1. Почеци
Византије;
-
римско
државно уређење, грчка култура и хришћанска вера – извори развитка;
-
победа
хришћанства и премештање државног средишта на Исток – почетак византијске ере;
-
византијски
владар – римски цар и поглавар целе хришћанске васељене; хијерархија држава;
-
полазна тачка
Византије – Римско царство изашло после велике економске кризе III века; Исток
показао већу издржљивост у односу на Запад, али и у њему је дошло до привредног
опадања, недостатка радне снаге и назадовања трговине и занатства; пораст броја
латифундија, на рачун државних поседа
и ситних поседника; сељаци се везују за родну груду;
-
римски
принципат замењује доминат; цела
државна управа је у рукама цара и бирократије; царско достојанство више није
врховна магистратура, већ деспотска власт, која се заснива на вољи Божјој;
-
сенат, војска
и градско становништво (деме) у
рановизантијском периоду ограничавају царски апсолутизам;
-
црква добија све већи значај у држави – тесна и присна
веза државе и цркве; цар има моћ над црквом;
-
цар је врховни војни командант, врховни судија и
законодавац, и бранилац цркве и праве вере; ствара се верско-политички култ
цара као Божјег изабраника и живог симбола царства које му је Бог поверио; сви
поданици су његове слуге, и у његовом присуству ничице падају пред њега
(проскинеза);
-
Византија је
водећи светски културно-просветни центар; у њој се стапају римско уређење
(римско право), грчка култура (филозофија,песништво,историографија) и
хришћанство у синтезу;
-
византијска
моћ се заснива на новцу, у њој влада новчана привреда, за разлику од остатка
света; надмоћна је управно, војно и финансијски у односу на окружење;
2.
Реформе управе Диоклецијана и Константина;
-
царска
аутократија, централизам и бирократизам – основни принципи;
-
учвршћује се
царски ауторитет, спречава се већа концентрација власти; раздвајају се цивилна
и војна, централна и провинцијска управа;
-
због величине
царства, постоји потреба за поделом државне територије, па и саме царске
власти; Диоклецијан ствара владалачки колегијум од 4 члана
(тетрархија): 2 августа (Диоклецијан
и Максимијан) и 2 цезара (Констанције
и Галерије); један август је управљао источним (Никомедија), а други западним
делом царства (Медиоланум-Милано), а уз сваког августа је стајао по један цезар
(Сирмијум-С.Митровица и Тревери-Трир), који није био у крвном сродству, већ је
усвојен и биран по заслузи; Константин Велики је напустио систем
адопције, већ је царство поделио члановима породице;
-
Диоклецијан
је преуредио провинцијску управу укинувши Италији привилегован положај, и
укинуо је разлику између царских и сенатских провинција; Царство је подељено на
12 дијецеза;
-
Константин је
поделио царство на префектуре, па је
свака префектура обухватала неколико дијецеза, а свака дијецеза већи број
провинција;
-
Источна префектура (Praefectura praetorio per Orientem): 1.Египатска,
2.Источна, 3.Понтијска, 4.Азијска и 5.Трачка дијецеза (Египат, Либија, предња Азија и Тракија)
-
Илирска префектура (Praefectura praetorio per Illyricum): 1.Дачка,
2.Македонска дијецеза (од Грчке на
југу до Дунава на северу)
-
Италијанска префектура (Praefectura
praetorio Illyrici, Italiae et Africae): Италија, Латинска Африка, Далмација, Панонија, Норик и Реција
-
Галска префектура (Praefectura praetorio Galliarum): Галија, Британија, Иберијско пол. и зап.Мавретанија;
-
на челу
префектура су се налазили преторијски
префекти; префект Истока (Цариград) и префект Италије су били највиши
достојанственици, иза њих су префект Илирика (Солун) и префект Галије;
-
одвајање
војне и цивилне власти: цивилна управа провинције је у рукама намесника, док војну управу има дукс (dux), који је врши у једној или
више провинција;
-
преторијски
префекти настоје да увећају моћ, тако да царска власт даје већу надлежност
намесницима дијецеза, викарима;
-
Рим и Цариград су изузети из надлежности преторијских префеката и потчињени су својим
градским префектима; цариградски префект-епарх је имао водећу улогу у
престоници, и био је највиши представник сената; једини је од високих
функционера који није носио војничку униформу већ грађанску римску тогу;
потчињено му је судство, снабдевање града, као и привредни живот;
-
у време Константина, власт
преторијских префеката је још више ограничена изграђивањем централне управе;
најутицајнији њен представник био је magister
officiorum, чијем надзору су
потчињена сва officia у држави,
практично цела државна администрација; његов officium су чинили аgentes in rebus, царски курири, који
обављају и обавештајну службу; он брине и о царевој безбедности, јер је заповедник
царске гарде, scholae palatinae; с обзиром да је руководио целим дворским
церемонијалом, проистиче да је био задужен за примање страних посланстава и
односе са спољним силама («шеф дипломатије»); од IV века руководи и
поштанским саобраћајем;
-
од времена
Константина Великог, један од најважнијих чиновника био је quaestor sacri palatii, који стоји на челу правосуђа, редигује
законе, и контрасигнира царске указе;
-
на челу финансијске
управе стоје шефови државне благајне (fiscus) и приватне царске
благајне (res privatae), који се зову comes
sacrarum largitionum и comes rerum
privatarum; њихова функција је била ограничена тиме што се основна дажбина,
анона, плаћала директно префектури
преторија;
-
пошто све
везано за цареву сакралну личност добија посебан значај, једна од најважнијих
установа постаје sacrum cubiculum,
која брине о приватној царској имовини, нарочито о царској гардероби, а њен
управитељ, praepositus sacri cubiculi,
је један од најважнијих достојанственика Царства; за време слабих царева је
надзорник царске ложнице често био најмоћнији човек у Царству; под оријенталним
утицајем praepositi су били махом евнуси, као и царска послуга;
-
Цариградски сенат је био саветодавно тело, јер је у свему одлучивала царска воља;
ипак, сенат је приликом промена владара имао право избора и потврђивања новог
цара, у случају да цар себи није одредио наследника; његови чланови су били
потомци римских сенаторских породица, чији је већи део Константин успео да
привуче у Цариград; поред њих, у сенат су улазили царски чиновници из 3 највише
класе: illustres, spectabiles и clarissimi; чланови сената су пре свега
били богати земљопоседници, и ту је лежала њихова снага; активно су иступали
само illustres; у VI веку, највиши достојанственици су носили нов назив, gloriosi (пример деградирања титуле);
-
поред сената,
као ужи савет је постојао тзв. sacrum consistorium
(од лат.consistere – стајати), чији су стални чланови, comites consistorii, били највиши чиновници централне управе, а
осим њих су састанцима могли присуствовати и сенатори; њихове седнице су се
звале silentium (σιλέντιον – силентион), и овај назив је
постао касније званично име царског савета, који није био сталан орган, већ га
је цар сазивао по потреби, при решавању важнијих државних и црквених питања;
-
колони, који
чине већину сељаштва, све више падају у наследну зависност од својих господара;
Диоклецијанов порески систем је то убрзао; пошто је новац изгубио вредност,
новчане дажбине су постале безначајне, па је много већи значај имало давање
у натури; Диоклецијан је сва та ванредна натурална давања озаконио и
претворио у сталан порез, анону, која
сада постаје основни порез и приход државе, али сав њен терет пада на сеоско
становништво;
-
Диоклецијанов
систем, звани capitatio-iugatio,
усклађује основне компоненте аноне, главарину
и земљарину; јединице опорезивања су: комад земље одређене величине и
квалитета (iugum), и човек који га
обрађује (caput); при разрезивању
пореза, они се броје одвојено, али као што iugum не може бити опорезован ако не
постоји caput који га обрађује, тако не може ни caput бити опорезован ако не
поседује iugum, тако да је за сваки iugum тражен по један caput;
-
градско
становништво без земљишних поседа није плаћало анону, али су већ од Константина
трговци и занатлије плаћали посебне високе дажбине у злату, аuri lustralis collatio (хрисаргирон);
-
због
недостатка радне снаге у пољопривреди, настао је систем έπιβολη (епиволе), који
се појавио најпре у Египту за време Птолемеја, а састојао се у томе да је
државна угарена земља принудно додељивана приватним власницима,
велепоседницима, који су имали задатак да га обрађују и плаћали су на њега
порез;
-
римски новац у III веку потпуно губи своју вредност и прелази се
на натуралну размену добара, што у западном делу Царства остаје на снази више
векова, док на Истоку новчана привреда опет добија превагу, што се огледа у
плаћању аноне и других дажбина у новцу; Константин је успео да створи нов и
солидан новчани систем, а основну јединицу тог система чинио је златни solidus, νόμισμα - номизма (4,48 g, 1 фунта=72 златника); сребрни новац, seliqua
(2,24 g, 1/24 златника,злато 12 пута скупље од сребра);
-
у доба
Диоклецијана и Константина је и војска доживела дубок преображај; римска армија
је до тад била погранична војска, развучена широм бескрајних граница Царства,
није било мобилних трупа унутар Царства сем преторијанске гарде; показала се
потреба за стварањем мобилне јаке војске која би служила као резерва против
спољних непријатеља и као ослонац цара против унутрашњих; то је требало да
обезбеди exercitus comitatensis,
који замењује стару преторијанску гарду, али и прераста њену улогу, а и погранична
војска добија специјални карактер, тако да војници на лимесу, limitanei, добијају за своју службу
земљишне поседе, и постају врста сеоске милиције која живи од свог имања, а са
задатком да брани границу;
-
као врховни
војни команданти јављају се за време Константина magistri militum, при чему пешадијом заповеда magister peditum, а коњицом magister equitum; узрок ове поделе је
страх од јачања једне личности као заповедника војске; ускоро се од ове поделе
одустало, па је уведено да се на царском двору, и на Истоку и на Западу,
поставе 2 војна заповедника истог ранга, са титулом magister equitum et peditum praesentalis; на Истоку су постојала 3
команданта са регионално ограниченом командом: magistri militum per: 1.Orientem, 2.Thracias, 3.Illyricum, који су
заповедали над comitatenses, а потчињени су им били и duces пограничних трупа
(limitanei);
-
војска се све
више варваризује, па њен најважнији елеменат чине Германи, а од становника царства Илири; све је више страних најамника, а све већу улогу одиграва
коњица;
3.
