Повезане локације и везе

недеља, 22. април 2018.

Историја Србског народа - Ново доба ll


Берлински Конгрес донео је несумњив успех Аустро-Угарске Монархије. Њена политика однела је победу, каква се иначе стиче са врло великим жртвама. Она је добила не само две наше области, него и кључ за решавање целе југословенске будућности. У њеним границама налазило се више Срба него у обе српске слободне државе; она је држала под собом све Хрвате и Словенце. Ниједно питање на Балкану, тако се чинило онда, није се могло решавати без ње, а камо ли против ње. Иза ње је стала Енглеска, дугогодишњи противник Русије, а одмах иза Берлинског Конгреса створен је двојни савез између Аустро-Угарске и Немачке (1879.), ком је 1882. год. приступила и Италија. Блок централних сила изгледао је тада господар европске ситуације и Балкана нарочито. За Србе били су у изгледу веома тешки дани. Берлински Конгрес имао је несумљиво антисловенски карактер; на њему је бечка влада скоро јавно ставила до знања, да неће дати остварење једне веће српске државне јединице. Србима ће се оставити да животаре само у њеној сенци, разбијени, завађени, и распарчани у више подручја и под више разних власти.
Пред српске политичаре поставила су се крупна питања. Шта да се ради, да не клоне вера у народу? И с ким да се иде? Балканска солидарност, на којој је онолико радио кнез Михаило, показала се на делу више него проблематичном; југословенским стремљењима дала је окупација Босне и Херцеговине и хрватско-српски надзор с њом у вези тежак ударац. Русија, у коју се толико веровало, показала се у рату с Турцима војнички недовољно организована, а на дипломатском пољу претрпела је осетни пораз. Последице тога осетиле су се брзо у њој самој. Цар Александар II пао је 1881. год. као жртва нихлистичког атентата, а незадовољство је узимало маха упркос свих оштрих мера власти. Нас Србе разочарао је нарочито руски став у Санстефану. Змај, који је тако често давао израза општем мишљењу, певао је огорчено после берлинских одлука на рачун Русије:
И свршено је - маћијском мером
И потписано злаћаним пером,
И прослављено господским пиром
И српска пропаст зове се миром.
И црвак нема коме би с’ вајко,
Хвала ти, хвала, српска немајко!
Кнез Милан био је са собом на чисто, да се више не обрће Петрограду. У толико више, што су у суседној Бугарској руски генерали, који су управљали земљом поред новог кнеза, показивали без много устручавања да њихова воља има бити старија. Кидајући са Русијом кнез Милан је налазио као природно, и као једини пут, да приђе искрено Аустрији и да с њом покуша нову срећу.
У Србији је интелектуални свет јасно осећао тежину положаја, у који је земљу довела руска дипломатија, али се он с правом бојао и друге стране. Чему се Србија може надати од Аустро-Угарске? Поседањем Босне она је не само лишила Србију да се ојача и оствари тежње дугогодишње њене активности и политике, него је намерно ишла за тим да јој поткреше и наде на будућност. Она је сама јасно показивала тежње, да се упути према Солуну и да, према томе једног дана узме за се и целу Стару Србију и добар део Маћедоније. Кад је склопио споразум о савезу са Немачком Андраши је честитао цару Францу Јосифу са речима: "Сада је за Монархију пут према Истоку слободан". Ако се супротстави бечком надирању Србија би била сигурно прегажена, а ако повије главу онда сама, својевољно, прима вазалски однос. Извојевана самосталност изгледала би по том потпуно привидна. Опасност од Аустрије чинила се стално већа зато, што је била непосреднија и што је у ово време бечка влада показивала извесне активистичке склоности. Наслон на Русију чинио се с тога ипак многима, и поред рђавог искуства, као једини пут да се та опасност ослаби. Русија је учинила Србима несумњиво велику неправду, али се треба трудити да се петроградски кругови боље обавесте и да свој став измене на боље. Јер противност руских и аустриских интереса на Балкану траје годинама и трајаће и даље и руска политика, у свом сопственом интересу, мораће да рачуна са балканским народима, а са Србима нарочито. Јер Берлински Конгрес донео је и Русима не мање разочарања него Србима, и после њега Русија је са више критике подешавала своје односе према централним силама.
Јован Ристић, вођа Либералне странке, који је водио српску спољашњу политику тога времена, примио је био према Аустро-Угарској две обавезе: да склопи с њом трговачки уговор и да изгради железничку везу. По ту цену је добио њену помоћ у Берлину. Он је, приликом преговора, јасно осетио бечке тежње да Србија дође у што већу економску зависност од Дунавске Монархије. С тога се трудио да коликогод може те обавезе олакша. У железничком питању успео је само делимично. По уговору, Србија је имала у року од три године изградити железничку пругу од аустриске до турске и бугарске границе. Ристић је желео, бојећи се великих финансиских терета, да се градња не веже одређено баш за тај рок, и да се у исти мах уговорима обезбеди спој српске пруге са турском и бугарском, како не би српска пруга остала као отсечена и с тога економски од првог дана нерентабилна. Аустрија је попустила само у толико, што није тражила у одређеном року и спој с бугарском железницом. Хтела је, очевидно, да спајањем српске железнице са својом осигура с једне стране пут својој индустрији и трговини на српско тржиште без опасности конкуренције, а с друге да српски извоз веже скоро искључиво за своје пијаце. Железничка конвенција склопљена је 28. марта 1880. Приликом склапања трговинског уговора бечка влада је најпре понудила царински савез, а кад Србија није на то пристала она је правила много тешкоћа. Она са Србијом није уопште хтела у тој ствари преговарати као са равноправним чиниоцем и није много прикривала своје тежње да Србију економски подвласти. Она је категорички, без икаквих уступака са своје стране, тражила, клаузулу највећег повлашћења и кад Ристић, бранећи економску независност земље, није хтео на то да пристане, бечка је влада запретила царинским ратом. Ристић и либерали били су вољни да приме борбу на том пољу, али кнез Милан није пристао него је на управу довео нову владу; састављену од такозваних напредњака, а у ствари од српских конзервативаца. Спољашњу политику узео је да води сам, а министар тога ресора, историчар Чедомиљ Мијатовић, био је мање-више само кулиса.
Либерална опозиција нашла се одмах у антиаустриском табору. Али главне тешкоће новој влади нису дошле у спољашњој политици од ње, него од нове радикалне странке. Док нису струшили либерале напредњаци и Пашићеве присталице, ишли су заједно, а потом су се, почетком 1881. године, радикали издвојили и кренули свој лист Самоуправу. У спољашњој политици радикали су у свом програму тражили слогу са Црном Гором и Бугарском, а затим "помагање неослобођених делова и буђење свести о народном јединству". Дотле обележени као црвени и интернационалци, радикали су оставили чисто националне циљеве својој и Србијиној државној политици.
Кнез Милан је био дубоко увређен држањем Русије. Према црногорском кнезу Николи, као према такмацу, одавно је осећао неповерење: за Грчку је налазио, да се показала као непоуздан савезник и нелојалан друг; а у Бугарској је гледао незаслужено награђеног судеоника и будућег противника. Та своја уверења он је, без дипломатског прикривања, изнео у једном свом писму аустро-угарском министру Иностраних Дела, барону Хајмерлу, хотећи му показати колико је он искрено лично убеђен да Србији нема другога пута сем наслона на суседну Двојну Монархију. Од тог убеђења, писао је он другом приликом, направио је свој програм. Сем тога, он није осећао ни довољно сигурности за себе и своју династију видећи да у народу радикалски "црвени" покрет узима маха, да постоји против њега прилично незадовољство код извесних политичких људи либералне странке и да династија Карађорђевића има још увек доста симпатизера у народу. Може бити да је на његову личну сујету деловало, најпосле, и то, што се у марту 1881. год. румунски кнез Карол прогласио за краља. Због свега тога, Милан је, после завршеног трговинског уговора, почео преговоре у Бечу и за склапање једног политичког споразума. Крајем маја 1881. он се кренуо у Берлин, где је био позват од цара Вилхелма, а одатле у Петроград, да поздрави новог руског цара Александра III. У Петрограду кнез Милан је наишао на доста хладан пријем. Дало му се осетити да нису задовољни његовим држањем и сменом Ј. Ристића, који је код руских дипломата био стекао највише поверења од свих савремених српских државника. То је код кнеза само појачало ранију мржњу и место да га опомене, само га је више раздражило. По повратку из Петрограда он се задржао у Бечу и завршио је преговоре о политичком уговору са Аустро-Угарком. То је чувена Тајна Конвенција, коју је у Београду, не тражећи претходно одобрење не само Скупине него ни саме владе, по вољи кнеза Милана потписао Ч. Мијатовић 16. јуна.
Тајна Конвенција предвиђала је узајамну приатељску политику. Србија се обавезала, да на свом подручју "неће никако трпети политичка, верска или друга сплеткарења која би ишла против Аустро-Угарске Монархије, подразумевајући ту и Босну, Хереговину и Новопазарски Санџак". За ту обавезу Аустрија је била спремна да одмах призна евентуални проглас Србије као краљевине и да се заложи код других сила да и оне то признају. У четвртој тачци Србија се обавезала, да "без претходног споразума с Аустро-Угарском неће преговарати ни закључивати политички уговор с другом којом владом". У случају рата Аустрије са једном или више других сила Србија ће одржавати пријатељску неутралност, а исто тако и Аустрија према Србији. Евентуалну војничку сарадњу одредиће, у случају потребе, посебна војна конвенција. Као најважнији уступак за Србију сматрао је Ч. Мијатовић седму тачку конвенције, која је садржавала овај став: "Ако стицајем догађаја, чији се развој не може предвидети, Србија буде у стању да се прошири у правцу својих јужних граница (изузимајући Новопазарски Санџак) Аустро-Угарска се неће томе противити и заузеће се, да и друге силе склони на држање повољно по Србију". Овај споразум је цео имао остати тајан и трајати десет година.
Ова конвенција, склопљена иза леђа одговорне владе, изазвала је оштру осуду М. Пироћанца, претседника министарског савета. Нарочито је он осуђивао четврту њену тачку налазећи да потпуно веже руке Србији и да је у ствари доводи у једну врсту вазалства према суседној великој сили. Он је с тога понудио кнезу оставку своје владе или измену и ублажавање те тачке. Како је уговор већ био потписан и како се у Бечу сматрало, да је баш та тачка "најбоља тековина", кнез се нашао у не малој неприлици. Било је не само врло незгодно изазвати пад владе на том питању, него је било још теже наћи другу владу која би пристала да води ту нову политику. Ту тешкоћу увиђали су и у Бечу и пристали су на једну писмену изјаву, која је наглашавала аустриску добру вољу да помаже српску независност и која је објашњавала да Србија, по тој обавези, не може закључивати никакве нове политичке уговоре, који би били противни духу склопљене конвенције. Али је пре тог пристанка добила тајну писмену изјаву кнеза Милана, да њега као владара Србије веже четврта тачка конвенције онаква каква је.
Кнез је конвенцију склопио са пуним уверењем о њеној корисности и испуњавао је лојално њене обавезе. Аустрија сигурно у Србији никад није имала човека, који је био више уверен о потребама добрих односа с њом. Уверена и сама о том она је према кнезу имала пуно поверење. Сва корист од те по Србију доста тешке конвенције састојала се у том, што јој за известан низ година Аустрија није правила никаквих нарочитих сметња и тешкоћа и што нас је у извесним питањима и подржавала.
Наскоро после склопљене конвенције, 22. фебруара 1882., Србија је проглашена за краљевину и цар Франц Јосиф био је први владар, који је Милану честитао и признао краљевско достојанство. Али нова титула није дигла углед младом краљу. Проглас краљевине дошао је у време кад је земља била веома узбуђена другим питањима и кад се мислило да је нова форма само плашт да покрије друге незгоде. У зиму 1881. год. дошло беше до банкротства акциског страног предузећа Генералне Уније, са којом је влада била склопила уговор о грађењу железнице и којој је дала близу четрдесет милиона динара обвезница. У публици је тим поводом настало огромно раздражење које је с нарочитим успехом искористила врло активна радикална опозиција.
За то време и кнез Никола је одржавао извесне везе са Бечом, али му тамо нису много веровали, јер су знали да је он тада био сав одан Русији. Кнез Никола је добро видео колико је краљу Милану у националистичким редовима сметала његова и сувише отворена и скоро до крајњих линија доведена сарадња са Аустријом, па се мудро трудио да подигне своју популарност на рачун његове. Наше друштво, мада разочарано после Берлинског Конгреса, ипак није било сасвим клонуло. Веровало је у боље дане, неком дубоком, памећу необјашњивом, инстиктивном праснагом. И не само да је веровало, него је било у извесним областима и борбено, спремно на нова прегнућа. У Херцеговини се од окупације четничка акција није била сасвим смирила. Кад је у марту 1881. бечка влада објавила позив у војску у Боки Которској, а 23. октобра исте године прогласила војни закон за Босну и Херцеговину даде то повода за нов устанак. У Кривошијама је почело четовање већ у лето те године, па се проширило и на Херцеговину. Главни четовођа беше Стојан Ковачевић, већ опробани јунак и познат хајдук. У устанку су учествовали и православни и муслимани у срезовима источне Херцеговине, дуж црногорске и турске границе. Начелну борбу са протестом почела је мостарска православна општина, али се покрету нису придружиле све угледне вође из прошлог устанка. Нарочито се примећивало отсутство старог војводе Зимоњића. Устанци су током зиме 1881/2. год. имали извесних успеха, али нису могли, без оружја, одолети војничкој снази Хабзбуршке Царевине. Од православних се, поред Стојана Ковачевића, истакао Ђоко Радовић, а од муслимана Салко Форта и Хајдар-бег Ченгић. Србија у том покрету није имала никаква учешћа, а Црна Гора помагала га је само кришом и оскудно. Аустро-Угарски министар Иностраних Дела изјавио је овом приликом, "да је тај устанак последњи крик смртно рањеног Словенства на Балкану", верујући да је угушивањем устанка угушен и дух који га је изазвао.
У опозиционом покрету против аустриске власти јављају се сад све чешће и Срби из Далмације. Они су имали двадесетих и тридесетих година XIX века да издрже тешка искушења са унијаћењем, на ком је радио чак из времена Карађорђева устанка познати, владика Венедикт Краљевић. Али су сви покушаји остали без већих резултата. Примери Матавуљева Пилипенде израз су честите горштачке постојаности наших људи. Југословенски покрет средином прошлог столећа имао је у Далмацији одлучних поборника и међу хрватском већином и међу српском мањином, али је и ту судбина Босне и Херцеговине и решавање наше будућности довело у оштар сукоб припаднике оба племена. Срби су из почетка тражили с Хрватима заједно да се придруже Хрватској и Славонији, али их је после хабзбуршка ориентација већег дела хрватских политичара одвела у сарадњу са малобројном талијански васпитаном интелигенцијом и нешто трговачког грађанства за аутономију Далмације. Никола Томазео, један од најинтересантнијих духова нове Далмације, талијански писац од гласа, надао се спасу Далмације од Србије, а био је одлучни противник опредељивања за Хрватску и Аустрију. Мада је реформама аустриске и аустро-угарске државе од 1867. и 1868. год. било предвиђено, да Далмација уђе у састав земаља круне Св. Стевана и да се сједини с Хрватском, то никад није било остварено, све до слома Дунавске Монарније. Бранило се то стратешким разлозима, али у ствари Беч, а нарочито Пешта, ни Хрватима, као ни Србима, нису дали прикупљање свих народних снага у једно тело. Уједињење Хрвата обећавало се увек из Беча, кад им је требала хрватска помоћ, али су стално превлађивали обзири према Мађарима и њиховим интересима. После окупације Босне, 1879. год. Срби су изашли из дотле српскохрватске Народне странке и основали су своју посебну Српску народну странку. Као орган те странке почео је од 1880. год. излазити Српски лист под уредништвом Саве Бјелановића. У борби против режима поред Срба православних истичу се у Далмацији, а нарочито у Дубровнику и његовом крају, и Срби католици, међу којима су најлепша имена тога времена, као што су Медо Пуцић, Валтазар Богишић, Перо Будмани, Лука Зоре, Антун Фабрис, Милан Решетар и многи други, па чак и католички свештеници. Бранећи српску мисао као слободарску и антиаустриску они нису били противници Хрватства, него само оних Хрвата који су служили идеји Хабзбурга. Иначе су били и остали поборници идеје народног јединства и радили су на њој и у време најљуће борбе. О том је речит доказ, већ самим својим именом, дубровачки књижевни лист Slovinac (1878-1884.).
У Војводини је притисак на Србе био нарочито јак. Мађари су у Омладини и њеним симпатизерима гледали чисте велеиздајнике, носиоце великосрпске мисли, која ради да извесне земље круне Св. Стевана уведу у заједничку српску државу. Милетић, несумњиво најпопуларнији и најборбенији вођа Срба на тој страни, човек слободоуман али и одвише отсечан, развио је борбу на више страна, свуда не из неопходне потребе. У борби с непријатељима из Беча и Пеште није можда било потребно у веома жестокој борби цепати народне редове до непомирљивости, као што је чинио он изазвавши борбу са претставницима цркве, патриархом Самуилом Маширевићем и после Германом Анђелићем. Ти наши првосвештеници имали су несумњиво великих недостатака и у својим поступцима били су вођени понекад ружним мотивима, али је у сукоб с њима унесено много страсти и с Милетићеве стране, и тако је створен раздор који је трошио народну снагу на споредним, место на главним питањима. Кад је избио херцеговачки устанак, он је енергично гурао у рат, не осећајући све тешкоће и опасности, којима су се Срби излагали. Бојећи се његова утицаја у народу мађарске су га власти затвориле ноћу 20. и 21. јуна 1876. оптужиле га због велеиздаје и на Богојављење 1878. осудиле га на пет година тамнице. По молби народног сабора цар га је помиловао 15. новембра 1879. Али он више није стари лав. Бори се, истина, још неко време, али ускоро малаксава, савладан парализом. Од краја 1883. год. он не учествује више у јавном животу.
А за то време мађарска влада с планом врши мађаризацију на целом свом подручју. Укида и шиканира српске вероисповедне школе. "Само у 14 шајкашких општина одузето је Србима око 25 школских зграда". У свима народним школама уведен је мађарски као обавезан предмет. "Земаљски мађарски савез", основан 1873. год., заступао је гледиште, "да у Мађарској нема друге народности сем мађарске", па је у том смислу и деловало. Помађаривана су лична и породична имена, имена места и села. Вршио се притисак на зависне људе, премамљивали се слабији карактери. Систематским изборним насиљима вршило се фалзивиковање народне воље и спречавао се улазак правим народним људима у парламенат. Док су раније били огорчени противници бечког централизма и германизације Мађари су од 1867. год. без много обзира примењивали те исте методе.
Краљ Милан је налазио, да су радикали, скоро више од либерала, захваћени "панславистичком" струјом. Само, док су либерали тражили везе са службеном и црквеном Русијом, радикали су важили као васпитаници левичарске и нихилистичке Русије. Краљ је у њима гледао само превратнике и зазирао је од њих све више у колико је видео како у народу узимају маха. Његова унутрашња политика, потпуно лична и скроз конзервативна, довела је у јесен 1883. до формалне побуне у источној Србији и до страховитог обрачуна с радикалима. На изборима за Народну Скупштину радикали су 7. септембра однели сјајну победу. У народу се ниједна друга странка није могла понети с њима. Краљ је, место да повери владу њима, довео на власт Николу Христића, старог бирократу из доба кнеза Михаила, човека "гвоздене руке", и распустио је Скупштину. Та мера и наредба да се од народа покупе старе пушке изазвале су бунтовни покрет у тимочкој области. Краљ је покрет угушио у крви, помоћу војске. Извршена је 21 смртна осуда, а 734 човека кажњена су робијом и затвором.
Шеф радикалне странке, Никола Пашић, и још неколико његових другова, спасли су се за времена бегством и нашли су се као емигранти у Бугарској. У тој земљи они су наишли на релативно добар пријем. Шта више, бугарске власти су им дозвољавале да се настане близу границе и нису им спречавале, да хватају везе са људима из Србије и да агитују против краља Милана и његова режима. Пашић се спремао и водио је преговоре на више страна, да организује четничку акцију и изазове нову буну против краља Милана и његове владе. Бугарска штампа, чак и владина, узимала је страну емиграната.
Српска влада дала је у Софији јасно разумети, да није задовољна држањем бугарских власти, очекујући да ће оне према емигрантима поступити сасвим друкчије. Бугарска влада не само да није испунила краљеве жеље, него је кренула и једно друго питање. То је такозвана бреговска афера. Кнез Милош је био тридесетих година купио једно имање код Брегова на Тимоку, које се налазило на левој, српској страни реке. Кад је Тимок променио свој ток имање је доспело на десну, турску и после бугарску, страну. Имање је то, природно, сматрано и даље као српско и на њему је била подигнута једна стражара. Год. 1884. Бугари су затражили, да се српска стража повуче одатле, пошто Брегово припада бугарском државном подручју, па кад Срби нису на то пристали они су 22. маја 1884. заузели то имање силом. Србија је на то упутила ултимативни захтев да се Бугари повуку одатле и да испуне и српска тражења о уклањању емиграната са границе. Бугари на то нису хтели пристати и због тога је Србија 28. маја прекинула дипломатске односе с њима. Сукоб се био нагло заоштрио и изазивао је бојазан да не пређе у непријатељство. Руска дипломатија радила је скоро нескривено против краља Милана и чак је омела задовољштину, коју је бугарски кнез А. Батенберг, у непосредним преговорима с краљем, био вољан учинити. Тако је то питање између Србије и Бугарске остало отворено, са обостраном затегнутошћу.
Тај сукоб изазвао је код краља Милана још веће неповерење према Бугарима. После аустриског уласка у Босну и Херцеговину и после његове обавезе примљене у Тајној Конвенцији, краљ је лично био начисто, да он на тој страни нема шта да очекује. Искључен је био и Новопазарски Санџак до иза Митровице, који је такође спадао у аустриску интересну сферу. За своје ширење Србија је, по краљевом уверењу, имала само један могући правац, и тај је водио низ ток Вардара. На том путу Србија је међутим имала да се сукоби са бугарским тежњама, које су у Санстефанском Уговору добиле с руске стране признање и потстрек. "Како ја сматрам Велику Бугарску, која би се приближавала границама стефанским као гроб српског народа", говорио је краљ аустриском посланику у Београду 3. маја 1885., "то ћу пре отступити и другима препустити одговорност за последице, него гледати, да се мојој земљи руским делом подвезују животне жиле". Краљ Милан није видео могућности за споразум између српских и бугарских тежња, и, као у Средњем Веку, њему се чинило да се питање може пречистити само силом.
Краљу, који је био плаховита и импресивна природа и који је у својим комбинацијама рачунао с кратким роковима, чинило се, да у балканској политици између Русије и Аустро-Угарске постоји супарништво које се не да лако изгладити и да сукоб између њих може избити сваки час. Кад је, међутим, 1884. год., нарочитим заузимањем Бизмарковим, дошло до састанка царева Вилхелма I, Александра III и Фрање Јосифа у Скјерњевцима, краљ Милан се био збунио и осетио преварен у својим прогнозама. Какав ће бити његов положај и значај кад и ако престане руско-аустриски антагонизам? Не могући да дозна текст ту створеног споразума, неповерљив како је био, он је помишљао на све. И с тога је у часовима клонулости помишљао на абдикацију и тражио од бечке владе обезбеђење за себе и за свог сина, а био је приправан да уступи и своја владарска права једном члану династије Хабзбурга. У Бечу су већ тада почели да гледају на њ као на невропата и почели су да га умирују. Омражен у земљи, с уверењем да га ни бечки пријатељи не цене и не подржавају у пуној мери, осећајући Русију као опасног непријатеља, која на све стране ради против њега, он је доживео и кризу у породици. Необуздан сладострасник он није био исправан муж, а краљица Наталија била је хладна и прилично ограничена, а упорна жена. Између њих су, сем тога, постојале и политичке противности. Краљица је била пореклом упола Рускиња и сва за Русију и краљу је, нарочито у ово време, правила честе сцене због његових сувише далеко отишлих веза са Бечом. Краљица је то чинила делом из уверења, делом из тактике да би постала популарна, а делом да би спасла будућност свог сина. Сва земља, скоро без изузетка, сем нешто интелектуалаца, била је против краљеве спољашње политике. Ристић је све јасније обележавао свој русофилски став, и баш у пролеће 1885. био је у Русији примљен од цара и дочекан на демонстративно свечан начин. А Пашић је још 1881. год. писао у Раду, да политика напредне странке "управо и није никаква политика већ измећарство".
Са Црном Гором односи краља Милана нису били нимало добри. Он је знао да је кнез Никола био једно време кандидат за српски престо иза смрти кнеза Михаила и да се, у ствари, никад није у души одрекао тих жеља. У рату 1876. год. било је доста неслагања између њих у извођењу ратних операција, а код Милана је било и извесне љубоморе због црногорских успеха и славе коју су њени борци стекли у српском свету. Али најтежи удар узајамном поверењу задало је то, што је кнез Никола не само примио кнеза Петра Карађорђевића, него му је у лето 1883. год. дао и своју кћер Зорку за жену. Карађорђевић је несумњиво био најопаснији противкандидат Миланов због огромног престижа његова деда у Србији и због слободарске репутације коју је он лично имао. Кнез Петар је одржавао везе са извесним људима из Србије, за које је краљ нешто знао или наслућивао, и с тога је зазирао од њега, а нарочито после Тимочке буне, кад су радикалски емигранти и опозиционари ушли у ближи додир с њим.
Усред тих краљевих личних и политичких криза паде изненада, 6. септембра 1885., проглас уједињења Источне Румелије са Бугарском. Српска дипломатија није о припремама за тај чин имала никаквих претходних обавештења, а, колико се данас зна, тај проглас је изазвао изненађење и у самом Бечу. Сам бугарски кнез, А. Батенберг, тврдио је, да је и он сам, неколико дана пре тога, био стављен пред свршен чин. Видећи расположење народа он се том прогласу није могао, а није ни хтео, да успротиви. Примио је и признао проглас, објавио мобилизацију и лично кренуо у Пловдив.
Кад је извршен пловдивски "преврат" краљ Милан се налазио у Глајхенбергу. Био је скоро изван себе. То спајање био је први корак за уједињавање Бугара и био је несумњиво политички успех, који ће лепо одјекнути и у другим областима где Бугари живе под туђином. Он је предвиђао такав одјек и у неким маћедонским местима и налазио је у том подривање и рушење својих јединих политичких експанзивних комбинација. Помишљао је да иза тог преврата ипак стоји и Русија. Љутио се много и на бугарског кнеза, што је ствар крио од њега као тобожњег личног пријатеља и што су Бугари, пре прогласа, своје војничке припреме правдали пред светом тим, што се тобоже боје српског нападаја. Раздражен и пун неповерења према свему и сваком краљ је одмах кренуо за Беч. У Бечу, краљ је овако објашњавао свој став: Одлуке Берлинског Конгреса, које сигурно нису испале по српској жељи, примљене су са српске стране са пуном лојалношћу. Сад, кад те одлуке мењају други, Србија неће да остане без доличне отштете, да не би својом пасивношћу дозволила поремећај равнотеже на Балкану. Иако је у његовим речима било много горчине и пребацивања бугарском акту, он се у тај мах још није био отворено изјаснио да своју отштету мисли тражити само на бугарски рачун. У Бечу су одговорни кругови умиривали краља, обећавајући му, да ће Аустрија имати у виду интересе Србије и да се он може потпуно ослонити на њу.
Кад се, 8. септембра, вратио у Београд краљ је био решен да устане против Бугара. Увећана Бугарска претставља опасност за Србију; териториално она је постала доиста два пута већа од Србије. Као већа и јача она ће развити у Маћедонији и већу активност и угрозиће тамо наше интересе. С тога је Србија проглашујући мобилизацију поставила захтев: да се има или поврати старо стање у Источној Румелији или да Србија добије отштету било од Бугарске било од Турске. У души, краљ је желео да то буде на рачун Бугарске; народ, одазивајући се мобилизацији без одушевљења, желео је да се то изведе на рачун Турске.
Србија је одмах ушла у преговоре с Грчком и понудила јој споразумну акцију. Грчком отправнику послова говорио је Милутин Гарашанин, тада претседник владе и министар Спољашњих Дела, да Србија мисли упасти у Маћедонију и Стару Србију, ако силе саме не би хтеле да узму у обзир њене захтеве. Удружене Србија и Грчка правиле би и јачи и озбиљнији утисак и имале би сигурно више успеха. Грчко јавно мишљење није било нерасположено за сарадњу, али је влада била врло опрезна. И она је, истина, узимала став незадовољника, али није хтела да се много излаже док не види развој тог питања у Европи. Питање њене отштете могло је бити само на рачун турског поседа; против Бугара Грци, већ по свом тадашњем географском положају, нису могли предузимати ништа. По упутствима из Петрограда Црна Гора није службено предузимала ништа, али је кнез Никола, у приватном разговору с аустриским послаником, наговестио, како и његова држава има потребу да се прошири према Призрену и Пећи.
Краљ Милан је од првога дана помишљао само на могући сукоб с Бугарима. Мисао о отштети у Турској, мада симпатична свима Србима и поздрављена чак и од Пашића из емиграције, ако му је и дошла на ум, била је брзо напуштена. Једно с тога што је осетио и што му је то било и речено, да би упад у Турску изазвао велике компликације и несумњиво посредовање великих сила; друго што се бојао турске снаге, коју је познао у недавним ратовима 1876-8. год.; и треће што је и иначе био киван на Бугаре и вољан да их казни за све што су му били скривили. Колико је био далеко од помисли да упадне у Турску види се најбоље по том, што је три дана после преврата намеравао да понуди Турцима савез против Бугара, и што је то касније и учинио. Мало потом, краљ је упутио у Румунију свог рођака генерала Катарџију, да румунском двору понуди сарадњу против Бугара, али је та понуда наишла у Букурешту на врло хладан пријем. Краљ Милан је, после толико незадовољства које је изазвао својом унутрашњом политиком, живо желео какав било виднији успех у спољашњим питањима.
Бечка влада се нашла у не малој неприлици. Краљу Милану хтела је искрено помоћи да дође до неког успеха, да би му, ради саме себе, учврстила положај. Али није хтела ни да се замери кнезу Батенбергу, ни да отежава његову ситуацију. Као рођак енглеске краљице Викторије он је био подржаван отворено од енглеске владе, с којом се у Бечу није хтело доћи у сукоб; аустро-угарској дипломатији кнез је био симпатичан већ због тога што је дошао у скукоб с Русијом; у Бечу су, најпосле, желели да га одрже већ и с тога, да на његово место не би дошао неки руски или Русима безусловно одани човек. Из Беча су с тога гледали, да некако доведу у везу српског краља и бугарског кнеза и да неким узајамним споразумом реше спор. По саветима из Беча, кнез даје затворити Пашића и растурити с границе радикалске емигранте и неке црногорске четнике, а онда је 18. септембра упутио краљу лично писмо. "Увек, а нарочито догод буде и једног циглог Турчина у Европи, морају Србија и Бугарска бити уско везане међусобно. Ја појимам, да је у Србији неукротива жеља за оштетом, али Турска је велика. Споразумимо се ми о нашим акционим сферама у Турској и она ће онда имати против себе сто хиљада место педесет хиљада људи. Ја сам спрема ступити у рат. Сва је земља под оружјем". Кнез се нудио да дође у Ниш и ту с краљем лично расправи све потребне погодбе за акцију. Али краљ Милан није хтео да с њим уопште води даље преговоре на тој бази.
По савету Енглеске бугарски кнез је покушао да се још једанпут објасни с краљем Миланом. Он му је хтео 7. октобра упутити још једно писмо и одредити свог министра Грекова, да му га донесе. Краљ Милан добио је поверљиво обавештење да је кнез то писмо показао и турском посланику и да је оно више дипломатски него пријатељски акт. С тога је отвореном депешом јавио кнезу, да неће примити ни доносиоца ни то писмо. Тај став је говорио јасно, да краљ неће одустати од акције без извесне конкретне добити. Међутим, код Бугара се јавио отпор са свих страна. Зашто се Срби буне против уједињења двеју њихових области, у којима они нису непосредно заинтересовани? Њихов млади национализам био је погођен у најосетљивију жицу и држање краља Милана дубоко их је вређало. И у кнеза и код народа јавила се одлучна жеља, да се, ако устреба, борба прими.
Краљ Милан, пошто је неколико недеља очекивао посредовање великих сила, које се нису могле сложити, објавио је 2. новембра рат, мотивишући га нападом бугарских чета на српске положаје крај Власине. У састављању ратног прогласа суделовао је и аустриски посланик гроф Кевенхилер.
