Алфред Розенберг
НЕМАЧКА И ЕВРОПСКА ДУХОВНА СЛОБОДА
Говор Рајхслајтера Националсоцијалистичке немачке радничке партије
Алфреда Розенберга
Одржан 16. јануара 1944 године у Прагу
О СВЕМУ ТОМЕ СЕ ДАНАС РАДИ. Ради се о слободи да можемо све то
неговати, изграђивати и предавати нашем потомству. Сви војници Европе
данас држе штит части и бране Европу од злочинстава са запада и са
истока, од злочинстава која хоће да нам отму слободу и да нас физички
униште, да се више никад не дигнемо. Бранећи живот бранимо душу
домовине, а бранећи домовину бранимо слободу духа која је предуслов за
сваку стваралачку снагу у будућности. Зато за сваког Немца и за СВАКОГ
ЕВРОПЉАНИНА, који је у овом судбинском часу схватио о чему се ради, има
САМО ЈЕДНА ЛОЗИНКА: У ПРАХ СА СВИМ ДУШМАНИМА НАШЕГ СТАРОГ, НАМА СВИМА
ДРАГОГ ЕВРОПСКОГ КОНТИНЕНТА!
Али, ако сада непријатељи Рајха и Европе целом свету пуне уши својом агитацијом, да нашем старом континенту хоће да донесу ослобођење од диктатуре, онда и ми имамо нешто да кажемо на то.
У политичком животу нема апсолутне спољашње слободе. Сваки државни суверенитет је ограничен, а ограничавају га суседи и противници; и најјача сила мора да води рачуна о правима других великих сила и заједница. А у 19. веку су баш оне силе, које данас хоће да нас „ослободе“, свом снагом радиле на том, да нагомилају злата и новаца, па да помоћу тога погазе сва основна права других народа и то на један начин, за који у историји света нема примера. Наука о светској привреди и теорија о стварању неког врховног вођства значе у самој ствари уништење националних привреда.
СВЕТСКА ПОЛИЦИЈА?
У последње време се из Лондона и Њујорка све чешће чује захтев, да се установи нека врста СВЕТСКЕ ПОЛИЦИЈЕ. Кад би се таква светска полиција установила, неко би морао њом командовати. Ти исти кругови, који данас траже светску полицију, пребацују покојном Друштву народа што није образовало неку централну силу оних група, које су 1914. године стајале у служби Антанте; та би се сила мобилисала и стављала у акцију, кад год један народ не би хтео да се покори привредним светским силама уједињеним у некадашњем женевском савезу. Циљ читаве те идеологије, која је почивала на масонској „хуманитарној“ основи била је нека врста СВЕТСКЕ РЕПУБЛИКЕ; својим захтевом да се постави неки ПРЕТСЕДНИК СВЕТА та идеологија показује колико јој је мало стало до слободе других народа, а уједно и до којег степена махнитости је дошла пожуда за истицањем код неких личности, које су се прогурале на врхове захваљујући јеврејским светским привредним силама. Сваки универзализам претпоставља дакле неку светску силу, а то ЗНАЧИ УГЊЕТАВАЊЕ свих органски развијених нација.
РАЗВОЈ ИДЕЈЕ СЛОБОДЕ
Међународни трустови и концерни 19. века били су претече садашњег развића огромних војних и техничких сила, које данас стоје на расположењу тим џелатским плановима и које су са свом могућом подлошћу ступиле у борбу против слободе старих европских народа. Те силе су по својој природи упућене само на искоришћавање и данас воде светски рат против свих народа и делова света који још нису предати на милост и немилост том њиховом искоришћавању и пљачкању. У историји света још није било такве гротеске, као што је покушај да се код заслепљених маса баш покушај пљачкања света пропагира под заставом идеје слободе, којом треба ти планови да се забашуре.
Ако хоћемо да правилно оценимо практичне последице идеја о слободи, морамо поћи од најелементарнијег занимања човековог на земљи. Сељак не може да обавља свој посао онако како је њему воља: природа му прописује распоред радова и њихов ритам. Орање, сејање, жетва, прерада и продаја – то су радови, које је сама природа тако поређала један за другим. Годишња доба приморавају сељака да лети почиње рад већ рано зором; тек кад наступи зима, може да се лати другог посла, који му опет намеће само годишње доба. Привреда је одредила извесна радна времена и човек се радо подвргава том ограничењу, јер на тај начин долази до јасног распореда свог живота. Сједињене Државе су пронашле тзв. текућу траку, т.ј. механизирану контролу рада над милионима људи. Та механизирана контрола рада дошла је као резултат једног огромног капиталистичког колективизма.
