На специјализацији у Немачкој, Енглеској и Француској (1911-14), поред осталог на стажу у француском Министарству финансија. Службеник Министарства финансија од 1914. Начелник Главног државног рачуноводства у Министарству финансија 1918.
Приватни наместеник Енглеске трговачке банке у Београду од 1918. Министар финансија од 16. децембра 1922. до 27. јула 1924, од 6. новембра 1924. до 8. априла 1926, од 20. децембра 1934. до 24. јуна 1935. Председник Владе и министар иностраних послова од 24. јуна 1935. до 5. фебруара 1939. Покушао је да потпише конкордатски споразум са Ватиканом ради придобијања хрватског становништва, због протеста Српске Православне Цркве није дошло до потписивања овог споразума.
Као председник владе и министар иностраних послова радио је на приближавању Краљевине Југославије према ИИИ Рајху и Италији. Потписао је споразум о привредној сарадњи са ИИИ Рајхом и о политичкој сарадњи са Италијом. 17. јануара 1938 састао се са Фирером у присуству Геринга, фон Херена и Александра Цинцар-Марковића. Тада је Хитлер уверио Стојадиновића да између Немачке и Балканских земаља нема никаквих спорних питања и да су немачки интереси на Балкани искључиво економске природе, никако не политичке. Његов пад је непријатно деловао у Берлину и Риму. Члан Радикалне странке и њеног Главног одбора. Оснивач Југословенске радикалне заједнице и њен председник. Биран за посланика 1923, 1925, 1927, 1935. Сенатор.
На инсистирање Велике Британије прогнан из Југославије и стављен у интернацију 1940. Остао у емиграцији. Био је акционар, председник, и члан управних одбора: Радио-Београда, Српског бродарског друства, Стандард Елецтриц, Електрицне централе у Суботици, Издавачког концерна "Време". Написао велики број чланака и стручних радова из области економије. Књиге:
Југославија измедју два рата, Буенос Ајрес, 1963.
Био је ожењен са гркињом.
Иако је Богољуб Јевтић однео победу на
изборима одржаним 5.05.1935. годнине, он се није још дуго задржао на челу Владе.
На том месту га је 24.06.1935. године заменио Доктор Милан Стојадиновић.
Кад је народ угледао
Милана Стојадиновића, клицао је "Вођа! Вођа!" што је
превод од
немачке речи "Фирер".
Долазак Милана Стоајдиновића на чело
Владе Краљевине Југославије 24. јуна 1935. године значио је недвосмислено приближавање
југословенске политике и дипломатије силама Осовине. Када је дошао на власт Стојадиновић
је обећао да ће решити "Хрватско питање" и лошу економску ситуацију у земљи.
Камо лепе среће да смо ишли путем који је
он зацртао, сигурно би смо боље прошли. Али јеврејима он и његова политика нису
одговарали због чега су га и скинули са власти а ми смо завршили онако како смо
завршили. У једној књизи постоји фотографија са митинга Југословенске Радикалне
Заједнице (ЈРЗ), на којој чланови ЈРЗ-а у униформама са тамно зеленим кошуљама
поздрављају Стојадиновића фашистичким поздравом са високо подигнутом десном
руком док на глававама носе шајкаче са кокардом.
Милан Стојадиновић је емигрирао у
Аргентину и тамо је имао толики утицај да због њега усташе нису могли да се
чују на радију и имају сличне пропагандне активности. Он се против њих борио на
сваком кораку!
Југословенско-турски односи важили су, нарочито после посете краља
Александра Турској (1933. године), као добри.Посета Милана Стојадиновића,
октобра 1935. године освежила је и продубила ове односе.У разговору са
Стојадиновићем Кемал Ататурк је рекао да Југославија и Турска "треба да
иду заједно и да на томе путу истрају".Указао је на важност Русије у
односу на Турску, помињући традиционалну руску експанзију ка Средоземном мору и
на све опасности које из тога произилазе по Турску.Зато Турска мора у погледу
Русије да буде веома обазрива и да са њом одржава добре односе.
Од пада Милана Стојадиновића па до немачког напада на Југославију, пролазили су Југословенско-турски односи кроз кризу, која је била последица заоштравања односа између великих сила.Већ 12. маја 1939. Турска је примила Британске гаранције, а у октобру исте године закључила је савез са Великом Британијом и Француском, тзв. Анкарски пакт.
ИТАЛИЈА
Иако је Италија била једна од победница Првог светског рата, она није била задовољна одредбама Версајског уговора о миру.Нарочито у односу на Југославију.Није никаква тајна да је Бенито Мусолини мрзео краља Александра и да је сматран за интелектуалног зачетника убиства краља Александра. За сво време између два рата Италија је подржавала стварање и одржавање непријатељског обруча око Југославије. Овај обруч су сачињавали Аустрија (до присједињења Немачкој), Мађарска, Бугарска и Албанија.
