ТРИНАЕСТО ПЛЕМЕ: Гдје су се разбјежали Хазари?
У овом наставку доносимо истраживање Артура Кестлера (1905 –1983), мађарско-британског књижевника и новинара, који је био један од најистакнутијих антикомунистичких интелектуалаца 20. вијека
Припремио: Милош Андрић
После пораза који су им нанели Руси 965. године, Хазари су изгубили царство, али су задржали независност у оквиру нешто ужих граница и своју јеврејску веру до дубоко у 13. век. По свој прилици, чак су се у извесној мери вратили својим некадашњим пљачкашким навикама.
Барон коментарише: „Углавном, смањено Хазарско царство је издржало. Бранило се мање-више успешно од свих непријатеља све до средине 13. века, када је пало као жртва велике монголске инвазије коју је покренуо Џингис Кан. Чак и тада се тврдоглаво опирало све до коначне предаје свих својих суседа. Његово становништво углавном је апсорбовала Златна хорда која је средиште своје империје основала на хазарској територији. Али и пре и после монголског успона, Хазари су послали много својих огранака у непокорене словенске земље, доприносећи развоју великих јеврејских центара Источне Европе.“
„Огранци“ о којима говори Барон гранали су се још много пре но што су Монголи уништили хазарску државу, као што је древна хебрејска нација почела да се губи у дијаспори много пре уништења Јерусалима. Eтнички, семитска племена са вода Јордана и турско-хазарска племена са Волге била су, наравно, „миљама далеко“, али су имала бар две важне заједничке црте. И једни и други живели су на значајним раскрсницама где су се секли велики трговачки путеви који су спајали Исток са Западом и Север са Југом, и то их је предодредило за народ трговаца, предузимљивих путника или „космополита без корена“, како их је, неблагонаклоно, обележила непријатељска пропаганда.
Али, у исто време, њихова искључива религија подстицала их је да буду сложни и да се држе једни других, да оснивају сопствене заједнице са сопственим храмовима, школама, стамбеним четвртима, гета (која су првобитно сами себи наметали) у било ком граду или земљи у којој су се настањивали. Ову чудну комбинацију јаке жеље за лутањем и гето-менталитета, ојачану месијанском надом и поносом изабране паце, гајили су и древни Израелићани баш као и средњовековни Хазари, иако ови потоњи порекло нису водили од Сема него од Јафета
Ово гранање лепо осликава оно што би се могло назвати „хазарском дијаспором“ у Мађарској.
Памтимо да се знатно пре уништења њихове државе, неколико хазарских племена, познатих као Кабари, придружило Мађарима и уселило у Мађарску. Штавише, у 10. веку, мађарски војвода Таксони позвао је и други талас хазарских исељеника да се насели у његове области.
Два века касније, Ј. Синамус, византијски хроничар, помиње трупе које поштују јеврејске законе, а боре се на страни мађарске војске у Далмацији.
Можда је нешто мало „правих Јевреја“ живело у Мађарској од римских дана, али нема сумње да већина овог важног дела савременог јеврејства потиче из кабарско-хазарских досељеничких таласа, тако битних за рану мађарску нсторију. Не само што је, како нам каже Константин, земља у почетку била двојезична, већ је имала и облик двојног краљевања по угледу на хазарски систем, са својим главнокомандујућим генералом који је имао титулу јуле или ђуле (још увек је то популарно мађарско име). Овај систем одржао се до краја 10. века, када је свети Стеван прихватио римокатоличку веру и поразио непокорног ђулу који је, како се и могло очекивати, био Хазар, „ташт у вери и одбојан према прихватању хришћанства“.
Овом епузодом окончано је двојно краљевање, али не и утицај хазарско-јеврејске заједнице у Мађарској. Одраз утицаја може се наћи у „Златној були“ (мађарском документу који одговара Магна Царти) коју је 1222. године издао краљ Ендре II и којом се Јеврејима забрањује да раде као ковачи новца, порезници и контролори краљевског монопола на со, што указује на то да су пре тог прогласа бројни Јевреји морали обављати те значајне дужности.