Оснивање Цариграда;
-
померање
тежишта државе на Исток било је условљено не само већом развијеношћу источног
дела Царства, већ и новим војним задацима: надирању варвара са севера преко
Дунава, и сталном опасношћу од јачајућег Сасанидског царства у Персији;
-
већ је
Диоклецијан уочио ту потребу, па је оставио свом савладару Максимијану западни
део Царства, док је источни задржао за себе и боравио у Никомедији;
-
ипак, тек је
Константин на Истоку створио нов државни центар изградивши стару грчку варошицу
Византион на Босфору, и претворивши
је у нову престоницу Царства;
-
зидање је
отпочело после победе над Лицинијем, којом је Константин постао и господар
Истока, новембра 324., а већ је нова
престоница свечано инаугурисана 11.маја
330.
-
положај је
генијално изабран, с обзиром да је нова престоница лежала на граници два
континента, била с копна приступачна само с једне стране, окружена Босфором са
истока, Златним Рогом са севера и Мраморним морем с југа, и контролисала је
трговину и саобраћај између Европе и Азије, као и поморски пут између Егејског
и Црног мора; развила се у најважнији трговачки и саобраћајни центар тадашњег
света;
-
док је број
становника Рима стално опадао, Цариград је непрекидно растао, па је непуних 100
година по оснивању надмашио Рим, а у VI веку је имао преко 500.000
становника; чак је и у свом плану нова
престоница у свему подражавала стару; на њу су пренете све традиције везане за
стари Рим, као и привилегије;
-
Константин је
настојао да подигне сјај и богатство свога града украсивши га велелепним
зградама и уметничким споменицима скупљеним по целом Царству; нарочито замашно
било је зидање цркава, тако да је Цариград од почетка имао изразит
хришћански карактер; становништво је по језику и култури било претежно грчко;
4.
Христолошке распре IV века;
-
најјача
манифестација христијанизације Римског царства у Константиново доба била је
сазивање I васељенског сабора у Никеји
(325); цар је сазвао сабор и управљао њиме, утичући и на његове одлуке; на
сабору се рсправљало о учењу александријског презвитера Арија који је, полазећи
од монотеистичких схватања, одбијао да призна једнакост Оца и Сина, и није
прихватао Христа за бога; Аријева наука је осуђена, и усвојено је да је Син
јединосуштан Оцу (όμοούσιος), што је постала догма и уз допуне са II
васељенског сабора чини «символ вере»;
-
пресудом Никејског сабора, аријанство још није
било савладано; Константин је издејствовао да Арије буде поново примљен у
хришћанску заједницу, али је тиме ушао у сукоб са александријским патријархом Атанасијем
Великим, који је водио непопустљиву борбу за никејску догму, без обзира
на многа прогонства и сукобе са царском влашћу;
-
верски
проблем је пооштрио неслогу између Константиновим синовима и јаз између Истока
и Запада; Констанције (337-361), који је управљао Истоком, био је аријанац,
док је млади Констанс (337-350), на Западу, био присталица никејског
учења; сабор у Сердици (343) није донео измирење, али
је надмоћ млађег брата натерала Констанција да врати протеране православне
епископе; због овога се аријанство, политички побеђено, поцепало се на 2
табора: семиаријанце, који нису
признали јединосушност, али су признали подобносушност (όμοιούσιος) Оца и Сина,
и радикалну струју, која се држала аријанске науке; међутим, ситуација се
променила када је Констанс погинуо у борби са узурпатором Магном Магненцијем
(350), а Констанције га савладао у бици код Мурсе (351);
-
Констанцијева
победа је значила уједно и тријумф аријанства, а опозиција, на челу са
Атанасијем Великим, је силом сузбијена на саборима
у Сирмијуму и Риминију (359), те је аријанство проглашено за државну
веру; настао је расцеп и међу семиаријанцима, па су умеренији пришли
опозицији, а остали су се приближили радикалној струји и цару;
-
велики
историјски значај има то што је у доба аријанске превласти почело покрштавање
Гота, па су германска племена примила хришћанство у његовом аријанском
виду; преводилац Светог Писма на готски језик, Улфила, рукоположен је за
епископа од стране аријанаца, и још дуго су се после слома германска племена
ипак држала аријанства; аријанство је доживело слом после погибије
источноримског цара Валенса (378), а победа православља је потврђена на II васељенском сабору у Цариграду (381),
потврдама и допунама одредби Никејског сабора и стварањем «символа вере»;
5.
Јулијан Апостата (361-363);
-
после верских
превирања под Констанцијем, дошло је до паганске реакције под Јулијаном;
очаран сјајем антике и њене културе, науке и уметности, а разочаран безбројним
хришћанским распрама, Јулијан је припадао слоју неоплатоничара и ретора, и
желео да врати паганске обичаје и религију, која је имала упориште на Западу,
поготово у Риму, као и међу варваризованом војском; на Истоку покушај паганске
реакције није имао одјека, поготово што је код организовања новог паганског
клера копирао устројство хришћанске цркве; после његове смрти при походу на
Персију, и његов покушај реакције је закопан с њим;
6.
Подела Римског царства 395. године (Готи и Византија);
-
после
трагичне погибије Јулијана, побожни Јовијан (363-364) је пожурио да са
Персијом склопи мир, којим је Византија изгубила извесне области у Месопотамији
и Јерменији; у то време је почела и Сеоба народа, тако да се Византији отворила
борба на два фронта, која је трајала све до краја Византијског царства;
-
први цар који
је водио рат на два фронта био је Валенс (364-378), који је био
аријанац, док је његов брат Валентинијан I (364-375), који је
владао на Западу, био присталица никејског учења; на Дунаву се ратовало са
Сарматима и Квадима, на Рајни са Аламанима, у Британију су упали Сакси и Ирци;
ипак, највећа криза је настала кад су Западни
Готи (Визиготи) под притиском Хуна упали преко Дунава у дунавске покрајине,
тражећи да се населе, што им је влада и омогућила у Тракијској дијецези; за
Визиготима су дошли и Источни Готи (Остроготи) и Хуни, и заједно су пљачкали
околне провинције; цар Валенс је похитао са персијског бојишта, али је погинуо
у бици код Једрена (378), где су
Визиготи потпомогнути Остроготима потукли царску војску;
-
држава је из
очајног положаја могла да се извуче само погодбама и споразумом; у међувремену
је у Сирмијуму Грацијан (375-383), син Валентинијана, прогласио Теодосија
I за августа (379);
-
цареви су по
одласку Гота са Балкана склопили са њима савез, foedus, па су Остроготи насељени у Панонији, а Визиготи у северном
делу Тракије; Готи су уживали потпуну аутономију и примали високе плате, а
заузврат су били дужни да као федерати пруже Царству војну помоћ; дошло је до
изражаја варваризовање војске, па су Готи чинили већину царских трупа, а
и заузимали су највише командне положаје;
-
Теодосије је
био ватрени присталица православља, и после II васељенског сабора (381) је свим
средствима подржавао православље и прогонио јеретике; за његове владе је
довршена христијанизација државе, а православље је постало једина допуштена
вера;
-
пошто је
после грађанских ратова успео да уједини Царство, Теодосије га је ипак на
самрти (395) поделио својим
синовима Аркадију, који је добио Исток (припале му и Дакија и
Македонија, које чине префектуру Илирик) и Хонорију (припала му од
илирских провинција само Панонска дијецеза); отада је повучена историјска
граница Истока и Запада, а и после ове поделе је све до пропасти Западноримског
царства остала подела на два дела;
-
Визиготи су
се дигли под Аларихом и пустошили цео Балкан, све до Цариграда и јужне
Грчке, а мир је успостављен кад је источноримска влада поверила Алариху команду
над војском на Балкану, поставивши га за magister militum per Illyricum, док је
Гајна
постављен за magister militum praesentalis и са војском је ушао у
Цариград;
-
у Цариграду
је превладала антигерманска странка (400), па је византијска војска
реорганизована, а Германи (Готи) су из ње потиснути, мада су се убрзо вратили;
Исток се ослободио Алариха пошто је овај кренуо са својим трупама у Италију и заузео Рим (410);
7.