У годинама пред Други светски рат југословенске владе су биле озбиљно заинтересоване за побољшање односа са Италијом.Зна се да је и сам краљ Александар имао намеру да побољша односе са Италијом, али до тога није дошло.Током 1936. године долазила је иницијатива за приближавање Југославије и из Берлина и из Рима.Прекретницу је изазвао говор, који је Мусолини одржао 30. октобра 1936. године у Милану и у коме је рекао да већ постоје потребни и довољни услови моралне, политичке и економске природе да би се односи стварног пријатељства између Италије и Југославије поставили у нове односе.
Ћано је преко Јована Дучића, тада југословенског амбасадора у Риму први дао иницијативу за отпочињање разговора.Јован Дучић је после два састанка са Ћаном, 18. и 20. новембра, обавестио Стојадиновића да је Ћано предложио савез на принципу "осовине Рим-Берлин".
Стојадиновићев пад непријатно је деловао и у Риму и у Берлину, јер су обе стране сматрале Стојадиновића својим пријатељем и човеком са којим се могло радити.Стојадиновића је наследио Драгиша Цветковић.Он је за министра спољних послова довео Александра Цинцар-Марковића, који је био југословенски посланик у Берлину.И Цветковић и он су, званично, хтели да продуже Стојадиновићеву спољну политику, нарочито према Италији и Немачкој где им се није сасвим веровало.
За време владе Цветковић-Мачек односи са Италијом нису могли бити поправљени. Гроф Ћано је пад Стојадиновића доживео као личну увреду и за његовог наследника није имао симпатија.Већ је полако почео да се мења став сила Осовине према Југославији која се налазила на раскршћу: срце одговорних државника их је вукло ка демократији, а стварност у којој су се налазили, према Осовини.Док је у односима са Немачком Југославија могла имати јасну ситуацију, са Италијом то није био случај.И поред свих изјава коректности, Мусолини је стално мислио на освајање Балкана и на обнављање Римске империје.Мусолини је такође сматрао да "хрватско питање" у сваком случају може бити употребљено у сваком моменту за разбијање Југославије.Везе са Антом Павелићем, нису, и поред свих обећања биле прекинуте.У разговору који је имао са грофом Ћаном , 23. јануара 1940. године, Павелић је тражио од Италије 30 хиљада људи који би упали на Космет и изазвали немире:"Он (Павелић) не крије да ће проглашење НДХ у унији са Италијом представљати ударац плановима германизма, али такође сматра да је подршка Италије неопходна католичкој Хрватској како би се осујетили немачки планови за Јадран".
Гроф Ћано је примио Павелића поново 10. маја 1940. године.Павелић је припремио за италијански Генералштаб и карту са тачним назначењем позиција хрватских усташких одреда као и листу њихових најважнијих материјалних потреба.Остао је само да се утврди дан упада у Југославију.
После италијанског напада на Грчку (28.10.1940.) појавила се потреба јаснијег разјашњења југословенско-италијанског односа.Владислав Стакић, адвокат из Београда, добио је задатак да оде у Рим потражи да се рашчисте југословенско-италијански односи.Од грофа Ћана је захтевао да добије одговор да ли Италија и даље стоји на бази Београдског споразума.Гроф Ћано је по обичају био разговорљив и зрачио је оптимизмом око себе.
Пошто прва Стакићева посета Риму није довела до жељених одговора, дошло је до његове друге посете Риму, која је била у јануру 1941.Стакић о тој посети говори: "Мој поновни одлазак у Рим био је потребан због састанка Хитлера и Мусолинија, који је одржан јануара 1941. и на коме је постављено питање Југославије и тражено да се за Југославију нађе modus vivendi.Тада је Хитлер изразио жељу да Југославија остане ван рата, али да се односи продубе, како Југославија не би представљала опасност, због наступајуће офанзиве против Грчке". Гроф Ћано га је примио 4. фебруара 1941. године.Истог дана после подне Стакић је примљен и код Мусолинија.Мусолини је још једном понудио Стакићу савез: "Југославија може на два начина да уреди своје односе са Осовином и да остане ван рата.Један да приступи Тројном пакту, други да на основу Београдског споразума закључи савез са Италијом, што би се сматрало довољним приближавањем Осовини". Мусолини је признао, са су Хитлер и он, на свом састанку, решавали о Југославији и да су решили да Југославији учине велике концесије и да желе да она остане ван рата.Мусолини је још рекао да је настао задњи час да се Југославија коначно одлучи.Рок је истицао крајем фебруара.Мусолини је овом приликом понудио измену становништва у Истри за албанско становништво у Југославији: "То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско и које за вас Србе има толику историјску и националну вредност".
Стакић је 9. фебруара реферисао кнезу Павлу о својим разговорима са Мусолинијем и грофом Ћаном.Међутим, кнез Павле није био спреман да прими италијанске предлоге:"Ја немам право да Словенце и Хрвате премештам са њиховог националног тла на коме живе хиљаду година". 24. фебруара 1941. Мусолини је поново примио Стакића, који му је донео одговор кнеза Павла.
Кнез Павле је у Мусолинију гледао човека веома превртљивог који сутра може врло лако опозвати оно што је данас обећао.Такав је у ствари био и гроф Ћано.