Тај рат завршио се великим српским неуспехом. Стање српске војске било је врло рђаво. Милан Милићевић у свом дневнику бележи, како је прошла кроз Београд ваљевска војска: "Ух! Сва је гола, да је страх погледати!" Сем што није имала добра одела, војсци је недостајало и муниције и других потреба. У рат се ушло са стајаћом војском и неколико пукова прва два позива, јер краљ није имао поверења у све резервисте из народа. Војска је била рђаво вођена, са слабим заповедницима, а у рат је ишла без имало одушевљења. Није била ни довољно извежбана, нарочито не у руковању новим пушкама. Артиљерија је била потпуно застарела и истрошена у прошлом ратовању с Турцима. Врховна команда налазила се у рукама краља Милана, који није био никакав војник и који је иначе, по својој природи, био најмање погодан за то место. На Сливници, у борбама од 5-7. новембра, српска војска била је потиснута. Њена спора офанзива извођена без замаха и потребног јединства у команди, претворила се после пет дана у повлачење и дефанзиву. Малодушан и никад сабран краљ Милан је изгубио веру у војску и победу и једва је чекао примирје.
За то време Русија је живо настојала, да се обуставе непријатељства. На њен позив пристале су да раде у том правцу и Немачка и Аустро-Угарска. Србија је примила тај предлог већ 12. новембра и краљ је одмах издао наредбу да се прекину борбе; Бугари су међутим настављали продирање и ушли у Пирот. Ту је 15. новембра дошло до нове борбе, у којој су Бугари опет остали победници. Сјутри дан, по ранијој наредби своје владе, гроф Кевенхилер је у бугарском главном стану затражио од кнеза да се склопи примирје, претећи, у противном, аустриским војничким посредовањем. Кнез је под утиском озбиљне претње попустио, иако је хтео да пре предложеног склапања примирја освоји и Ниш и да одлучном победом на неки начин притера велике силе да признају оспоравани акт пловдивског преврата.
Преговори о миру вођени су у Букурешту. Србију је заступао Чедомиљ Мијатовић. Мир је потписан 19. фебруара 1886. и имао је само једну тачку: да се повраћа између Србије и Бугарске мир, који је био прекинут 2. новембра. Иако су тражили ратну отштету од нас Бугари је нису добили, а исто тако нису ништа добили ни од српског земљишта. Бугари су овим исходом ипак били задовољни: сматрани су као победници и Европа им је, у облику персоналне уније, признала уједињење Бугарске и Источне Румелије.
Краљев положај после овога неуспеха постао је скоро неодржив. Унутрашње незадовољство било је толико, да он због њега нити је смео да мобилише сву војну снагу земље, ни да чак сву стајаћу војску упути на границу. Његови непријатељи и у земљи и на страни могли су сад само да подвлаче колико су у својој опозицији имали право. Лакомислен, узбудљив, неповерљив краљ је тако очајно подбацио у ситуацији коју је сам створио, да се показао као неспособан и недорастао за свој тешки позив. Њему је већ на бојном пољу постало јасно да после Сливнице не може више настављати линију унутрашње политике коју је дотад водио. А с тим у вези помишљао је и на абдикацију. Од 1885. год. та га мисао више и не напушта; у свакој тежој прилици он је потрже као већ одавно зрелу, док је најпосле није и остварио.
Краљ се извесно време колебао коме ће да повери нову владу. У радикалима није имао вере, иако су они једини могли помоћи као стварни претставници народа. У тим страховањима подржавали су га и немачки и аустриски посланик. "Експерименат с радикалима", наглашавало се с те стране, "опасан је у великом степену, јер они људи који проповедају општи преврат учиниће сад све могуће уступке, да дођу на власт, а кад постигну тај циљ употребиће све, да остваре своје превратничке планове". Док се краљ колебао избио је нови преврат у Бугарској, који је на њ необично јако утицао. Са знањем и пристанком руских службених кругова створена је тамо официрска завера против кнеза. Да се прикрију праве намере беху у лето 1886. пуштене вести, како се Србија спрема на нов рат с Бугарском и како с тога гомила војску на граници. Верујући у те гласове, кнез Александар упути на границу најбоље и себи најоданије пукове. У ноћи између 20. и 21. августа упали су завереници у кнежев двор и с револвером у руци и натерали да потпише оставку. На краља је тај случај деловао веома дубоко. Бечка влада имала је доста муке док га је колико-толико примирила. Али тек што је та ствар некако легла, краљ је дошао у тешке сукобе с краљицом. Ти сукоби претворили су се у праве скандале. Све што је радио и предузимао краљ, извесно време, 1887. и 1888. године, било је скоро искључиво посматрано у односу на краљицу. У својој мржњи према њој није имао ни мере ни границе. Понашао се буквално као у наступима. Због сукоба с краљицом, којој није хтео дозволити да даље живи у Србији, он се разишао са напредњацима и пристао да уступи владу Јовану Ристићу са коалицијом радикала и либерала (1. јуна 1887.). Сам цар Франц Јосиф посредовао је лично да краљ још током 1887. год., не остави престо и пође некуд у свет, понесен својом страшћу и сатрвен својим неуспехом. Учинио је то не толико због краља лично, за кога је знао да има понашање болесна човека, него због неизвесности ко би после њега могао доћи и због тежине општег положаја. Због попуњавања упражњеног престола у бугарској и због Русима потпуно непоћудног избора Фердинанда Кобурга за новог кнеза, који је сматран као бечки човек, између Русије и Аустрије настало је такво стање, да је рат изгледао неизбежан. Бечким круговима није с тога могло бити свеједно ко се у тај мах налази на српском престолу и како би се, у случају рата, понела Србија.
Због опасности рата са Русијом бечкој влади није било нимало по вољи ни то, што се на челу српске владе налазио Ристић, који целом својом прошлошћу није давао никакве наде, да би према Аустрији показао више обзира него према Русији. Краљ се није усуђивао да га сам обори, али је доста допринео да се рђави односи између радикала и либерала прометну у кратковидо опако свађање. Место да одрже своју коалицију као јако средство против реакције и личног режима, радикали су се полакомили на понуђену власт и изазвали су 17. децембра Ристићев пад. Два дана потом они су већ имали своју хомогену владу под претседништвом генерала Саве Грујића, али је нису одржали ни четири пуна месеца. Већ 14. априла 1888. они су морали отступити, а нову владу је саставио опет, као 1883. год., Никола Христић, који је био чист чиновник и који је свој министарски позив схватио као војничку дужност.
Краљ је са послушном владом Н. Христића хтео да ликвидира свој разлаз с краљицом, који је пролазио кроз разне мене, пуне јавне саблазни и срамоте. Кад црквени суд није хтео да изврши развод брака, краљ је затражио од митрополита да то учини он лично. Митрополит је то 12. октобра и извршио. Знајући да ће објава о разводу деловати врло рђаво у земљи краљ је, да паралише њен утисак, одмах иза те објаве дао да изиђе, 14. октобра, и манифест народу о сазиву Велике Народне Скупштине и ревизији устава. Том одавно траженом и врло популарном ревизијом он је хтео да, колико то буде могуће, смири незадовољство и протесте у народу и да у публику баци много важнију и по народну будућност судбоноснију тему од разговора о разводу. Тај манифест било је чисто његово дело; за њ није претходно знала ни влада ни аустриски посланик. Краљ је њим хтео, сем поменутог разлога, да поправи и положај династије, спремајући као другу меру и своју абдикацију.
Нови устав радио је одбор најбољих стручњака у Србији и претставници свих политичких странака, а седницама је претседавао сам краљ. Нови устав дао је народу широке слободе, а Народној Скупштини пун ауторитет. Она је постала с владарем равноправан политички чинилац. Влада је била њој одговорна, исто као и владару. Кад је израђени устав имао бити изнесен пред Скупштину краљ је тражио од страначких претставника да се он прими без икаквих измена, онако како је предложен, "од корица до корица". У том није сасвим успео, јер је једна измена ипак учињена, али је иначе 22. децембра 1888. примљено све оно што је било уговорено. Та учињена измена била је доста важна (у чл. 200), јер је доносила ограду, да се "српска војска не може ставити у службу које друге државе без одобрења Народне Скупштине". Стојан Протић изречно каже, да је та измена учињена с обзиром на одредбе Тајне Конвенције, а опозицији је сугерисана свакако од лица која су тај уговор знала. Краљ је наваљивао да се та измена не чини, али је на крају ипак попустио. С новим уставом имао је почети нов политички живот Србије. Њом је она, први пут, добила скупштину која би, без икаквих корекција владиних, изражавала праву народну вољу и имала да уведе пун систем одговорности и народне и управљачке. Г. Слободан Јовановић дао је о том уставу овај суд: "Борба између краља Милана и радикала била је борба између два типа државног уређења. С једне стране, лични режим, бирократски систем, стајаћа војска, - с друге стране, парламентарни режим, локална самоуправа, народна војска. Краљ Милан није одржао лични режим, али је одржао бирократски систем углавном, а стајаћу војску потпуно. Парламентарни режим, који је захваљујући радикалима победио, имао је да се накалеми на једну бирократско милитаристичку државу."
Аустро-Угарској дипломатији било је прилично свеједно какве ће и колике ће уставне слободе добити грађани у Србији. Унутрашње кризе и потреси и у уставној ери тешко да би могли бити тежи од оних у време краљева личног режима. У осталом, у колико се Србија буде више бавила својим унутрашњим питањима и заплитала се у партиске борбе у толико ће бити мање активна и мање способна у спољашњој политици. Њој је било главно, да Србија у спољашњој политици настави дотадашњу политику краља Милана. Русија је последњим променама у Бугарској изгубила свој претежни утицај у тој држави; Аустро-Угарска се бојала да она исто тако не изгуби свој у Србији. Бојазан је била у толико већа, што је за првог намесника имао доћи Ристић. С тога је бечка влада тражила, да се рок конвенције продужи до пунолетства краља Александра, односно до 1. јануара 1895. Краљ је на то пристао. Приликом продужења конвенције учињене су протоколарно извесне измене и допуне у њеном тумачењу, које је краљ изрично тражио нешто у интересу династије, а нешто у интересу саме земље. У чл. II Аустро-Угарска се обавезивала да, по потреби, и са оружјем спречи непријатељске упаде црногорских чета у Србију, преко свог подручја, а да код Порте издејствује исти поступак у случају преласка преко турског земљишта. Најважнија је измена учињена у тачци VII. Место ранијег неодређеног текста, да се Аустрија неће противити проширењу Србије "у правцу њених јужних граница", сад је речено јасно "у правцу вардарске долине" и додато је, да ће то проширење бити "толико колико га прилике допусте". Иако је ова обавеза имала донекле више теориски карактер она је ипак била од значаја. Прво, што је признавала српско национално право у тој области и начелну потребу да Србија прошири своје подручје; и друго, што је та обавеза давала неку врсту јемства, да Аустро-Угарска неће решавати балканска питања без обзира на Србију или чак против ње.
Кад је 22. фебруара 1889. краљ Милан, на свечаном пријему у двору, приликом прославе дана прогласа краљевине, објавио своју абдикацију, било је то не мало изненађење за сву земљу. Силазећи са престола краљ Милан је, по Уставу одредио три намесника, који су имали владати до пунолетства младог краља Александра. Први намесник био је искусни државник Јован Ристић, несумњиво политички најауторитативнија личност тадашње Србије, а друга двојица били су генерали Коста Протић, краљев пријатељ, истакнут у борбама на Шуматовцу, и генерал Јован Белимарковић.
Политика краља Милана била је много осуђивана, али првенствено ради његове унутрашње линије и ради његових личних недостатака и мана. Али она се може разумети, и може чак и бранити у доброј мери. Ишчупати Босну из аустриских рука чинило се после Берлинског Конгреса не само потпуно безизгледно, него за сваког ко би то покушао и катастрофално. Шта је Србија могла да ради, ако није хтела да се потпуно одрече своје националне мисије? Једино то, да обнови своју активност на југу, где су се налазили други њихови саплеменици, који су исто тако гледали на Србију. Краљу се чинило, да је то чак и потребније. Ма какво да је било њихово стање под Аустро-Угарском, Срби су се ту налазили у једној правној држави и није било сувише велике опасности да ће национално бити уништени. У Старој Србији и Маћедонији стање је било много опасније. Турска је била црвоточна и држава без правне сигурности. Хришћани у њој, поред свих формалних закона и изјава, нису били равноправан елеменат. Међу хришћанима Срби су били понајугроженији. У Старој Србији њих су Арнаути просто истребљивали, одузимали им имања, грабили жене. На класичном нашем Косову, у Пећи, Призрену, под Звечаном ми смо постали мањина коју су они проређивали из дана у дан. У Маћедонији на наше се људе устремила бугарска пропаганда, која се није устручавала да против истакнутих људи употреби и средство терора. Њихова активност проширила се врло далеко. Још 1880. год. Бугари су покушавали да отворе своју школу чак у Призрену, а домало и у Сјеници. Ако се настави са таквим методама борбе и од Арнаута и од Бугара, са потпуном пасивношћу турских власти, наш елеменат је могао да поклекне или да се изгуби. Краљ Милан имао је право, што је на ту страну обратио више пажње; то је несумњиво позитивни биланс његове политике. То је осетило и наше друштво. После неуспеха у рату с Бугарима видело се, да ће положај нашег света тамо постати још тежи и да треба нешто живље предузети, да се међу тим људима на југу делује и да он осети српско учешће и бригу. С тим идејама основано је 1886. Друштво Светог Саве у Београду. Оно је имало "да вером и просветом стоји на бранику српске народности и да добро бди, да се ниједна српска душа не изгуби и не пропадне". Српска влада отворила је потом своје конзулате у Скопљу, Приштини и Солуну, а 1888. год. је у Министарству Просвете реформисано одељење за српске школе и цркве у Турској. Влада је касније све више узимала те послове националне пропаганде у своје руке хотећи да има више надзора и утицаја, а потискивала је приватну инициативу. Њена искључивост није била умесна, али су се њени људи бранили тим, да Друштво Св. Саве веша свој рад на велика звона и тим изазива подозрење турских власти.
У Бечу се добро знало, да политика Намесништва мора бити друкчија него политика краља Милана. И то не само с тога што је у Намесништву главну реч имао Јован Ристић и што су нову владу образовали русофилски радикали, под претседништвом Саве Грујића, него и с тога што је краљ Милан компромитовао дотадашњи правац спољашње политике.
Ристић је, истина, везан Тајном Конвенцијом, али се у Бечу знало, да он не само неће ићи даље од оног што она одређује, него ће гледати да и у томе одржи што више слободе. Инсистирати да он и влада поступају више по аустриским жељама није се чинило опортуно; аустриски утицај, веровало се у Бечу, можда ће се моћи ојачати кад људи стекну уверење, да се они не мисле мешати у унутрашња питања Србије и на тај начин даду доказа, да поштују њену независност. Извесне нервозе било је ипак. Писање српске јавности, која је, после новог устава и давања штампи пуне слободе, узела отворен националистички став, нарочито у питањима Босне и Херцеговине, изазивало је честе протесте.
У аустро-угарским круговима на Србију се у ово време није гледало као на неку озбиљну опасност. Њима се чинило да су слободе новога устава сувише рано дате једној још сировој и страсној средини и да их она злоупотребљава на своју коб. У Бечу се чинило да због велике заоштрености и у партиским борбама, која је претила да се скоро изметне у грађански рат, Србија не само није способна да предузме неку већу акцију, него да се скоро сама налази пред сломом. Њена финансиска ситуација била је врло тешка, с неуравнотеженим буџетом, с много дугова и дугорочних и летећих и са огромним пореским заостацима. Због партиских гложења ниједна странка последњих година није се усуђивала да енергично прегне за прикупљање пореза на селу бојећи се да не изгуби популарност и гласаче. Војска је била рђаво снабдевана и због лоших финансија војници су често, у великом броју, слати кућама, на отсуство, да би се уштедело на њиховој исхрани. Радикали раније нису били за стајаћу војску као за напродуктивну установу и као оруђе властодржаца, али кад су дошли на власт они су осетили најбоље да је, у оно доба империалистичких прохтева, свака држава саму себе осудила да буде прост пион на шаховској табли других у колико се буде лишила развијања своје војне снаге. Кад су дошли на власт они су се трудили да поправе оно што је било пропуштено. Али за наоружање требало је новаца, којих Србија није могла лако да нађе. Са кредитима на страни ишло је врло тешко. У једно-две прилике из Беча нису претили Београду ничим другим него порукама, да ће о финансиској ситуацији земље објавити пуну истину. Да отешчају ту и иначе тешку ситуацију Србије, у Бечу су мислили да није потребно против ње подузимати неке нарочите оштре мере, које би могле изазвати већу пажњу Европе, него да је довољно само, с времена на време, у знак незадовољства, затворити границу за извоз свиња и тим погодити најосетљивију и најботију партију српске привреде и извозне сировине.
Русија је постепено увиђала да њена политика према Србији није била беспрекорна. Развој прилика у Бугарској сасвим је разочарао Русију. Батенберга је подржавала Енглеска а Кобурга Аустрија, обе противнице Русије у источној политици и обе баш оне силе, које су натерале Русију да иде на Берлински Конгрес. Ослобађајући Бугаре Руси су веровали да ће у њима имати ако не скоро поданички елеменат, а оно људе који ће јој се, бар у два-три прва нараштаја, сматрати као обавезни благодарношћу. Бугари су, међутим, водили своју политику и пуних десет година после ослобођења допустили су да земљом стварно завлада један човек Стеван Стамбулов, са странком, која је Русе скоро оглашавала као непријатеље. Цар Александар III био је с тога толико бесан на њих, да се, како причају, без мало није смело споменути бугарско име пред њим. Кад је отишао краљ Милан из Србије и кад су Ристић, као први намесник, и Пашић, као претседник владе, почели приближавање Русији, у Петрограду се осетила потреба да се Србима изиђе у сусрет. У лето 1891. млади српски краљ Александар отишао је да учини прву посету петроградском двору. Био је дочекан с пуно пажње. Ж. Живановић у својој Политичкој историји Србије казује, да му је сам Ристић испричао, како му је цар Александар том приликом рекао, да Русија неће дозволити анексију Босне и Херцеговине и да то већ знају у Бечу. Њему и Пашићу било је обећано још и то, да ће Русија помагати српску активност у Маћедонији. Другим речима, Русија је прихватила српску ствар. Кад је Аустрија могла да се, скоро демонстративно, умеша у решавање бугарског питања, могла је и Русија да то исто учини у Србији. Чак са извесном ревношћу. Јер крајем осамдесетих година чинило се, да је њен утицај на Балкану био скоро потупуно потиснут. У Румунији, због одузимања Бесарабије, цело јавно мишљење било је против руске владе и краљ Карол није тада много рискирао, кад је ушао у интимне везе са Немачком и Аустро-Угарском. Долазак Кобурга на бугарски престо и Стамбуловљева влада значили су и губитак Бугарске. С тога је цар Александар, на необично демонстративан начин огласио једног дана само црногорског кнеза Николу као "јединог искреног пријатеља". И с тога је сад његова влада била тако спремна, да помогне нови режим у Србији.
Приближавање Срба Русији није било рђаво примљено само у Бечу него и у Софији. Стамбулов је, као и краљ Милан, истински и са дубоким уверењем мрзео Русе. Ориентисање Срба према њима значило је за њ не само неповољну политичку комбинацију него и непосредну опасност. Руски утицај међу маћедонским хришћанима могао је бити опаснији од аустриског у корист Србије и могао се брже осетити на делу. Стамбулов је у својој маћедонској политици био узео сасвим нов метод. Место борбе с Турцима он је хтео да се, као искрен њихов пријатељ, користи свима мирним начинима, да у Маћедонији што дубље ухвати корена не излажући људе прогонима.
Срби су, међутим, тражили искрен споразум с њима. У Јиричековом Бугарском дневнику забележено је, да је већ Јован Ристић, у јесен 1880., разговарао с Бугарима о споразуму на основу поделе културних сфера. Радикали су од почетка унели у свој програм споразумни рад са осталим балканским хришћанима, и од свих народа највише су полагали на везе с Бугарима и из политичких и географских и стратешких разлога. Пашић је сматран као најискренији бугарофил, и он је то у почетку своје политичке кариере доиста и био. Бежећи од краља Милана он се склонио код њих, где је имао и сродничких и пријатељских веза, и дошао је у додир са много тамошњих политичких људи. Први политички потез који је он учинио био је тај, да лично у Софији понуди какву било врсту сарадње између Србије и Бугарске. Стамбулов ту сарадњу не само да је одбио, него је чак српску понуду ставио до знања и Турцима, против којих се имала првенствено остварити, и Аустријанцима. Он је налазио да не може са Србима радити а да не оштети бугарске интересе. Сарадња са Србима само би му кварила поверење код Порте, за које је веровао да га ужива, а задавала би му тешкоће и на самом терену. Сем тога, он је после тврдо веровао да је Русија своју упоришну тачку против нове бугарске владе створила у Србији и да отуд и моралном и материалном пропагандом, па чак и терористичким претњама, подрива њен положај.
Кад се није могао постићи споразум с Бугарима, потражио се споразум са Грцима. Са својом тежњом да имају излаз на три мора Бугари су пре или после морали доћи у сукоб са осталим балкансим народима. Нас су угрожавали у Маћедонији, а Грке и у Маћедонији и у Тракији. Па, ипак, иако су то осећали, Грци су били врло тешки за преговарање. Њихове националне претензије прелазиле су границе њиховог етничког подручја, и то у великој мери. Нарочито су били тешко приступачни разлогу грчки кругови око цариградске патриаршије. Њихова себичност, и грамжљивост, и неувиђавност већ су крајем шездесетих година изазвали расцеп у цркви. То их није опаметило. Зна се, на пример, да је у Скопљу и Велесу грчки елеменат према словенском био у несразмерној мањини, па, ипак, патриаршија дуго није пристајала да у тим епархијама постави словенске владике. Кад су Бугари, захваљујући Стамуловљевој политици, добили своје две прве посебне владике и кад су за свој Егзархат на разне начине придобили велик број Словена, и онда су се Грци устручавали да Србима учине жељене уступке, премда они сами од задржавања високих црквених места нису имали апсолутно никакве националне користи. Патриаршија није радила увек самостално, него је своју црквену политику подвргавала кад мање кад више директивама грчке националне политике из Атине. А у Атини се намерно препоручивало затезање у Цариграду, да би се Срби учинили што попустљивијим. Тамо се знало да се при евентуалној подели интересних сфера ни у ком случају не могу тражити ни Скопље ни Велес, али се хтело да се бар сигурно добије Битољ и по могућности Прилеп и Струмица и за то су онда вршили неку врсту уцене. Срби у својим преговорима нису хтели да отступе Битољ и с тога је споразум 1892. год. остао и на тој страни само план и жеља.
Да би се могла видити добра спољашња политика морало је бити у земљи такво стање да улива апсолутно поверење. Међутим, Србија се у то време налазила у превирању, које је понекад давало утисак распадања и знатно убијало њен ауторитет. Ко је пратио писање наше штампе тога времена и све што је у партиској жучности узајамно набацивано примао за готов новац, могао је стећи о земљи и управи и њеним водећим личностима најружније мишљење. Није се штедео нико и ништа. Скандалозна хроника београдског двора трајала је и даље. По захтеву краља Милана краљица Наталија, доста популарна у земљи, била је 7. маја 1891. у зору полициски протерана из Београда, и то после демонстрација у којима је пало неколико мртвих и рањених. Краљ Милан, вечно у финансиским тешкоћама, несталан, несређен, импулзиван, пристао је, после дугих преговора, да прими од руског цара два милиона динара, али под условом да заувек напусти Србију. Краљ је 30. септембра 1891. дао изјаву да иступа из српског држављанства и да се одриче права као члан владарске породице. Влада је, на основу те изјаве, донела 14. марта 1892. закон, по ком се краљу Милану забрањује боравак у Србији и поновно добијање српског држављанства без приволе Народне Скупштине. Само у случају болести краља Александра било је дозвољено Милану да може доћи у Србију, и то једино на заједнички позив Намесништва и владе, и ту остати само за време трајања болести. Ти поступци веома су умањивали не само углед династије, него и саме Србије. У Старој Србији, Маћедонији, Босни и Херцеговини, по старим патриархалним схватањима, углед земље био је нераздвојан од угледа владара, као углед задруге од угледа њеног домаћина.
Исто тако тешко деловала је на свет ван Србије и оштра борба, која је настала иза смрти намесника Косте Протића (4. јуна 1892.). Радикали су хтели, као већина, да то место добије њихов човек и помишљали су на самог Пашића. Либерали, опет, нису ту важну позицију хтели лако да упусте из партиских разлога; а Ристић сам бојао се, да би улазак једног тако изразитог и ауторитативног партиског вође отешчао сарадњу у Намесништву и потиснуо његов утицај. До споразума није могло доћи и 9. августа радикална влада је замењена либералима. Хомогено либерално министарство провело је изборе са великим изборним терором, који је у Горачићу довео до крвопролића, па ипак није добило већину. Не хотећи да упусте власт либерали су се спремали на нова насиља и изазвали су страховито раздражење код опозиције.
Да прекрати то стање одлучио се млади, тек седамнаестогодишњи, краљ Александар да изврши државни удар. У вече, 1. априла 1893., после једне вечере у двору, он је, на запрепашћење намесника и чланова владе, који су били присутни, уз помоћ извесних двору блиских војних лица, прогласио себе пунолетним, и разрешио, у исти мах, и намеснике и министре од њихових дужности. Њихов протест остао је без икаква значаја. Нову владу саставио је бивши краљев гувернер, др Лаза Докић, са неколико угледних радикала. Идеју о првоаприлском удару мисли се да је дао краљ Милан, али има и мало вероватних тврдњи, да је то дело само београдских кругова.
Првоаприлски државни удар био је у главном добро примљен захваљујући понајвише радикалима, који су се ослободили либералског терора и поново дошли до власти. Они су величали гест младог краља. Нису, међутим довољно увиђали да је тај удар у ствари тешка повреда устава. Та повреда, која је донекле изведена уз њихову сарадњу и којом су се они одмах користили, ишла је на њихов политички рачун и могла им се лако осветити. Они су губили право протеста у случају да се такав акт понови и дали су младом краљу опасно оружје у руке.
Млади краљ био је необичнији тип. Своју младост провео је међу туђим лицима, лишен и оца и мајке, у сенци њихове свађе, коју је и сам лично имао прилике да сагледа. Отац и мајка борили су се о његову љубав више због јачања свог положаја уз њега, него из праве родитељске оданости према њему. Опредељујући се час за једну а час за другу страну, а осећајући позадину те борбе, млади краљ је рано прикупљао у себи известан фонд притворства и непоузданости, који се временом све више развијао. Бистар, он је несумњиво имао извесне политичке окретности, али није имао довољно моралног упоришта и потребне сталности. Од оца није наследио све мане, али је једна била довољна да му упропасти цео живот. То је отсуство осећања мере према себи и својим поступцима. У основи аутократа и сав личан, он је мислио да може све што хоће и да је земља његово богом дано наследство с којим он може располагати по својим ћудима. Краљ Милан је бар имао извесних успеха: добијање четири округа од Турака и признање независности. Краљ Александар није, међутим, имао ниједног успеха, а у извесним моментима понашао се безобзирније него његов отац. Његова владавина била је само низ дугих криза, које су се пре или после морале завршити катастрофом.
Његова сарадња са радикалима била је кратка века. После првог државног удара дошло је и прво гажење закона. Незадовољан радикалима, који су као несумњива већина у земљи хтели да сварно владају, он је 9. јануара 1894. позвао натраг у Србију краља Милана. Радикална влада дала је на то оставку и почела љуту борбу. Кад се вратио у земљу и сам погазио своју дату реч и обавезе, краљ Милан је одмах почео да утиче на државне послове. Краљ је покушао да води политику са неутралним владама или, боље речено, са владама које су имале антирадикалски карактер док није 9. маја 1894. укинут устав од 1888. год., а враћен онај стари из 1869. Јавно се говорило, да су радикали злоупотребили уставне слободе, док се приватно и са највиших места наглашавало да Срби за те слободе још нису били зрели. Страначка раздраженост била је у земљи доиста велика и Милан Пироћанац, бивши претседник владе, није био једини, који је огорчено писао и говорио против партизанства. "Груба, необуздана, самоубилачка страначка борба све је прогутала, изван ње у Србији се данас ништа не види, ни Престо, ни Земља, ни народ. И тако гледајући на ову дивљу борбу, могло би се рећи, да и сам народ српски у Србији има данас потребе да га ко уједини, јер изгледа, да и он не преставља више народну целину, до толике је безумности најсавршенији савремени Устав дотерао земљу, која није била спремна да с њим разумно рукује". Оцена је, међутим, била сувише претерана. Несумњиво је да је страначких страсти било превише и да радикали, у првој опијености победа, нису знали увек праве мере. Али кривица није била ни до њих ни до слобода новог устава у толикој мери, колико до оних на власти који нису хтели да воде рачуна о народном расположењу и који су силом тражили одржавање својих комбинација и своје воље. Страначки живот је боловао од главне мане, што њихове вође, сем радикала, нису тражиле свој ослонац у самом народу и што нису могле да се помире са резултатима, које су доносили слободни избори.
Краљ Милан напустио је Србију поново у пролеће 1895., а недељу дана потом вратила се у земљу краљица Наталија, у жељи да олакша сину положај.
Два месеца из тога, 22. јуна, Стојан Новаковић образовао је хомогену напредњачку владу. Солидан научењак и савестан човек, Новаковић је изнео младом краљу сву тешкоћу створеног стања. "Од 9-ог јануара 1894 на овамо - владе управо није било; плана у владавини није било. Под изговором уздизања краљевског ауторитета и по недостатку ма каква плана у владању, министри су деградовани на шефове секција". У интересу земље Новаковић је тражио ревизију устава, који би био средина између оног од 1869. и 1888. године. У спољашњој политици Новаковић је дао јасна израза новој националистичкој идеологији. Напредњаци су се постепено лечили од аустрофилије, коју су и примили у своје време више од невоље него из уверења. Новаковић је јасно видео да Аустро-Угарска ни у једном питању није до краја помагала српске интересе. Док су српске напредњачке владе водиле рачуна о обавезама из Тајне Конвенције и уздржавале се од сваке активности у Војводини и Босни, дотле је Аустро-Угарска своје обавезе према нама у Маћедонији сасвим напустила. Она је желела да у Бугарској популарише Кобургов режим и с тога ни у маћедонском питању није хтела да учини никакве услуге другој страни. Уз то, мађарска влада учинила је према Србији две велике грешке. Противно постојећим уговорима она је затварала током 1895. год. три пута своју границу за извоз српских свиња. Чинила је то делом по захтеву својих аграраца, а делом, с пристанком Беча, да врши притисак на владу, којој није могла опростити, што је, као напредњачка, и она почела да води русофилску политику. Док је та мера осетно погађала привредни положај Србије, друга је изазвала њену националну осетљивост. Год. 1896. славили су Мађари хиљадугодишњицу свог доласка у Европу. Тим поводом приређена је у Пешти велика изложба. Приликом њеног отварања, ком је присуствовао и двор, у великој историској поворци, имале су бити ношене заставе с грбовима свих земаља, на које су мађарски краљеви полагали неко историско право, носећи њихова имена у својој титули. Међу другима имала се носити и застава Србије, коју је мађарски краљ спомињао у својој титули још од 1202. год. Новаковић је одлучно протестовао против тога и забранио је српском посланику да присуствује свечаном отварању.
У Бечу и Пешти још је један догађај изазвао велико незадовољство с Новаковићевом владом. Први пут у нашој историји, његовим залагањем, дошло је на Видов-дан 1896. у Београду до састанка владара Србије и Црне Горе, краља Александра и кнеза Николе. Том приликом, пред раздраганим Српством, кнез Никола је одржао један ретко јасан и нимало дипломатски говор, у ком су се налазиле ове речи: "Загрљене и слогом спојене, нас ће добри српски народ, испредвајан, а из три вјере, благосиљати; благосиљаће нас сјенке умрлих мученика српских, благосиљаће нас робље српско. Они ће наш примјер шљедовати, те сложан сав ће вјеровати једну вјеру, вјеру спасавајући, вјеру народности. Цијело је српство данас у духу с нама, а што оно жели, желимо и ми двојица, а наша је задаћа да га поведемо правцем његових тежња. Наш је народ и свјестан и праведан, он за туђим не тежи, он жели само своје и ничије осим своје, јер је сам изрекао "отето проклето". Посједници свога, ми смо позвани бити ревности сурадници других срећних народа на пољу напретка, развића и цивилизације. Ове праведне тежње наше не могу да не буду предусретнуте и праћене добром вољом од свијех, напредних и већ уједињених народа". Да ће тај састанак и такав говор бити најгоре примљени у штампи суседне монархије могло се очекивати; оно, што је у Бечу вређало било је нарочито то, што тај догађај нису приправили ни либерали ни радикали, него влада странке која је некад била њихов стуб. Међу Србима ван Србије и Црне Горе овај је састанак изазвао велико одушевљење. Новаковић је и пре тога уживао велик углед као наш најбољи научењак Даничићеве школе; ово му је дигло глас и као великом националном државнику.