Кодификација V века (Codex Theodosianus);
-
слаби цар Теодосије
II (408-450) владао је у почетку
под утицајем своје енергичне сестре Пулхерије,
а затим је био под утицајем супруге Атенаиде-Евдокије,
чијем утицају треба приписати оснивање Цариградског
универзитета (425), на ком се изучавала граматика, реторика, право и
филозофија, са грчким и латинским професорима;
-
објављивање
Теодосијевог Кодекса – Codex
Theodosianus (438) је било од огромне важности за правни развитак Царства;
то је прва збирка царских закона издатих од Константина Великог; снажно је
наглашен принцип државног јединства, јер је законик обнародован и на
Истоку и на Западу, у име царева Теодосија II и Валентинијана III; после тога
су још изузетно слати закони источноримских царева на Запад, док тога више није
било у супротном смеру, подела међу њима је била све дубља;
-
40-их година
V века Византија је доживела нову навалу са севера; Хуни, на челу са Атилом, су створили огромну државу,
и почели да пљачкају византијску територију, страдали су многи градови на
Балкану (Сирмиум, Наисус, Сингидунум, Емона);
-
византијска
влада је склапала с Атилом уговоре о миру обавезујући се на плаћање данка;
Атила је кренуо на запад, при упаду у Галију је поражен од стране
западноримског војсковође Ајеција у бици
на Каталунском пољу (451); идуће године су Хуни опљачкали Италију, али се
после смрти Атиле (453) њихова
држава распала;
-
после убиства
Ајеција и Валентинијана III (454/5) у Западноримском царству је настао хаос,
док су области изван Италије већ држали варвари: у северној Африци - Вандали, а
у Галији и Шпанији – Визиготи;
8.
Христолошке распре V века;
-
изнад хаоса у
ком се нашао Запад, издигла се нова сила: римска црква; папа Лав I
(440-461) је истакао примат
римске цркве;
-
после победе
над аријанством, установљена је догма о једносуштности Сина са Оцем, али се
сада постављало питање начела божанског и човечанског у Христу; према
представницима антиохијске школе, у
Христу су постојале две одвојене природе: божанство се оваплотило у
Христу, човеку рођеном од Марије, па она не може бити Богородица, већ само
Христородица; насупрот томе, представници александријске
школе су имали учење о Богочовеку, у ком се стопила божанска природа са
човечанском;
-
на
цариградску епископску столицу је дошао Несторије (438), представник антиохијске
школе; међутим, супротставио му се александријски патријарх Кирило,
на чију су страну стали Рим и богато египатско монаштво; на III васељенском сабору у Ефесу (431) је
Несторије подлегао и био проглашен за јеретика;
-
за време Диоскора,
Кириловог наследника, Александрија је задржала примат, а представник њене
странке на царском двору, Eвтихије, је био свемоћан; међутим, сада су се Рим
и Цариград удружили против Александрије;
-
Евтихије је полазећи од Кирилове науке отишао даље и тврдио да
су се две природе у Христу слиле у једну, божанску природу, тако да је
супротно несторијанству настао монофизитизам;
Цариград и Рим су осудили Евтихија као јеретика; александријска странка је још
једном тријумфовала на тзв. Разбојничком
сабору у Ефесу (449), где је сузбијањем опозиције монофизитизам
проглашен за државну веру;
-
до наглог
преокрета је дошло кад је на престо у Византији ступио Маркијан (450-457); он је
сазвао IV васељенски сабор у Халкедону
(451), прихвативши догму о двема природама у Христу, «недељивим, али и
неспојивим», одбацивши тако и несторијанску и монофизитску јерес; ово је
била потпуна победа Цариграда, који је преузео примат међу источним црквама,
док је са Римом био скоро потпуно изједначен;
-
ипак, након
овога је створен јаз између централних покрајина и источних провинција, које су
прихватиле монофизитизам, и тиме заправо исказивале своју тежњу за
осамостаљењем;
Германи (Готи). Исавријанци;
-
после распада
Хунског царства дошао је на Исток нов германски талас; утицај германских
елемената у византијској држави почиње поново да расте, па је средином V века
одлучујући утицај у Цариграду имао Алан Аспар који се ослањао на германске
трупе, а на власт су захваљујући њему дошли и Маркијан, а још више Лав I
(457-474);
-
Лав I је био први
цар који је примио круну од стране цариградског патријарха, што је
показивало моћни положај који је цариградска црква добила на Халкедонском
сабору, и отад су сви цареви примали круну из руку престоничког патријарха;
-
ради
ослобађања од Аспаровог туторства, Лав се обратио за помоћ малоазијском племену
Исавријанаца; исавријански поглавица
Тарасикодиса је дошао са јаком четом у Цариград, узео грчко име Зенон и оженио
се царевом ћерком; после потискивања Аспара, Лав I је одлучио да помогне
западноримској влади и послао је јаку флоту против Вандалске државе у
сев.Африци на челу са Василиском (468), али је она поражена; после тога је
дошло до новог уздизања Германа, па је Аспаров син Патрикије ожењен другом
царевом ћерком и уздигнут у ранг цезара; у Цариграду је опет избио јак
антигермански покрет (471), Аспар је убијен, а Патрикије разведен и рашчињен;
-
када је Лав I
умро (474), на престо је дошао његов
унук, Зенонов и Аријаднин син, Лав II, a Зенон је постављен за савладара
малолетном сину, а после смрти Лава II, Зенон је преузео престо, тако да је
исавријски талас заменио германски;
-
већ 475. је дошло до завере која је оборила
Зенонову владу, и на престо је доведен Василиск, али је Зенон након 20
месеци успео поново да се дочепа власти (476-491);
-
Зенонов
долазак на власт се поклопио са падом Западног Римског царства, па је
Византија стављена пред свршен чин; ипак, нови господар Италије, Одоакар,
је признао врховну власт византијског цара, и постављен је за magister militum per Italiam;
-
ускоро се
Византија коначно ослободила Германа; на Балкану су постојали још увек јаки
остроготски контигенти, у Тракији по Теодерихом Страбоном, а у
Мезији под Теодерихом Амалијцем; Теодерих Страбон је умро (481), па је
византијска влада наговорила Теодериха Амалијца да крене у Италију против
Одоакра, с ким се Византија завадила; борба је завршена у корист Теодериха, па
је у Италији настала Остроготска краљевина (493), а Византија се заувек
ослободила обесних Германа;
-
верски
проблем није био решен; све више је монофизитизам узимао маха у источним
провинцијама, и долазило је до заоштравања између њих и централне власти;
Василиск је за време своје кратке владе стао на страну монофизита и осудио
одлуке Халкедонског сабора;
-
Зенон је
покушао да реши проблем компромисом између источних монофизита и православаца,
па је издао Хенотикон (482), који
није бранио ни монофизитску ни диофизитску науку, и заобилазио је саме изразе
«једна природа» и «две природе»; то није довело до решења проблема, већ га је
само продубило јер су се створиле три странке: монофизити, диофизити
и они који подржавају царску политику; папа је осудио Хенотикон и бацио
анатему на цариградског патријарха, а овај му је одговорио брисањем папиног
имена из диптиха, тако да је дошло да првог већег раскола између Рима и
Цариграда;
9.
Деме;
-
деме или
странке «плавих» и «зелених» нису биле само спортске, већ
и политичке организације; њихова имена су потицала од боја хиподромских
кочијаша; првобитно су биле 4 странке, али су се «бели» спојили са «плавима», а
«црвени» са «зеленима»;
-
Хиподром је
био главна позорница тежњи народа; странке плавих и зелених, чије је вође
(демархе) именовала царска влада, вршиле су важне јавне функције служећи као градска
милиција и учествујући у градњи зидина; језгро дема чиннили су припадници
градске милиције;
-
водеће
елементе странке плавих чинили су
представници старе грчкоримске сенатске аристократије, док су странку зелених водили припадници новог
чиновничког сталежа и сталежа крупних трговаца пореклом из источних
области;
-
из тог
разлога су плави били представници грчког
православља, а зелени представници
источног монофизитизма;
-
Aнастасије I (491-518) је био добар администратор, који се посебно бавио вођењем финансија;
консолидовао је бакрени новац (follis)
и утврдио његову вредност према злату и сребру; убирање пореза је пренео на
преторијске префектуре, укинуо је хрисаргирон, али се анона више није убирала у
натури већ у новцу; потребе државе је задовољавао coemptio, принудни откуп по утврђеним ниским ценама;
-
Анастасије је
водио прави рат против Исавријанаца, и сломио је њихов отпор (498);
-
био је
присталица монофизитизма; у почетку се држао Хенотикона, али је све више водио
монофизитску политику, што је довело до огорчења међу православцима и сукоба
између дема; Анастасије је био присталица странке зелених, па су плави
иступали против његове владе, палили јавне зграде, вређали цара у Хиподрому;
због монофизитске реченице која је унета у песму Тројесветих, избила је побуна
(512), а врхунац кризе био је устанак заповедника трачке војске Виталијана
(513), који је три пута долазио пред зидине Цариграда и преговарао са
царем; иако верски сукоб није био једини узрок Виталијановог устанка, сам чин
иступања Виталијана као браниоца православља имао је посебан значај;
-
за време
владавине Јустинијана I (527-565) je дошло до борбе између дема и централне
власти, па је 532. избила побуна «Ника» (по лозинки побуњеника:
νικα – побеђуј); Јустинијан је желео да се коначно разрачуна са демама, па је
због тога дошло до уједињења странака плавих и зелених у борби против царске
власти; побуна је узела огромне размере, а престоница је била у пламену; у
Хиподрому је Ипатије, синовац Анастасија I,крунисан за цара; Јустинијан је
већ био спреман да побегне, али га је од тога одвукла Теодора, као и одлучност
и вештина Велизара и Нарзеса; Нарзес је почео преговоре са плавима, што је
довело до раскола у побуњеничким редовима, а Велизар је упао са четом у
Хиподром и извршио масакр, побивши више десетина хиљада људи, тако да је побуна
угушена; ово је била победа виз.аристократије над демама;
-
за време Фоке
(602-610), који је крваво прогањао
монофизите, побунила се странка зелених, тако да је њеним представницима било
забрањено свако вршење државне службе, а Фоку су подржавали плави; у земљи је
дошло до грађанског рата; Персијанци на истоку и Словени на северу су претили
да сруше Царство; картагински егзарх је послао свог истоименог сина Ираклија
са флотом против Фокине страховладе, а овај је стигао 610. под зидине Цариграда и преузео власт, уз помоћ странке
зелених;
10. Јустинијанова спољна политика;
- уз Јустинијана
(527-565) је нераскидиво везано име његовог највећег војсковође, Велизара; Јустинијан 533. шаље у Африку војску од 15.000 до 16.000
пешака и коњаника под командом Велизара, једног од најбољих војсковођа старог
света; две битке недалеко
од Картагине (Ad
Decimum, септембра, и Tricamarun, децембра 533)
као и заробљавањем вандалског краља, Гелимера
(пролеће 534) учиниле су крај вандалској власти у Африци, која постаје
префектура;
- одмах затим 535,
са свега 9.000 људи, Велизар започиње освајање Италије; загосподаривши Сицилијом крајем 535,
он осваја Напуљ и Рим (536); остроготски владар, Витигес, опседа га са огромном
војском (фебруар 537—март 538); с јесени или у зиму 539—540, пошто је најзад добио појачање од Јустинијана,
Велизар опседа Равену, улази на
препад у град, 540,
и заробљава Витигеса; Италија (која касније постаје префектура под заповедништвом
равенског егзарха) враћена је империји;
- у походима на
север, император Јустинијан стиже до Саве и Дунава, и око 535.