Али, они су заузимали и неке, још више положаје. Чувар благајне Краљевске коморе краља Ендреа био је коморник гроф Тека, Јеврејин хазарског порекла, богати земљопоседник и очито геније за финансије и дипломатију. Његов потпис појављује се на разним мировним уговорима и финансијским споразумима међу којима је и онај којим аустријски владар Леополд II јамчи исплату 2.000 марака мађарском краљу. Ово неодољиво подсећа на улогу коју је шпански Јеврејин, Хасдаи ибн Шапрут, имао на двору Калифа од Кордове. Сличност збивања из палестинске дијаспоре на западу и хазарске дијаспоре на истоку Европе, чини аналогију међу њима нешто јачом.
Хазарско порекло бројног и друштвено надмоћног елемента јеврејског становништва у Мађарској током средњег века, релативно је добро документовано. Ако се зна за рану мађарско-хазарску везу – могло би се учинити да је Мађарска посебан случај, али, у ствари, прилив Хазара у Мађарску био је само део опште, масовне сеобе из евроазијских степа ка западу, тј. ка централној и источној Европи.
У Украјини и Пољској мноштво је древних имена места која су изведена од „Хазар“ или „Жид“ (Јеврејин), као што су: Жидово, Козарзевек, Козара, Козарзов, Жидовска Вола, Жидатице и др. Вероватно су то некада била села или привремена насеља хазарско-јеврејских заједница на њиховом дугом путовању на запад. Слична имена места могу се наћи на Карпатима и Татри, као и у источним областима Аустрије. Чак се и за стара јевррјска гробља у Кракову и Сандомиержу, оба названа „Кавиори“, претпоставља да су хазарско-кабарског порекла.
Док је главни пут хазарског егзодуса водио ка западу, неке групе народа су заостале, углавном на Криму и Кавказу, и ту формирале јеврејске енклаве које су се одржалесве до савременог доба. У древном хазарском упоришту Таматарка (Таман), које преко Керчког теснаца гледа на Крим, постојала је једна династија јеврејских кнежева који су у 15. веку владали под покровитељством Ђеновске Републике и, касније, кримских татара. Последњи од њих, кнез Захарије, водио је преговоре са руским кнезом који га је позвао да дође у Русију, покрсти се и за узврат добије повластице руског племића. Захарије је одбио, али Полиак наговештава да је y другим случајевима „постављање хазарско-јеврејских елемената на високе положаје у руској држави можда био један од фактора који је изазвао појаву ‘јеврејске јереси’ међу руским свештенством и племством у 16.веку и секте поштовалаца Шабата која је још увек распрострањена међу Козацима и сељацима“.
Други траг хазарске нације су „планински Јевреји“ на североисточном Кавказу који су остали на својим првобитним пребивалиштима када су други отишли. Претпоставља се да их је било око осам хиљада и да су живели у близини остатака неких племена из старих времена: Кипчака и Огуза. Сами су себе називали Ћуфутима (брдски Јевреји), на татском језику који су усвојили од других кавкаских племена. Али о њима се мало зна.
Друге хазарске енклаве одржале су се на Криму, а без сумње и још понегде, на местима која су некада припадала њиховој империји. Али, то су сада само историјски куриозитети у поређењу са главном струјом хазарске миграције у пољско-литванске области и страховитим проблемима које она задаје историчарима и антрополозима Источне области средње Европе у којима су јеврејски исељеници из Хазарије нашли нови дом и привидну сигурност, почеле су да попримају политички значај тек пред крај првог миленијума.