Сем тога, влада је постигла извесне успехе и у Старој Србији и Маћедонији. Срби су са Турцима водили борбе кроз скоро цео XIX век и на Порти су се једно време скоро били изједначили појмови Србин и бунтовник, односно Србин и непријатељ.
Како нисмо успели да се погодимо ни са Грцима ни са Бугарима, нешто због њихове а нешто и због наше неувиђавности, то није остајао други пут него да се нађе начин, да се Порта увери како јој ми нисмо непријатељи, бар не већи од других. Први покушаји у том правцу нису имали много успеха. Порта је примала наша уверавања, али нам није чинила никакве уступке. Кад је краљ Александар, у лето 1894., ишао у Цариград, да направи посету султану, није могао да извуче ни најмање политичке повластице за српски живаљ у Турској. Али после тога положај се знатно изменио. Год. 1894. пао је у Бугарској са власти Стамбулов и дотле туркофилска политика софиске владе добила је нов, супротан, правац. Бугари су не само дали осетити да би радо изменили и политичко и териториално стање на Балкану, него су почели и са убацивањем чета у Маћедонију. Од 1894. год. јерменско питање у Турској изазвало је озбиљно посредовање Енглеске, а кад је 1895., у јесен, дошло до правих јерменских погрома у више места, па и у самом Цариграду, понегде и уз учешће војске, енглеско држање постало је скоро претеће. Ставило се опет на дневни ред питање рефорама. За Турску је било од огромне важности, да се на Балкану не сложе хришћани против ње и да и Срби не почну са четничком акцијом. У лето 1896. поновише се јерменски погроми у Цариграду, и то са доказаним припремама власти. Уз јерменско питање јавило се и критско; у року од три године, 1894-6., избиле су тамо две праве побуне и изазвале не само велико узнемирење у Грчкој, него и у осталој Европи. Да би колико-толико задовољила Србе, који су остали као поданици и суседи потпуно исправни, Порта је знатно допринела да Срби, после толико година, добију свог првог митрополита у Призрену, а стала је на нашу страну, против Патриаршије, и у питању новог митрополита у Скопљу. У оба та питања наше жеље на Порти помагала је руска дипломатија, и то је, поред опште ситуације, много допринело успеху.
Мада није имао много поверења у Бугаре, Новаковић је покушавао да и са њима дође до споразума. Априла 1896., пре доласка кнеза Николе дошао је у Београд кнез Фердинанд, који је у ово време, после погибије Стамбуловљеве и доласка на престо руског цара Николе II, успео да се привремено приближи Русији. У тај мах овај састанак није донео никаквих стварних резултата, али се осећао ипак као напредак у дотле затегнутим односима. Негујући те односе пријатељства на Балкану, краљ Александар је у пролеће ове исте године походио и грчки двор. На том путу, после неколико векова, посетио је српски владар Свету Гору и наш Хиландар у њој, коме је претила опасност да га Бугари преотму. Том приликом поклонило је хиландарско братство краљу чувено Мирослављево еванђеље, оригиналну Немањину повељу манастиру и још неколико рукописа.
Приликом краљева бављења у Бечу, по нарочитом наваљивању краља Милана, одликован је био лентом Белог Орла Вењамин Калај, тада заједнички министар финансија и министар за Босну и Херцеговину. Историја тог одликовања није сасвим осветљена, али биће да је требала и Калају и краљу Милану. Калај је био врло утицајан на двору. Он је двадесет година, дуже него иједан други министар, остао без промене на свом положају. У јесен 1896. дошла је прва велика депутација претставника српских црквених општина из Босне и Херцеговине, да поднесе цару меморандум против режима у тим земљама и да тако, посредно оптужи и самог Калаја. Тим актом почела је оштра деветогодишња борба тамошњих Срба за црквено-школску аутономију. Цар депутацију није тад примио и био је незадовољан и њеном појавом. Калај још више. У том часу дато му је српско одликовање, готово с намером да демантује босанско-херцеговачке Србе, на чијем је однарођивању режим систематски радио, да се Калају даде задовољштина и да се на неки начин српски двор и влада десолидаришу са радом прекодринске браће. То одликовање дубоко је заболело Србе у Босни и Херцеговини. Новаковић о том одликовању није ништа знао и пристао је да један члан његове већине поднесе о том интерпелацију у Скупштини. Али пре него што би дошло до те скупштинске седнице Новаковићева влада морала је да поднесе оставку. Краљ Милан је у том правцу нарочито утицао на сина хотећи да се избегне свака одговорност за то одликовање, а још више да задовољи аустро-угарску владу која је овакву националистичку политику Новаковићеву осуђивала отворено.
Краљ Александар тешко се огрешио о српске интересе што је одликовао Калаја. Јер у том човеку, који је био некрунисани краљ Босне, био је оличен антисрпски режим аустро-угарске управе. Калај је знао добро српски, служио је дуго у Београду, и проучавао је с пажњом српску историју. Ушао је добро у суштину српског проблема. Зазирући од српског национализма он је био прегао на све начине, да у Босни и Херцеговини заточи народну мисао. Место Српства хтео је да оживи средњевековно босанство и босанску државну и народну свест. Службено је за језик место српскохрватског уведен босански назив; помагала се "бошњачка" штампа: службени Сарајевски лист, полуслужбена Босанска пошта и муслиманима намењени Бошњак. Српским конфесионим школама правиле су се разноврсне сметње, а Срби учитељи били су прогоњени. Већ 1881. год. било је забрањено учење српске историје; сам Калај забранио је своју Историју Срба, која је раније била писана са извесним симпатијама за нас. Српској независној штампи био је забрањен улазак у окупиране области, а ћирилица се систематски потискивала, нарочито код муслимана, којима је било писмо од старина. Везе са Србијом и Црном Гором биле су отешчаване на све начине, на Србе се гледало као на несумњиве превратнике. Земља је била преплављена туђим чиновништвом и жандармеријом. У густа српска насеља око Бијељине, Прњавора и Градишке довођени су страни колонисти, да их разбију и прошарају. У школе су ушли антисрпски елементи и антисрпски дух, који су дириговали у Босну 1881. год. уведени исусовци са сарајевским надбискупом дром Јосифом Штадлером. Аустриским властима, по сопственом признању, били су меки и непоуздани домаћи фрањевци, иако су им они последњих година учинили крупних услуга. Клајев режим ишао је нарочито за тим, да одвоји муслимане од православних и да у земљу уопште, по старој аустриској девизи унесе дух заваде.
Покрет за црквено-школску аутономију имао је само привидно тај уски оквир, али је у ствари био покрет националне опозиције. Тако га је народ по инстинкту схватио, али га није могао друкчије изразити због тешког притиска и оштре превентивне цензуре. Борба за јавно признавање српског језика, за слободно учење српске прошлости, тражење да се доносе наредбе сумњивог порекла само усменим путем, све је то, изражено у првој народној тужби цару из 1896. год., говорило јасно, да покрет обухвата шири обим и креће питања, која угрожавају његову националну будућност. Из те борбе за црквено-школску аутономију развила се, природно, и борба за политичку, коју ће са православнима заједно од 1899. год. тражити и муслимани. Власти су одмах осетиле о чем се ради и почеле су са прогонима. Растуране су народне црквене општине и увођени комесариати; ређале су се оптужбе, пунили затвори. Али то је баш изазвало народни отпор и очеличило га. Народне вође: Глигорије Јефтановић из Сарајева, Коста Кујунџић из Ливна, и Војислав Шола из Мостара имали су за собом огромну већину православног, као Али Фехми ефендија Џабић, мостарски муфтија, Али-бег Фирдус, Шериф Арнаутовић и Дервиш-бег Миралем муслиманског елемента. Непомирљив, видећи да та опозиција и православно-муслиманска сарадња подрива његово цело дело, Калај је читава живота налазио начина, да одбија њихове захтеве, покушавајући узалуд да застрашивањем и корупцијама одврати народ с пута којим је пошао. Калајева смрт, 13. јула 1903., донела је извесно олакшање, али процес опозиционе акције узимао је све више маха допуњујући се другим, политичким, привредним и социалним проблемима.
Почетком 1897. год. Крићани су, стари бунтовници против Турака, прогласили своје сједињење с Грчком. Национално узбуђење у Грчкој нагна атинску владу да се одазове позиву устаника и да упути своје лађе и трупе на Крит, проглашавајући анексију тог острва. Посредовање сила да се спрече непријатељства ишло је споро и с пуно натезања. Кад су се, ипак, сложиле да изврше блокаду грчке обале, пренели су Грци своју акцију и на балканско копно. Марта 29. и 30. неколике веће чете, под вођством грчких активних официра, пребациле су се преко границе. Изазвана Грчком, Турска јој је 6. априла објавила рат. У том рату Грчка је прошла да не може бит горе.
Да је грчко-турски сукоб изазвао узбуђење на целом Балкану разуме се само по себи. Бугари су сматрали да је дошао прави час, да се уз критско покрене и маћедонско питање. Наши људи бојали су се неодређених решења. За Крит су силе предлагале аутономију. Такво решење за Маћедонију нашим људима чинило се врло незгодно. Знало се, да би то био само један провизориј, који би изазвао ново и можда још безобзирније такмичење око тога ко ће више и боље да учврсти тамо свој утицај, да би једног дана могао извршити неко изненађење у своју корист. Срби су место тога тражили од Бугара, који су нудили споразум, да се пре свега одреде сфере интереса и да се оне лојално поштују. Бугари су се били уживили у мисао, да је маћедонско питање претежно њихова ствар и да Срби и Грци у његовом решавању могу да имају само посредну улогу. С тога су увек и нерадо говорили о подели сфера налазећи да је њихово право, освештано санстефанским признањем, да захвате што више. Ипак, пред силом догађаја, није се могло остати скрштених руку. С тога је, приликом посете краља Александра кнезу Фердинанду у Софији, 19 фебруара 1897., дошло до такозване српско-бугарске "угодбе". У тој угодби предвиђала се начелно сарадња у свим питањима која су се тицала Срба и Бугара у Турској и садржавала се обавеза, да ни Србија ни Бугарска неће предузимати никакве мере против постојећег стања без претходне узајамне сагласности. То је несумњиво био знатан напредак према дотадашњим односима, али у исти мах и доказ да се није могло доћи ни до каквог конкретног решења.
По договору са сином краљ Милан се вратио поново у Србију 7. октобра 1897. Нову владу је образовао др Владан Ђорђевић, тада српски посланик у Цариграду. Он политички није био обележен, важио је као неутралац. Сад је примио на себе дужност да служи у исто време два краља, од којих је сваки имао своју вољу, и да лечи Србију од партизанства и превеликог слободарства. Хирург по струци, он је мислио да може својим ножем пршити по потреби хируршке операције и на Србијином организму.
Краљ Милан, кад се вратио у земљу, није више остао личност без функције, само као краљев отац, него му је дато звање врховног команданта активне војске. Милан је тако добио најмоћније оружје државне власти у своје руке. Он је у војсци од раније имао доста пријатеља и приврженика, а отад ће их добити још више. Стање наше војске и војне спреме било је у то време веома рђаво; да је, којим случајем, 1897. год. и Србија била увучена у рат тешко да не би прошла као Грчка. Недостајало је свега. И модерних пушака, и артиљерије, и муниције, и запреге. Краљ Милан је узео у програм да војску оспособи за њену дужност и с тога јој је обратио сву пажњу. За три године, од 1898-1900., он је њу потпуно реорганизовао и несумњиво унапредио. И највећи противници режима и тад и доцније морали су то да му признају као не малу заслугу.
Долазак краља Милана у Србију и његово стално запослење у њој покварили су, међутим, њене односе на много страна. Русија није нимало крила своје незадовољство. У Петрограду, јављао је немачки посланик, краљ Милан је "неисцрпна тема за руско неповерење према Аустрији". Споразум са Бугарском покварио се исто тако. Али ту не кривицом српском. Упркос обавеза "угодбе", Бугари су у Маћедонији без имало обзира настављали своју пропаганду на штету наше, и та безобзирност није се устручавала ни од терористичких акција. Активност бугарских чета изазвала је почетком пролећа 1898. год. опомене руског и аустриског посланика у Софији, које су испале више формалне него стварне. Бугари су почели да форсирају маћедонско питање нарочито после искуства с критским. Иако је Грчка изгубила рат, Крит је имао да припадне њој, ако и не непосредно, а оно постепено, посредним путем. За гувернера аутономног Крита имао је доћи грчки принц Ђорђе, члан краљевске породице. Кнез Фердинанд је био довољно мудар да не изазива прави рат с Турском, да не удара с чела, знајући колико је крупних интереса великих сила у тај мах у питању на Балкану, али је распиривањем борбе и развијањем опште несигурности хтео стално да Маћедонско Питање одржава живо и да јавно мишљење Европе полагано припрема на решење у корист бугарске тезе.
У једном разговору с немачким послаником, 2. фебруара 1899., излагао је краљ Милан своје гледиште о политичкој ситуацији: Србија неће силом пожуривати ликвидацију Турске, која ће доћи неминовно. Она сад тежи да пропагандом достигне оне, који су је својим радом претекли. Али ако други крену турско питање, и Србија ће, "ма колико слаба и неспремна", прихватити за оружје. Дужност је сила, да на Балкану, међу његовим државама, одржавају извесну равнотежу, да се не би међу њима јављале поново старе борбе из Средњег Века. Нарочито је то потребно учинити између Србије и Бугарске. По његовом уверењу, које ће касније, с више знања, научно формулисати Јован Цвијић, у Маћедонији је већина словенског становништва флотантна маса, која може лако постати и српска и бугарска. И Србији и Бугарској, мислио је он, треба дати излаз на Егејско Море, обилазећи Солун. Са српске стране чињени су током ове године искрени покушаји да се с Бугарима нађе могућност за споразум, на основу поделе интересних зона, али су у Софији избегавали сваки стварнији разговор.
Грчко-турски рат изазвао је и међу муслиманима велико раздражење против хришћана. Нарочито су се својом борбеношћу истицали Арнаути, од којих је приличан број учествовао у том рату као добровољац, па се с новим оружјем вратио у своја места и стао угрожавати своје хришћанске суседе. У својој ноти Порти од 26. маја 1898. српска је влада навела више од 400 злочина над Србима током прошле године, па је тражила мешовиту комисију да утврди чињенице. Кад су Турци, не уважавајући нас, по обичају, изиграли српско тражење хтела је београдска влада да то питање изнесе пред велике силе или да изведе војничку демонстрацију, али је од тога одвратила Аустро-Угарска бојећи се, због краља Милана, тешкоћа с руске стране. У ствари, ни она сама није хтела да дође у положај да се замери Арнаутима, које је повлађивала и са којима је много рачунала у својим будућим плановима. Русија је, међутим, у Цариграду износила српске тегобе, жалећи искрено страдања нашег народа. Али то није много помогло. Арнаути, који су сачињавали главну гарду султанову и које је он с планом помагао, нису више знали за мере. У лето 1899. они су чак прешли преко српске границе и ударили и на пограничне карауле. Инцидент је постао врло озбиљан, јер је Србија против нападача кренула редовну војску. Тек пред опасношћу таквог тежег заплета пристао је султан на озбиљније мере за чување границе, али против арнаутских зулумћара није учинио много.
Србија у то време није имала ни много угледа ни много утицаја. Чак ни давно обећаног српског митрополита у Скопљу није могла да добије, а камо ли што веће! На страни се добро знало да се цео режим држи само на сили; да су финансије у очајном стању, да чиновници по више месеци не добијају плате; да је наша снага врло мала и проблематична. Нарочито рђав глас стекла је земља после Ивањданског атентата 1899. год., који је један незапослени радник извео на краља Милана. Мотиви атентаторови све до данас нису довољно објашњени и Бог зна хоће ли се икад дознати права истина. Краљ Милан узео је, међутим, одмах, буквално од првог часа, да су тај атентат припремили радикали и он се решио да их, као о Тимочкој буни, потпуно сатре. Све главне вође њихове дао је затворити и извести пред преки суд. Знало се и видело, да је међу оптуженима било људи који с атентатом нису имали никакве везе и да је по среди чист осветнички бес. Сама аустриска влада налазила је, да краљ Милан без потребе претерује и оградила се јавно од његових поступака. Да није било непосредног аустриског залагања код оба краља врло је вероватно да Пашић овом приликом не би изнео живу главу. Уплашен за свој живот, Пашић се на суду држао недовољно мушки; чак је признао да је радикална странка прешла границе лојалности. И с тога је у редовима млађе радикалне интелигенције изгубио врло много од свог угледа. Преки суд и гоњење радикала учинили су мучан утисак на цео српски свет, а на страни је Србија добила глас државе о којој се више говорило са жаљењем него са поштовањем.
Краљу Александру већ је био после тог преког суда дотешчао очев притисак. И то из два разлога: прво, што је добро осећао колико му је његов режим штетио и у земљи и на страни; и друго, што му је сметао да оствари своју женидбу из љубави. Краљева наклоност према Драги Машин, некадашњој дворској дами његове мајке, претворила се у неодољиву страст. Он је хтео пошто пото да се ожени њом. Како је знао да ће се краљ Милан том одлучно противити он је хтео да га уклони из земље, и то на леп начин, без потреса. Притворан како је био, он је чак овластио свог оца, да преговоре о веридби са принцезом од Шаумбург Липе, које је водио посредством аустро-угарског министра Иностраних Дела, може скоро довести до самог чина и послао га је у иноземство на лечење и са овлашћењем да докрајчи ту ствар. Убрзо затим послао је у бању и краљева пријатеља, претседника владе. Кад је њих отпремио на страну он је, на изненађење целог света, објавио веридбу са Драгом Машин и потом убрзо, 23. јула 1900., извео и свадбу. Тај његов чин осудили су му и отац и мајка, али се он није дао поколебати, него је енергично прекинуо све везе са њима обојема. Није га поколебало ни то, што нико од јачих угледнијих политичких људи у Србији није хтео да образује владу спроводећи тај чин. Драга Машин имала је дванаест година више од краља, била је удовица са прилично проблематичном прошлошћу, и жена сасвим маловарошког менталитета. У самом народу вест о том браку била је примљена рђаво. Али је целу ствар, бар привремено, спасло то, што је руски цар, задовољан раскидом са краљем Миланом, пристао да буде венчани кум.
Осећајући колико је та његова женидба била непопуларна краљ Александар је учинио велике обрте и у унутрашњој и у спољашњој политици да бар тако задовољи јавно мишљење. У спољашњој политици обрнуо се одмах Русији, која му је учинила тако велику услугу, а у унутрашњој приближио се радикалима пустивши њихове вође из затвора. Гроф Голуховски говорио је тад са презиром за Србију, да је quantite negligeable и немачком посланику рекао је без увијања: "Ми ћемо просто придавити Србију ако дође до чег озбиљног на Балкану и Србија се можда усуди да води друкчију политику од оне коју ми хоћемо".
Краљ Милан био је утучен. Свом сину он је упутио писмо још пре женидбе, које је било скоро пророчко: "Наша је династија претурила многе ударе, али овај би био најкобнији". После те женидбе, осећајући несрећу, он се просто рушио. За своје поступке није имао увек правог мерила, али је интелигентно уочио сву опасност синова положаја. А није видео начина како да му помогне. Син га је просто одбацио, издавши наредбу војсци да га убије, ако покуша силом да пређе у Србију. Разочаран и дубоко згађен свим, Милан је умро у Бечу 29. јануара 1901. Желео је, да га не сахране у Србији. С тога му је тело пренесено у манастир Крушедол, где је сахрањена и кнегиња Љубица.
Хотећи да створи повољнију ситуацију за себе краљ Александар је спремао измену устава и с њом у вези намеравао је да створи и повољну већину. Мисао му је била да споји радикале и напредњаке, или како се онда говорило, да их фузионише, па да с таквом умереном странком почне нов курс. Прву такву владу саставио је 20. марта 1901. Мих. Вујић са пола радикала и пола напредњака, а наскоро потом, 6. априла, проглашен је и нови устав. Његова је главна карактеристика да је уводио дводомни систем. Иначе, био је напреднији од устава из 1869. год., али знатно конзервативнији од оног из 1888. Скупштина је имала да претставља вољу народа, али је Сенат имао да постане кочница владаревим рукама.
Спрега радикала с напредњацима; примање новог устава који није одговарао њиховим теориским схватањима; чињеница да су старији радикали још увек држали Н. Пашића ако не као вођу а оно ипак као једног од главара странке, изазвала је расцеп у радикалној странци. Млађи, мање компромисни елементи, начелнији и смелији, издвајали су се као самостални радикали или самосталци. Први вођа био им је адвокат Љубомир Живковић, огорчени противник краља Милана, који је био суђен ради Ивањданског атентата. Он се на суду држао веома мушки, бранећи част странке и образ опозиционе Србије. Због тога је постао један од најпопуларнијих људи у земљи, херој свог времена. Иначе, нову странку водила су у ствари четири професора чистунца, Љубомир Стојановић, Јован Жујовић, Љубомир Давидовић и Јаша Продановић. У народу они су били врло добро примљени и успели су да у радикалној странци, већ у то време превуку скоро трећину људи на своју страну.
Да опозиција у народу узме маха било је више разлога. Пре свега, краљев брак са Драгом Машин био је крајње непопуларан. Нарочиту срамоту и на себе и на двор она је навукла својом лажном трудноћом. Краљ је, разумљиво, живо желео да добије наследника, а Драга је знала да би тим и она учврстила свој положај. Међутим, она није могла родити, али је после извесног времена објавила да је у другом стању. Њени непријатељи, а нарочито краљица Наталија, обавестили су о сумњи међу другима и руски двор. Цар Никола послао је свог дворског лекара да се нађе око краљице и тај је открио да она уопште није трудна. Због тог скандала руски двор није хтео да прими краља и краљицу, иако је био обећао и краљ то живо желео. Само зато што руски двор није хтео да их прими оборио је краљ владу Мих. Вујића. То је тргло радикале и натерало их у опозицију. Краљ се онда вратио на своју стару линију и 6. новембра 1902. довео је нову, и опет тобоже неутралну, претежно војничку, владу, под претседништвом генерала Димитрија Цинцар-Марковића.
Дотле, српска спољашња политика била је вођена у чисто русофилском духу и дала је неколико по нас корисних резултата. Да би могла заштитити Србе и контролисати Аустро-Угарску Русија је отворила свој конзулат у Митровици и за конзула поставила, у мају 1902., Григорија Шчербину. Ово стварање руског конзулата изазвало је праву узбуну међу Арнаутима, а и велико незадовољство у Бечу. И други наш успех постигли смо помоћу Руса. Посвећење Фирмилијаново за скопског митрополита, које се толико дуго отезало због бугарске а делимично и грчке противне акције, извршено је, најпосле, 15. јуна 1902.
Желећи да помогне нашем живљу у Турској српска влада је 14. августа 1902. затражила у Цариграду, да се почне увођење реда и да се престане са повлашћивањем Арнаута. Арнауте или треба разоружати или дати и Србима могућност да се наоружају. У интересу смиривања треба појачати турске гарнизоне у хришћанско-арнаутским средиштима и довести бољи чиновнички апарат. Потребно је, даље, чим пре извести административно-судске реформе с јачим учешћем хришћана у управи и судству и реформу аграрних односа. Те српске захтеве помогла је и руска дипломатија налазећи да су умерени и оправдани. Њима би се у ствари постигао само status quo ameliore par les reformes. У свом образложењу пројекта рефорама у Турској од 17. фебруара 1903. и Аустро-Угарска је, с Русијом заједно, признавала да арнаутски злочини и њихово некажњавање претстављају "један од главних узрока за стање немира и несигурности" и да је хитно да отоманска влада приступи мерама које ће Арнауте натерати на поштовање закона. Али, иако је то признавала, аустро-угарска влада се устручавала тражити преке мере. Руски посланик у Цариграду на више се места због тога тужио на свог аустриског колегу. Аустрији није чак ни непријатно, говорио је он француском посланику, што у Старој Србији нестаје српског живља. Извесни високи чиновници централе Министарства Иностраних Дела у Бечу и конзули на терену били су одлучно против рефорама и радили су против њих. Говорили су чак, као скадарски конзул Т. Ипен, да је боље да остане "досадашња анархија".
Крајем марта 1903. арнаутски зулуми прешли су мере. Они су у Вучитрну разоружали хришћанске полицајце не дозвољавајући да хришћани носе оружје и врше никакву било власт. Одатле су пошли на Митровицу, у огромном броју, као права хорда, да узму варош на јуриш. Ту им се одупрла турска војска, уз коју се нашао и руски конзул Шчербина. Али тај свој подвиг он је платио главом. Њега је један раздражени арнаутски војник у самој турској војсци тешко ранио, и од те је ране Шчербина умро 10. априла.
Незадовољан држањем руског двора, краљ Александар је од јесени 1902. год. живо настојао да се поново приближи Аустрији, а извесне кораке предузимао је и раније. Већ у јануару 1902. год. слао је он у Беч свог личног секретара Милоша Петронијевића с поруком у том смислу и са обећањем, да ће питање свог наследника решити у споразуму са суседном монархијом, и то, по свој прилици, тако што ће посинити једног од потомака женске линије Обреновића, који живе у Аустро-Угарској. После промене владе он је аустриском посланику говорио, да је то и промена политичког курса. Кад је руски министар Иностраних Дела гроф Ламздорф крајем 1902. дошао у Софију и Ниш, да препоручи и Србији и Бугарској да остану мирне, краљ је свој разговор с руским државником одмах и лично саопштио аустриском посланику. После повратка из Србије Ламздорф је говорио генералу Куропаткину, да не би било мудро правити какав војнички споразум са Србијом, јер би га она могла одати Бечу. Толико је на њега краљ учинио утисак непоуздана човека. У понудама Бечу, да би само стекао поверење, ишао је краљ врло далеко. Пристајао је да се српске железнице уступе Аустријанцима; нудио је царински и војнички савез и чак предлог "да Србију доведе у онакав положај према Хабзбуршкој монархији у каквом су Баварска и Саксонска стајале према Немачкој царевини". Од Аустрије је, као цену за то, тражио помоћ да добије Стару Србију и северни део Маћедоније. Али се Аустро-Угарска односила према краљу с крајњом уздржаношћу. Није му веровала, а није ни много држала до њега. Аустриски посланик К. Думба добио је упутства, да не улази ни у какве погодбе и поред тако примамљивих понуда. Аустрија, говорили су, неће да дели Турску, него да очува њен посед. Руском министру Ламздорфу рекли су, међутим, отворено, да ће Аустро-Угарска узети саму Србију, ако се ова умеша у маћедонске нереде. Сва краљева сондирања у том правцу завршила су с потпуним неуспехом.
У Бечу се у то време знало и то, да се краљ не може још дуго одржати на престолу. Незадовољство против њега било је толико, у свима круговима, да се неко зло могло очекивати сваког часа. Крваве демонстрације од 23. марта 1903. у Београду биле су прва опомена. Али место да оне одврате краља од даљих незаконитости оне су га само раздражиле. Већ сјутра дан после њих он је извршио нови државни удар обустављајући устав и распуштајући Скупштину и Сенат, да после три четврти сата, изменивши што је хтео, поврати опет уставно стање. У нашој историји није било владара који се више и својевољније титрао са правима и законима и са уставима своје земље, и то, на крају крајева, није могло да прође без тешких последица. И у спољашњој политици он је остао без правог става и успеха просто зато што није могао да издржи на једној линији. Ни на једној страни није имао чврста корена и правих пријатеља. А он је, међутим, хтео да не остане пасиван и да у великим обртима на Балкану, које је као сигурно очекивао и чак јавно претсказивао, не остане без добити за своју земљу. Последњи политички корак који је учинила његова влада био је овај. После првог неуспеха с терористичким акцијама у Солуну и Маћедонији Бугари су се тргли и понудили Порти преговоре. Бојећи се да Бугари, настављајући своју активност, не изазову нова посредовања у Европи, пошто су Русија и Аустро-Угарска већ кренуле питање рефорама и израдиле програм за њих, султан је био спреман да се погађа с њима. То је забринуло и Атину и Београд. Грчка влада учинила је претставку у Цариграду, да би свако једнострано погађање изазвало неповерење других хришћанских држава и народа и да би било врло опасно по мир на Балкану. Том кораку придружила се 28. маја и српска влада. У својој изјави она је рекла, да би повлађивање једном елементу оштетило српске интересе, "и Србија према томе не може остати равнодушна".
Тешку и мучну ситуацију докрајчила је крвава ноћ између 28. и 29. маја. Повећа група официра, већином млађих, сковала је била заверу против краљевског пара и те ноћи упала је у Двор и убила и краља и краљицу и још неколико других лица, као претседника владе, министра војног, и краљичину браћу, која су својим понашањем изазивала другове на ту безобзирност. Сам чин, мада необичан ради учешћа официра у њему, да се разумети и донекле правдати, али су биле сасвим излишне и за осуду извесне суровости после самог убиства. Али, сумње нема, земља је после те крваве ноћи одахнула. Нови режим донео је сасвим нови дух и полет.
Период од 1878-1903. године пада међу најтеже и најмрачније у новијој историји Србије. За тих двадесет и пет година, после ликвидације турских ратова и свега што је било с њима у вези, земља није доживела ниједног знатнијег стварног успеха, а претрпела је, међутим, један осетан војнички пораз и неколико тешких унутрашњих криза. Било је и формалних побуна, и преких судова, и државних удара, и дворских скандала, који су ишли на рачун образа земље. Обруч који се стезао око нас бивао је све јачи и опаснији.
Изгледи Србије нису били нимало лепи. Стешњена с поља, притиснута толико да је осећала како скоро губи дах гледајући пред собом затворене све излазе, она је патила и од унутрашњег раздора. Затворена у тесан простор изгледала је као земља у којој се људи, пометени, само узајамно гризу. Не би било, доиста, велико чудо, да се почела губити вера у себе и у боље дане уопште и да је малодушност захватила шире кругове, као што је почела да ломи понеке карактере у интелигенцији. Али, на велико изненађење оних, који нису познавали нашу прошлост и наше позитивне особине, ово зло донело је и услове за промену на боље. Доведена скоро до апсурда ситуација је тражила радикално решење, које је као олуја рашчистило атмосферу. У извесним часовима и људи и природа као да траже да се накупи што више негативног, да би могло после катастрофе да дође олакшање и да се почне изнова, све на другој основи.
Још пред крај владавине краља Александра јављали су се јасни знаци оздрављења и реакције том стању трулежи. Свет је све више увиђао да тако не може и не сме ићи даље. Већ сама погибија краљева била је очевидна појава незадовољства и тежње да дође нешто боље. У завери против краља учествовали су претежно официри, али је незадовољство захватило све кругове, нарочито интелектуалне и грађанске. Страдија Радоја Домановића, која уметнички није била од вредности, политичке басне и песме Милорада Митровића, оштри чланци Одјека, критички став Српског Књижевног Гласника, који је покренут 1901. год., под уредништвом Богдана Поповића, окупио око себе све што је у књижевном свету Србије било најбоље и што се, у мањој или већој мери, није слагало са режимом, уносило је у наше друштво дух отпора, критике, тражења нових стварних и моралних вредности. Ведри стваралачки дух Јована Цвијића, који је веровао у праснагу наше расе, јачао је веру и упућивао на нове видике. У нашем друштву никад није било боље, позитивније и чак стваралачке критике, као тада. То је доба Љубомира Недића, Богдана Поповића, Јована Скерлића, Павла Поповића. Тад почиње свој научни успон изузетно даровити Слободан Јовановић. У поезији од почетка XX века развијају се с новом снагом Јован Дучић и Алекса Шантић, а јавља се Милан Ракић; у приповетци, у пуној снази, стварају тада Симо Матавуљ и Стеван Сремац, док се лирски приповедач мачванског села, Јанко Веселиновић, био већ шаблонизирао и истрошио. Приповедачки подмладак претстављали су по таленту најснажнији Борисав Станковић, Иво Ћипико, Радоје Домановић, Светозар Ћоровић и Петар Кочић. Бранислав Нушић налазио се тад у служби реакције и имао је у то доба најслабији период свог стварања.
У официрском кору, место кастинске издвојености, почела се све више осећати непосредна повезаност са народом. Тражило се да војска покаже своју вредност. Млађи официри почели су да ускачу у Стару Србију и Маћедонију и да се боре као четници, док код старијих преовлађују студије и обавештавања и путовања по нашим земљама. Једно време било је међу официрима самим оштрих противности између оних, који су учествовали у завери, и њихових противника, али их је измирила опасност пред заједничким непријатељем.