године реновира град Сингидунум;
- у Шпанији Јустинијан
ослобађа само Андалузију и
приморску област на југоистоку од Визигота, са веома оскудним средствима, заслугом патриција Либерија
од 550-554. године; Византија у њој
организује војно заповедништво;
- Јустинијанова обнова није спасла царство од опасности које су му претиле са
истока; кршећи "вечити мир" из 532, Персијанци, на челу
са Хозројем
I Ануширваном, почетком 540. нападају Антиохију, град
разарају а становништво расељавају; Велизар ће их потући на Еуфрату, али је
Јустинијан приморан да с њима, 546,
затим 562,
обнови мир који га све скупље стаје;
- тешкоће у којим се
налази Исток одражавају се и на Запад где се јављају побуне; у Италији енергични краљ Тотила поново осваја скоро цело
полуострво, укључујући Рим, између 542-547. године; Велизаров наследник Нарзес, коме
Јустинијан поверава, уз знатно појачање, врховно заповедништво над Италијом, стао
је на пут Тотили (552). После
пораза и смрти Тејаса (552), Византији
се враћа опустошена ослабљена земља, унапред предодређена за деобе. У Африци само благодарећи
енергији гувернера Јована Троглите, угушена је побуна Бербера (546—548);
11. Кодификација
VI века;
- настојећи да поврати моћ и славу Римске Империје,
Јустинијан oбразује комисију од 16 правника, на челу са Трибонијем
(Tribonius) и налаже им да прикупе и кодификују целокупну правну заоставштину
класичног периода римског права (ius) и све прописе које су
издали императори пре њега (leges);
- резултат њиховог рада, Corpus Iuris Civilis (Зборник грађанског права) састоји се
из четири дела: Јустинијанов кодекс – Codex
(збирка императорских одредаба из времена од Хадријана до Јустинијана, објављен 529.); Digestаe (Пандекте) (збирка списа римских правника, први пут скупљени списи и систематски сређени, објављена 533.); Institutiones
(изводи из два претходна дела, са коментарима, конципиран као уџбеник) и Novellаe (нове одредбе и прописи објављени за време владавине Јустинијана); Кодекс, Дигесте и Институције су објављене на
латинском, док је већи број Новела обкављен на грчком;
- кодификовано
римско право регулише јавни и приватни живот, живот друштва, појединца,
породице, пословне и имовинске везе; Јустинијанови правници су вршили и неке
измене римског права у складу са хришћанским моралом и обичајним правом
хеленизованог Истока; породично право је човечније под утицајем хришћанства,
али догматска искључивост искључује могућност сваке правне заштите нехришћана;
карактеристична црта је и истицање царског апсолутизма;
12. Словени и Авари;
-
на северне
границе Византије Словени стижу почетком VI века, али не сами, већ у
склопу низа племена (Бугара, остатака Хуна); византијски писци VI века
разликују 2 словенске групе: Словене и
Анте; Словени су живели на самој
обали Дунава и уз реку Прут, док су Анти били источно од њих, између Дњепра и
Дњестра;
-
први напад на
византијске области су предузели Анти за владавине Јустина I (518-527), али је царска војска под
командом Германа успела да га сузбије; Јустинијан I је на дунавској граници за
команданта поставио Хилвуда, који је све до смрти (533) успевао да спречи словенске
упаде;
-
за ток
византијско-словенских борби је била кобна политика Јустинијана који је мало
пажње усмерио одбрани балканских провинција, иако је на читавој територији
Балканског полуострва подигао низ утврђења, ипак, није било довољно војне
посаде у њима, јер је скоро сва војска била усмерена на Запад;
-
Словени су
провалили 548. до Драча; 550. је
велика маса Словена прешла Дунав и преко провинције Тракије стигла све до обала
Егејског мора, и заузела град Топер
на ушћу Месте; непосредно после тога, Словени су прешли опет Дунав и кренули у
два правца, према Тракији и Далмацији, и нанели Византинцима тежак пораз код Адријанопоља (Једрена); Словени се нису
одмах вратили преко Дунава, већ су остали да презиме у Византији са све
опљачкним пленом; следећи напад је био заједно са Кутригурима (558), кад су
провалили до Цариграда и Термопила; Словени нису у почетку желели да се трајно
населе, већ да само пљачкају и воде заробљенике;
-
средином VI
века је долазак Авара
изазвао велике промене северно од Дунава; Авари, племе сродно Хунима, су
живели до средине VI века у Туркестану,
одакле су их потисли западни Турци, па су они ишли на запад преко области
северно од Црног мора и Кавказа и дошли до ушћа Дунава где су покорили
словенска и антска племена; и Авари су желели на запад, али су били поражени од
Франака, те су остали у Панонији, где
су се умешали у борбу између Лангобарда и Гепида;
пошто су пристали уз Лангобарде, Авари су уништили гепидску државу (567); кад су Лангобарди уочили да су
им Авари незгоднији противник, иселили су се у Италију (568), па су Авари остали једини
господари Паноније;
-
учвршћивањем
Авара, Византија је на северу добила новог непријатеља; прва аварска мета је
био Сирмијум, који су Византинци
заузели искористивши тешкоће Гепида (567), али нису били у стању да бране град
и област око њега, па су вршили територијалне уступке Аварима и плаћали им
данак;
-
после мировања
од две деценије Словени су почели да прелазе Дунав и пустоше Балканско
полуострво (578-579), па је
Византија позвала Аваре у помоћ, и они су на челу са хаганом Бајаном
напали Словене на доњем Дунаву и имали делимично успеха у томе;
ратовање Авара на страни Византије је само одложило пад Сирмијума (582), када је Бајан после опсаде града
и изгладњивања становништва ипак успео да га освоји; Византија и Авари су
потписали мир уз обавезу годишњег данка од 80.000 златника (582), али је већ 584. Бајан тражио да се та сума повећа
на 100.000, на шта Маврикије (582-602) није пристао, па су Авари освојили Сингидунум, Виминацијум и Августе;
-
Словени су
пустошили Тракију, Тесалију и Грчку (579-583), а 584. Словени и Авари први пут заједно нападају Солун; Словени су 585. пустошили
Тракију све до испред самог Цариграда, а 586.
