Политика и мисли Драгоша Калајића

Нацрт одговора нове српске политике
Драгош Калајић

Захваљујући оснивачима Српског народног покрета на претешком задатку који нам је
поверен, морамо истаћи да ћемо због природе овог скупа и временског ограничења
изложити само основне назнаке одговора. Наше излагање посветићемо сажетом
предочавању геополитичког положаја српског народа и изазова које суочава, те
предлагању основних смерница одбрамбених и препородилачких одговора.

Ми живимо у условима великог светског, материјалног и духовног рата у коме се - како је то одавно опазио келтски песник Џон Дан - одлучује да ли ће човек постати нешто више од човека или мањи од мрава. Француски адмирал и војни историчар Раул Кастекс уочио је да се у том вековном и миленарном рату боре се за превласт или опстанак поморске копнене силе: Атина против Спарте, Картагина против Рима, некад Велика Британија а данас Сједињене Америчке Државе против Европе. Реч је о једном само повремено објављиваном а углавном необјављиваном рату који атлански Левијатан води против Европе, надасве Немачке и Русије, користећи сва средства, од политике дивиде ет импера до војних интервенција Атланског савеза. Тај рат траје већ скоро сто педесет година, почевши од Кримског. На евроазијском попришту тог рата српски народ заузима управо средишњи положај. Кроз српске просторе пролазе главне или нужне, речне и копнене саобраћајнице што потенционално или стварно повезује Северно и Црно Море, Средишњу Европу и европски Југоисток те Блиски исток, Европу и Централну Азију, односно њену кавкаско-каспијску зону. Та крупна геополитичка чињеница је битно одређивала, одређује и одређиваће судбину нашег народа, изискујући сталну борбену готовост и ванредне моралне, интелектуалне и материјалне снаге за одбрану слободе, суверенитета и целовитости наше државе. Ми смо вековима били прва одбрана идеалне и хришћанске Европе и то морамо остати ако хоћемо да будемо верни свом српском, дакле европском бићу. Такав избор одређује и све остале изборе на поприштима рата, почевши од оних у домену спољне политике која мора деловати дуж четири димензије. Наша држава има удела у централно-европском, балканском и средоземном простору а њену четврту, главну и вертикалну димензију чине етничке, верске и историјске спреге заједништва са словенским и православним народима, у првом реду с Русијом. Испод је достојанства а и интереса наше државе да њен покрет ка Европској унији остане какав данас јесте, дакле просијачки, пасиван и безуслован. На градилишту Европске уније још није одлучено да ли ће он бити само пролазна етапа у разградњи европских држава те растварања европских нација, под управом атлантског Левијатана, у „нови светски поредак“ - или пак моћни, суверени савез европских држава и нација за добробит Европљана и света. Наша делотворност мора бити усмерена ка савезу с оним политичким и економским снагама које су на градилишту Европске уније боре за одбрану и развој Европе од Рејкавика до Владивостока. Ваља истаћи да у савременом свету - где и неке националне корпорације и организације располажу већом силом и утицајем него многе велике државе - линије сукоба интереса нису саобразне државним границама већ пролазе трансверзално кроз њихове престонице па и центре моћи. Отуда овде није толико реч о тражењу савезника међу државама већ међу стварним или потенцијалним политичким и економским силама. С обзиром на пресудни значај обнове Русије за ослобађање западне Европе од окупаторске сенке атлантског левијатана, битни допринос наше политике биће остварен ако се она истовремено залаже за савез с Русијом и Белорусијом, који нам препоручују не само етнички, духовни те историјски већ и економски разлози. У балканској димензији задатак ове спољне политике је стварање балканске, независне зоне копросперитета, на поузданој дистанци спрам Турске, коју атлански Левијатан злоупотребљава, настојећи да поново наметне њену хегемонију над Балканом као најкраћим путем уласка у Европску унију, ради разарања демографске, културне и религијске слике Европе. Посебно одлучне напоре наша држава мора предузети ради стварања снажних политичких и економских веза са исламским светом Средоземља, у првом реду са исламским светом Средоземља, са истинским сувереним државама попут Ирана, Ирака и Либије. Изложена спољна политика изискује и одговарајућа предузећа у домену културе, образовања и економије. Већ 1942. године, Никола Спајксмен, водећи геополитички ум вашингтонске политике указивао је да светска предност те превласт Европе почива у њеној „сивој материји“, односно у класичном, вертикалном систему образовања. Зато непријатељи Европљана од 1945. године воде рат против таквог система, најподобнијег за образовање слободоумне, целовито развијене и неусловљиве личности. Задатак наше политике је да одбаци све што затомљава човека у кострети подљудске судбине те да у потпуности обнови и развије класични европски систем васпитања и образовања. У позитивне основе одбацивања смећа америчке подкултуре обездушења и поживотињења људског, које се већ деценијама сручује са електронског неба на све Европљане. У домену економије неопходно је учинити коперникански преокрет у односу на данас владајући процес који нам намеће туђи, англосаксонски систем либералног капитализма, у његовом првобитном, дивљачком и колонијалном облику. Довољно је само осврнути се око себе и уверити се да је тај систем у свим земљама Источне Европе разорио националне економије и отео народима не само њихова привредна и природна блага већ и будућност, претварајући их у сужње најгорег па и лихварског искоришћавања. Касно је али није прекасно да се наша економска политика заснује на начелима реал-историјске школе економије, која привилегује потребе заједнице над саможивошћу појединаца. У осталом, управо нас повест економске арене света учи да је та школа редовно односила и односи победу над либералним капитализмом, узрокујући низ препорода, од Немачке до Јапана и Кине. Према добром опажању Фридриха Листа, једног од родоначелника школе о којој је реч-и чија су начела сродна словенским и православним идеалима друштвене правде- богатство народа не састоји се толико од материјалног имања већ од моћи стварања богатства. Не треба располагати великом видовитошћу па видети где се налазе наше највеће могућности за брзо стварање богатстава и велику мобилизацију свих расположивих стваралачких снага: то је сфера пољопривреде и грађевинарства, од стварања цикличног система производње здраве хране до великих јавних радова на изградњи саобраћајница и инфраструктура. За буђење и покретање те моћи стварања богатства нису потребни а камоли неопходни страни кредити, који доносе профит само оном који их пружа. Неопходно је распршити ту илузију о новцу као о некаквом конкретном добру: новац је само пука конвенција која нема никакву унутрашњу вредност по себи и која управо као облик формалног договора служи да подстиче размену добара и производњу. Унутрашњи новац или његови сурогати су савршено довољни ако постоји способна озбиљна државна управа у коју имају поверења привредни субјекти те народ. Много је лакше и јефтиније створити такву владу и такво поверење него и даље пропадати у дужнички амбис. Ми данас живимо под ударима једне протв народне и против европске, издајничке политике у служби вековних непријатеља Европе који циљају да нас лише не само моћи стварања богатства већ и наше земље, неше државе, наше будућности. Тај непријатељ нимало не крије своје намере и стратешке циљеве. Примерице, већ 1992. године, државни секретар САД Џејмс Бејкер изјавио је на страницама New York Тимес (од 18.