Као одговор, донео је развитак 19. века не одбацивање те идеологије него један пролетерски колективизам у смислу тоталног марксизма. Класној борби одозго придружила се класна борба одоздо; поред капиталистичке интернационале добили смо пролетерску интернационалу. Такозвана слобода привреде показала се у искључивању од рада; очајни одговор угњетаваних радничких маса био је штрајк, генерални штрајк: као пандан обустави давања рада и наднице дошла је обустава радне снаге.
Све то није више била слободна игра искрених снага појединих личности него колективне појаве, које са слободом немају ничег заједничког, а држава је усред таквог развоја постепено губила своја најосновнија суверена права. С једне стране су је концерни, који су плаћали скупштинске и председничке изборе, као нпр. у Сједињеним државама, претварали у своје приватно подручје; с друге стране, пак, ако је била изнутра трула и слаба, рушила се под навалом револуције и претварала се у колективну тиранију, у којој уопште више није било места за праве личности, као нпр. у Совјетској Унији. Ко је посматрао како се развијала идеја слободе у веку либерализма, масонства и јеврејства, неће се изненадити да већ данас можемо констатовати следеће:
Либерална држава није у стању да гарантује слободу, јер је она сама већ постала приватним доменом привредних интереса; она је дакле морала дозволити да јој отму право, да се уопште реши на такву гарантију. А тај развој, који води од неограничене привредне слободе ка привредној тиранији, од површног прокламовања слободе ка огромним колективистичким трустовима и концернима, који сваког слабијег даве, мора довести до коначног слома – и то је освета органског живота.
И сад ту долази највећа опасност либералне идеје слободе: пошто ти кругови добро виде кризу која долази и боје је се, јер врло добро знају да један такав „црни петак“ који је већ један пут пољуљао Сједињене Државе, може у џиновским размерама да захвати све либералне државе, то они покушавају да се на спољнополитичком плану извуку из шкрипца. Пошто нису способни да најбогатије животне просторе обраде и искористе како треба, они похлепно траже нова подручја са сировинама, да и њих опљачкају, и нова тржишта, јер пауперизовани милиони њихових властитих земаља немају више куповне снаге. А ако народи покажу да неће да се покоре тим пљачкашким плановима, онда настају доба ратова и социјалних револуција.
Добар пример за то пружа нам овај светски рат. Сверноамеричке Сједињене Државе су непрестано прижељкивале овај светски пожар, распиривале су га где год су могле, да би позивањем на државне интересе и патриотизам скренуле пажњу са својих унутрашњих конфликата и ужасне корупције, да би заведене милионе употребили као топовско месо и помоћу њих задавили сваку праву слободу на свету.
И у том погледу марксизам није ништа друго него обрнуто капитализам одоздо: и он је исто тако колективистички, бездушан, безличан, и он делимичне интересе ставља изнад општих интереса, т.ј. захтева да се уништи слобода далеко већег дела једне нације.
СВЕТСКИ КАПИТАЛИЗАМ И СВЕТСКА РЕВОЛУЦИЈА
Према томе дакле СВЕТСКИ КАПИТАЛИЗАМ И БОЉШЕВИЧКА СВЕТСКА РЕВОЛУЦИЈА у својој суштини нису идеолошки противници него, у најгорем случају, конкуренти, који траже нове просторе за општу пљачку и општу хајку. Симболично је за тај њихов савез и сарадњу светско јеврејство; оно је покретач и на једној и на другој страни, јер се нада да ће у сваком случају остати победилац у овом светском сукобу.
НAРОДНА ДРЖAВНА ИДЕЈА
Добро плаћеној штампи тпх сила пошло је за руком да хипнотизира народе и паралише им вољу да нађу иеко начелно друкчије решење политичког и социјалног проблема. Међутнм. противно свим надама тих светскнх паразита изграђена је у бури времена народна државна идеја у националсоцијалистичкој форми н она је прва свесно прокламовала социјалну слободу читавог народа не везујући је за интересе засебних привредних илн пролетерских група. Затим је у оквиру тог поново успостављеног природног стања слободу сваког појединца обезбедила од сваког искоришћавања.
