]е такав прилаз утицао да се Павле Поповић пре свега определив да оправда Константина Филозофа убеёен "да Константин није сам измислио ову фантастичну географију него су је други пре н>ега одавна били рекли", а могао га је оправдати само трагајући саве-сно за изворима и литературой која је могла утицати да Константин онако схвати спомињање "Рајских река" у изворима и литератури.
Тако се Павле Поповић, руковоёен том жељом, дао у потрагу за изворима о "Рајским рекама" и у томе је успео да знатно обогати наше сазнање о једном неуобичајеном проблему из наше средњовековне књижевности и историје, али је, рекли бисмо, забављен пореклом, анализама и оце-нама вредности појединих текстова изгубио из вида да се проблему Дунава као "рајске реке" и "рајским рекама" уопште може прићи и на други начин. Меёутим, ако смо у праву са оваквом опаском морамо одмах додати да је у оно време Павлу Поповићу као књижевном исторжчару и извр-сном познаваоду наше средњовековне књижевности једва и могло пасти на ум да изворе за објашњење порекла српског народа тражи и изван уобичајеног схватања свога времена Па и у то] традшшоналној оријентацији Павле Поповић је, можда и нехотице, изврсно обрадивши постојећи и присту-пачни материјал о "Рајским рекама" у нашој литератури, наговестио могућност и потребу да се о тој занимљивој и значајној теми даљерасправља.
Тако је из свега што је Павле Поповић постигао наста-лаидејао овомпокушају да се о "Рајскимрекама" расправ-ља и на начин који
је у овој књижици приказан. Писал, је свестан сложености проблема у целшш, али је оценио да се ж поред свих тешкоћа не треба задржати на оном што се зна или што се мисли да се зна. И као што је Павле Попо-вић у своје време својим прилогом подстакао аутора ове књижице да каже шта мисли да треба рећи, тако и овај свој прилог писан, оцењује једино као подстицај за даља истра-живања свега што може да буде у вези са Дунавом као
"Рајском реком", али и са другим рекама које су у неко прадавно време имале заједничко име Фисон. Искључено је да су у гготању случајности.
Али до сада сшде изнетим предлозима за решење сло-женог питан>а настанка назжва "Рајских река", што се тиче Нила, могяи бисмо покушати да се вероватном решењу приближимо преко Алародијевада, Да се најпре присетимо шта о њима казује незаобилазни Нжко Жупанић: "Пре свега мора се истакнутй да кавкаски староседеоци нису сродниди Индоевропљана, ни Монгола, ни Семита, већ спа-дају у породиду Алародијеваца, чији су члаяови, осим сггоменутих Кавказада још и: стари Египћани, Либијпд, Берберци, Иберци, Баски, Лигурии, Рети, Етрушћани, Пелазги, Хетити, Митанци, Каспијци, Еламци, Сумерци и многа друга староевропска племена пре поплаве Арнјеваца (Индоеврошьана). К. Оштир убраја овамо и Илире". Као што видимо, у тој групацнји за случај Нила као Фисона и једне од "Рајских река" посебно су од Алародијевда заним-љиви стари Египћани, Либијци и Берберци. Према томе, ако прихватамо постојање Хамове групадије која је населила углавном афрички континент, онда бисмо имали какву-такву идеју да су са том групом у саставу били и преци Египћана и Етиодљана који су застали највероватније најпре у Доњем Египту давши Нилу уз назив Фисон и обележје "Рајскереке".