априла) да Југославију треба свести у размере Србије пре балканских ратова додајући да ће се против ње предузети мере по моделу „ратне коалиције у Заливском рату“. 24. маја претходне, 1991. године исти гласноговорник снага мондијализма изјавио је у Лисабону како у Источној Европи треба поспешити стварање нових, „независних држава“ и: „Оно што желимо да достигнемо су независне државе, не само Русије већ и у Русији, не само Москве и Санкт Петерсбурга, него и Урала, Сибира, Далеког Истока“. Није потребно располагати великом памећу па прозрети зашто је непријатељима хришћанске државе уситњене у низ све ситнијих, слабијих и податнијих државица. Тако би непријатељ лакше освојио циљани предмет своје незајажљиве и пљачкашке похлепе те подљудске, противевропске и противхришћанске мржње. И о таквим, пљачкашким намерама држвни секретар САД нас је скоро отворено обавестио у званичном погледу на Источну Европу, од 16. децембра 1991. године:„Улога САД је да тим земљама донесу демократију о којој оне мало знају и да предводи искоришћавањем богатих људских и материјалних ресурса тих огромних земаља за ствар слободе уместо тоталитаризма, ради неизмерног ојачања безвредности, просперитета и слободе САД и света“. Излишно је истицати да у наведеној изјави намера, последња свеза и реч служе само као реторички додатак, без икаквог стварног садржаја јер се та сила остварује управо на цео свет да би га освојила и опустошила. Једна ствар је извесна: дубоко се и кобно вара свако ко мисли да се са таквим непријатељем може направити некаква нагодба, некакав компромис интереса. Једноставно, витални интерес тог највећег паразита у повести човечанства је да узме све - и остатак. Крајње је време да се из ужасних повесних искустава нашег народа у ХХ веку извуку поуке за овај у који ступамо, да политичке елите науче да политички мисле, односно да умеју препознати непријатеља и његове циљеве. Први и највећи непријатељ нашег народа као и свих Европљана су били и остали тобожњи „историјски савезници“, англоамеричка сила у служби Бога Мамона и његових лихвара. Очито је да се тај непријатељ неће зауставити у настојању да даље комада нашу земљу, служећи се разноразним сепаратизмима које хушка и храни, од албанског и муслиманског до мађарског и оног који предводе његови српски или псеудосрпски „корисни идиоти“ у Војводини. У праву је мој претходник на овом месту, академик Екмечић, када каже да они који се данас залажу за регионализацију Србије не знају шта то значи. Они наивно уображавају да ће се регионализацијом доскочити сепаратизму. Напротив, регионализација Србије води поступном растурању наше државе. Регионализована Немачка није ваљан узор за нас јер ми не располажемо осталим битним елементима за успешно опонашање таквог модела: немамо етничку хомогеност као Немачка, нити снажан и веома развијен те дубоко усађен и центрипеталан национализам као Немци. У осталом, њихове регије почивају на историјским темељима, на одговарајућим државама, кнежевинама и маркама које је национализам објединио док би код нас регионализација секла живо тело Србије, абортирајући центрифугалне покрете, те сепаратизме и тамо где их никада није било, поготову у условима велике и посвудашње кризе, што слабије људске материјале нагони да се понашају као мишеви пред бродоломом. Ми поседујемо један жалосни, историјски пример регионализоване Србије: то је била Србија под османском окупацијом, подељена у нахије, где је скоро сваки турски опуномоћеник, кнез-послушник, мислио себично само на себе и своје а не за добробит свих Срба. Не би желели да се ова начелна осуда сваког пројекта регионализације овде схвати као одбрана некаквог београдског централизма. Напротив, неопходно је извршити децентрализацију државне управе у складу са гополитичким, геоекономским и геокултурним силницима. У условима ванредног размаха непријатељства нама је потребно да имамо не једну већ десетине престоница, попут вишеглаве хидре. Тако би, примерице, генералштаб ваљало успоставити у Нишу а министарство одбране у Суботици. Патријаршија треба да се измести из Београда у Пећ, министарства просвете и културе те пољопривреде у Нови Сад, док би у Београду извесно требало да остане Министарство за спољне послове. Касно је али не и прекасно за против покрет, насупрот струје пропадања народа и државе. За такав противпокрет неопходна је мобилизација свих расположивих снага, прво у правцу саборности а потом и препородилачке делотворности. Потребно је објединити све расположиве снаге за одбрану народа и државе, изнад свих политичких деоба и разлика од политичких организација и покрета до синдиката и струковних удружења те културних друштава и интересних заједница. Било би природно и неопходно да највеће парламентарне странке патриотског усмерења преузму главни посао организовања тог покрета. На жалост, оне још увек нису на висини изазова а њихове вође пречесто изгледају изгубљене у простору и времену, не само интелектуално већ и морално те и психолошки недорасло чак и просечним пословима, сенилно-инфатилно заљубљене у сопствене медијске слике. То само потврђује давно изречена опажања страних намерника да су Срби народ племића а да су им интелектуалне елите саздане од најгорег људског материјала. Управо зато покрет који се данас оснива може бити знак почетка велике промене, иступања веродостојне елите на политичку сцену. Ако се политичке организације не одазову својим дужностима и задацима, онда ће покрети попут овог морати веома брзо да се стварају те да усиљеним маршем крену ка средишту политичке сцене ради преузимања одговорности за постављање виталних потреба нашег народа и наше државе. Излагање на Оснивачкој скупштини Српског народног покрета у Новом Саду од 27. 06. 2001.