Кад би се то начело неколико деценнја спроводило у животу, било би мање самовоље, а више личне 6езбедности и уопште, више слободе за појединца, него што је то могао датн привидни и краткотрајни индивидуализам либералног доба. Врховно иачело такве државне идеје мора се састојати у сазнању, да само национална држава која је слободна и независна од трговине, класе и вере може доносити социјално праведне законе: да одлучујућу улогу не сме играти спекулисање рентабилношћу појединих привредних грана, него једино народни интерес, народна привреда једне велике заједнице у оквиру тих закона, затим утакмица способности која повлачи за собом тежњу за давањем што бољег квалитета а не што већег а све лошнјег квантитета.
Истина, има ствари које својим милионским цифрама производе силан ефекат, али човечанска култура и покриће човековнх потреба никад нису претежно зависнлн од гигантскнх цифара, а и на слободу ни на културу не утичу милпонскн бројеви него једино способност и дела личности. Ако ових, т.ј. прворазредних квалитета има много, онда можемо рећи да постоји стварна, широка духовна слобода и велика култура. Напротив квантитет, т.ј. расипање сировина, масовна производња у циљу што брже потрошње а уз то са привредним и културним паразитизмом, то је американизација света, која данас као опасност прети свим државама и свим деловнма света.
Са филозофског гледишта можемо ствар овако формулисатн: распад данашњег света, који још може довести до страшних конфликата баш у оним државама, које на први поглед изгледају да тријумфују долази од неорганског супротстављања појединца према заједници. Либерализам је видео само апстрактно Ја, ишчупано из народа, расе и традиције; комунизам је пак видео само колектив, т.ј. безоблнчну квантитативну гомилу, коју тиранија ставља у политичку акцију. ,,Ја'' и колектив су зато симболи распадања, а не знаци стварних односа и напона.
Националсоцијализам је, сасвнм обратно, ставно Личност насупрот заједници, т.ј. личност као стваралачку снагу која је срасла с крвљу и са земљом, као снагу која расте и која се никада не ствара без везаности за нешто, а с друге стране заједницу не као просту суму ни за што не везаних индивидуалитета, него као јединство лнчности. Ако апсолутни иидивидуализам консеквентно спроведемо до краја, доспећемо до анархије и, пошто она не може дуго трајати, до тираније; ако пак почнемо спроводнтн колективизам, доћи ћемо опет другим путем до уништења личности. И једном и другом правцу је идеал, да од човека начини просту јединицу у крду, која ће у првом случају жнвотарити под привредним кнутом, а у другом вегетиратн под бољшевичком диктатуром.
ЈЕВРЕЈСКО-АМЕРИКАНСКА СЛОБОДА
Један пут су у исторнји, Сједињене Државе имале прилику, да од њих буде нешто. На расположењу им је стајао огроман простор, неизмерна богатства сама су им се нудила, стотине хпљада људи неоптерећених никаквим тешким традицијама; прешле су на посао. Зато нам је разумљиво, да је Гете могао рећи: „Америко, теби је лакше пего нашем старом континенту..."
Али тај пионирски рад, који је из почетка тако много обећавао, довео је техничким револуционирањем и привредном хипертрофијом до уништења сељачког сталежа, уништења шума и прерија, створио је пустињу која се стално шири на све стране и која је већ данас огромна. Дванаест милиона незапослених, милиони фармера који се скитају по целој држави, протерани са свог искоришћеног земљишта — а с друге стране огромни натрпани хаос града Њујорка са зградама од 50 и 80 спратова, град који симболизује уништење личности и нормирање читавог живота; унутрашња празнина те огромне гомиле камења, по којој урличу црначке песме, а у провинцији Бабитска бљутавост и глупост, куће од плеха и стареж бедних градова: све то сачињава „духовну слободу" јеврејског либерализма. Као идеолошки банкрот да наведемо још речи данашњег претседника, који је недавно рекао: „Холивуд је објавио лозинку слободе."
Блесавост те слободе у бљутавим филмовима, у американској ревији и на њеној претераној и празној опреми, са бурлескама итд. је претеча толико хваљеног америчког века конзерви, џеза и црначких песама, са најлуђим сектама на свету, хистеричним играма и деморализацијом карактера. Већ данас је Њујорк симбол града с најмање културе на читавом свету. Данас, мислим, већ можемо рећи: једна старонемачка сељачка кућа садржи у себи више духовне слободе и стваралачке снаге него свн небодерски градовн и сви плехани ћумези заједно. Људи који у Сједињеним Државама још мисле честито, немоћни су. Ко у Сједињеним Државама тежи за духовном слободом, бива прегажен. Њујоршки подземни свет са својим гангстерима влада у земљи, плаћа претседничке изборе и — као већ сваки подземни свет — има још образа да то назове слободом.