је уследио нови, много јачи напад на Солун, али без успеха;
-
после
склапања мира са Персијом (591-592), Маврикије је могао да се окрене
ратовању против Словена, па је послао војсковођу Приска (594) против
Словена северно од доњег Дунава, који је однео победе у борбама против
словенског кнеза Мусокија; ипак, у Цариграду су почеле да се плету интриге око
Приска, па је он опозван и на његово место доведен његов брат Петар,
који је после почетне победе против словенског кнеза Пирагаста доживео
страховит пораз, па је смењен, а Приск враћен;
-
Приск је 596. ослободио аварске опсаде Сингидунум; Авари су 599-600. дошли до самог Цариграда,
али је изненадна епидемија куге међу Аварима спасла престоницу, али је Византија
морала да потпише мир и да увећа данак на 120.000 златника;
-
словенско-аварске
чете су продирале и у Далмацију, па је Маврикије одлучио да Аваро-Словене
нападне на њиховој територији; византијска војска је прешла Дунав код
Сингидунума и водила успешне борбе на Тиси
(600); Маврикије је издао наредбу да војска презими на непријатељском тлу,
што је довело до побуне, па је војска кренула ка Цариграду, где је збачен
Маврикије, а за цара проглашен вођа побуне Фока (602-610);
-
Фока је
обновио ратове са Персијанцима, тако да није имао довољно трупа за одбрану
Балканског полуострва, а словенско-аварски упади преко Дунава су имали свој
врхунац; Словени више нису ишли због пљачке, већ су желели да се трајно населе
на Балкану;
-
у таласима
словенских напада су срушени богати градови (Сингидунум, Виминацијум, Наисус,
Сердика) у унутрашњости, као и они на Јадрану (Салона 614., Епидаурус);
-
Словени су
прелазили Дунав на данашњој румунско-бугарској граници, а код Сингидунума су се
пребацивали из Паноније преко Дунава и Саве; са обала доњег Дунава су дуж обале
Црног мора ишли до самог Цариграда, а и у крајеве између Дунава и планине
Балкан, затим долином Мораве и Вардара до Солуна, одакле су ишли ка југу
(Тесалија, Пелопонез, Епир) и истоку (Цариград);
-
у Македонији
и сев.Грчкој имамо следећа словенска племена: Драговићи-Другувити (зап. од Солуна, у долини Бистрице), Велегезити, Брсјаци-Верзити (између
Охрида и Велеса), Сагудати (ист. од
Солуна), Ринхини, Струмљани (у
долини Струме), Смољани (преко реке
Месте), Вајунити (у Епиру), Мелинзи и Језерити (на Пелопонезу);
-
Словени су са
великом војском, са копна и са мора, опсели Солун (614-616), на челу са кнезом Хацоном, али безуспешно; поново су
покушали са Аварима (618), такође
без успеха;
-
Ираклије (610-641) је покушао да приволи аварског хагана на мир, и у
томе успео (619), али је хаган већ 622. тражио повећање данка; Византија је
покушала да покрене на акцију Словене против Авара, користећи њихово
незадовољство потчињеним положајем; 623.
су се побунили Словени на територији данашње Чешке, на челу са франачким
трговцем Самом, и овај савез, иако кратког века, се знатно проширио
(Моравска, Аустрија и неке словеначке земље);
-
док је
Ираклије ратовао на истоку против Персијанаца, дошло је до опсаде Цариграда (626), са копна и са мора; са копна је
аварски каган довео велику војску састављену од Авара, Словена, Бугара, Гепида,
док су с мора примећени Персијанци, који су одмах ступили у контакт са каганом
ради заједничког обостраног напада; Словени су служили и као лака пешадија и
као флота; ипак, аварско-словенски напад је доживео катастрофу и с копна и с
мора, тако да се Персијанци нису ни умешали у борбу;
-
овај пораз
Авара је битан због тога што они више никад нису представљали претњу за
Византију, а и међу Аварима и Словенима је дошло до неслоге јер су Словени
настојали да се ослободе потчињености од Авара;
-
Словени су
напали Солун и 626. и 630.године, али оба пута без успеха;
13.
Егзархати;
Равенски егзархат
Увод
Равена је постала престоница Западноримског царства 404.
под Хоноријем захваљујући одличном положају своје луке са прилазом Јадранском
мору и идеалном одбрамбеном положају. Равена је остала престоница све до
пропасти Западноримског царства 476., када је постала престоница Одоакра, а
касније Острогота под краљем Теодорихом. Она је остала престоница Остроготске
краљевине све до 539., када је
заузета од стране великог византијског војсковође Велизара, и тада је остала
под управом провинцијског намесника.
Касније, под притиском лангобардске инвазије која је
почела 568, Равена је постала седиште царског егзархата. Равенски егзархат
је формиран и организован 584. за
време владавине Маврикија (582-602), када је византијска влада препознала
потребу за вођењем нове и дуге борбе.
Егзархат
Егзархат је организован од више дуката (нпр. дукат
Рима, дукат Венеција, дукат Калабрија итд.) који су углавном били приморски
градови Апенинског полуострва, док су Лангобарди држали примат у унутрашњости,
залеђу.
Цивилни и војни заповедник ових царских поседа,
егзарх лично, био је представник византијског цара у Равени. Околна територија
се простирала од Венеције на северу до Риминија на југу, и обухватала је и неке
градове који нису били уз обалу. Цела ова територија је лежала на источној
страни Апенина, и била је под директном управом егзарха и чинила егзархат у
правом смислу. Околне територије су биле под управом дука и magistri militum и
мање или више су биле предмет његове власти. Из перспективе Цариграда, егзархат
је чинила провинција Италија.
Равенски егзархат није био једина византијска
провинција у Италији; византијска Сицилија је формирала своју управу, а Корзика
и Сардинија, док су биле византијске, припале су Картагинском егзархату.
Лангобардска престоница је била Павија и они су
контролисали велику долину реке По. Лангобардски утицај се проширио на југ, где
су успоставили кнежевине у Сполету и Беневенту; Лангобарди су контролисали
унутрашњост, док су византијски намесници мање или више контролисали обале.
Пијемонт, Ломбардија, унутрашњост копна Венеције,
Тоскана и унутрашњост Напуља су припали Лангобардима, и мало по мало царски
намесник у Италији је изгубио сву истинску моћ, мада је номинално контролисао
области као што је Лигурија (потпуно припала 640. Лангобардима), или Напуљ и
Калабрија. У Риму је
папа био прави господар.
При крају, око 740., егзархат се састојао од Истре,
Венеције (изузев саме венецијанске лагуне, која је постала независан заштићени
град-држава, претеча касније Млетачке републике), Фераре, Равене (егзархат у
ужем смислу), са Пентаполисом и Перуђом;
Ови делови провинције Италије, као што их је
Јустинијан заузео, били су скоро сви изгубљени, што од Лангобарда који су
коначно покорили саму Равену 751., што побуном папе, који се коначно одвојио од
Царства због спора око иконокластичких реформи.
Однос између папе и егзарха био је динамичан, тако да
је могао да повреди интересе Царства, или да му помогне. Папство је могло бити
покретач локалног незадовољства. Стара римска сенатска аристократија је била
увређена што је њоме владао један егзарх који је биран између многих наметљивих
странаца. Већ ту се егзарх суочавао са претњама како споља, тако и изнутра, што
је спречавало стварни развој и напредак.
У својој унутрашњој историји, егзархат је био предмет
супротних интереса који су водили ка уситњавању суверенитета и успостављању
феудализма широм Европе. Корак по корак, упркос напорима византијских царева,
високи царски достојанственици су постали локални земљопоседници, а у порасту
је био број мањих земљопоседника који су били рођаци, или у најмању руку
сарадници ових чиновника, и нови чиновнички слој се наметнуо у сфери царске
администрације. Међутим, потреба за одбраном царских територија од Лангобарда
је довела до формирања локалних милиција, које су испрва биле припојене царским
трупама, али су постепено постале независне, јер су углавном регрутовале
локално становништво. Ови наоружани људи су формирали exercitus romanae
militiae, који је претеча слободних наоружаних грађана италијанских градова у
Средњем веку. Остали градови егзархата су организовани по истом моделу.
Крај егзархата
Током VI и VII века растућа опасност од Лангобарда и
Франака, и подела између источне и западне цркве изазвана иконоклазмом и љутим
ривалитетом између папе и цариградског патријарха, начинили су положај егзарха
све више неодрживим.
Равена је остала седиште егзархата све до побуне
иконобораца (727). Последњи егзарх Равене је убијен од стране Лангобарда 751.г. Егзархат је реорганизован као катепанат
Италије са центром у Барију, кога су освојили Сарацени (858).
Када су Франци протерали Лангобарде (756), папа
Стефан II је полагао право на егзархат. Његов савезник, Пипин Мали, франачки
краљ, доделио је освојене земље бившег егзархата папи; ова донација, која је
потврђена од стране Карла Великог (774), означила је почетак привремене моћи
папа;
Како је егзархат нестао, и мали остаци царских поседа
на копну, Напуљ и Калабрија, дошли су под управу катепана Италије, а када су
Арабљани освојили Сицилију у IX веку, ови остаци су претворени у теме Калабрију
и Лангобардију. Истра је припојена Далмацији.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Картагински егзархат
Формирање
Значајна независност која је пружена егзарсима
допринела је заједничкој склоности ка побуни против царских власти. Понекад је
побуна била резултат царске небриге, тако да су егзарси били принуђени да
решавају своје проблеме уз малу или никакву помоћ из Цариграда.
У Италији су Лангобарди били главни противник
византијске моћи. У северној Африци берберски принчеви су били моћни
захваљујући римској слабости изван приобалних градова. Проблеми везани за многе
противнике на разним фронтовима (Визиготе у Шпанији, Словене и Аваре на
Балкану, Сасаниде на Блиском Истоку, и Бербере у северној Африци) натерали су
централну власт да децентрализује и смањи моћ у корист бивших провинција.
Појам егзарх се најчешће везује за егзарха Равене.
После губитка Картагинског егзархата услед арабљанских освајања, Равенски
егзархат је добио значај као царски посед у борби за византијску превласт у
запдном Медитерану. Ипак, појам егзарх укључује и картагинског егзарха, који
влада на територији северне Африке. Егзархати су одговор слабој царској власти
у провинцијма и били су део опште милитаризације царства која ће довести до стварања
тема и тагми под Ираклијем.
Картагински егзарси
Картагина је постала престоница провинције Африке када је
Велизар поново освојио ову област од Вандала (533), победивши вандалског краља Гелимера.
Као и Равена, Картагина је имала одличну луку и бродоградилиште са прилазом
Медитерану. Егзархат је укључивао провинције: Африку, Мавретанију Цезарејску,
Мавретанију Тингитану, Нумидију, Сардинију и Триполитанију. Границе Тингитане
су биле проширене на саму јужну тачку Шпаније (тада Монс Калпе, данас Гибралтар)
и Балеарска острва која су била саставни део дијецезе Хиспаније.