Уз овакву идеју можда би ишла у прилог ћ легенда о Оанееу, односно о његовој, наводжо, појави у Еритрејском мору (Црвеном), као и постојање племена Догона у горњем Нигру. Како постоји веровање, они су у горњи Нигер и Сенегал дошли из Либије, дакле једне од земаља Аларо-дијеваца. Кад погледамо Ротгисерову карту из XVII века-запажамо да je Lybia Interior забележена баш некако на просторима горњег Нигра и горљег Сенегала. Кад посмат-рамо старије карте Африке пада у очи неуобичајени однос измеёу појединих области. Посебно неуобичајени утясак остављају карте које се односе, наводно, на Хомерово доба или на карту која приказује Ератостенову слику света (око 250 пре н. е.). На тим картама географски однос измену
Месопоталшје, Египта (Нила), Етиопије и Либије стварао je утисак готово непосредне близине и ако je такав утисак постојао и у схватањима савременика лако су могле наста-јати легенде о непосредном утицају појединих култова, односно перовања у постојање речних идола истих имена или само донекле измењених. За сада нам изгледа сасвим прихватљива помисао да појава Догона на простору Нигра и Сенегала потиче од оних Алародијеваца који су из Прикавказја и Месопотамије пошли преко доњег Египта и зЈДржали се у Либији, а одатяе отшили на Нигер и на Сенегал. Можда су уз име племена Догона вредни пажње и назвви Дагана у доњем току реке Сенегал и Дагара у Судану, уз исушено корито једне реке, при чему се треба заборавити да je Датой првенствено бог водених дубина.
На крају, као што смо у случају Дунава покушали да објаснимо како je уз назив Фисон у легенди означен и као једна од "Рајских река", тако исто и уз Нил као "Рајску реку" објашњење покушавамо да наёемо у неком прадав-ном разилажењу народа са простора на којем су по библиј-ском веровању настали и извесно време постојали неки "рајски" услови за живот.
НАПОМЕНЕ
1. Расправа je приказана на скупу Академије философских наука 3. јуна 1936. године.
2. Примедба Павла Поповића о поступку Константина Филозофа приликом коришћења грчког текста у којем се спомшьу реке Тигар и Еуфрат чини нам се да je од великог значаја. Кад Павле Поповкћ каже да je Константин готово у потпуности превео грчки текст, али да je настала разлика у томе што наш писал. (Константин) помшье земљу чешку, угарску, бугарску и влашку; тога у грчког писца нема, што je природно; то je додатак нашег писца "онда је овде jacHO да je реч о Несторовом летопису из ХП. века у којем стоји да je меёу 72 народа био и народ словенски од племена Јафетова Иљурци, који су Словеки .(еже сут Словене). После много времена, нзставља летописац, застали су Словени на Дунаву, где je сада угарска земља и бугарска, Од тих Словена, прича даље летописац, разиёоше се по земљи и добише имена већ. према томе где су се који зауставили; они који су дошли на реку Мораву прозваше се Морава (Моравци), а другу се назваше Чеси; а (и) ово су ти Словени: Хрватв Бели и Серебъ (Срби) и Хорутандв. Кад су нашпли
Власи на дунавске Словене, ту се наставили и покорили их, Сло-вени су отишли и зауставили се на Висли и прозвали се Љахи (Пољадн).
Овде Павле Поповић с правом примећује да у грчком тексту нема земље чешке, угарске, бугарске а влашке и да je то додатак нашег писца. Ако оригинални грчки текст заиста није имао горње податке, онда je то веома важно, jep ми ионако имамо права да сумњамо у неке наводе Несторовог летописа, особито кад летописац спомиње земљу чешку, угарску, бугарску и влашку, али и Словене и Беле Хрвате. Ево због чега. Ако прихватамо Јафета, или било кога другог, као воёу једне огромне групације народа са месопотамског или вавилонског простора, или уопште са Блиског истока, онда се у тој групацији нису никако могли налазити ни Словени ни Бели Хрвати, већ од будућих Словена само Серебъ (Срби). Зва се да нщедан класнчни писац на простору измеёу Кавказа, Каспијског мора, Црног мора и Еуфрата и Тигра као сгароседеоце не спомиње Словене, нити који било народ који се у летопису спомгаъе уз Чешку, Угарску, Бугарску и Влашку. Кад je у ХП веку састављен тзв. Несторов летопис или Повеет временах лет до тога времена прошле су мнрге хиљаде година од наводног поласка оне групације коју je, како се узима, довео у Европу Јафет и зауставио се на обалама Ду-нава. До XII века на просторима Чешке, Угарске, Бугарске и Влашке (Дакије) већ су постојале посебне државе и недовољно упућеном летописцу могло се чинити да су сви ти народи на тим просторима могли постојати од ламти-века. Његова неупућеност у далеку прошлост тих народа као да је сасвим јасна. Он није био у стању да објасни сусрет И однос Словена и Влаха на простору старе Дакије. Нема у изворима ниЕакве потврде да су од, наводног, доласка Влаха једни Словени отишли на поречје Висле.