Око 962. године, неколико словенских племена начинило је савез под вођством Полана, најјачих међу њима, који су постали језгро пољске државе. Тако је пољски успон отпочео отприлике у исто време када и хазарско опадање (Саркел је уништен 965). Значајно је што Јевреји имају важну улогу у једној од најранијих пољских легенди која говори о оснивању пољске краљевине. Сазнајемо да је савез племена, после одлуке да изабере једног краља који би њиме управљао, решио да то буде Јеврејин по имену Аврам Проковник.Он је можда био богати и образовани хазарски трговац, па су се примитивни Словени надали да ће им његово искуство користити, а можда је био тек само легендарна личност. Али, чак и ако је тако, ова легенда показује да су такве Јевреје веома ценили. У сваком случају, прича тече даље. Аврам је са ретком скромношћу одбио круну у корист сељака из тих крајева по имену Пиаст који је тако постао оснивач историјске династије Пиаста. Ова династија владала је Пољском од око 962. до 1370.
Било да је Аврам Проковник постојао или не, много је наговештаја да су јеврејски досељеници из Хазарије били добродошли као драгоцени ослонац економији земље и државној управи. Пољаци под династијом Пиаста и њихови суседи са Балтика, Литванци, брзо су проширили своје границе, па су једва чекали да досељеници населе њихове територије и створе урбану цивилизацију. У почетку су подржавали усељавање немачких сељака, грађана и занатлија, а касније и досељеника из области.
Ова два народа ујединила су се у Краљевину Пољску низом уговора који су започели 1386. године. Ради поједностављења, користићу израз „пољски Јевреји“ за обе земље, без обзира на чињеницу што је крајем 18. века Пољска подељена између Русије, Пруске и Аустрије, а њени становници постали званични држављани ових трију земаља.
У ствари, такозвана област досељеника (Пал) у оквиру Царске Русије, на коју су Јевреји били ограничени од 1792. па надаље, подударила се са анектираним областима Пољске и деловима Украјине. Само извесним привилегованим категоријама Јевреја било је дозвољено да живс ван Пала.
Међу тим, на силу пресељеним народима, био је и велики број Караита – оне фундаменталистичке јеврејске секте која је одбацила рабинска учења. Према предању које се и до данас очувало међу Караитима, њихове је претке у Пољску довео велики литвански кнез-ратник Виатаутас (Витолд) крајем 14. века, као ратне заробљенике из Сулхата на Криму.О овом предању говори и чињеница да је Витолд 1388. издао повељу којом је гарантовао права трокијским Јеврејима, а француски путник де Ланоа наишао је тамо на „велики број Јевреја“ који су говорили језиком друкчијим од језика Немаца и староседелаца. Тај језик је био, и још је увек, један турски дијалекат, од свих живих језика најближи лингуа цуманица којим се, у време Златне хорде, говорило на бившим хазарским територијама. Према Зајацковском,“
Овај језик се још увек користи у говору и молитвама караитских заједница које су опстале у Трокију, Вилни, Поњевиецу, Луцку и Халичу. Караити такође тврде да су пре „велике куге“ из 1710. имали неких тридесет две или 37 заједница у Пољској и Литванији. Овај древни дијалекат називају „језиком Кедара“, баш као што је рабин Петачиа у 19. веку њихово станиште северно од Црног мора звао „земљом Кедара“.
Према томе, Зајацковски, еминентни савремени турколог, сматра да су, са лингвистичке тачке гледишта, Караити данас најчистији представници древних Хазара. О разлозима због којих је ова секта свој језик очувала готово пола миленијума, док га је већина хазарских Јевреја одбацила у корист јидиша, биће више речи касније.
- одломак из књиге Артура Кестлера: „Тринаесто племе“ –
Артур Кестлер, (1905 –1983) био је мађарско-британски књижевник и новинар, познат као један од најистакнутијих антикомунистичких интелектуалаца 20. вијека, односно бивших комуниста који су радикално одбацили тај свјетоназор.
Рођен је у Будимпешти и одрастао је у Бечу. Као младић се 1931. године прикључио Комунистичкој партији Њемачке. Дубоко разочаран стаљинистичком политиком, напустио је Комунистичку партију 1938. године.
У егзилу у Великој Британији, 1940. године, написао своје најпознатије дјело, роман „Помрачење у подне“ у којем детаљно описује Велику чистку, односно комунистичку репресију у тадашњем СССР-у, а које се обично сматра једном од најважнијих инспирација за Орвелову „1984“.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.