ДРАГОШ КАЛАЈИЋ

(1943-2005)

Током последњих неколико деценија на српској јавној сцени, која баш и не може да се похвали иоле значајним и аутентичним појавама, лик и дело Драгоша Калајића (1943-2005) је једно од свакако најупечатљивијих и најконтроверзнијих. За једне естета и корифеј традиционализма, краљ српске публицистике и гуру тзв. „нове српске деснице“ (ма шта се под тиме подразумевало), за друге „авангарда обесвешћивања српског малограђанства“, „смешна прециоза“, „Паоло Коељо Српске публицистике“ (1) и шампион „салонског фашизма“ (2), тек помен Калајићевог имена увек је изазивао нескривено бурне реакције. Тиме је теже непристрасно и истовремено критички оценити Калајићев рад на јавном пољу, а не сукобити се са нагомиланим предрасудама како његових поклоника, тако и жестоких противника, који са тврдоглавих идеолошких позиција нису у стању да прихвате никакав покушај изнијансиранијег и објективнијег тумачења дела аутора „једног погледа на свет“.

Рођен 1943. године у Београду, Калајић је, одраставши међу припадницима уметничког покрета „Медијала“ своју академску каријеру започео у сликарским круговима. Завршивши „Accademia di belle Arte“ у Риму 1966. године са највишим оценама (3), Калајић је осим сликарског интересовања, још током шездесетих година показао занимање и за публицистику. Након поеме „Кршевина“ (1968) и филозофског дела „Упориште – рехабилитација структуре интегралног човека“ (1970) (4) , као уредник „Дела“ 1978. године издаје „Мапу (анти)утопија“, а две године касније „Смак света“ (5). У том периоду (1978 – 79) за други програм телевизије Београд припремио је низ емисија и репортажа, укључујући и осам једносатних епизода под називом Огледало XX века у којима је представио тада актуелне ствараоце и тенденције у савременој уметности. Уредио је читав низ тематских бројева „Дела“, и издао мноштво есеја, студија и критика у часописима и новинама (Политика, Борба, НИН, Уметност, Видици, Градац).

Током осамдесетих година био је уредник књижевне едиције „Кристали“ која је издала нека од капиталних филозофских дела (6) и аутор низа предговора аутора које је популаризовао током 80-тих година (Генон, Де Ружмон, Евола....). Из тог периода датира и његов СФ роман „Космотворац“. (7)

Најширој читалачкој публици Калајић постаје познат као аутор бројних текстова и есеја објављених претежно у часопису „Дуга“ (8) који излазе континуирано целу деценију почевши од друге половине осамдесетих (тачније од 1987. године) у којима се претежно бави међународним односима, спољном и унутрашњом политиком, езотеријом и геополитиком. Неки од ових есеја издати су током 90–тих година у више књига: Америчко зло 1 (1993) (9), Издана Европа (1993) (10), Русија устаје (1994) (11), Америчко зло 2 (1998) (12). Након ангажовања у својству дописника „Политике“ из Рима и активности на диполоматском плану током и после агресије НАТО пакта на СРЈ, Калајић у последњем периоду живота, у којем је претежно живео у Риму, публиковао и два романа – Последњи Европљани (2000) и Српска деца Царства (2005) (13). После дуге и тешке болести Драгош Калајић је преминуо у родном Београду 22. јула 2005. године.

Политички хоризонт „једног погледа на свет“

Есеји „једног погледа на свет“ писани уочи или током југословенске ратне драме током деведесетих година, било да се баве унутрашњом, било спољном политиком, осликавају перспективе српског народа и државе спрам стратегија онога што Калајић назива „новим светским поретком“ и износе оштре ставове и оцене аутора спрам процеса у међународним односима након краја хладног рата и распада источног блока. Међутим, Калајић се не бави толико оним што би се колоквијално могло сврстати под категорије „теорија завере“, већ са позиција неког ко је упознат са закулисним политичким пројектима и њиховим операционализацијама он покушава да читаоцима растумачи и њихове узроке и могуће последице, како по припаднике сопственог народа тако и на регионалном и глобалном нивоу.

