Белешке из опште историје Средњег века

БЕЛЕШКЕ ИЗ ОПШТЕ

 

ИСТОРИЈЕ

 

СРЕДЊЕГ ВЕКА

 

 

 

 

 

САЈМОВИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ (Сидни Пеинтер)

 

            До краја XI века Фландрија и северна Италија постале су жива средишта трговачког промета, али размена између тих средишта била је прилично слаба. Основни узрок томе биле су саобраћајне тешкоће. Трговачки саобраћај копненим путевима био је опасан и скуп. На стварну цену превоза морали су се додати успутни трошкови за удовољавање прохтевима феудалних господара (високе царине).

Почетком XII века једна моћна властеоска породица видела је у овом прилику да дође до великих прихода. Били су то грофови Шампање. Они су претворили своје поседе у огромну тржницу. У неколицини својих најзначајних градова основали су сајмове. Грофови су уређивали место на ком ће се сајам одржати, подизали тезге, обезбеђивали наоружане људе да одржавају ред и судије да решавају спорове и успостављали мењачнице новца да воде рачуна о великом броју различитих валута које су доносили трговци из многих земаља. Сами сајмови били су пажљиво организовани. Сваки дан био је предвиђен за трговање одређеним производом или групом производа. Гроф је наплаћивао царине за сву робу продату на сајму, изнајмљивао тезге по високим ценама, узимао приходе од рада мењачница. Он је користио свој новац да прошири своју власт и да унапреди пословање сајмова. Властелинствима дуж главних путева којима су трговци стизали на сајмове нудио је феуде у новцу тј. годишњу плату у замену за заклетву верности и прихватање службе која се превасходно састојала у заштити трговаца на путу ка његовим сајмовима.

Током XII века појавила се у западној Европи читава мрежа сајмова. На великим сајмовима најчешће су обављани послови које ми данас називамо велепродајом. Страни трговци доносили су своју робу и продавали је локалним трговцима који су је онда разносили по околини. Међутим, кнежеви и великаши углавном су непосредно трговали на сајмовима. У XIV веку дошло је до опадања сајмова у Шампањи.

 

АНЖУЈЦИ НА СИЦИЛИЈИ (скрипта)

 

                Оснивач династије Анжујаца био је Карло I (1268-1285). Карло је давао француским феудалцима лена која је конфисковао присталицама Хоенштауфена. Положај сељака се знатно погоршао. Француски феудалци су уводили банална права: печење хлеба у њиховим пекарама...

                Карло I Сицилијски је повећао порезе и увео нове дажбине. Недела француских ритера и пораст феудалне експлоатације послужили су као разлог једног великог народног устанка на Сицилији 1282. године. Устанак је почео 31. марта у Палерму, тзв. ''сицилијанско вечерње'', где је било побијено 3-4 хиљаде Француза. У Палерму се састао сицилијански парламент који је круну Сицилијске краљевине понудио арагонском краљу Педру III.

                Моћна арагонска флота у више наврата је потукла француску флоту. Рат је настављен и за Карла II (1285-1309). Године 1302. склопљен је мир у месту Колта, при чему је Сицилија припала Арагонцима.

 

СИЦИЛИЈСКО КРАЉЕВСТВО У XII И XIII ВЕКУ (скрипта)

 

                Године 1101. Рожер, син грофа Рожера, наследио је Сицилију, а 1127. и јужну Италију (после смрти Роберта Гвискарда). Године 1130. Рожер је проглашен за краља Сицилије, Калабрије и Капуе. Папа Анаклет II крунисао је Рожера II (1130-1154) у Палерму. Његова борба за учвршћивање власти трајала је девет година. Норманско ратовање довело је до промена у социјалној структури. Роберт Гвискард и друге норманске вође су у великој мери конфисковале земљу локалне аристократије. Њихова имања дељена су рођацима норманских војвода или католичкој цркви која је много помогла Норманима да учврсте своја освајања. У ред крупних земљопоседника ушли су не само крупни магнати који су се почели називати барони већ и многи средњи и мали ритери који су постали непосредни краљеви вазали (1152-1153. тзв. ''Каталог барона'' – попис). Феудална хијерархија: краљ – грофови – барони – ритери.

                Норманским владарима је пошло за руком да свом утицају потчине цркву, чиме су јасно ослабили своју зависност од папа. Рожер II је основао нове дијецезе и именовао бискупе не тражећи сагласност из Рима. То начело је енергично спроводио и Рожер III долазећи, не само у отворене, већ и у оружане сукобе са папом. За време Вилхелма III (1166-1169) папа Хадријан IV је чак санкционисао право сицилијанског краља да потврђује или уклања бискупе које је клер именовао; папа се одрекао права да тамо шаље своје легате. Све је то било последица учвршћене централне власти Сицилијанске краљевине. Ту је црква постала важан стуб краљевске власти.

                Материјална средства која су стајала на располагању централној власти омогућавала су држање најамничке војске и моћне флоте. Посебна црта друштвеног и феудалног уређења Сицилијанске краљевине представља организација судства. Ту је државна власт у потпуности контролисала ствари (Вилхелм II – закон по коме краљ одређује склапање бракова).

                Јужна Италија је одавно привлачила пажњу немачким царевима. Фридрих I Барбароса је успео да раздвоји брак свог сина Хајнриха VI са ћерком Рожера II, Констанцом, једином наследницом Сицилијанске краљевине. Њега наслеђује Фридрих II. У својим односима са црквом Фридрих II је наставио ранију политику Нормана.

                Фискална политика: први пут у Европи уведен је директни обавезни порез тзв. Colecta који се од 1235. наплаћивао једном годишње од свих слојева друштва и градова.

 

ТЕМУЏИН (ЏИНГИС-КАН) 1195-1227. (илустрована)

 

                Извори: ''Тајна историја Монгола'', ''Историја освајања света'' – Џуваини.

                Пре појаве Џингис-кана (џингис-океан), Монголи нису имали ни вође ни владара (његов отац се звао Јесугеј). Постојбина Монгола простире се северозападно од великог Кинеског зида. Са запада је омеђена планином Високи Алтај, са југа пустињом Гоби, а са севера Бајкалским језером. Средњовековна престоница – Каракорум. Сукоб племена окончао је Темуџин 1195. године кога су сви прихватили за свога кана. Темуџинова освајања била су изузетно успешна:

- 1201-1206. освојио је целу Монголију и постао велики кан (1206. ''курултај'' – скупштина монголских поглавара проглашава Темуџина Џингис-каном, каном свих Монгола);

- 1215. освојио је Кину;

- до 1222. године његова војска долази до Црног мора.

                Џингис- кан се вратио у Каракорум 1224. године. Умро је 18. августа 1227. године (у 60-ој години). После његове смрти земља је подељена међу његовим синовима. Првенство је имао Угедај (велики кан – каган).

 

САНЧО III ВЕЛИКИ (970-1035) (илустрована)

 

                Краљевска кућа Арагона, исто као и краљевска кућа Кастиље водила је порекло од једног од синова краља Наваре из XI века, Санча III Великог. За његове владавине Навара је нагло постала најмоћнија сила у хришћанској Шпанији, али је он опоруком поделио краљевину између синова. Два новооснована краљевства Кастиља и Арагон ускоро су завладала Иберијским полуострвом кроз борбу за ослобођење од Мавара.

 

ПОКРШТАВАЊЕ СКАНДИНАВИЈЕ (пеинтер)

 

                У IX и X веку скандинавске земље су биле слабо политички организоване. Повремено би неки од поглавара стекао прилично широку власт али се све до доба Харолда Лепокосог, који је око 900. године потчинио читаву Норвешку нико не може назвати краљем неке скандинавске државе. Међутим, упркос недостатку јединства скандинавски народи су заузимали пространо царство у северној Европи. У другој половини X и у првој половини XI века су три велика краља: Харолд  Плавозуби у Данској, Олаф Порезник у Шведској и Олаф Тригвасон у Норвешкој, темељно успоставили три скандинавска краљевства и учинили хришћанство својом званичном вером.

Скандинавски народи су мирно примили промену вере, тако да је до краја XI века настало осам дијецеза у Данској и четири у Норвешкој. Основана су архиепископска седишта:

- 1104. - Лунд у Данској,

- 1152. – Нидарос у Норвешкој,

- 1164. – Упсала у Шведској.

                И мада су повремено трајали свирепи сукоби између скандинавских краљева и цркве, црквена хијерархија је углавном подржавала краљевску власт.

 

АУСТРИЈА

 

Почеци династије Бабенберг (976-1246) (скрипта)

 

                Успон породице Бабенберг започиње са Леополдом I (976-994) – маркгроф Аустрије. Жена маркгрофа Леополда, Ребека, била је унука краља Отона I. Хенрих (994-1018) је наследио оца Леополда, а њега син Адалберт (1018-1055). Име Бабенберг добили су од бискупа Отона из Фрајзинга.

                Били су у добрим односима са Арнулфинзима, који су чинили основу опозиције саксонској струји у Баварској. За време Леополда, бечка шума служила је као источна граница марке. За време владавине Хенриха забележене су најстарија сведочанства о настанку назива Аустрија – ''Ostereich''. Реч Аустрија потврђена је први пут 1147. године. Тек са Ернестом, сином и наследником Адалбертовим, положај Бабенберга ће ојачати. Ернест се истакао у борби против Мађара, проширујући границе 1074. године преко Лојте.

                Маркгроф Леополд II наставио је променљиву политику што ће постати карактеристика Бабенберга за дужи период. Био је папин присталица.

                Леополд III (1095-1136), ожењен Агнесом, сестром цара Хенриха V (донела у мираз аустријске земље). Добија суверенитет над градом Бечом, али је главни град и даље Клостернојбург.

- Леополд IV (1136-1141), па његов брат

- Хенрих II ''Јазомиргот'' (1141-1177).

 

 

 

Формирање Аустрије (скрипта)

 

                Још је Карло Велики који је предузео поход против Авара основао Источну марку, на средњем Дунаву. Источну марку су затим опустошили Мађари и земље око средњег Дунава дуго су биле пусте. Нова колонизација тих области види се у X веку. Крајем X века ту се образује Аустријска марка. У XII веку та се марка већ назива Аустријско војводство. Ширећи постепено своје поседе на југ аустријске војводе сједињују суседне области – Штајерску, Корушку и Крањску.

 

Леополд V (1177-1194) и крсташи (скрипта и илустрована)

 

                Из времена III крсташког рата потиче и сукоб између енглеског краља Ричарда I Лавље Срце и аустријског војводе Леополда V. Наиме, по освојењу Светог Јована од Акре, Ричард је одгурнуо заставу Аустрије, ратног симбола из букета победничких застава због чега ће аустријски војвода напустити поход и вратити се у Аустрију. Овај сукоб изазваће поново акције гвелфске опозиције против Леополда. Године 1191. када је Ричард I (вођа гвелфске струје) покушао да продре у поседе Бабенберга, препознат је у бечком предграђу и ухапшен. Касније је испоручен немачком цару који је, да би га пустио, затражио и добио велики откуп у новцу. Део тог новца припао је аустријском војводи који ће га употребити за изградњу тврђава и на ковање новог бечког новца.

                 Због сукоба и поступка према Ричарду аустријски војвода је навукао себи и незадовољство папе, који га је екскомуницирао. Опроштено му је тек при крају живота, после повратка знатне суме новца од откупа Ричарду.

 

ФИЛИП IV ЛЕПИ (1285-1314) И БОНИФАЦИЈЕ VIII (1294-1303) (илустрована)

 

                Конфликт између Филипа IV и Бонифација VIII избио је 1296. године у вези с новим наметима које је Филип IV ударио на свештенство. Папа је издао булу ''Clericis laicos'' у којој је под претњом екскомуникације забрањивао владарима да по својој вољи ударају порезе на цркву, а свештенству забранио да световним владарима плаћају порезе на црквене приходе без дозволе Рима. Филип IV је исте године (1296) одговорио на ту булу забраном извоза злата и сребра из Француске, што је погодило папске финансије. Бонифације је тада учинио уступке и спор је заглађен.

Али 1301. године спор се распламсао још већом снагом, када је на краљевски суд изведен један француски бискуп коме се судило због клеветања краља. Бонифације је настојао да овај случај дође на његов суд зато што бискупи потпадају директно под папску судску надлежност. Никао је сукоб који се ускоро претворио у борбу двају схватања о суверенитету. Бонифације је поново почео да се позива на традиционални папски захтев: папству припада врховна власт и у световним и у духовним питањима. Филип IV је био вољан да папству призна врховну духовну моћ, али је сматрао да у световним питањима никаква спољна сила не може имати суверена права над његовим краљевством.

Да би придобио јавно мњење Француске за себе, Филип је 1302. године, први пут у историји Француске сазвао државне сталеже (свештенство, племство и трећи сталеж – градови). По питању о претензијама папе свештенство је заузело неодређен став. Што се тиче племства и трећег сталежа, они су потпуно подржавали краља. Папа је упутио у Француску свог легата  да прогласи искључење Филипа IV из цркве, ако се не потчини захтевима папе, али је легат био ухапшен и бачен у тамницу.

У Италији су француски агенти на челу са Гијомом Ногареом организовали против папе праву заверу, увукавши у њу његове најистакнутије непријатеље. Папа се тада налазио у малом граду Анањију у Апенинима, где је убрзо и умро. Бонифацијеви наследници Бенедикт XI (1303-1305) и Клемент V (1305-1314) суочили су се са проблемом како да се постигне споразум са Филипом а да се папски ауторитет сачува неокрњен. Папа Клемент V је пренео свој двор у град Авињон на Рони. То тзв. ''Авињонско ропство'' папа трајало је 70 година (1308-1378). Мада Авињон није улазио у састав краљевских поседа папска је курија сада фактички постала потпуно зависна од француских краљева. Тако је почетком XIV века краљевска власт у Француској однела одлучну победу над папством.

 

ХУСИТСКИ РАТОВИ (удаљцов)

 

                Јан Хус (1369-1415) је био професор Прашког универзитета. Проповеди које је Хус држао на чешком језику привлачиле су огромне масе градског становништва. Он је иступао против свемоћи свештенства, против грамзљивости, против црквених намета. Хус је желео да у цркви оствари идеал ''Јеванђељског сиромаштва''. Слично Виклифу, Хус је захтевао секуларизацију црквених земаља и иступао против папске власти, признајући ауторитет само Светом писму. Био је против продаје индулгенција.

                Хусити

                Хусова смрт била је сигнал за почетак национално-верског покрета у Чешкој. Праг је постао центар умерених Хусита, који су углавном били заинтересовани за секуларизацију црквених имања и национално-црквену реформу. Они су се ослањали на имућне грађане и племство, то су Каликстинци. У јужној Чешкој (град Табор) покрет који је истицао првенствено социјалне захтеве, који је захватио сељаке, занатлије, рударе, то су – Таборити. Године 1419. дешавају се отворене револуционарне акције (уништавање манастира и протеривање монаха).

                Хуситски ратови

                Године 1420. папа Мартин V је објавио крсташки рат против Хусита. У тај су крсташки рат пошли углавном немачки ритери, али и из других земаља на челу са царем Сигисмундом. Била је то многобројна сјајно наоружана војска, а ипак су претрпели пораз пред Прагом. Учињен је покушај за примирје. Каликстинци су изнели свој програм тзв. ''Четири прашка члана'':

- слободу проповедања на народном језику,

- причешће под оба вида (хлебом и вином),

- секуларизацију црквених имања,

- контролу над моралним владањем верника.

                Али, Сигисмунд је одбацио споразум и ратне операције су настављене. Немци су били поново потучени а после тога су се поједини њихови одреди растурили по Чешкој, пљачкајући и пустошећи земљу. Хусити су одговарали рушењем католичких цркава и манастира, заузимањем њихове земље. Папа и цар организовали су од 1420-1431. један за другим, пет ратних похода против Чеха, али су сви завршени неуспехом због војне надмоћности хуситске војске.

                Чеси су почели да примењују нове методе ратовања: пешадија се кретала на колима, а уместо тешке артиљерије уведени су лаки топови. Али, хуситски покрет, који није победило туђинско оружје, ослабио је изнутра због разнородног социјалног састава хусита. Хуситски ратови су одиграли у историји Чешке позитивну улогу, јер су у тој земљи изазвали снажан полет националног покрета, који је помогао развоју народног језика и националне културе.

 

INTERREGNUM (1254-1273) (удаљцов, пеинтер, илустр)

 

                Период тзв. ''међувлашћа'' тј. двадесет година после изумирања династије Хоенштауфоваца 1254. годиине представља време непрестаних борби између појединих кнежевина, градова и ритера. Смрт Фридриха II практично је означила крај куће Хоенштауфена. Његов син Конрад II (1250-1254) који је као владар Немачке био беспомоћна фигура, дошао је 1251. године у Италију, али је 1254. године умро не постигавши много. Његов полубрат Манфред, ванбрачни Фридрихов син постао је краљ Сицилије. Међутим, папа Иноћентије IV који је изопштио Конрада и проповедао крсташки рат против њега био је непријатељски расположен према Манфреду. Папа се повезао са енглеским краљем Хенријем III и понудио је сицилијански престо његовом другом сину Едмунду од Ланкастера. Када је постао јасно да енглески барони неће одобрити Хенрију средства за напад на Сицилију, папа је упутио позив Карлу, грофу Анжуа и Провансе, брату француског краља Луја IX Светог. Карло је 1266. године освојио Сицилију и успоставио власт анжујске династије над њом. За то време, немачки кнежеви су, да би се обезбедили од могућности од појаве снажног краља, изабрали двојицу међусобно сукобљених страних кнежева од којих ниједан није имао стварну подршку у Немачкој. Затим су 1273. године изабрали за краља Рудолфа, грофа Хабзбурга, ситног властелина који није био ни кнез. Иако је Рудолф (1273-1292) веома успешно искористио владарски положај – оженио је свога сина наследницом Аустрије, он није ништа урадио да увећа моћ немачке круне. У ствари, ту се није могло много урадити. Немачки кнежеви постали су господари краљевства и нису имали намеру да дозволе обнову стварне краљевске власти. У суштини Немачка више није била једна држава, него лабав савез кнежева под магловитим сизеренством изборног краља.

                Укратко: папа је повратио територије папске државе. Папе су у борби са царевима победиле. Царство је сасвим уништено, а немачка монархија изгубила је сваку моћ.

 

АЛБИЖАНСКИ РАТОВИ (пеинтер)

 

                Најраспрострањенија форма јереси у западној Европи од XI до XIII века било је катарство (дуалистички поглед на свет). Катари су били познати у разним земљама под најразличитијим именима. На југу Француске звали су се Албижани по граду Алби који је био центар јереси. Пошто је дошао на папски престо, Иноћентије III (1198-1216) је решио да предузме ефикасне мере против јеретика из јужне Француске. Прво је покушао мирољубивим средствима. Проповедници који су упућени у ту област нису постигли никакав успех а папски легат није успео да убеди велможе да се заинтересују за проблем.

Најмоћнији властелин у области Рајмунд VI (гроф Тулузе) био је безбрижан, раскоши одан кнез који је држао мноштво конкубина и готово уопште није марио за веру. Био је прилично наклоњен јеретицима и потпуно је одбијао да предузме било какве мере против њих. Иноћентије III је до 1204. године изгубио веру у успех и послушао је савет оних који су веровали да се јеретици могу скршити једино силом. Иноћентије је позвао Филипа II Августа (1180-1223) да поведе војску против јеретика, али француски краљ је био превише заузет ратом против Јована Без Земље. Позив је поновљен 1205. и 1207. године али опет без успеха. После убиства папског легата 1207. године, Иноћентије је изопштио грофа Тулузе из цркве и ослободио његове поданике заклетве верности коју су му положили. Обновио је и позив краљу Филипу. Филип није желео да се учврсти начело да је изопштење довољан разлог за нечије свргавање и избацивање, али ако би црква оптужила грофа Рајмунда за јерес, Филип је као сизерен био спреман да узме под своје старатељство грофовију Тулузу. Ипак, краљ Филип није имао ништа против ако његови вазали желе да нападну Тулузу, као крсташи.

Иноћентије III је почео да проповеда крсташки поход и на његов позив сакупила се у северној Француској војска витезова. Крсташка војска је кренула према југу почетком лета 1209. године. У јулу крсташи су се појавили пред богатим градом који се звао Безије. Град је заузет на јуриш 21. јула и сви становници су побијени. ''Побијте све, бог ће своје препознати''. Настављено је са заузимањем једног по једног упоришта у грофовији Тулузи. Сва освајања праћена су покољима јеретика. До 1212. године освојена је читава грофовија осим градова Тулузе и Монтобана. Године 1215. Четврти латерански сабор одлучивао је о поседницима земаља у грофовији. Рајмунд VI је изгубио све своје земље. Симон де Монфор (вођа крсташа) постао је гроф Тулузе.

                Крсташки поход против албижана је успео. Моћ племића из јужне Француске који су штитили јеретике била је сломљена и јеретици су остављени на милост и немилост цркви. Сада је требало само створити ефикасну црквену организацију која ће их откривати и изводити на суд да би они били коначно истребљени. Та организација добијена је постепеним развојем инквизиције.

 

ОБРАЗОВАЊЕ ПОЉСКЕ (брандт)

 

                Према подацима анонимног баварског географа из друге половине IX века, територија Пољске састојала се у почетку IX века од тридесетак посебних племенских кнежевина. На челу сваке од њих стајала је земљопоседничка аристократија која се формирала претварањем старе родовске ратничке аристократије у слој утицајних земљопоседника. Током IX века формирала се из круга земљопоседничке аристократије кнежевска власт. У другој половини X века може се пратити процес стапања првобитних племенских кнежевина у веће политичке целине. На југу Пољске почело се у IX веку, око племена Вислана, формирати шире политичко подручје под називом Мала Пољска. Пресудно велику важност за политичку будућност Пољске имало је племе Пољана, насељено на обалама доњег Буга и реке Нарев и које је окупивши неколико суседних племена формирало војводство Велика Пољска. Средиште је био град Гњезно, а кнежевску власт је имала породица Попелида.

                Први њен познати представник био је кнез Зиемовит који је проширио територију Велике Пољске на западу до Одре, а на истоку до Висле. У време Зиемовитовог унука Мјешка I (960-992) ширење Велике Пољске наставља се даље, у првом реду према северу, на подручје Поморја. Године 963. Мјешкова војска претрпела је пораз од коалиције појединих пољских племена па је склопио савез са немачким царем Отоном I. Мјешко је себи осигурао и ослон на Чешку, оженио се ћерком чешког кнеза Болеслава I, Дубравком (965), што је довело до продирања хришћанства, латинског обреда из Чешке у Велику Пољску.

                Основана је и пољска бискупија у Познању која је била подређена директно папиној власти. Ослонивши се на своју повезаност са Чешком и уздајући се у савез са царем, Мјешко је 967. године својој кнежевини припојио цело Поморје. Отпор немачких великаша томе проширењу пољске државе, а затим интервенција самог цара Отона I приморала је Мјешка да 973. године на свечаном државном сабору у Кведлинбургу призна да западно Поморје држи у својству царевог вазала са обавезом да му за ту земљу плаћа годишњи данак.