Цивилна и војна власт је у почетку била подељена
између преторијског префекта и magister militum-а Африке. Ова два положаја су
спојена у један, тако да добијамо егзарха (591), после реформи Маврикија.
Картагински егзархат је уживао релативну стабилност
упркос затегнутим односима и насилним конфронтацијама с многобројним берберским
племенима у VII веку. Ираклијев покушај да пренесе престоницу из Цариграда у
Картагину (618) је одраз те стабилности.
Визиготска краљевина у Шпанији је такође била стална
претња због византијских поседа на самом јужном рубу Шпаније, и конфликт је
остао нерешен све док и Равенски егзархат и Визиготска краљевина нису пали под
муслиманском најездом.
Током успешне побуне картагинског егзарха Ираклија
(608), Бербери су узели великог учешћа у флоти која је пребацила Ираклија из
Картагине у Цариград.
Захваљујући религиозним и политичким амбицијама,
егзарх Григорије (рођак царске породице) прогласио је независност од Цариграда
(647). У то време утицај и моћ егзрхата се огледала у томе што је он у бици код
Суфетуле окупио војску од 100.000 људи берберског порекла.
Арапско-муслиманско освајање
Прве муслиманске експедиције су кренуле из Египта;
осетивши византијску слабост, они су освојили Барку, у Киренаики, а онда су
ушли у Триполитанију где су наишли на отпор. Захваљујући теолошким расправама
(Максим Исповедник) које се тичу монотелитизма и моноенергизма, егзархат под
Григоријем се дистанцирао од Царства отвореним устанком. Избеглице из Египта,
Палестине и Сирије су преплавиле егзархат, распиривши религиозне тензије и
упозоривши Григорија на арапску најезду. Григорије је окупио савезнике и
сукобио се с Арабљанима код Суфетуле,
која је била његова престоница, и доживео пораз, изгубивши притом живот.
Егзархат се вратио под царску власт после Григоријеве
смрти и после тога је постао полувазална држава под новим егзархом Генадијем.
Покушај наметања трибутарног статуса изазвао је револт међу становништвом.
Врхунац отпора Арабљанима била је победа у бици код
Бискре (682), која је натерала муслиманске снаге да се врате у Египат. Поновна
сукобљавања у егзархату довела су до опадања његове моћи. Муслимански
војсковођа, Хасан ибн Нуман, је са својим снагама срушио римску Картагину (698),
коју су чак бранили и Визиготи, које је њихов краљ послао у страху од
муслиманске најезде.
Губитак Картагинског егзархата и Египта је био тежак
ударац византијским интересима у Западном Медитерану, а тиме је изгубила и
главне изворе људства и богатства.
14.
Византија и Персија;
-
почев од
средине III века, Персија је стално притискала Византију; ново Персијско
царство Сасанида je полагало права
на све територије старе Персијске краљевине, јер су се они сматрали
наследницима Ахеменида;
-
Јулијан
Апостата (361-363) је погинуо у једном походу против Персије, а следећи цар, Јовијан,
је пожурио да са Персијом склопи мир, којим Византија губи неке области у
Месопотамији и Јерменији; цар Валенс (364-378) је по повратку са
персијског бојишта погинуо у бици код Адријанопоља; за време Теодосија
II (408-450) се буди национална култура у Јерменији, што Византија
помаже, иако већи део Јерменије припада Персији, а Византија помаже и саме
хришћане у Персији, због чега долази до сукоба; с обзиром да је Јустинијан
I (527-565) више ратовао на
западу, одбрана према Персији је попустила, a већ су за владе Анастасија
I (491-518) Персијанци освојили
Мартиропољ, Теодосиопољ, Амиду и Низибис;
-
Јустинијан је
532. склопио «вечни мир» са
персијским владаром Хозројем I Ануширваном, али га је овај прекршио већ 540. упавши
у Сирију и разоривши Антиохију, док су на северу Персијанци пустошили Јерменију
и Иберију, и запосели Лазику; Јустинијан је потписао више примирја и плаћао
данак, све док није потписао мир на 50 година 562., када је увећао данак;
-
Персијанци су
ометали трговину Византије са Индијом и Кином, поготово се то одражавало на
византијске потребе за свилом, и тада Византија први пут ступа у контакт са
Турцима и склапа савез са њима против Персије;
-
после
дугогодишњих исцрпљујућих борби на Западу у којима Византија доживљава неуспех,
тежиште спољне политике се преноси на Персију, па Јустинијанови наследници
учвршћују положај према њој; Јустин II
(565-578) je одбио да плаћа данак персијском цару, па је избио
рат око Јерменије; у Персији су
избили немири после 20-годишњег ратовања, што је искористио Маврикије
(582-602) и подржао у борби за престо Хозроја II Парвиза, с ким је потписао мир (591) по ком је велики део Јерменије
припао Византији;
-
за време Фоке (602-610)
је Персија свом снагом ударила на Византију; Персијанци су заузели тврђаву Дара (605), што је изазвало слом
византијске одбране, па су Персијанци упали у Малу Азију и запосели Цезареју, а један одред је стигао све
до Халкедона;
-
за владавине Ираклија
(610-641), Византинци су покушали
у почетку контраофанзиву, па су потисли Персијанце из Цезареје (611), али је
покушај у Јерменији и Сирији пропао; царска војска је доживела пораз код
Антиохије (613), па су после тога
Персијанци заузели на југу Дамаск, а
на северу су ушли у Киликију и заузели Тарс,
док су истовремено Византинци потиснути из Јерменије; тежак ударац свим
хришћанима био је пад Јерусалима (614),
и тада је Свети крст пао у руке освајача и пренесен је у Ктесифон; од 615. су
кренули нови упади у Малу Азију, па је опет један одред стигао до Халкедона; 619. је пао Египат, па је дошло у питање снабдевање престонице житом;
-
после
склапања мира с Аварима, Ираклије је кренуо са војском у Малу Азију (622) и продро у Јерменију, што је
натерало Персијанце да изађу из малоазијских кланаца и крену у потеру, па је
дошло до битке у Јерменији у којој је Ираклије однео победу над персијским
војсковођом Шахрабаразом и Мала Азија је ослобођена;
-
рат је
настављен 623. па је Ираклије преко Кападокије кренуо у Јерменију, заузео Двин и још неке градове, па је кренуо
на југ где је заузео и спалио Ганзак,
једну од сасанидских престоница; 624. је покушао безуспешно да упадне у
Персију, као и 625.године, па се морао задовољити мањим победама;
-
Персијанци су
прешли у офанзиву, па је Цариград 626. доживео
двоструку опсаду, Персијанаца и Авара; Шахрабараз је прошао војском кроз Малу
Азију и заузео Халкедон, док
су Авари заједно са Словенима, Бугарима, Гепидима опсели Цариград с копна и с
мора; патријарх Сергије је одржавао ентузијазам код становништва, па је у
одсудној бици византијске и словенске флоте град одбрањен, док су се
аварско-словенске трупе распале; Персијанци након овога нису ни покушали да
нападну Цариград, већ су се повукли у Сирију;
-
за то време
се Ираклије налазио у Лазики, где је ступио у додир са Хазарима, и склопио савез с њима против Персије; 627. је почела велика офанзива на југ,
у срце Персијског царства, па је дошло до битке
код Ниниве која је одлучила исход византијско-персијског рата, јер је
персијска војска била потпуно уништена; 628.
је Ираклије ушао у Дастагерду,
резиденцију персијског цара, а у Персији су избили немири, па је Хозроје II
збачен и убијен, а на престо је доведен Кавад Широје, који је потписао мир
са Византијом;
-
Византији су
поново припали Јерменија, Сирија, део Месопотамије, Палестина и Египат;
Ираклије је 630. ушао у Јерусалим и поново уздигао Свети крст,
повраћен од Персијанаца;
15.