Кључ у коме Калајић тумачи светску (и унутрашњу политику) је следећи: иза међудржавних и идеолошких спорова у XX веку и главног антагонизма на линији капитализам–социјализам, одвијају се важнији и дуготрајнији процеси који детерминишу политичку стварност, а којој су све друге поделе само медијуми или параван. У позадини ових често површних или пак лажних подела, од 1914. године наовамо траје један велики рат који се води различитим интензитетом и средствима, а то је онај којег силе „атланске плутократије“, банкара и финансијских мешетара, воде против европских народа у циљу ''наметања „новог светског поретка“ и „свођења човека у кострети економске животиње“ (14). Главна мета освајачких покрета „атлантизма“ је евроазијски континент, ''у коме почивају ум и срце света, посматраном под светлом метагеографског симболизма“. (15) Ова ''борба континената'' пролази попречно кроз саме континенте и државе, кроз народе и груди људи.

Као покретачку снагу атлантизма и пројекта „новог светског поретка“ Калајић види „демонију економије“ која је „ослобођена свих људских стега и контрола посредством буржоаских револуција те одговарајућих преврата природних хијерархија вредности“ (16). Она своје корене има ''у јудео–протестантској религији, у купопродајној концепцији односа човека и Бога, где је материјално богатство знамење Божије милости“ (17) Ови плутократски кругови контролишу политичку и економску моћ САД као „псеудоимперије“ (будући да иста по Калајићу не почива на истинским хијерархијским вредностима на којима иначе почивају аутентичне империје), вештачким путем одржавајући хегемонију долара у светској економији. У циљу претварања оваквог поретка у глобални, они перманентно комбинују употребу војне силе и корумпирање политичких елита подређеног (већег) дела света, у коме намећу наопаки поредак где су „људи, добра и енергије подвргнути апсолутистичком вредновању жреца бога Мамона и идолатрији новчаног квантитета“ (18).

Русија и њена неизмерна богатства су главни циљ освајачких тежњи „новог светског поретка“ који тежи да је разори и опљачка. Иста судбина намењена је и свим другим народима који поседују било значајније природне ресурсе, било имају вољу за очување суверености која жели да се супротстави потчињавању.

Бројни Калајићеви есеји се баве непријатељством „атлантиста“ спрам српског народа и његових тежњи да се, при распаду Југославије којег су „атлантисти“ иницирали и потпомогли, очува и државотворно обједини. Распад Југославије и непријатељство против српског народа, према Калајићу, биле су идеална зона за вишеструке злоупотребе стратега „новог светског поретка“, експериметалне провере технике отпочињања братоубилачких ратова, преко компромитације националних покрета до успостављања правних преседана за освајање Русије и остатка Европе путем разбијања држава на политичке аутономије за мањине, а којима би владали локални послушници плутократских сила.

Желећи да у српској борби за национално очување види отпор силама „новог светског поретка“ Калајић је током деведесетих година предлагао политичку алтернативу овим процесима у виду обједињавања сродних, словенских и православних народа у једну безбедоносну, економску и политичку заједницу, која би за разлику од механизованог модерног друштва почивала на истинским хијерархијским вредностима и престављала „природну заједницу“ (19). Доказујући кроз многе примере јединствене етичке идеале и карактер словенских и православних народа, њихов холистички светоназор и спремност на жртву поједница за општу добробит, Калајић овакву заједницу, која по њему треба да почива на основама не либералног, већ православног капитализма (попут јапанског или корејског будистичког капитализма) и ужива сировинску и производну аутархију, види као почетак препорода самобитне словенске културе, а која је по њему идентична са аутентичном европском културом и њеним изворним вредностима.

Филозофски основи „једног погледа на свет“

Овакав приступ и перспективе у описивању и доживљавању унутрашњих и међународних односа кохерентни су са Калајићевим естетским, филозофским и животним светоназором из којих извиру и са којим су у кохеренцији, чинећи једну чврсту идеолошку синтезу. Штавише, Калајићеви политиколошко–геополитички есеји само су један од нивоа аргуметације његових дубљих, филозофских уверења које као „чврсту веру“ исповеда од самих почетака свог појављивања на јавној сцени током седамдесетих година прошлог века.

Сваком познаваоцу Калајићевог списатељског опуса одмах у очи упада да је још од првих списа Калајић потпуно формиран аутор, како стилски тако и идеолошки, и да заправо од самих почетака (нпр. у забрањеној књизи „Упориште'' из 1971. године) па наовамо прича „своју причу“ разним поводима, са разним варијацијама и уз различита образложења.

Солидно поткован у класичној филозофији и фундаметалним природним наукама, истовремено користећи достигнућа актуелних истраживања и у антропологији, археологији, етнологији и историји, Калајић, по вокацији естета и историчар уметности, заузима филозофско-идеолошке позиције „традиционализма“ и ''интегрализма'' под јаким утицајем учења два главна родоначелника и оца традицонализма у двадесетом веку, француског филозофа и езотеристе Рене Генона и италијанског десног мислиоца Јулиуса Еволе. Калајић у „Традицији“ види ''истинско упориште трансценденције и афирмације веродостојног јаства и одговарајуће слободе“ где ''апсолутна слобода и апсолутан ауторитет нису супротстављена својства већ израз тог јаства.“ (20) За њега „митови и легенде, регуларне религије и метафизичке доктрине, традиционални симболи и обреди, нису ништа друго до популарни облици очувања и преношења примордијалног знања, парчад органона ''Примордијалне Традиције'' преведени у шифре и енигме – у очекивању појава људских моћи кадрих за обнову веродстојних значења, за рестаурацију и рехабилитацију интегралног и оригиналног трезора истина“ (21)

Циљ и отелотвoрење те и такве традиције Калајић види у интегралном, диференцираном типу човека, баштинику хуманитаса. Под појмом хуманитас Калајић подразумева једну субјективацију делатне духовности чији је историјски преносилац индоевропски етно–етички тип, а који је своје највише изразе имао код античких Хелена, Римљана и средњовековних ритера који му представљају узор и потврду филозофских и политичких убеђења. Другим речима, индоевропски етнос и етос су различити облици и носиоци поједних манифестација „интегралног човека–принципа“ или отелотворене „Традиције“.