 

МАЈОРДОМ КАРЛО МАРТЕЛ (714-741) (брандт)

 

                Карло Мартел (Чекић) био је ванбрачни син Пипина Херисталског. Као краља уздигао је на престо јединог живог представника меровиншке куће Теодорика IV. Без коначног успеха ратовао је са Сасима, али је успео да покори Баварце, Аломане и Фригијце, после чега је почела њихово интензивно покрштавање. Карло Мартел је 731. године покушао да покори и Аквитанију али се војвода Еудес није предао. Године 711. Арапи су освојили визиготску Шпанију, а 717. освојена је и Септиманија после чега су Арапи нападали Аквитанију. Војвода Еудес затражио је помоћ од Карла Мартела. До одлучујуће битке дошло је 732. године код Поатјеа. Пораз Арапа био је потпун и они су се морали повући из Аквитаније која је најзад признала вазалску подложност франачкој власти.

Године 738. војводе Провансе, уз помоћ арапске војске, кренуле су уз ток Рајне са циљем да се ослободе франачке превласти. Карло Мартел био је заузет ратовањем са Сасима, али му је у помоћ притекао лангобардски краљ Лиутпранд, па су нападачи одвраћени. Године 739. покорена је Прованса. На подручју које је подвргао својој власти, Карло је увео безобзиран и силовит режим, сламајући своје противнике, чак и кад су били на највишим црквеним положајима. Трудио се да има што више вазала, које је за себе могао везати само даривањем земље. Често је конфисковао имања сваком ко би се противио његовој политици. Државом је управљао као да је монарх, објављивао је законе и изрицао правду као да је краљ. Кад је 737. године умро Теодорик IV више уопште није поставио новог краља, него је владао сам, али и даље са титулом мајордома. У таквим околностима папа Гргур III у два је наврата тражио помоћ од Карла Мартела против Лангобарда, али он је остао веран својим савезницима у нападу Арапа.

Уочи своје смрти 741. године Карло Мартел је свом старијем сину Карломану оставио власт у Аустразији, а млађем Пипину власт у Неустрији, Бургундији и Прованси.

Мајордоми су највиши управници краљевског двора који су већ на почетку VII века постали најмоћнији. У сваком од три дела државе, мајордом је у својим рукама сједињавао највише управне функције и био поседник најпространијих имања.

 

УСТАНАК ВАТА ТЕЈЛОРА (удаљцов)

 

                Године 1381. избио је у источној Енглеској устанак. Сељаци су најурили порезнике и краљевске чиновнике. Устанак је почео као протест против тешких пореза, али се ускоро окренуо против свих угњетача народа и највише против феудалаца. У многим местима источне Енглеске образовани су сељачки одреди. Они су уништавали властелинска имања и манастире, пљачкали, спаљивали. Највећом организованошћу одликовао се устанак у грофовијама око Лондона – у Есексу и Кенту. Кентски сељаци ослободили су из тамнице Џона Була (један од лоларда, који је захтевао укидање црквеног десетка и одузимање цркви њених огромних имања). Главни вођа устанка био је занатлија, зидар Ват Тејлор. По његовом имену устанак из 1371. године обично се зове ''устанак Вата Тејлора''.

Сељаци из Есекса и Кента пошли су на Лондон у два велика одреда. Лондонски председник општине наредио је да се затворе градске капије, али градска сиротиња није дозволила да се то учини. С развијеним заставама, не наилазећи на отпор, сељаци су ушли у град. Почели су да пале и руше куће најомраженијих лица у народу. Сељаци, устаници су опколили лондонски замак Тауер, у коме се тада налазио краљ Ричард II (1377-1399), унук Едварда III. До састанка с краљем дошло је у Мајленду. Сељаци су краљу изнели своје захтеве који су добили назив Мајлендски програм:

- укидање кметског система,

- укидање кулука,

- слободну трговину у Енглеској и,

- амнестију за устанике.

                Краљ је био принуђен да пристане на све сељачке захтеве. Један део сељака поверовао је краљевим обећањима и напустио Лондон. Знатан део сељака, заједно са Ватом Тејлором и Џоном Булом остао је у Лондону. Они су тражили да се поново састану са краљем. Краљ је био приморан да се састане са сељацима у Смитфилду. Смитфилдски захтеви:

- да се укину сви закони сем Винчестерског (Едвард I – гарантује личну и имовинску безбедност),

- да се црквене земље поделе сељацима,

- да се изједначе сталежи,

- да се укине кметство.

                У време краљевих преговора са сељацима, лондонски председник општине издајнички је убио Вата Тејлора. Сељаци, немајући више свог вођу, нису више пружали отпор. Наговорили су их да оду кућама. Сељаци су се разишли у убеђењу да су сви њихови захтеви прихваћени. Међутим, ритерски одреди дали су се у потеру за сељацима и без муке их уништили. Одмах затим су послате краљевске судије у све устаничке области и ови су се свирепо разрачунавали са устаницима. Много сељака било је повешано. Краљ је издао наредбу да сељаци без поговора морају слушати сениоре и испуњавати све оне обавезе које су имали пре устанка.

                Тако је угушен сељачки устанак. Он је био уперен против феудализма и тежио је да укине установу кметства. Устанак Вата Тејлора задао је снажан ударац феудализму. Феудалци поседници сада су се бојали да сељаке терају на кулук и да им повећавају обавезе. Током XV века готово сви сељаци су преведени новчане дажбине. Притом су многи од њих откупљивали слободу, тако да је крајем XV века у Енглеској остало врло мало кметова.

 

САБОР У КОНСТАНЦИ 1414. ГОДИНЕ (удаљцов, пеинтер)

 

                Године 1377. папа Гргур XI је пренео папску резиденцију из Авињона натраг у Рим. Авињонско ''ропство'' је било завршено али је готово одмах после тога почео тзв. ''велики расцеп у католичкој цркви''. Гргур XI је умро 1378. године. На његово место претендовала су у исти мах двојица папа: Италијан Урбан VI изабран у Риму и Француз Климент VII, изабран у Авињону. Обојица су искључила један другог из цркве, међусобно се проклели и назвали антихристима. Једне су државе признале Климента а друге Урбана. Такво стање трајало је и после смрти обојице папа. Да би се учинио крај таквом стању, више свештенство је одлучило да сазове сабор који би ликвидирао расцеп. Године 1409. сазван је сабор у Пизи, али он није довео ни до каквог резултата, него је изабран још један папа. Више свештенство најважнијих европских земаља настојало је да сазове нови сабор због:

- спасавања угледа католичке цркве,

- борбе с ''јеретичким'' учењима која су захватала градску буржоазију и народне масе незадовољне свемоћу феудалне управе.

                Нови сабор сазван је у Констанци (1414-1418). Реформа цркве требало је да буде тема сабора који се састао у Констанци али стварни резултат углавном је одговарао политичким интересима световних владара. Сабор је сазвао папа из Пизе, Јован XXII. Али, под притиском немачког цара Сигисмунда који је био покретачка снага овог сабора десило се следеће:

- сабор је позвао на саслушање и осудио на ломачу Јана Хуса,

- затим је сабор збацио сву тројицу папа и на њихово место изабрао новог папу, Мартина V

- сабор је смањио папске приходе и поставио захтев да папа повремено сазива саборе, који су том приликом били проглашени за врховни орган цркве, орган који стоји изнад папе.

                Папа Мартин V је избегавао да сазива нове саборе који би ограничили папску власт. Међутим, сазван је сабор у Базелу (1431-1447) који је потврдио одлуке сабора у Констанци. Нови папа Евгеније IV проклео је Базелски сабор и сабрао нови сабор у Ферари који је ускоро пренесен у Фиренцу (дошло је до уније између западне и источне цркве). Базелски сабор је збацио Евгенија IV и изабрао новог папу, Феликса V. Евгеније IV је успео да постигне да Базелски сабор буде распуштен и да се Феликс V одрекне папске столице. Спољашње јединство католичке цркве било је успостављено. Али, сабори нису обновили папство. Папе губе сваки ауторитет и упуштају се у ситнодржавну политику, повећавајући свим средствима своје поседе, богатећи своје рођаке, мешајући се у интриге ситних италијанских дворова.

                Фирентински сабор

                Сазвао га је папа Евгеније IV. Постигао је ефектан, али у суштини безначајан успех, прогласивши 1439. године унију западне и источне цркве уз потчињавање ове последње папи. То је изазвало ликовање хришћанске Европе и донело превагу над Базелским сабором.

 

КАЗИМИР I ОБНОВИТЕЉ (1038-1058) (брандт, удаљцов)

 

                Пољски савез племена у сливу реке Висле образује се средином X века. Из тог времена познат нам је пољски кнез који је стајао на челу тог племенског војног савеза по имену Мјешко, који је већ примио хришћанство. Признавао је своју зависност од немачких краљева. Пољска држава стиче потпуну самосталност за време владавине Мјешковог сина Болеслава I Храброг (992-1025). Образовала се крупна средњословенска држава која је достигла велики утицај у Европи. На кратко време пред смрт Болеслав Храбри крунисао се за пољског краља.

Услед делатности кнежева процес феудализације је у XI веку убрзан. Сељаштво се претвара у кметове, како услед распадања родовског уређења и јачања власти родовских старешина тако и услед образовања војничког сталежа. После смрти Болеслава Храброг његова држава која је била доста површно уједињена, почела се распадати у борби између његових наследника. Пољска је изгубила већи део територија које су стечене у доба његовог кнежевања.

Десет година после смрти Болеслава Храброг дошло је до општег устанка кметова и робова. Тај је устанак био истовремено и против ритера и против свештенства, а исто тако и против каштелана (начелника локалних органа управе) и других краљевих агената. Сељаци су на јуриш заузимали градове, пљачкали цркве и обнављали стару паганску религију. Цар Хенрих III Црни (1039-1056), помогао је пољском кнезу Казимиру да угуши тај устанак.

                Казимир је поново успоставио хришћанство, поново подигао градове и каштеле, а робове и кметове приморао да сносе раније обавезе због чега је добио надимак Обновитељ. Опасност од сељачких немира уверила је великаше да је јака монархијска власт неопходна за одржавање њихове класне владавине. Руски кнез Јарослав је био у добрим односима са кнезом Казимиром I (брачне везе – сестра Јарослава I Мудрог, Марија је била удата за Казимира I; син Јарослава I Мудрог, Изјаслав био је ожењен Казимировом сестром Гертрудом).

 

ПОРОДИЧНА ПОЛИТИКА ОТОНА I (брандт)

 

                У Немачкој је после смрти Хенриха I Птичара (919-936) 936. године, краљевску власт преузео његов другорођени син, двадесетчетворогодишњи Отон I (936-973). Одмах по ступању на власт он је напустио политику свога оца (савез са војводама) и вратио се схватањима Конрада I о ослонцу краљевске власти на цркву. Али, прва етапа његове владавине била је испуњена сукобима са спољашњим непријатељима и вишегодишњом борбом са немачким војводствима.

                После смрти баварског војводе Арнулфа 937. године Отон је заратио са његовим старијим сином и наследником, успео је да га победи и збаци а на његово је место поставио његовог млађег брата Бертолда, као свога вазала. Убрзо је избила општа побуна немачких војвода, којој је на челу био његов млађи брат Хенрик. После многих ратних преобрата, 939. г. Отонова је војска постигла важну победу у Порајњу, где су погинуле војводе Лотарингије и Франконије, а остали су завереници одлучили да се покоре.

                Баварску је Отон 948. године, после смрти војводе Бертолда, препустио своме брату Хенрику, али као вазалну територију. А, 949. г. након смрти саског војводе, ту је земљу стекао Отонов најстарији син Лиудолф, ожењен ћерком умрлог војводе. Тако је у Немачкој у периоду од 939. до 949. г. нестало независних националних војводстава са самосталним владарским династијама.

                У борби која је уродила тако важним резултатима Отон се ослањао на црквене власти. Већ од почетка своје владавине, он је без обзира на папство или претензије војвода, свуда постављао бискупе по својој вољи, па су црквом најчешће управљале личности које су свој положај захваљивале њему, а многи су од њих били и чланови његове ближе или даље породице.

                Тако постављене бискупе и надбискупе Отон је сматрао својим непосредним вазалима. Он им је посебним свечаним чином (инвеституром) поверавао њихову црквену функцију, предајући им у руке бискупски штап као симбол свештеничке службе. Бискуп је полагао вазалску заклетву верности краљу. Тек после тога следио је црквени обред посвећења.

                Прилику за освајање Италског краљевства пружило је Отону Беренгарово утамничење Аделаиде, удовице краља Луја од Провансе, баштиника наследног права на царску титулу, и њен бег у Немачку ради тражења Отонове помоћи (951). Отоново освајање Италије било је без тешкоћа и брзо. Он је на темељу своје војне акције почео за себе употребљавати назив италскога краља. Оженивши се још исте 951. године Аделаидом, придружио је свом освајачком успеху и њена наследна права.

                Убрзо долази до нових побуна у Немачкој због супарништва између Отоновог најстаријег сина Лиудолфа и Отоновог млађег брата Хенрика Баварског. Грађански рат је трајао више од годину дана. Завршио се Отоновом победом.

                Најистакнутије положаје Отон је у још већој мери концентрисао у рукама чланова своје породице.

- Лотарингију је одузео своме зету Конраду и дао је своме брату Брунону (надбискуп Келна);

- Баварску је оставио своме брату Хенрику;

- Швапску је предао његовом зету грофу Берихорду;

- надбискуп Мајнца је постао Отонов ванбрачни син Вилим.

 

- 957. г. Лиудолф умире приликом похода у Италију,

- 961. г. Отон креће на Италију,

- 962. г. Отон и Аделаида крунисани су у цркви Св. Петра царском круном,

- 13. фебруара 962. – ''Отонове привилегије'' – подвргавање цркве држави,

- 967. г. у Риму, царском круном крунисан је Отон II.

 

                Своју намеру да стекне и византијске поседе (Апулију и Калабрију) Отон I је најпре покушао да оствари планом да свога сина Отона II ожени византијском принцезом. У Цариграду је тај предлог одбачен с презиром а Отонов војни поход (968-969) завршио се неуспехом. Тек након доласка Јована Цимискија на власт, Византија је пристала да немачко-римском владару да једну цареву рођаку за жену (Теофано). Тај дипломатски брак (972) значио је признање царске титуле.

 

СКАНДИНАВСКЕ ЗЕМЉЕ ДО IX ВЕКА (брандт)

 

                Рана епоха пресељавања племена и народа из Скандинавије на европски континент почела је већ у II веку п.н.е. (Цимби и Теутони). С прекидима она се продужава још готово седам векова, па је знатан део народа који су преплавили Римско царство био скандинавског порекла (Вандали, Бургунди, Готи, Ругијци...). С полуострва Јутланда иселили су се у Британију Англи и Јути.

                После тих исељавања у Норвешкој се формирао низ малих краљевстава (најмање девет њих). Свако се краљевство састојало од релативно самосталних области појединих племена.

                У Шведској се такође остварила територијална расподела. На северу је обитавао народ Свеон, јужније од њих боравио је народ Готар. У другој половини VI века дошло је до сједињавања тих подручја, при чему је превласт имао свеонски (шведски) Упланд, са средиштем у Упсали.

На крајњем југу Шведске, у Сканији боравили су Данци, који су дошли вероватно из јужне или средње Шведске. Њихова држава обухватала је Сканију и данашње данске отоке. Средиште јој је био град Лејре на отоку Сјаланду.

Још у првој половини V века Данци су напали Јуте, који су боравили на северном делу полуострва Јутланда и поробили их, што је можда допринело одсељењу главнине Јута и Англа у Британију. Након тих догађаја Данци су заузели цело полуострво. Данско краљевство са средиштем у Лејри имало је у VII веку краљеве из куће Скјолдунга, а њихова су имена позната из песме о Беофулфу.

Крајем века, један од њих, Ивар Видхафадми, проширио је власт Данаца у јужној Шведској, заузео део Саске у северозападној Немачкој а такође и Источну Англију на Британском полуострву. Та велика држава сачувала се и након средине VIII века.

Нови талас скандинавске миграције изненадио је западну Европу крајем VIII и почетком IX века. Норвешка инвазија изразитије је тежила за освајањем подручја погодних за насељавање. Већ почетком IX века потпуно су освојили и населили оток Шетланд, Оринеј, Фероер и око 870. г. Исланд. Из тих база запоседали су рубна подручја Шкотске, Ирске и западне Енглеске.

Почевши од 30-тих година IX века нападима Норвежана придружују се и Данци. Њихова прва мета биле су обале Фригије (данашње Низоземске и јужне Енглеске). Они нарочито упорно нападају области око ушћа Рајне и Шелде, а ускоро се испољава и њихова тежња за насељавањем.

Бројни су били и напади на југоисточне и јужне области Енглеске, на Фландрију и француске земље око ушћа и токова великих река које се уливају у Атлантик, на обале Шпаније (све до Севиље). Њихови безбројни напади на Енглеску довели су до запоседања две трећине британског полуострва. Продирали су дубоко у унутрашњост Француске пљачкајући и палећи, што је 911. г. довело до формирања посебног норманског војводства на обалама доње Сене, при чему је њихов војвода Ролон ступио у вазалски однос према краљу Француске.

Око средине IX века један од чланова шведске краљевске куће Халвдан Црни, владао је пределом северно од Осла. Тај краљ је подвргао својој власти југоисточну Норвешку. Његов син Харолд Лепокоси, освојио је целу етничку територију Норвежана (крајем IX века).

Харолд је своју државу поделио међу синовима, при чему је првенство имао Ерик Крваве Секире, али је борба за власт трајала до краја X века (955).

 

МАЂАРСКА

 

Прадомовина мађара (скрипта)

 

                Угро-финска група тј. Мађари, били су размештени око реке Об у суседству Анта и Манса, који сачињавају подгрупу угарских народа. У првим деценијама нове ере, Угро-Мађари су прешли на пастирско-номадски начин привређивања. Онај део Угра који је почео да се бави сточарством били су управо Мађари. И Херодот помиње Мађаре али под именом Јурим, пишући о њима као о добрим ловцима и коњаницима. У V веку нове ере Мађари су под влашћу Турака-Бугара, што ће их приморати да почну са расељавањем отаџбине и да продиру према Црном мору где су у VI веку потпали под власт Сабира, а затим и Оногура до краја VII века. У тој области посебно северном делу црноморске обале, Мађари потпадају под власт Хазара. Доласком на територије Црног мора и потпадањем под власт ових племена, Мађари крећу у групама према северу, али многи остају на земљи господара, навикавајући се постепено на земљорадничко-седелачки начин живота. Мађари су се током IX века задржали око Црног-Азовског мора и Левадије (око Дона). Шездесетих година IX века упутили су се према Панонији потиснути од Печенега. Формиран је савез седам племена која ће под именом Мађар егзистирати око доњег Дунава. Ово име дошло је од речи ''међер'' што значи племе.

                Размештај Мађара на доњем Дунаву довео их је у додир са Бугарима и 838. године заједно ратују против Византије. Ту се први пут Мађари помињу као посебна народност југоисточне Европе. Већ 862. године одреди Мађара стижу у Немачку и Француску пустошећи све пред собом. Године 895. ратују у савезу са Византијом против Бугара, а 896. због напада Печенега, савез угарских племена је отишао у средње Подунавље.

 

Насељавање мађара

 

                Због напада Печенега 896. године савез угарских племена је отишао у средње Подунавље. Продором у Панонију дошло је до учесталих сукоба са Францима (од 902-906). Најзначајнији успеси мађарског савеза племена били су управо у периоду од последње деценије IX века па до краја прве деценије X века. Савезом управља Арпад (890-907), родоначелник династије Арпад, која ће Угарском владати до 1301. године.

За Немце су мађарски напади постали проблем који се морао брзо решити. Стални напади мађарских племена изазивали су праву пометњу међу становницима држава на које су ударали. У Италију су упали 924. године и заузели Павију, Верден су опустошили 926. и продрли до Рима. Хенрих I је успео да привремено заустави мађарску експанзију али трајни пораз нанео им је Отон I, 10. августа 955. на пољу Леху (јужно од Аугзбурга) где је  велика мађарска војска поражена.

- Таскони

- Гејза (972-997) – покрштен; дозволио несметано ширење хришћанства

- Стјепан (997-1038) – безобзирно завођење хришћанства.

- Ваини

 

Стјепан I Угарски (997-1038)

 

                Стјепан је примио хришћанство из Немачке, зато је растао утицај Немаца. То је изазвало устанак мађарских великаша 998. године. Потпомогнут од Немаца, Стјепан је угушио заверу сјајном победом код Весприма. Резултат ове битке било је још жешће и безобзирније завођење хришћанства – ''огњем и мачем''. Стјепан је у Острогону подигао надбискупију а у Колчи бискупију. Уз то 1000. године папи је пошла делегација – посланство да измоли благослов за учињено дело и да затражи краљевску круну.

 

Мађарска као краљевина

 

                Папа Силвестар II (999-1003) прихватио је сугестије мађарске делегације и благословио све постигнуто у Стјепановој држави на ширењу хришћанства, истовремено му дајући краљевске инсигније. По повратку посланства у Острогон Стјепан је 1000-1001. године крунисан краљевском круном. Стекао је још већи број противника него што их је имао раније. Године 1002-1003. ердељски војвода кренуо је у рат против краља Стјепана, али је поражен и Ердељ је, са Банатом, припојен Мађарској. Почетком 1028. године Стјепан је ратовао против Чешке око заузимања Словачке, која је припала Мађарској миром из 1031. године. Тешко болестан, Стјепан је умро 1038. године, 45 година касније проглашен је за свеца.

Три године пре смрти Стјепан I је за свог престолонаследника одредио свог сестрића Петра (сина млетачког дужда Орсеола). Одмах по ступању на престо, Петар (1038-1042) је изазвао гнев поданика, дошло је до побуне и он је напустио престо (1042). Феудалци су себи изабрали другог владара, Самуел Аба (1042-1044), који није био способан да задржи престо. Петар је уз помоћ немачког цара Хенриха III поразио Абу 1044. г. и враћа се на престо (1044-1046). Да би задржао наклоност немачког цара, 1045. године позива Хенриха III у Угарску и проглашава га за свог сизерена, а Мађарску (Угарску) за Хенрихово лено.

Великаши су поново збацили Петра са престола а на чело државе довели Андрију I (1046-1061). Немачког цара је потукао и за извесно време отклонио опасност са те стране, али је морао да се сукоби са братом Белом. Бела је победио и прогласио се краљем (1060-1063). Успео је да среди односе у земљи. Наследио га је Андријин син Шалмон (1063-1074). Он је дошао у сукоб са Белиним синовима који су га 1074. године поразили. Угарском је завладао Геза (1074-1077), који је краљевску круну добио из Цариграда. После њега је владао Ладислав (1077-1095).

 

Мађарска у XII веку

 

                Коломан (1095-1116) наставио је политику свога претходника Ладислава о ширењу према југу. Године 1097. код Гвозда је поразио Хрвате и продро до Београда на мору, али је 1099. године угарска власт у Хрватској збачена. Коломан је у новом ратном  походу на Хрвате 1102. године, приморао хрватска братства на нагодбу која су пристала да га прогласе за хрватско-далматинског краља, а он се обавезао на држање посебног сабора за хрватске државне послове. Дипломатске активности: постигнут је споразум са Византијом 1107. године по коме је Коломан преузео контролу над свим далматинским градовима и острвима. Године 1115. кренуо је против Коломана бивши хрватски краљ Алмош, али је поражен. Коломан је поново ставио под своју власт Хрватску од Драве до мора и предао је на управу бану, као представнику краљевске власти у земљи. Умро је 1116. године, а  наследио га је син Стјепан II (1116-1131).