Пред крај XIX века политички живот и у Србији и у Војводини био је веома затрован непоштедном партиском борбом. Ударало се на све, безобзирно, неодговорно, злонамерно, често цинички. Чак су шефови странака учествовали не само у писменим, него и у физичким тучама. Бранећи част породице Јаша Томић је постао убица. Извесни политички листови писали су потом и речником, кога би се могли да стиде и Цигани. Политика се била увукла и у друштва и установе. Српску Краљевску Академију 1886. год. основали су напредњаци против либералног Ученог Друштва, које је појам науке тумачило веома растегљиво. Напредњачку странку сачињавали су, у врховима, махом србијански интелектуалци, скоро понајбоља имена ондашње Србије; међу либералским интелектуалцима било је доста Војвођана, на које се много викало да стварају бирократију у Србији и грабе положаје. Радикали су имали у својим редовима четири петине сељака и добар део млађе интелигенције. Ова је узела у своје руке Српску Књижевну Задругу, која је с почетка основана као ванстраначка организација. Напредњаци су држали задужбине Илије Коларца и Николе Чупића. Год. 1854. кренули су радикали, поред дневне штампе, и свој књижевни орган Дело, а већ идуће године Љ. Недић у свој Српски преглед уводи претежно напредњаке и нешто либерала. Почетком новог века људи теже да се ослободе тих уских гледања. Кад је 1901. год. осниван Срп. Књижевни Гласник у његов одбор ушли су претставници свих странака.
Али главни услов за оздрављење целог нашег државног и духовног живота било је то, што је престао лични режим и с њим удворичко измећарство, које је кварило карактере и тровало атмосферу. Народна Скупштина изабрала је за новог краља Србије, 2. јуна 1903., Петра Карађорђевића, унука Вождова и сина кнеза Александра, а пре његова доласка повратила је у живот, с малим изменама, устав од 1888. год. Краљ је 12. јуна, по доласку из Женеве, положио заклетву на устав и почео своју владу, која је Србији донела ненадане успехе.
Краљ Петар није имао никаквих изузетних способности, али је у Србију стигао као човек у годинама, са богатим искуством. После босанског устанка, у ком је желео бити народу од користи, он се више није јавно истицао. Год. 1883. дошао је на Цетиње, где се оженио "зорном" Зорком, најстаријом кћерком кнеза Николе, 30. јула исте године. С њом је имао три сина (Ђорђа, Александра и Андрију) и кћер Јелену. Кнегиња Зорка умрла је на Цетињу 4. марта 1890., мало пошто је донела на свет свог трећег сина, који је умро мало иза ње. Кнез Петар остао је на Цетињу све до 3. септембра 1894., када је отишао у Женеву, ради васпитања деце. Између њега и његова таста кнеза Николе нису увек били најбољи односи, а после Петрова одласка из Црне Горе они су сасвим охладнели. С много више пажње према свом зету односила се кнегиња Милена. У Женеви кнез Петар Карађорђевић, живећи повучен, имао је довољно прилике и могућности да прати догађаје у савременој Европи и у Српству и да из њих извуче потребне поуке. Ту је стекао оно драгоцено уверење, које му је било водиља у целом државничком деловању, да се само у слободи може ценити и волети слобода. С тога је, као владар Србије, пустио да се развије уставни живот до своје пуне снаге и да народна воља дође јасно до свог израза. За његова времена Србија је постала слободнија, носилац свих народних идеала.
Старог наслеђа, сасвим природно, није могло да нестане наједанпут. Било је и извесних нових незгода. Нарочито се било заоштрило завереничко питање, и у земљи и на страни. У земљи било је начелног осуђивања официра, који су још под заклетвом краљу, склопили заверу и извршили убиство законитог краља. Било је и личних прекора, јер су извесни виши завереници хтели да врше утицај и притисак. Са стране, неке велике силе, а у првом реду Енглеска, прекинуле су због те завере и краљевог убиства дипломатске везе са Србијом, и деловале су својим ставом на извесне елементе у земљи. Криза би, вероватно, било и више, да нису крупни спољашњи догађаји, који су стављали у питање нашу националну будућност, натерали људе да усредсреде пажњу у том правцу.
Бугарска је настојала свом снагом, да изазивајући нереде у Маћедонији, стави то питање пред Европу у нади, да би оно могло бити решено стварањем аутономије за ту област, која би се, као у Источној Румелији, могла коначно решити у њезину корист. Питање рефорама у тој области већ је узето у претрес и њим су се у велико бавили кабинети Беча и Петрограда. У јужној Маћедонији кренули су Бугари Илиндански устанак 1903. год. већег обима, пошто су већ пре тога извршили низ терористичких аката у Солуну и на разним другим местима. То је дало повода Русији и Аустрији, да приликом састанка царева Николе II и Франца Јосифа, у Мирцштегу, 2. октобра те исте године, њихови министри израде подробан план о целој реформној акцији. Предосећајући сукоб са Јапаном на далеком истоку Русија је желела да уговором са бечком владом осигура бар териториално постојеће стање на Балкану. Аустро-Угарска се, међутим, надала, да би могла, док Русија буде заузета у Азији, утврдити своје позиције и припремити све за своје наступање према Солуну. Бечким плановима главну су сметњу чинили Срби. Они из Србије биће противни, јер се њима пресеца пут на југ и свака нада за евентуално териториално ширење у области њихове класичне старине, а они из Турске зато што би аустриски пут водио преко њих. У Бечу су с тога против Срба систематски помагани Бугари и Арнаути. Непосредно пред Мирцштешки уговор, приликом састанка Вилхелма II и Франца Јосифа у Бечу, 18. и 19. септембра, развијао је гроф А. Голуховски, Пољак, тада аустро-угарски министар Иностраних Дела, свој план и своје погледе на балканску ситуацију. Говорио је овако: "Он неће никад дозволити стварање једне Велике Србије или Велике Црне Горе; исто тако не може бити говора о том, да Цариград припане Русији. Од оног часа, кад би Русија била у Цариграду или кад би се између Адрије и Дунава створила једна велика држава, Аустријом се више не би дало управљати. Центрифугални би је словенски елементи растргали. Пре него што би Аустрија дозволила једну или другу од ове две евентуалности, радије би апеловала на мач." Решавање балканског питања гроф Голуховски је замишљао тада овако, у колико не буде могуће што дуже одржати постојеће стање: Турска се има постепено, "што је могуће спорије", заментити новим аутономним државама; "а имају се створити: једна што је могуће већа Грчка, велика Румунија, велика Бугарска, слаба Србија, мала Црна Гора и најпосле и слободна Албанија". Што је најважније, то није било лично мишљење само грофа Голуховског, него се је, како изрично каже немачки канцелар А. Билов, "слично као његов министар, само са већим уздржавањем" изјаснио и цар Франц Јосиф. У истом духу изјављивао је и аустро-угарски посланик у Берлину, гроф Сеђењи, 3. марта 1904., како ће се у Бечу "дозволити повећање Бугарске, иако му се неће ићи на руку, али се неће дозволити повећање Србије".
Према свима другим балканским државама и народима Аустро-Угарска је, дакле, имала други став и више добре воље него према Србима и Србији. Само су јој на Балкану Србија и Црна Гора претстављале непосредну опасност или, како је Бизмарк говорио још 1879. год., биле "камен спотицања на путу Аустрије". Аустриске поруке Београду како она не мисли уопште на поделу Турске биле су прост изговор. Она своју балканску политику није хтела да води са Србима, него очевидно против њих. Напустила је потпуно и оно раније обећање помагања српског ширења према вардарској долини. Затворила је Србији, у свом плану, све излазе и све изгледе. Срби су имали да гледају из свог тесног затвора, како се сви други балкански народи крећу и јачају, само су њиховој акцији требале бити ударене вериге. Тако искључив негативни став према Србији Аустро-Угарска није заузела никад пре. Зашто је дошло до њега, баш у таквој оштрини и с толико искључивости, не може се тачно рећи. То је и данас још неразјашњено питање, у колико се не подводи под оно опште начело аустриске политике, да се Србији не дозволи апсолутно никакво даље јачање. Долазак династије Карађорђевића не може никако бити узрок за то, јер за два и по месеца откако се она вратила у Србију па до овог састанка није се ни по чем могло видети какво је бити њено држање у спољашњој политици у будућности, нити је краљ Петар учинио нешто што би давало повода за такав став. Напротив. Првих месеци и чак првих година своје владавине он је показивао најискренију жељу да са суседном монархијом живи у што бољим односима; извештаји самог аустро-угарског посланика у Београду, барона Думбе, говоре о том са убеђењем.
Срби су тај погоршани став осетили и, знајући да се за њ није било никаква конкретног разлога у садашњости, тумачили су га тим, што су претстављали Аустро-Угарској сметњу за даље продирање на Балкан. У Србији је владало опште уверење да Аустро-Угарска почиње од 1903. год. свој период активистичке политике у вези са нередима у Турској. За то уверење они су налазили ослонца у неколиким чињеницама. Русија и Аустро-Угарска, прогласивши се као две "највише заинтересоване силе" на Балкану, узеле су на себе израду програма и надзор над извођењем рефорама у Маћедонији и Старој Србији. Сарадња балканских држава за тај програм није тражена, иако се радило о њиховим сународницима и о питањима која су имала пресудан значај и за њих саме. То се правдало обзирима према Турској. Русија и Аустро-Угарска ишле су с почетка доста солидарно, иако се знало да им мотиви за ту сарадњу беху потпуно супротни и да њихов споразум није био резултат никакве заједнице интереса.
За Србију и Балкан уопште било је од користи, што се у питању реформне акције у Турској јавила љубомора међу самим великим силама. Италија се осећала увређеном, што су се Русија и Аустро-Угарска огласиле као две "највише заинтересоване силе" на Балкану и што је она била обиђена, па је то дала и осетити. Енглеска и Француска подржавале су Италију, вођене сумњом да је Аустро-Угарска само претходница Немачке у великом систематском ширењу германског политичког и економског утицаја све до Перзиског Залива. Немачка јавност је без устручавања говорила о вези Хамбург-Багдад, а немачка влада је од Турске добила концесију за продужење њезине железничке пруге у Малој Азији све до Багдада, 5. марта 1903. По реформном плану руско-аустриском на челу реформне акције имао је бити један турски генерални инспектор (на то место султан је поставио Хилми пашу), а уз њ по један цивилни претставник руски и аустриски. У области, у које су се имале увести реформе, поставила би се нарочито увежбана жандармерија, коју би надзиравали официри великих сила. Силе се нису сложиле у том, што би било најприродније, да ти официри раде заједнички, него је по аустриском захтеву свакој сили додељен по један рејон, где су официри само једне силе радили неконтролисано. Аустрија је успела и у том, да се из рефорама изузме цео западне део Косовског Вилајета, са приштинским, пећским и призренским санџаком, где су Срби били тешко угрожени. А при подели рејона са упорношћу је тражила, да се баш њој додели скопљанска област, и добила је. Тако је она, у ствари, опасала Србију у Санџаку војничким гарнизонима, а од Митровице до Кратова и Криве Паланке жандармериским официрима у служби реформне акције. Идући за аустриским примером Италија је тражила и добила битољску област, а остале силе источне крајеве Битољског и Солунски Вилајет. Сама је турска влада предлагала реформну акцију и у Албанији, али је то Аустрија енергично спречила.
Аустрија се доиста спремала, видећи да је Русија ушла у рат с Јапаном почетком 1904., који ју је тешко оптеретио. Њена штампа је отворено писала о могућности експанзије према Солуну, и то не само преко Санџака, него и моравском долином. У пролеће 1904. изгласани су влади и посебни кредити од 400.000.000 круна. То је дало повода владама великих сила да се распитују о намерама Беча и да ставе извесне своје примедбе.
Из Беча се уверавало, да се аустро-угарска политика сумњичи без оправданог разлога и да нарочито Београд шири узбудљиве вести без потребе. Можда би се доиста тим уверавањима више веровало, да она нису хтела све да поричу и да, због тога, долазе у очигледну противност с чињеницама. Ако би се можда и могло поверовати, да Аустро-Угарска није имала чисто освајачких намера, не би се, доиста, никако, и при најблажој оцени, могло рећи, да је њена акција била несебична, како су они исто тако тврдили. У балканској политици бечка влада није била несебична никад, све од XVIII века, и кадгод је требала да је правда она је то и сама признавала. То је, у осталом, ствар сасвим разумљива и потпуно у духу многих држава тога времена у Европи, које су хтеле да воде политику експанзије и наглашавају и свој положај као велике силе. Аустриски поступци у овој реформној акцији 1902-4. год. не могу добити друго обележје сем то, да су били диктовани првенствено властитим, себичним интересима. Ради њих, она је у извесним моментима узимала став који је био прек и врло крут и који је, као у питању Косовског Вилајета, искључивао сваки компромис. Зар није у опште сумњиво већ и само истицање њених посебних интереса у Турској Царевини? Зар то истицање не значи у исти мах неку врсту интабулације у случају конкурса? Још 1901. год. говорио је лепо барон Маршал, немачки посланик у Цариграду, како аустро-угарска источна политика пати од методе "мишљења на глас"; тај се метод јасно осећао и овог пута. У Бечу се врло добро знало, зашто се у Европи и у његовом непосредном суседству сумњичи његова политика, и да се хтело та су се сумњичења могла пресећи једним потезом.
Опасност од држања бечког кабинета упутила је овом приликом на ближи споразум најпре обе српске државе. У септембру 1903. год., приликом састанка у Цариграду српског посланика на Порти Саве Грујића и црногорског министра Иностраних Дела Гавре Вуковића, нашла су та два наша државника, да је ситуација на Балкану "погибељна како за наш народ у Турској, тако и за обије српске државе". Кад је Сава Грујић постао шеф кабинета у Србији, а догађаји на Балкану почели да бивају све заплетенији и опаснији, упутио је 17. децембра 1903., по наредби кнеза Николе, Гавро Вуковић позив српској влади, да Србија и Црна Гора израде што ближи споразум за рад на Балкану. "Аустрија, мада је привидна, моментална савезница с Русијом у питању нашег истока чини ратне припреме методично, а у последње вријеме и нагло. У нашем сусјеству, у Боки Которској и Херцеговини, граде се разна утврђења. Начињају се стратегиски путови, чему не смета зимска сезона. Снабдевају се тврђаве ратним материјалом и провизијом. Број војене снаге такође нагомилава се систематично". "У име опстанка обије српске државе ... да се договоримо о заједничкој акцији, јер рат изгледа неизбјежан. Да се приуготовимо да све жертве, које од нас цијо српски народ с правом очекује". Београдска влада је, природно, прихватила ту сугестију и почела преговоре.
Тих дана, 7. фебруара 1904. год. јавио је црногорски министар Гавро Вуковић кнезу Николи са Цетиња на Ријеку, где се он у тај мах налазио: "Султан поручује да је вероватно да ће Аустрија продирати у Санџак и даље, па вели да се нада у вашу помоћ". Због тога је, у тој општој усплахирености, у нацрт српско-црногорског савеза унета и једна нарочита тачка, на коју су се брзо сагласиле обе владе. Она је гласила: "Обе савезне државе обавезују се да ће се успротивити заједнички свима силама и средствима, којима располажу, против сваке непријатељске акције или изолиране окупације, па ма од које стране оне долазиле". Тенденција овог споразума била је, како се јасно види у главном уперена против аустро-угарских намера, али је имала само услован и чисто дефанзиван карактер.
Према саопштењима Гавре Вуковића, руска влада, која је била обавештена о овим преговорима, уложила је свој протест на Цетињу и тражила је, да се ти преговори одмах обуставе, бојећи се очевидно тежих компликација, ако Аустро-Угарска за њих сазна. Вуковић је, вели, одбио тај руски захтев - нема никаква трага о том да ли је он постављен и Београду, - али су преговори после тога добили одмах много спорији ток.
Сем са Црном Гором, Србија је ушла у то време у ближе преговоре о савезу и са Бугарском. И у Софији се, после извесног лутања и неуспелих комбинација с једностраним искоришћавањем заплета у Турској, почело увиђати, да се развијањем туђих политичких утицаја поводом реформне акције у вилајетима Мађедоније и Старе Србије балканско питање све више компликује и упућује тако, да његово решавање може, у крајњој линији, испасти сасвим неповољно по тежње и интересе балканских држава. Империјалистички прохтеви Дунавске Монархије могли су бити задовољени врло лако на рачун балканских народа и држава. Иницијатива за склапање једног политичког споразума између Србије и Бугарске потекла је почетком 1904. год. из Софије, иако је раније сугестија за ближи споразум било с обадве стране. Главни претставници бугарских рефолуционарних организација, генерал Цончев и за њим Борис Сарафов, долазили су почетком децембра 1903. године лично у Београд, на преговоре. Од почетка 1904. год. нарочито је Италија живо препоручивала ближу заједницу између балканских држава Србије, Бугарске и Црне Горе као неопходног услова да се може пред Европом успешно бранити начело "Балкан балканским народима" и да се том заједницом створи ако не још опасна, али свакако озбиљна брана против оних сила, које би имале својих освајачких планова на том полуострву. Непосредан повод за Бугаре да то питање сами пожуре било је њихово страховање од могућег ратног заплета с Турцима, неизвесност општег положаја услед руско-јапанског рата и зебње од аустриских планова на Балкану. Сам немачки посланик из Софије извештавао је у то време своју владу о бугарском зазирању од Аустро-Угарске.
Резултат српско-бугарских преговора вођених од фебруара до априла у Београду био је споразум у овим тачкама: да се узајамно отворе границе за све њихове производе; да се обе државе старају да им царинска политика према другим државама буде вођена једнако; и да теже да се таквим радом дође до царинског савеза. Сем тога било је још неких одлука о споразуму економско-административне природе. У тајном делу уговора, потписаног 30. марта 1904. у Београду, од већег и начелног значаја биле су прве три тачке, које су говориле: 1) да ће Србија и Бугарска помагати, да се предложене реформе у поменута три вилајета изведу, тежећи да се исте реформе уведу и у Једренском Вилајету; 2) да ће се бранити "заједнички и свима силама и средствима, којима располажу, против сваког покушаја - ма од куда овај долазио - био наперен против садашње територијалне целине и независности њихових држава био против сигурности и неприкосновености њихових владајућих данас династија"; 3) исто тако ће се успротивити "свима силама и средствима, којима располажу свакој непријатељској акцији или изолираној окупацији у поменута горе четири вилајета, ма од које државе оне долазиле."
Осећајући се исто тако угроженом од Аустро-Угарске и Турска је, са своје стране, нудила савез Србији и Црној Гори два пута током 1904. године. Иницијативу је за то узимао сам султан лично.
Од 1902. год. Бугари су били развили врло живу четничку акцију у Маћедонији, хотећи да терором заплаше Турке и пробуде Европу, а и да хришћанско становништво те земље, ако не иде друкчије, и силом придобију на своју страну. Данас више није никаква тајна, да је сама бугарска влада помагала ту акцију, стављајући јој на расположење државне органе и државне магацине. Као одговор на ту акцију, која је 1903. год. била узела великог маха, дошла је и четничка акција Срба и Грка. Од 1904. год. по кланцима и селима Старе Србије и Маћедоније клале су се немилосрдно између себе те хришћанске чете, скоро не мање него са Турцима и Арнаутима. У тим четама било је међу хришћанима бивших официра, студената и много локалних одметника. Начелно споразумевање између влада само је понекад ублажавало противности, али их није прекидало. Ми данас знамо поуздано, из сасвим сигурних извора, да су аустриски конзуларни чиновници и жандармериски официри живо радили на терену да што љуће закрве Србе и Бугаре. Они су Бугарима вршили курирске и обавештачке услуге и по потреби прикривали бугарске четнике и њихове јатаке. Циљ им је био јасан. Требало је с једне стране онемогућити пријатељску сарадњу Срба и Бугара, а с друге тим завадама и борбама створити такво стање на Балкану, да би цео свет нашао као природан спас земље и народа у њезиној окупацији.
Кад је аустро-угарска дипломатија сазнала, да је између Србије и Бугарске дошло до неког споразума, и кад је крајем 1905. било објављено постојање српско-бугарског царинског савеза, склопљеног 22. јуна те године, прекинула је бечка влада трговачке преговоре са Србијом. Она је тражила у први мах ни мање ни више, него да се тај уговор откаже. Кад Срби на то нису пристали Аустрија је покушала да натера Србију на попуштање привредним репресалијама, које су се претвориле у прави царински рат. Бечка влада била је уверена, да Срби тај привредни рат неће моћи издржати, јер је главни извоз њихове стоке био дотле упућиван скоро искључиво на аустриска и угарска тржишта. На велико своје изненађење она је видела, да је то предвиђање обмануло. Срби су, осећајући опасност, ублажили своје политичке борбе и прегли да нађу нова тржишта и да извоз стоке донекле измене у толико, што су је на страну почели слати не само у живом, него и у закланом стању. Тад се у земљи подижу прве велике модерне кланице. У току тог царинског рата аустриска влада је постављала као услов Србији за обнову трговачког уговора још и то, да мора у њеним фабрикама оружја набавити известан број топовских батерија, које је она намеравала купити за своје наоружање тамо, где јој то из свих разлога буде најповољније. Такво њезино држање наишло је на осуду код свих великих сила и определило је, међу осталим, Енглеску да обнови дипломатске везе са Србијом. Српска влада није хтела попустити, налазећи с разлогом да би то само дало повода Бечу да у свом понашању настави тај метод, који очевидно није водио добру.
Крајем 1906. год. отступио је гроф А. Голуховски са положаја аустро-угарског министра Иностраних Дела и место њега је дошао посланик из Петрограда барон А. Ерентал. Ерентал је имао довољно прилике да изблиза прати тешку кризу коју је проживљавала Русија и због пораза са Јапаном и због унутрашње револуције, која је трајала од 1905. год. па скоро све до његова одласка. Он се вратио у Беч са јасним уверењем да Русија није способна ни за какву већу спољашњу акцију, па је с тога хтео да политици своје државе даде више динамике. Ослањао се при том на Немачку, која је због Марока дошла била у отворен сукоб са Француском и Енглеском и показивала исто тако активистичке тенденције. Први његов корак било је тражење од Порте концесија за градњу железнице, која би ишла кроз Новопазарски Санџак, од босанске границе до Митровице, где би се наставила на пругу која је већ постојала. Тако би Аустро-Угарска добила преко Босне и Санџака непосредни железнички спој са Солуном. Сам Ерентал је поверљиво писао, како та пруга "пре свега има подмирити наше политичке и војничке интересе, док ће наше привредне интересе задовољити само у ограниченој мери, а оне балканских држава баш никако". Турска влада дала је тражену дозволу 18. (31.) јануара 1908.
Тај акт изазвао је огорчење на много страна, у Русији, Италији, а нарочито у Србији. Руска дипломатија нашла се увређена посебно с тога, што је бечка влада није о том претходно обавестила, како је, према духу Мирцштешког Уговора било одређено. Италија је видела у том изигравање њених интереса у Албанији. Све силе налазиле су подједнако, да аустриски корак није био лојалан. Оне су све, с бечком владом заједно, тражиле од Турака с доста притисака да извршују захтеве у погледу рефорама, а сад Беч, себично, само за свој рачун, тражи концесије од Порте, несумњиво не без извесних обећања са своје стране. Као реакција на то дошло је тражење српске владе, да се њој одобри железничка линија, која би с Дунава, преко Србије и турског подручја, водила на Јадранско Море. Тај српски захтев помагале су све силе сем Аустрије, а нарочито Русија и Италија. У исто време бечка влада је тражила од Црне Горе потпуно слободан промет за своју железницу, коју би она градила преко црногорског подручја за Албанију. Црногорска влада одбила је то тражење.
Даљи рад на пољу рефорама пресекла је Младотурска Револуција, која је избила у лето, 20. јуна, у Ресну и Битољу. Турски родољуби бојали су се даљег проширивања рефорама, које је било у изгледу, и сталног мешања туђих сила у њихове унутрашње послове, и тражења разних концесија на рачун њихових државних интереса, једном речју свега што је Турску понижавало и правило је државом, којој је потребно туђе туторство. Младотурски покрет прихватила је војска; његови главни вођи и били су млађи официри. Из Солуна, где је био штаб младих реформатора, почело је брзо дириговање свих државних послова. Стари реакционар Абдул Хамид, осећајући да би нови покрет могао олакшати положај Царевине, примио је Младотурке у владу, иако им није веровао.
Кад је Аустро-Угарска монархија на Берлинском Конгресу добила мандат да окупира Босну и Херцеговину сви њени меродавни кругови, и војнички и дипломатски, били су начисто с тим, да тај мандат није привременог карактера.
Аустро-Угарска дипломатија припремала је од првих дана терен, да може окупацију претворити у анексију. Већ у јуну 1881. добила је начелни пристанак руске владе да "у опортуном часу" може прогласити анексију. Што то бечки кругови нису извели одмах било је најпре због извесних унутрашњих тешкоћа, а онда, још више, због турског отпора. Имајући своје даље планове на Балкану бечка дипломатија није хтела у ово време да изазива Турке против себе и да поново начиње Источно Питање, које је недавно, с муком, било како-тако затворено. Али је зато успела да у свој круг привуче краља Милана, да склопи савез са Румунијом, и да домало не само придобије и Бугарску, него чак да на њен престо доведе свог кандидата и свог несумњивог приврженика, кнеза Фердинанда. Али ово аустриско уплитање у бугарско питање умало није 1886/7. године довело до рата између ње и Русије и толико је покварило њихове односе, да бечка влада није могла више рачунати на руску трпељивост у изменама постојећег стања. Покваривши односе са Русијом бечка влада је морала да прави уступке свом талијанском савезнику, који није пристајао да Аустро-Угарска добије ма какву нову корист на Балканском Полуострву без извесне отштете за себе. Као нову корист талијанска влада је сматрала и проглашавање анексије, која би имала да коначно утврди аустро-угарску власт на Балкану. Питање анексије постало је тако много сложеније него што се у Бечу очекивало и морало је с тога бити одложено до погодних времена.
У пролеће 1897, за време грчко-турског рата, покушали су аустриски државници, за време посете Франца Јосифа цару Николи у Петрограду, да поново добију руски пристанак за тај корак. Били су скоро сигурни да ће га добити и припремали су већ и све мере за то. Анексија је имала да буде као нека награда цару, који се 1898. године спремао да прослави педесетогодишњицу своје владавине. Али у Петрограду нису хтели да пристану и тражили су категорично да се поштује постојеће стање.
Мисао о анексији јавила се поново код многих аустро-угарских активиста за време руско-јапанског рата и руске револуције. Али гроф Голуховски, који је тада водио спољашњу политику Дунавске Монархије, није ипак пошао тим путем. Зашто? Очевидно не с тога, што би хтео бити лојалан у обавезама према Русији јер то није било у традицији бечке политике, нити је он сам био пријатељ Руса. Он је то учинио само зато, што се бојао нових заплета. Кад је приликом увођења рефорама у Турској добио за аустриске жандармериске официре цео Косовски Вилајет он је наишао на велику опозицију Италије, коју су подржавале Француска и Енглеска. Немачкој, која је ради Марока дошла у сукоб са Француском, није могло бити нимало у интересу да односи између две њене савезнице дођу до непоправљиве оштрине и она се трудила и у Бечу и у Риму да делује умирујући. Бечки војнички кругови били су веома незадовољни и тражили су чак, да се Италија силом ућутка; тада је настала она крилатица, која се после чешће пута понављала, да пут на Балкан води преко Рима. Голуховски и сам, и под утицајем Берлина, није био за преке мере. Унутрашња ситуација Монархије, у којој је мађарска независна странка од 1903. године водила врло оштру и, како се чинило, скоро непомирљиву политику, и у којој су и други народи показивали и сувише незадовољства, није била таква да улива много поверења. По схватањима Голуховског Аустрија треба да дела опрезно, постепено, и привидно мирно, не излажући се потресима, који би могли бити опасни за њен не много здрави и стабилни организам.
У то време покушавано је, да бар становништво Босне и Херцеговине које је дотад живело без икаквих политичких права, "изрази жељу" за анексијом. У лето 1906. имале су се држати у околини Дубровника комбиноване маневре аустриске флоте и копнене снаге. На те маневре требало је да дође сам цар, и да се после њих наврати у Требиње. Из бечких војничких и клерикалних кругова поручивало се, како би то била веома згодна прилика, да народ, у ком било облику, "подастре" те своје жеље. Идеју су прихватила само лица из круга сарајевског надбискупа Штадлера, којима је стављано у изглед да би то био први корак у остваривању триализма. Православни и муслимани устали су одлучно против тога. У мостарској градској општини дали су изјаве Петар Шантић и Мујага Комадина, уз једногласан пристанак својих другова, чланова Општинског већа, да они неће присуствовати цареву дочеку, као претставници главног града Херцеговине, ако се њихов долазак буде доводио у ма какву везу са анексијом и ако том приликом буде уопште подношена ма какава молба за њу, или ако буде тражена, или чак проглашавана анексија. Та историска седница била је 14. августа 1906. и она је, сасвим природно, изазвала право запрепашћење у службеним круговима.
У мађарској јавности тврдило се да је цар одустао од намераваног пута по њиховој жељи, јер се није тобоже, претходно утврдио однос босанске анексије у оквиру Дунавске Монархије. Мађарски захтев био је да се анексија има извести у име историског права круне св. Стевана, а не и у име аустриске поле. Службено гледиште било је, међутим, да је мандат за окупацију дат Аустро-Угарској Монархији као целини и да она као целина, има провести и анексију.
Младотурска револуција поспешила је и проглас анексије. Бечкој влади учинило се, да је сад дошао погодан час да то оствари. Своје намере она је тумачила овако: Аустро-Угарска је хтела да Босну и Херцеговину постепено васпита за политички живот. Догађаји у Турској пореметили су тамо темпо и рад. Аустрија не може на дуго одлагати питање политичких права за Босну, кад их је Турска дала свима својим поданицима. Шта ће бити ако Босанци реше, да потраже, као још увек номинални поданици султанови, да оду у цариградски парламент? Босни и Херцеговини мора се, дакле, дати устав. Али пре тога мора се извести на чисто државно-правни положај тих земаља. Оваква је обавештења дао бечки кабинет енглеској влади. Другима, и за широку јавност, он је спремао друго објашњење. Бечка влада није смела да даде став пре прогласа анексије просто зато, што је добро знала да би се сабор изјаснио против њене управе и против анексије. О том није било никакве сумње. Знајући то, а не желећи доживети да се такво гласање сасвим правилно протумачи као осуда њеног тридесетогодишњег рада у тим областима бечка влада и њени експоненти у Сарајеву, хотећи да правдају себе, претстављали су таква расположења у народу као плод великосрпске пропаганде, која да у Босни није била самоникла, него уношена из Србије. Ради тога је употребила свога агента провокатора Ђорђа Настића, да помоћу његових открића докаже постојање не само идејне него и стварне револуционарне пропаганде из Србије у аустро-угарским земљама и да на основу њих почне са велеиздајничким процесима. Ради тога су њени органи у аустриском посланству у Београду помагали фалсификовати лажне документе у истом духу, да би могли компромитовати угледне политичке личности у Хрватској и Босни.
У Босни и Херцеговини је одавно постојала истинска жеља, да се уједине са Србијом и Црном Гором. Ко је год пратио нашу историју могао је то утврдити у стотинама примера. Оно што је чиста неистина у противничким тврдњама то је наглашавање, да је то била туђа пропаганда. Зар није Вишњић, више од пола века пре окупације и пре помисли о аустриској управи у тим земљама, сам рођени Босанац, казивао, с пуно саосећања целог народа, оне пророчке речи кроз Вождова уста?
"Дрино водо, племенита међо,
Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије!
наскоро ће и то време доћи,
Када ћу ја и тебека прећи,
И честиту Босну полазити!"
Зар није Кочићев Давид, да све остале и не помињемо, јасан израз свих који су као и он осећали и питали: "Би ли се, икако, икако мого од тог нашег краља и књаза истесати макар један осредњи цар, јер смо се ми, Србови, одавно зажељели царева?"
Бечка влада, иако је знала народна расположења, чинила је, ипак, поновне покушаје, да би се народ у Босни и Херцеговини изјаснио за анексију. Она је упутила тамо адвоката др Красу, који је раније имао канцеларију у Сарајеву и одржавао везе с извесним људима из Босне. Овај је дошао с пуно обећања свима главнијим вођама православних и муслимана препоручујући им да упуте у Беч једну депутацију, која би као молила да се с уставним питањем реши и државноправно. Босни се обећавао аутономан положај са старим краљевским рангом. Одговор наших људи био је из реда негативан. У писменој претставци, коју су 7. септембра 1908., поднели на Илиџи министру Стевану Буријану, они су тражили доношење устава али без државноправног решења, наглашавајући да не желе никаквих одлука без народног пристанка.
Прва седница заједничких министара Аустро-Угарске Монархије о анексији, на којој су присуствовали и аустриски и мађарски министри претседници, одржана је била 18. новембра (1. децембра) 1907. На њој је било решено, да се анексија оствари "кад је прилике затраже и допусте". Одмах потом почело се радити, да се те повољне прилике не само пожуре него и изазову. У Хрватској је 24. децембра 1907. постављен за бана заклети непријатељ Срба, Барон Павле Раух. Из Беча и Сарајева чињено је све што се могло, да се што више затрују односи између Србије и Црне Горе, како би се слободне српске државе у одлучном часу нашле неактивне и узајамно компромитоване. У Босни почињу преметачине, затварања и застрашивања. Издата је позната парола "савити или скршити". Па ипак нису успели. Став Срба био је миран, али одлучан. Кад су видели да из народа не могу добити оно што траже бечки меродавни кругови су решили да анексију изврше октроисањем. Догађаји у Турској убрзали су решење.