Хуманитас, по Калајићу, у овим најистакнутијим историјским примерима представља пример духовности као израза мере, тј. по његовим речима „у сазвежђу блиставости хуманитаса врлине одмерености и умерености изражавају традиционалног човека у реду, односно способност човека да манифестује и репродукује структуру реда“ (22), односно „Традиције“.

Заузимајући супротне идеолошке и вредносне позиције спрам модерниста и прогресиста, традиционалистички поглед на свет кога заступа Калајић посматра историјске процесе као делове великих циклуса у коме се из првобитног, квалитативно најбољег стања, под дејством сила дегенерације историја развија у правцу деградације и дезинтеграције. Целокупна историјска деградација тумачи се кроз сукоб две основне силе, „Традиције“ и квалитета са једне стране, које представљају центрипеталну страну овог дуализма, и сила нихилизма и квантитета, које су антитрадиционалне мада често узимају традиционално рухо(псеудо односно контра–традиција) и које чине њен други, центрифугални пол. На историјској позорници овај дуализам се понајбоље огледа у ривалству културно–цивилизацијских творевина матријархалних, квантитативних друштвених поредака и њима следствених религиозних система, и патријархалних, јуначких и „соларних“ друштвених и културних подухвата у којима традиционалисти виде континуитет вертикалних, квалитативних израза „Традиције“ за чију се обнову залажу. Настанак, успон, опадање и пропаст културно–цивилизацијских творевина се потом тумачи управо у овом кључу, где сваки културни успон дугује придржавању традиционалним, патријархалним, и „соларним“ вредностима, а свако опадање и пропаст окретање матријархалним, материјалистичким и „лунарним“ негацијама вредности.

Налазећи у многим религијским и филозофским учењима потврду у прилог оваквог погледа на филозофију историје (нпр. хеленско веровање у четири доба од златног до тучаног, или хиндуистичко циклично веровање (манвантара и калпа) у четири регресивна доба (yугас), од којих је четврто најгоре доба, Кали југа – време богиње смрти Кали, традиционалисти верују да се налазимо у последњем, најгорем добу овог историјског циклуса у коме су силе нихилизма и квантитета привремено надвладале аутенитичне духовне потенцијале које дају квалитет човеку и друштву. Почетно духовно стање (и истовремено квалитативна историјска осовина), чијим ће поновним задобијањем отпочети нови светски циклус и ново „златно доба“ традиционалисти називају „Примордијалној Традицијом“ или „Традицијом“. Традиционалисти њене делове и потврде проналазе у различитим религијским и филозофским системима, те народним обичајима и митовима (односно њиховим сличностима и аналогијама) који служе као својеврсни трезор памћења кодова и симбола који упућују на скривена духовна знања. Уз помоћ њих се буде духовне и стваралачке силе и такозвана „мистична интуиција“ кроз које модерна индивидуа постаје личност и оцеловљује се, те постаје припадник нове елите, проводник и израз те и такве „Традиције“ која ће силама детерминисаности, неумитно, на крају историјског циклуса тријумфовати над силама квантитета и нихилизма и изнова успоставити ново „златно доба“.

Драгошеви европски пандани

Већ смо напоменули да је Калајићев „поглед на свет“ кога је читав живот исповедао фундиран учењима западноевропских десних традиционалиста, посебно Јулиуса Еволе, кога је Калајић познавао и чији је следбеник био, а чије филозофско-историјске ставове (у првом реду оне из дела „Rivolta Contra Mondo Moderno“ (23)) прилично верно репродуковао на српском говорном подручју. Утицаји Еволиног опуса приментни су и у Калајићевом стилу писања, па и коришћења целих синтагми попут нпр. „демоније економије“, „диференцираног типа човека“. У политичко-идеолошком смислу, Калајић је био први репрезент европске „Нове деснице“ на простору бивше Југославије.

Европска „Нова десница“ представља малу, али утицајну идеолошку групацију која се појавила током 60-тих година у Француској, управо под утицајем Еволиних књига и дела других, помало заборављених „конзервативних револуционара“ из раздобља између два светска рата. Настанак европске „Нове деснице“ (Nouvelle Droite) био је делимична реакција на деловање тадашње „Нове левице“, али и неспособности постојећих старих европских десних странака да се смислено поставе на ондашње изазове времена (24). Овај постмодерни, интелектуални десни дискурс у свом еклектицизму је потпуно стран неоконзерватизму, тј. његовом козервирању капитализма, либерализма и вишестраначког парламентаризма. Он је истовремено и антикапиталистички и антисоцијалистички, јер је оштро супростављен модерном космополитизму и егалитарзму које види као продукте секуларизације и губљења духовне вертикале модерног човека за чију се обнову првенствено залаже.