                За време његове владавине Венеција је успела да завлада далматинским градовима. Алмошеве присталице принудиле су Стјепана да за свог наследника прогласи Белу Слепог. Бела Слепи (1131-1141), који је био марионета у рукама своје жене Јелене, ћерке српског великог жупана Уроша. Појачана је краљевска власт, али су поделили земљу између своја три сина. Круну је добио Геза (1141-1162). У време његове владавине Угарска краљевина се нашла између два непријатеља: Немаца и Византинаца. Геза је склопио савез са Норманима против Византије, коме су се прикључили папа и француски краљ. Али, савез се брзо распао. Византијски цар Манојло Комнин је то искористио и освојио Србију око 1150. године и приморао Угарску на потписивање мира. За време владавине Гезиног сина Стјепана III (1162-1173), Манојло се пуно мешао у унутрашње ствари Угарске. Кад је Стјепан III умро наследио га је брат од стрица, Бела III (1173-1196), који је био у Византији васпитаван, али се окренуо римској цркви, подржавајући и спроводећи њену верску политику.

                После Белине смрти наступио је период његових синова: Емерик (1196-1204) и Андрија II (1204-1235).

 

Андрија II (1205-1235)

 

                За Андрију се може рећи да је био чудноват владар. За престо се отимао са братом, а када је ступио на престо лоше је вршио своју дужност. Без јаке воље, био је само играчка на двору. Потпао је под утицај своје жене Гертруде, ћерке крањског војводе. Организована је завера угарско-хрватских великаша о збацивању Андрије али није успела. Андрија се није обрачунао са побуњеницима, напротив делио је крунска добра купујући тако наклоност великаша. Краљица, омрзнута због свог понашања, 1213. г. је убијена.

Златна була из 1222. представља споменик о уступцима која је краљевска власт учинила феудалцима.

- була је потврђивала потпуну својину племства на бенефиције које им је краљ доделио;

- племство је било ослобођено пореза;

- била су ограничена права краљевских чиновника;

- племство је добило право да краљу служи само у границама државе;

- узакоњено је право да се краљу пружи отпор ако се не буде држао одредаба златне буле (племство је имало право да устане против краља, да га силом натера на покорност).

                Слаба тачка Андрије II били су муслимански зеленаши који су по најповољнијим условима кредитирали краља. Папа Гргур IX је настојао да их преведе у католичанство. Због отпора Андрије II папа је 1232. године прогласио интердикт над Угарском, а краља анатемисао. Године 1233. Андрија је потписао споразум са папским легатом (црквеним установама су потврђене повластице у трговини). До краја живота Андрија се трудио да изглади односе са црквом, скине са себе анатему и интердикт са државе. Када је то успео, умро је 1235. године.

 

Анжујци у Мађарској

 

                Године 1301. изумрла је на угарском престолу династија Арпада (Андрија III) и почела је борба за угарски престо (Отон – баварски војвода; Вацлав III – чешки краљ). Године 1310. престо је припао краљу Карлу Роберту (1310-1342) из анжујске династије (имао је подршку папе). Карло Роберт је позивао немачке колонисте да би се унапредила земљорадња а и немачке рударе ради експлоатације златних и сребрних рудника. Краљеви анжујске династије покушавају почетком XIV века да ојачају своју власт. Ослањајући се на градове и на средње и ниже племство, они су тежили да униште самосталност крупних феудалаца. Борећи се с крупним феудалцима, анжујски краљеви су избегавали да сазивају саборе који су били главни орган аристократије, и владали су уз помоћ свог краљевског савета у који су позивали првенствено свештенство. Године 1351. сазван је сабор који је издао тзв. Decretum unicum – имао је за циљ да утврди краљев споразум са племством.

 

Лајош I Угарски (1342-1382)

 

                Лајош (Лудовик) је најстарији син Карла Роберта (анжујска династија), крунисан два дана након укопа свог оца 21. јула 1342. године у Стоном Београду (Секешфехервару). Краљеви анжујске династије покушавају да ојачају своју власт ослањајући се на градове и на средње и ниже племство, они су тежили да униште самосталност крупних феудалаца.

Одмах на почетку владавине краљ Лајош је напао на Ердељ, умирио побуну Саса и покорио их. После тог успеха кренуо је на Влашку, али је влашки кнез Александар 1343. године дошао у Лајошев логор и прихватио угарско врховништво. Овај успех дао му је подстрека да покуша да освоји и Хрватску тј. оне крајеве које су држали непокорни феудалци – Бирбирски кнежеви. Највећи противник био је војвода Нелипић, који је у својој власти држао друге хрватске великаше. Од почетка 1345. године почеле су припреме за напад на Хрватску, а хрватски великаши затражили су помоћ од Венеције. Та помоћ никада није стигла изузев моралне и саветничке. Зато је долазак краља у околину Бихаћа приморао Ивана Нелипића да пристане на услове које је диктирао краљ. Краљ је склопљени мир потврдио посебно издатом повељом од 21. новембра 1345. а Иван Нелипић постао је најоданији краљев поданик.

Долазак краља Лајоша у Хрватску искористили су неки приморски градови да се ослободе млетачке власти. То су покушали и Задрани, али нису успели, због чега је Венеција одлучила да их казни. То је навело Лајоша да крене 1346. године у помоћ Задранима. Одлучујућа битка одиграла се 1. јула 1346. године у којој су Млечани однели значајну победу. Према уговору о миру који је потписан између Венеције и Угарске 15. децембра 1346. године Задар је остао Венецији.

Лајош је водио широку спољну политику. Он је имао у плану да уједини анжујске поседе у јужној Италији, тј. Напуљску краљевину, са Угарском. У ту сврху предузео је два похода у Италију који ипак нису дали никаквих резултата.

Први поход: Лајош је хтео да освети убиство брата Андрије који је требало да наследи Напуљску краљевину. Заузео је Напуљ, за краља прогласио Андријиног сина Карла Мартела, још дојенче који убрзо умире. Лајош се 19. јуна 1348. године прогласио за краља Сицилије Напуљске и вратио се у Угарску, а за намесника је поставио Стјепана Лацковића – Кана.

Други поход: половином априла 1350. године кренуо је на Напуљ, али на наговор папе, Лајош је схватио да не може задржати власт и зато је напустио поход и вратио се у Угарску (одбио је 300 000 златних форинти као надокнаду за одустајање од Напуљске краљевине). Сукоб са Венецијом је на кратко прекинут. Како је у то време Европом, а посебно у Далмацији, Угарској и Италији беснела ''црна смрт'' Лајош је послао посланике у Венецију, који су договорили примирје на осам година, 5. августа 1348. године. Обе стране виделе су у дугом примирју могућност да се боље припреме за обрачун. Припреме за одсудни обрачун са Млечанима Лајош је отпочео јануара 1356. године. Фебруара, Млечани су тражили мир, али су били заварани обећањима да рат није против њих већ против Срба. Након многих покушаја 1357. године уговорено је примирје и коначно склопљен мир 18. фебруара 1358. у Задру. Према мировном уговору Венеција се одрекла у корист Угарске, читаве Далмације до Драча, са свим градовима (Задар, Сплит, Шибеник, Трогир, Дубровник), тврђавама, острвима, лукама. Године 1358, 11. априла, дубровачки посланици признали су Лајоша за сизерена. Краљ је 27. маја издао свечану повељу по којој је Дубровник добио широку аутономију.

                Кризу 70-их година у Пољској, после смрти краља Казимира, 1370. године, искористио је Лајош да се домогне пољског престола. Године 1370, 17. новембра, у Кракову крунисао се за краља а народу се представио у Великом Гњезну. Није се дуго задржао у Пољској, управу је пропустио својој мајци Елизабети. Лајош није имао мушких потомака, па је тежио да обезбеди престо својим кћерима: Катарини, Марији и Јадвиги. У Кошицама 1374. године донета је одлука да се признаје право наслеђивања по женској линији. Године 1372. Лајошевом смрћу у Угарској се угасила анжујска династија.

 

СИЊОРИЈА (скрипта)

 

                Процес настанка и развитка сињорија био је разноврстан. Оне настају још средином XIII века, али и у XV веку. Прелаз власти у руке једног управитеља настао је у градовима северне Италије.

               

Сињорија у Ферари

               

Од свих сињорија које су настале проширењем дужности подеста, у Ферари је образована у XIII веку. Налазећи се на ушћу реке По у Јадран, Ферара је постала значајно средиште трговине и сајмова. У другој половини XIII века у Ферари је вођена борба две феудалне групе: једна на челу са породицом Д'Есте, а друга на челу са породицом Торели – Салингвера. Борба је започела половином XIII века око дужности подесте. Ту је функцију од 1220. до 1240. држала породица Салингвера. У то доба град је водио борбу са Венецијом за превласт на мору. Године 1240. формирана је коалиција против Салингвера у коју улазе: Д'Есте, папа, Венеција и градови северне Италије. После четири месеца опсаде, Ферара се предала. Салингваре су протеране из града а дужност подесте предузео је Ако (Ацо) Д'Есте. Венеција је донела потпуну превагу: Ферари је забрањено да у своју луку прима бродове из Јадрана, осим ако не долазе из Венеције. Период од 1241. до 1264. представља доба сињорије Д'Еста. Сињором после смрти Акоа постао је његов рођак Обико. Обико је стекао неограничену власт над градом. Вршио је измене у статуту, постављао је чиновнике, располагао дохотком. Тако је лична владавина сменила колективну власт. Обико (1264-1293) водио је освајачку политику. Ферари је присајединио Модену и Ређо. Тенденције његове владавине изразиле су се у уставу 1287. године. Сва законодавна и судска власт предата је у руке наследног сењора који је био и заповедник војске. У народном сећању Обико је остао као жесток тиранин. У току читавог XIV века породица Д'Еста је учествовала у свим ратовима северне Италије, што је захтевало много средстава па се уводе нови порези. У периоду дуге владавине Николе III (1393-1440) власт Д'Есте је стекла апсолутни карактер. У XV веку се коначно оформио државни апарат сињорије, сачувавши старе установе (подеста, викар...). Сину Николе III, Борсоу, 1471. године дата је титула херцега. Тиме је завршен процес претварања сињорије у принципат тј. у државу монархијског типа.

               

Сињорија у Верони, Падови и Мантови

               

У развијеним занатским економско-трговачким центрима какви су били Верона, Падова, сињорије су утврђене у сложеним деловима. Висок степен у њима стекла је класна борба. Различити авантуристи – феудалци користили су се том околношћу.

                Верона. Борба са феудалним елементима избацила је на површину способног војног старешину Ецелина да Романо који је 1236. године присвојио власт у граду. Затим је проширио власт на Падову, Верчели... Био је страшан тиранин и против њега је дигнут крсташки рат и он је 1256. године изгубио Падову. Умро је 1259. године. Године 1262. капетан народа Де ла Скала извргао се у сењора. Нови статут из 1277. године ставио је сењора на чело комуне. Највећи процват сињорија је доживела за време Кан-Гранда де ла Скале (1308-1329), који је највећи део времена прове у рату као несумњиво велики војсковођа. Јачање веронских тирана изазвало је стварање коалиције против њих те су Скалигери ускоро остали без многих градова, задржавши само Верону и Вићенцу. Године 1378. Верона улази у састав Миланског херцештва.

                Падова. Занатство је крајем XIII века такође играло одлучујућу улогу. Падовска сињорија добила је пун размах у другој половини XIV века за време Франческа Старог (1355-1368). Године 1389. Падова пада под миланску власт.

                Мантова. Власт у Мантови је 1272. године преузела породица Бонеколзи. Године 1328. крупни феудалац Луиђи Гинзага заузео је Мантову. Гонзаге нису тежиле територијалној експанзији и доста су стабилно владали. Титулу маркиза стекли су 1439.

               

Сињорија у Милану

               

Године 1262. за надбискупа Милана је папином пуномоћи изабран Отон Висконти. Партија де ла Торе није признавала новог прелата и он није могао да уђе у град. Године 1277. Отон је код Дерије потукао де ла Тореа, ушао је у град као миротворни пастир, али је убрзо отпочео са прогонима присталица раније партије. Извршена реформа дозвољавала је да више положаје у цркви и граду – држави могу заузети само представници племства. Да би се знало ко може управљати градом, састављен је списак феудалних породица Милана (200). Године 1287. Отонов рођак Матео Висконти био је изабран је народног капетана са пуном влашћу. Први Висконти нису располагали финансијским средствима и војском због чега су пљачком, конфискацијом и новим порезима покушали да дођу до новца (на челу управе – генерални викар; тајни савет од 12 чланова; референдар – управља финансијама).

Централизаторска политика Ђан Галеаца Висконтија изазвала је опозицију у редовима крупних феудалаца. Ђан Галеацо је покушао да себи потчини и цркву. Централизаторске мере биле су потребне и због прибављања великих материјалних средстава за вођење ратова. Спољна политика Висконтија била је уперена према југу и истоку. Као најближи циљ Висконти су одредили заузимање Вероне. Убрзо после Вероне, 1387. године Милано је присвојио и Падову и Вићенцу. Када је кренуо на Тоскану, Фиренца је стала на чело борбе против Милана. Рат је почео 1390. али Милано односи победу већ 1391. Године 1397. Висконти добијају титулу херцега Ломбардије. Године 1399. Висконти су овладали Пизом, Сијеном и Перуђом, а 1400. Луком. Ђан Галеацо је био пред остваривањем сна о јединственој држави у северној и средњој Италији, али је 1402. године умро. Наследник Ђан Галеаца, Ђовани-Марија (1402-1412) је изгубио готово све области осим предела  између Милана и Павије. У једној завери он је убијен а на чело државе доведен је његов млађи брат Филипо-Марија (1412-1447), који је био лукав и већ 1421. успео да поново освоји читаву Ломбардију. Ојачао је централизацију (схватио да Ломбардија не може бити ујединитељ северне Италије и тражио увођење нових пореза). Своју кћерку Бјанку-Марију удао је за Франческа Сфорцу (перспективни кондотјер – син сељака).

Франческо Сфорца је преузео власт у Милану 1447. године али је тек 1450. проглашен сињором у Милану, а потом је постао и херцег. Сињорија је допринела привредном напретку земље.

 

Устројство Венеције

 

Моћ Венеције заснивала се на пространој колонијалној владавини у Далмацији, Албанији, Епиру, Криту, острвима Егеја, једно време у Солуну и Цариграду. Највећи део производа тих земаља република је извозила у земље Европе. Сама она снабдевала је сољу готово целу Италију. Врло значајна компонента управљања било је непостојање феудалне класе у Венецији. Венецијски патрицијат није био феудалног порекла већ је то била прва генерација богатих пучана која се издиференцирала од осталог становништва.

Венеција се коначно формирала као аристократска република крајем XIII века затварањем Великог већа. Године 1313. састављена је ''златна књига'' која је владајућу олигархију пребројала у 200 породица које су у потпуности освојиле власт. У XIV веку два покушаја да се заведе сињорија, али безуспешно. Државно устројство Венеције оформљено у првој половини XIV века сачувало се без измена кроз векове. Врховни орган републике било је Велико веће које је имало законодавну власт; бирало дужда. Реална власт налазила се у ужим телима (Сенату...).

У току XIV века Венеција је водила оштру борбу са својом супарницом Ђеновом. Прекоморске битке две државе водиле су се под зидинама Цариграда, на обалама Сардиније, пред Кипром, а маја 1378. ђеновљанска флота под командом Пјетра Ђорија појавила се код Кјођа, у непосредној близини Венеције. Ђеновљани су углавном побеђивали, али је Венеција уз огромне напоре успела да одбрани Кјођу и Јадран и истера Ђеновљане и сачува своју независност. Од 1423. до 1457. вођена је нова политика активне експанзије у Италији. Велика опасност по Венецију запретила је од ширења Турака.

 

Сињорије Луке и Пизе

 

До средине XV века у Луки и Пизи феудалци нису учествовали у управи града. Уосталом, интереси ових су се све више изједначавали са интересима младе буржоазије, која је своју владавину учврстила комуналним системом. Краће време, сињорије у Луки и Пизи биле су  повезане са борбом тих градова против Фиренце.

 

Сињорија у Фиренци

 

Један од покушаја да се у Фиренци установи сињорија настао је 1342. године када је положај војног старешине Фиренце заузео рођак француског краља Готје де Бриени. Њему је успело да две године држи власт у граду док га није сменио ''угојени народ''. Готово пуно столеће потом, одржало се републиканско уређење. Тек 1434. године утемељена је нова сињорија, која је савршено изменила политички строј града. Економски процват Фиренце и њеног сукнарства пада у прву половину XIV века. У другој половини века, настале су  тешкоће због конкуренције других италијанских градова и сужавања тржишта. Банкарство је међутим и даље расло тако да је 1422. године у Фиренци било 33 великих банака. Прво место међу банкарима заузимала је породица Медичи, повезана са папском куријом, Напуљском  краљевином, Бургундијом и Енглеском. Медичи су заузимали значајна места и у трговини вуном и свилом. Као последица устанка Чомпа, јавља се олигархијска управа најбогатијих  породица: Албица, Капони, Ицано.

Олигархија је ступила у савез са неким феудалним породицама. Против олигарха изграђивала се снажна опозиција у коју су ушли и богати трговци и мале занатлије. Године 1433. олигархија је извела прогонство и моћних Медичија. Али је ипак Козимо Медичи успео да се врати у Фиренцу и постане господар у граду. Медичи су најпре владали као сињори, а затим у својству херцега. Медичи је штитио интересе ''угојеног народа''. Према народу је вођена демагошка политика, делећи сиротињи новац и организујући јавне грађевинске радове.

Борба против тираније – сињорије Медичија трајала је 50 година. Козимо Медичи није заузимао никакав државни положај. Формално су се одржали републикански органи. Реална власт се налазила у рукама Медичијевих присталица. Даље јачање Медичија повезано је са Лоренцом (1469-1492), за време кога је сињорија стекла блиставу фасаду и широки меценат у односу на уметности. Лоренцо је лично водио спољну политику и постављао своје људе за секретаре. Устанке против своје власти Лоренцо је угушивао својом војском – гардом. После Лоренцове смрти његов син Пјеро показао се неспособним да управља Фиренцом, те се јавља незадовољство у редовима патрицијата.

 

Процес феудализације у Италији

 

                Процес феудализације у Италији је достигао приметне успехе већ крајем VIII века. У IX и X веку, феудални односи развијали су се врло брзо и интензивно. Развој града у Италији је представљао основну линију развоја још од римског времена. Град је био тесно повезан са сеоским подручјем: сељаци су снабдевали град храном, битни део градског буџета попуњаван је порезима и другим давањима из контада (сеоско подручје града), и дистрикта (више или мање пространо подручје које припада неком граду). Становници града и градске комуне прибављали су у свом дистрикту, али и контаду простране земљишне поседе на којима су живели зависни сељаци. Од X века, италијански градови били су већи од осталих градова католичке Европе.

                Пажњу привлаче градови: Болоња, Бреша, Фиренца, Лука, Мантова, Парма, Павија, Пјаћенца, Пиза, Ђенова, Милано и Венеција. Ширење тих градова било је нарочито од 1150-1200. г. Сеоски живаљ био је и у средњем веку организован у сеоске комуне.

1) општина – IX до XII века била је не само економска већ и административна јединица сељаштва. Житељи села бирали су нарочите часнике (конзуле, декане), које је потврђивао сениор, а касније градови. Виши ниво од те општине је

2) сеоска комуна,

3) крупне комуне,

4) федерација мањих комуна.

                У процесу феудализације од средине IX до половине X века основни део слободних општина – алодиста претворен је у зависне држаоце земље. Servi су били потпуно лишени слободе, а aldii су имали бољи положај. Било је и слободних људи – сељака са малим или средњим поседима. Карактеристика социјалног развитка северне и средње Италије, састојала се најпре у искључивању постојања крупних феудалних поседа. Томе је нарочито допринела околност да су се сениори преселили у град и отпочели са трговачко-занатлијским занимањима. Постојање градова и развијена привреда допринели су развитку процеса личног ослобођења сељака.

 

РУСКЕ ЗЕМЉЕ ОД XI ВЕКА (брандт-кијевска русија)

 

Наследници Јарослава Мудрог (1016-1054) (брандт – средњи век)

 

                Јарослав је имао 5 синова. Најстаријем Изјаславу оставио је Кијев, Туров и Новгород. Свјатослав је управљао пространим подручјем од Чернигова до Рјазана и Мурома. Всјеволод је на југу добио Перејаслав а на северу Суздаљ, Ростов и Бјело озеро. Преосталој двојици браће додељене су знатно мање области: Игор је добио Волинију а Вјачеслав Смоленск. Три старија брата су ускоро међу собом склопила савез против млађе браће и других удеоних кнежева Русије па су заједнички водили бригу о јединству државе, бранили се од напада спољних непријатеља и размештали зависне кнежеве с руског подручја на друго и тиме онемогућавали територијално повећавање својих противника или су им напросто одузимали власт.

Међутим, превласт тројице Јарославића ускоро је угрозила нова велика опасност од најезде степских освајача. До средине XI века главна опасност за Кијевску Русију били су Печенези, али од 1054. године то су Половци или Кумани (номадско сточарски народ). Године 1068. на реци Алти (притоци Дњепра) дошло је до битке у којој су Кумани поразили Јарославиће. При опасношћу која је запретила поразом и бегом руских кнежева, кијевско је становништво захтевало да се борба настави, да се народу раздели оружје. Кад су кнежеви то одбили, букнуо је устанак. Изјаслав је побегао брату своје жене, пољском краљу Болеславу Смелом (брату Казимира I). С пољском помоћи Изјаслав је 1069. године поново освојио Кијев и угушио устанак.

Године 1072. Јарославићи су објавили тзв. ''Правду Јарославића'', законски зборник који је предвиђао окрутне казне за сваки покушај напада на кнежевске службенике и имања. Премда су тако три Јарославића удруженом војском и законодавним мерама успешно пригушили унутрашња незадовољства у својој држави, чини се да је Изјаслав настојао искористити свој ослон на Пољску да осталој двојици браће, члановима њиховог тријумвирата, наметне своју превласт. Али, они су се уротили и 1073. године протерали Изјаслава из Кијева, па се он склонио на двор немачко-римског цара Хенриха IV.

Кијевским кнезом сада је постао Свјатослав, а трећи брат Всјеволод одгурнут је у страну, можда и због тога што је његова ћерка Еупраксија, немачка царица, пружила уточиште Изјаславу. Тиме је распад савеза тројице Јарославића био потпун. Уместо некадашње сарадње развила се оштра супарничка борба у којој је сваки од такмаца настојао да себи осигура помоћ суседних европских држава. Положај се донекле поједноставио смрћу Свјатослава 1076. године. Кнез у Кијеву је постао Всјеволод, ожењен ћерком византијског цара Константина IX Мономаха. Његова византијска орјентација помогла је Изјаславу да придобије склоност папе Гргура VII уз услов да Русија буде папско лено. Али, папина помоћ могла је бити само вербална, стварну помоћ пружио је Изјаславу пољски краљ Болеслав Смели и омогућио му да оружаном силом заузме Кијев. Всјеволод се повукао с власти, али је задржао Чернигов.