Али, као што смо залазили Несторов летопис има и неколико посебно привлачних података који заслужују особиту пажњу. Т© je ире свега спомеи Илирика и Илира и шихово везивање за' Јафетово име, што само по себи указује да је жостојало веровање у далеку старост Илира. Летописцу су Илири очигледно истог порекла као и Словени, односно као преци Словена који су по уверен»у летописца "жервомачшьн© сидели в Илирии". Своје убеёење у дубоку старост Илира летотшсац лотврёује указујући на
податак по којем је, како каже, у Илирику као учитељ био апостол Андронжк, а долазио је и апостол Павле да поучава народ. И ту сад летогшсац наводи још један не~ обично привлачан податак који глася: "ту бо беше Словене первое", што не би требало да буде ништа друго него да су се Словени, односно њпхови преяи, по доласку на Балкан-ско полуострво населили најпре у Илирику, при чему треба имати у виду да је у разно време подручје Илирика било различптог обима, па је у царско време обухватао и Панонију.
Овде морамо имати у виду, ако је реч о првом веку наше ере, да летописац грепш што већ у то време спомиње име Словени. То име се, колжко до сада знамо, нигде не јавља тако рано, већ га можемо спомшьати тек негде од средине IV века наше ере и то на руском простору, и то по свему судећи после првог судара те "словенске" групаиије са германским Готима која је нашила нешто раније из Скандпнави] е.
Ако бисмо смели да "Словене первое" у Илирикуму заменимо са, на пример "сербскоје первоје" било би нам много јаснија и прпхватљивија и Будимирова теорија о "Античкој Србијп" на Балканском полуострву или бисмо јаче поверовати Полибију (око 201 до око 120 пре Христа) и Лввију (59 пре Христа до 17 после Христа) кад на Балканском полуострву спомшьу град Бжлазора (данас Белес) или кад на истом простору код старијих хроничара наилазимо на називе Тристол, Охра, Затора, Лиса и Срб. Да додамо још да бисмо мало пажљивије проучили и речи, једног безименог писца из 1821. године који у својој "Историји Босне и Србије" одмах на ггочетку наводи своје овакво убеёење: "Die Volker, welche heul zo Tage' die Konigreiche Bosnieii mid Serbien bewohnen, stammen von eiiier der altesten imd weitverbreitesten Natioueu, nahmlich der alteu niyrischen ab". (Historisch-Topographische Beschreibung voh Bosnian imd Serbien mit besondrer Hinsicht auf die ueuesteii Zeiten mit einer Kaste. Wien 1821".
Рестаурацаја једне куле-храма у Месопотамией према постојећжм подацима.
"Народа који данас живе у краљевини Босня и Србији воде порекло од једног од најстаријих и најраспрострањенијих народа, найме од Илираца". (Историјско-топограф-ски опис Босне в Србије са особитим освртом на најновија времена, са једном картой, Беч 1821).
Ових дана и др Јован Деретић у својој књизи "Западна Србија" (Чикаго 1995) заступа мишљење да je на Балканском полуострву постојала Србија још од трећег века пре Христа и притом подсећа
да је још Херодот (V век пре Христа) био убеёен "да су Венеда и Илири један мстя народ".
Део степеница храма посвећеног богу Еа у граду Ериду у до&ем Сумеру недалеко од утћа Еуфрата.