О ПРАВОЈ СЛОБОДИ
Нас, папротпв, води сазнање да је права слобода увек облик. А облик увек зависи од расе. Облик је пластичкн ограничен, у појединнм народима утеловљене су извесне способностн и формирања; зато је бесмислено, од којег било облика захтевати све. Политичка слобода одговара величини и енергији залагања дотичних народа, а духовна слобода пружа отворено поље н такозваним малим народима, јер слобода која зависи од облика у великом је степену незавнсна од квантитета. Грци су некад били бројно мален народ према милионима нз Сирије и тадашње Мале Азије, па су ипак ушли у историју као стваралачки неимари старог доба, дочим су остали народи оставили за собом само историјске успомене, а скоро никакве трагове неке дубоке делотворне културе.
С тог становишта морамо појам национализма, који у наше политички бурно доба изгледа да делује само споља, погледати и изнутра н схватити га као силу, која се манифестује у унутрашњости ствари. Гете, Бах и Бетовен су, посматрани с тог гледишта, иајвећи националисти, јер су своју специфичну унутрашњу слободу формирали у величини какве у тој врсти више никад иећемо видети. Из истог одсудног сазнања, да национализам није само снага која се брани или напада, а манифестује се у спољашњем свету, него да је то најдубља културно-стваралачка унутрашња делатност једне нације, — из тог сазнања произилази став који је националсоцијализам заузео према овом проблему преузевзши на себе да ту слободу брани својом снагом и да је политички заштитн. Не сме бити мерења количине онде где се мора тражпти квалитет; с' друге пак стране ваља одатн признање великом броју, ако се читав један народ свесно ставн уз једну велику личиост или једно велико стваралачко дело.
Најзад ми никоме нећемо да силом натурамо нацнонализам као унутрашњу снагу и спољашњу одбрану, т.ј. ми не желимо да оспоравамо или чак мождада, газимо слободу других народа који су се развили под другим условима. Напротив, она два универзализма, који су начелно нетолерантни, хоће да натуре своје догме свим народима, или претећи им привредном катастрофом или директно политичко-војном силом, Енглеска и САД изјављују преко својих одговорних заступника да хоће тотално да искорене пруски дух и такозвани „нацистички терор“ а то значо да желе да униште оживљујуће снаге немачке историје, једине које су се из осећаја части још супротстављале пљачкању и експлоатисању света.
Ми смо хтели да сваки народ – амерички, француски или енглески – оставимо да свој живот проживљава онако, како он сам хоће и жели, али наша је дужност била, да из немачког живота избацимо јеврејско-црначки американизам који се од 1918 код нас угнездио. А при том, мало нас је стид, али ипак морамо признати да то чишћење још увек није потпуно завршено, јер су немачком народу деценијама пробијали уши урликањем и дерњавом американских црначких песама, а то је имало тако штетних последица, да многи још ни дан данас не умеју да разликују музику од џеза, него мисле да је то једно те исто.
Совјетска унија никад није крила, да помоћу једне јеврејско-пролетерске светске револуције намерава да уништи биолошку снагу немачког народа. Сви они заједно већ имају велике „васпитне“ комисије у Лондону и стално нам поручују час да ће неколико милиона Немаца депортитати на принудни рад у колоније или у Сибирију, час да ће све уџбенике и школске књиге за последњих десет година уништити, а немачком народу потурити неку нову „васпитну литературу“, коју ће саставити и написати једна међународна комисија од јевреја и јеврејских трчилажа.
ПРОТИВ ГАНГСТЕРА МОРА ДА ПРОГОВОРИ НЕМАЧКИ МАЧ
Под лажним плаштом такозваних прокламација слободе води се данас највећи рат против слободе индогерманског духа. Жалосна би била ОМЛАДИНА ЕВРОПЕ кад би у тој борби остала неутрална! У њеном би интересу понајпре лежало да пе проигра шансе за будућност које јој се данас пружају, него да уђе у фронт Европе а не у фронт некултуре вођене од британо американаца и јудео-бољшевика. Немачка војска је данас уједно и ФРОНТ НЕМАЧКОГ И ЕВРОПСКОГ ДУХА. Она на истоку и на западу брани исто тако Перикла и Августа као и Гетеа и Бетовсна. Војници САД добијају са опремом касапске ножеве и упутства за руковање камом, а многи немачки војници носе у телећаку „Фауста" и Хелдерлннове песме.