Док су се тако водиле борбе за врховну власт у Кијеву, у разним пределима Русије јачала је тежња за ослобођењем од превласти државног центра. На челу скупине незадовољних кнежева били су синови Свјатослава – Олег и Роман. Они су уз помоћ Половаца напали Всјеволода, а кад се он повукао у Кијев и помирио са Изјаславом напали су их обојица. Године 1078. у борби са њима Изјаслав је погинуо, али је Всјеволод победио нападаче и по други пут постао велики кнез у Кијеву (1078-1093). Ипак, Всјеволод није успео да обнови потпуну и неоспорну великокнежевску власт над осталим подручјима државе. Процес осамостаљивања појединих области и мрвљења државне власти није више било могуће зауставити. Поједине удеоне кнежевине, жељне самосталности и ширења својих поседа настојале су да се отму испод превласти Кијева и да на штету својих суседа безобзирно освоје онолико простора колико им је то снага њиховог оружја допуштала. На тој основи започело је доба непрестаних феудалних ратовања.

                Руска се земља размрвила на низ области, које имају своје засебне привредне, па због тога и своје посебне политичке интересе. Историја Русије, јединствене у раздобљу Кијевске државе, сад се разбија у историју појединих кнежевина.

 

                Галичко-волињска кнежевина

 

                Њено подручје обухватало је две првобитно одвојене и међусобно независне области:

- Галицију или Црвену Русију

- Волинију.

                У току XII века и у Галицији и у Волинији снажно се развијала градска привреда и трговина. Географски положај Галиције и Волиније у суседству са Угарском и Пољском повољно је утицао на развој трговине са тим земљама. У таквим околностима, Галиција и Волинија биле су већ у XII веку поред Кијевске земље, привредно најразвијеније подручје у јужној Русији. Обе кнежевине су коначно уједињене 1199. године под кнезом Романом Мстиславићем. После доласка на власт, Роман је енергично сламао моћ најугледнијих бојара. Конфискацијом њихових имања знатно је повећао опсег кнежевских поседа. На почетку XIII века, Галичко-волињско кнежевина била је најмоћнија руска земља. Роман Мстиславић узео је титулу великог кнеза, а папа Иноћентије III, понудио му је чак и титулу краља, у нади да ће тиме проширити супремацију папске власти. Али, Роман је 1205. године погинуо у борби са војводом Мале Пољске. Од тад је у Галичко-волињској кнежевини пуних 40 година владало расуло. Власт је припала локалним кнежевима. Такве прилике искористиле су суседне државе. Мађари су освојили Галицију, а Пољаци Волинију. Године 1221. Мстислав Смели је протерао Мађаре. Године 1229. Даниел Романовић је завладао Волинијом, сакупио је снажну војску и освојио и Галичку кнежевину, али његов успех није био коначан. Ускоро је Галицију освојио черниговски кнез Михајло Всјеволодовић, али је грађанство 1238. вратило на власт Даниела Романовића.

 

                Новгородска феудална република

 

                Како се Новгород већ у IX веку развио као важан градски центар, основно је занимање становништва била земљорадња. Почетком XI века власт у својим рукама држе земљопоседници. Повољан положај на важним воденим путевима омогућио је Новгороду развој трговине. Најранији податак који сведочи о настојању Новгорода да се осамостали потиче из 1015. године. Тада су Новгорођани приморали свога кнеза Јарослава да ускрати своме оцу, кијевском кнезу Владимиру, уобичајени данак. То је био само привремени успех. У процесу осамостаљивања и изградње властитог политичког система одлучно је значење имао устанак сељаштва и градског пука против кнеза Всјеслава Мстиславића 1136. године. Формирано је веће побуњеника, у ком су одлучан утицај имали новгородски грађани, бојари, жељни независности. Оно је ухапсило, а затим прогнало кнеза, укинуло његове органе власти и формирало републиканско устројство у Новгороду. Тиме је Новгород постао феудално-трговачка република. Кнежевска част је постојала и даље, али је кнеза постављало веће и његова се функција ограничавала на улогу војсковође (углавном је био из суседних кнежевина). Временом је Новгород постао подређен Ростово-суздаљској кнежевини. Године 1207. избио је устанак који је збацио заговорнике такве политике. Али је ослон Новгорода на Ростово-суздаљску кнежевину био неопходан (развој Литавске кнежевине).

Касније био кнез Новгорода Александар Невски (1236-1252).

 

                Ростово-суздаљска кнежевина

 

                Крајем XI века Ростово-суздаљском облашћу управљао је Всјеволод Јарославић, а затим његов син Владимир Мономах. Након његове смрти управља том облашћу његов син Јурај Долгоруки, али кад је 1155. освојио власт у Кијеву, земљу је препустио сину Андрији Богољупскоме. У време кад је Ростово-суздаљском земљом управљао Јурај Долгоруки, она је знатно узнапредовала по свом привредном и политичком значењу. У њој се оснивају бројни нови градови (око 1147. основао Москву). У време кнезовања Андрије Богољупскога (1157-1174) јасно се истиче тенденција те кнежевине да одлучно утиче на збивања и у другим руским кнежевинама. Андрија је стално долазио у сукоб са бојарима који су сковали заверу и Андрија је убијен 1174. године. Сад су сву власт у своје руке добили бојари. Они су поставили два кнеза али је ускоро Андријин брат дошао на власт: Всјеволод Велико Гнездо (1177-1212). Он је најпре морао да покори своје противнике. Убрзо је почео називати себе великим кнезом. Пред своју смрт Всјеволод није великокнежевску власт оставио свом најстаријем сину Константину, него млађем Јурју. То је довело до борбе међу Всјеволодовим наследницима.

 

Монголи и Руси

 

Прва провала Монгола у Русију 1223. године. У свом продирању на запад Монголи долазе до Кавказа и Каспијског језера и нападају Половце (Кумане). На Дњепру су Половци доживели пораз па је њихов кан Котјан затражио помоћ од Мстислава Смелог, који је тада био кнез у Галицији. Увиђајући величину опасности, Мстислав је упутио позив свим руским кнезовима да поведу заједничку акцију. Руси су сакупили јаке снаге, али њихова неслога омогућила је успех. На реци Калки, 31. маја 1223. године Руси и Половци претрпели су тежак пораз.

Друга провала Монгола у Русију 1236. године. Монголски су прваци 1235. године донели одлуку да обнове поход у Европу. Овај пут је велика монголска војска од преко 100000 ратника продрла преко реке Урал. Године 1237-1238. освојени су градови: Рјазан, Москва, Владимир, Суздаљ, Ростов... Кретање Монгола кроз Русију било је једнако разорно као и сви њихови ранији ратни подухвати у другим земљама. Свуда су уништавали сва материјална добра, рушили и палили градове, убијали сво становништво. Монголски продор на запад зауставили су чешки и моравски феудалци 1240. године код Лигнице у Шлеској. Године 1241, 11. априла, близу града Јегре, други део монголске војске сукобио се са угарским краљем Белом IV. Један њихов одред је допро до мора (Клиса и Трогира), али се на вест о смрти кагана Угедаја, враћају преко Далмације, Црне Горе, Србије и Бугарске на ушће Волге.

Положај у који је запала Русија због монголске провале, био је изванредно тежак. Пустошења су похарала све кнежевине, осим Турово-пинске и Полоцке и делом Новгородске. Одбрану руских граница на североистоку преузели су владимиро-суздаљски кнез Јарослав Всјеволодовић и његов син Александар Јарославић (касније назван Невски) – кнез у Новгороду (1236-1252). Године 1240, 15. јула поразио је шведску војску на Неви, која је намеравала да освоји Новгород. Године 1242, 5. априла Александар Невски је зауставио продор Немаца у бици на залеђеном језеру Лејпус. У овој бици применио је нову тактику против немачких напада ''клином'' тешко наоружаних коњаника.

Монголска власт над руским земљама. Део монголске државе којим је управљао Бату (1227-1256) -унук Џингис-кана, добио је у руским летописима назив Златна Хорда (присталица Сарај Бату – на ушћу Волге). Руске кнежевине нису непосредно ушле у састав Златне Хорде, него су биле зависно-вазална подручја са својим властитим уређењем али под надзором посебног апарата, који је постављао кан Златне Хорде.

Монголско освајање руских кнежевина имало је кобан утицај на даљи развој Русије. У таквим околностима феудално мрвљење у Русији нагло напредује, па се управо оне кнежевине, које су развиле најауторитативнију власт великог кнеза, сада нагло комадају (нпр. Владимиро-суздаљска кнежевина се распада на: Ростовску, Перејаславску, Суздаљску, Тверску, Московску...). Кан Бату је регулисао своје односе са руским кнежевинама тако што је 1243. године позвао себи владимирско-суздаљског кнеза Јарослава Всјеволодовића, именовао га великим кнезом целе Русије и потврдио Владимир, као седиште великог кнеза.

Ово постављање је било номинално, јер му се остали руски кнежеви нису покоравали, а такав распоред власти у Русији није одобрио двор великог кагана у Каракоруму. Бату-кан је послао Јарослава у Каракорум са великом пратњом и даровима, али је он тамо отрован и на повратку кући умро. Бату-кан је именовао великим кнезом Јарославовог брата, Свјатослава Всјеволодовића. Јарославови синови, Андреј и Александар, отпутовали су на позив кана Гујука у Каракорум, који убрзо умире, а власт преузима његова удовица. Она је великим кнезом у Владимиру именовала Андреја, а Александру признала власт у Новгороду, Кијевској, Черниговској и Перејаславској кнежевини. По повратку из Монголије, руски су кнежеви морали одредити своју политику према Златној Хорди. У том погледу дошло је међу њима до важних размимоилажења.

Папство је помагало претензије немачких крсташа и других католичких држава (Шведске, Литве, Пољске и Угарске) против руских позиција на Балтику. Али, било је у исто време и дипломатских настојања да руски кнежеви пређу на католичанство. Пошто су Монголи задржали своју шаманистичку веру, папство је испитивало могућност да их преведе на хришћанство, а као врховни господари Русије могли су да ликвидирају православље. У таквим околностима, Александар Невски је сматрао важним да уједини што више руских земаља и да одржи добре односе са Златном Хордом. Тако пријатељство и чак послушност према Хорди омогућило би унутрашњи опоравак Русије и осигурало одбрану западних граница (одбио је предлог папства да учествује у евентуалном крсташком походу против Монгола). Али, други најугледнији руски кнежеви одлучили су да се окористе оном помоћи која им је обећавана споља, па су Александрова браћа, Андреј, Јарослав и галичко-волињски кнез Даниел Романовић, склопили међу собом савез за борбу против Златне Хорде.

У то време је у Каракоруму дошло до промене власти. Велики кан је постао Менгу (1251-1259), Батуов кандидат. Године 1252. Бату-кан је у Сарају предао Александру Невском, положај великог кнеза. Али, поново то нису прихватили сви кнежеви. Такав раздор међу руским кнежевима ослабио је њихову одбрану на северу и на западу (напади Швеђана). Александар Невски уклања опасност од спољних непријатеља. У време преношења власти у Златној Хорди (1255. умире Бату, наслеђују га синови, а затим брат Берке (1257-1266)) велики кан Менгу, одлучио је да чвршће организује подложност Русије монголској држави. У ту сврху послао је онамо свог представника, који је у споразуму са каном Златне Хорде организовао нове односе. Његов је задатак био да изврши попис свег становништва и њихове имовине, да одреди висину данка, организује апарат за његово убирање и утврди војне обавезе руских феудалаца и њихових поданика. Спровођење тог система у живот наишло је на јак отпор у разним деловима Русије (нарочито у Новгороду).

После смрти Александра Невског (1265) и Данила Романовића (1264), расуло власти у Русији непрекидно се повећавало. Власт великог кнеза у Владимиру била је у целости зависна од канова Златне Хорде, и они су је по свом избору, посебним декретом, додељивали ономе кнезу кога су сматрали себи најоданијим. Године 1264. великим кнезом постао је брат Александра Невског, Јарослав Јарославић (1264-1271). Његов син и наследник био је Василије Јарославић (1272-1277). Расуло; двовлашће у Златној Хорди. Михајло Јарославић (1305-1318).

- Александар Невски (1236-1252)

- Даниел (1252-1303)

- Јурај Даниловић (1318-1322)

- Иван Даниловић Калита (1325-1340)

- Семјон

- Иван II Ивановић Лепи

- Димитрије Ивановић Донски (1362-1389)

- Василије I (1389-1425)

- Василије II (1425-1462)

- Иван III (1462-1505)

 

                Московска кнежевина

 

                Руске земље су средином XIV века признавале врховну власт Златне Хорде, биле су међу собом везане у неку врсту лабавог савеза кнежевина, коме је на челу био онај кнез који је постављан од стране Златне Хорде. Он је вршио функцију врховног судије, постављао је највише службенике и био врховни заповедник заједничке војске. Али како је татарски кан могао дати положај великог кнеза коме је год хтео, фактички је ту функцију готово увек носио најмоћнији међу руским кнежевима. С јачањем Московске кнежевине, њен је кнез кроз борбе с разним супарницима, најзад (од времена Ивана Даниловића Калите) постао стални носилац великокнежевске части. Тежња за стварањем јединствене централизоване државе под врховном влашћу Москве, остваривала је своје циљеве на два начина: ширењем територија саме Московске велике кнежевине и јачањем њене супремације над другим великим кнежевинама североисточне Русије. До краја прве четвртине XV века цео центар и североисток руских земаља постао је саставни део Московске кнежевине (велики феудални рат 1425-1450. – победа Москве).

                После смрти Александра Невског, Московску кнежевину је добио у баштину, његов млађи син Даниел (1252-1303). За време његове владавине учвршћена је кнежевска власт, а територија кнежевине је удвостручена. Наследио га је син Јурај Даниловић (1318-1322) – велики кнез који 1315. одлази у Сарај кану Узбеку (1313-1341), где придобија његову наклоност, добија канову сестру за жену, а 1317. године и титулу великог кнеза. Али његова краткотрајна великокнежевска владавина била је пуна тешкоћа (побуне против татарских сакупљача пореза). Остали кнежеви га нису подржали и 1325. године је убијен у Сарају.

 

                Иван Даниловић Калита (1325-1340)

 

                Убијеног Јурија, наследио је његов брат Иван Даниловић, назван Калита (кеса). Великокнежевска власт припадала је тверском кнезу, али у Тверу избија побуна 1327. године против татарских прикупљача данка што је Калита вешто искористио. Повео је казнену експедицију против Твера, страшно је опустошио. Велики кнез постао је 1328. године. Поставши великим кнезом целе Русије, Иван Калита је по узору на свог брата и претходника Јураја, добио од кана право да убире татарски данак по целој Русији и да га затим шаље у Хорду. Будући да је део новца, који је убирао, остајао у његовој каси, он се том повластицом веома обогатио. Ипак, сви кнежеви се нису мирно покорили праву великог кнеза да убира па чак и сам одређује данак. За време Ивана Калите, територија наследне Московске кнежевине није се проширила. Али је московски кнез куповином стекао низ градова и села изван своје територије. Напретку превласти Московске кнежевине веома је помогао и њен савез са црквом. Мосвка је постао стално средиште ''митрополита целе Русије''. Као резултат свих тековина што их је донела владавина Ивана Калите, у земљи је завладао мир и релативно уравнотежени поредак. Престало је непосредно уплитање Татара у унутрашње односе. Пред своју смрт Иван Калита је власт у својој кнежевини оставио свој тројици својих синова: Семјону, Ивану и Андреју. Велики кнежеви: Семјон (1341-1353) и Иван II Ивановић Лепи (1353-1359).

 

                Димитрије Ивановић Донски (1362-1389)

 

                Иван II Ивановић умро је 1359. године, а за собом је оставио два сина: деветогодишњег Димитрија и петогодишњег Ивана. За време Димитријевог малолетства у Московској кнежевини фактичку власт је вршио митрополит Алексије. Положај великог кнеза целе Русије добио је суздаљско-нижегородски кнез Димитрије Константиновић 1360. године. Од 1361. године у Хорди су се за власт борила два брата Мурат и Абдул. Искористивши њихово супарништво, Московски су бојари добили од старијег Мурата великокнежевску титулу за свог младог кнеза Димитрија Ивановића 1362. године. Оба претендента су одлучила да спор реше оружјем. Димитрије Ивановић је напао свога противника у Владимиру и нанео му тежак пораз. Ти успеси помогли су Московској кнежевини да се успешно одупре новим великим опасностима које су јој запретиле са запада: три неуспешна похода Литванаца 1368, 1370. и 1372; коначно покоравање Тверске кнежевине.

Односи између руских кнежевина и Хорде су се изменили. Уместо поклонствених похода у Сарај, сада руски кнежеви ратују с татарском влашћу. У таквим околностима у Сарају почиње да сазрева план о поновном покорењу Русије. Кан Мамај се припремао за коначан обрачун са московским великим кнезом. Сакупио је велику војску (до 400000 људи) и почетком августа дошао до обале реке Вороњеж у намери да можда ипак примора московског кнеза на покорност и без борбе послао је у Москву преговараче. Завлачећи преговоре, Димитрије Ивановић је енергично прикупљао војску. До битке је дошло 8. септембра 1380. године на Куликовом пољу, на левој обали Дона. Изванредни успех у бици донео је Димитрију назив Донски.

Пораз Татара на Куликовом пољу био је почетак збацивања татарске власти над руским земљама. Међутим, Димитријева победа на Дону била је извојевана уз тешке губитке. Кад је 1382. године кан Тохтамиш повео казнени поход против Русије, одбрамбени успех руских кнежева није се поновио. Неки су се сместа покорили, а сам Димитрије се повукао из Москве. Одбрану града преузела је градска сиротиња, али су Татари ипак успели да уђу у град и страшно га опустоше. Резултат Тохтамишовог напада био је тај да је Русија опет запала у зависност о Хорди и морала признати обавезу да јој плаћа годишњи данак. С друге стране, поново су оживеле многе сепаратистичке тежње и привремено ојачале тенденције феудалног расула. Сада је тачно утврђена висина данка који је Русија плаћала Хорди (5000 рубаља годишње) – у име целе Русије убире га велики кнез и исплаћује Хорди. До краја владавине Димитрија Донског руске су се земље у све већој мери ослобађале притиска Златне Хорде.

 

                Василије I (1389-1425)

 

                Наследник Димитрија Донског, Василије I, још више је учврстио и повећао тековине свога оца. Припојио је Москви суздаљско-нижегородску кнежевину. Године 1395. московска је власт престала плаћати татарски данак; саму дажбину убирала је и даље, али је цели износ сада остајао у кнежевској ризници. Године 1391. Василије I се оженио кћерком литванског великог кнеза, али савез Москве и Литве није био трајан. Године 1408. Татари су поново продрли на руско подручје и разорили многе руске градове и крајем године опседају Москву. Опасност је била велика па се Василије I повукао са породицом из Москве. Али Татари нису успели да продру у град и после месец дана опсада је прекинута. Појединачни напади Татара наставили су се ипак и идућих година. Таква непрекидна разарања знатно су ослабила моћ московског великог кнеза. Русија је поново била подвргнута зависности од Татара.

 

                Василије II (1425-1462)

 

                Пред своју смрт Василије I је завештао великокнежевску власт своме малолетном сину Василију II. Будући да је нови велики кнез Василије II био још дете од 10 година, у његово име је власт преузело регентско веће са утицајним митрополитом Фотијем (побуна његовог стрица Јураја Димитријевића угушена је). За време малолетности Василија II московски су бојари знатно проширили своје повластице и имунитете, па су имали довољно разлога да се боре против прегрупације снага до које би довела промена личности на положају великог кнеза. Али кад је у почетку 30-их година Василије II сам преузео власт, утицај бојара се смањио. Због тога су најугледнији московски бојари прешли на страну Јураја Димитријевића. Он је заузео Москву али је био непопуларан и вратио је Василију II. Али, 1434. године, Јурајеви синови су победили Василија II и Јурај је поново заузео Москву и прогласио се великим кнезом, али је убрзо умро, а међу његовим синовима избија неслога. У то време Татари обнављају своје нападе на руске земље. Године 1445. битка код Суздаља; пораз руске војске; Василије II заробљен (тражено 200000 рубаља за његов откуп). Василијево ропство донело је Русији бројне невоље. Татарски одреди су сами прикупљали новац од становништва. Ширило се огорчење према великом кнезу који је ухваћен на молитви и ослепљен. Велики кнез постао је Јуријев син Шемјан у чије време је цела земља запала у трајну анархију, беду и гладовања. Почео је покрет у корист повратка Василија II. Године 1446. Василију II је поново припала великокнежевска част. Василијева победа је била и победа централизације над тенденцијама феудалног расула.

 

                Иван III (1462-1505)

 

                Василија II наследио је његов најстарији син Иван III Васиљевић. За време његове владавине, остварена је потпуна политичка превласт Московске кнежевине над свим осталим кнежевинама. Године 1471. Новгород постаје зависан од Москве. Године 1478. Иван III је признат за неограниченог господара у ''својој очевини'', новгородској земљи. Релативно независни, остали су у североисточној Русији, још само Твер (1485) и Рјазањ (1483), али убрзо губе независност. Године 1505. смрћу кана Шаик Ахмета, Велика Хорда је престала да постоји (наслеђују је: Казански, Астрахански и Кримски канат). Иван III се женио два пута, а друга жена му је Софија Палеолог. Из тог брака родио му се син Василије III (наследник 1505-1533).

 

                Земљишни систем у Русији (брандт)

 

                Вотчина је до XV века у свом развоју прешла велики пут. Али већ је сама њена појава била одлучујућа у историји сеоског становништва. Формирана су три слоја сеоског становништва:

- сељаци, чланови општине, који још нису потпали под власт феудалаца;

- сељаци, чланови општине, који су се заједно са својом земљом нашли у власти феудалаца;

- људи, који су морали напустити општину, јер су лишени средстава производње и зато раде на туђој, феудалној земљи што их доводи у завистан положај.

                Основне црте староруске вотчине: центар те вотчине је ''кнежевски двор'' тј. велика кућа у којој повремено живи кнез, затим кућа његових слугу, вишег ранга, просторије за ниже слуге, пребивалишта смерда, рјадовича и холопа, разне господарске зграде (коњушнице, стаје, живинарнице). Кнез је у својој вотчини у ствари земљопоседник – феудалац који има одређена феудална права према становништву које зависи од њега као власника вотчине. Целокупна управа вотчине и сви њени становници који зависе од вотчиника, потпадају под јурисдикцију вотчине. Њима се може судити само уз допуштење земљопоседника.

- Робови = холопи - углавном лична послуга кнежева – без икаквих права.

- Рјадовичи – сваки онај који код некога ради и борави на основу уговора.

- Закупи – су сматрани надничарима – закупником или најамником називао се радник унајмљен на извесни рок и уз извесну плату коју је очигледно добијао унапред у облику зајма.

- Смерди – и слободни и зависни сељаци – земљорадници који располажу средствима за производњу.