Teме;
-
за време
аваро-словенских најезди и персијског продирања са истока, у Византији је
почела реорганизација војног и управног система, тј. почело је изграђивање тематског
уређења; у малоазијским покрајинама које нису подлегле непријатељу се
стварају војни окрузи – теме; тематско
уређење наставља развој започет оснивањем егзархата под Маврикијем; као и
егзархати, и теме су управне јединице војног карактера, на чијем челу су
војни команданти – стратези, који
врше врховну војну и цивилну власт; стара провинцијска управа није нестала
одмах, и првобитно је као глава цивилне управе стајао тематски проконзул;
-
реч «тема»
(θέμα) је значила војни одред, а затим је почела да се употребљава и за
војно-административне округе, што открива да је ово уређење настало насељавањем
трупа-«тема» по новоствореним окрузима и стога су се и ти окрузи почели
називати темама; то нису биле само управне јединице, него и територије за
насеља војника; уз вршење обавеза војне службе, војницима су додељивани
земљишни поседи који се називају стратиотска имања; пошто је срушена
одбрана на Лимесу, војници-граничари су насељавани у унутрашњости Мале Азије,
која је остала под Византијом; поред limitanei-a, насељавани су и војници
елитних јединица;
-
у Ираклијево
доба (610-641) се стварају теме Арменијака,
Анатолика и Опсикија, а можда
чак и Поморска тема на јужној обали Мале Азије;
-
увођење
тематског уређења значило је јачање домаће војске; док је у
рановизантијско време војска била заснована на непоузданим страним најамницима,
од VII века се заснива на стратиотима, насељеним на територији Царства; поред
граничара и елитних трупа, византијска влада све више уводи Словене у војску, и
пребацује их у Малу Азију као стратиоте;
-
нова тематска
армија се састоји од војника-сељака који из војничких имања црпу средства за
издржавање и наоружање; стратиот је био дужан да се појави наоружан и на коњу,
а добијао је минималну плату, што је довело до знатног смањења државних
издатака према војсци;
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Реформе управе цара Ираклија;
-
за време цара
Ираклија је осим обнове провинцијске управе започета и реорганизација централне
управе Царства; нестаје моћ преторијске префектуре увођењем тематске
организације, а њене финансијске канцеларије постале су самостални органи, док
су њихови управници дошли на чело нових финансијских институција као логотети τοῡ στρατιωτικοῡ, τοῡ γενικοῡ
и τοῡ ίδικοῡ; поред ових логотета јавља се и логотет τοῡ δρόμου, који углавном преузима дужност старог magister
officiorum;
-
грчки језик, језик народа и цркве, постао је званични језик
византијске државе; то је изазвало промене у царској титулатури, па је Ираклије
престао да се служи латинском титулатуром, већ је узео народни грчки назив василевс (βασιλεύς), који се до тада
само незванично употребљавао, и он је од тада представљао званични назив
византијског владара; ову титулу је Ираклије дао свом сину и савладару Ираклију
Новом Константину (Константину III), aли и млађем сину Ираклони, па је тако
унео нејасност у систем фунционисања институције савладарства, где је
престолонаследник крунисан још за царева живота и носио титулу цара и
савладара, а престо је затим остајао њему;
-
повратак
источних провинција поново је ставио Царство пред проблем монофизитизма;
патријарх Сергије се стално трудио да начини споразум, а његови покушаји
су нашли потпору у науци о једној енергији Христовој, по којој је Христ имао
две природе, али само једно деловање (ένέργεια), која је могла бити
компромис између монофизитизма и Халкедонске догме; ступио је у преговоре са
источним црквама, а и папа Хонорије се сагласио с тим; ипак,
проблем је избио јер се до уједињења покушало доћи насиљем, па се створила
опозиција на обе стране; вођа православне опозиције, јерусалимски патријарх Софроније,
је немилосрдно шибао нову науку, тако да је Сергије, под притиском Софронија, а
и папе Хонорија, који је био резервисан по питању деловања али је признавао
једну вољу, ублажио своје претходно учење: учио је да је Христ поред две
природе имао једну божанску вољу (θέλημ);
ова нова наука, монотелитизам, лежи
у основи едикта који је саставио Сергије, а Ираклије објавио под насловом Ектесис (638); ипак, није дошло до
решења спора, пошто су и православни и
источне цркве, као и папа, одбациле овај едикт, тако да је дошло до нових
спорова и заплета;
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
-
у другој
половини VII века се тематско уређење све више учвршћује, а за време Константина
IV (668-685) се јавља и тема Тракија,
која се ствара ради зштите од новостворене бугарске државе; Јустинијан
II (685-695, 705-711) ствара
тему Хелада у средњој Грчкој, а и у
области Стримона он прави некакву
војно-управну организацију и насељава словенске војнике; делокруг старе Илирске
префектуре се свео на Солун са околином, па се она угасила, а префект Илирика
је постао префект града Солуна;
-
за време Лава
III (717-741) je извршена подела
теме Анатолика, са циљем спречавања узурпација – њен западни део, који је
чинио једну турму (округ) је
организован у посебну тему, која је добила име по пореклу војника, па је
названа тема Тракесијанаца; тема
Опсикија је остала неподељена, а Лав III je на њено чело ставио свог зета Артавазда,
који је касније устао против цара Константина V (741-775), који је
ипак поделио тему Опсикија, па је по старим Букеларима названа Букеларија; између 710-732. је подељена
Поморска тема Карависијанаца, па су два друнгаријата
претворена у теме: јужна малоазијска обала са острвима је постала тема Карависијанаца, док су егејска острва, друнгаријат Егејског
мора, добила своју тему;
-
постепена
консолидација византијске власти на Балкану најјаче се одражава у изграђивању
тематске организације и стварању нових тематских јединица, јер тамо где има
тема, има и византијске власти; већ од краја VIII века поред Тракије,
постоји тема Македонија, која не
обухвата македонску област, већ западни део Тракије, њено оснивање је било
последица похода логотета Ставракија на Словене (783), а негде у то време је основана
тема Пелопонез; првих година IX
века се јавља тема Кефаленија,
која обухвата Јонска острва; у првој половини IX века су као посебне
теме организовани Солун и Драч са својим областима, главна
упоришта на Јадрнском и Егејском мору; нешто касније се у Епиру успоставља тема
Никопољ, а солунска тема се повезује
за Тракијом и Македонијом стварањем теме Стримон;
у другој половини IX века се организује и тема Далмација која обухвата далматинске градове и острва;
-
за време
владавине Теофила (829-842) јача тематска организација на истоку и северу;
ради појачавања византијске позиције на Понту, створене су нове теме Пафлагонија и Халдија: Пафлагонија је обухватила североисток Букеларије, а
Халдија североисток Арменијаке; затим су издвајањем извесних делова Арменијаке
и Анатолике основане војно-управне јединице, «клисуре», на арабљанској граници:
Харсијанон, Кападокија и Селевкија, а касније су и оне
претворене у теме; у Теофилово доба су и тзв. «Климати», византијски градови на
Криму, претворени у тему са седиштем у Херсону;
-
на прелазу из
IX у X век тематско уређење добија своју дефинитивну структуру; постепеним
дељењем малоазијских тема и увођењем тема у другим областима њихов број се
знатно увећао; некада мањи и различити војни окрузи – клисуре, архонтије,
дукати, катепанати, друнгаријати – су се временом претворили у теме; почетком X
века Царство је подељено у следеће теме: у
Азији: Опсикија, Букеларија, Оптимата, Пафлагонија, Арменијака, Халдија,
Колонеја, Харсијанон, Кападокија, Анатолика, Тракесион, Месопотамија,
Севастеја, Ликандос, Леонтокомис, Селевкија и Кивиреота; на мору: Самос и Архипелаг; у Европи: Тракија,
Македонија, Стримон, Солун, Хелада, Пелопонез, Кефаленија, Никопољ, Драч,
Далмација, Сицилија, Лангобардија и Херсон;
-
пошто је Василије
II (976-1025) заузео Самуилово
царство (1018) и загосподарио целим Балканом, територија Самуиловог царства је
претворена у теме; централни део је чинио тему Бугарска са седиштем у Скопљу, која је прво имала ранг катепаната,
а зати и дуката; између Дунава и планине Балкан је створена тема Парадунавон (Паристрион) са седиштем у
Силистрији; у пограничној обали на Дунаву и Сави је створена тема Сирмијум; јадранска обала са Задром на северу и Дубровником на југу је
чинила и даље тему Далмацију, док су словенске државице (Дукља, Захумље,
Травунија, Паганија, Рашка и Босна, као и Хрватска) остале под влашћу домаћих
кнезова, па нису биле провинције, већ вазалне државе; теме Солун и Драч су
имале ранг дуката;
-
за време Алексија
I (1081-1118) долази до
инфлације титула, тако да од три назива која су крајем X века носили тематски
гувернери, задржава се само највиши, тако да за време Комнина сви тематски
гувернери имају титулу дукса, док се катепанима називају помоћници дукса, а
најстарији назив, некада славно звање стратега, се губи; ова деградација титула
се јавља услед смањивања обима и значаја тема;
-
за влдавине Алексија
III (1195-1203) тематско уређење
остаје само привидно, па иако се територија Царства знатно смањила, број тема
се увећао, али су те теме само по имену подсећале на славу старих тема;
16.
Арабљани у VII веку;
-
када је
Ираклије отпочео са победама над Персијом, Мухамед је ударао темељ верском и
политичком уједињењу арапског света, и већ неколико година после његове смрти
је отпочела арабљанска велика сеоба; прве жртве арабљанске најезде биле су Персија
и Византија, чија је вековна борба
ослабила оба царства и учинила их лаким пленом;
-
већ су 634. под вођством калифе Омара
Арабљани упали у Византију и отпочели брзу офанзиву кроз недавно повраћене
територије; у одсудној бици на Јармуку
(636) су до ногу потукли византијску војску, тако да су сломили византијску
одбрамбену моћ и решили питање Сирије,
па им се предала престоница Антиохија без борбе; јачи отпор је пружила Палестина, али је Јерусалим пао 638.;
у међувремену је пало Персијско царство, а затим је окупирана византијска Месопотамија (639/40), из
које су Арабљани продрли у Јерменију
и заузели најјачу тврђаву Двин (640);
истовремено је почело освајање Египта
(641);
-
за време
владавине Kонстанса II (641-668) су
на основу уговора византијске трупе напустиле Александрију (642) и укрцале се за Родос, а
арабљански војсковођа Амр је ушао у Александрију, и одатле
проширио своју власт дуж северноафричке обале све до Триполиса; после смрти
калифе Омара (644), нови калифа, Отман, је опозвао Амра, што је охрабрило
Византинце; на челу јаке византијске флоте војсковођа Манојло је кренуо у
Египат и успео да ослободи Александрију, али је Амр, који је враћен, успео да
потуче Византинце и 646. поново
ушао у Александрију; овим чином је Египат
изгубљен за сва времена за Византију;
-
још већи
војсковођа од Амра био је Муавија, намесник Сирије; пошто су
се учврстили у Сирији и Месопотамији, Арабљани су кренули на Јерменију
(642/43), а Муавија је упао 647. у
Кападокију, и заузео Цезареју;
одатле је кренуо на Фригију, али није успео да освоји утврђени Аморион;
-
после
избијања на средоземну обалу, Арабљани су имали задатак да створе флоту, јер је
Муавија схватио да без флоте не може да се супротстави Византији; он је после
Омарове смрти кренуо са изградњом бродова, и спремио је прву поморску
експедицију (649); арабљанска флота је
напала Кипар и заузела његов главни
град Констанцу, па је Византија била принуђена на примирје од 3 године, за које
је Муавија наставио са градњом флоте; 654.