Занимљжву и свакако драгоцену вест о насељавату Балканског полуострва забележио je и Енеј Силвије (Папа Пије II, умро 1464): "Кад су, он каже Словени-, напустили Сеиар (Seaaar) и отжили из Азије у Европу, заузели су она подручја која сада (у XV веку) настањују Бугари, Срби [Servi], Далматишщ (Dalamatae), Хрвата (Croaci) и Босанци (Bosnenses)". Упадљиво je да се овај податак јако много поклапа са вешћу о до ласку Јафетове групе на Дунав.
Поводом појаве Венета [Венеда, Словена, Срба] на Јадранском мору, што ће рећи и на Балканском полуострву слично говори и Latomus (1610). Он каже да су Венети или Венецијани дошли бродом из Пафлагоније под воћством
свога кнеза Антенора", после чега под утицајем Орте-лијусове карте и неких пжсаца, Латомус je забележио "да су се настанили и у умутрашњости земље, све донде где je сад доласком Винда и Словена из Сарматије настала земља Славонија (Sclavonija)" и ту, позивајући се оиет на Ортели-јуса и Кранца додаје "да се словенски (Schlavonische) и вендски језик [српски] убрајају у латинско-илирскв (Latomi М. Bernhardi wismarieasis megapolitaiii genealobroiiicou Megapo-Utanum ottrais aevi, Historlam regni, Dynastiae ducatus et principatus Mecklenburgici coatinens (Ao. 1610). Мои. ined. Reg. Germ. I, IV, Lipsiae 1745.
3. Византијски извори за Историју народа Југославије, том I, Београд 1955, 4 (даље: Извори).
4. Стари српски родослови и летописи, средио их Љуб. Стојановић, Сремеки Карловци 1927, стр. 62 (даље: Љ. Стојановић).
5. Исто, с. 40.
6. Исто, с. 2.
7. Исто, с. 10.
8. P. J. Schafariks, Slawiscke Alteithumer, XI Abschnitt, Leipzig, 6S4, 685.
Повесть временых лет, часть вторая, Москва-Лен>ил-град 1950, с. 209 ж даље.
9. Љ. Стојановић, с. 126.
Кад читано поједине белешке наших стармх рукописа записаних по свој прилшщ према неком усменом сећању или по старим записима не можемо се отети утиску да je у нашој средний још од памтивека постојало убеёење да je српски народ веома старог порекла. Стжче
се утисак да се одувек сматрало да корене српског народа треба тражити и пратити још од времена кад се спомиње почетак живота на земљи, кад je био потоп и кад су царевали "бнвши цареви". Летописцу je изгледало природно да се пита шта je у то време било са " српском земљом", па зато неки стари хроничар, спреман на одговор, и каже "чуј и схвати темељ Србљем" и одмах подсећа да тај темељ треба тражити још у оно време кад су народи постојали пре него што су се разишли са неког првобитног простора на којем }е био подигнут неки високи стуб или кула и храм, и он зна да су "отоле" (одатле) или још од тог времена постојали Срби. Он кије био у стању да каже кояико je времена од тада прошло, али s-iy je било јасно да је "отоле" прошло много времена ("мимошдшу много лет"). Тиме вам je у отвари доста рекао да je од тада до дара Августа и Христовог роёења прошло много година. Он не сумња да се тих "много лет" односи на постојање дутог битисања српског народа. На такав легендарни временски оквир подсећа нас и састављач Карловачког родослова кад каже да су Срби настали од неког Сера, од личности, којој, по нашем убеёењу, сагледавамо простор на ко]ем је настао и жввео, алж не знамо време када се појавво.