На челу руског Министарства Иностраних Дела налазио се у ово време А. Извољски, државник не без даровитости, али сувише ташт и сангвиничан, а у доброј мери не и без извесне брзоплетости. Он је, из побуда које још нису сасвим објашњене и довољно схватљиве, упутио 2. јула 1908. Еренталу један мемоар, у ком му је понудио известан споразум. У том мемоару он је, међу осталим, начео и питање анексије. Оно, као и питање Дарданела, на које су Руси полагали одавно велику и оправдану важност, имало је, истина, по његовом изричном наглашавању, европски карактер, али је могло да се припреми за решавање у духу пријатељског реципроцитета. То је понуда на коју је бечка дипломатија одавно чекала и која је обећавала велико олакшање с те стране. Руска понуда била је још у толико повољнија, што је уз Босну и Херцеговину обухватала и Новопазарски Санџак. Понуда Извољскога дошла је у исто време кад и вести о младотурској револуцији, али независно од њих. Оба догађаја изазвала су у Бечу живу активност и, повезана, одлучила су нов обрт у историји.
Кад се решио да приступи анексији после руске понуде и догађаја у Турској Ерентал је европску ситуацију сматрао као врло повољну. С Русијом се мислио нагодити обећавајући јој пријатељско држање у питању Дарданела; немачки пристанак је већ имао; Француска је била нератоборна и заузета у Мароку, Италију је мислио паралисати тим, што ће напустити Санџак и тим дати доказа да не мисли на даље продирање и да анексија не значи за Аустрију никакву нову добит, него с тим напуштањем чак и једну врсту жртве. Тим актом надао се добити и поверење нове Турске, која у ствари има да добије као чисту једну своју област, дотле у пола закапарисану с њихове стране. За Енглеску, која је Аустрију и увела у Босну, веровао је да неће, поводом анексије, предузимати ништа озбиљније. Верујући у то, и ослањајући се на апсолутну помоћ Немачке, он се решио да за свој поступак не тражи унапред сагласност сила потписница Берлинског Конгреса, које су јој дале мандат, него да их стави пред готов чин. Изузетак је учинио само са Русијом и Италијом, али ни њима није хтео да открије своје праве намере и да их обавести у пуној мери.
Са Извољским састао се у Бухлау на имању грофа Берхтолда, тада аустриског посланика у Петрограду, 2. септембра. Он му је том приликом ставио до знања да намерава прогласити анексију, али му није хтео казати рок. Очевидно зато, да овај не би имао довољно времена да покуша можда какве друге дипломатске потезе, који би компликовали ствар. Обећао му је само да ће га о датуму обавестити накнадно. Извољском је и пре тога, после преписке с Еренталом, било јасно да је анексија на прагу и он је о том, у Карлсбаду обавестио 22. августа и српског министра иностраних дела, др Милована Миловановића. Русија није могла спречити тај акт, говорио је он обилазећи истину о целој ствари, нити због анексије може ући у рат. Једино што може учинити за Србију то је да помаже њене захтеве за извесне територијалне компензације и препоручио му је да их тражи. Према талијанском колеги Титонију Ерентал је био још више уздржан. Његов говор с њим о анексији имао је претежно академски карактер и Титони из њега није могао закључити ни кад ће се анексија извршити ни у ком облику. Упало је после нарочито у очи ово: док је Ерентал био толико закопчан према свом савезнику он је, у исто време, бугарском кнезу Фердинанду саопштио јасно да мисли прогласити анексију и позвао га је, у недвосмисленој форми, иако дипломатски, да и Бугарска поступи према својим интересима. Кнез је 10. септембра дошао у Пешту и имао је с Еренталом дуже разговоре. Иако су после и једна и друга страна спориле, да је тад била уговорена паралелна акција изненађења за Турску ипак су неки, и то далеки посланици на страни, као гроф Кевенхилер у Паризу, знали, да ће бити проглашена у блиском временском року бугарска независност и анексија Босне. Дипломатски, тај потез је био врло добар. Изненађена Турска неће моћи у исто време да реагује на обе стране, па ће под притиском догађаја попустити и снаћи се у новим приликама.
Акт о анексији упућен је страним дворовима 20. септембра, а јавно је проглашен четири дана доцније. Бугарска независност проглашена је један дан раније. Ерентал није сачекао руски службени одговор, а све је ставио пред свршену ствар. Он је тако, једнострано и без много обзира, поцепао један међународни уговор и запрепастио сав свет. Сам је цар Вилхелм био веома ражљућен и написао је о Еренталу, у својој импулзивности, неколико врло опорих речи. Енглески министри изјавили су одмах, у име владе, да они не могу признати право ни једној сили да самовласно мења међународне уговоре. Биограф енглеског краља Едварда VII пише, да никад није видео свог краља тако узбуђена као оног дана када је примио ту вест. У одговору цару Францу Јосифу он је изнео јасну критику таквог поступка. Једнострани тај акт осудио је у свом одговору и цар Никола II.
Извољском је стигла вест о анексији кад је дошао у Париз. Био је изненађен и у доброј мери понижен.
У Србији је проглас анексије изазвао највеће узбуђење. Цела земља осећала се тешко погођена. Ударац је био намењен не толико Босни и Србији колико српској идеји и целој српској будућности. Аустриска окупација имала је привремен карактер, бар теориски, и постојала је нада да ће њеној владавини ту доћи крај кад народ Босне и Херцеговине дође до израза. Сад је та владавина постала дефинитивна; анексија је направила од Аустрије трајну балканску силу. Док буде те силе нема српског уједињења; а будућност Србије, стешњене у уске границе, зависиће стално од ћуди и интереса великог и нетрпељивог суседа. Мимо сва очекивања у Бечу, анексија је узбудила исто тако и Црну Гору. Иако су затегнутости између владајућих кругова Београда и Цетиња биле велике, у часу опште народне угрожености обе су се земље нашле брзо на истој линији. Тридесет година раније, 1876. Србија и Црна Гора ушле су у рат с Турцима због Босне и Херцеговине; и у овом часу оне су биле поново спремне за то. Јавно мишљење тражило је борбу. Мада се добро и знао и видео несразмер снага свет је, као запаљен, кликтао на узбуну.
Влада је била у не малој неприлици. Др Милован Миловановић, као одговорни министар Иностраних Дела, није био за крајње мере знајући да Русија није способна за борбу, да Француска даје јасно разумети како рат, због српског питања, у том облику, не би био довољно схваћен у њиховим редовима, и да нас и друге силе не би помогле у оној мери коју ми желимо. Опозиција је веровала, да би руско јавно мишљење могло ипак утицати на владу да буде енергичнија, мислећи да у Русији пространој и бесконачној, има ипак више снаге него што малодушни претстављају. Веровало се даље, да ће и Турска устати на одбрану својих права и да би се могао створити војнички савез и с њом. У Петроград је с тога послато више јавних радника, да "обрађују" јавно мишљење и упућен је и сам Никола Пашић; а у Цариград је послат Стојан Новаковић. Није требало много времена па да се види да од савеза с Турском неће бити ништа. Она није била спремна за велику борбу и мисао о неком рату с Аустријом тамо нико није узимао у озбиљну комбинацију. Претње, бојкот робе и преговарање са Србијом служили су само за то, да се прави притисак на Беч како би се отуд добили што већи материјални уступци. У Петрограду јавно мишљење осуђивало је Извољског и имало пуно словенског и братског саосећања, али су сви одговорни кругови, у свакој прилици, јасно наглашавали да они не могу ући у рат. То је наглашавање било искрено, сасвим искрено, али и наивно. Оно је значило бацање оружја унапред и чинило је да противник остане до краја упоран и непомирљив.
Русија је ипак покушала да учини све што се може. У споразуму са Енглеском и Француском она је предложила сазив једне конференције великих сила, која би дискутовала промене одлука Берлинског Конгреса и која би, међу осталим, нашла неку отштету и за Србију. Аустрија је одбијала свако учешће на конференцији, ако унапред не добије јемство да њен поступак неће бити подвргнут критици и ако се унапред не да пристанак на њ. За територијалне уступке Србије није хтела ни да чује. Немачка, бранила је начелно престиж Аустрије као велике силе и примала, са тог гледишта, безусловно све оно што је Беч тражио.
Ерентал је одбијао европску конференцију и с тим разлогом, што је питање Босне и Херцеговине ствар само Турске и Аустро-Угарске. Тај разлог је био правно сасвим погрешан. Мандат за окупацију није добила Аустрија од Турске него од великих сила; према томе и одлука о промени тога мандата треба да дође са исте стране. Ерентал је то добро знао и сам, али кад је већ једном пошао путем гажења међународних уговора требало је њим ићи и даље. Турска је била начисто с тим, да од европске конференције не може добити ништа и да Босну и Херцеговину не може повратити. Било је међутим, извесног страха да би се тражене концесије Србији могле дати на њен рачун, у Санџаку, или на ком другом месту. И с тога је она кад је видела да је Беч вољан на материјалне уступке, прихватила радо преговоре на тој бази и завршила их 13. фебруара 1909.
Кад је свршила питање с Турском Аустрија се спремала на обрачун са Србијом. У бечким круговима све је више сазревала мисао, коју су нарочито развијали војни кругови са шефом Генералштаба на челу, Конрадом Хецендорфом, да Србију, као опасно националнистичко револуционарно гнездо, треба уништити. Ту мисао прихватио је и сам Ерентал. У јесен и зиму 1908/9. чињено је више предлога шта треба учинити с том земљом и како је треба разделити. После споразума с Турском Ерентал је изишао са формалном оптужбом, да Србија ради против интегритета Дунавске Монархије и да је с тога треба уразумити и упозорити на последице. Сем тога он је изјавио, да у српско-аустриском спору не жели туђих посредовања. Како би имао да се води тај спор у двоје, између једне велике силе од педесет милиона становника и њеног суседа који је био двадесет пута слабији, није било тешко предвидети. Реч "кажњавање" није силазила с уста, а с немачке стране у европским престоницама се озбиљно упозоравало на могућност рата. Са свих страна почеле су стизати пријатељске опомене у Београд да Србија попусти и да се, осамљена, не излаже страховитом ударцу. Русија је, међутим, ипак покушала, и то са успехом, да спречи присиљавање Србије на непосредне преговоре с Бечом, које би водила сама. Њезиној акцији придружила се и Енглеска позивајући се на Хашки споразум, према коме се понуда неке силе за посредовање, у интересу мира, не може сматрати као увреда.
Српска влада дала је 18. фебруара изјаву, да она од Аустро-Угарске не тражи ништа ни у политичком ни у привредном погледу; у босанско-херцеговачком питању она је дигла свој глас у толико, у колико је оно имало европски карактер. И у будућности за њу ће у тој ствари бити меродаван само став европских сила; ако не признају отворено стање примиће такву одлуку и она. Та изјава српске владе, с извесним руским изменама, није задовољавала у Бечу, јер је овај тражио изречно признавање анексије. Од Србије је тражен јасан и безуслован одговор. Да би присилио Извољског на попуштање Ерентал му је поручио, да ће објавити целу преписку око анексије и тим њега лично довести у најнеријатнији положај. Извољски се био веома уплашио. Објављивање те преписке показало би белодано колико је био несмотрен и брзоплет и лишен правог дипломатског осећања и колико је сам допринео до стварања целог заплета.
Незадовољан одговором Србије и тим што је он предат свима силама а не само Аустрији, Ерентал је прешао на отворену претњу. По саопштењу самог шефа аустриског Генералштаба на границу Србије и Црне Горе упућена је огромна војска од 1,041.000 људи. Кад је Србија, на бечки позив на нове трговачке преговоре, одговорила да би требало већ склопљени уговор поднети на надлежно одобрење, а нове преговоре водити само на бази реципроцитета, схватио је то Ерентал као дрзак став малог суседа и нашао је у том одговору довољно разлога да, уз раније претње, упути нову, и још одлучнију. У том опасном часу, понудио се сер Е. Греј да он посредује између Беча и Београда, упутивши у Беч нацрт једне изјаве, коју би српска влада имала дати аустријској. Учинио је то на дан пре закључка руског ратног савета у Царевом Селу, да ће Русија, у случају аустриског напада на Србију, морати остати неутрална. У Берлину и Бечу дознало се одмах за тај закључак. И с тога су захтеви Еренталови постали, природно, већи. Претњом рата против Србије он је сад хтео изнудити признање анексије не само од ње, него и од великих сила. У том смислу је и говорио отворено енглеском посланику одбијајући предложени нацрт.
У тај мах дошло је ненадано немачко посредовање у Петрограду. По наредби државног секретара Кидерлен Вехтера затражио је немачки посланик 10. марта јасну начелну изјаву, да Русија призна анексију, иначе ће Немачка оставити бечкој влади слободне руке. По речима канцелара, кнеза Билова, "на теразије европске одлуке био је бачен немачки мач". Тај корак, који је имао садржајно карактер ултиматума, донео је одлуку. Извољски је попустио и, да спасе Србију, дао пристанак.
Енглеска је одбила да учини сличну изјаву, него је тражила да се претходно реши питање са Србијом и Црном Гором, или, боље речено, тражила је гарантију да их Аустро-Угарска неће напасти. Ерентал се колебао дан-два. Иако је постигао признање анексије или имао сигурне изгледе да ће га постићи он је, под притиском војних кругова, хтео и да казни Србију. Превладао је, ипак, бар за ову прилику, здрав разум. Ерентал је најзад пристао, да од стране Србије прими изјаву коју је саставио Греј, а коју је он, после извесних исправака, усвојио. Енглеска, Француска, Русија и Италија учиниле су 17. марта заједнички демарш код српске владе, да јој олакшају одлуку, која није била лака. Српска влада је попустила и учинила оно што се од ње, у интересу мира, тражило.
Анексиона криза тим је била привидно мирно завршена, али је оставила дубоке трагове у Европи. Силе су се биле јасно поделиле у два табора: једне које су браниле поштовање међународних уговора, и друге које су их, ослањајући се на силу, свесно повредиле. Србија је била, истина понижена, али је из ове кризе изишла чвршћа и боље повезана, свесна и опасности коју је прошла и нових задатака у будућности. С њом заједно била је дубоко понижена и Русија, која после овог, све до Светског Рата, није ушла са Аустро-Угарском ни у какве ближе везе, а камо ли сарадњу. Југословенско питање актом анексије није било затворено; напротив, оно се тад тек јавило и пред нама и пред Европом у пуној озбиљности.
За то време у целом нашем народу осећала се нека ведра стваралачка снага. Умни привредник Владимир Матијевић основао је 1897. год. са још неким Србима друштво Привредник за планско смештање малих шегрта, од којих се имао образовати наш средњи, трговачки и занатлиски, грађански сталеж, кога нисмо имали у довољној мери. Привредник је препоручивао и организације земљорадничких задруга, а из његова круга је створена и Српска банка у Загребу. У Босни и Херцеговини Срби су 1902. год. основали друштво Просвету, које је узело на себе дужност да образује школовани српски подмладак, кога је у тим земљама било очајно мало, и да шири просвету у народу на све начине. Просвета је постала матица за сва остала друштва у Босни, национална и привредна, помажући створена и подижући нова. Она је, с почетка, организовала и прве земљорадничке задруге. Велик полет узело је од 1904. год. соколство, у ком су међу Словенима предњачили Чеси. С почетка су соколска друштва носила разна имена (Душан Силни, Обилић и др.), али је од 1910. усвојено заједничко име сокола. У привредном животу извесна наша места показивала су очевидан полет, који се преносио и на политичка и на културна питања. Скоро сва главнија места имала су своје локалне листове, међу којима је било врло добрих, а у некима их је било и повише. Водеће улоге имали су Србобран у Загребу, који је од 1902. год. прозвао Нови Србобран, Застава у Новом Саду, Српска ријеч од 1905. у Сарајеву, Народ од 1907. у Мостару, Отаџбина од 1907. год. у Бањој Луци. Смрћу Антона Фабриса (1904.) изгубили су Срби у Далмацији мудрог и одличног новинара, чији је лист Дубровник био веома цењен и вршио знатан утицај. Неколико добрих и добронамерних књижевних листова створило је у својим местима права мала културна средишта. У Карловцима је Бранково коло било боље и активније од Матичиног Летописа, нарочито за време док му је уредник био П. Марковић Адамов, т. ј. од 1895-1907. год. Жив књижевни центар био је створен у Мостару око његове Зоре (1896-1901.). Босанска Вила у Сарајеву, од 1885. год., има лепих националних заслуга, мада књижевно није била увек на висини, исто као и дубровачки Срђ (од 1902. год.). На Цетињу је дуго постојао Глас Црногорца (од 1873. год.) као службени лист. Покретано је и неколико књижевних листова (Црногорка, Нова Зета, Луча, Дан, Књижевни лист), али ниједан од њих није стекао већег угледа, мада је у њима сарађивало и неколико лица несумњиве вредности.
Непријатно је, међутим, деловало на цео српски народ, што односи између Србије и Црне Горе нису постали бољи ни иза нестанка династије Обреновића. Није била никаква тајна, да се краљ Петар и кнез Никола нису трпели. Последњих година XIX и на почетку XX века црногорски кнез није више уживао у народу онај глас који је имао после сјајних победа и осамдесетих година. Он је био даровит човек, с пуно полета, с извесним књижевним настојањима, али аутократа, ташт и подложан утицајима. Као на свима дворовима и око њега је било улизица и сплеткара, који су били у толико опаснији, што је цетињски круг кнежев био мали и ограничен. Сви бољи људи из Црне Горе, кнежеви сарадници и јунаци, као Марко Миљанов, Јоле Пилетић, Пеко Павловић, Лазар Сочица, Жарко Љешевић, Машо Врбица и др., пали су у немилост или се морали повлачити. У земљи нису могли да се задрже ни многи Срби са стране, који су долазили да ту раде. Симпатична из далека, романтичарски идеалисана, Црна Гора је била убога мала земља где се тешко живело и где се с тога на сваки завиднији положај гледало и жељно и прекорно. Писма о Црногорцима Љуб. Ненадовића, писана с пуно заслужене хвале и љубави, само су једна страна медаље. Од прекора није никад био штеђен ни сам двор. У последње време против кнежева режима устајала је нарочито омладина, која се школовала на страни, а посебно у Србији. Било је у њезиној критици доста личног, али и доста начелног. Сударала су се нова гледишта са освештаним патриархалним навикама; сукобљавала су се амбиције младих и школованих са наслеђеним традицијама племена и кућића. Кнез сам није радо улазио у сарадњу с младима, јер му је њихов метод изгледао много насртљив. Њихово држање он је тумачио као неукусну имитацију србијанске партиске борбе и осуђивао га је. Веровао је чак, да људи из Србије намерно гурају омладину против њега. Знајући то, босанска влада је смислила паклени план. Да би пред анексију направила јаз између службене Црне Горе и Србије што дубљим она је упутила једног свог повереника, Ђорђа Настића, у Србију. Он се имао тамо претставити као народни мученик који је морао да бежи из Сарајева и ступити као агент изазивач у везе с црногорском омладином и наговарати је на терористичка дела против цетињског двора. Он је доиста успео да буде примљен с поверењем и да му извесни црногорски омладинци приђу искрено, огорчени на кнежево гоњење опозиције и распуштање Народне Скупштине. У тим круговима спремиле су се неколике бомбе за терористичка дела. Кад су оне биле упућене у Црну Гору цетињске власти биле су унапред обавештене и успеле су да их пронађу и похватају доносиоце пре икакве штете. Та бомбашка афера била је, природно, силно надувана од аустриске штампе, али њој су, на жалост, насели и цетињски властодршци, иако им је, за времена, била скренута пажња с најчеститије стране о Настићевој улози. Срећом, у одлучном часу, за време анексионе кризе, цетињски двор се тргао и пришао Србији, да заједно прихвате борбу, и тако је та аустриска сплетка остала без жељеног дејства. Скандал са лажним документима, која је, по испоруци Министарства Иностраних Дела у Бечу, публиковао с оптужбама на српску владу историчар, професор бечког Универзитета, др Х. Фридјунг, био је даљи доказ нескрупулозности аустро-угарске дипломатије у борби против Срба.
За то време веома се заоштрила борба између Беча и Пеште. Мађарска независна странка, на челу са Кошутовим сином, тражила је стварну еманципацију Мађарске од Аустрије, и у том духу захтевала је мађарску државну банку, мађарску војску или бар мађарски језик у војсци и друге ствари, које би имале да им донесу потпуно самосталне установе. Бечки дворски кругови устали су енергично против тога. Од 1903. год. почела је оштра парламентарна борба с разноврсним кризама. На изборима 1905. год. уједињена мађарска опозиција однела је одлучну победу. Беч је тад морао да уведе једну врсту комесаријата. У тој борби и Беч и Пешта пажљиво су пратили држање Срба и Хрвата; обе стране мамиле су их разним обећањима. Мађари су чак тражили и везе са Србијом и правили демонстративне излете у Београд. Бечки клерикални кругови утицали су на Хрвате. Али код Срба и доброг дела Хрвата деловало је овог пута искуство из 1848. год. Нису више хтели да раде за рачун Беча, који им се онако лепо одужио. Српски политичари полазили су сем тога са гледишта, да је у нашем интересу свако слабљење компактне масе Дунавске Монархије и да ради тога треба помагати настојања Пеште.
На Ријеци се 19. септембра (2. октобра) 1905. састало 40 хрватских народних посланика из Хрватске, Далмације и Истре и изјаснило своје симпатије за циљеве мађарске борбе за народно самоопредељење и за уставна права и слободе. У истом смислу изјаснило се и 26 народних посланика српских из истих земаља, скупљених у Задру, 3. (16.) октобра. Наскоро потом, као Мађари, и српскохрватске опозиционе странке образовале су своју коалицију 29. новембра (12. децембра) 1905. год. За своју сарадњу оне су тражиле, уз присаједињење Далмације Хрватској, радикалну измену управе у Хрватској и уставне гарантије за пуну слободу политичког рада и уверења. То тим оправданије, што су саме мађарске вође признавале, да је према хрватском народу поступано насилнички и неправедно. На изборима 1906. год. Српскохрватска Коалиција добила је јаку релативну већину и задржала је, поред свих сметња од стране бечких кругова и државних комесара у Хрватској, све до 1918. год. Због таквог свог држања Српскохрватска Коалиција се замерила Бечу и нарочито војним круговима, али се домало разочарала и у мађарској коалицији. Уплашена претњом Фејерваријева "комесарског" кабинета, односно предлогом Јосифа Криштофија, министра Унутрашњих Дела, да ће се у Угарској увести опште право гласа, мађарска коалиција се током 1906. год. показала склоном за попуштање и примила је 25. марта владу под претседништвом дворског кандидата д-ра А. Векерла. С владом заједно, она је примила и читав низ бечких дворских схватања, нарочито у питању односа према Србима и Хрватима. Давана обећања о поправци режима била су брзо заборављена; шта више, с њене стране дошла су нова насиља. Сам кнез Билов, у својим Мемоарима казује, како је, док је био са службом у Букурешту, и "сувише често" посматрао, колико је "Румуне и Србе безгранично огорчавало мешање лудила величине и психолошке кратковидости, фанатичне нетрпељивости и адвокатске рабулистике, које је карактеризовало мађарску политику према народностима".
Стварање Српскохрватске Коалиције, на ком су с хрватске стране живо радили Фрањо Супило и др Анте Трумбић, а са српске Светозар Прибићевић, био је један од најсрећнијих потеза наше народне политике. Место српско-хрватске борбе, која је могла бити само на корист непријатељима, дошла је разумна сарадња, која је све наше проблеме имала да посматра са једног вишег гледишта националне будућности. Срби и Хрвати имали су да служе не као оруђе туђим концепцијама, него да делају онако како захтевају њихови животни интереси. Природна је ствар, да су се на стварну коалицију оборили сви бечки кругови и они код нас који су били с њима у вези или који у својој шовинистичкој кратковидости нису могли да сагледају суштину ствари. Хрватима у Коалицији се пребацивала не само веза са Мађарима, него још више то, да су се упрегли у српска кола. И то зато, што су извесне вође коалиције (као, на пр., угледни књижевник Ксавар Шандор Ђалески) били отворени поборници југословенске идеологије и тражили додира са Београдом.
Наде које су се полагале у младотурски режим нису се показале као оправдане. Зло од кога је патила Турска било је много дубље, него што су замишљали млади реформатори и оно се није могло отклонити ни брзо, ни лако, ни обичним административним мерама. Уз младотурке пристали су, у главном, само млађи официри и нешто интелигенције; остало становништво било је пасивно и настављало је живот и рад онако како је било свикло. Покушај реакције у пролеће 1909., истина, није успео и стао је престола аутократског и подозривог и до невероватности перфидног султана Абдул Хамида, место кога је дошао безвољни и пићу одани Мехмед V, али то није нимало значило да Турска у ствари оздравља. Напротив. Младотурци су извесним својим преким мерама изазвали отпор на више страна. Вођени либералним духом они нису хтели, као стари режим, да ислам сматрају као главну основу државне политике. Веровали су, да је тај систем био главна сметња приљубљивању хришћана турској држави и да је то у Европи био главни разлог што су у свима споровима хришћанске симпатије биле мање-више на страни турских противника. Као неравноправни хришћани нису могли никад постати прави пријатељи Турске. С тога су младотурци место верске кохезије истакли државну, отоманску, у нади да ће с њима имати више успеха. Али су се страшно разочарали. Сви нетурци, а нарочито Арапи у Азији и Арбанаси у Европи, устали су против отоманизације. Против ње су се дигле и хришћанске националне групе, које су биле свесне своје народности и које су, природно, тражиле везе и додир са својим сународницима у суседним слободним државама. Хришћани су, у опште, били на муци. Нови режим тражио је од њих сарадњу, али им за њу није давао ништа сем начелне равноправности, коју локалне власти и конзервативне масе, уживеле у старим навикама, нису хтеле да проводе. Љуте на њих због привременог помагања младотурака оне су им чак правиле и пакости и сву освету су, у главном, искаљивали на њима. То се нарочито догађало за време арбанашких устанака.
Арбанаси, који су били с планом повлађивани у време Абдул Хамидово, нису могли да се помире с режимом младотурака, који нису трпели никаквих изузетних племенских повластица и који су и од Арбанаса хтели направити послушне поданике, какви су имали бити и сви други. Већ пролећа 1910. избио је њихов први устанак. Тај устанак помагале су донекле Бугарска и Црна Гора, хотећи да га искористе, али га оне нису изазвале. Стање духова било је такво, да се на много страна рачунало са распадом и сломом Турске. Балканске државе биле су на опрезу. У јесен, средином октобра, 1909. састали су се у Ракониђију руски цар Никола II и талијански краљ Виктор Емануил. На том састанку основна ствар је била у том, што је Русија напустила своју традиционалну политику, да балканска питања расправља првенствено с Бечом, него што је ушла у сарадњу с Римом. Та сарадња иако није била отворено уперена против Аустро-Угарске била је уперена посредно. Она је везала руке бечкој влади не дајући јој да отад, без обзира на интересе суседа, спрема своје агресивне планове; а што је још важније, дизала је самопоуздање балканских народа, којима је поручено да се без страха развијају. У Ракониђију је признато начело "Балкан балканским народима" и одатле је дошла порука о стварању ближих веза међу балканским народима, што је руска влада свесрдно препоручивала од завршетка анексионе кризе.
Руска мисао је била, да се створи један балкански савез, у који би ушла и Турска, а коме би био главни циљ да чува Балкан за балканске народе. Тај план је прихватила и Србија. Али су против њега одлучно биле Бугарска и Грчка, јер је Турска била једино подручје, на ком су они могли остварити своје националне идеале. Србији је Турска била потребна нарочито због Солуна, који је био постао њена главна извозна лука и преко кога је она једино добијала војне потребе из Француске. Али је и она постепено прихватала гледишта Софије и Атине. Томе су у великој мери допринели младотурци, који су, као официри, били махом немачки ђаци, па с тога прихватали политичку ориентацију према Берлину и посредно према Бечу. Сем тога, Турци су добро знали да тај савез не би био искрен за будућност, и да и Срби, и Бугари, и Грци спремају једног дана акцију за уклањање њезине власти из Европе и за ослобођење својих сународника из њихова ропства. Ради тога су Турци већ крајем 1909. год. понудили савез Аустрији као главном противнику сарадње балканских народа и њихових офанзивних планова.
Аустро-Угарска влада покушала је за то време да у својим земљама смири донекле народно незадовољство. У Хрватској је био смењен барон Раух почетком 1910. год. и постављен је нови бан, учени правник др Никола Томашић. Он је, споразумно са судом, ликвидирао велеиздајничку парницу против Срба. У Босни и Херцеговини проглашен је 4. (17.) фебруара 1910. устав, са врло ограниченим парламентарним режимом. Изборни систем је био сложен: са верском поделом у три курије (интелигенције и великих посредника, грађана и тежака); на челу управе остао је војник; влада је била неодговорна. Сабор је могао расправљати само о локалним питањима и није имао никаква учешћа у уставним телима целе монархије. Крајем маја исте године дошао је у Сарајево и Мостар цар Франц Јосиф I, да санкционише дело анексије. Али све те мере нису ништа помогле. Српски елемент Босне и Херцеговине био се потпуно обрнуо према Србији и желео је само једно: да своју судбину веже за његову. На дан отварања босанског сабора 2. (15.) јуна 1910., у знак протеста, млади студент Богдан Жерајић извршио је неуспели атентат на поглавара земље Маријана Варешанина, а потом је убио самог себе.
Раније, у Херцеговини, очекивало се уједињење са Црном Гором, али прилике у тој земљи, после гоњења опозиције и бомбашке афере, утицале су веома живо да охладни раније одушевљење. Кнез Никола, који се после педесет година владавине, на Велику Госпојину 1910., прогласио за краља имао је још доста поштоватеља, али се од његове управе није више много надало. Убога Црна Гора привлачила је српски свет својом слободарском традицијом, а кад се та почела гушити губило се с њом и све друго. Јер огољели сури крш катунске и њој суседних нахија није имао никакве друге привлачне снаге. У Србији, међутим, за владе краља Петра, царевала је пуна слобода и народ је, никим неспречаван, одлучивао суверено о својој судбини. Црној Гори сметало је даље и то, што се њене спољашње политика колебала, и што су од 1909. год. почела нека сашаптавања са Бечом, која су публици изгледала сумњива, док се политика Србије ориентисала сва према Русији.
Мађарска влада удружене опозиције, пошто је Монархији учинила драгоцену услугу приликом анексије, пала је 1910. год. и за шефа мађарске нове владе дошао је бивши хрватски бан гроф Куен Хедервари. Да би скренуо пажњу мађарског политичког света од унутрашњих питања, и као дворски човек, он је домало отворио кризу у Хрватској, међу Србима и Хрватима. После неуспеха Николе Томашића да на изборима добије владину већину и његова отступања, за бана је доведен почетком 1912. год. Славко Цувај, који 21. марта (3. априла) укину устав и постаде комесар. Мало потом, 28. јуна, би укинута и српска црквена аутономија. Тај притисак изазвао је разумљиву реакцију, и то у часу кад су се на Балкану спремали судбоносни догађаји.
Албански устанак, и поред енергичних мера младотурске владе, није се дао угушити и наставио се и 1911. године. Он је унео немир и несигурност у целом суседству. Али главни пламен на Балкан бацила је Италија у јесен те године. 16. (29.) септембра, кад је објавила рат Турској, да би посела Триполис. Она се, истина, на захтев Аустро-Угарске и по савету других сила, трудила да сукоб ограничи на подручја ван Балканског Подручја, али је труд остао узалудан. Рат објављен Турској морао је унети посебну психозу у целу ту државу, у толико више, што је нападач била једна велика сила, која је дотле заступала начело status quo у Турској и која је на Балкану имала много веза и утицаја.
Прва последица тог рата било је убрзавање рада на склапању савеза балканских држава. Дотле, преговори су ишли споро и тешко; после објаве тог рата, у опасности да велике силе не почну какву акцију и на Балкану, балканске државе су саме осетиле потребу да се приближе и споразумеју. Већ 29. фебруара 1912. склопили су др Милован Миловановић и Иван Гешов српско-бугарски савез; иза тога је дошао бугарско-грчки савез 16. маја, а 19. јуна била је потписана српско-бугарска војна конвенција. Савез између Србије и Црне Горе углављен је 14. септембра.