су Арабљани опустошили Родос, и
однели кип бога Сунца; ускоро затим су заузели и острво Кос, а Крит је опљачкан
и опустошен; близу јужне малоазијске обале су се Византинци под царевом
командом супротставили арабљанској флоти, и у тој првој
византијско-арабљанској поморској бици (655)
је Византија доживела катастрофу;
-
у Арабљанском
царству су ипк избили немири; после смрти калифе Отмана (656) су у Сирији
присталице прогласиле Муавију за калифу, док је у Медини уздигнут «правоверни» Али,
Мухамедов зет, па је између њих дошло до грађанског рата, који је завршен
победом Муавије (661); Муавија је у међувремену морао да склопи мир са
Византијом (659) и да јој плаћа
данак;
-
још у време
док се Констанс II бавио на западу, Муавија је после сређивања прилика у
Калифату, обновио борбе против Византије; Арабљани су упали у Малу Азију (663), и у наредних 15 година су се
њихови напади понављали, па су упадали чак до Халкедона;
-
Арабљани су
заузели Хиос, а 670. полуострво Кизик, у непосредној близини Цариграда, док су 672. освојили Смирну; све ово је била предигра за велики напад на Цариград;
-
у пролеће 674. арабљанска флота је дошла пред
Цариград; борбе су трајале целог лета до у јесен, што се понављало наредних
година; то је трајало до 678. када
су Арабљани морали да одустану од опсаде због великих губитака у поморским
биткама; тада су Византинци први пут употребили «грчку ватру», проналазак
Калиника из Сирије, чије је справљање било познато само њима; при повлачењу је
арабљанска флота доживела даље губитке, док је истовремено арабљанска војска у
Малој Азији доживела тежак пораз; Муавија је био приморан да потпише мир на
30 година, пристајући да цару плаћа данак;
17.
Kонстанс II (641-668);
-
Kонстанс II
је на византијски престо дошао по збацивању свог стрица Ираклоне и његове мајке Мартине;
наиме, Констансов отац, Константин III је био син из Ираклијевог првог брака са
Фабијом Евдокијом, док је Ираклона био дете из брака са Мартином, коју
Цариграђани нису подносили; ипак, Ираклије је оба сина поставио за савладаре, и
оставио им да заједнички управљају Царством, али је старији син, Константин
III, убрзо умро, а посумњано је да је отрован од стране Мартине и патријарха
Пира; народ је тражио да Ираклона прогласи свог малолетног синовца Константина
за савладара, што је овај и учинио, под притиском малоазијских трупа Валентина
Аршакунија, јерменског великаша; ипак, у Цариграду је дошло до
преврата, па су Мартина и Ираклона збачени, њој је одсечен језик, а њему нос,
што је први такав случај у византијској историји;
-
Сенат је
прогласио за цара малолетног сина Константина III, који је на рођењу добио име
Ираклије, при крунисању Константин, а народ га је звао Констанс; млади цар се
нашао под туторством сенатора;
-
за време
владавине Kонстанса II су на основу уговора византијске
трупе напустиле Александрију (642)
и укрцале се за Родос, а арабљански војсковођа Амр је ушао у
Александрију, и одатле проширио своју власт дуж северноафричке обале све до
Триполиса; после смрти калифе Омара (644), нови калифа, Отман, је опозвао Амра,
што је охрабрило Византинце; на челу јаке византијске флоте војсковођа Манојло
је кренуо у Египат и успео да ослободи Александрију, али је Амр, који је
враћен, успео да потуче Византинце и 646.
поново ушао у Александрију; овим чином је Египат изгубљен за сва времена за Византију;
-
још већи
војсковођа од Амра био је Муавија, намесник Сирије; пошто су
се учврстили у Сирији и Месопотамији, Арабљани су кренули на Јерменију
(642/43), а Муавија је упао 647. у
Кападокију, и заузео Цезареју;
одатле је кренуо на Фригију, али није успео да освоји утврђени Аморион;
-
после избијања
на средоземну обалу, Арабљани су имали задатак да створе флоту, јер је Муавија
схватио да без флоте не може да се супротстави Византији; он је после Омарове
смрти кренуо са изградњом бродова, и спремио је прву поморску експедицију (649); арабљанска флота је напала Кипар и заузела његов главни град Констанцу, па је Византија била
принуђена на примирје од 3 године, за које је Муавија наставио са градњом
флоте; 654. су Арабљани опустошили Родос, и однели кип бога Сунца; ускоро
затим су заузели и острво Кос, а Крит је опљачкан и опустошен; близу
јужне малоазијске обале су се Византинци под царевом командом супротставили
арабљанској флоти, и у тој првој византијско-арабљанској поморској бици (655) је Византија доживела катастрофу;
-
у Арабљанском
царству су ипк избили немири; после смрти калифе Отмана (656) су у Сирији
присталице прогласиле Муавију за калифу, док је у Медини уздигнут «правоверни» Али,
Мухамедов зет, па је између њих дошло до грађанског рата, који је завршен
победом Муавије (661); Муавија је у међувремену морао да склопи мир са
Византијом (659) и да јој плаћа
данак;
-
ослобођен
притиска са истока, Констанс је кренуо против Склавинија на Балкану (658); делу Словена у Македонији је
наметнуо византијску врховну власт, а већи број Словена је пресељен у Малу
Азију, и отад први пут чујемо за њих тамо;
-
после тога,
Констанс се окренуо Западу, где је дошло до спорова око монотелитизма; латинска
Африка је била у опасности због религиозних спорова; она је била уточиште
православља у борби против монотелитизма, и тамо је деловао Максим
Исповедник, који је 646. одржао
више сабора у северноафричким градовима, на којима је монотелитизам одбачен као
јерес; ова побуна против византијске власти је нашла израз у томе што се
картагински егзарх Григорије прогласио за цара; Арабљани су 647. напали Картагински егзархат и однели победу код Суфетуле, коју су опљачкали, а у
борбама је сам Григорије погинуо, али су се после богатог данка повукли;
-
ради решавања
верског питања, Констанс II је желео да направи компромис, и стога је објавио Типос (648), у ком су заобиђена сва
питања везана за енергију и вољу Христову; с тим се све вратило на мртву тачку;
-
папа Мартин
је одржао Латерански сабор (649),
на коме су осуђени и Ектесис и Типос, али је одговорност за то стављена на
патријархе Сергија и Павла, а не на цареве Ираклија и Констанса II; с обзиром
да се Мартин уздигао на место папе без сагласности равенског егзарха, Констанс
је послао равенског егзарха Олимпија да ухапси папу; Олимпије
је, међутим, хтео да искористи спор Рима и Цариграда, и да одвоји Италију од
византијске власти и потчини је себи; узурпатор Олимпије је кренуо на Сицилију,
а побуна се завршила његовом смрћу (652);
-
Констанс је
послао новог егзарха, који је ухапсио папу Мартина (653), и послао га у
Цариград; папа је оптужен због велеиздаје и подршке Олимпију, а не због вере, и
осуђен првобитно на смрт, али је затим прогнан у Херсон, где је и умро (656);
-
после тога је
у Цариград доведен и Максим Исповедник, који је оптужен за велеиздају и
непризнавање Типоса, али су њега византијске власти покушале да приволе на
сарадњу, што је он одбио, па је мучен и прогнан у Лазику, где је и умро (662);
-
Констанс је
решио да престоницу из Цариграда пренесе на Запад, али тек након завршетка
најжешћих борби с Арабљанима; он је 660. наредио да се његов брат Теодосије
рукоположи за свештеника, а затим убије, због велеиздајничких намера, а уствари
из страха од губитка престола; он је своја три сина (Константина, Ираклија и
Тиберија) крунисао за савладаре, а брата је заобишао;
-
Констанс је
прво желео да обиђе најважније центре европског дела своје државе, па је
боравио у Солуну, Атини, и на крају прешао у Таренто (663), одакле је започео рат против Лангобарда;
после почетних успеха и опсаде Беневента, ипак се повукао у Напуљ због
недостатка средстава за дуже ратовање;
-
из Напуља је
отишао у Рим, где га је дочекао папа
Виталијан,а што је уједно била прва посета неког од царева после пропасти
Западноримског царства; одатле се упутио на Сицилију, где је у Сиракузи основао нову резиденцију;
Сицилија је била добро изабрано место за резиденцију, јер је цар одатле могао
да брани и италијанске области од Лангобарда и северну Африку од Арабљана;
ипак, трошкови нове резиденције су погодили локално становништво, те је скована
завера, а Констанс II убијен (668);
војска је за цара прогласила Мезезија, али је равенски егзарх
брзо угушио побуну (669);
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.