НЕМАЧКА
Односи између Немачке, која је после Првог светског рата имала да плаћа ратну одштету, и Југославије развијали су се постепено.Односи су се углавном ограничавали на привредне везе, јер Немачка није хтела да се упушта ни у какве интриге против Краљевине Југославије.Све до 25. марта 1941. године није између Немачке и Југославије био склопљен ни један политички уговор.
Краљ Александар је био одлучан да успостави добре односе са Немачком која је почела да се уздиже.Франц фон Папен, тадашњи немачки посланик у Бечу, јавио је 26. октобра 1934. године, Хитлеру садржај једне поруке коју му је предао југословенски посланик: "Путујем у Париз јер имам савез са Французима, са којима имам и доста заједничких интереса, али без обзира на све шта се може говорити у Паризу, ја нећу никада учествовати ни у једној колаицији која би имала да решава средњеевропска питања, ако у њој није заступљена Немачка".Илија Јукић тврди да је Хитлер Краљу нудио савез два пута у току пролећа и лета 1934. године.
Трагична погибија краља Александра 9. октобра 1934. године пресекла је даље развијање ових односа. Немци су, међутим, сачували успомену и респект према мртвом Краљу; на погребним свечаностима у Веограду појавио се лично маршал Херман Геринг, друга личност Трећег рајха и одао војничку почаст пред одром мртвоме Краљу.
Милан Стојадиновић је посетио Немачку јануара 1938. године.Његов састанак са Хитлером се десио 17. јануара 1938. године у присуству Геринга, фон Нојарта и фон Херена који је тада био немачки посланик у Београду. Хитлер је уверавао Стојадиновића да између Немачке и балканских земаља нема никаквих спорних питања... Немачки интереси на Балкану једино су економске природе, а никако политичке.
Хитлер је, вели Стојадиновић, тврдио да не жели никакав политички пакт са Југославијом: "Југословенске границе остаће неповредиве, као што је Италијанска на Бренеру.Уосталом, за Југославију је, у односу на Немачку, најбоља заштита, добро третирање немачке мањине, која тамо живи и за коју знам да је лојална према југословенској држави".
Пад Милана Стојадиновића и образовање владе Драгише Цветковића изазвало је у Берлину велико разочарење.Пошто се мало смирило узбуђење око Стојадиновићевог пада, југословенска влада је покушала оживљавање разговора са Немачком. Пред крај априла 1939. године Цинцар-Марковић је отпутовао за Немачку. 25. априла имао је разговор са Рибентропом, а 26. априла је био примљен и од Хитлера.Из записника који је вођен за време разговора се види следеће; југословенска влада је већ дискутовала о приступању пакту Антикоминтерне.Цинцар-Марковић је био за приступање пакту, али су принц Регент и други министри били мишљења да је такав потез преурањен.Јавно мњење у Југославији би требало да буде боље припремљено.
Посета кнеза Павла Немачкој је била од 1. до 5. јуна 1939. године.Ова посета је веома импоновала Хитлеру и све је чињено да она на кнеза Павла остави јак утисак.Немачка влада је утрошила 30 милиона рајх марака за кнежев боравак.Хитлер није успео да придобије кнеза Павла на своју страну.То је Хитлера веома љутило.Посета кнеза Павла је за Немце била неуспех.Бојећи се вероватно да његову посету Хитлеру у Лондону не схвате погрешно, кнез Павле је после ове посете под изговором "болести и консултовања лекара" отишао у Велику Британију где је изложио своје утиске из боравка у Немачкој и саопштио да је рат на прагу.Енглези су ипак веровали да Хитлер неће ићи даље од уцена.
БУГАРСКА
Сви полузванични и званични додири најодговорнијих фактора обе земље требали су да припреме Бугарску за сарадњу са балканским државама.После пуча "Звенара" (Дамјан Велчев и Кимон Георгијев) изгледало је да ће оживети бугарско-југословенска сарадња.Иако није дошло до неког нарочитог оживљавања сарадње односи су се побољшали иако се бугарски врхови нису одрекли аспирација на Јужну Србију.
Када је Милан Стојадиновић по повратку из Турске, свратио до краља Бориса, предложио је закључење пакта о пријатељству.У односу на Бугарску Југославија је већ тада учинила један важан корак; пристала је да Бугарска може да наоружа своју војску, што је Бугарској по Нејском уговору било забрањено.Стојадиновић је рекао Борису:"Ја желим да потпишем пакт о вечном пријатељству...". Пакт је потписам марта 1937. године у Београду.
Према споразуму склопљеном у Солуну 31. јула 1938. године балканске државе су се одрекле употребе силе у решавању међусобних односа и пристале да Бугарска повећа опсег своје војске. За став Бугарске према Југославији остало је типично да она, и поред закључења свих споразума, није престала да ровари по Јужној Србији. У извештају који је генерал Богољуб Илић поднео 10. септембра 1940. године, генералу Милану Недићу, тада министру војске и морнарице, о стању у Јужној Србији стоји и ово: "Бугарска пропаганда постоји и даље и то као активна на десној обали Вардара са свим својим одликама и задацима; и као прикривена и потајна на левој обали Вардара, без видних спољних манифестација"
И влада Драгише Цветковића, која је заменила владу Милана Стојадиновића, трудила се да одржи добре односе са Бугарском. 2. фебруара 1940. одржан је у Београду састанак Савета Балканског пакта (Југославија, Румунија, Бугарска и Турска)
МАЂАРСКА
Заједно са Италијом Мађарска је помагала атентат на краља Александра.У месту Јанка Пусти налазио се логор хрватских усташа, где су се они вежбали за терористичке акције по Југославији.Дуго времена надали су се водећи мађарски кругови да ће уз помоћ Италије моћи задовољити своје ревизионистичке територијалне тежње према Југославији.Са овим непријатељским ставом Мађарске рачунало је и југословенско, и политичко и војно, руководство.