Српско-бугарски уговор имао је циљ, да те две државе гарантују узајамно "државну независност и неповредност државне територије", и то пуном војничком сарадњом у случају нападаја једне или више сила. Члан 2. тог уговора имао је ову одредбу: "Обе уговорне стране обвезују се да притекну једна другој у помоћ целокупном својом снагом у случају, да ма која велика сила анектира, окупира или војнички заузме, ма и привремено, ма који део балканске територије која се сада налази под турском влашћу, ако једна од њих сматра то као противно њеним животним интересима и као casus belli". У тајном додатку том уговору, у чл. 1, предвиђена је могућност заједничке акције против Турске, ако у њој наступи стање које би угрожавало националне и државне интересе обеју држава или једне од њих, или ако би уопште дошла у питање териториална ликвидација Турске Царевине. У чл. 2 Бугарска је признавала Србији област северно и западно од Шар-планине, а Србија Бугарској област источно од Родопа и реке Струме. За подручје између тих области одређена је, у крајњем случају, ако не би дошло до споразума, арбитража руског цара, која би била обавезна за обе уговарачке стране. Руска влада имала је бити унапред обавештена у случају да се балканске државе реше на војничку акцију против Турске. Природно је потом, да је царска влада добила сва обавештења о савезу, при чијем је склапању њена дипломатија имала и иначе живог учешћа; али су савезници желели да њихов уговор остане у тајности.
У војној конвенцији између Србије и Бугарске била је подробно предвиђена војничка сарадња између те две државе. Она је у чл. 3. долазила у обзир према Аустро-Угарској само онда, ако наступи ситуација предвиђена у поменутом чл. 2. уговора, или ако Аустро-Угарска непосредно нападне Србију. Уговор и конвенција немају ниједне тачке, која би носила офанзиван карактер против Дунавске Монархије. Исти је случај и са србијанско-црногорским уговором у том погледу. Чл. 3. војне конвенције гласио је дословце овако: "Ако Аустро-Угарска нападне Србију, Бугарска се обавезује да одмах објави рат Аустрији и да пошље у Србију војску, која не може бити мања од 200.000 војника, а која ће удружена са српском војском дејстовати дефанзивно или офанзивно против Аустро-Угарске. Бугарска је у истој обавези према Србији, ако Аустро-Угарска, под ма каквим изговором, са пристанком или без пристанка Турске, пошље своју војску у Ново-Пазарски Санџак и Србија буде принуђена да јој објави рат или да, ради заштите својих интереса, упути своју војску у Санџак и тиме изазове оружани конфликт са Аустро-Угарском".
Под утицајем талијанског рата јавили су се у Турској покрети и праве побуне чиновника и војника, који нису хтели да против Арнаута употребљавају преке мере и оружје. Арнаути су били добри поданици раније и увек за Турску поузданији од сумњивих хришћана. Како је у устанку учествовало и доста муслиманских Арбанаса чули су се и протести: зашто да правоверни дижу своје руке на једноверну браћу. На том питању пао је почетком јула 1912. цео турски кабинет, а у нову владу ушао је, као министар унутрашњих дела, Арбанас Ферид-паша. Антихришћанско расположење узело је маха у целој Турској: као победници, у огромним масама, с оружјем у руци, Албанци су ушли у сва главна места Косовског Вилајета. Да делује на њих сам је султан Мехмед био дошао на Косово. И Аустро-Угарска је дошла на мисао, да делује у корист Албаније. Једно, да јачањем Албанаца слаби српске позиције, а друго да тим потисне супарнички талијански утицај међу Албанцима. Албанцима се имала дати широка аутономија, и то очевидно на рачун свих осталих хришћанских поданика. И што је било још неправедније, то је тврда одлука да се аутономија даде у првом реду само њима, и ником другом. Аустриски предлози у том погледу, изношени током августа те године, наишли су на противност код великих сила, а још више код балканских хришћанских народа. По њиховој жељи Русија је тражила, да се повластице дане Албанцима прошире и на остале хришћане и отворено је прихватила њихову ствар. Балкански савезници деловали су у том правцу и код Порте. Албанци и раздражене муслиманске масе вршиле су за то време разна насиља, а у Кочанима и Беранама и праве покоље хришћана. Краљ Никола обратио се због тога за посредовање великим силама, а своје балканске пријатеље молио је за подршку.
Турска, поуздавајући се у Аустро-Угарску и Немачку, остала је непопустљива. Шта више, 11. септембра она наређује мобилизацију десет европских дивизија и одређује четири дана потом демонстративне маневре на бугарској граници. Балкански савезници, пошто су се узалуд обратили великим силама да спрече турске војне припреме, објавили су 17. септембра своју мобилизацију. Велике силе, с пуно међусобног неповерења, изјавиле су, да оне "узимају у своје руке" питање извођења рефорама у Турској, а балканским државама саопштиле су, да њихова војна акција, ма како испала, неће изменити териториално стање на Балкану. Русија је озбиљно опомињала и у Београду и у Софији, да се не гази у рат. Из Лондона и Париза, као и из Петрограда, саветовало се Србији да остане мирна, јер је скоро извесно аустриско посредовање на српску штету. Да је био жив др Милован Миловановић, који је до лета 1912. водио српску спољашњу политику, можда би се Београд мало и уздржавао, јер је Миловановић, иначе човек ређе вредности, много полагао на стране савете. Али се у тај мах на челу српске владе налазио Никола Пашић, кога, и поред старости, није напуштао стари заверенички замах и дух рескирања. Сем тога, у рат је енергично гурала Бугарска, а помагала је и Грчка. Да прекрати даља преговарања, која нису обећавала оно што се желело, рат је објавио први црногорски краљ Никола 25. септембра.
Аустро-Угарска, на изненађење многих, није предузела ништа енергично да спречи рат. У Бечу се тврдо веровало, да ће Бугарска имати неких успеха, али да ће Турска тући Србију. И то им не би било непријатно. Турска би уштедела Аустрији незахвалне мере, да обуздава српске претензије. Сем тога, у Бечу се веровало да ће борбе трајати дуго и да ће исцрпети све непријатеље. А они сами спремали су се од првог часа да би могли посредовати и живели су у уверењу, да сви конци остају и даље у њиховим рукама.
Црна Гора објавила је прва рат по бугарском предлогу. Савезници су хтели видети како ће та објава рата деловати на велике силе, а посебно на Аустро-Угарску. Ако оне рат енергично спрече, онда ће се остали савезници уздржати од даље акције. Црна Гора није се излагала великој опасности, јер, ако би је силе зауставиле, оне би се и заузеле за њу, а ако је пусте да ратује прискочиће јој и други савезници. Пашић је зазирао од Беча и гледао је, да на сваки начин осигура бугарску сарадњу у случају аустриског напада. Бугарски државници дали су српској влади изјаву, да ће, ако Аустрија нападне Србију због овог рата, напустити борбу с Турцима "и окренути се сви против Аустрије". За балканске савезнике било је од среће, што је Немачка била у тај мах противник сваког њихова спречавања и што то своје гледиште није крила ни према Бечу. Јер то је у великој мери обуздавало све оне елементе у дунавској престоници, који би хтели да у спољашњој политици Двојна Монархија постане активнија. Немачка је у тај мах искрено желела локализацију рата на Балкану и у том је правцу сарађивала са силама Тројног Споразума. А без потпоре Берлина Аустро-Угарска није могла помишљати ни на какву авантуру.
Рат Турској објављен је 4. октобра 1912. То је био један од најпопуларнијих ратова у нашој историји. Неколико векова од XIV-XIX, све епско доба нашег народа испуњено је само предањем о борбама крста с полумесцом, "за крст часни и слободу златну". Читави нараштаји нашег народа васпитавани су етиком косовске епопеје. Највећи део места наше немањићске прошлости, као Рас, Призрен, Пећ, Скопље, Прилеп и класично Косово; најславнији споменици наше културе, као Грачаница, Сопоћани, Дечани, Лесново, Нагоричино, Кратово и други манастири, налазили су се под Турцима. "Онамо, ’намо" био је стари поклич неколика наша нараштаја, и са кнезом песником искрено се заклињало:
Онамо!... Покој добићу души
Кад Србин више не буде роб!
Турци су искористили наше растројство и слабост и начинили су нас робљем. Никад, за пет векова, нису успели да нас начине као искрене пријатеље; измећу раје и господара није било ни правог измирења. Од краја XVII века процес српског ослобађања све је више узимао маха и духовно и стварно. Почела је Црна Гора, а од почетка XIX века прихватила је то дело Србија. Год. 1876-8. покушај ослобођења није успео. Снаге Србије и Црне Горе нису биле довољне, да натерају Стамбол да тоне у море, како су желели наши песници. Овог пута тај задатак имале су да изврше уједињене снаге балканских савезника. Први пут у историји Балкана иступили су заједно Срби, Бугари и Грци против једног непријатеља. И сама та појава била је симпатична, обећавала је много за будућност и дизала дух. То није био никакав освајачки рат, него чисто дело ослобођења својих сународника. У европској Турској Турци су увек били и остали мањина, а ни исламски и исламизирани елемент није био у већини према хришћанима.
Србија се за овај рат била одлучно спремила. Имала је ново и солидно оружје, нарочито добру артиљерију, довољно муниције и уређен терен. Војнички људски материал био је одличан. То је наш сељак, издржљив, смотрен, задовољан с малим, добро опремљен и с разумевањем и љубављу упућен у значај целе акције, коју је и сам, од материне сисе, знао и разумео. Одзив у војску био је неочекиван. Србија је дигла 402.200 људи за рат. Нарочито је сјајан био официрски кор; пун одушевљења, жељан великих подвига, спреман за највећа пожртвовања. Српска војска, откад постоји, није сигурно никад била у бољем стању. С њом заједно и цело наше друштво било је жељно великог прегнућа. Духовне и моралне кризе последњих година беху од анексионе кризе, замењене периодом националне вере и дубоким уверењем да се наша народна судбина мора поправити. Политика народне слободе дала је сјајне резултате под вођством вођа који су знали шта хоће и куда воде; и владина већина и опозиција биле су у основи вођене истим идеалима. Наша народна наука, на челу са умним и видовитим Јованом Цвијићем, дизала је дух; књижевност је тада дала најбоље родољубиве ствари и у прози и у стиху. Цео свет је био на чисто да се у рат улази с најтежом дилемом: или неуспети, па тим сахранити целу будућност осободитељке Србије, или успети, па тим створити нове услове за даљи рад и окајати све раније погрешке.
Пре рата, 1. октобра балкански савезници, сем Црне Горе, затражили су од Порте административну обласну аутономију по начелу етничке поделе, с гувернерима из неутралних држава, Белгије и Швајцарске. Надзор над реформама вршили би претставници великих сила и балканских држава. Турска је на тај захтев одговорила прекидом дипломатских односа с балканским државама, пошто је идућег дана са савезничке стране дошла објава рата.
Рат је донео српском оружју сјајне успехе. Из обзира према Аустро-Угарској ни Црна Гора ни Србија нису упутиле веће војничке одреде према Новопазарском Санџаку. Црногорска војска је почела главне операције према Тузима и Скадру, а слабија војска кренула је према Бијелом Пољу, Пећи и Дечанима. Црногорско продирање ишло је с почетка доста лако и брзо, јер Турци према њима нису имали довољно војске, али су им наскоро запеле операције пред Скадром. Црногорци нису имали спреме за освајање тврдих градова; нарочито им је недостајала тешка артиљерија. Њихови одреди вршили су неколико пута јурише на добро утврђени Тарабош и Бардањолт, али их нису могли савладати и поред тешких губитака. С тога се морало прећи на дугу опсаду. Град је јуначки бранио Албанац Есад-паша, који је знао, и поред црногорске опсаде, да нађе пута за своје снабдевање на две-три стране.
Борбе на српској граници почеле су код Мердара и пре објаве рата, а главне операције од 6. октобра. Главнина српске војске, с престолонаследником Александром на челу, би упућена према Скопљу, док је једна армија оперисала преко Косова, а друга била упућена на сарадњу с Бугарима. Главна борба очекивала се на Овчем Пољу. Али су Турци, да би предухитрили Србе, пошли ненадано у акцију и пресрели су изненађену српску војску код Куманова. У тешкој дводневној битци, 10. и 11. октобра, Срби су потукли турску вардарску армију Зеки-паше, и то тако снажно и одлучно, да се она није могла прибрати све до Битоља. Победоносна српска војска ушла је већ 13. октобра у Скопље и наставила одмах даље продирање према југу. И остале српске армије напредовале су с успехом. У исто време однели су и Бугари своју прву победу код Лозенграда и после код Лиле-Бургаса. Турци су били одбачени на целој линији, немајући нигде ни једне победе.
Тај неочекивано брзи пораз Турака изменио је одмах и политичку ситуацију. Општи глас јавног мишљења у Европи био је, да балканске народе не треба лишавати плодова њихових победа. То мишљење владало је и код главних европских дворова; њега је чак отворено заступао и цар Вилхелм. Под тим утицајима морала је да попушта и бечка влада, у којој се иначе није крило уверење, да је слом турске војске у исти мах и посредни пораз Аустрије. У Бечу се видело јасно, да због држања Русије, па и Немачке, неће бити могуће вратити Србе из Старе Србије и да се хтели-нехтели морају помирити са јачањем Србије уопште. Али се зато почело одмах смишљати како да се српски добитак што више умањи и како да се ослаби престиж Србије који је необично порастао. Јер српске победе низале су се брзо и биле су несумњиве.
Косовска војска завладала је без муке целим Косовом и Старом Србијом и њени одреди избили су већ 5. новембра преко Албаније на море. Уједињење србијанске и црногорске војске извршено је 15. октобра, после толико векова, као остварење давног сна. Главна српска војска, кумановска победница, имала је крвавих борби на Присату код Прилепа и код Алинаца на Бакарном Гумну, где су Турци хтели да је задрже док се не утврде у Битољу. У четверодневној тешкој борби око тога града, од 2.-5. новембра Срби су и опет остали победници, дотукавши до краја нешто појачану турску вардарску војску. У тим борбама погинуо је Фети-паша, ранији турски посланик у Београду. Овом победом Срби су завршили свој задатак у овом рату. Они су уништили турску војску упућену против њих и за месец дана рашчистили су цело подручје од српске до близу грчке границе. Одмах после Куманова Срби су, на молбу Бугара, да би им олакшали посао, упутили за опсаду Једрена две своје дивизије. За ове велике успехе, шеф српског Генерал-штаба, Радомир Путник, добио је највећи војнички чин, ранг војводе. Под савезничким ударцима Турска је затражила примирје и добила га је 21. новембра. Преговори за мир вођени су у Лондону, уз учешће претставника великих сила.
Аустриска дипломатија поставила је Србији енергичан захтев, да се њезина војска мора повући са јадранске обале. Попустила би донекле једино, ако би Србија с Аустро-Угарском склопила царински савез. У том правцу чињене су јасне понуде. Кад их Србија није примила аустро-угарска је влада одлучно захтевала српско повлачење с Јадрана и била је готова да на том питању изазове рат. Исто тако је поступала и с Црном Гором. Пристајала је, да она узме Скадар, али само под цену да њој уступи Ловћен или његов западни део. Кад је црногорска влада одбила службену бечку понуду у том правцу отпочела је дипломатија Двојне Монархије да јој прави тешкоће на више страна, а у скадарском питању нарочито. Против Србије и српских претензија упућен је из Беча албански вођа Исмаил Кемал, да организује отпор и створи самосталну албанску државу. Ова је доиста и проглашена у Валони, 15. (28.) новембра 1912. Под аустриским притиском, коме се придружила с много мање енергије Италија, Србија се морала повући с приморја и Албаније, коју су велике силе признале као нову независну државу. У старој тежњи, да против Србије створи што већу Албанију аустро-угарска дипломатија се живо опирала, да Србија добије под своју власт Призрен, Дечане, Ђаковицу, Охрид и Дебар, али је у том питању морала најзад попустити јер се Русија заузела за Србију са одлучношћу, која је у Бечу задавала бриге. Сем тога, у локалним питањима аустро-угарски конзули правили су српским властима пуно свакојаких неприлика. Незадовољство Беча са српским победама било је толико, да су најмеродавнија лица Монархије јавно тражила нападај на Србију и њезино увлачење у свој привредни и политички круг. Мисао о превентивном рату захватала је и невојничке кругове. Србија постаје опасна и треба је сломити пре него се почне даље развијати, да не би деловала на југословенске поданике њихове државе. Данас се зна поуздано, да би Аустро-Угарска крајем 1912. год. доиста покушала изазвати рат са Србијом, да јој измахнуту руку није задржала немачка дипломатија, која је у питању ликвидације Турске хтела споразуман рад са осталим силама.
Међутим, постојала је још једна могућност да се Србија осакати. Њу је Беч рано уочио и почео брзо припремати. То је било да се против Србије раздражи Бугарска, која је у питањима Маћедоније и Старе Србије имала огромних прохтева на српски рачун. Бугарски краљ, Фердинанд Кобург, није био никад пријатељ Срба. Он је на бугарски престо дошао аустриском помоћу и са Бечом је стално био у поверљивим односима. Преко њега није било тешко створити антисрпска расположења код бугарских шовиниста и максималиста, којима је био пред очима идеал светостефанске Бугарске. Аустриска сплеткарења почела су већ од раније, а узела су маха нарочито од почетка 1913. год., кад су преговори о разграничавању новог српског подручја били стављени на дневни ред.
За то време разбили су се преговори с Турцима у Лондону. Порта је налазила, да се од ње траже уступци, које она не може дати. После првих пораза она се била мало прибрала и веровала је да може одолети. Бугарски залет био је на Чаталџи коначно заустављен и сви покушаји да се пробије та линија остали су безуспешни. Турци нарочито нису хтели да уступе Једрене са старим султанским гробовима, које се јуначки бранило, не само као важан погранични град, колико као и сувише важну традицију отоманске власти на Балкану. Рат с Турцима обновљен је 21. јануара 1913. Србија га је наставила као лојалан савезник. Бугарима је под Једрене упутила сву своју тешку артиљерију, а Црногорцима је под Скадар послала и оружја и војске, 24.000 људи. Међутим, аустро-угарска влада је претила ратом, ако се Скадар уступи Црној Гори. У Босни и Херцеговини она је била извршила деломичну мобилизацију, довукла је много војске, припремила флоту и била готова да отпочне непријатељства. Под тим притиском велике силе су решиле да Скадар припадне новој албанској држави и саветовали су Србији и Црној Гори да попусте. По тим саветима србијанска војска прекинула је 29. марта своју акцију под Скадром, али је краљ Никола наставио операције не желећи да, уступивши, изгуби и од личног и од војничког престижа Црне Горе. Скадар се предао Црногорцима 10. априла, али га ови нису могли задржати. Аустрија је отворено прихватила мач. Велике силе су посредовале на Цетињу и краљ Никола је, после недељу дана, уступио град њима. На то су трупе великих сила поселе град 18. априла. Аустро-угарске трупе поселе су за то време мало историско острво Адакале на Дунаву. То је било њезин једини териториални добитак из Балканског Рата.
Кад све није успело, да се створи оправдан повод за рат, појачана је с аустриске стране антисрпска пропаганда у Бугарској. Аустро-угарски посланик у Софији, гроф Тарновски, делао је скоро јавно. Преговарао је лично не само са Двором и владом, него и са свима политичким људима, из владине већине и опозиције.
Нимало увијено он је потстрекивао Бугаре на рат и обећавао им аустриску помоћ. Русија помаже Србију, говорио је он, па с тога Бугарска треба да се веже уз Аустро-Угарску.
Бугари су од савезника тражили лавовски део. Од 130.000 квадратних километара земљишта, колико се добило од Турске, они су тражили за себе 85.000. Тражили су, да Срби безусловно испуне савезни уговор, иако су га они сами у многим тачкама напустили. Они према Србима нису испунили све примљене обавезе, а неке су мењали, док су Срби дали њима више него је било предвиђено. Српска помоћ за Једрене није била раније уговорена, а захваљујући само тој помоћи град је пао. Срби су с тога с правом тражили ревизију уговора. Кад Бугари, под аустриским притиском, нису на то пристали позвао је руски цар, као врховни арбитар, обе стране, да препусте пресуду Русији и њему. Бугарски претседник владе и творац савеза, И. Гешов, после састанка са Пашићем, био је вољан да пристане на руско посредовање и да покуша још једном да се нађе споразум. Али је краљ Фердинанд био већ решен на рат и сменио га је 2. јуна, а на владу је довео дра Ст. Данева. Аустриска дипломатија упела је била све снаге да осујети споразум. Она је чак отворено говорила, да не жели погодбу која би задовољила све стране. С тога се нису нимало устручавали да јавно, пред целим светом, устану против позива руског цара, сматрајући да он тобоже ограничава независност балканских држава. У ствари, она је имала да охрабри Бугаре и краља Фердинанда да не прима руску арбитражу, него да одлуку донесу сами. Србија се колебала извесно време, јер се у Београду претпостављало да би арбитража могла донети извесне уступке на штету њених жеља и моментаних поседа, али је на крају ипак пристала и краљ Петар упутио је цару позитиван одговор. Бугари су, међутим, пристајали на руско посредовање само условно, то јест да Русија унапред прихвати њихово гледиште.
Мир с Турцима био је потписан 18. маја 1913. После њега имало се прићи подели освојеног земљишта, односно обрачунавању због њега. Видећи опасност која прети од Бугара, Србија и Грчка уговориле су савез, коме се придружила и Црна Гора. Против Бугарске спремала се и Румунија, која је тражила један део Добруче као отштету за бугарска освајања на југу. Став Румуније није био моралан и потицао је само из жеље, да и она, приликом поделе, турског плена, не остане без свог дела. За Србију је сарадња Грчке и Румуније била од користи мање војнички него политички. Војнички Бугарска према Румунији није предузимала апсолутно ништа, у нади да ће Аустрија задржати тог свога савезника. Према Грчкој упутила је једну малу армију од 30.000 људи. Сву је осталу војску окренула према Србији. Али дипломатски и политички та је сарадња спасла Србију од аустриског напада. Немачки цар Вилхелм II није нимало марио краља Фердинанда. Грчки краљ Константин, који је у јесен 1912. наследио свог оца краља Ђорђа, био је Вилехмов зет, а румунски краљ Карол био је Хоенцолерн и несумњив пријатељ Немаца. Због њих цар Вилхелм није хтео да прави сметња ни Србији и био је чак спреман да у Бечу посредује за њу.
По личној наредби краља Фердинанда Бугари су ноћу између 16. и 17. јула извршили мучки напад на србе и Грке на целој линији нових јужних положаја. Хтело се, да они, извршивши препад, војнички поседну сва она места која су тражили. С тога нису објавили рат и с тога нису хтели да нападну мушки и отворено, бранећи своје право. У свом првом налету Бугари беху узели на српским крилима два-три важнија положаја и код Криволака озбиљно загрозили једну српску армију, али су Срби ипак одолели. Кад су се сјутра дан прибрали извршили су контраофанзиву и одмах су, већ идућих дана, постигли лепе успехе. Главне, страховито крваве, борбе водиле су се на линији Брегалнице и Злетовске Реке. Војни стручњаци подвлаче необичну силину удара у том рату; јуриши и противјуриши понављали су се сваки час, ускакало се у непријатељске ровове, хватало се за гушу и го нож. Сељачки војнички материал био је пун страсти, сиров, снажан као земља. Већ 23. јуна Срби су као победници ушли у Кочане, а 25. у Штип. С југа су Грци код Кукуша разбили бугарску војску и дошли са Србима у додир. Бугари су се, разочарани и разбијени, повлачили на своју траницу. За Бугаре цела ова авантура имала је смисла само да је брзо и потпуно успела; овако, и без војничког неуспеха, они су били изобличени и претрпели су морални пораз. С војничким поразом њихов је положај постао очајан. У Европи сем Аустро-Угарске нико други није био за њих, не чак ни њихови опробани пријатељи. Недељу дана после српског ударца дошао је и румунски. Румунија је 27. јуна објавила Бугарској рат, а одмах за њом пошли су и Турци да поврате Једрене и извесне положаје у Тракији.
Бугари су одмах, после неуспелог препада, нудили бившим савезницима мир. Тражили су посредовање Русије и Румуније. Кад то није помогло краљ Фердинанд је довео на владу чисто аустрофилски кабинет дра В. Радославова. Аустро-Угарска се доиста спремала да посредује у корист Бугарске, али не да нападне све њезине противнике, него само Србију. Своју намеру саопштила је и силама Тројног Савеза, Немачкој и Италији, али су јој обе одговориле негативно. Чак су је и опомињале, да у свом држању према Србији иде предалеко. Аустро-Угарска није успела ни да Румунију одвоји од осталих савезника, ни да је наговори да узме став против Србије. И поред свега, бечка влада је изјавила 12. јула у Београду, да не би могла остати равнодушна према даљем агресивном продирању Срба против Бугара.
Примирје с Бугарима склопљено је, по њиховој молби, 17. јула у Нишу, а преговори о миру вођени су у Букурешту и завршени 28. јула (10. августа). Цар Франц Јосиф упутио је, пред завршетак преговора, нарочиту депешу краљу Фердинанду, у којој је казао како Аустро-Угарска неће дозволити, да "будућност Бугарске зависи једино од ратне среће". Аустриска дипломатија трудила се, у исто време, да објасни Берлину, како њој прети опасност од увећане Србије, како јој је Бугарска природни савезник, и како је и у немачком интересу да је, као савезника, подржи у тој политици. Али Берлин није попуштао. Сем сродничких обзира према румунском и грчком двору, тамо се водило рачуна и о том, да се непријатељским држањем и залагањем за Бугарску не отерају Румунија, њихов дотадашњи савезник, и Грчка у противнички табор. И с тога берлинска влада није прихватила бечки предлог, да се изврши ревизија мировног уговора у Букурешту. Напротив. Цар Вилхелм је честитао краљу Каролу и краљу Константину за склопљени мир и постигнуте успехе. Тим је бечка политика била скоро демонстративно одбијена и њезин став осамљен и онемогућен. Шкрипећи зубима и тужећи се на Немачку, Беч је морао попустити, исто као и Софија, али га то ипак није уразумило.
Миром у Букурешту Србији је признато цело подручје јужне Србије које данас држи сем струмичке области, која је тада припала Бугарима. На том подручју Срби су с пуно добре воље били почели да уводе ред, жељни да што пре оспособе те крајеве за нови културнији живот. Али то није ишло без тешкоћа. Подбадани и помагани од Аустрије и нарочито од Бугарске Албанци су у септембру 1913. извршили упад у Србију и заузели Дебар, Охрид и Стругу и узбунили Арнауте са српског подручја. Кад је српска војска на тај упад одговорила одмаздом и, пребацивши нападаче, прекорачила албанску границу упутила је бечка влада Србији, после ранијих опомена, вербалну ноту ултимативног карактера 4. октобра, тражећи да се војска повуче у року од осам дана. Ми данас, из самих бечких аката, знамо поуздано, да је овај случај узет само као добродошао повод да се Србији наметне превентивни рат, који се од раније желео, и да се она унизи и онеспособи за дужи низ година. Београдска влада, жељна спокојства после толиких напора, попустила је одмах, не хотећи да ствара нове кризе.
Одушевљење поводом српских победа било је међу Југословенима у Аустро-Угарској веома велико. Алекса Шантић и Анте Тресић Павачић објавили су читаве збирке песама тим поводом, а Иво Војновић је дао нов епилог Мајци Југовића. Сва штампа пратила је скоро без даха кретање војске, а публика, не могући по мањим местима да сачека новине, сама се претплаћивала на ратне депеше. Срби у босанском сабору дали су протесну изјаву против антисрпског става бечке владе, а омладина је, изазивачки, поручивала песмом у Београду и на Цетиње "Овамо ’вамо". Стотине младих људи отишло је у добровољце и тражило да буде примљено у комитске одреде. Жене су шиле рубље за рањенике и обилато купиле прилоге за србијански и црногорски Црвени Крст. У Сплиту и Шибенику власт је распустила градске општине због манифестација за балканске савезнике. Сви народни посланици и претседници општина из Далмације одржали су потом у Задру скупштину славећи победе савезника. Власти су на те изјаве одговарале само прогонствима и полициским мерама, као да се једна идеологија таквог замаха може сузбијати самим наредбама. И место страха изазвале су само мржњу и жудњу за осветом. Та је још појачана међу Словенима уопште, кад је немачки канцелар Бетман Холвег, јавно, у парламенту, 25. марта 1914. говорио о могућности европског сукоба, у ком би Германи били на једној а Словени на другој страни. Такве су се речи почеле јављати све чешће; сам цар Вилхелм налазио је, да би за будућност Хабзбуршке монархије било најбоље јемство кад би се створио систем, у ком би "као два чврста стуба Двојне Монархије били германска Аустрија и угарска Угарска".
Српске победе истакле су доиста југословенско питање још више на дневни ред него што је то раније био случај. "Прије Косова", писао је тада млади хрватски револуционар Владимир Черина, "ми смо просто животарили којекако, крпали наше странке, водили политику државоправну, ону јалову и партијску, ону најпроклетију, парламентарну, ону најбесмисленију и најбескориснију у једној непарламентарној држави поготово". Од Косова, од 1912. године, он види нови дух. "У оним невиђеним нападима тамо, у оним јуришима, клањима и окршајима, било је и оног нашег најгордијег хрватског духа, што нам је сачувано остало. Оно је у ствари било ослобођење Старе Хрватске под именом Старе Србије." Аустрија од 1908-1912., откад је сама дала југословенском питању актуелан карактер, не само да није учинила ништа да га помакне напред, него је, напротив, својом политиком реакције отуђила многе и од оних елемената, који су дотле све своје политичке комбинације правили само у оквиру Хабзбуршке Државе. Од некадашње намере да аустриске југословенске области постану атракција за Србију и Црну Гору није било више ни помена. У пролеће 1914. год. војни кругови су у последњи час спречили парламентаризацију владе у Хрватској не кријући своје сумње у чланове већине, коју је претстављала Српскохрватска Коалиција. "Значај југословенског питања не схватају ни сада још, после догађаја на Балкану!" завршује једну белешку у свом Дневнику министар Ј. Бернрајтер. Француски посланик у Бечу, Димен, имао је потпуно право, кад је тих дана писао, да се против Југословена употребљавају исти методи као некад у Ломбардији и Венецији; ти методи "продужавају власт али чине и потпуно неизбежним револт."
Полет Србије, показан снажно у Балканском Рату, дао је довољно доказа о њеној виталној снази, развијаној дотле под врло тешким условима. Разумљиво је с тога што су се сад у ојачалу Србију почеле упирати очи њихових сународника из ропства са још више поверења него пре и што јој се почела са много страна додељивати улога Пиемонта. И Србија сама осетила се, после ових успеха, више свесна своје снаге и свог позива. У њену вредност као вође за дело народног уједињења веровали су дотле само појединци; од тада у њу је почео веровати скоро цео народ. У том очигледном јачању Србије и дизању њеног престижа гледала је Аустрија од 1912. год. непосредну опасност за себе саму. Србија тад није угрожавала непосредно посед Дунавске Монархије, али се у аустриским водећим круговима налазило да га угрожава посредно својим развијањем, и да га може угрозити касније, у ближој или даљој будућности. Мисао о превентивном рату, проповедана пре и око Анексионе Кризе, добија сад још више присталица и постаје предмет јавне дискусије.
Противност између Аустро-Угарске и Србије изгледала је доиста све више као непремостива. За спољашњу аустриску политику стварање велике српске државе значило је закрчивање пута аустро-германском продирању на Балкан и ослобађање Балкана од аустриског дипломатског и привредног притиска. У унутрашњој политици Аустро-Угарске Србија је постајала све више привлачна тачка за њене југословенске поданике, који су имали пред собом очигледан пример колико снаге и полета показује један њихов део у пуној националној слободи, а колико се њихове енергије троши само у раду на сузбијању туђих прохтева и у борби да се очувају основна народна права. Противности између Дунавске Монархије и Србије могле би се уклонити само тако, да се Србија коначно одрече активне националне политике и уђе и сама, у каквом било оквиру, у састав Аустро-Угарске или у зависни положај према њој; свако друго решење било би половно и не би могло до краја умирити меродавне кругове Беча и Пеште. Од Србије се то није могло тражити као ни од Немачке и као ни од Италије пре 1866. и 1870. године.
У тој противности видело се јасно оцртавање извесног неминовног историског сукоба. Србија је постојала као слободан организам и развијала се и тежила да се развија према својој животној потреби а на основу своје етничке снаге. У њој се, откако је обновљена, од почетка XIX века, мислило стално о том, да она постане матица за уједињење српског народа, а после се, временом, развијала мисао и о потреби уједињења свих Југословена. То је била животна мисао и животни услов мале Србије; без њих, без дубоке вере у њих, она би се уопште тешко могла одржати кроз све тешке кризе, кроз које је пролазила, а и само њено одржавање кад би остало трајно у тим збијеним и угроженим границама било би једва вредно правог државног живота. Аустрија, која је династички конгломерат са национално хетерогеним и незадовољним елементима, није се опет задовољавала само тим да чува свој посед, него је, још увек у старој традицији, водила активистичку политику једне велике силе. Њена политика на Балкану била је сва у знаку експанзије, политичке и економске; њено држање 1878., 1904., 1908. и 1912. год. давало је и сувише доказа колико је њен активистички дух уједно и агресиван. Она је у то време више угрожавала друге, него што је сама била угрожена. И изазвала је, природно, таквом политиком опште сумње реакцију српских националиста, и заоштрила ситуације до најозбиљнијих могућности рата. У водећим круговима Дунавске Монархије осећало се добро, да се њихова држава почиње распадати и тражио се лек. Место да се покуша извести нека унутрашња реорганизација која би могла да донесе и извесну регенерацију, чинило се као лакше скрхати најпре Србију, као да је она крива свем злу од кога је патила Дунавска Царевина и као да би слом Србије значио оздрављење Аустрије и престанак свих њених тешкоћа.