Застајемо код obitx података да бжсмо ко зна по који пут изразшш своје чуёење у несхватање значаја ових и оваквих података и њихово омаловажавање и пре него што су иоле озбжљније истражени да би се проверило да ли су корени Срба подједнако дубоки као и других народа који припадају прастарој породили индоевропских народа. Јер, но којој логиди и по којем правилу неки народи имају "привилегжју" да се сматрају светским народима, а Срби да су "скоројевићи", а они су један од ретких народа, ако не и јединя, који у својим старим рукописжма ттрате владаре и догаёаје од најстаржјих познатих времена, Запхто би то чинили ако знају да са тим лицима и догаёајима никакве везе немају и кроз историју нвсу имали? Рекли бисмо да je нашим старим, моле учевжјнм појединцима, било пржродно да своју историју прате у оквиру догаёаја који су се дешавали на просторима на.којимз су поникли или сти-дајем околноети дуже или краће живели. Кроз бројна и разлжчжта сећања народ на неки начин чува и поштује везу са својим прецима. Па и кад стари рукогшс под годижом 852 бележи "написаше се наша словеса (вук. - словеса, србска сеч) -словенскаја писмена Хил. К. Ф.-",._ не треба забо-равити да су та "Словеса србска" већ вековима пролазила свој развојни пут ж била у употреби док вису среджном
К века била сложена у тшсмо које je одговарало ондашњем нивоу развоја културе српског и словенског света.
10. Исто, с. 126.
11. Као што знамо, Павле Поповић је с правом скренуо ттажњу на "Четири рајске реке" и споменувши као једну од њих и Дунав пружио нам je прилику да се макар колико-толико позабавимо и неким другим појединостима везаним за неко прастаро време у којем смо покушали да уз објашњен>е о Дунаву као о "рајској реци" сагледамо и неку везу са прадавним прецима Срба, Колико смо у томе успели не може се на пречац проценитя. У том смислу учинило нам се да је указивање на Дагона и облает Дагонију привла-чна основа за размшпљање о још неким траговжма који бж нам могли макар указати да je на простор око Дунава у неко прастаро време са месопотамског простора доспео заједно са једним делом Протосрба и низ блискоисточних култова чији би се траг морао у нечему одржати и до наших дана. Зато смо покушали да пре свега у Подунављу запазимо на терену или на старијим картама неки траг у називжма река, планина или појединих крајева којж би нас - подсетили на имена и појмове уз времена кад je Дунав ушао у легенду као "рајска река".
Разумљжво је што су нас у том смислу највише привлачжла имена која нас подсећају на Дагона и Дагонију, али. и на имена других божанстава који се у митологији изједначују са Дагономили су по функпији блжски. Полазе-ћи од простора на којем је, како верујемо, настала Дагонија и у којој je као главни идол поштован Дагон чини нам се да je вредно пажње име Доган забележено у Браничевском тефтеру из 1467. године (Тимар Догана и Мехмедија, сшш Догановог. Момчило Стојаковић, Бранжчевски тефтер. Поименжчни полис покрајжне Браничево из 1467. године, Историјски институт, Београд 1987, с. 124). Овде додајемо да се село Калшпте у Догановом тимару налазж на простору некадашње римске Приобалне Дакије (Dacija Rippen-sis), што можемо да доведемо у везу са каснијом борбом измеёу дара Константина Великог и његовог зета и савла-дара Лжшнија (у нас Ликшшје) у првој половини IV. века, као и са Нидетином (Никетином) мисијом у борби против многобоштва у првом реду баш на том тлу у IV и у V веку.
Овде ће неко можда да примети да је Доган као власник тимара био ло свој пржлиди Турчжн, али је могао да буде и потурчењак. Уосталом, ако се Доган може довести у везу са именом Дагон, не мора ни да буде важно које је народности носияац тог имена. Али да овде додамо да један крај код Пазардика има назив Доганово, а нешто североза-падније наипазжмо ж на село Доганли. Затим код Кривеља, на секджји Злот нажлазимо на једно узвишење у изворном Пределу Борске реке које се зове Кулм лу Дукан. Можда вреди споменута и једно место у Банату које је на картама различите забележено: Догначка на Догначко] реци. Djog-neča, Dognacska и ел. На секцији Лугош из 1894. налазимо Basdugaii као назив једног краја.