Велико интересовање Немачке за одржање територијалне целине Југославије учинило је да Мусолини тада није смео да нападне Југославију.Од тог момента почињу да се поправљају односи Мађарске са Југославијом.Обрт у Југословенско-мађарским односима настао је посетом грофа Чакија Београду, која је била 11. децембра 1940. године.Овом приликом склопљен је југословенско-мађарски пакт, који је био велики дипломатски успех, јер је значио званично одрицање Мађарске на све њене територијалне претензије према Југославији.Закључен је пакт о вечном пријатељству који је трајао само до 6. априла 1941. године, када је у заједници са Немачком, Мађарска напала Југославију, и касније, учествовала у подели њене територије.У знак протеста и због осећања повређености личног поноса гроф Пал Телеки, председник мађарске владе, извршио је самоубиство.
СССР
После дугог одбијања, Југославија је у само предвечерје рата, решила да успостави дипломатске односе са Совјетским Савезом.Идеолошко-политички ударац, који је југословенским комунистима задало закључење пакта између Стаљина и Хитлера они су покушавали да обеснаже изокретањем чињеница.У трећем отвореном писму босанско-херцеговачких студената (комуниста) од 1. децембра 1939. године стоји: "Пред снагом Совјетске Русије, Хитлер не само да је одустао од напада на њу, него је пред тим бедемом клонуо и окренуо се против оних истих, који су га годинама помагали и годинама гурали на Исток.Хитлер је предложио Русији пакт о ненападању.Русија је ту понуду прихватила и тако спречила спреман напад на себе, знајући, да енглески и француски владајући кругови не желе мир, нити борбу против нападача.
И кнез Павле и југословенска влада су се споро и доста нерадо одлучили на успостављање дипломатских односа са Совјетским Савезом.До пред крај 1939. године Штрандман, бивши саветник царске руске амбасаде у Београду, представљо је царску Русију у Београду.Крајем септембра 1939. кнез Павле је саопштио Штрандману "да више не може функционисати као дипломата за једну владу која више не постоји".То је био јасан знак преокрета у ставу према Совјетском Савезу.
Контакт са совјетима успостављен је преко југословенске амбасаде у Анкари; то је урадио Илија Шуменковић преко свог совјетског колеге Терентијева.Радило се најпре о успостављању трговинских односа.Молотов је 8. маја 1940. примо југословенску делегацију, а већ 11. маја био је потписан први трговински уговор између СССР-а и Југославије.
Преговори о успостављању дипломатских односа између Југославије и Совјетског Савеза почели су крајем маја 1940. године, а 24. јуна 1940 године Терентијев и Шуменковић потписали су у Анкари споразум о успостављању дипломатских односа .За југословенског посланика у Москви био је одређен др Милан Гавриловић. Већ 6. јула 1940. године стигао је у Београд совјетски посланик Плотњиков, који је био срдачно дочекан од југословенских комуниста.
Према једном извештају фон Херена, немачког посланика у Београду, од 28. септембра 1939. године, још пре него што су успостављени односи са Совјетским Савезом, кнез Павле се плашио совјетског утицаја.У једном ужем кругу кнез Павле је говорио "о руској експанзији према Западу, што је код њега изазивало забринутост".У вези са тим он је рекао да се боји утицаја Совјетске Русије у југоисточној Европи, који се у Југославији може вршити под маском панславизма.Расположење народних широких маса било је сасвим другачије.Код њих приближавање Русији буди трајно латентно осећање словенске солидарности са руским народом.
Када се нашао у Москви Гавриловић се присно везао са Стафордом Крипсом (sir Stafford Cripрs), британским амбасадором у Москви. Драгиша Цветковић је истицао да је југословенска влада тражила помоћ од Совјета, нарочито у оружју и материјалу, али без успеха: "Када је на три месеца пред рат г.Плотников пошао у Москву предао сам му један потпун списак наших потреба.Али не само да тај материјал никада није стигао, већ се ни сам амбасадор није вратио".После мартовског пуча, и влада генерала Симовића , се обратила Совјетима за помоћ, али ни она није добила ништа. Момчило Нинчић, Симовићев министар спољних послова, обавестио је Гавриловића "да је совјетски отправник послова рекао да је његова влада склона да закључи војни и политички пакт са Југославијом". Југословенска делегација, коју су сачињавали пуковници Божин Симић и Драгутин Савић, стигла је у Москву 2. априла 1941. године и већ идући дан била примљена од Вишинског.Он им је одмах рекао да му је идеја о војном пакту са њиховом земљом поптуно нова и да мора поднети предлог Молотову на одобрење.Казао им је да ће им дати одговор идућег дана.