У Аустрији се цело време говорило, да је овакво и оволико расположење њихових југословенских поданика не толико израз властитог и спонтаног уверења, колико систематске агитације која се водила од стране Србије. У том правцу они су нарочито указивали на активност Народне Одбране. Ово друштво било је основано 10. октобра 1908. за време оног великог узбуђења, које је у српском друштву изазвала анексија Босне и Херцеговине. У њ су ушли претставници свих странака с намером, да ради виших националних интереса утоле партиске страсти и створе концентрацију свих народних снага. Други циљ је био, с обзиром на тадашњу могућност рата између Србије и Аустро-Угарске, да Народна Одбрана постане матица за прикупљање и организацију добровољачких одреда.
У Србији обновљена Народна Одбрана радила је живо на јачању витешког духа и физичке регенерације помагањем гимнастичких организација и стрељачких дружина, а у крајевима ван Србије намеравала је, помоћу предавања и разних патриотских манифестација, развијати свест о народном јединству. Живо је желела да се друштво препороди и створи нови, бољи тип нашег човека, "нови Србин", како је говорио Васа Стајић, дајући такво име једном свом листу. Мисао о уједињењу свих Срба била је идеја водиља у целом раду. Да је у тој пропаганди било агитације против Аустрије то је била природна последица већ из самих мотива постанка овог друштва, а и из његових општих схватања. "Као што су некада са југа ишли Турци на нас, тако иде данас са севера Аустрија", писало је у њиховом програму, "Србија мора да прими борбу с моћним суседом, јер је то потреба њене слободе, самоодржања и општег напретка."
Активност Народне Одбране била је врло жива, али ипак ограничена и у погледу на учеснике, а прилично и на подручје. У Србији самој она је од 1912. год. осетно губила терен. Из њеног вођства повлачили су се постепено грађански интелектуалци, нарочито угледнији јавни радници, незадовољни извесним лицима у њему. Они су основали нову организацију, Културну лигу. У самој Народној Одбрани почело је све мање бивати пуне сагласности у раду. Један део њених вођа био је за то, да се цео рад подеси према духу нових правила и да буде више културан и дефанзиван, како је, у осталом, гласило и име друштва; док је други, борбенији, тражио да се покаже још више активности. Овај се домало издовојио и основао посебну организацију под именом Уједињење или смрт. Ова друга организација служила се именом Народне Одбране, иако се са њом није слагала, и то, по казивању Чеде Поповића, једног од најактивнијих чланова ове друге, с тога што је рад Народне Одбране стекао извесну популарност преко граница и што се бојало, да не би на људе рђаво деловало кад би видели да између те две организације нема сагласности.
О неслагању у вођству Народне Одбране избиле су прве вести у широку јавност још у лето 1911., кад се почело говорити, да се одвојила група активнистички расположених, претежно млађих, људи, која је 13. маја 1911. основала посебно удружење. Стварни вођа њихов постао је генералштабни мајор Драгутин Димитријевић звани Апис, који је био и један од главних завереника против погинулог краља Александра Обреновића. Завереничким круговима припадао је и највећи број његових првих сарадника. Од незавереника главна личност био је бунтовни новинар Љубомир Јовановић звани Чупа, кога су пријатељи називали Мацинијем Младе Србије...
Ново удружење звало се Уједињење или смрт и његово име било је довољно да означи програм; у публици њему је дато тајанствено име Црна Рука. Друштво је, по својим статутима, револуционарни рад претпостављало духовном, а од Србије је хтело да створи прави Пиемонт. Тим именом се звао и орган тога друштва, који је покренут у јесен те године. Његова је намера била да, уз живу националну пропаганду, изведе револуционарну организацију у свима областима где Срби живе, да би поспешио процес народног уједињења с једне и пад српских противника с друге стране. Рад друштва, које је било пуно осуда против партиских страсти и група у Србији, није био нимало у сагласности с владом. Нарочито су његове вође из старих либералских породица, били противници радикала, који су с Николом Пашићем на челу, држали власт. Отворени сукоб између њих избио је у јануару 1914., кад је био смењен министар рата, М. Божановић, и домало у Скопљу, кад је дошло до распре о првенству између војних и грађанских власти.
Чланови удружења Уједињење или смрт, сами млади људи, деловали су највише међу омладином. "Сматрали смо", пише Чеда Поповић, "да је само омладина способна да крене новим, одлучним путем, будући да су старији нараштаји, чак и они међу њима који су се експонирали у националној борби, заморени и изгубили веру у себе, да су постали мање отпорни, па су прешли на рад путевима компромиса и разних погађања." Они су имали највише веза међу младим студентима, њиховим старијим и млађим друговима, који су имали "свете ватре" одушевљавања и који су у својој младој машти све ствари гледали без много сазнања о релативности и били увек мање-више апсолутних схватања. Култ Србије био је код њих безграничан. У пролеће 1912. год., кад је једна група босанских ђака из Тузле прешла у Зворник, младићи су, чим су ступили на српско тле, пали на колена и почели да љубе слободну земљу као светињу. После победничких ратова 1912/3. год. тај је култ постао још већи и захватио је не само омладину него и друге, старије кругове.
Активност омладине била је, за све то време, веома жива. Агитовало се на све начине: преко јавности, штампом и предавањима, и непосредно у самом народу. Извесни старији листови, као сплитска Sloboda и шибенички Naprednjak долазе од јесени 1912. у руке омладинаца О. Тартаље и М. Бартулице, а у исто време покрећу се и нови омладински листови Preporod у Љубљани, Српска Омладина у Сарајеву, Нови Србин у Сомбору. Ти листови су кратког даха јер немају довољно материалних сретстава, јер су њихови уредници и сарадници већином студенти, који су тице-селице и који се, због разних амбиција, не слажу увек међусобно, и јер их добар део за своје чланке мора да издржава сутске прогоне. Али мада листови ничу и пропадају, њихова се активност ипак осећа у свакој средини где су се јавили. Њихове идеје се шире и добијају све више присталица. У извесним местима, нарочито у Далмацији, та омладина има моћан утицај у целом друштву. У Сплиту за време најтеже кризе у Скадарском Питању састају се 16. марта тајно делегати Уједињене Националистичке Омладине, који закључују да на аустро-угарски притисак против српских краљевина одговоре револуционарном пропагандом у народу и војсци. Мобилизирани омладинци развијају, доиста, у војсци живу делатност. "Опћенита је парола била: дође ли до рата, ускратити послушност и пребећи Србима". Од 8. маја 1913. у Сплиту се покреће и нов лист Ujedinjenje, али га власти угушују већ с другим бројем. У затвор су дошли не само његови уредници, него чак и његови читаоци. Од 1913. год. кренут је чак у Женеви сличан омладински лист под насловом Union.
Кад је место Цуваја као комесар за Хрватску дошао барон Скерлец, у јулу 1913., омладина решава, да и њега дочека као непријатеља зато што је пристао да се прими комесарске дужности. Из Америке чак стиже омладинац Стјепан Дојчић, који 18. августа врши атентат на њ и рањава га у руку. Чланови Српско-хрватске Коалиције осуђивали су тај атентат и изјавили су своје жаљење Скерлецу, јер су били обавештени, да је он дошао с намером да ликвидира комесаријат. Омладина, за разлику од старијих, глорификује борбу појединаца. Она се потсмева раније много хваљеном "ситном раду", јер налази да он доноси и ситне резултате. Она хоће велика дела и подвиге. Успеси које је Србија постигла у два последња рата говорили су јој, по њиховом веровању, само то, да се велико постиже само онда кад се велико и тражи. Они су налазили, да је било доста трпљења под Аустријом и да је дошло време, да се у њој учине радикалне измене. Ако неће да их изврши Аустрија сама, извршиће их омладина, чија вера у своју мисију прелази у једну врсту националног митског фанатизма. Један младић ђак, Милош Пјанић, писао је свом другу Боривоју Јевтићу ове за ту омладину веома карактеристичне речи: "Ја вјерујем исто тако као ти у ослобођење нације и без наше сарадње, али то неће бити данас, а ми хоћемо или у животу да умремо или у смрти да живимо."
Међу омладином Босне и Херцеговине одавно је било уобичајено оснивање тајних ђачких друштава. Год. 1896. ђаци сарајевске гимназије основали су друштво "Српска свијест". Седнице тог друштва "почињале су се и вршавале химном "Боже правде". Тајно националистичко ђачко друштво основало се и у Мостару 1898. год., које је после, 1905., обновљено са именом Слобода и имало претежно политички карактер. Покрет се иза тога ширио све јаче, а организацију су вршили понајвише великошколци, који су 1905. год. у Бечу основали своје друштво Рад и већ 1906. спремали велики омладински збор у Сарајеву. Тај збор, видећи јасан антиаустриски смер његових покретача, власти су забраниле пре него је и био јавно сазван.
У новије доба, откако је почела борба за грађанске слободе, и писање штампе у Босни и Херцеговини било је пуно духа незадовољства и бунтовности. А. Шантић, популарни песник Херцеговине, певао је већ 1907. год. на адресу аустриских властодржаца:
Ми знамо судбу и све што нас чека
Но страх нам неће заледити груди,
Волови јарам трпе а не људи,
Бог је слободу дао за човјека.
Наша је снага планинска ријека,
Њу неће никад уставити нико,
Народ је овај умирати свико,
У крви својој да нађе лијека...
-----------------------------------------
И кад нам мушке узмете животе
Гробови наши бориће се с вама!
Те мушке, снажне речи имале су одјека у читавој земљи и понављале су се као молитва. Бунтовни списи Петра Кочића, одличног књижевника, који је несумњиво највише утицао у Босни и на сељака и на омладину, давали су израза револуционарном расположењу од кога је тешко могло бити интензивнијег. Још 15. априла 1898. писао је тај национални борац свом оцу, да је његова "светиња на првом мјесту ослобођење моје домовине и уједињење раскомаданог Српства". Писање Ристе Радуловића у Народу, покренутом 1907. год., било је све само у "црвеном" расположењу, националном и социалном. Владимир Гаћиновић, један од главних револуционара омладинаца, управо њихов вођ, кога извесни људи желе да претставе као духовни производ организације Уједињење или смрт, почео је свој рад баш у Народовој редакцији, у Мостару 1907. год., и ту је добио своје револуционарно крштење. Он је отишао одатле у Београд за време Анексионе Кризе, у добровољце, да тражи другове за борбу, као што је Божидар Зечевић, омладинац из Невесиња, из истих разлога отишао у Русију, из Беча, у ком је 1908. организована прва омладинска тајна револуционарна организација по руском систему тројки. Неколико омладинаца, сами од себе, спремали су се на акцију. Из Гацка и Билеће пребегло је у Црну Гору током 1908./9. год. неколико стотина младића, са два свештеника, да учествују у евентуалној борби против Аустрије.
Тачно каже др. Бранко Чубриловић, сам активни омладинац, из једне борбене националне породице, да је на босанску омладину највише деловао пример атентата Богдана Жерајића, изведеног из сопствене инициативе, као дело дубоког личног револта и као најречитији протест против анексије. Жерајић је био интимни друг Гаћиновићев и његов пример деловао је силно на овог другог и скренуо га коначно на пут активности једног националног револуционара. "На све стране, после Жерајићева атентата, ничу колоне бунтовних кружока. Сарајево, Мостар, Тузла, Бања Лука, дају тон, обележје у тој борби. Читају се руске нихилистичке брошуре, студира се национални покрет на целом свету - Мацини, Фихте; иде се у Србију, да се и тамо хватају каквегод везе, неко у комите, неко у новинаре, неко у кружоке, - речју, све се инспирисало, очеличавало за борбу." То потврђује и П. Слијепчевић, други активни омладинац, који нарочито истиче духовни утицај југословенске идеологије. Омладинци су "читали Скерлића, обасјавали се вером и храброшћу при погледу на јуначка дела Србије. Али онај непосредни, интимни утицај имали су у својој властитој ђачкој средини. Укус атентата дао им је Жерајић, чији гроб ките".
Од јесени 1912. год. почиње још интензивнија систематска организација омладине. Њени чланови се организују у клубове Народног Уједињења, којима је "темељна и централна задаћа пропаганда филозофије национализма у опште, уз нарочиту пропаганду радикално-демократских доктрина". Народно Уједињење сматрало је, по својим статутима, "да је уједињење српско-хрватског народа, заједно са народом словеначким, изнад свих диспозиција интернационалних и историјских, условљено нарочито диспозицијама само националне душе, вјером народа у своју снагу, прије свега и његовом свјесношћу свога националнога задатка. Зато ће клуб стварати необориви култ српско-хрватске националне енергије, националне религије и националног оптимизма". "Редови националистичке омладине", пише О. Тартаља, "постају дан на дан све већи и гушћи. Уз академичаре прилазе у масама средњошколци, радници и сељаци, особито у Далмацији. Сплит је први међу првима, он носи барјак". Њихова је девиза "Уједињењем Ослобођењу". Исто је тако врло жива организација и у Босни и Херцеговини. Сва главнија места, у којима су се налазиле средње школе, Сарајево, Мостар, Тузла, Бања Лука, Требиње, имала су своје ђачке организације на програму Народног Уједињења.
После Сплита и Сарајева врло важно средиште претстављао је Праг. Тамо су се почетком 1914. г. ујединила сва омладинска удружења Срба, Хрвата и Словенаца у националистичко друштво Југославију, које покреће и свој орган истог имена. У Загребу од марта 1914. почињу да излазе борбени Vihor, књижевни лист омладине, и политички лист Narodno Jedinstvo, под уредништвом Милана Марјановића. Њима се, у исто време, придружује у Љубљани месечни Glas Juga, који тражи "стварање слободне и потпуно независне и уједињене југословенске нације".
Сви Срби и највећи део осталих Југословена хтели су своје ослобођење од Аустро-Угарске. Откако постоји историја ти примери борбе за слободу били су увек најсимпатичнији. Борбе народа и држава против притиска Хабзбуршке династије испуњавале су понајважније странице историје од Средњег Века до данас. Ослобођење Швајцарске, Холандије, Белгије у ранија времена, и уједињење Немачке и Италије, вршено је само на њихов рачун и претставља понајлепше странице у њиховим историјама. Срби су прихватили њихов пример и не мало се одушевљавали њим. Хабзбуршка династија, коју историја није ничем научила, владала је и у XX веку сублизу онако као и у ранијима. Њена државна творевина, међутим, састављена из народа разнородних раса, осећања, и тежња, није више одговарала оном тесту, које је она навикла да моделује и сукоб је, услед тога, био неизбежан, кад Беч није имао ни воље, ни способности, ни снаге, да изведе, за времена, потребно дело своје реорганизације. Слом Аустро-Угарске повукао је за собом тешку кризу Европе, али то се догодило само с тога, што они, који су хтели да одржавају њено стање нису оценили колико је за њих саме било од опасности да своју снагу вежу и троше за један такав скроз болесни организам. Немачкој је требао слободан пут на исток и она га је хтела да обезбеди преко Аустрије, неувиђајући да је пут из Европе у Азију водио преко једног великог моста, чији су стубови били одавно иструлели.
Опште је уверење било и код пријатеља, и код непријатеља, да се Аустро-Угарска налази пред распадом. У њој је неколико народности, и то главних, водило међусобну борбу: Чеси и Словенци са Немцима, Срби, Хрвати, Румуни и Словаци с Мађарима, Пољаци с Рутенима, Талијани с Немцима и Хрватима и Словенцима. Унутра је све врило. Неколико покрајинских сабора морало је обуставити рад, а Парламенат је био чешће одгађан због чешке опструкције. Међу самим Мађарима водила се огорчена борба између владе Стевана Тисе и њене опозиције и новооснована парламентарна гарда имала је да избацује посланике из Парламента, међу њима чак и шефове странака. Гроф Чернин писао је 22. јуна 1914. тачно, како у Румунији и по осталој Европи осваја уверење, да је Аустрија тело које се распада и да при подели Турске није од ње наследила ништа друго него њезину судбину. Месец дана пре тога, 22. маја, писао је бечки немачки посланик Чиршки у Берлин, под утиском свега што је запажао у Аустро-Угарској: "Често пута стављам себи у мислима питање, да ли се доиста још исплати, да се ми тако чврсто вежемо за ову државну творевину, која пуца на све стране и да настављамо даље напорни рад да је вучемо са собом". Помишљао је чак и на поделу Аустрије и на то, да Немачка придружи себи њене немачке области. Немачки посланик из Рима, Флотов, писао је 3. августа 1914. својој влади, како му је сам Сан Ђулијано, талијански министар Спољашњих Послова, без устручавања говорио, да је Аустрија, "лешина, која више није способна за живот".
Непријатељско расположење официрских кругова и омладине, па и цела народа, против Дунавске Монархије, у којој су под притиском живели њихови сународници, није постојало само у Србији, него и у Аустрији савезним државама, Италији и Румунији. Сан Ђулијано је у априлу 1914. говорио немачком посланику отворено овако: "Аустрија, тј. аустриска влада је творевина из ранијег времена, која не разуме да у државама као у Румунији и Италији ниједна влада не може трајно ориентисати своју политику против народних расположења". А та су све више постајала непријатељска. За Румунију, чије је држање од 1913. задавало све више бриге Бечу и знатно, ако не и највише, допринело да се Аустрија 1914. год. решила на рат, писао је 1913. саветник посланства у Букурешту барон Ф. Хајмерле, да се у њој официри све више истичу против Аустрије и говоре о будућем ослободилачком рату против ње. "Нескривено се овде говори у војничким круговима о том будућем рату и он се чак одобрава... Велика анимозност против нас, а нарочито против Мађара, која дрема у сваком Румуну... избила је сад у најплаховитијем облику". Сам краљ Карол говорио је аустриском посланику, да мађарско поступање према Румунима изазива "у широким масама Румуније јако осећање солидарности" са њиховим сународницима, које се обрће против саме Аустро-Угарске. Немачком посланику говорио је још искреније, да је антиаустриско расположење захватило целу земљу, да је продрло чак и у војску. Гроф Чернин је сам 5. децембра 1913., у једном ванредно мудром и државничком мемоару, писао у Беч, да такво расположење сматра сасвим "природним и човечанским", "та ми живимо у време националног братимљења и кроз цео наш политички живот провејава национални дух... Што се данас спрема на румунској граници исти је призор који се већ створио на српској граници..."
У борби наши млади људи ишли су потпуно за примерима људи Италије у њеној борби за народно ослобођење и уједињење, о којима су читали и слушали. Мацини и његова "Млада Италија" постају идеал наше омладине. Његови списи преводе се, читају и објашњавају и јавно и на приватним скуповима. "Наша најомиљенија литература били су руски револуционарни писци и апостоли талијанског рисорђимента", пише један омладинац тога времена. И у Италији су припремани разни атентати, стварала се тајна друштва, организовали се завереници. Атентатору на Франца Јосифа, Оберданку, који је 1882. год. кажњен смрћу, подигнут је 1912. споменик у Венецији и прављен му је читав култ. По њему су назване улице и спевана му је чак и химна. Кад је Марио Стерле објавио један спис величајући Оберданка, па га суд у Бечу априла 1913. осудио на пет година, приређене су по свој Италији бучне демонстрације против Аустрије. У Риму је због тога морао бити затворен универзитет, а у парламенту је један посланик увредио самог аустриског цара.
Тим талијанским примерима придружили су се и руски. Сви млади ђаци у Босни читали су тада руске револуционарне писце и одушевљавали се њиховим пожртвовањем. Један од њих је писао, да им је Рахметов из романа Чернишевског Шта да се ради? "постао пример за углед". Лист Звоно покренут у Сарајеву 1913. узео је своје име по Херценову Колоколу; Гаћиновићев "Крик очајника" исто тако. У Степњаковој књизи Подземна Русија "велича се индивидуалистичка акција, мучеништво, карактер, и пролази цела галерија примера за углед. У приповеткама Горкога и Андрејева то исто... Тамо су и мотиви о сејању "црвених зрна слободе", и о апостолима особођења човечанства. У Лозани је Гаћиновић дошао у везу с познатим руским револуционаром Лавом Троцким и писао му је: "Ми познајемо историју ваших идеја и волемо је, у многом је на ново изводимо над собом. Чернишевског, Херцена, Лаврова и Бакунина ми убрајамо међу наше најближе учитеље". "Стојећи под непосредним утицајем руске социално-револуционарне литературе", пише тадашњи омладинац, Б. Јевтић, "природно је да је оријентација "Младе Босне" ишла, следећи циљ народног ослобођења, колосеком руске револуционарне мисли, више него путем који су давали примери из талијанске и немачке историје ослобођења... "Млада Босна" је долазила после Маркса и Енгелса, после руске револуције из 1906; неки њени чланови су прошли школу Масариковог социјализма, многи су видели крваве радничке немире у Сарајеву, 1906."
Најпосле, атмосферу за прека разрачунавања путем атентата стварали су и други кругови. У мађарском парламенту, 1912., извршио је атентат на грофа Тису чак народни посланик Јулије Ковач, а 11. фебруара 1913. извели су свој атентат с бомбом румунски националисти у Дебрецину. Неколико месеци потом, покушао је Стеван Дојчић у Загребу атентат на комесара Скерлеца, а у мају 1914. покушао је да убије тог истог господина Јаков Шефер у загребачком позоришту. Од тада се међу младим људима говорило на све стране, скоро јавно. Веровало се, да ће они бити не само опомена, него и потицај за непосредну промену курса. Атентати треба да оживе дух борбености у самом народу, а да буду страх властодршцу. У дискусијама и узајамним подјаривањима ствар се разбуктавала даље. Тражило се, да се погоде главне личности режима, банови, намесници, министри. У таквом расположењу пала је у марту вест, да у Босну долази Франц Фердинанд, наследник престола и врховни шеф војске.
Франц Фердинанд није имао добар глас. Био је клерикално настројен и врло узак; лично је био неповерљив и веома напрасит. Важио је, нарочито у војним и клерикалним круговима као будући стваралац Велике Аустрије, која ће укротити Мађаре и "утући рогове" Србима. За њ се тврдило, да спрема реорганизацију Царевине на триалистичкој бази. Поред Аустрије и Угарске трећа јединица имала би бити југословенска област, са словеначким земљама, Хрватском, Славонијом, Далмацијом, Босном и Херцеговином. Данас се зна, да су то код њега биле само тренутне комбинације, које се не би дале остварити без тешког грађанског рата. Јер против њих су били не само Мађари него и аустриски Немци, који су грчевито чували превласт у аустриским земљама. За Франца Фердинанда се, даље, знало да није марио Србе и да се у последње време, у овим разним кризама, показивао као њихов непријатељ. Војничка странка позивала се на њ и налазила је у њему јак ослонац. То је било довољно, да млади људи изаберу као своју мету баш њега. У њему су хтели погодити цео режим Аустрије. У толико пре, што је престолонаследник долазио баш у Босну, да ту, на босанском подручју, руководи маневрима, који су имали несумњив антисрпски карактер. Одлука је после појачана још више, кад се чуло за решење, да се он кроз Сарајево провезе триумфално и демонстративно лицем на Видов-дан.
Одлуку да изврше атентат на Франца Фердинанда донело је неколико омладинаца из Босне и Херцеговине, који су се, као ђаци и радници, налазили у Београду. Њихова одлука била је, по општем уверавању из њихових кругова, спонтана. Само су за оружје ушли у везу са два-три лица из Црне Горе. Данас се зна, да ни у самом вођству Црне Руке није било све познато шта се спрема и да су Апис и Воја Танкосић радили на своју руку. Одговорној влади, с којом су били у непријатељству, нису дали апсолутно никакво обавештење; чак су, помажући младим људима да се пребаце преко границе, нарочито пазили да они не би дошли у какву било везу с органима владе. Знали су добро, да би влада била одлучно против тога, свесна могућих опасности, и жељна да земљи, после два тешка рата, сачува мир. И сам Апис предомислио се доцније и поручивао је у Босну својим младим пријатељима да одустану од атентата, али се они више нису дали одвратити.
У Тузли и Сарајеву омладинци завереници Гаврило Принцип и Трифко Грабеж гимназисти и типографски радник Недељко Чабриновић увели су у свој круг неколико својих другова, а посветили су у ствар и неколико националних радника, који су им имали извршити извесне услуге. Тајна је чувана доста брижљиво, али се ипак понешто наслућивало. Већ у мају говорили су неки протерани ђаци из Хрватске о могућности атентата и о том су у Беч стизали извештаји полициских власти. И српски посланик у Бечу, Јован Јовановић, причао је, да је на дискретан начин скренуо пажњу на опасност министру за Босну и Херцеговину Л. Билинском, не знајући иначе да каже ишта конкретније. Полиција у Сарајеву упозоравала је официрске кругове на опасности, али су ови самоуверено одбијали све примедбе. Они су организацију престолонаследникова пута узели у своје руке.
Атентат је извршен лицем на Видов-дан, пред подне. Први атентат, који је извео Чабриновић, није успео. Кад се престолонаследник враћао из градске већнице и пошао да отвори нови музеј извршио је други атентат Гаврило Принцип. Његови меци, испаљени из непосредне близине, смртно су ранили надвојводу и његову жену, која је била случајно погођена.
Са аустриске стране приказивала се српска опасност за њено подручје као непосредна. Србија тек што није потпалила њене југословенске области и изазвала револуцију. Међутим, српска влада је у ово време најмање мислила на то. Данас се поуздано зна и из српске и из руске дипломатске преписке, да се Србија, само због Аустро-Угарске, устручавала да изврши финансиско и дипломатско уједињење с Црном Гором, које је понудио сам Краљ Никола, 2. марта 1914., у личном писму Краљу Петру и да се, исто тако, устручавала да у Црну Гору пошаље своје војничке инструкторе. Кад се она устезала због аустриске опасности да изврши то што јој се нуди под веома повољним условима, зар би та иста Србија, у то исто време, ишла за тим да изазива Аустрију на другом питању које је за ову било још осетљивије? У једном извештају руског посланика из Београда, Н. Хартвига од 7. априла 1914. имамо и непосредне потврде за то: "Пашић држи у даљем као пожељно, да се сад оставе по страни све бриге "о још неослобођеној српској браћи и целом Југословенству" и да се мисли на мере, које би стварно могле учврстити везе народа исте крви" између Србије и Црне Горе.
Бечки кругови решили су се од првог дана да искористе овај атентат за своје старе планове. Требало је Србију оптужити као виновника за тај случај, који се осуђивао и начелно као средство политичке борбе и посебно као убиство човека, који је мислио преуредити Дунавску Монархију и решити југословенско питање. Првом оптужбом мислило се деловати нарочито у монархиским државама, а посебно у Русији; а другим се хтело код осталих Југословена распалити мржња против Срба. Обоје је било у вези с намером да се Србији објави рат и да се, сад бар, униште плодови њезиних победа. Сем тога, у Бечу се јасно видело, да се од њега одбија и Румунија, која је, незадовољна стањем својих сународника у Угарској, почела да се приближује Русији. На Румуне су деловали успеси Србије и Грчке и у њој се осећало јачање националних струја, које су биле све расположене антиаустриски. Сукоб између Бугарске, коју је бечка влада отворено помагала, и Србије приближило је Србе и Румуне. Опасност да се Срби и Румуни са Грчком и Црном Гором нађу можда на једној линији под вођством Русије забрињавала је бечку владу у велико и цар Франц Јосиф спремао је, још пре атентата, једно лично писмо за цара Вилхелма. Тим писмом он је хтео да одврати Немце од дотадање политике и да придобије цара за аустриско гледиште. Атентат је доиста променио расположења у Берлину и цар Вилхелм је био чврсто решио, да овог пута помогне енергично свог савезника. Кад је у Бечу била осигурана сарадња Немачке решило се без колебања, да се Србији постави ултиматум, који би унапред био удешен као неприхватљив, и да јој се објави рат. Та је одлука донесена пре завршене истраге у Београду и без обзира на то, што кривица званичне Србије није могла бити утврђена. С предајом ултиматума отезало се само док прође посета претседника Француске Републике руском цару у Петрограду, и то само с тога да се не би државници те две велике силе непосредно договорили о свом држању према судбини Србије.
Ултиматум је предан 10. јула. Русија, Енглеска, Француска и Италија предузимале су многе кораке да се рат предупреди. Нарочито је била активна Русија, која је одмах изјавила, да јој судбина Србије не може бити равнодушна. Иако је било јасно, да напад на Србију може изазвати светски став Аустрија није хтела одустати од своје намере. Сва посредовања остала су узалудна. није помогло ни то, што је Србија примила ултиматум, а за једну спорну тачну понудила да се расправи у Хагу, пред непристрасним међународним форумом. Измисливши вест, да су Срби отворили ватру на аустро-угарску војску код Ковина аустро-угарски министар Иностраних Дела, гроф Берхтолд, узео је то као повод за рат и објавио га је 15. (28.) јула 1914. Непосредно иза тога објавила је Немачка рат Русији мотивишући га општом мобилизацијом руске војске, а одмах потом објавила га је и Француској као савезници Русије. Да би постигла брже успехе немачка војска је повредила неутралност Белгије и пошла је преко њезиног подручја на северну Француску. Потврда белгиске неутралности увела је у рат Велику Британију. Црна Гора стала је одмах на страну братске Србије. Тако се још током јула месеца запалило више од две трећине Европе. Европски рат почео је у свој својој жестини.
Пре него што је објавила рат Србији Аустро-Угарска монархија је повела праву хајку против својих југословенских поданика, за које је веровала да јој нису довољно одани, да симпатишу са Србима, или да своју будућност замишљају у другом оквиру, а не у оном Хабзбуршке династије. На целом подручју Босне и Херцеговине, у Војводини, Далмацији и у Хрватској и Словенији почела су затварања, интернације, конфинирања и сви могући облици лишавања слободе и слободног кретања. Све је српско оглашено за сумњиво и било изложено нападима и порузи. Скрнављене су чак и цркве; школе су биле демолиране, соколске дворане разбијене. Од првог дана Срби су узети за таоце, да осигуравају транспорте војске и ратног материјала.
Аустро-угарски посланик напустио је Београд пред вече 12. јула, а три дана потом објавила је Аустро-Угарска Србији рат. Мобилизација се вршила релативно брзо. Главни заповедник аустро-угарске војске према Србији и Црној Гори био је војнички поглавар Босне и Херцеговине, фелдцајгмајстер Оскар Потјорек, понемчени Словенац, човек који је дуго радио у Главном Генералштабу и који је, поред Конрада Херцендорфа, шефа тог Штаба, важио као најбољи војни стручњак. Он је био један од стубова ратне странке, Србе је мрзео из дна душе, и стално је говорио да Аустро-Угарска све дотле неће имати мира док Србију не баци на колена. Аустрија је пошла на Србију са три армије, са неких 220.000 војника, свежих, врло добро опремљених и са несумњивом техничком надмоћношћу. Српска војска још се није била одморила од прошла два рата. Материал јој је био истрошен, похабан и добрим делом једва употребљив. Није било чак ни довољно одела за војску. Нарочито су се осећали мањци у артиљериској муницији. Једино у чем су Срби имали несумњиву предност пред аустриском војском то је њихов дух свесности чему служе и зашто се боре и њихово драгоцено ратно искуство. Сем тога српска Врховна Команда, којој се налазио на челу даровити и одлучни војвода Радомир Путник, имала је бољу маневарску тактику и смишљенију иницијативу.
Већ прва велика борба показала је српску духовну и јуначку надмоћ. Мимо свако очекивање, Аустријанци нису упутили свој напад преко Београда и долином Мораве, него су кренули у углу што га чине Сава и Дрина, имајући као главне базе Тузлу и Митровицу. Рачунали су да ће тај пут офанзиве изазвати изненађење и брзо решити ствар. Али су се преварили. У крвавој Церској битци, која је трајала од 2-6. августа и у којој је српске дивизије водио генерал Степа Степановић, Срби су не само сломили аустриску офанзиву, него су целу њихову војску натерали на повлачење. Губитци су на обе стране били врло тешки. Српска комбинована дивизија, на коју је пао главни терет борбе, имала је 22% губитака; избачено је из строја 66 официра и 4.084 војника. Аустријанци су оставили на 5.000 самих заробљеника. Морал српске војске био је сјајан. Осећало се дубоко, да су у питању највећа добра народа и отаџбине. Глас о овој победи силно је дигао дух и самоповерење код нас самих, а на страни, и код пријатеља и код непријатеља, донео нам је изузетно поштовање. Дотад Срби су се истакли само као борци на Балкану против Турака и Бугара; сада они су тукли прворазредне армије једне велике силе са војничким традицијама од неколико векова. Аустриски војни план пао је у воду. У Бечу се хтело, по речима једног компетентног војног стручњака, "да се Србија прегази пре но што би се Русија, којој је за извршење мобилизације требало више недеља, могла да појави на попришту с надмоћнијим снагама". После овог пораза ствари су узеле други обрт.