               

                Земљишни систем у Русији (скрипта)

 

                Насупрот западној Европи руска привреда тек од X века, добија земљораднички карактер. Земљишни посед и овде пролази кроз све фазе, почевши од заједничке својине великих породица на земљи, па до образовања  индивидуалних поседа и постанка великих имања. Као руски специјалитет може се забележити чињеница да је пре образовања својине на малом земљишном поседу постао велики посед бојара. Како су били на челу војске, бојари су у својим походима успевали да дођу до знатног броја робова (који су представљали главни привредни фактор).

Друштво се делило на племство и сељаштво. Племство је било хијерархијски организовано са кнезом на челу. Сељаштво се делило на више категорија: сви слободни сељаци називани су смерди, неслободно сељаштво холопи, били су слични робовима. Бојарски земљопосед – вотчина, земља којом бојар располаже онако како он то хоће. До XV века вотчина је у свом развоју прешла велики пут разврставајући сеоско становништво у три групе:

- сељаци – чланови општине који још нису потпали под власт феудалца,

- сељаци – чланови општине који су се заједно са својом земљом нашли у власти феудалаца,

- људи који су морали напустити општину јер су лишени средстава за производњу и зато раде на туђој земљи што је доводи у зависан положај.

                Крупна вотчина IX-XII века. Основне црте староруске вотчине могу се искључиво пратити на основу ''Правде Јарославича''. Центар те вотчине је кнежевски двор, у коме повремено живи кнез, а затим и остали пратећи објекти властелинства. Вотчином управља кнежев човек – огњешчанин, одговоран за цели живот вотчине. Његов најближи помоћник је ''подјездни кнез'' – убирач разних даћа које припадају кнезу и његови помоћници. Сви они чине виши административни апарат вотчине и чине привилегован слој. Затим следе кнежевске старешине – ''старосте''. Истовремено са набрајањем разних послова и занимања којима се бави сељак, наилази се и на категорије непосредних произвођача: рјадовичи, смерди, холопи.

- рјадовичи: или закупи, тј. надничари запослени на газдинству;

- чељад: сви они који раде на поседу властелина, означавају се именом ''чељад''. Термин чељад понекад је значио и ''заробљеници'', који су добијени у рату и претворени у земљорадничко становништво;

- робови – холопи: 1) робом се постајало тек по предаји заробљеника 2) женидбом са ропкињом 3) ступањем у тиунску службу без посебног уговора.

 

                Чељад

 

                Све оне становнике, који раде за вотчиника, најстарија ''Руска правда'' означава старим термином ''чељад''. Разликују се две врсте чељади:

- чељадин – најмит (закупац)

- потпуни чељадин.

                У тумачењу појма чељад запажају се два смера: термин чељад означава робове и термин у ширем смислу обухвата и робове и оне који нису робови. У XI и XII веку, чељад је пре свега онај део зависног становништва који непосредно ради за земљопоседнике. Онда ти зависни људи испуњавају најразноврсније функције. У ширем смислу речи, назив чељад се понекад употребљавао за ознаку целе масе зависних људи који су живели и на селима.

 

ВЕЛИКА СЕОБА НАРОДА

 

                Готи

 

                Средином I века п.н.е. део готског становништва напустио је јужну Шведску и прешао на ушће Висле. Током наредних векова они су се ширили са првобитно запоседнутих подручја. Крећу се према југоистоку, узводно уз ток Висле. Допревши у спором напредовању до Дњестра, сишли су у другој половини II века, једни његовом левом, а други његовом десном обалом све до равница северног Прицрноморја (северна обала Црног мора).

                Долазећи као освајачи, Готи су унели знатну пометњу међу становиштво тог подручја. Нека од племена су побегла на запад, а нека су ушла у савез племена са Готима. У првој половини III века извршено је коначно раздвајање Гота на:

- Источне Готе или Остроготе

- Западне Готе или Визиготе, а разграничавао их је средњи и доњи ток Дњестра.

                У другој половини III века, Готи увелико нападају границе Царства и продиру преко доњег Дунава. Године 269. пораз Гота у Мезији (велики број заробљених Гота насељен је у својству колона у опустошеним дунавским провинцијама). Године 332. пораз Гота у Панонији (велики број заробљених Гота цар Константин је населио на подручју Царства). Средина IV века – време релативног мировања Гота; почиње да се шири хришћанство. Године 341. патријарх Еусебије шаље аријанског свештеника Вулфила (Гот по пореклу) – преводи Библију на готски језик.

Посебно је за превагу аријанства код Западних Гота био важан спор двојице њихових претендената на краљевски положај, при чему је слабији од супарника, Фритигерн, затражио и добио војну помоћ од цара Валенса, који је био аријанац. Примивши помоћ, он је примио и обавезу да заједно са својим присталицама прихвати аријанство.

 

Хуни

 

Номадско-сточарски и ратнички народ, туркменско-монголског порекла, средином II века, их је из њихових боравишта на Далеком Истоку почела потискивати снажна држава њихових источних суседа, тунгушког народа Сиен-Пи, а са југа Кина (династија Хан). Узмичући према западу, они су прешли Средњу Азију и почетком III века продрли у европску Сарматију. Ту су дуготрајним борбама, до средине IV века, покорили главнину Алана, а део њих је прешао у Панонију (између горње Тисе и Дунава). Тиме су Хуни запосели сво подручје до Дона и Кавказа.

Ускоро затим напали су Остроготе, а угрозили и Визиготе. Главнина Визигота донела је одлуку да затражи уточиште на римском тлу јужно од Дунава. С одобрењем цара Валенса, у јесен 376. прешло је Дунав, код Силистрије, око 50000 Визигота, Острогота и Алана. Досељавање Визигота и њихових савезника на тло Царства био је први случај насељавања једне велике варварске целине на државном подручју на темељу уговора с царском влашћу. Визиготи су насељени као етничка целина са поступно одређеним правним статусом. Њихов је задатак био да као самостална војна целина ратују у саставу римске војске и да бране границе државе. За ту службу добили су подручје за насељавање у земљама уз доњи Дунав које су дотадашњим ратовима веома опустеле. Већ крајем IV века (392) Хуни су прешли Карпате и пренели политичко средиште своје државе у Панонију. У Панонији, Дакији и на северном Прицрноморју под њиховом је влашћу у присилном племенском савезу боравио цео мозаик германских и словенских племена.

Почетком V века, Хуни су ојачали своју државу, којој је седиште власти било у Панонији, а која се простирала од Волге, преко јужне Русије, Румуније, Угарске и Чехословачке, све до јужне и средње Немачке. Ту су под хунском влашћу живела многа племена: Хазари, Анти, Алани, Остроготи, Гепиди... После убиства краља Бледе, краљем Хуна постаје његов брат Атила (445-453). Атилини су одреди ратовали са свим суседима, а Источно Римско Царство им је плаћало годишњи данак. После смрти Теодосија II – 450. г. оба цара су одбила да плаћају Хунима данак. Почетком 451. г. хунска војска је пошла према Галији у намери да је покори, па да заобилазно, преко западних обронака Алпа, провали у Италију.

                До пресудног сукоба дошло је 20. VI  451. г. на Каталунском пољу (Campus Mauriciacus). Римски војсковођа Ајеције имао је као савезнике германска племена. Хуни су непостизање победе сматрали као пораз, па се Атила вратио у Панонију.

               Након повлачења Хуна из Галије, Атила је смислио нови ратни план: да упадне у Италију директно. Прешавши обронке Јулских Алпа, упао је 452. г. у Фурланију, разорио Аквилеју, освојио Павију и Милано. У даљем напредовању спречиле су га заразне болести у његовој војсци. Уз велики откуп Римљана, Атила је напустио Италију. Већ 453. г. Атила је умро, а његова велика држава се распала.

 

Вандали, Алани, Свеви

 

Вандали су у I веку п.н.е. боравили на средњој и горњој Одри. Крајем I века п.н.е. на том су подручју издиференцирани као две скупине:

- Вандали (Силинзи) – на средњој Одри;

- Вандали (Хаздинзи) – југоисточно од Силинга.

                Измичући пред Готима, Вандали – Силинзи иду на горњу Одру (у Шлеску), а Вандали – Хаздинзи иду на горњу и средњу Тису. Крајем III века Вандали – Силинзи из Шлеске крећу на запад, према реци Мајни. Крајем IV века Вандали – Хаздинзи крећу на запад и повлаче са собом Алане, који су боравили у равницама између средње Тисе и Дунава, где их је у Норику и Рецији римски војсковођа Стилихон ставио у службу Царству. Али већ 406. године они су кренули даље, према Галији, повукавши са собом Свеве (са подручја Чешке).

                Вандали, Алани и Свеви прелили су се током 407. г. по целој Галији пљачкајући је. Исцрпивши пашњаке, они су у јесен 409. г. прешли Пиринеје и две године лутали Пиринејским полуострвом, а затим су са римском власти склопили уговор о насељавању. Основана су 4 краљевства:

1) Свеви – у Галицији,

2) Хаздинзи – југоисточно од Свева,

3) Силинзи – у Бетици,

4) Алани – југозапад и југоисток полуострва.

 

- 416. г. Визиготи уништавају Силинге

- 429. г. остатак Вандала са Аланима прелази у северну Африку (око 80000) – краљ Гајзерих

- 435. г. уговор са римском влашћу о федератском положају

- 442. г. Вандали имају суверену власт у свим северно-афричким провинцијама (освајају Сардинију, Корзику, Балеаре и Сицилију)

- 455. г. Вандали освајају Рим (''вандализам'')

- 534. г. пад државе Вандала под византијску власт (Јустинијан I)

 

                Визиготи

 

- 376. г. Визиготи на подручју Царства

- 377. г. дошло је до побуне Гота, допиру дубоко у Тесалију, чак до зидина Цариграда. Да им се одупре, цар Валенс окупља велику војску (30000 ратника)

- 9. VIII 378. г. код Хадрианопоља (Једрене) римска војска је поражена, погинуо је и сам цар. После неуспелог покушаја да заузму Цариград, готска војска је пљачкала по целом Балкану. Готи су нанели пораз и новом цару Теодосију код Солуна

- 382. г. после дужих преговора, Царство је склопило мир с Визиготима и одобрило им да се населе у доњој Мезији (Добруџа)

- 395. г. после поделе Царства на Источно и Западно, Визиготи напуштају Мезију и заузимају Епир. Источно Царство им је службено одобрило насељење у Епиру, а њихов краљ Аларих постаје врховни војсковођа за Илирик

- око 401. г. Аларих са својим трупама креће према Италији преко Срема, Савске Паноније, Емоне и Хрушице и допире до Милана и Торина. Стилихонова (Вандал пореклом) војска их потискује, склопљен је споразум по коме су се Визиготи мирно повукли у Истру и Далмацију

- 403. г. поновили напад, али се враћају у Савску Панонију

- 408. г. покољ варварских војника по целој Италији. Казнена експедиција Визигота – опсада Рима (узимају откуп и повлаче се у Тоскану; неуспели преговори за коначан мир; трећа опсада)

- 410. г. Визиготи освајају Рим (пљачкају га). Пошавши према југу, Визиготи су намеравали да преко Сицилије пређу у Африку; Аларих изненада умире – сахрањен на дну реке Бусенто. Нови владар Атаулф враћа Визиготе на север, прелазе Алпе и упадају у Галију. Атаулф се оженио Плацидијом (сестром цара Хонорија)

- 415. г. Визиготи прелазе на Пиринејско полуострво у намери да на подручју Барселоне оснују своју државу. После смрти Атаулфа, нови владар Валија, ступа у службу Римљана (прима обавезу да ће вратити цареву сестру и очистити Хиспанију од Вандала, Алана и Свева)

- 418. г. Римљани су се уплашили претераног пораста моћи Визигота па је Валија опозван и Визиготима је одобрено да се населе у својству федерата у области између Лоаре и Гароне (Aquitania Secunda). Краљ Теодорих I – његове краљевске компетенције односиле су се само према његовом народу, а над римским становништвом није имао никаква права. Територијално проширење – северозапад Нарбонске покрајине с градом Толоса.

 

                Визиготи – Толозатско краљевство

 

У успешном отпору Хунима главне су заслуге стекли Визиготи, али је краљ Теодорих I погинуо у бици и његова војска се повукла. Нови краљ Теодорих II је признао врховну власт Царства над Визиготима, а престоница постаје град Толоза. У хаотичним приликама које су у то време владале у Италији, веома је тешко било то подаништво заиста и одржавати. Убрзо су Визиготи потпуно укинули своје подаништво Царству, а своје су подручје проширили на северу до Лоаре а према истоку до Роне.

- 475. г. западноримски цар Нелог је склопио мировни уговор са визиготским краљем Неурихом, којом је Толозатско краљевство било признато као самостална територија у границама од Атлантика до Средоземног мора и од Лоаре до Пиринеја

- 475. г. састављен је Lex Visigothorum (Codex Euricianus) на налогу краља Еуриха у ком је кодифицирано обичајно право уз јак утицај римског законодавства. Исте године на власт у Риму долази Ромул Аугустул. Пошто је одбијен захтев војника да добију земљишне поседе и залихе хране, дошло је до побуне у војсци

- 476. - под вођством официра Одоакара (пореклом Склир), Ромул Аугустул је збачен с власти, морао је да пошаље царске инсигније у Цариград, с поруком да је одсад један цар довољан за обе половине Царства, а његова дотадашња овлашћења ће одсада у Италији вршити Одоакар. Ове догађаје у Италији искористили су Визиготи да још више прошире своју власт у Галији

- 477. г. њихова освајања потврдио је и Одоакар. Визиготско је краљевство сада било најпространија германска политичка творевина. Али њега унутрашња кохезија била је неизграђена и слаба. Због те унутрашње слабости, политичког устројства и нестопљености становништва, визиготска је држава била неотпорна према спољашњим опасностима. Најпогубнији за визиготску државу били су Франци.

- 506. г. у Толози је објављен, по налогу Алариха II, ''Lex Romana Visigothorum'', законик који Римљанима јемчи њихова права, али је то било прекасно. Франци (од 496. г. католици) крећу на Визиготе

- 507. г. Франци прелазе Лоару. До пресудне битке дошло је код Вује, близу града Поатјеа. У бици су Визиготи потпуно поражени, а погинуо је и њихов краљ. Након тога они су се морали повући из свих својих поседа у Галији. Средиште њихове државе од тада је на тлу Пиринејског полуострва, а главни град им је ускоро постао Толедо.

 

                Бургунди

 

                У првој половини III века главнина Бургунда се иселила с боравишта између средње Лабе и Нисе према западу на реку Мајну. Ту су заузели подручје између река Нецкар и Јагст на југу и планина Таунус, Вогелсберг и Рон на северу. Ратовали су са Аламанима и тиме стекли пријатељство и савезништво са Римљанима. Почетком V века кренули су са Вандалима преко Рајне, али су се зауставили на левој обали Рајне, у подручју око данашњег Вормса. Око 435. г. бургундски краљ Гундахар је покушао да бургундско подручје прошири према западу, дубље у Галију, али је био сузбијен.

                Године 436. казнена римска експедиција (хунска чета) продрла је у Бургундију, тешко поразила бургундску војску, при чему је погинуо и сам краљ Гундахар. Кад је Атила напао Галију, Бургунди су се борили против Хуна као римски савезници. За заслуге у том ратовању намесник Ајеције им је допустио да се преселе у покрајину Савоју, јужно од Женевског језера, све до горњег тока Исере.

                Прилике које су владале уочи пропасти Западног Римског Царства Бургунди су искористили да освоје области око града Лиона, а касније постепено заузимају целу долину Роне до Авињона. Године 480. краљ Лионске краљевине Бургунда постао је Гундобад. Био је аријанац, али је увиђао да је политички корисно да не прогони католичку веру којој су припадали његови галоримски поданици. За време његове владавине састављени су законици Lex Burgundionum и Lex Romana Burgundionum. Крајем V века највећа опасност за Бургунде постала је Франачка држава, која је допрла до реке Лоаре. Франачки краљ Клодовик се оженио Клотилдом, бургундском принцезом католичке вере.

                Око 500. г. Франци су провалили у Бургундију, али су Бургунди, уз помоћ Визигота сузбили франачку инвазију. После ликвидације Толозатске државе Визигота у Галији, Бургунди су схватили да је нужно да се против франачке премоћи бране ослоном на свога дотадашњег противника, на остроготску државу у Италији, па чак и на ауторитет источноримског цара. Франци су напали Бургундију и у првој етапи ратовања Бургунди су успешно сузбили франачку инвазију. Године 532. Франци су поново напали Бургунде и до 534. г. укинули су постојање њихове државе и њену територију подвргли својој власти.

 

                Остроготи

 

                Након слома прицрноморске државе Острогота њихова је главнина потпала под хунску власт, а један део се придружио Визиготима и с њима прешао на доњи Дунав. После битке код Једрена 376. г. ти Остроготи су добили право да се населе у Панонији као федерати. При премештају свога средишта у Панонију, Хуни су онамо са собом, са северне обале Црног мора, повукли и главнину Острогота, па су се они под хунском влашћу населили у Панонији.

                Остроготи под вођством краља Теодориха, који је младост провео на византијском двору као талац, продрли су у Мезију. Цар Зенон им је одобрио да се населе у Доњој Мезији уз обавезу да Царству пружају војну помоћ. Византијска је политика ипак настојала да се ослободи Гота. Међутим, решивши се супарника, Теодорих је ујединио све Остроготе на Балкану и почео угрожавати Цариград. Владавина Одоакара у Италији пружила је међутим Царству нову могућност да реши остроготски проблем. Наговорили су Остроготе и Теодориха да у царево име предузму казнену експедицију против Одоакара, уклоне га и завладају Италијом у царево име.

                Крајем 488. г. Теодорих је са већином Острогота кренуо у Италију (око 100 000 ратника). Напредовали су уз Дунав и Саву и вероватно преко Сиска, Љубљане и Хрушице напали Италију. Одоакарова војска је била неколико пута поражена и он се морао повући у Равену, где су га Готи опсели. Године 493. дошло је до нагодбе међу противницима: да Одоакар и Теодорих заједнички владају целом Италијом. Али свега десетак дана након споразума Теодорих је убио Одоакара и постао једини господар у Италији.

                Оба етничка елемента у држави, Готи и Римљани, имали су заједничког државног поглавара. Он је Готима био краљ, а за Римљане доживотни вршилац царевих компетенција. За Римљане је и даље важило римско право, а за Остроготе је Теодорих издао збирку канонских одредби Edictum Theodorici. Као царев опуномоћеник, готски је краљ имао право и дужност надзора над црквом. Због тежње да сачува добре односе с италским становништвом, Теодорих је, премда аријанац, морао сачувати непристрасност према обема црквама.

Повољне унутрашње прилике у Италији омогућиле су Теодориху да поведе снажну спољну политику. У Панонији су Гепиди, после одласка Острогота, своју власт проширили све до Саве. Године 504. остроготска војска је савладала Гепиде, преотела им Срем и учврстила границу дуж средњег Дунава. Своје војне акције Теодорих је допуњавао дипломатским акцијама и нарочито успешним женидбеним везама с владарским домовима тада најугледнијих германских држава.Тако је једну своју ћерку удао за визиготског краља, а другу за бургундског краља. Своју сестру удао је за алано-вандалског краља, нећаку за краља Тирингије, а сам се оженио Клодовиковом ћерком Андофледом (франачка принцеза).

Све те мере учиниле су Теодориха, у првим деценијама VI века, најмоћнијом личношћу у западној Европи. Теодорих је умро 30. августа 526. г. Власт је номинално прешла на Теодориховог осмогодишњег унука Ателариха, а регентску функцију је вршила Теодорихова ћерка Амаласвинта. Она је обновила добре односе са Римљанима и Цариградом. Остроготска аристократија се оштро противила њеној политици. Године 534. умро је Аталарих, а Амаласвинта се удала за свог братића Теодата, да би придобила аристократију. Теодат је силом свргнуо Амаласвинту и 535. г. је задављена у заточеништву. Тај злочин је добро дошао Јустинијану као повод да покуша да оствари свој план о обнови некадашњег Римског Царства.

Упутио је Теодату ултиматум: мир ће бити очуван ако Теодат абдицира и преда Италију цару без икаквог противљења. Он је одбио и започео је 20-годишњи рат који је уништио остроготску државу.

 

Лангобарди

 

По свом доласку са данских острва на европско копно, Лангобарди су се најпре населили између ушћа Одре и ушћа Висле, а затим под притиском Вандала, прешли на обале доње Лабе. Ту они бораве све до прелаза из III у IV век и тада њихова главнина у спором кретању кроз средњу Европу, Шлеску и Моравску долази у средње Подунавље. Одатле су своју власт проширили на јужну Моравску, јужну Чешку и доњу Аустрију. За помоћ коју су пружили Царству у време ратовања са Остроготима, Јустинијан је допустио да заузму западну Панонију 546. г. Тиме су они постали западни суседи Гепида.

Страхујући можда пред својим новим суседима, а можда и у договору са Аварима о међусобној подели интересних сфера, Лангобарди 568. године доносе одлуку да се преселе у Италију. Долазак Лангобарда у Италију 568. г. није био само војни поход, него сеоба с породицама и свом покретном имовином. Лангобарди су после освојења Аквилеје, најпре заузели низ пограничних утврђења према Алпима. Током 569. г. освојили су Падску низију  све до Апенина. Тек после трогодишње опсаде освојена је Павија, која је постала престоница краља Албоина. За десет година (од 574 до 584. г. – нема краља), извршено је коначно насељавање Лангобарда у северној Италији.

Ускоро после формирања својих територија, Лангобарди су преко Алпа почели да нападају франачко подручје, али су их Франци успешно сузбијали (тим сукобима започиње трајно непријатељство између Лангобарда и Франака које је после 200 година окончано уништењем самосталне лангобардске државе). Године 584. за краља је изабран Аутариј. Он је Византији преотео још неколико утврђења и одбио два франачка напада. Његов наследник Агилулф је склопио привремени мир са Францима и освојио нове територије око Рима.

Лангобарди су у Италију дошли као аријанци и самим тим били у сукобу са папством. Почетком друге половине VII века они су напустили аријанство и прихватили католицизам и самим тим постали мање опасни за интересе папства. Године 622. краљ постаје Гримоалд, дотадашњи војвода Беневента. Он је успео да наметне краљевски ауторитет свим војводствима.

Овако ојачала лангобардска држава, постала је веома опасна за настојање Византије да се одржи у Италији. Године 663. Констанс II је кренуо на Лангобарде, али је поражен (Византији остала територија на југу Калабрије). Године 680. (Константин IV) Византија је увидела узалудност својих претензија да завлада целом Италијом – склопљен је мир са Лангобардима.

 

Авари

 

Пореклом из југозападног Сибира, пребегли су у азовско-прикаспијске степе. Убрзо су Авари завладали свим земљама уз северне обале Црног мора и свој утицај проширили све до дунавског ушћа. Желећи да за насељавање добију Добруџу, упутили су 562. г. Јустинијану молбу за одобрење (добили само уско подручје јужно од Саве). Прихватили су позив лангобардског краља и подстицај Византије да нападну и униште Гепиде. Прешли су Дунав у Добруџи, кренули узводно и код Костолца са византијским лађама опет прешли Дунав и с леђа напали Гепиде, који су већ ратовали са Лангобардима. Гепиди су доживели катастрофалан пораз. Године 567. држава Гепида је била уништена. Источна Панонија – од Дунава до Карпата постала је средиште аварске државе.