Одговор је био негативан.Да не би покварили односе са Немачком, Совјети су предложили "споразум о пријатељству и ненападању".У нацрту овог споразума, у другом члану било је речено: "ако једна од уговорених страна буде нападнута од неке треће државе, друга уговорена страна неће помагати нападаче док овај споразум траје".Вишински је опет од Гавриловића тражио списак југословенских потреба, како би материјал могао да се пошаље.
У међувремену су Совјети изменили стилизацију другог члана нацрта споразума.Он је сада гласио:"У случају да једна страна уговорница буде нападнута од неке треће државе, друга уговарајућа страна ће задржати своју политику неутралности и пријатељства".Гавриловић је сада схватио о чему се ради и одбио је да прихвати ту измену што је створило врло мучну ситуацију између њега и Вишинског који је настојао да се овај уговор потпише.Уследио је телефонски разговор између Гавриловића и Симовића који је захтевао да се уговор потпише.На претњу Вишинског да, по наређењу своје владе, ипак мора да потпише споразум, Гавриловић му је одговорио:"Ја то не морам потписати.Мој председник владе може да ме отпусти и замени неким другим, али док сам ја овде ја то нећу потписати тако како је".На поновни позив Гавриловић је ипак отишао у Кремљ где су га чекали Стаљин, Молотов, Вишински и доста особља.Предложен му је поново измењен други члан, који је наводно, измењен на захтев Стаљина и Гавриловић је потписао.Ту се десила она позната сцена када Стаљин прави знак крста над Гавриловићем и апелује на његову словенску и православну свест.
То је било рано ујутро 6. априла када је Београд већ горео у пламену.На захтев Немаца Совјети су отказали југословенској дипломатској мисији гостопримство.Вишински је позвао Гавриловића у Кремљ и усмено га обавестио да Совјетски Савез не сматра више да Југославија постоји као политичка целина.Гавриловићу није предата никаква нота.
Од пада Милана Стојадиновића па до немачког напада на Југославију, пролазили су Југословенско-турски односи кроз кризу, која је била последица заоштравања односа између великих сила.Већ 12. маја 1939. Турска је примила Британске гаранције, а у октобру исте године закључила је савез са Великом Британијом и Француском, тзв. Анкарски пакт.
ИТАЛИЈА
Иако је Италија била једна од победница Првог светског рата, она није била задовољна одредбама Версајског уговора о миру.Нарочито у односу на Југославију.Није никаква тајна да је Бенито Мусолини мрзео краља Александра и да је сматран за интелектуалног зачетника убиства краља Александра. За сво време између два рата Италија је подржавала стварање и одржавање непријатељског обруча око Југославије. Овај обруч су сачињавали Аустрија (до присједињења Немачкој), Мађарска, Бугарска и Албанија.
У годинама пред Други светски рат југословенске владе су биле озбиљно заинтересоване за побољшање односа са Италијом.Зна се да је и сам краљ Александар имао намеру да побољша односе са Италијом, али до тога није дошло.Током 1936. године долазила је иницијатива за приближавање Југославије и из Берлина и из Рима.Прекретницу је изазвао говор, који је Мусолини одржао 30. октобра 1936. године у Милану и у коме је рекао да већ постоје потребни и довољни услови моралне, политичке и економске природе да би се односи стварног пријатељства између Италије и Југославије поставили у нове односе.
Ћано је преко Јована Дучића, тада југословенског амбасадора у Риму први дао иницијативу за отпочињање разговора.Јован Дучић је после два састанка са Ћаном, 18. и 20. новембра, обавестио Стојадиновића да је Ћано предложио савез на принципу "осовине Рим-Берлин".
Стојадиновићев пад непријатно је деловао и у Риму и у Берлину, јер су обе стране сматрале Стојадиновића својим пријатељем и човеком са којим се могло радити.Стојадиновића је наследио Драгиша Цветковић.Он је за министра спољних послова довео Александра Цинцар-Марковића, који је био југословенски посланик у Берлину.И Цветковић и он су, званично, хтели да продуже Стојадиновићеву спољну политику, нарочито према Италији и Немачкој где им се није сасвим веровало.
За време владе Цветковић-Мачек односи са Италијом нису могли бити поправљени. Гроф Ћано је пад Стојадиновића доживео као личну увреду и за његовог наследника није имао симпатија.Већ је полако почео да се мења став сила Осовине према Југославији која се налазила на раскршћу: срце одговорних државника их је вукло ка демократији, а стварност у којој су се налазили, према Осовини.Док је у односима са Немачком Југославија могла имати јасну ситуацију, са Италијом то није био случај.И поред свих изјава коректности, Мусолини је стално мислио на освајање Балкана и на обнављање Римске империје.Мусолини је такође сматрао да "хрватско питање" у сваком случају може бити употребљено у сваком моменту за разбијање Југославије.Везе са Антом Павелићем, нису, и поред свих обећања биле прекинуте.У разговору који је имао са грофом Ћаном , 23. јануара 1940. године, Павелић је тражио од Италије 30 хиљада људи који би упали на Космет и изазвали немире:"Он (Павелић) не крије да ће проглашење НДХ у унији са Италијом представљати ударац плановима германизма, али такође сматра да је подршка Италије неопходна католичкој Хрватској како би се осујетили немачки планови за Јадран".