Аналитичари европске политичке сцене оштро су подељени око квалификације европске „Нове деснице“. Неки је виде само као идеолошког наследника немачког интелектуалног антилибералног покрета из времена Вајмарске републике које је окупљао неке од најутицајнијих мислилаца прошлога века: Хајдегера, Шпенглера, Зомбарта, Шмита, Јингера, Никиша, Ван ден Брука.... Други пак у њој виде само „постмодерну“ прераду политички неприхватљивих идеја којима се лепе етикете „неофашизма“. Треће тумачење у делима „Нове деснице“ (првенствено раду њеног предводника Алена де Беное) виде нови квалитет у оквиру корпуса десне мисли, док класични конзервативци (нарочито католици) сматрају да се ту не ради ни о „новој“, ни о „десници“, већ о левици замаскираној у десни дискурс, ма колико се она ограђивала од постмодерне, индивидуалистичке и деконструкционистичке левице.

Европска „Нова десница“ је зачета 1968. године у окриљу организације ГРЕЦЕ (Groupement de Recherche et d'Etude pour la Civilisation Européenne) у којој су били окупљени традиционалисти, француски националисти, регионалисти и екстремна десница, све са намером да својим интелектуалним радом на пољу културе и науке изврше рестаурацију жељеног европског идентитета и културног живота. ГРЕЦЕ није имала намеру да постане политичка организација (пре би се могло говорити о њеном “метаполитичком” карактеру) већ пре свега школа мишљења која је проучавајући како десну тако и леву антилибералну мисао желела да се супротстави, по њиховом виђењу, деструкцији идентитета европских нација и културе коју су после 1945. године кроз американизацију спроводили поборници либерализма и конзумеризма.

Комбинација превредновавања традиционалних десних вредности и левичарских антилибералних решења у оквиру ГРЕЦЕ–а током седамдесетих година породила је читав низ публикација високог квалитета која је у наредној деценији на културном пољу имала велики одјек у интелектуалним круговима широм европског континета, тако да се до краја века примећује оснивање и повезивање сличних интелектуалних групација, организација, издавачких кућа и веб сајтова у многим европским земљама (Белгија, Италија, Немачка, Шпанија, Русија).

Оно што је заиста ново у “Новој десници” је њен неетатистички, регионалистички и плуралистички приступ кога стара државотворна десница не познаје. Уклапајући се у модерне мултикултурне трендове, њени експонети инсистирају на различитости насупрот модерној либералној хомогености. Либерализам је, по њима, у својим појавним облицима попут егалитаризма и универзализма, суштински непријатељ различитости, односно свих оних вредности које “Нова десница” претендује да реафирмише кроз права различитих заједница – племена, народа, раса, региона, премда, рекли би њени критичари, на један апстрактан и помало неуверљив начин. На пољу реал-политике ставови “Нове деснице” се приближавају федералистичким ставовима социјалиста и социјалдемократа, које на идеолошком пољу њени припадници презиру. Како помирити инсистирање на националним специфичностима са федерализмом који Европу претвара у бескрвну копију САД (у којој је узгред, федералистички концепт такође пао на испиту баланса између локалних и централних власти, управо на штету ових првих и њихових посебности), а која такође ствара биракоратског Левијатана кога настањују интересима повезане обескорењене индивидуе, на ово питање “Нова десница” још није успела да формулише јасан одговор.

Насупрот либерала поборници “Нове деснице” верују у постојање уобличеног ентитета “Европе” (или “европске Традиције”). Овај термин је за време хладног рата служио у првом реду као средство разликовања у односу на идеологије две тадашње суперсиле, совјетског етатистичког комунизма и америчког (плуто) демократског поретка. Оваква “Европа”, као и код деголиста, пре представља израз незадовољства услед претварања некадашњих колонијаних држава Европе у провинције двеју империјалних сила него стварни културни или политички ентитет. Другим речима, Евопа и њен идентитет је овде заправо жељени идеал, а не реалност. Свесни да европске нације саме више не могу играти озбиљну улогу у савременој светској политици, оснивачи “Нове деснице” су схватили да је потребно формирати јединствени европски идентитет који ће представљати темељ интеграција европских нација које су у то време већ увелико започеле економско и политичко обједињавање прво у оквиру ЕЕЗ-а, а после ЕЗ и ЕУ.

Незадовољни што је интеграција Европе отпочела од економије и политике, дакле без дубљих вредносних утемељења које сматрају примарним, представници “Нове деснице” као алтернативног покрета официјелним европским интеграцијама, су се латили задатка да сачине једну идеологију која ће представљати основу жељеног европског идентитета. Материјал за то нађен је у првобитној индоевропској традицији – то јест у њеним модерним научним и филозофским интерпретацијама, у првом реду оним компаративног историчара религија и митова Жоржа Димезила те већ поменутог филозофа и мистика Рене Генона. Противници “Нове деснице” у томе могу видети “поново оживљени” фарсични псеудонаучни “аријевски мит” на којем су своју наводну супериорност градили немачки нацисти, а који је у новом руху утемељенији и одмеренији, како по својим научним основама тако и по политичким и идеолошким дометима.

Ипак се ове идеолошке претензије европске “Нове деснице” не могу квалификовати другачије него као један велики интелектуални напор да се створи нови политичко-религиозни мит који се пројектује у праисторију, а потом користи да се опишу многи савремени феномени (25) на један симплификовани начин. Иако је јединствено етно-лингвистичко порекло индоевропских народа неопобитно, залагање за постмодернистичко “оживљавање” архаичних патриајрхалних вредности о којима модерни западњак има веома мало представе (а још мање снаге да заиста живи у складу са оним што у вези са тиме може да разуме) често поприма облике “секундарне религиозности” која карактерише New Age покрете и њихов необавезни синкретизам. Код “Нове деснице” то је нарочито видљиво у фаворизовању већ миленијумима мртвог паганистичког политеизма (као наводно “толерантног спрам различитости”) спрам “униформног и искључивог” хришћанства, кога су узгред већ оцрнили истим тим квалификацијама сви они модернисти против којих европски “нови десничари” жустро устају. У такав интелектуалистички и усиљен паганизам “Нове деснице”, наравно, не верују ни сами његови заговорници. Његово идеолошко популаризовање је далеко од сваке реалности, и најблаже се може окарактеристи ексцентричношћу, ако не и нечим горим.