Меёутим, будући да још нисмо ни свестрано ни довол,-но упорно жстражили појаве и утицаје блискоисточзшх бо-Жанстава на нашем тлу, да не заборавимо да подсетимо читаоде на име бога Бала за кога Живојин Андрејић на једном месту каже "Бог Бал има исходшпте у божанству воде а да има реминжсценције на балканским просторима Можемо се уверитж на следећим примерима", и ту сад Андрејић наводи читав низ имена у чијим коренима он види или наслућује име бога Бала, за кога каже да је временем потжснуо свога ода Дагона.
Указујућж још да "Саставнж део тријаде бога оца Дагона и његовог сина Вала представља кћи Астарта или Иштар", за коју Андре-јжћ каже да је ова богиња присутна и на Балкану у имену "Дунава-Истар". Биће да је Андрејић у праву и кад обо каже и кад додаје још и оно: "Појавом Дагона, Бала и Астарте могу се пратити од Индије, преко Месопотамије и Ирана, Кавказа и јонског света, словенско-скандинавског простора, па до области Келта и Друида на крајњем запад}' Европе и Ибержје и Египћаиа у старијжм фазама на северу Африке",
Можда као потврду оваквог убеёења у распрострање-ност култа бога Бала ваља имати у виду и ових неколжко примера географских назжвз којз у себи садрже корен Бал. На ввше секцжја Вршад различитог издања јужније од Дог-Начке налазммо Vrf Taorenilor (661), а одмах у жстсј ракни на једној страни, на карти безжмене речице, западно посто-ји назив Балоњ (651), а источнжје назив Балан (716).
Овде морамо споменути колико нас географски поло-жај Балоња и Балана додсећају на Пајскеров шаблон "лево" и "десно" у тумачењу култних места са називима Beliboh и Čemiboh, али и у другим случајевима. Упадљиво је да је и код Балоња и Балана реч о узвшпењима. Немамо објашњење за Taurenilor (661), дакле опет
узвжшење. У Банату нажлазимо и на назив BaUina Greda на Тамишу код Сефкерина.
Назива са основой Бал има и на секцији Неготин 1:75000, и то са леве стране Сиколске реке: Балаковац локалжтет и поток Балаковач, док недалеко од ушћа Тимока са десне стране постоји село Балево, а при јужном делу Неготинског Блата налазимо Балејско брдо, значи опет вис.
Иначе, да је Живојжн Андрејић по свој прилили у праву кад скреће пажњу на порекло и распрострањеност култа бога Бала потврёује я то што и неки други истражжвачи "Дагона доводе у везу са богом Балом (Баал), највиншм божанством Сиријаца и Кананжћана". Ваља рећи још и то да се у вези са Дагоном сматра да таблице у Ел-Амарни указују на везе у неком раном периоду измеёу простора дуж Еуфрата и Тигра и оног у Египту и западној Азжји. Као што видимо, ово се доста слаже са Берозовим казивањем о појави у Етрурском мору (Црвено море) једног лика у легенди познатог као Одакон и кога упореёују са Оаппез-ом,
Трагајући и за другим локалитетима на подручју нека-
дашње ржмске Пржобалне Дакије налазимо на називе чије
' значение свакако вреди испитатж уколико то већ није учи-
њено. Реч је о назжвима на Бељаници: Грчко гробље и
Пагамзра.
12. Љ. Стојановжћ, с. 14.
13. Исто, с. 45.
14. Paulys Enc. 31а под Липиниус: Nach einer Quelle soil L. die Flucht in das serrische Gebirge, d. h. zu deii Goten, versucht habes (Zoaar. a. O.) mid von diesen getotet sein (lord. Get. 21,Ill); die vorherrschende Uberlieferung laBt ihii in Tliessaloiiike liingerichtet werden (Zonar. Anon. Vales., Eutrop, Zosim, Sosom), Углавном je прихваћено да je Лшџшије Погубљен у Солуну и при. томе се наводи година 325.
Као што знамо Нико Жулаштћ не сумња да су montes Serrorum српске планяне: "... али желимо констатовати, да су вероватно Срби најкасније у IV столећу после Христа, ако не и пре, седели у области Ердељских Карпата (Тран-силванских Алла) у Мезоготији jep
Ammianus MarceHinus на-зива ове планине monies Serrorum". (N, Županić, Srbi Plinija i Ptolemeja, Зборникрадова... Београд 1924, 578).