Гроф Ћано је примио Павелића поново 10. маја 1940. године.Павелић је припремио за италијански Генералштаб и карту са тачним назначењем позиција хрватских усташких одреда као и листу њихових најважнијих материјалних потреба.Остао је само да се утврди дан упада у Југославију.
После италијанског напада на Грчку (28.10.1940.) појавила се потреба јаснијег разјашњења југословенско-италијанског односа.Владислав Стакић, адвокат из Београда, добио је задатак да оде у Рим потражи да се рашчисте југословенско-италијански односи.Од грофа Ћана је захтевао да добије одговор да ли Италија и даље стоји на бази Београдског споразума.Гроф Ћано је по обичају био разговорљив и зрачио је оптимизмом око себе.
Пошто прва Стакићева посета Риму није довела до жељених одговора, дошло је до његове друге посете Риму, која је била у јануру 1941.Стакић о тој посети говори: "Мој поновни одлазак у Рим био је потребан због састанка Хитлера и Мусолинија, који је одржан јануара 1941. и на коме је постављено питање Југославије и тражено да се за Југославију нађе modus vivendi.Тада је Хитлер изразио жељу да Југославија остане ван рата, али да се односи продубе, како Југославија не би представљала опасност, због наступајуће офанзиве против Грчке". Гроф Ћано га је примио 4. фебруара 1941. године.Истог дана после подне Стакић је примљен и код Мусолинија.Мусолини је још једном понудио Стакићу савез: "Југославија може на два начина да уреди своје односе са Осовином и да остане ван рата.Један да приступи Тројном пакту, други да на основу Београдског споразума закључи савез са Италијом, што би се сматрало довољним приближавањем Осовини". Мусолини је признао, са су Хитлер и он, на свом састанку, решавали о Југославији и да су решили да Југославији учине велике концесије и да желе да она остане ван рата.Мусолини је још рекао да је настао задњи час да се Југославија коначно одлучи.Рок је истицао крајем фебруара.Мусолини је овом приликом понудио измену становништва у Истри за албанско становништво у Југославији: "То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско и које за вас Србе има толику историјску и националну вредност".
Стакић је 9. фебруара реферисао кнезу Павлу о својим разговорима са Мусолинијем и грофом Ћаном.Међутим, кнез Павле није био спреман да прими италијанске предлоге:"Ја немам право да Словенце и Хрвате премештам са њиховог националног тла на коме живе хиљаду година". 24. фебруара 1941. Мусолини је поново примио Стакића, који му је донео одговор кнеза Павла.
Кнез Павле је у Мусолинију гледао човека веома превртљивог који сутра може врло лако опозвати оно што је данас обећао.Такав је у ствари био и гроф Ћано.
НЕМАЧКА
Односи између Немачке, која је после Првог светског рата имала да плаћа ратну одштету, и Југославије развијали су се постепено.Односи су се углавном ограничавали на привредне везе, јер Немачка није хтела да се упушта ни у какве интриге против Краљевине Југославије.Све до 25. марта 1941. године није између Немачке и Југославије био склопљен ни један политички уговор.
Краљ Александар је био одлучан да успостави добре односе са Немачком која је почела да се уздиже.Франц фон Папен, тадашњи немачки посланик у Бечу, јавио је 26. октобра 1934. године, Хитлеру садржај једне поруке коју му је предао југословенски посланик: "Путујем у Париз јер имам савез са Французима, са којима имам и доста заједничких интереса, али без обзира на све шта се може говорити у Паризу, ја нећу никада учествовати ни у једној колаицији која би имала да решава средњеевропска питања, ако у њој није заступљена Немачка".Илија Јукић тврди да је Хитлер Краљу нудио савез два пута у току пролећа и лета 1934. године.
Трагична погибија краља Александра 9. октобра 1934. године пресекла је даље развијање ових односа. Немци су, међутим, сачували успомену и респект према мртвом Краљу; на погребним свечаностима у Веограду појавио се лично маршал Херман Геринг, друга личност Трећег рајха и одао војничку почаст пред одром мртвоме Краљу.
Милан Стојадиновић је посетио Немачку јануара 1938. године.Његов састанак са Хитлером се десио 17. јануара 1938. године у присуству Геринга, фон Нојарта и фон Херена који је тада био немачки посланик у Београду. Хитлер је уверавао Стојадиновића да између Немачке и балканских земаља нема никаквих спорних питања... Немачки интереси на Балкану једино су економске природе, а никако политичке.
Хитлер је, вели Стојадиновић, тврдио да не жели никакав политички пакт са Југославијом: "Југословенске границе остаће неповредиве, као што је Италијанска на Бренеру.Уосталом, за Југославију је, у односу на Немачку, најбоља заштита, добро третирање немачке мањине, која тамо живи и за коју знам да је лојална према југословенској држави".