Све у свему, када се европска “Нова десница” бави било критиком капитализма, било социјализма или либералне демократије, а поготово савремених културних феномена, њени су осврти високо квалитетни и луцидни. Међутим, када се дође на ниво позитивних алтернатива које “Нова десница” нуди насупрот модерним појавама, а које би требале да одмене униформне, тоталитарне или декадентне постојеће опције или проблематичне тенденције присутне у садашњости, решења која нам пружа су или банална, или већ виђена или чак бизарна.

Учинци Драгоша Калајића

Слична је ситуација и са делом Драгоша Калајића. Када год се Калајић латио да се критички бави модерним културним феноменима, или осветљавањем савремених политичких процеса користећи сазнања махом преузета од значајних европских мислилаца са којом наша јавност за време комунистичке диктатуре није имала прилике да се упозна, резултати су били позитивни, а понекад и врло квалитетни. Истовремено, Калајићева улога је била и просветитељска јер је на нашим просторима популаризовао низ изузетно значајних аутора који су у светским оквирима данас прихваћени као класици (Де Ружмон, Шпенглер, Вајнингер). У време комунистичког једноумља окошталог у партијске флоскуле ова делатност је била представљала право интелектуално окрепљење. Калајићева позитивна улога несумњива је и крајем осамдесетих година – када је са пропашћу комунистичке идеологије претила опасност да се у општем одушевљењу, са ослобађањем од марксистичких интелектуалних окова, енергије нарочито младих антикомунистичких нараштаја слију искључиво у плићак баналног одушевљења либерализмом и слободним тржиштем, он је критички (некад и претерујући у томе) писао о тамној страни тада тријумфалистичке идеологије делујући отрежњујуће на многе од својих читатеља.

Међутим, када је предлагао алтернативе било посусталом социјализму било галопирајућем либерализму Калајић је, попут његових западних идеолошких истомишљеника, често био недоречен, нереалан и неразумљив овдашњем просечном читаоцу. Његови филозофски ставови и идеолошка убеђења – поготово исфорсирани неопаганизам, поза у опхођењу и високопарна реторика нису могле да кореспондирају са ширим народним слојевима који су Калајићеву делатност доживљавали (у најбољем случају) као извештачену и ексцентричну. Најгори учинак Калајићевог јавног деловања свакако представљају његови „десничарски“ следбеници из уских интелектуалних кружока и света публицистике, који, као и сви епигони, опонашањем његовог стила и понављањем општих места (и то из друге руке) из Калајићевог опуса, често представљају карикатуре онога за шта се издају, које не разуме нико па ни они сами себе.

Утицај Калајића на поједине интелектуалне кругове, нарочито генерација које су стасавале у време распада СФРЈ, је огроман и још увек непрепознат у широј јавности. У неким димензијама ради се готово о „поклоничком култу“ (ткз. калајићевци), што је само још један доказ колико јак и дубок утицај на животе других може оставити доследност речи и дела, без обзира на њихову истинитост или стварну вредност.

Са друге стране критике, презир, па и отворена мржња са овдашње либералне и леве сцене која је тек нешто бројнија, али исто тако самозадовољна као и Калајићеви поклоници, потпуно превиђа да је Драгош био једна у великој мери модерна и западњачка појава на српским просторима, и то како у својим основним уверењима, тако и начину наступања. Њихово симплификовано, манихејско поимање у којој се сврставање на страну сопственог националног копруса аутоматски повезује са примитивизмом, зоолошким национализмом и „филозофијом паланке“ не допушта да једна тако „озлоглашена“ фигура као што је Драгош Калајић може окарактерисати западњачком и европском. Једноставније је било представити га као продукт „домаћег безумља“ него признати себи да у Европи и на целом Западу, тој обећаној земљи ка којој се стреми без обзира на жртве, постоје (и то у највишим интелектуалним круговима) људи који гаје исте „омражене“ ставове које је најлакше олако квалификовати „фашистичким“ и „екстремним“ него их разложно узети у разматрање и преиспитивање. А Калајић, он је управо то био - домаћа варијанта постмодерне европске деснице и прворазредни репрезент свих њених кључних ставова.

Калајићево сврставање на српску страну у распаду Југославије, његов ратни и поратни јавни ангажман није био узрокован његовим „српским“, патриотским осећањима и ставовима. Напротив, на српску страну у рату су га довела његова идеолошка убеђења којима је желео да остане доследан. Да је његова „европска идеологија“ указивала на погубност српског национализма спрам његовог филозофско-историјског те геополитичког светоназора, Калајић би му био најжешћи непријатељ. Тек након непосредних животних искустава и сусрета са српским динарским, патријархалним становништвом на ратиштима широм бивше Југославије, Калајић се постепено, у оквиру својих идеолошких „димензија“, „посрбљивао“ и емотивно саживљавао са оним жељеним „индоевропским“ код свог народа, тешко поимајући ону дубљу и значајнију „православну“ димензију којом је натопљено српско етничко биће на чију страну је стао у једном тешком времену и једном прљавом рату.