Иначе, кад већ спомињемо Лицинија (Лакинмја) да подсетимо којом приликом и како га спомињу неки наши родословж и летописи.
Карловачки родослов: Глагољут истини списатељи јако Ликинију Србину бити родом, Јелину мудрованијем и сва србска идолу служаше Дагону. Мало даље исти родо-слов бележи: "Присвајајет же (Константин) к себе и Лики-нија цара Србскаго, вдавајет јему сестру своју Констанцију в жену велики дар Констнтин.
Загрежски родоелов: С же благочстивиј цар Константин присвајајет к себе цара Ликинија, вдавајет јему сестру своју Константину в жену јего.
Пајсијев родослов: "... по среде же јих (Гала и Макси-мијана?) царствујушчу Ликијану мучитељу сјеверними и западними странами јеже Србин јест.
Сже благочстивжј Константин присвајајет к себе Ли-кинија, и вдајет јему сестру своју Константију в жену.
Додатак к Пајсијевсш тексту: Лжкиније же Србин бе, и присвајајет јего в себе и вдајет јему сестру своју...
Врхобрезнички родослов: И царству]е в њем (то јест у Риму) имаше (цар Константин) бољарина некојего Србина, именом Ликинија,
Константинов родослов: Сже Ликиније беше далматински] господин родом Србин, и роди от Константине сина Бела Уроша.
Пивски летоиис: Велики Константин вдаде дшчер Константију Ликинију в жену... беше си Ликиније Далматински] господ родом Србин. Роди от Константине сина от негоже поколеном ми мнози изидоше, даже и до Белога Уроша.
LICINIUS I
a.d. 308-32-1
Лнцшшјев лик на римском новцу.
Вредна ]е Пажње и ова белешка Пајсијевог родослова која се односи на збжвање после Лицинијеве смрти: Сија же видевши син јего (не спомиње његово име) бегу je се, и в страсе и ужасе и себе бегству даст в Готскују земљу, и тамо пожив, и роди сшш по роду и по колену. И отуду преселник бив в србскују земљу. И роди сина и нарекоше име ]ему Бела Урош, понеже имаше власи бели јегда роди се.
У наше] историографији је због несхватања родословие вести о тобожњем Ликштајевом сину Белж Урошу одба= чен сваки покушај да се о Ликинију као римском цару сазна нешто вшпе, niTO ]е несумн.ива грешка. Он је занимљива историјска личност, па и за нашу историју, поготову што je он на неки начин већ ушао у нашу нсторију, али сасвим погрепшо тумачен као Немањпн прадеда. Дужни смо, зато, да о н>ему сазнамо нешто више већ самим тим што га неки наши домаЬж извори упорно називају Србином и поред
његовог нечувеног зверства против хршнћана, па ж својжх чланова породице и сународника.
Будући да се о Лицшшју (Ликшшју) у нас у ствари врло мало зна, осим појединих стручњака, сматрамо да може бити од коржсти да овде наведемо ма&ар неколжко енциклопедијских вести, о његовој личности. Сматрамо да je ово прилижа кад се већ задржавамо на "рајској
реци" Дунаву и на Дагонији за чији је простор везана и Лицини-јева антихришћанска делатност.
Дакле, према неким енциклопедијским вестима још је Lanzi 1789. установио Лицшшјево етрурско порекло и то према једном двојезичном натпису на урнп. По другим налазима Лицинпјево порекло потжче из Н'ове Дакије (Аиоп. Vales, Sokrat, Eutrop.), то јест из провгшције коју је јужно од Дунава основао Аурелијан средином III века- Реч је овде свакако о Приобалној Дакији (Dacia Rippeiisis), која је захватала и добар део хомољског Подунавља. Неки сматрају да је Лициније био сељачког порекла и састављач те вести помало злобно примећује да Лидиније то своје порекло нлје могао да првкрије.