Пад Милана Стојадиновића и образовање владе Драгише Цветковића изазвало је у Берлину велико разочарење.Пошто се мало смирило узбуђење око Стојадиновићевог пада, југословенска влада је покушала оживљавање разговора са Немачком. Пред крај априла 1939. године Цинцар-Марковић је отпутовао за Немачку. 25. априла имао је разговор са Рибентропом, а 26. априла је био примљен и од Хитлера.Из записника који је вођен за време разговора се види следеће; југословенска влада је већ дискутовала о приступању пакту Антикоминтерне.Цинцар-Марковић је био за приступање пакту, али су принц Регент и други министри били мишљења да је такав потез преурањен.Јавно мњење у Југославији би требало да буде боље припремљено.
Посета кнеза Павла Немачкој је била од 1. до 5. јуна 1939. године.Ова посета је веома импоновала Хитлеру и све је чињено да она на кнеза Павла остави јак утисак.Немачка влада је утрошила 30 милиона рајх марака за кнежев боравак.Хитлер није успео да придобије кнеза Павла на своју страну.То је Хитлера веома љутило.Посета кнеза Павла је за Немце била неуспех.Бојећи се вероватно да његову посету Хитлеру у Лондону не схвате погрешно, кнез Павле је после ове посете под изговором "болести и консултовања лекара" отишао у Велику Британију где је изложио своје утиске из боравка у Немачкој и саопштио да је рат на прагу.Енглези су ипак веровали да Хитлер неће ићи даље од уцена.
БУГАРСКА
Сви полузванични и званични додири најодговорнијих фактора обе земље требали су да припреме Бугарску за сарадњу са балканским државама.После пуча "Звенара" (Дамјан Велчев и Кимон Георгијев) изгледало је да ће оживети бугарско-југословенска сарадња.Иако није дошло до неког нарочитог оживљавања сарадње односи су се побољшали иако се бугарски врхови нису одрекли аспирација на Јужну Србију.
Када је Милан Стојадиновић по повратку из Турске, свратио до краља Бориса, предложио је закључење пакта о пријатељству.У односу на Бугарску Југославија је већ тада учинила један важан корак; пристала је да Бугарска може да наоружа своју војску, што је Бугарској по Нејском уговору било забрањено.Стојадиновић је рекао Борису:"Ја желим да потпишем пакт о вечном пријатељству...". Пакт је потписам марта 1937. године у Београду.
Према споразуму склопљеном у Солуну 31. јула 1938. године балканске државе су се одрекле употребе силе у решавању међусобних односа и пристале да Бугарска повећа опсег своје војске. За став Бугарске према Југославији остало је типично да она, и поред закључења свих споразума, није престала да ровари по Јужној Србији. У извештају који је генерал Богољуб Илић поднео 10. септембра 1940. године, генералу Милану Недићу, тада министру војске и морнарице, о стању у Јужној Србији стоји и ово: "Бугарска пропаганда постоји и даље и то као активна на десној обали Вардара са свим својим одликама и задацима; и као прикривена и потајна на левој обали Вардара, без видних спољних манифестација"
И влада Драгише Цветковића, која је заменила владу Милана Стојадиновића, трудила се да одржи добре односе са Бугарском. 2. фебруара 1940. одржан је у Београду састанак Савета Балканског пакта (Југославија, Румунија, Бугарска и Турска)
МАЂАРСКА
Заједно са Италијом Мађарска је помагала атентат на краља Александра.У месту Јанка Пусти налазио се логор хрватских усташа, где су се они вежбали за терористичке акције по Југославији.Дуго времена надали су се водећи мађарски кругови да ће уз помоћ Италије моћи задовољити своје ревизионистичке територијалне тежње према Југославији.Са овим непријатељским ставом Мађарске рачунало је и југословенско, и политичко и војно, руководство.
Велико интересовање Немачке за одржање територијалне целине Југославије учинило је да Мусолини тада није смео да нападне Југославију.Од тог момента почињу да се поправљају односи Мађарске са Југославијом.Обрт у Југословенско-мађарским односима настао је посетом грофа Чакија Београду, која је била 11. децембра 1940. године.Овом приликом склопљен је југословенско-мађарски пакт, који је био велики дипломатски успех, јер је значио званично одрицање Мађарске на све њене територијалне претензије према Југославији.Закључен је пакт о вечном пријатељству који је трајао само до 6. априла 1941. године, када је у заједници са Немачком, Мађарска напала Југославију, и касније, учествовала у подели њене територије.У знак протеста и због осећања повређености личног поноса гроф Пал Телеки, председник мађарске владе, извршио је самоубиство.
СССР
После дугог одбијања, Југославија је у само предвечерје рата, решила да успостави дипломатске односе са Совјетским Савезом.Идеолошко-политички ударац, који је југословенским комунистима задало закључење пакта између Стаљина и Хитлера они су покушавали да обеснаже изокретањем чињеница.У трећем отвореном писму босанско-херцеговачких студената (комуниста) од 1. децембра 1939. године стоји: "Пред снагом Совјетске Русије, Хитлер не само да је одустао од напада на њу, него је пред тим бедемом клонуо и окренуо се против оних истих, који су га годинама помагали и годинама гурали на Исток.Хитлер је предложио Русији пакт о ненападању.Русија је ту понуду прихватила и тако спречила спреман напад на себе, знајући, да енглески и француски владајући кругови не желе мир, нити борбу против нападача.