Парадоксално, Калајићево „идеолошко европејство“ по свом жару показивало је на његове српске и словенске менталитетске корене. Као и сваки Словен који доследно и до краја усваја идеолошке парадигме формиране „са стране“ (најчешће на Западу) (26), и живи их дубље и искреније чак него њихови оригинални творци, Драгош је био прави и можда најбољи репрезент и врлина и мана оваквог „погледа на свет“. Могло би се чак рећи да је свом доследношћу у живљењу по овим вредностима, он био већи Европљанин од сопствених узора, ма како то на први поглед чудно изгледало. Ту доследност му ни његови нажешћи идеолошки непријатељи не могу порећи.

__________________________________________

1. Теофил Панчић, „Урбани бушмани“, XX век, Београд 2001, стр.153

2. То је епитет који му је „пришио“ покојни Зоран Ђинђић парафразирајући Милоша Црњанског и његов негативан став спрам међуратних „салонских комуниста“.

3. Тема дипломског рада из историје уметности му се односила на иконолошко значење двојне перспективе фреске „Ил Дилувио“ Паола Учела

4. Д. Калајић, „Упориште – рехабилитација структуре интегралног човека“, Нолит, 1971, књига која је након изласка из штампарије никад није стигла до читалачке публике због одлуке комунистичких цензора.

5. Д. Калајић, “Смак света” , Накладни завод Матице хрватске, 1979.

6. Попут Плотинових „Енеада“, Шпенглерове „Пропасти запада“, „Изабраних Списа“Јулијана Апостате, Вајнингеровог „ Пола и карактера“....

7. .Калајић, Космотворац, Белетра, Београд, 1989

8. Поред њих писао је и за „Погледе“, Наше Идеје ...

9. Калајић, Америчко зло , Бигз, Београд, 1993

10. Калајић, Издана Европа, Бигз, Београд, 1993

11. Калајић, Русија устаје, Дуга, Шамац, 1994

12. Калајић, Америчко зло , ИПК „ Никола Пашић, Београд, 1993

13. Калајић, Српска деца царства“ ; ИПК Никола Пашић, Београд, 2005

14. Д.Калајић, '' Трећи светски рат“, Америчко зло , Бигз, Београд, 1993, стр. 171

15. исто

16. сто, стр.172

17. сто, стр.172

18. сто,стр. 172

19. Д. Калајић, „Ка словернској империји“, ИКП Никола Пашић, Београд, 2005, стр.168 - 193

20. Калајић, поговор у књизи Ј. Евола „Метафизика секса“, Градац, Чачак, 1990, стр.163

21. Калајић, предговор књизи Р. Генон, Мрачно доба, Градац,Чачак, 1987, стр.10

22. Калајић, Упориште, Нолит, 1971, стр.36

23. Јулиус Евола; Револт Агаинст тхе Модерн Wорлд, Иннер Традитионс Интернатионал, Роцхестер, Вермонт, 1995

24. Најпотпунији приказ настанка и развоја европске “Нове деснице” може се наћи у докторској дисертацији хрватског политиколога Томислава Суница; Агаинст Еqуалитy анд Демоцрацy: Тхе Еуропеан Неw Ригхт

25. ако се нпр. модерни феминистички покрети карактеришу као обновљени праисторијски матријархални култови, а интелектуализам урбаних „нових десничара“ као обнова древног индоевропског патријархалног поретка.

26. чему нам убедљиво сведоче биографије Словена било комуниста, било либерала или фашиста, и њихова жестина у исповедању идеологије коју живе свим бићем, што је нешто што на Западу већ више од века несхватљиво и готово скандалозно.

Извор: Нова српска политичка мисао (www.nspm.org.yu)

Неке од Драгошевих мисли:

''Са странцима у свакој релацији морамо бити најмање равноправни. Српски комплекс ниже вредности према Европи потпуно је неоснован. И интелектуално и духовно ми смо супериорни у односу на данашње Западноевропљане. Видећете то и сами, убрзо''

''Најрадије бих се одазвао позивима пријатеља да им се придружим и уживам на једном карипском острву, или аргентинској хацијенди, или у намибијској оази немачких колониста, дакле далеко од овдашњих страхота. Упорно ме чекају и стално зову. Држи ме овде надасве помисао на стид од женског презира ако бих напустио своје дужности и одговорности. Мене у животу одржавају превасходно обавезе према два женска бића којима је потребна моја љубав и дугови према две именице женског рода: према мојој супрузи и кћери, те према Србији и Европи.''

''Изађи и бори се!

То је једино што можеш да учиниш за своју бесмртност.

То је једино што можеш да приложиш за историју спасења, своју и свих које волиш.

То је једино чиме можеш завредети своје место у заједници предака, савременика и потомака која чини мистични организам сваког веродостојног народа.''

''Његов свет је у стратосферама плаве светлости, међу орловима, при северњачкој лепоти, код алпских врхова, у аријевским ведским традицијама, у хиперборејским аполоновским озрачењима, код белог вука, тако где је, по Ничеу, бистар ваздух и где су бистре мисли, тамо где крилима маше Ника Самотрачка, где мушкарац проналази своју Аниму, где се препознаје златни пресек људске лепоте, где живи, а не вегетира у ишчекивању Студије о изводљивости, народна свест створена за теже ствари од тријумфа, и највише тамо где човек осваја просторе личне и националне слободе захваљујући храбрости и проналажењу праве мере и правих вредности свог живота.''

(Српска деца царства)

''Тачно је да историју пишу победници, али историју стварају идеје 'поражених': најзначајнија учења и мисли у трезору Европљана исписали су велики 'губитници', од Платона и Јулијана императора, преко Дантеа, Де Местра, Доносо Кортеса, Ничеа и Достојевског, до Еволе, Карла Шмита, Јингера, Хајдегера и Црњанског. Списи мислилаца и писаца победника су безнадежно плитки, безначајни и досадни.''

Ново Свитање