 

Визиготи – Толедско краљевство

 

После битке код Вује, Визиготи су изгубили целу Галију, осим Септиманије, а краљем је проглашен малолетни син Алариха II – Амаларих, по мајци унук остроготског краља Теодориха I. Све до средине VI века војна пажња Визигота била је усмерена само на Галију. Али са смирењем франачког притиска, Визиготи почињу да схватају привредни и политички значај јужних покрајина на Пиринејском полуострву. Упућена је јака војска на југ, у Бетику, али су код Кордове били поражени, а краљ Агила је збачен.

У супарничкој борби око краљевске власти, један од претендената, Атанагилд, добио је помоћ од Јустинијана I, савладао је своје противнике и постао краљ – али је морао да призна врховну власт византијског цара, и уступи му цео југоисток полуострва. Атанагилд је средиште своје власти из Барселоне пренео у Толедо – Толедско краљевство Визигота.

Зависност визиготске државе о Цариграду и бројност богате и моћне шпанско-римске аристократије у тој држави, омогућиле су снажан утицај римско-византијске цивилизације. Католичка црква је настојала да за своју веру, а против аријанства, придобије чак и чланове краљевске породице. Краљ Лиувигилд (573-586) настојао је да сукоб између католика и аријанаца премости компромисом па је 580. г. сазвао сабор у Толеду. Кад је већина бискупа одбацила сваки споразум, започели су прогони католика.

Лиувигилдов млађи син и наследник, Рекаред (586-601) увидео је погубност верске борбе. Обуставио је прогоне католика и 589. г. сазвао II толедски сабор на коме се изјаснио у прилог католицизму. Али већ за време његових наследника, готска аристократија је рестаурирала аријанство. До новог сређења дошло је за време краља Сизебута (612-620), који се вратио католицизму. Сизебут је покушао да оствари наследност краљевске власти. Али његовог сина збацио је са престола војвода Свинтила (620-631). Он је био први визиготски краљ, који је 200 година по доласку Визигота у Шпанију, завладао целим Пиринејским полуострвом.

Године 631. Свинтила је збачен, а IV сабор у Толеду (световни и црквени великаши) прогласио је 633. г. визиготско краљевство изборним. Године 642. на  престо долази Хиндесвинт (642-653) и на VII толедском сабору је озаконио најтеже казне за буну против краљевске власти. Хиндесвинтов син Рекцесвинт (653-672) је попустио аристократији. Најзначајније дело његове владавине било је потпуно изједначавање Визигота и Римљана пред законом 654. г. За све поданике, без обзира на њихову етничку припадност, донесен је јединствен законски зборник – Liber judiciorum.

У време краља Вамбе (672-680) започели су напади Арабљана на Шпанију (арапска флота поражена). Претпоследњи од визиготских краљева Витица (697-709) желео је да наследство осигура своме сину, али скупштина црквених и световних великаша, изабрала је за краља војводу Бетике – Родрига, који је победио. Чини се да су Витичини потомци, управо због тога у помоћ позвали арапске чете из северне Африке – 711. године.

 

АРАПИ

 

                Пре појаве ислама и оснивања калифата, Арапи су живели у племенској организацији и бавили се номадско-сточарским узгојем дева, оваца и коза. Основни елементи друштвеног поретка били су: породица, род, племе и савез племена. Главар арапског племена, шејк, био је типичан старешина родовског друштва (нема извршну власт). Обавезне одлуке доносиле су се у већу старешина меџилис, које је било симбол и главни орган племена. Осим узгоја стоке, родови и племена бавили су се такође и пљачком и нападима на караване или земљорадничке области. Понека номадска племена намећу седелачком становништву сталан данак као откупнину од оружаних напада.

                Током VI века, на арапском се полуострву почињу изграђивати предуслови за повезивање арапских племена у шире заједнице. Главну улогу у том збивању имао је Хеџас. Племена која су владала хеџаским караванским путем имала су изванредно повољне прилике да се богате и јачају. Она прелазе на седелачки живот, оснивају градове и у њима се баве трговином. Најпознатије градско средиште у Хеџасу била је Мека (извор питке воде – Земзем). У VI веку Меку је освојило северноарапско племе Корејшита, и учинило је ослонцем своје моћи. Чини се да је у Меки, у близини извора Земзем, још од давнина постојао култ ''црног камена'', метеорита који је пао из свемира. Корејшити су тај црни камен уградили у темеље камените четворне зграде Каабе, која је од тад постала њиховим племенским светилиштем.

                Корејшити су у Меки образовали и заједничко градско веће – Махалу – које је потиснуло ауторитет шејкова. Развој трговине: Корејшити су организовали редовне годишње верске светковине, кад се долазило у њихов град и због верских обреда око Каабе и на куповину разних потрепштина. Изван тих раздобља, корејшитски су трговци сами одлазили у унутрашњост и опскрбљивали бедуине одећом, оружјем, храном и др. Тиме је Мека постала привредним средиштем полуострва, а њени су се трговци богатили. Племе Корејшита се раслојило. Најуспешнији пословни људи међу њима претворили су се у моћну трговачку аристократију, која је располагала великим залихама робе и готовинама новца. Мекански су трговци тежили да свој утицај прошире на што веће подручје полуострва. У њиховом је интересу било да престану међусобне борбе бедуинских племена, да путеви буду сигурни и да размена с унутрашњошћу буде што већа.

Будући да нису располагали снагама које би им омогућиле да створе опште арапску политичку власт, настојали су да остваре јединство на темељу заједничког верског култа. Монотеистичка секта ханифе под утицајем јеврејства и хришћанства изградила је схватање да изнад света разних нижих демонских сила постоји једно једино, вечно и свемоћно божанство – Алах.

 

 

 

 

Мухамед (570-632) и појава ислама

 

Мухамед се родио у Меки око 570. године, од сиромашних родитеља који су рано умрли па је одрастао у кући свога стрица Абу Талиба. Са њим је још као дечак путовао у Сирију и онде дознао неке елементе хришћанске вере. Кад је имао двадесет година ступа у службу богате удовице Хадиџе, па је са њеним караванима још два пута боравио у Сирији. Ступивши у брак са Хадиџом (десетак година старијом) Мухамед се ослободио материјалних брига и могао се посветити доколици и размишљању. У том раздобљу он је посинио Алију, сина свог стрица Абу Талиба и младог ослобођеног роба Заида бен Хариса. Код Мухамеда је поступно сазревала мисао о потреби напуштања идолопоклонства и прихватања монотеистичке вере која ће бити заједничка свим Арапима. Себе је почео сматрати новим, последњим пророком божијим, а Арапе народом коме је Алах наменио да ту објаву прихвати и прошири по целом свету.

Око 610. године Мухамед је доживео своја прва привиђења. Чинило му се да га дозива глас с неба и наређује му да божије име проговори своме народу као божији пророк. За своја схватања придобио је своју жену Хадиџу, своје усвојене синове и неколико најближих рођака. Прве Мухамедове присталице били су веома сиромашни људи. Једини богатији човек био је трговац Абу Бекр, отац будуће Мухамедове друге жене Ајше. Својим првим проповедањима, Мухамед је пре свега објављивао веру у једног јединог бога Алаха, обавезу потпуног покоравања његовој вољи – ислам – и нужност исказивања захвалности богу због његових доброчинстава. Верским схватањима придодао је и начело о солидарности свих Арапа и о потреби беспоштедне борбе против свих њихових непријатеља (главно оружје за војне подухвате Арапа). При својим првим јавним иступањима у Меки жестоко је осуђивао многобоштво, али и грамзивост богаташа. Заговарао је једнакост свих муслимана. Изазвао је све већу мржњу међу богатим грађанством Меке.

После смрти Хадиџе и Абу Талиба, 619. године, Мухамед је покушао да се повеже са арапским  племенима ван Меке. После неколико контаката склопљен је споразум о пресељењу Мухамеда и његових присталица из Меке у Јатриб (Медину). Сеоба муслимана – хиџра – почела је лети 622. године, а 16. јун те године постао је први дан у бројању година по муслиманској ери. У Медини је Мухамед развио веома важну организаторску делатност. Он ту више није био само пророк, него је постао и политички вођа. Медина је проглашена пророковим градом, где је Мухамед одмах започео са градњом богомоља (чија је ниша окренута према Јерусалиму, да придобије Јевреје). Мухамед је донео устав своје верско-политичке заједнице Ума, одредивши је као надплеменску, теократску организацију међу собом једнаких поданика божијих и следбеника пророкових (623). Имао је слаб успех међу Јеврејима.

Године 624. Ума се претвара у искључиво арапску верско-политичку организацију. Започињу прогони Јевреја под изговором да воде свети рат против неверника, почињу да нападају и трговачке караване из Меке. Сукоби са Меком отпочели су 624. године. Фебруара 628. Мухамед је са великом војском пошао против свог родног града, али је поход окончан склапањем десетогодишњег мира, који је између осталог допустио муслиманима да наредне године дођу у Меку и онде несметано изврше верске обреде. То је и остварено и многа бедуинска племена су 629. године приступила исламу. Године 630. у Меки је убијен један муслиман што је Мухамед искористио и предузео пресудни војни поход против Меке. До борби није ни дошло, град се предао Мухамеду, а он је признао Меки положај светог града. Оставивши у Меки свога намесника, калифа, Мухамед се вратио у Медину, која је и даље остала седиште пророка.

Ширење муслиманске власти у Арабији вршило се на два начина:

- или је неко племе признало своју подложност Уми, али је задржало своју веру па је морало плаћати данак, џизју

- или је прихватало ислам и уклапало се у верску политичку заједницу (Уму) и плаћало само верску дажбину, зекат.

                До краја Мухамедовог живота, 632. године, на истој верској основи била је уједињена готово цела Арабија. Верско, социјално и политичко учење ислама, које се приписује Мухамеду сачувано је у светој књизи ислама – курану. Средином VI века, настао је коначни текст курана који је отад остао непромењен. Сталну свест  о верској и етничкој заједници муслимана требало је да одржава јединствени систем обреда и побожности за које је цео исламски свет знао да их у истом тренутку врше сви верници:

- сваки је муслиман морао пет пута на дан да се клања богу;

- морали су давати милостињу сиротињи; 

- вршити одређене постове у години;

- бар једном у животу доћи у Меку;

- учествовати у светом рату против неверника – џихаду.

 

                Мухамедови наследници

 

                После пророкове смрти дошло је до краткотрајне кризе поретка. Мухамед није имао мушког  потомства, него само ћерку Фатиму, удату за његовог синовца Алију, а није сам никог одредио да му буде наследник. Зато су његове најстарије присталице споразумно предале власт Абу-Бекру (оцу Мухамедове друге жене Ајше), који је први од имућних људи, приступио Мухамедовом покрету. У недостатку било каквог наследног начела, створено је тумачење да је пророков дух надживео његово тело, па и даље управља делима онога ко уместо њега, као његов заменик (калиф) управља побожностима и молитвама верника. Али, Абу-Бекрова власт (632-634) није наишла на опште признање. Више успеха имао је његов наследник калифа Омар (634-644), који је био отац једне од Мухамедових жена и његов најранији присталица.

Године 636. победио је Византинце на реци Јармук након чега су до 640. године у власт Арапа пале цела Сирија и Палестина. Успеси против Персије низали су се након 636. године све брже. Године 637. освојена је цела Месопотамија, а 642. сломљен је и последњи отпор Персијанаца. Арапи су границе своје власти на том подручју помакли све до туркестанске пустиње Кара-кум, у средњој Азији. На западу је 640. године почело освајање Египта и до 645. било окончано падом Александрије. Док су на тај начин Омарови генерали освајали све нова и нова подручја, он је из Медине организовао власт и друштвене односе.

У  освојеним областима задржао је уређење и разноврсне институције које је затекао. Према одредбама курана поштовано је начело да Арапи не смеју индивидуално поседовати земљу изван Арабије. Зато су на преузетим поседима остављани њихови непосредни произвођачи, а само је земљишна рента прешла у руке освајача. За арапске освајаче, држава је резервисала војничко звање. Они су били каста окупатора и властодржаца. На освојеним подручјима, окупаторска је војска стварала своја војна упоришта, која су се временом претварала у средишта арапске колонизације. Упоредо са сређивањем положаја Арапа у освојеним земљама Омар је организовао централно државно рачуноводство – Диван – које је управљало финансијама. Свеукупно државно уређење што га је изградио давало је неограничену власт калифу.

Дошло је до завере па је Омар 644. био убијен. Избор новог калифа је извршен по пропису. Посебно изборно тело (шура), састављено од најистакнутијих кандидата за калифско достојанство, изабрало је из својих редова Османа (644-656), припадника високе корејшитске аристократије. Османов долазак на власт, значио је афирмацију аристократских елемената у арапском друштву. Нови калиф веома је протежирао чланове своје породице Омејада, а и друге припаднике корејшитске аристократије. Супротно ранијим обичајима, многима од њих давао је велике делове државних земаља у освојеним подручјима изван Арабије. Тиме су Корејшити (како су се помирили са победом ислама тек пред крај Мухамедовог живота) поново постали водећи слој у држави.

Велико огорчење је настало због олигархијског начина на који је изабран калиф. Непосредна акција против Османове владавине, почела је наоружаним походом из разних покрајина у Медину. Калифов покушај да их сузбије није успео, па су побуњеници продрли у калифову палату и удавили га 656. године. По свој прилици још истог дана калифом је проглашен Алија (656-661), Мухамедов посинак, али је тај избор имао многе противнике. Нарочито је опасан Алијин противник био Османов рођак, намесник у Сирији, Муавија. Да би за своју власт придобио и Ирак, Алија је престоницу пренео из Медине у Куфу (јужно од Вавилона), одакле је повео рат против својих противника. Секта верских фанатика хариџита, захтевала је да о питањима врховне власти одлучује цела верска заједница муслимана, и да калифа може бити сваки верник. Повевши војску против хариџита, Алија их је тешко поразио, али је дотле Муавијина војска успешно продирала и у Хеџас и у Ирак. А кад је један хариџит 661. г. из освете Алију убио за време молитве у џамији у Куфи, сва је власт у држави припала Муавији. Стекавши калифску власт Муавија (661-680) је основао династију Омејада која је владала од 661. до 750. године.

 

Династија Омејада (661-750)

 

Освајања у време Омејада. У Малој Азији је до 666. г. била освојена цела Арменија. На то су се надовезале копнене провале све до надомак Мраморног мора, а арапска је морнарица наставила да осваја острва у Егејском мору. Од 674. до 678. г. сваког пролећа обнављана је поморска опсада Цариграда – успешно се одбранили грчком ватром. Године 666. обнавља се арапски притисак у северној Африци а 673. г. велики пораз Арапа код Бискре у североисточном Алжиру. Али, доласком на власт калифа Абд-ал-Малика (685-705), прилике су се средиле и надирање је обновљено. Између 695. г. и 697. освојен је Картагински егзархат. До 709. године цела је северноафричка обала, све до Атлантског океана, пала под њихову власт. Године 711. започело је арапско освајање Пиринејског полуострва. У другој половини VII века Арапи су постигли значајне успехе и у средњој Азији. До 663. године, освојен је Авганистан. Чете из Персије и Ирака, преко Белуџистана, продрле су у долину реке Инд и освојиле Пенџаб и Синд.

Унутрашње уређење. Муавија је калифат организовао као монархију, али је уважио тежње родовске и племенске аристократије да сачувају свој утицај на управљање државом. Ту улогу одобрио је већу шејкова (шура). У сведржавној шури калиф није имао положај неограниченог господара, него је морао вештином уверавања, концесијама, па чак и митом, осигуравати прихватање своје воље под привидом колективно донесених одлука.

Питање наследства на калифском положају. Не укидајући начело изборности, Муавија је успео да сведржавна шура у новој престоници, Дамаску унапред прихвати као будућег калифа, његовог сина Јазида. Тако формирани калифат Омејада више није био изразито теократска монархија. Иако је калиф и даље верски поглавар муслимана, верски карактер омејадске власти слаби пред њеним изразитим лаичким обележјима. Уз све уважавање регионалних традиција, Муавија и његови први наследници помно су чували повлашћени положај Арапа. Они остају војнички сталеж (џунд – стационирани у гарнизонима – живе на терет покореног становништва, примају годишње плате и пензије) и корисници окупације освојених крајева.

Велики број угледних Арапа добија куповином или поклоном пространа имања. Та је земља и даље у начелу остајала државно власништво а арапски корисници уживали су је на темељу закупа – катија. Корисник катије, ако је био Арапин, није плаћао држави ни земљарину (харач) ни главарину (џизју), него само десетину (ушур), али је био дужан да од неарапског становништва на свом поседу у име државе убира порезе и предаје их државној управи.

Незадовољство мавала (припадници покорених народа који су прихватили ислам) а и оних Арапа који у процесу друштвене диференцијације нису стекли повлашћени економски и друштвени положај огледао се у покрету шиита (Алијине секте). У Медини скупина незадовољника окупила се око Алијиног млађег сина (по мајци Мухамедова унука) Хусеина, који одлази у Ирак и стаје на чело побуњеничке војске. Али је недалеко од Куфе 680. године, Хусеин убијен од чета Муавијиног сина и наследника калифе Јазида. То убиство пророковог унука распламсало је дуготрајне и огорчене борбе. За идућих пет година на престолу су се изређала четворица калифа.

Године 685. на власт долази побочна лоза Омејада – Марваниди. Други владар из те лозе Абд-ал-Малик (685-705), морао је напрегнути све војне снаге своје државе, да у крви угуши хариџитски покрет. Јачање арапске власти остварено је ослоном на војничку снагу племена Калбида. У државној управи уведен је искључиво арапски језик, а законитим средством плаћања постао је само арапски златни новац. У првој половини VIII века, омејадски калифат досеже врхунац своје распрострањености. Калифа Валид II (705-717) успео је да ангажује веома способне војне заповеднике који су својом иницијативом водили освајачке подухвате према североистоку, истоку и западу. Досегавши на тај начин дивовски распон државне територије – од Инда до Пиринеја, Омејаде су поново покушале да сломе отпор Византије. Године 717. извршили су опсаду Цариграда и са копна и са мора. Пропашћу тог подухвата чини се да је арапска војна експанзија досегла своје крајње могућности. Године 732. у бици код Поатјеа франачка војска је зауставила даље продирање Арапа у Галију.

Заустављање освајачког налета још је више заоштрило унутрашње супротности у држави Омејада. Становништво освојених земаља које је прихватило ислам, мавали, захтевало је равноправност са Арапима. Секта хариџита заговарала је потпуну једнакост свих муслимана. Године 729. устанак берберских хариџита подигао је у Мароку водоноша Маисара. Он је заузео Тангер и прогласио се калифом, али је ускоро био убијен. Марокански хариџити постизали су и даље успехе и ослобађали редом све берберске северноафричке земље. Овакво осамостаљење у крајње западним областима калифата било је могуће због дубоке кризе кроз коју је пролазила средишња власт у калифату.

Године 739. подигли су противници Омејада устанак у Ираку, прогласивши калифом Заида, праунука пророкове кћери Фатиме и његовог синовца Алије. Борбе су потрајале готово годину дана, све док Заид није био савладан и убијен. Да би се одржали на власти, омејадски калифи прве половине VIII века морали су угађати сад једнима сад другима. Последњи владар из династије Омејада, Марван II (744-750) толико се осећао несигуран у Сирији да је седиште своје власти пренео у Харан, источно од горњег Еуфрата.

У то време долази до споразума између две гране пророкових потомака, при чему су Алијини потомци уступили своја наследна права потомцима Мухамедовог стрица Ал-Абаса. Претендент Абасида био је Абул Абас. Године 749. букнуо је устанак у Персији у корист Абул Абаса. Освојена је Куфа, на десној обали Еуфрата, где је Абул Абас проглашен калифом. Калиф Марван II доживео је пораз на реци Заб, побегао је у Египат где је убијен. Нови калиф Абул Абас (750-754) узео је надимак Ас-Сафах (крволок), наредио је убиство свих чланова омејадске породице које је могао ухватити. Тиме је намеравао да уништи сваки спомен на њихову владавину, а абасидска историографија добила је задатак да епоху Омејада прикаже као доба бесправља.

 

Кордовски емират до почетка X века (брандт)

 

                Раздобље арапске власти у Шпанији након пораза код Поатјеа 732. године па све до оснивања независног Кордовског емирата 755. године било је веома хаотично. Оно је испуњено побунама Бербера против арапске супрематије. Забринут догађајима и у северној Африци и у Шпанији, омејадски калиф Хишам је у Африку послао јаку војску састављену од сиријских Каисита. Та војска је 741. године у северној Африци била поражена па је морала да побегне у Шпанију. Ту је успела да савлада побуњене шпанске Бербере и постане господар ситуације. Сукоби нису престали. Жестина сукоба приморала је калифа да у Шпанију пошаље новог намесника са сврхом да оконча нереде који су трајали више од деценије. Он је Сиријце поразместио у разним покрајинама Шпаније, дао им земљишне поседе уз услов да буду професионални војници. Ни то није смирило сукобе.

У таквом тренутку уплео се нови претендент на власт. Био је то Абд ал – Рахман, потомак Омејада,  које је на истоку устанак Абасида 750. године збацио с калифског престола. Он је успео да избегне покољ који је над члановима куће Омејада извршио први абасидски калиф Абд Аллах и нашао уточиште у породици своје мајке, код Бербера у Мароку. Кад је увидео да ту неће остварити неки успех прешао је у Шпанију, где су сиријски Каисити и даље признавали владавину збачених Омејада. Али, они су му ускратили помоћ, па је он склопио савез са Калбидима, припадницима најстаријег слоја арапских досељеника, и уз њихову помоћ он је 15. маја 756. године постигао пресудну победу код Кордове, освојио тај град и у главној џамији се прогласио самосталним емиром Андалузије.

Абд ал – Рахман I (756-788)

Новог самосталног владара исламске Шпаније чекале су знатне тешкоће. Требало је организовати војску и на заповедничке положаје поставити себи одане људе. Исто је важило и за цивилну управу. Да би ојачао свој ослонац Абд ал Рахман I је позвао све преживеле ближе и даље рођаке из куће Омејада да се доселе у Шпанију. Унутрашња управа у емирату била је организована доследно по узору на односе у Омејадском калифату. Цела државна територија била је подељена на округе којима су на челу биле валије с резиденцијом у окружном главном граду. Војска се попуњавала унајмљивањем плаћеника из северне Африке и јужне Европе без обзира на верске разлике. Трајним приливом сиријских досељеника шпанска исламска цивилизација VIII века се изразито оријентализовала (елита су били Арапи).

Крајем Абд ал – Рахманове владавине 788. године намесник у Сарагоси, незадовољан владавином кордовског емира, затражио је помоћ од Карла Великог. Војни одред је допро до Сарагосе али је морао да се врати. На повратку кроз кланац Ронсесваљес 15. августа 788. у западним Пиринејима муслимани су их напали и побили. Међу погинулима био је и војвода бретањске марке Роланд. У XI веку то постаје епска легенда – ''Песма о Роланду''.