Може ли се замислити гора и крвавија иронија за слободу и културу него што је то, да данас гледамо северноамеричке гангстере и својетске џелате ГПУ-а као „апостоле мира“! А још горе је кад британски црквени великодостојници путују у Москву и објављују своју хришћанску повезаност с бољшевизмом. Против те махнитости устаје немачки дух и као што су некад Грци морали да се боре против Мале Азије, тако се данас Немачка бори против свих непријатеља слободе и културе нашег континента.
Слобода се може остварити једино правим и крајњим залагањем, а не говорима и писањем књига. Против гангстера мора проговорити мач, против гусарства светске привреде мора устати воља за слободом организованих европских држава. Кад би данас Следињене Државе и Совјетска Унија победиле, спустила би се ноћ на Европу, настао би покољ безбројних хиљада, депортација многих милиона у Совјетску Унију, у најхладније шуме и степе Азије, депортација безбројних маса у маларичне баруштине Африке, цепање Рајха, угњетавање немачког народа од стране непријатеља заслепљених мржњом, расно скрнављење, јер би нас поплавили Јевреји целог света, а нове књиге и новине би блатом укаљале све што је немачко.
Против тих сила мрака диже се пред нашим очима грандиозна слика историје нашег континента; снага старих Грка и моћних Римљана, мислиоци и научењаци Европе, песници наших епоха, бојне песме трубадура, Волфрам од Ешенбаха, дела бамбершка и наумбуршка, Ервин од Штајнбаха и Петар Парлер, Дирер и Холбајн, Декарт и Монтењ, Леонардо и Микеланђело – све до вајмарских и бајројтских класичара.
НЕМАЧКА БРАНИ ЕВРОПСКУ СЛОБОДУ
Услед тих традиција које су тако богате, да их не можемо све ни набројати, брани Немачка и завет Шекспиров, јер и Шекспира је некад открила Немачка, па и данас га Немачка брани, јер Енглеска је данас постала подручје окупирано од америчких војника, непособна да заступа хуманизам једног Карлаја и Дикенса, јер су је Хаим Вајцман, Ротшилди и њихови енглески другови срушили и гурнули у пропаст. Заједно с Немачком бране њени савезници и слободу свог духа. Финци бране своју земљу, а тиме бране и Рунеберга, Калел – Калелу и Сибелујуса, т.ј. своју душу. Али фински мач брани исто тако – а да му нико не захваљује – и успомену Арениусову и Стриндбергову. Заједно с нама бране легије Норвешке, Белгије, Холандије и Данске наследство Бјернсоново и Навзеново, Рембрантово и Рубенсово, де Костерово и Андерсоново. На југу сарађују с нама снаге дивне сељачке уметности балканских народа. Тек данас, у часу највеће опасности, постајемо потпуно свесни дивне величине слободног европског духа.
ЛОЗИНКА ЕВРОПЕ
Та стара, дивна Европа нам је данас драга и онде, где људи можда нису схватили о чему се ради и да се ради о њима самима. Пред нашим духом искрсавају споменици Акропоља и вечита лепота ликова Партенона, триумфалне капије Рима, куле у Шпанији које су – као толедски Алказар – још недавно биле сведоци европског хероизма.
Видимо красну долину Лоаре с њеним замцима и вртовима, силну кулу каркасонску, широку величанственост старог Париза, холандске канале, фландринске катедрале, норвешке фјордове, који нам причају о безбројним експедицијама око света. Видимо гробницу у Штокхолму, у којој леже толики краљеви и војсковође као симболи некадашњег германског стремљења.
Дивљи Балкан нам шапуће о плахом родољубљу, а Дунав шапће народима дуж својих обала о далекој, великој историји. Далеко иза њих видимо народе Истока, њихове широке реке и тајанствене шуме, а још даље плаховите народе Кавказа, које је подјармила брутална сила.
И најзад саму Немачку! Мада је брутална сила многа њена ремек-дела уништила заувек, ипак у нама живе та сведочанства и даље, као воља за новима стварањем и слободом. Споменици старе царске величине и пруске строгости, немачка уметност свих векова – све то у нама живи као никада до сада. Чујемо песме и драме, симфоније наших великана и гледамо откриће и проналаске немачког духа.
Кроз ову земљу протичу реке покрај бисер-градова, у шуштању шума милиони слушају песме своје младости, немачке радионице нам показују несаломиву вољу немачке деснице, са високих планина струји оштар ветар, а по широким равницама сељак обрађује земљу, мајку свију нас.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.