Иначе, кад је Лидиније дошао у сукоб са царем Константином каже се да се једном обратно за помоћ "дунавским варварима" ("... dra Donau barbaren") који су му том приликом нружили помоћ, алм кад се и по други пут обратно побунжле су се римске легије и Ликиније је био убијен. Овде је свакако реч о "варварима" у оностравој Дакији, управо о "варварима" у Серским планинама, Ако ]е Ликшшје заиста пореклом из Приобалне Дакије, crape подунавске Дагоније, у којој је у то време могло бита много првсталица многобожачке вере, не би нас чудило што се као немилосрдни заштитник идолопоклонства обратно за помоћ баш становншщма "Серских планина". Уосталом, на овакву помисао наводи нас и чшьеница да је само неколико деценија касније (крајем IV и почетком V века) и бискуп Ницета (Ннкета). из Ремезијане (Бела Паланка) најжешћи отпор трпео баш од подунавеких становника, меёу којима је, поред Гета, Скита, Беса и Сармата, могло бити и потомака Дагонових обожаватеља,
Даклѐ, без обзпра на било каква схватања о Ликинију сматрамо да он мора бити предмет иитересовања истражи-вача далеке пропьчости подручја данашње североисточне Србије.
IS. Херодотова Историја, I, превео са старогрчког Милан Арсенић, Матица српска 19SO, с. 156.
16. Robert К- G. Temple, Tajna zvijezde Sirius, Swarnost, Zagreb 1978, c. 107 (даље: Temple).
17. Temple, 117.
18. Исто, 219.
19. Исто, 201.
ИЗБОР ИЗ ИЗВОРА И ЛИТЕРАТУРЕ
1. Abrachami М. Frenecelii de Originibus linguae Sorabicae, Budisinae Luzatoium MDCXin (1693).
2. Aeneae Sylvii Historia Bohemica . Ambergae Anno MDXCII (1592).
3. Гојко Вукчевић, О поријеклу Илира, Подгорица 1992.
4. Византијски извори за Историју народа Југославије, I, Београд 1955.
5. Живојин Алдрејић, Шакасте гривне, Београд-Рача 1993.
6. Jacob Baud, The Emergence of the Skiabenoi (Slavs), their arivai on the Balkan Peninsuia, and the role of the Avars in these events', revised concepts in a new perspective. Columbia university, Ph. D. 1983.
7. Dr Jan Pajsker, Koje su vjere bili stari Sloveni prije krštenja. Staroslovenska prosvjeta, Nova Serija, H, 1928.
8. Др Јован Деретић, Западна Србија, кратки историјски преглед од 3-ег века пре Христа до 20-ог века. Сардонија - Завод за Србистику, Чикаго 1995.
9. Karl Gotloh Anton, Erste Linien eines Versuches iiber die Alten Slawen Ursprung, Sitten, Gebrauche, Meinongen und Kentnisse, Leipzig 1783.
10. Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Сремски Карловци 1927.
И. Нико Жупанић, Срби Плинија и Птолемеја, Зборник радова посвећен Јовану Цвијићу, Београд 1924.
12. P. J. Schafariks, Slawische Alterthumer, XI Abschnitt, Leipzig.
13. Павле Поповвћ, Четири рајске реке (Једно место из Константина Философа), Београд 1936.
14. Повесть временых лет, часть вторая, приложения, Москва и Ленинград 1950.
15. Р. Новаковић, Још о пореклу Срба, ИПА "Мирослав", Београд 1992.
16. Robert К. G. Temple, Tajna zvijezde Sirius, Stvarnost, Zagreb 197S.
17. Симеон i Кончар, Готи и шахов вяадика Улфила, Бранково Коло за забаву, поуку и књижевност, XVI, Сремски Карловци 1910.
18. Херодотова Историја, I, превео са старогчког Милан Арсений, Матица срдска 1980.
19. Historisch - Topographische Beschreibung von Bosnien und Serbien...WienlS21.
C1P • Каталогизација у публикации Народна библиотека Србије, Београд
930.85
НОВАКОВИЋ, Реља