И кнез Павле и југословенска влада су се споро и доста нерадо одлучили на успостављање дипломатских односа са Совјетским Савезом.До пред крај 1939. године Штрандман, бивши саветник царске руске амбасаде у Београду, представљо је царску Русију у Београду.Крајем септембра 1939. кнез Павле је саопштио Штрандману "да више не може функционисати као дипломата за једну владу која више не постоји".То је био јасан знак преокрета у ставу према Совјетском Савезу.
Контакт са совјетима успостављен је преко југословенске амбасаде у Анкари; то је урадио Илија Шуменковић преко свог совјетског колеге Терентијева.Радило се најпре о успостављању трговинских односа.Молотов је 8. маја 1940. примо југословенску делегацију, а већ 11. маја био је потписан први трговински уговор између СССР-а и Југославије.
Преговори о успостављању дипломатских односа између Југославије и Совјетског Савеза почели су крајем маја 1940. године, а 24. јуна 1940 године Терентијев и Шуменковић потписали су у Анкари споразум о успостављању дипломатских односа .За југословенског посланика у Москви био је одређен др Милан Гавриловић. Већ 6. јула 1940. године стигао је у Београд совјетски посланик Плотњиков, који је био срдачно дочекан од југословенских комуниста.
Према једном извештају фон Херена, немачког посланика у Београду, од 28. септембра 1939. године, још пре него што су успостављени односи са Совјетским Савезом, кнез Павле се плашио совјетског утицаја.У једном ужем кругу кнез Павле је говорио "о руској експанзији према Западу, што је код њега изазивало забринутост".У вези са тим он је рекао да се боји утицаја Совјетске Русије у југоисточној Европи, који се у Југославији може вршити под маском панславизма.Расположење народних широких маса било је сасвим другачије.Код њих приближавање Русији буди трајно латентно осећање словенске солидарности са руским народом.
Када се нашао у Москви Гавриловић се присно везао са Стафордом Крипсом (sir Stafford Cripрs), британским амбасадором у Москви. Драгиша Цветковић је истицао да је југословенска влада тражила помоћ од Совјета, нарочито у оружју и материјалу, али без успеха: "Када је на три месеца пред рат г.Плотников пошао у Москву предао сам му један потпун списак наших потреба.Али не само да тај материјал никада није стигао, већ се ни сам амбасадор није вратио".После мартовског пуча, и влада генерала Симовића , се обратила Совјетима за помоћ, али ни она није добила ништа. Момчило Нинчић, Симовићев министар спољних послова, обавестио је Гавриловића "да је совјетски отправник послова рекао да је његова влада склона да закључи војни и политички пакт са Југославијом". Југословенска делегација, коју су сачињавали пуковници Божин Симић и Драгутин Савић, стигла је у Москву 2. априла 1941. године и већ идући дан била примљена од Вишинског.Он им је одмах рекао да му је идеја о војном пакту са њиховом земљом поптуно нова и да мора поднети предлог Молотову на одобрење.Казао им је да ће им дати одговор идућег дана.
Одговор је био негативан.Да не би покварили односе са Немачком, Совјети су предложили "споразум о пријатељству и ненападању".У нацрту овог споразума, у другом члану било је речено: "ако једна од уговорених страна буде нападнута од неке треће државе, друга уговорена страна неће помагати нападаче док овај споразум траје".Вишински је опет од Гавриловића тражио списак југословенских потреба, како би материјал могао да се пошаље.
У међувремену су Совјети изменили стилизацију другог члана нацрта споразума.Он је сада гласио:"У случају да једна страна уговорница буде нападнута од неке треће државе, друга уговарајућа страна ће задржати своју политику неутралности и пријатељства".Гавриловић је сада схватио о чему се ради и одбио је да прихвати ту измену што је створило врло мучну ситуацију између њега и Вишинског који је настојао да се овај уговор потпише.Уследио је телефонски разговор између Гавриловића и Симовића који је захтевао да се уговор потпише.На претњу Вишинског да, по наређењу своје владе, ипак мора да потпише споразум, Гавриловић му је одговорио:"Ја то не морам потписати.Мој председник владе може да ме отпусти и замени неким другим, али док сам ја овде ја то нећу потписати тако како је".На поновни позив Гавриловић је ипак отишао у Кремљ где су га чекали Стаљин, Молотов, Вишински и доста особља.Предложен му је поново измењен други члан, који је наводно, измењен на захтев Стаљина и Гавриловић је потписао.Ту се десила она позната сцена када Стаљин прави знак крста над Гавриловићем и апелује на његову словенску и православну свест.
То је било рано ујутро 6. априла када је Београд већ горео у пламену.На захтев Немаца Совјети су отказали југословенској дипломатској мисији гостопримство.Вишински је позвао Гавриловића у Кремљ и усмено га обавестио да Совјетски Савез не сматра више да Југославија постоји као политичка целина.Гавриловићу није предата никаква нота.
Ново Свитање
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.