После смрти оснивача самосталног кордовског емирата Абд ал – Рахмана I готово се свака владавина његових наследника морала борити са супарничким претендентима на власт.

- Абд ал – Рахман I (756-788)

- Хишам (788-796)

- Ал – Хакам (796-822) – крваве репресалије, 818. године покољ у предграђу Кордове

- Абд ал – Рахман II (822-852)

- Мухамед I (852-886)

- Абд – Алах (888-912)

                Знатно јачање хришћанских позиција на северу (обнова Астуријског краљевства, грофовија Собрарбе у Арагону) донела је и нова офанзива Карла Великог до које је дошло на истовремени позив побуњеног исламског гувернера Барселоне и астуријског краља Алфонса II (791-842). Франачки напад започет је 798. године а завршен 803. године, након двогодишње опсаде Барселоне. Освојено подручје (између источних Пиринеја и доњег тока Ебра) организовано је као ''Шпанска марка''.

 

Доба Абасида

 

Политичка промена која се остварила сменом династија имала је веома важне последице. Абасидски је калиф преместио државно средиште из Сирије у Месопотамију (Ал-Хашимида). Преврат Абасида је био заснован и покренут на тлу Ирана, првенствено персијским снагама па је тај победнички елеменат отад постао главним ослонцем нове власти уместо сиријских Арапа. Служећи се околношћу што је нова династија могла себе сматрати потомцима пророкове породице, она је државну политичку власт тумачила као врховну верску функцију и тиме формирала теократску владавину. Прихватајући персијску традицију, она је непосредно вршење световне власти препуштала првом државном министру – везиру, који је:

- постављао и смењивао све државне службенике;

- додељивао је плате и пензије;

- био је врховни надзорник државних финансија;

- највиши војни заповедник;

- надзорник поштанске и полицијске службе;

- калифов лични саветник.

                Сносио је личну одговорност за вршење јавних послова и у случају неуспеха губио положај и богатство а понекад и живот. Свака од грана делатности (војни послови, правосуђе, финансије) имала је своје министарство – диван. Појединим провинцијама управљао је врховни заповедник – емир, а за цивилне је послове био надлежан управник – амил, чији је главни задатак био прикупљање пореза. Организацијом управног апарата и распоредом војно-командних дужности, калиф је био ослобођен непосредног управљања државним пословима. То је било у складу са посвећеним обележјем његове личности које се окружује натприродним сјајем. С обзиром да је власт у абасидском калифату трајно припадала истој породици, тиме је наследно начело било признато. Али, унутар тог начела није било утврђено право првородства по директној силазној мушкој лози, па је због тога цела историја абасидског калифата била испуњена борбама око наследства на престолу, са претендентима из побочних лоза династије, који су се позивали на право старешинства.

                Абул Абаса наследио је његов брат Ал Мансур (754-775). Њему се супротставио његов стриц али је узурпација савладана. Године 755. угушио је устанак шиитске секте, а 762. г. угушена је побуна пророкових потомака Ибрахима и Мухамеда, који су поражени и убијени. У време Ал-Мансурове владавине пада и прво дефинитивно отцепљење једне велике покрајине од средишње државне власти. Једини преживели члан династије Омејада, Абд-ал-Рахман успео је да побегне 750. године у Магреб, а 755. г. прешао је на Пиринејско полуострво где је до 765. г. у борбама преотео власт абасидским намесницима и формирао самосталан емират, независан од Багдада (нова престоница коју гради Ал-Мансур). Премда је отцепљење Шпаније било предзнак будућег мрвљења абасидске државе, ипак је у другој половини VIII века, абасидски калифат улазио у раздобље своје највеће моћи.

Уклонивши низ унутрашњих опасности, калиф Ал-Мансур је располагао довољно великом снагом да обнови офанзивне акције против Византије. Ал-Мансур је умро 775. г. на ходочашћу у Меку, а његов везир Халид осигурао је наследство на престолу његовом сину Ал-Махдију (775-785). За време његове владавине калифат је постигао знатне успехе против Византије. Године 782. јака арапска војска је продрла све до Босфора и приморала Византију на плаћање тешког годишњег данка. Чини се да је успех тог подухвата, у коме се посебно истакао млађи калифов син, Харун (коме је отац у знак признања дао назив Ал Рашид – храбри) постао поводом опасне борбе међу браћом за престо. Ал-Махди је у почетку одредио за наследника старијег сина Ал-Хадију, али је под притиском своје главне жене изменио одлуку у корист младог и прослављеног ратника Харуна. Ал-Махди је умро пре него што је то и службено проглашено па је власт припала Ал-Хадију. Ал-Хадија је одмах затворио брата и почео прогоне његових присталица. То је уродило завером и Ал-Хадија је убијен у својој постељи.

Доба Харун Ал-Рашида (786-809), врхунац је моћи и сјаја абасидског калифата. Везирску службу Харун Ал-Рашид поверио је Јахји, сину Ал-Мансуровог везира Халида, чиме је та породица Бармакида, персијског порекла још више учврстила свој утицај. Посебан положај стекла су и два Јахјина сина – Фазил и Џафар. Фазил је требало да наследи оца у везирској дужности, управљао је свим северним покрајинама. Џафер је био миљеник и најближи пријатељ Харунов. Али моћ Бармакида нагло је сломљена. Узроци томе били су веома бројни. Њихово богатство и неограничени утицај у политичком животу, несумњиво су побуђивали многа огорчења. Заоштреност огорчења је била толика да је Џафар одмах по збацивању с његових достојанстава био смакнут, а његов отац и брат умрли су ускоро у затвору. Велико имање њихове породице конфисковано је у калифову корист одакле је он награђивао своје присталице.

Харун Ал-Рашид је крајем своје владавине повео нови успешан рат против Византије. Наследник царице Ирене, Нићифор I (802-811), одбио је да калифату плаћа онај данак на који се била обавезала Ирена. Харун је одговорио војним походом 806. године, опустошио је велики део Мале Азије и заузео чак Хераклеју, на обали Црног мора. Ускраћени данак поново је уведен, а Византији је наметнут и посебан срамотни порез на самог цара и сваког појединог члана његове породице у знак неке врсте њихове личне подложности калифату.

Године 809. Харун Ал-Рашид је умро у својој 43. години. Имао је три сина. Власт је оставио најстаријем Ал-Амину (по мајци Арапин). Други син Ал-Мамун (по мајци Персијанац) могао је наследити престо само ако се покаже да Ал-Амин лоше управља државом.

Ал-Амин (809-813) је одмах након преузимања власти својим будућим наследником прогласио свог сина. Због тога је међу браћом букнуо рат. У више битака Ал-Амин је заредом доживљавао неуспехе. Одлучио је да власт препусти Ал-Мамуну, који је наредио да га убију. Ал-Мамун (813-833) је првих шест година сређивао унутрашње проблеме у држави. Док се тако за протеклих педесетак година, моћ абасидског калифата у време Харун Ал-Рашида узвинула до свога врхунца, а за његових наследника борила се са унутрашњим нередима и династичким кризама, процес осамостаљивања периферних области државе који је 756. г. почео формирањем Кордовског емирата, настављао се најпре на крајњем западу абасидског царства, а онда и у подручјима све ближем средишту државе.

 

Идрисиди

 

Јо 785. г. један од прапраунука Мухамедовог синовца и зета Алије Идрис Ибн-Абдулах учествовао је у једној шиитској побуни против Абасида. Устанак је угушен, а Идрис је преко Египта побегао у Мароко. Придобио је наклоност берберских племена, али је 791. г. умро (отрован по наруџби Харуна Ал-Рашида). Његов син Идрис II проширио је своју власт све до граница данашњег Алжира. Основао је престоницу Фес. Његов наследник Мухамед је 828. г. учинио погрешку поделивши подручје са својом браћом. Тиме је омогућио да се ускоро осамостале. А кад је крајем IX века врховну власт стекао Јахја бен Јахја, држава Идрисида нагло је кренула у пропаст, па је највећи део њене територије у првој половини X века, потпао под врховну власт Фатимида.

 

Аглабиди

 

У Тунису је још Харун Ал-Рашид 800. г. поставио као намесника Ибрахима ибн-ал-Аглаба, који се одмах након преузимања дужности осамосталио задовољивши се насловом емира и признавајући номинални калифов суверенитет. Политичко средиште емирата је Каируан. Један од веома тешких унутрашњих проблема аглабидске северне Африке (Ифрикије – Туниса), биле су веома честе побуне Бербера. Арапи су и у тој земљи већином живели у градовима и били војници, земљопоседници и властодршци. Бербери су били сељаци. Због таквих околности, Аглабиди су веома рано почели да организују професионалну војску која се састојала од њихових црначких или белих робова, којима су дали слободу, али су их задржали у обавези да буду плаћени војници. Емир Зијадет, после низа пљачкашких поморских напада на обале византијске Сицилије, 827. г. је послао организовану освајачку војску. Цео је тај подухват добио обележје светског рата против неверника. Први велики успех било је освајање града Агригенте, али је поход на Сиракузу пропао. Борбе су се водиле без прекида 65 година. Године 830. освојен је Палермо, 878. пала је Сиракуза, а 902. и последње византијско упориште на Сицилији Таормина. Године 909. аглабидску је династију срушио шиитски покрет из источног Алжира.

 

Тулуниди

 

Заповедник арапских чета у Египту Ахмед ибн-Тулун (868-884) први се осамосталио од арапске власти. Веома брзо је створио веома снажну професионалну војску и предузео опсежне јавне радове. Године 879. својој власти је подвргао и Сирију. Премда се Ахмед фактички осамосталио, он није поништио номиналну врховну власт калифа. Његов син и наследник Хумараваих није у Багдаду био признат управљачем Египта и Сирије, па је он тај положај морао извојевати оружјем. Власт Тулунида у Египту заснивала се само на снази и оданости најамничке војске па се могла одржати само док јој је војна сила била приправна служити. Велико расипништво Тулунида исцрпело је државне приходе. Започеле су побуне војске. Владавина Хумараваихових наследника била је већ толико слаба, да је војска калифа Ал-Муктафија (902-908) без тешкоћа преотела Сирију и Палестину, а 905. г. освојила и Каиро, вративши Египат у састав абасидске државе. Већ 935. г. формира се самостална власт Икшидида, уз допуштење калифа.

 

Фатимиди

 

Године 909. дошло је до битних промена у Ифрикији (Тунису). Те су промене биле везане за делатност шиитске секте исмаилита. Исмаилити су сматрали да су пророкови директни потомци, рођени у лози Мухамедове кћери Фатиме и његовог синовца и зета Алије, не само једини законити наследници верске и политичке власти у калифату, него и утеловљење самог Алаха, па су стога свете особе – имами. Исмаилити – седми имам по реду је Исмаел, старији Џафаров син. Четврти Исмаилов потомак Обаид алах (909-934) живео је крајем IX и почетком X века у скривености и чекању на свети тренутак. На власт у Тунису (Ифрикији) долази уз помоћ исмаилита из источног Алжира 909. године. Проглашен је правоверним калифом и постао је оснивач династије Фатимида. Али се ускоро показало да Обаид алах није продуховљена и света личност, био је похлепан и раскалашан. Развио је опсежну освајачку делатност, ојачао своју власт на Сицилији, привремено запосео Египат. За плаћање војске и трошкова управног апарата калиф је уводио нове веома тешке порезе.

За време владавине Обаид алаховог сина, Абул Касима, дошло је до побуне која је угушена. До 958. г. калифа је своју врховну власт проширио све до обале Атлантског океана. Али главни циљ фатимидске политике, остао је и даље исток, у првом реду Египат. После смрти емира Кафара 968. г. у Египту је завладало потпуно расуло, па је фатимидски генерал Џахвар, пореклом хришћански роб са Сицилије, до средине 969. заузео цео Египат. Године 973. фатимидски калиф Ал-Муиз је препустио власт у Ифрикији племену Санхађа, а он се са богатом калифском ризницом и снажним војним одредима преселио у Египат. Од тада се фатимидска шиитска власт одржала у Египту више од два века, до 1171. г. Фатимидским је калифима успело да ту земљу у веома кратком року учине најмоћнијом и најбогатијом државом у исламу.

Завладао је устаљен поредак, остварен економски просперитет и уведена верска толеранција. Прве тешкоће настале су већ почетком XI века, кад је калифа био умно поремећени Ал-Хаким. Он је укинуо верску толеранцију и жестоко прогонио у првом реду све немуслимане, али и међу муслиманима оне који су се одупирали исмаилитском шиитизму. Изазвао је велико незадовољство па је погинуо у завери 1021. г. Његови настављачи настојали су да обнове ранију епоху просперитета и толеранције па се то изродило чак и у лакоумно расипништво и небригу за чврстину власти у рубним покрајинама.

 

Сепаратизам у Персији

 

Тахириди. Од подручја на истоку прво се одвојио Хоразан, под владавином персијских Тахирида 822. г. Своју власт проширили су на највећи део средњег и јужног Ирана.

Сафариди. Крајем IX века Тахириде је уклонило надирање Сафарида, чије је полазиште био југозапад данашњег Авганистана. Ширећи се према северу, сударили су се са територијом Саманида.

Саманиди. Породица Саманида са седиштем у Бухари, је управљала по овлашћењу багдадског калифа. Сузбивши Сафариде, Саманиди су у првој половини X века овладали пространом облашћу од западних обронака Памира до Каспијског мора и Техерана, а према југу до Белуџистана.

 

Бабеков устанак (816-838)

 

На прелазу из VIII у IX век настала је у областима јужно од Каспијског мора верска секта, сродна шиитизму, али са јаким примесама староперсијске религије у погледу замисли о сталној борби сила светлости и сила таме и о вечној сеоби душа. Та учења је прихватио проповедник Бабек и дао им је дубљи социјални смисао. Негирајући богатство као служење божанству таме, он је 816. г. покренуо снажан верски и револуционарни покрет, који је захватио северозападне области Ирана и Азербејџан. Побуњеници су захтевали колективно поседовање земље оних који је обрађују (привукао сеоске и градске слојеве). Борба абасидске власти против Бабековог устанка потрајала је 24 године, а сломиле су га тек турске чете 838. г. при чему је Бабек био заробљен и смакнут са великим бројем присталица.

 

Устанак зинђа (869-883)

 

Државна је власт, као заштитник друштвеног поретка, имала нарочито великих тешкоћа са побуном црначких робова која је избила крајем IX века. Ти су робови били допремани из источне Африке, коју су арапски поморци називали земљом Зинђ, па су по томе афричко робље у Месопотамији, називали зинђима. Они су под најтежим условима радили на бранама и насипима за наводњавање, на плантажама памука, у рудницима метала, соли. Устанак робова избио је 869. године, а на челу му је био Али ибн-Мухамед (проповедник). Устанак је обухватио јужну Месопотамију и суседни Хузистан, и окупио више стотина хиљада робова. Заузевши Басру, побуњеници су тај град учинили средиштем своје власти и даљње борбе. После 14 година, 883. године, устанак је најзад сломљен, а над ухваћеним борцима извршени су окрутни покољи. Колико је год устанак зинђа био дуготрајан и страшан по броју жртава, он је ипак био локално ограничен на југ Месопотамије и на друштвено најобесправљенију категорију црначких робова.

 

Карматски устанак (889-931)

 

Карматски покрет започео је свој развој на темељу верских схватања исмаилитског шиитизма. Бог је људима заредом послао седам пророка, међу којима је пети био Исус, шести Мухамед, а седми и последњи Исмаил – ''онај кога бог води'' – будући обновитељ неизопаченог ислама. Премда је Исмаил умро још 760. г. исмаилити су ширили своју тајну науку (батин – покрет се назива батинија) о будућем новом утеловљењу Исмаила. Најревноснији поборник исмаилитске батиније средином IX века био је Абдулах бен-Маимун ал-Кадах. Он је тајновитој и првобитно претежно верски обојеној батинији дао политички програм по коме је требало срушити калифат Абасида у Багдаду и створити нову исламску државу. Абдулахова учења је око 870. г. прихватио и затим их даље развио ирачки сељак Хамдан Кармат. Карматова организација била је саздана као мрежа тајних друштава а темељила се на заједници имовине и добровољном приступању.

Свети рат за своје циљеве сматрали су својом дужношћу, а окрутност у тој борби била је допуштена. Устанак Кармата започет је тако што је један Карматов проповедник основао самосталну карматску државу у Бахреину 889. године, а затим се то подручје претворило у исходиште њихових акција. Агитатори и ратнички одреди крстарили су Ираком, Сиријом и Јеменом. Године 913. заузели су Басру и Куфу. Провалили су у Хеџас и 930. г. заузели Меку и однели ''црни камен''. Упад у Багдад 931. г. се чинио као да ће докрајчити абасидску државу. Али, те године, под непознатим околностима нестаје њихов вођа Абу Тахир и цео устанак од тада нагло слаби. Карматски се покрет разједињује у више мањих жаришта у Месопотамији, северној Сирији и Јемену.

 

Бувејхиди

 

Половином X века у Багдаду се домогао војне власти персијски ратник шиитског опредељења Ахмад ибн Бувејха. Он је на престо поставио Ал-Мутија (946-974) као своју фигуру. Бувејхиди су фактички владали калифатом више од 100 година (до 1055). У почетку су чланови тог рода држали неколико самосталних провинција у Персији и Ираку. Године 977. Адуд ал-Давлах ујединио је све  те целине у једну политичку заједницу која је обухватала Персију и највећи део Ирака, са престоницом у Ширазу. Владавина тог Бувејхида остварила је привредни опоравак државе – све до друге деценије XI века. Након његове смрти 1012. г. распламсале су се династичке борбе међу његовим синовима (учествују турске плаћеничке чете).

 

Газнавиди

 

Турски утицај у Багдаду јачао је и због тога што је од друге половине X века у Ирану све више расла моћ турских Газнавида. Оснивач те владарске куће био је турски ослобођени роб Алп-Тигин, војник телесне гарде. Оружаним препадом освојио је град Газна на граници Авганистана са Индијом и на том подручју основао је самосталну државу. До највеће моћи винула се држава Газнавида за време Махмуда (997-1030). Да  би ојачао свој положај Махмуд је ревносно бранио сунитизам и објављивао да признаје и верско и политичко врховништво правоверних абасидских калифа. Абасидски калиф Ал-Кадир (991-1031) именовао га је ''десном руком државе'' и дао му титулу султана.

 

Селџуци

 

Већ након завршетка Махмудове владавине 1030. г. држава Газнавида почиње да слаби највише под ударцима турских Селџука који надиру из Туркестана. Селџуци су првобитно били род у туркестанском племену Огуза који носи име по свом главару Селџуку. Селџуци су се определили за сунитизам па је 1055. г. Тогрулбег са својом туркменском војском ушао у Багдад, у помоћ калифу Ал-Каиму (1051-1075). Године 1060. калиф је сву политичку власт препустио Тогрулбегу, дао му титулу султана и везао га уз род Абасида удајом једне од својих кћери за њега. Државна територија обухватала је у том тренутку цео Иран и целу Месопотамију, а калифова се функција дефинитивно одваја од вршења политичке власти и претвара у звање врховног поглавара ислама.

Први Тогрулбегов наследник Алп-Арслан (1063-1077), највећи део своје владавије је провео ратујући са својим непокорним рођацима. Веома је важно било његово напредовање према византијској Малој Азији. Године 1071. у бици код града Манцикерта, Византинци су претрпели катастрофалан пораз у коме је и сам цар Роман Диоген био заробљен. Надирање кроз Малу Азију према западу досегло је врхунац за време Алп-Арслановог наследника Малик-шаха (1072-1092). Године 1077. допрли су све до Мраморног мора, а 1078. формирано је засебно управно подручје под називом султанат Рум. Упоредо са надирањем у Малу Азију, Селџуци су своју офанзиву усмерили према Сирији: 1075. освојен је Дамаск, а 1076. г. Јерусалим. Међутим, после смрти Малик-шаха долази до борби око наследства међу четворицом његових синова, што је знатно ослабило селџучку државу.

 

Побуна Мукхане - ''човека с велом'' (776-789)

 

Мукхано је био персијски јеретик, по занимању перач рубља. Његово главно упориште постала је Бухара, свети муслимански град. Званични извори тврдили су да је Мукхана тражио заједницу имовине и жена. Покретима у Персији основну снагу дају социјални проблеми. Неке наредне вође покренуле су питање борбе за независност персијских и других покрајина Царства.

 

Арапи на Леванту и на Сицилији

 

За свега неколико година после освајања Сирије и Египта, Арапи су саградили бродовље и одмах се сукобили са византијском флотом (655). За изградњу муслиманске морнарице најзаслужнији су били калифа Муавија и намесник Египта Абдулах ибн-Сад. Абасиди су пренели државни центар у Ирак, те је државни врх помало губио интерес за Средоземље. Тај мањак интересовања надоместили су намесници Египта и северне Африке. Први ратни походи новостворене муслиманске флоте били су усмерени против византијских острва Кипра, Крита и Родоса. Поседовање острва у источном делу Средоземља било је обично краткотрајно и пролазно. Много је значајнија била арапска инвазија на Сицилију.

Контролу средњег дела Медитерана омогућило им је поседање отока Пантелерије, јужно од Сицилије (око 700.г.). Право заузимање Сицилије почело је 825. г. (владари Туниса), а 831. г. заузет је Палермо, који постаје престоница муслиманске власти. Године 895-896. потписан је мир којим су се Византинци одрекли Сицилије. У међувремену искрцали су се у Апулији и неко време (842), држали Бари и Тарент, а угрожавали су Напуљ, Рим па и северну Италију. Сицилија је у прво време била зависна од Туниса, за који је била повезана и административно и политички. Кад су свргнути Аглабиди власт над Сицилијом прешла је на нове господаре Туниса, Фатимиде. Кад су се Фатимиди преселили у Египат 927. г. контрола централне власти је ослабила, намесништво је прећутно постало наследно. Приграбила га је породица Хасана ибн ул Калбија. Намесништво Калбија одржало се до 1040. г. (врхунац муслиманске моћи на острву). Калбиди су свргнути; настао је режим разних локалних кнезова по већим градовима. Такву ситуацију искористили су Нормани, који су запосели јужну Италију (до 1091. г.).

 

КРСТАШКИ РАТОВИ

 

                I крсташки рат (1096-1099)

 

                Године 1095. на сабору у Клермону, у Француској, папа Урбан II је позвао Французе на крсташки поход ради спасавања источнохришћанског света од турске опасности и ослобођење Јерусалима. Име крсташи добили су по крстовима од црвене тканине које је папа делио витезовима. Папину поруку преузели су путујући проповедници. Један од најревноснијих међу њима био је француски монах Петар Пустињак (из Амијена). Таквих проповедника је било пуно и они су били одговорни за тзв. ''народни крсташки поход''. Мање скупине одушевљених људи и жена, без оружја и без дисциплине кренуле су из Француске и Немачке према Светој Земљи.

До Цариграда су стигли 1096. г. где им је цар Алексије I Комнин (1081-1118) посаветовао да сачекају долазак крсташке војске, али како су дошљаци почели да пљачкају пребачени су у Малу Азију. Кренули су на Никеју, али су их турски одреди уништили. У међувремену су обављане војне припреме за први крсташки поход. Пошто ниједан од великих европских владара није иступио са жељом да га предводи, повели су га кнежеви и племићи. Нарочито су у рату учествовали млађи синови из племићких породица.

Предводници и војници првог крсташког похода били су већином Французи: Готфрид Бујонски – војвода доње Лотарингије, гроф Стефан од Блоа, Робер – војвода Нормандије, гроф Рајмунд Тулуски, Боемунд и његов синовац Танкред – Нормани из јужне Италије. Било је договорено да се све војске сретну у близини Цариграда 1096. г. и да отуда започну своје војне операције против Турака. Тек у касно пролеће 1097. г. раштркане и слабо организоване снаге ушле су у Цариград. Успут су разарали и пљачкали византијске градове и села па их је цар Алексије дочекао без имало одушевљења. Уз све то док је Алексије желео да поврати покрајине, које су Турци били преотели, предводници крсташког похода намеравали су да освоје Сирију и Палестину и поделе их међу собом.

Алексије је инсистирао да му они положе заклетву верности. Договорено је да цар снабдева крсташку војску а заузврат да добије раније изгубљене провинције. Освојивши Никеју, коју су предали Алексију, крсташи су почели да напредују кроз Малу Азију. Крсташи су поразили Турке код Дорилеја и најзад стигли пред Антиохију октобра 1097. г. После осам месеци крсташи су заузели град и одбили да га предају византијском цару. Због међусобних несугласица поход је настављен тек 1099. г. Продирући кроз Малу Азију крсташи су лако освојили градове: Триполи, Бејрут, Тир, Акра. Опсада Јерусалима је трајала 40 дана. Готфрид Бујонски је постао господар Јерусалима, али је одбио да прихвати титулу краља. Када је следеће године умро, његов брат Балдуин I је изабран на његово место и називао се краљем Јерусалима.

Крсташи су на освојеним територијама, поред Јерусалимског краљевства, основали и кнежевину Антиохију и грофовије Едесу и Триполи. Све ове државице организоване су на феудалној основи, па је Палестина постала готово као европска земља.

Монашко-војнички редови. Међутим, крсташке државе никада нису имале довољно витезова да би се браниле или бориле у отвореном рату. Њихови најбољи ратници били су чланови војничких редова. То су били људи који су положили монашки завет, али су се посветили војничком животу и преузели на себе одговорност за одбрану великог дела хришћанских територија. Јовановци (хоспиталци) – ред болнице Св. Јована у Јерусалиму, основане око 1070. г. Они су носили бели крст на црној основи. Храмовници (темплари), ред Соломоновог храма, основан 1118. г. ради заштите ходочасника на путу од морске обале до Јерусалима. Они су носили црвен крст на белој основи.

 

II крсташки рат (1147-1149)

 

Године 1144. муслимани су заузели слабо чувани град Едесу. Иако је ово угрозило северно крило крсташа у Светој Земљи, они се нису нарочито узнемирили. У Европи међутим, вест о паду Едесе, одмах је изазвала узбуну нарочито међу црквеним поглаварима. Папа Еугеније II поверио је проповедање новог крсташког похода најчувенијем духовнику тога времена Св. Бернару из Клервоа. Иако је бивао саветник папа и краљева, он никад није прихватио никакав положај осим звања опата у дому који је основао. Био је уверен у праведност крсташког похода који је објавио. Много је верника било надахнуто да се придружи редовима нових крсташких снага, али пришли су им и лопови, убице и пустолови, који су настојали да умакну правди. Свети Бернар је ово знао, али се није згражавао. Речитост Светог Бернара обезбедила је овог пута краљевско вођство крсташком походу. Његово одушевљење покренуло је цара Конрада III, а придружио се и француски краљ Луј VII. Али, и поред свега, поход је био потпун промашај. Два монарха су се завадила са Византијом и предузела безуспешну опсаду Дамаска. Конрад се вратио у Немачку 1148. г. а Луј у Француску 1149. г.

 

III крсташки рат (1189-1192)

 

Године 1187. Саладин, султан Египта и Сирије, осваја Јерусалим. Вест о паду Јерусалима, изазвала је запрепашћење широм Европе, али и одлучност да се Света Земља поврати. Папа Гргур VIII издао је булу која је позивала у нови крсташки поход на исток. Немачки цар Фридрих I Барбароса састао се у Нормандији са Филипом III Августом, краљем Француске и Хенријем II, енглеским краљем, где су се одлучили да крену у Свету Земљу. Године 1189. Хенри II је умро, наслеђује га Ричард Лавље Срце. Фридрих I Барбароса је био први који је кренуо у поход. Пошао је из Немачке с великом војском, копненим путем. После преласка преко Балкана, његове војнике су у Малој Азији измориле глад и жеђ, као и напади турских коњаника, а и он сам је умро од шока после пада у неки планински поток. Филип II и Ричард I су сваки за себе кренули на пут морем. Филип је први стигао под Акру (најпогоднија база за поновно освајање Јерусалима), али се одмах разболео. Ричард је стигао касније, а кад је преузео заповедништво, за месец дана је заузео Акру, 1191. г.

Пут ка Јерусалиму сада је био отворен али је међу крсташима већ била избила неслога. Војвода од Аустрије (Леополд V), разљућен Ричардовим захтевом, да његова застава на зидовима Акре буде истакнута изнад војводине, отпутовао је кући. Краљеви Филип и Ричард стално су се препирали. Како је Ричард, као војвода од Нормандије и Аквитаније, био вазал француског краља, Филип је сматрао да Ричард мора прихватити његово вођство. Коначно, Филип је напустио крсташки поход и вратио се у Француску, где је отпочео напад на Ричардове територије. Ричард I је сам наставио поход. Захваљујући ратничкој вештини извојевао је победу над Саладином код Арнифа, која му је донела надимак Лавље Срце.

До краја године (1191), доспео је на 20-ак километара од Јерусалима, али се морао вратити на обалу, јер није имао довољно људи за опсаду града. Ричард I се састао са Саладином, да би размотрили могућност поделе Свете Земље. Преговори су ипак остали без резултата. Ричард је 1192. г. склопио са Саладином трогодишње примирје по коме су крсташи задржали обалу од Аскалона до Акре, са правом да долазе у Јерусалим (без оружја). Тако је Трећи крсташки рат коначно завршен неуспехом, иако су га предводила три најзначајнија европска владара.

 

IV крсташки рат (1202-1204)

 

Четврти крсташки рат је интересанта због тога што су се ту нарочито живо испољили прави циљеви крсташа, нимало замаскирани било каквим верским паролама. Још од само почетка свог понтификата папа Иноћентије III (1198-1216), почео је пропаганду за крсташки рат с циљем да уздигне значај цркве и учврсти утицај папства. Проповедници су били разаслати по разним земљама Европе. Подухват је 1199. г. започела скупина одушевљених племића из северне Француске, које је предводио Бонифације, маркиз од Монферата. Они нису били толико мотивисани верским осећањима, колико личним амбицијама за богатством и моћи. Италијански поморски градови су доста напредовали, а нарочито Венеција, која је могла да обезбеди крсташима потребне бродове. Крсташи су се зато обратили Венецији. Преговори су завршени до априла 1201. г. Млечани су најавили да ће се придружити крсташима, а у замену за своје учешће, Венеција је захтевала подједнак удео у управљању крсташким походом и половину свих освајања.

Када су се крсташке војске окупиле у Венецији, августа 1202. г. нису могле да скупе и исплате уговорену своту млетачким властима (85000 сребрних марака). Понуђено им је или да плате или да за рачун Венеције преотму од мађарског краља град Задар. Крсташи су тако исплатили своје дуговање јуришем (освајањем) на Задар, доприносећи на тај начин потпуној млетачкој доминацији на Јадрану. Папа Иноћентије III био је врло незадовољан овим скретањем крсташа, он је прво екскомуницирао целу војску, али јој је после опростио. Али су крсташи поново скренули са свог пута. Млади византијски принц Алексије понудио им је новац, снабдевање и трупе ако поново доведу на престо његовог оца Исака Анђела, кога је старији брат Алексије III збацио неколико година раније. Крсташи су прихватили погодбу и запловили према Цариграду, доспевши у Босфор јула 1203. г. Освојили су град без великих тешкоћа. Исак Анђео и Алексије постао су сувладари, али нису били у стању да испуне обећања јер је бивши цар у бекству понео и државну ризницу.

Почетком 1204. г. крсташи и Венецијанци одлучили су да опљачкају Цариград. Цариград је заузет 13. априла 1204. г. Пљачка је трајала 3 дана. Од уништења Византијског царства највише су користи извукли Млечани. Они су стекли многе битне територије, битне за њихову трговачку моћ као и 3/8 Цариграда.

 

Дечји крсташки рат (1212)

 

Године 1212. догодила се чудна и трагична епизода Дечјег крсташког похода. Тешко је раздвојити историју од легенде у сачуваним записима. Била се раширили бесмислена идеја да би само безгрешна деца била у стању да чудом учине оно што одраслим грешницима није успело. Године 1212. појавило се у Француској једно пастирче Стеван, који се прогласио за божјег посланика, позваног да ослободи Јерусалим, и који је почео да међу децом проповеда крсташки рат. На његов позив одазвале су се гомиле деце, којима су се придружили и одрасли. Око 30000 деце и одраслих, готово без икаквог наоружања кренуло је у рат надајући се натприродној помоћи. Упркос забрани краља, који је схватао сву бесмисленост те замисли, они су кренули на југ према Марсеју. У Марсеју су се бродовласници прихватили да их превезу у Палестину. Један део бродова, разбила је олуја, а други део су бродовласници одвели у Египат и тамо предали у ропство.

Истовремено је исту такву пропаганду водио у Немачкој дечак Никола, који још није имао ни 10 година, а којим је руководио његов отац, трговац робљем. За Николом је пошло око 20000 деце. Та су деца стигла до јужне Италије, где су заустављени. Деци је наређено да се врате, али их је већина на повратку пропала.

 

V крсташки рат (1217-1221)

 

Мада крсташки походи нису покретани готово двадесет година после IV крсташког рата, крсташки дух није био нестао. На великом Латеранском сабору папа Иноћентије III је прогласио пети поход који је требало да почне 1217. г. Иноћентије III је умро 1216. г. а његов наследник Хонорије III одлучио је да учини још један покушај да ослободи Јерусалим. Године 1217. он је убедио краља Угарске и војводу од Аустрије да поведу војску на Египат, за који је Јован од Бријена (титуларни краљ Јерусалима), предлагао да се освоји. Око 300 бродова превезло је крсташе у Акру у јесен 1217. г. После дуготрајне опсаде, они су заузели Дамијету, град на делти Нила, новембра 1219. г. Сада је изгледало да је њихов положај јак и египатски султан им је понудио, ако напусте Египат и склопе мир, сва света места и западну половину Јерусалимског краљевства. Предлог је одбачен јер је папски изасланик сматрао да хришћани никако не смеју склапати уговоре о сталном миру са неверницима.

Крсташи су се надали да ће освојити сав Египат, али нису имали даљих успеха. У лето 1221. г. султан је угрозио њихов положај у делти Нила и они су морали да затраже мир. Тако се Пети крсташки поход завршио, мада не трагично, ипак потпуним неуспехом.

 

VI крсташки рат (1228-1229) – Дипломатска војна Фридриха II Сицилијског

 

По много чему, VI крсташки поход био је најчуднији од свих. Његов вођа био је цар Светог Римског Царства, Фридрих II (1212-1250). Он је успео да поново освоји Јерусалим, али пре нагодбом са муслиманским владарима Египта, него као витез крсташ. Фридрих II је наследио краљевство Сицилију као четворогодишњак. Током његовог малолетства, папа Иноћентије III наступао је као његов заштитник. Када је Хонорије III крунисао Фридриха за цара у цркви Св. Петра у Риму 1220. г. изнудио је од њега обећање да ће поћи у крсташки рат. Али га је папа Гргур IX екскомуницирао 1227. г. због тога што није одржао обећање у вези с крсташким походом.

Фридрих је међутим сам изабрао време када ће поћи у крсташки поход и начин на који ће га водити. Још увек под казном екскомуникације, он је са малом војском отпловио у Акру септембра 1228. г. Наишао је на веома равнодушан пријем код хришћанског племства у Палестини. Фридрих је ступио у преговоре са египатским султаном. После дугих преговора, цар и султан потписали су уговор у Јафи 1229. г. По њему су Фридриху припали Јафа, Јерусалим, Витлејем и Назарет. Фридрих је добио више него било који пређашњи крсташ – повратио је Јерусалим. И хришћани и муслимани требало је да имају слободу исповедања своје вере у Јерусалиму, а Фридрих се обавезао да неће помагати било који крсташки рат против султана или његових земаља. Фридрихов уговор са султаном требало је да траје 10 година.

 

VII крсташки рат (1248-1254)

 

Године 1244. египатски султан поново је заузео Јерусалим. Године 1245. папа Иноћентије IV сазвао је сабор у Лиону и наредио да се проповеда нови крсташки рат. Међутим, Седмог крсташког похода не би ни било, без француског краља Луја IX Светог. Луј IX је лежао болестан у Паризу када је стигла вест о паду Јерусалима. Он се заклео да ће, ако се опорави од болести, лично кренути у крсташки поход. Његове припреме су биле тако темељне да је експедиција била спремна за полазак тек у августу 1248. г. Луја IX су убедили да иде у Египат, чији ће пораз донети повратак Свете Земље у посед хришћана. Крсташи су поново напали град Дамијету и заузели га 1249. г. Али је краљ начинио грешку, када је део својих трупа повео на Каиро, али је 1250. г. код Мансураха приморан да се преда. Луј IX и његови људи пуштени су пошто су евакуисали Дамијету и платили велики откуп. Највећи број племића вратио се у Француску, али је Луј IX остао у Светој Земљи још четири године, покушавајући да добије потпору за још један покушај ослобођења Јерусалима. Али је вест о смрти краљице Бланше, његове мајке 1254. г. морао да се врати у Француску.

 

VIII крсташки рат (1270-

 

Војна моћ Египта је стално расла. Мамелуци, који су сачињавали султанову телесну стражу, побунили су се и 1260. г. један од њих, Бајбарс, постао је султан. Он се окренуо против хришћана у Сирији и Палестини. До 1268. заузео је многе градове укључујући Јафу и Антиохију. Када би освојио неки град становништво би или побио или предао као робље. Када је Луј IX сазнао за ова ужасна збивања одлучио је да пође у још један крсташки поход. Запловио је са својом војском 1270. г. али ни овога пута није отпловио у Свету Земљу. Сада је допустио да крсташка експедиција скрене чак у Тунис, јер је поверовао фантастичном извештају да ће муслимански владар ове земље признати хришћанство, ако га крсташи заштите од гнева његових поданика. Није извесно да ли је ову гласину пустио султан Бајбарс, или можда Карло Анжујски (Лујев брат). Тек што су крсташи успели да се искрцају у северној Африци, у Картагини су затворени и опкољени. Крсташи нису имали довољно воде, а убрзо је почела да се шири и куга. И сам краљ Луј IX је умро. Стигавши нешто касније, Карло је склопио мир и преживеле крсташе одвео натраг у Француску. Осми крсташки рат је био последњи поход за ослобођење Свете Земље. Папе су позивале хришћанске владаре на нове крсташке ратове и убирале новац за то. Неки владари су узимали крст, али више није дошло ни до једног похода.

 

Јерусалимска краљевина

 

Крсташи су освојили Јерусалим 13. јула 1099. године. Чим су се учврстили у Јерусалиму, крсташи су изабрали краља који ће владати земљом коју су основали. Једини значајан вођа који је одмах могао да буде изабран био је Готфрид Бујонски. Он је убрзо прихватио цркву, као сизерена свог краљевства. Већ у току првог месеца пошто су освојили Јерусалим, крсташи су били принуђени да бране освојено. Египатски калифа је послао војску и до сукоба је дошло код Аскалона, на југу Палестине. Готфрид је лако извојевао победу и Први крсташки рат је био завршен. Готфрид Бујонски је поживео мање од годину дана после освајања Јерусалима. Наследио га је брат Балдуин (1100-1118), гроф Едесе, који је постао стварни творац латинског Јерусалимског краљевства. Он је, као и Готфрид, разделио освојене земље као феуде. Постојале су четири велике бароније: Јафа, Карак, Галилеја и Сидон, и десетак мањих феуда. Барони су редом додељивали феуде својим људима, тако да је успостављена у потпуности изграђена феудална хијерархија.

Како у Јерусалиму није било краљевске традиције, тако је краљ једноставно био феудални сизерен. Стварна власт у краљевству припадала је високом суду, скупштини феудалаца. Ово тело је бирало краља, који ништа није смео да учини без његовог одобрења. Деловало је као главни суд, извршни савет и законодавно тело. Године 1162. најмоћнији међу јерусалимским краљевима, Амалрик (1162-1174), изменио је природу високог суда. Објавио је да сви феудалци морају да учине лијеж-омаж краљу према коме имају главну обавезу. Високи суд и баронски феудални судови делили су правду племенитим феудалцима. Друга врста судова који су названи пучки (биргерски) судови, имала је јурисдикцију над неплеменитим становништвом. Јерусалимско краљевство је своју војну моћ црпло из бројних извора. Наравно ту су били барони и њихови вазали који су вршили редовну војну службу. Знатан део сталних поседа краљевства давала су два велика војничка реда: темплари (храмовници) и хоспиталци (јовановци).

Темплари. За време владавине Балдуина I један француски витез, Хуго де Пајен, са још осам присталица положио је обичну каноничну заклетву, после чега су започели службу као полицијска пратња ходочасника на путу од обале до Светог Града. Ускоро су добили кућу у близини Соломоновог храма, због чега су постали познати као темплари (храмовници). Године 1128. папа и црквени сабор су формално установили темпларе као војни и верски ред. Постали су монашки ред, чија је главна дужност била да се боре против муслимана.

Хоспиталци. Пример темплара су следили људи који су служили у болници Св. Јована у Јерусалиму. Мада су наставили да воде своју болницу, они су такође постали и војнички ред, под именом хоспиталци (витезови болнице Св. Јована).

Тевтонски витезови. Године 1198. основан је и трећи монашки ред. Два реда су широм Европе стекла велику и вредну имовину, како би финансирали своје активности у Светој Земљи.

Најзад, изузетно је важно имати на уму да Јерусалимско краљевство не би могло настати а камоли опстати без морнарица италијанских градова. Оне су успоставиле власт над морем и спречавале муслиманску флоту да се размахне. Управо су бродови италијанских градова превозили намирнице и ходочаснике током читавог постојања Јерусалимског краљевства. Од оснивања Јерусалимског краљевства 1099. г. до његовог коначног уништења 1291. из Европе је у помоћ његовој одбрани отишло неких осам великих похода.

Средином XII века за Јерусалимско краљевство настали су црни дани. Последњи од његових јаких краљева, Амалрик I, умро је 1174. г. остављајући престо своме сину Балдуину IV (1174-1185), који је био тешко оболео од лепре. Када је 1184. г. Балдуин IV постао потпуно неспособан да влада, високи суд је за краља крунисао његовог нећака као Балдуина V (1185-1186). После његове смрти престо су приграбили његова мајка и његов очух Гвидо Лусињански (1186-1192). Балдуин V је био последњи стварни краљ Јерусалима који је владао по сопственом праву. Краљевство су од 1186. г. до 1243. г. држале краљице или краљеви чија је власт почивала на праву њихових жена. Од 1243. до 1291. г. краљеви су били одсутни: Фридрих II (1225-1243), његов син и унук Хуго III (1268-1284) и Анри II (1285-1524). После Осмог крсташког похода Јерусалимско краљевство је било сведено на неколико тврђава на обали, које су освојене 1291. г. од стране египатског султана.

ИЗВОРИ ''ПОВЕСТИ ВРЕМЕНИ ЛЕТ'' – ''НАЧАЉНАЈА ЛЕТОПИС''

 

                Питање постанка летописа на новој основи поставио је Шахматов. Он гледа на летопис као на веома сложено дело по свом саставу. Путем детаљног упоређивања различитих зборника, доказао је да је ''Повести времени лет'' резултат дуготрајног рада и да је овом зборнику с почетка XII века претходило неколико зборника који су се постепено прерађивали и допуњавали док нису добили облик који нам је познат. Резултати Шахматовљева рада на изучавању ''Повести времени лет'' могу се приказати следећом шемом:

1) текстови који се нису сачували

- старији Кијевски зборник 1039. г.

- Кијевски зборник 1074. г.

- Кијевско-Почерски зборник, око 1095. г.

- ''Повести времени лет''

* у првој Несторовљевој редакцији 1113. г.

* друга, Силвестерова редакција 1116. г. (''Лаврентијевски летопис'')

* трећа редакција, 1118. г. (''Ипатијевски лет'')

2) сачувани текстови

- Новгородски летопис 1016. г.

- његов настављач 1036. г.

- Новгородски зборник са настављачима 1050. г.

 

''РУСКА ПРАВДА''

 

                ''Руска правда'' је први зборник руских закона који се сачувао. Важан је извор за историју Кијевске Русије. Настала је у XI и XII веку. Представља зборник кнежевских наредби састављен на основу обичајног права тога времена. По свом садржају, ''Руска правда'' се дели на три групе или редакције: кратку, велику (пространаја) и скраћену.

- кратка руска правда најстарија је по свом постанку. Састоји се из два дела, настала у разна времена: правда Јарослава и правда Јарославића

- пространаја руска правда сачувала се у више од сто преписа (од XIII до XVIII века). По садржини је ''пространа правда'' много богатија од кратке, а по обиму је пет до шест пута већа. Могуће је указати на три извора ''пространој правди'': кратку правду, сокраченију правду и устав Владимира Мономаха. Настала је вероватно већ за време Владимира Мономаха. Као место настанка обично се сматра Кијев.

 

ИЗВОРИ ЗА ПРОБЛЕМ РАЗВИТКА ГРАДОВА

 

                Први француски истраживачи у XIX веку (романисти) тврдили су да порекло средњовековних градских установа треба тражити у римским градским институцијама. Њих је завела сличност термина у римском и средњовековном градском уређењу (конзул, сенатус...) мада се ту ради само о узимању латинских термина за нове установе. Романисти: Бреквини (Brequigni), Ејхорн (Eichorn). Французи: Elizot, Augustin Tluerry. Из прве половине XIX века, имамо два немачка дела која су помогла решавању питања постанка градова у две области у којима се градски живот јако развио, у Фландрији и Италији: Varnkoning (1835) и  Hegel (1847).

Међу германистима који су порекло средњовековних градова и њихових установа изразили у немачким установама, треба поменути два научника Arnolda и Nicsa, који су својим делима створили у Немачкој две супротне школе:

- Арног – проучавао само слободне градове (епископски градови);

- Ницса – по њему главну улогу у немачком друштву овог доба игра велики домен;

- Wilda – градска комуна води порекло од гилда;

- Hegel – проучио градско право у скандинавским земљама, у Енглеској, Француској, Низоземској и Немачкој;

- Heusler – је истакао да је у средњем веку било насеља која су била ''градови'' само по имену и форми док су суштински била села.

                Последње деценије XX века почео се свестрано бавити проблемом средњовековних градова белгијски историчар Пирен, а њега су гледишта са разним изменама усвојили и други француски истраживачи. За историју италијанских градова може се поменути дело G. Mengozzi.

 

Србско Свитање