Руска врховна команда, желећи да олакша положај својим армијама, против којих су оперисале главне снаге Аустрије и неколико немачких дивизија, тражила је да Срби пређу у офанзиву. Они су то и учинили, мада за офанзивне потхвате нису били спремни. Офанзива у Босни почела је 21. августа, а три дана доцније и у Срему. Сремска је обустављена врло брзо. Почела је несрећно. Немајући довољно понтонског материала читава једна дивизија страдала је на Чеврнтији, приликом преласка преко Саве. Друге српске снаге, које су имале бољу срећу, морале су се после тог неуспеха и аустриских противнапада повући. У Босни аустриска војска је почела јаку офанзиву преко Дрине тако да се и у ту почета офанзива морала прекинути. Са српском војском повукло се из Босне и Срема доста нашег живља, а остатак је био тешко гоњен и кажњаван ради показаних симпатија према Србима. Поједине српске чете биле су тад продрле до близу Пала код Сарајева, а у Срему до Нове Пазове и Војке. Заповедник аустриске војске у Срему и победник тимочке дивизије, генерал Алфред Краус писао је о нама с пуно признања. "Упознали смо Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао и сматрам их и сада као војнички најјаче од свих наших непријатеља... Они су нашим трупама задавали много више тешкоћа но Руси, Румуни и Италијани."
Друга аустриска офанзива извођена је са свежим снагама и на почетку са више обазривости. Срби су, изморени, патили од несташице муниције и јесењег и зимског одела. Али су се ипак борили херојски. Гучево, Црни Врх, Чавчићи, Мачков Камен, Бобија, Мали Рожањ и друга места брањени су стопу по стопу и заливени су крвљу на сваком квадратном метру. Аустријанци, свесни своје физичке и материалне надмоћности, хтели су да искористе српску замореност и журили су да пошто пото изнуде одлуку. Нападали су без престанка. Србима нису дали да предахну и да се, оголели, прихвате. Нарочито се појачао њихов притисак од средине октобра. Срби су морали да се повлаче с осетним губицима. У један мах почео је да се колеба и њихов морал. У најтежем часу именован је Живојин Мишић за заповедника прве и најугроженије српске армије. Тај риђи сељачки син, који је раније, из политичких разлога, био уклоњен из војске, имао је самопоуздања и вере у своје људе и знао је да том вером задахне и друге. Тада је цвет наше омладине, 1.300 младих каплара из ђачке формације, бачено на фронт да својом младошћу и одушевљењем дигне дух. Кад је прва српска армија, у повлачењу, стигла испред Милановца, у последњи час, приспела је и давно жељена муниција. То све, и борба на кућњем прагу Шумадије дала је војсци новог покрета. И сам стари краљ Петар, реуматичан и тешко покретан, ушао је тад у бојне редове, да осоколи и да пример. И као што често бива, у часу највеће опасности развија се и највећа енергија. Српска офанзива почела је 20. новембра. У сталном гоњењу, преко рђавих и блатњавих путева, са комором која је каснила, и непријатељ је био осетно малаксао. Сем тога, у најнезгоднијем часу по себе, почео је да врши рокаду трупа. Узевши Београд спремао се да крене на Младеновац и Тополу. Али све би пресечено у кратком року. Српска офанзива имала је ненадан успех. Аустриски фронт био је пробијен и растројен. Поражена војска наже у панично бегство, немајући више ни где ни часа времена да се спреми и одупре. Ова рудничка или колубарска битка најсјајнија је српска победа у Светском Рату. Срби су заробили 323 официра и 42.215 војника и огроман ратни материал и сву су земљу, до последње стопе, очистили од непријатеља. Она је пореметила све планове централних сила на Балкану, а нашим непријатељима задржала је измахнуте руке.
Аустро-Угарска, потучена и осрамоћена, сменила је врховног заповедника војске на јужном ратишту и одустала је за дуже времена од свих покушаја за нове офанзиве. Њезин положај те јесени и зиме постао је врло критичан и на северном бојишту, где су Руси држали већи део Галиције и покушавали да продру кроз Карпате. Али Србима није било суђено да почину. Хигијенске прилике, које ни пре рата нису биле много повољне, постале су за време овог тешког ратовања, с растуреним кућама, са уништеним имањима, са гомилама лешева и рањеника, управо страшне. Избише епидемије. Нарочито је била тешка зараза пегавог тифуса, која је узела огромне размере и покосила на хиљаде живота, можда више него сама борба. То је учинило да Срби нису могли искористити потпуно своју победу и да нису могли прећи у нападај и придружити се са своје стране Италији, кад је ова, у пролеће 1915., објавила рат Аустро-Угарској, и кад је руска војска, пред уједињеном снагом Немачке и Аустро-Угарске с великим губитцима почела да узмиче из Галиције и Пољске.
Балканско Полуострво добило је током 1915. године изузетан значај за све европске силе. Крајем октобра 1914. била се Турска придружила централним силама, Немачкој и Аустро-Угарској. Немачка, која је придобила Турску за сарадњу, намеравала је да успостави непосредну везу с њом и да ратиште пренесе у Азију, како би Енглеску угрозила на њеним осетљивим тачкама у Индији и Египту. Русија, која је већ у јесен 1914. почела све више осећати недостатак ратног материала, желела је да са својим савезницима добије ближи и сигурнији додир, него што је био онај преко Северног, често залеђеног и далеког, Мора. Њезина жеља подударала се са интересима Енглеза, који су хтели да онемогуће учвршћивање Немаца у Цариграду и извођење њиховог плана. Тако је у пролеће 1915. дошло до заједничке акције енглеске и француске флоте, која је у више узалудних наврата покушавала да продре кроз Дарданеле, и до велике, исто тако узалудне, њихове копнене експедиције на Галипољу. Да би пресекла та њихова настојања немачка влада је, споразумно са аустро-угарском, била решила да обезбеди и рашчисти копнени пут за Цариград. На том путу требало је сломити српски отпор, милом или силом. Кад извесне сугестије за сепаратни мир нису успеле решило се на борбу. За савез против Срба придобили су и Бугарску, иако су јој Русија и остале савезнице јамчиле, да ће, у случају лојалне неутралности, добити један део српске Маћедоније. Краљ Фердинанд, аустриски пријатељ, и добар део Бугара с њим, обрнуо се тад не само против Срба, него и против своје ослободитељке Русије. Други део Бугара, с неколико угледних државника на челу, није се слагао с таквом политиком, али је био немоћан да је спречи. Али је само вођа бугарских земљорадника Александар Стамболиски енергично дизао свој глас против тог рата и због тога био затворен. С Бугарима је био склопљен уговор, по коме је Србија имала да се подели између ње и Аустрије. Граница би ишла долином Мораве у северној Србији, док се о границама у јужној Србији имало накнадно одлучити. Румунија, савезник Немачке и Аустро-Угарске, није хтела да уђе у борбу на њиховој страни, јер је своје национално уједињење морала остварити само сломом Аустро-Угарске Монархије. Грци су, по савезном уговору с нама, имали да уђу у рат, ако би ми били нападнути од Бугарске. Сем тога, све до пролећа 1915. Русија је на бојном пољу стајала боље од Аустрије. То је све задржавало Бугарску да остане мирна. Али кад је руска војска током 1915. године била одбачена далеко натраг и ослабљена у осетној мери и кад је грчки краљ Константин, зет цара Вилхелма, дао разумети, да он не мисли извршити савезничке обавезе према Србима, Бугари су дигли главу и веровали су да је дошао час њихова обрачуна. Не верујући у аустриско војно вођство они су тражили да врховни заповедник буде један истакнути немачки генерал. То им је испуњено. За главнокомандујућег постављен је нико мањи него победилац Руса из офанзиве од пролећа те године, генерал Макензен. Уговори између Бугарске и централних сила потписани су 24. августа 1915. Брзо потом Бугари су прогласили мобилизацију. Знајући да је та мобилизација уперена против Србије, српска влада је хтела да је спречи посредовањем војске, али су је савезничке владе одвратиле од тога верујући бугарским службеним изјавама, да они не мисле напасти свог суседа.
Добро припремљена немачко-аустриска офанзива почела је 22. септембра 1915. У исто време и Бугарска је објавила Србији рат. Главна офанзива кренула је овог пута с Дунава и преко Београда, а споредне армије оперисале су од Босне и Херцеговине према западној Србији и Црној Гори. Пут моравском долином водио је најбрже и најкраће у срце Србије. На североистоку Немци су дошли у везу са извесним одредима Бугара, чија је главна снага била упућена на линију од Ниша до Велеса. Срби су имали према себи огромну надмоћ. Било им је обећано да ће им прискочити у помоћ већа армија Француза и Енглеза, који су са Галипоља баш у то време били пребацивани у Солун, у нову савезничку базу. Али од те помоћи није било скоро ништа. Извесни француски одреди, мали по снази, нису допрли даље од Ђевђелије и Градског, а била је и мала помоћ у артиљерији и техничким трупама. Срби су очекивали бар ово друго. Јер према тешким немачким топовима наша истрошена артиљерија била је и сувише слаба и није се могла одржати. Па ипак отпор Срба био је задивљавајући. Борило се са епским пожртвовањем. Београд је брањен неколико дана, и са положаја изнад града, и на обали, и по самим улицама. Сам Макензен је у свом делу Писма и белешке писао о нама с пуно похвале. "У Србима сам познао најбоље војнике Балкана" казао је на једном месту изрично. Кад су Бугари почели залазити с леђа и надирати сила са три стране Срби су морали попуштати и повлачити се све хитније према југу. Како су железница и пут према Солуну били пресечени једини правац повлачења могао је бити кроз албанске врлети. За месец дана борбе непријатељ је већ био продро до Ниша и Краљева.
Једно време помишљало се да се војска прибере и пружи последњи отпор на класичном Косову. Па ту или да се одржи или пробије. Борба би несумњиво била силна и величанствена, али узалудна. Непријатељ је био и многобројнији и јачи. Превладала је с тога одлука да се војска спасе, с чашћу и с образом, и да се уз савезнике, опорављена и реорганизована, врати на нове подвиге. Решило се, да се у Пећи и Призрену спали и поломи све од материала што би непријатељу могло бити од користи, па да се преко Црне Горе и Албаније избије на море. Боље то, него можда бити заробљен или натеран на срамотну капитулацију. С војском је ишао и велик број избеглица који су тај мучни и језиви поход, у касну јесен, преко снегом покривених кланаца, по беспућу и по козјим стазама, претварали скоро у поворку очајника. Падало се од умора, од глади, од мраза, од арнаутске заседе. Спасавао се само го живот. Али и вера и нада. У нашој прошлости нема жалосније сцене од те, али у суштини ни величанственије. Напуштати отаџбину, прегажену од непријатеља, под оваквим условима, а ипак дубоко веровати у њезину победу и васкрс, то, доиста, нису обични примери у историји, нити су такви нараштаји били од мекушног ткива!
На том путу било је тешкоћа не само од непријатеља, него и од савезника. Пре него што је ступила у рат Италија је у Лондону са Енглеском, Русијом и Француском склопила уговор, по ком је обезбеђивала за себе, међу другим, не само Истру него и већи део Далмације са скоро свима главнијим острвима, а за остатак тражила пуну неутрализацију. Српска влада није пристајала на тај уговор, јер је он осетно погађао Хрвате и будућу српску обалу. Италија је сад употребила прилику да прави притисак на српску владу. Чак су се према болесном краљу Петру понашали у Валони без дужних обзира. Отезали су са одашиљањем лађа и хране за избеглице. Тек на енергично посредовање цара Николе убрзана је акција спасавања и стизале су у већем броју талијанске и француске лађе. Највећи део војске превезен је на острво Крф. На оближњем малом острву Виду остајали су они невољници, који су, исцрпљени напорима, умирали као снопље, грчевито стежући комаде хлеба и драге успомене из отаџбине. На Крф је прешао и престолонаследник регент са владом.
Иза Србије није се могла одржати ни Црна Гора. У првој години рата њезина војска није имала неких већих подвига. У Босни је оперисала заједно са Србијанцима у јесен 1914., па се повукла, а у Херцеговини и Боки није успела да савлада ниједно од већих граничних места сем Будве. Црногорски службени кругови тужили су се оправдано на велику оскудицу у муницији и другом ратном прибору. Што се имало истрошило се у ратовима 1912-3. године, а за обнову није било ни времена ни средстава. Најзначајније дело црногорске војске у овом рату била је битка на Мојковцу. Да задржи аустриско надирање и омогући повлачење деловима србијанске војске преко Чакора, северна црногорска војска Јанка Вукотића дала је дуг и жилав отпор на линији Јавор - Рожај - Бијело Поље. Главна борба водила се на Бадњи дан и сам Божић. У њој се нарочито истакао Милош Меденица, заповедник колашинске бригаде. Одбрана идеалисаног Ловћена није, међутим, била ни приближно тако славна. Људи су патили од оскудице свега, али је било и извесне пометености међу људима. Црногорска влада, да би спасла земљу, била је понудила сепаратни мир, али јој је бечки двор ставио тако понижавајуће услове (црногорска војска имала је бити разоружана и делом интернирана; Аустрија ће преко црногорског подручја водити даље рат; управу у земљи вршиће Аустријанци, који ће посести пристаништа, железницу и тврђаве) да би Црна Гора, и да се склопи мир под таквим нагодбама постала аустриска покрајина исто онако као да је и покорена. Сам цар Франц Јосиф тражио је, да се Црној Гори очува само "привидни суверенитет". Краљ Никола није могао да прими те услове и напустио је Црну Гору. У земљи је остао његов син, тешко болесни кнез Мирко, који је извршио аустриске услове и доскоро умро. Наследник престола, кнез Данило, који је био ожењен немачком принцезом из породице Мекленбург Стрелиц и који је био уверен германофил, напустио је земљу раније и није показивао никаквог дубљег интереса за њезину судбину. Велики део црногорске војске није могао да избегне. Добар део вођа био је интерниран у Аустрију заједно са неколико стотина млађих интелектуалаца и истакнутијих људи из народа.
Број српских војних лица, која су успела да се спасу, ценио се на 120.000. Она су, после краћег одмора, поново стављена у војне редове. Потребни материал и оружје добила су од савезника, а првенствено од Француза. За то време савезници су у Солуну створили моћну операциону базу и образовали нови солунски фронт. Немци, да не би отежавали већ и иначе мучну ситуацију краља Константина, нису хтели из почетка да прелазе грчку границу и нападају Солун, а пошто су се савезници ту учврстили тај би нападај стајао великих жртава. Веровали су, сем тога, да тај фронт нема великог војничког значаја и да ће сами Бугари, с нешто њихових и аустриских јединица, моћи да га држе у шаху. И сами савезници нису том фронту придавали велике важности и хтели су чак једно време да га напусте. Одржан је живим настојањем српске владе и на заузимање неких француских војних и политичких лица. Нарочито се залагао за њ министар Аристид Бриан. Сам краљевић регент ишао је у Енглеску, Француску и Италију, да уверава тамошње кругове о потреби одржавања тога фронта. Док је тога фронта било је и наде да ће почети и непосредна акција за спас Србије; са тим фронтом, на домаку отаџбине, биле су и везе са њом ближе и непосредније. Али, да би се тај фронт одржао, Србија је морала принети нову жртву и у току 1916. год. упутити на њ и последње остатке своје војске.
У Америци се током 1915. и 1916. год. била развила жива агитација, да се међу југословенским исељеницима прикупи што више добровољаца за смену и попуну изморених србијанских бораца. Одзив је био врло леп, нарочито међу Србима из Херцеговине и Лике. Хрвата и Словенаца било је са те стране врло мало. У исто време јавио се покрет и међу Југословенима у Русији, који су тамо доспели као вољни или случајни заробљеници из аустриске војске, да се ставе у службу свом народу. Руски цар одобрио је организовање југословенских војних јединица и наредио је, да им се опрема врши из руских средстава. У лето 1916. образована је већ прва дивизија са 458 официра и 15.535 војника. Број би био свакако већи, да велик део људи није раније прешао у Србију, а ово формирање нове јединице у Русији почело је тек после слома Србије. После се и тај број повећао. Кад је у августу 1916. и Румунија ушла у рат против централних сила додељена је југословенска дивизија руској војсци и отишла је на фронт у Добручу. Већ 24. августа ушли су извесни делови те дивизије код Добруче у борбу с Бугарима, која је била веома крвава. Југословенски добровољци изгубили су ту и у каснијим војевањима по Добручи 42 мртва официра и 718 људи, а рањених 203 официра и 6.017 војника. После руске револуције, која је избила 1917. године већи део тих добровољаца, претежно Срба, кренуо је далеким и заобилазним путем на солунски фронт и учествовао је у каснијим борбама. Њихов број износио је 12.694. Остали су се расули по Русији, па су у већим и мањим транспортима, понајвише преко Сибирије, стизали у отаџбину после свршетка рата.
Срби су посели нове положаје на солунском фронту у лето 1916. год. И брзо су, још тог истог лета, ушли у нову ватру. Бугари и Немци, обавештени о вероватности рата са Румунијом, хтели су да једним препадом рашчисте ситуацију на југу и онеспособе тамошње противничке снаге, да им не би постале опасне за време борби са Румунима. С тога су 4. августа напали на српске положаје код Кеналиа, у уверењу да неће имати тешка посла. Али су се преварили. Напад је брзо задржан, и то без нарочито великих жртава. Наскоро потом српске и француске јединице предузеле су контраофанзиву, да поправе положаје и олакшају Румунима. У овој офанзиви српска војска посведочила је своју стару вредност. Нарочито се одликовала у страховито крвавим борбама око Кајмакчалана, чији врх има 2.525 метара. Борбе су трајале од 12. до 30. септембра и однеле су много жртава. Резултати ове офанзиве нису били велики. Од већих места освојен је био само Битољ, 6. новембра, и с њим је и његовом околицом био повраћен и ослобођен први комад драге отаџбине.
Вести о том успеху дигле су мало дух и у окупираној Србији. Тамо је притисак непријатеља био врло тежак. Бугари су безобзирно убијали народну интелигенцију, нарочито свештенике и учитеље. Сурдулица је постала чувена по гомилама ту и у околини покланих српских првака. Скопског митрополита Вићентија чак су жива спалили. Немци су били више људи и чак су заштићавали појединце од бугарских зверстава. Аустријанци су велик део угледнијих људи одвели у интернацију, а остале су држали под сталном присмотром. И они и Немци износили су из земље све што се могло, не само храну, него и ствари из приватних кућа и државних надлештава. Појединци су вршили и садистичка мучења, и силовања, и свирепе злочине. У народу је с тога било много огорчења. Кад су Бугари почели да регрутују наше младиће за своју војску чаша се препунила. У фебруару 1917. избио је устанак у топличком крају, коме се стављају на чело Коста Пећанац, Коста Војновић и Раде Влаховић. Први међу њима стигао је аеропланом са солунскога фронта у тај крај; други су успевали да се прокраду између непријатељских редова и да се врате с поузданим извештајима. Устаници су успели освојити Куршумлију и Прокупље, па су проширили акцију кроз целу Топлицу и у Крушевачку жупу. Непријатељ је дигао против њих велику снагу и угушио је устанак у крви. Пало је на 15.000 жртава не само људи, него и жена и деце. Исто је тако био кренуо четничку акцију и у Црној Гори генерал Р. Вешовић, али није могао да узме већег маха и да истраје до краја.
У српској војсци било је у то доба, међу вишим и нижим официрима, извесне мучне кризе. Такозвана Црна Рука, у којој се учланило неколико официра несумњиве вредности и несумњивог патриотизма, добила је била амбиције да изиђе из свог чисто војничког круга и да утиче непосредно на све државне послове. Као све организације чији су чланови ушли у ближе везе личним додиром и са истом идеологијом, и чланови Црне Руке почели су према другима претстављати једну ужу заједницу и тежити да узму све важније положаје у руке било својих људи било људи у које су они имали поверења. То је, природно, довело до непријатељства између црнорукаца и оних који су се осећали од њих потиснути и угрожени. То је, још пре избијања Светског Рата, довело припаднике Црне Руке и до сукоба са радикалском владом. Од избијања рата тај се сукоб заоштрио још више. У избеглиштву, далеко од отаџбине, лако раздражљиви, људи су постајали лакше приступачни свакој достави и свакој сплетци. Црнорукци су били оптуживани не само да раде против владе, него чак и да су спремали атентат на престолонаследника. Један инцидент на фронту дао је повода за велики процес против њих, који се водио у Солуну. На том процесу осуђен је на смрт, са још двојицом чланова, претседник организације пуковник Драгутин Димитријевић, а други чланови осуђени су на више година робије. Они су касније били помиловани, док је над Димитријевићем и оном другом двојицом извршена смртна казна. Та криза имала је одјека и у политичком животу. Коалициона влада, у којој су учествовали претставници радикалне, самосталске и напредњачке странке, растурила се и владу су после тога образовали сами радикали.
Година 1918. донела је одлуку на бојиштима. Револуција у Русији довела је до расула војску и онемогућила даљи отпор. Бољшевичка влада морала је са великим жртвама да прими мир у Брест-Литовску и да сву пажњу обрати учвршћивању своје власти. ослобођена од руске опасности, Немачка је напрегла сву своју снагу да изнуди решење на западном фронту. Од марта до јула предузела је три велике офанзиве, али је њима постигла само делимичне успехе. Док је Русија за три године везала на свом фронту велике снаге немачке војске могле су Енглеска и Француска, којима се од 1917. год. придружила и Америка, развити ратну индустрију до неслућене мере, изградити одбранбени систем, и прикупити неслућен број војника. Кад је од јула 1918. год. почела дуго припремана контраофанзива савезника Немачка јој није могла одолети. Почела је попуштати и отступати, и то у све бржем темпу.
Са офанзивом на западу припремана је и велика офанзива на солунском фронту. Врховну команду над целом савезничком војском имао је француски генерал Франше д’ Епере, а над српском, поред престолонаследника Александра, прослављени војвода Живојин Мишић. Од 29 на том фронту прибраних дивизија било је седам српских, шест пешачких и једна коњичка. У свом делу Српска војска и солунска офанзива генерал Милан Недић каже: "Пред офанзиву 1918. обе стране располагале су скоро једнаким снагама: свака са по 600.000 људи. Непријатељ је био надмоћнији у пешадији, а савезници у коњици, авијацији и оруђима, нарочито великог калибра". У зору, 1. септембра, почела је савезничка офанзива на линији Соко - Добро Поље - Ветерник са страховитом ватром из 580 топова. Дан потом, пошто је артиљерија прокрчила пут, кренула је на јуриш српска и француска пешадија. Њихов налет био је неодољив. Бугарски фронт био је пробијен и после четири дана огорчене борбе бугарска војска била је растројена и разбијена. Како ствари на источном крилу, на фронту који су држали Енглези и Грци, нису ишле добро, колебала се савезничка команда, да ли да се офанзива настави или да се пређе у одбрану. Тада је краљевић Александар издао ону енергичну историску заповест: "Напред, у славу или смрт!" Српско напредовање настављено је потом са истим полетом, помагано од француских пешачких и коњичких јединица. Бугарска, видећи растројство своје војске, а иначе незадовољна понашањем својих савезника, решила се брзо на сепаратан мир. Већ 13. септембра јавили су се њихови емисари тражећи мир. Кад је потом стигло њихово изасланство у Солун бугарски претставници понудили су генералу Епереу да, као савезници, пређу на њихову страну. Епере је одговорио војнички отсечно и кратко: "Никако. Ви сте побеђени и подносите закон победиочев." Услови за мир ипак нису били много тешки. Водило се извесних обзира. Учињено је мудро да ниједан српски пук не буде упућен у Бугарску, да не би дошло до тешких сцена освете. Главни кривац за рат, краљ Фердинанд, одрекао се престола и 21. септембра напустио је Бугарску заувек.
Слом бугарске војске и продирање савезника с југа убрзали су и слом Аустро-Угарске. Она је већ пуцала на свима странама. Срби и један део Хрвата и Словенаца, Румуни, Талијани, који су били њезини поданици, симпатисали су са својим сународницима у противничком табору и гледали су да им буду на помоћи гдегод су могли. Чеси су се као војници предавали на свима фронтовима, а у унутрашњости су дали разумети, да нису више, као некад, стубови Хабзбуршке Монархије. Са старим царем Францом Јосифом, који је умро 8. новембра 1916., сахрањена је и стара Дунавска Царевина, прави анахронизам нашега времена. Његов наследник, цар Карло, био је човек слабе воље. Примио је власт, кад је држава, после неколико тешких пораза, била искрвављена, дубоко незадовољна, и кад се у њој осећала оскудица на свима странама и у свачем. Царева жена Зита, из породице Бурбон Парма, много енергичнија од њега, гледала је да спасе династију и оно што се још могло спасти. Преко свог брата Сикста, који је био официр у француској војсци, покушала је сондирати терен за сепаратан мир. Кад се дознало за те преговоре двор је био компромитован у великој мери према Немачкој, а у сопственој земљи то је само појачало расположења малодушности. Да би ублажио опозицију цар је помиловао многе политичке кривце и хтео је да отстрани преке мере притиска, али је све то дошло доцкан, кад је свет већ био начисто с тим да се слом приближује. Осећало се, да су то из Беча више знаци слабости него истинске добре воље. Слом Бугарске повећао је број дефетиста и изазвао панику. Рат се поново примицао јужним границама Царевине. Тад су постале скоро крилате оне речи: "Боље и крај са страхотама, него страхоте без краја". И у Немачкој, сјутри дан по бугарској капитулацији, смењен је државни канцелар, а сам шеф Генералштаба, маршал Хинденбург, оправдавао је бугарским сломом потребу, да се час пре почну преговори за мир.
Савезничка војска продирала је за то време даље. Немци су узалуд покушавали, да хитним појачањима, доведеним из Русије и Румуније, зауставе напредовање савезника с југа. Морал њихових трупа није више био онај стари, а није се све могло ни извести онако како се замишљало. Срби им нису дали времена да се реорганизују. Пред Нишем 47 немачких батаљона, на утврђеним положајима, није могло зауставити 27 српских. После Ниша, наши су одбацили непријатеља и код Параћина и код Крушевца и у другим мањим окршајима, па су већ 19. октобра стигли у Београд. Србија је била ослобођена у једном сјајном војничком замаху. Непријатељ није могао да се одржи ни на линији Саве и Дунава. Његова је снага била сломљена и деморалисана, и то без изузетка. Победоносна српска војска није се задржала на свом дому, да се после толиког замора одмори и да окупи своје растурене укућане, него је наставила свој поход. Хтела је, жељно очекивана, да донесе ослобођење и осталој браћи преко Саве, Дунава и Дрине.
Аустрија је сама ставила југословенско питање на дневни ред од дана прогласа анексије Босне и Херцеговине, а нарочито од објаве рата. Пред целим светом она је своје поступке објашњавала тим, да Србија са својом националном активношћу угрожава њене јужне области, да жели створити Велику Србију, или извршити уједињење Југословена под својим окриљем. Улога Србије као Пиемонта значила је од самог зачетка непријатељство према Бечу. С друге стране, сами аустриски кругови, нарочито војнички и клерикални, истицали су потребу стварања једне јаче југословенске заједнице. Они су то тражили првенствено из ова три разлога: 1) да тим онемогуће решење, које би било у корист Београду и тези, да се уједињење врши ван граница Хабзбуршке Монархије; 2) да се уједињавањем католичких Хрвата и Словенаца новој заједници да претежно католички карактер, са средиштем у Загребу, који је важио као искрено одан династији; и 3) да се јачањем Југословена, оданих династији, сузбије сувише велики утицај Мађара и њихових прохтева за што већом самосталношћу. То ново преуређење Аустро-Угарске Монархије имало би се извести тако, да се аустро-мађарски дуализам замени триализмом Аустрије, Угарске и Југославије. О овом програму се много говорило. На њему су живо радили хрватски политичари око дра Јосифа Франка у Загребу и надбискупа Јосипа Штадлера у Сарајеву. Тај програм прихватао је и вођа словеначких клерикалаца др Иван Шустерчић. Међутим, нико од одговорних чинилаца у Дунавској Монархији није ни хтео ни смео да приступи озбиљном решавању тога питања. Данас пријатељи бившег престолонаследника Франца Фердинанда уверавају, да је и он био напустио тај план, иако се на много страна тврдило и веровало, да му је он био носилац. Неоспорна је чињеница, да све до свршетка рата није учињен ни један једини корак да се то питање пречисти. Није се чак дало ни да се Далмација уједини с Хрватском, иако се то тражило преко педесет година. Знало се добро, да би се Мађари против тога борили свима средствима и да не би био искључен ни грађански рат због тога. И Немци, који су ради понемчавања алпских области били основали своју "Јужну Марку" (Sudmark), не би лако упустили Штајерску и Крањску и свој прилаз на море, као ни своје велике трговачке и ратне луке у Трсту и Пуљу.
А питање је међутим било сазрело. Југословени у Аустро-Угарској били су поцепани у четири управна подручја. Сви Словенци и Хрвати и Срби из Далмације и Истре налазили су се у саставу Аустрије и ишли су у бечки парламенат, а имали су и своје покрајинске саборе у Задру, Трсту и Љубљани. Срби и Хрвати Бачке, Баната, Барање и Међимурја стали су под непосредном влашћу Мађара; Хрвати и Срби у Хрватској и Славонији имали су какву-такву самоуправу; док су Срби и Хрвати Босне и Херцеговине живели као одвојена целина, зависни и од Аустрије и од Угарске. Шест милиона Југословена, тако расцепканих, није могао доћи до свог правог израза ни у Бечу ни у Пешти; они су и у бечком и у пештанском парламенту, као и у заједничким делегацијама, претстављали само незнатне мањине. Таква подела омогућавала је Немцима и Мађарима да их мајоризирају и искоришћавају и да често прелазе преко њихових најосновнијих права и захтева. Да се такво стање неће моћи трајно одржати било је несумњиво. Инстикт самоодржања тражио је, да се југословенска снага уједини. Није било у народу ниједне странке која то није желела. Разилажења је било само у питању ко ће и како ће извести то уједињење и које би све области оно имало да обухвати. У прво време, од Илиризма и Штросмајерова Југословенства, чинило се, да ће то извести Хабзбуршка династија, која је од XVIII века показивала тежње, да постане ослободитељ балканских Срба од Турака и да их споји са својим поданицима. У хабзбуршки оквир веровала је све до слома 1918. године још увек већина Хрвата и Словенаца. На Србију нису увек помишљали ни сви Срби, иако је вера у њу постепено расла. Мислило се, у осталом не без разлога, да је њена улога у том правцу неостварљива. Ни понеки краљеви у Србији нису у то веровали. Снага Србије у односу према Дунавској Монархији била је толико несрављено мала, да је доиста свака нада у том правцу могла изгледати као маштаније. А међутим свет је ипак веровао. И то од доласка краља Петра све више. Са неком дубоком самоувереношћу, са неком мистичном снагом, са нечим што је било и наивно и величанствено у исти мах.
За време овог рата против Аустро-Угарске Монархије био је огроман део њезиних поданика. Словени сви. Чак и Пољаци, који су се у њој осећали боље него у Немачкој и Русији, нису крили да желе изаћи из њене заједнице. Победа Немаца и Мађара значила би несумњиво нови и осиони притисак на све оне који нису били с њима и повећала би њихову превласт. Тамнице и концентрациони логори били су пуни људи који су бечким органима били сумњиви и које су њихове власти оптуживале ради сметања јавнога поретка и велеиздаје. Најбољи људи из Далмације, Хрвати и Срби, вучени су од тамнице до тамнице; а у Босни и Херцеговини страдали су Срби, православни и муслимани. Ђаци из свих босанских државних гимназија извођени су пред суд што су улазили у националистичке организације, а у Бањој Луци и Сарајеву тужена је ради велеиздаје већина тадашње српске интелигенције у Босни и Херцеговини. Суђени су чланови управе друштва "Просвете", соколи, побратими; све што је национално осећало и радило. Разумљиво је с тога, што је тада сазрела на много страна мисао и одлука, да се кидају све везе са Аустро-Угарском државом и да се уђе под крило Белога Орла, који је с чашћу водио главну и праву борбу.
Српска Народна Скупштина, као и цео народ Србије, свесно су поставили свој програм. Већ у зиму 1914. год., после слома аустриске офанзиве, Народна Скупштина одобрила је једногласно изјаву владину, да она сматра "као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања, које је, у тренуцима када је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца". Мало потом образован је у Риму и један одбор од хрватских избеглица из Аустро-Угарске Монархије, који се, попуњен после и Србима и Словенцима и другим Хрватима из те државе, претворио у Лондону у Југословенски Одбор. Аустро-Угарски Југословени наглашавали су јединство нашег народа и жељу, да се југословенско питање реши у целини, не одвајајући ствар ни једног племена од другога.
У тим тежњама водећих личности Југословенског Одбора било је искреног уверења, да је боља будућност целог нашег народа само у његовој чврстој заједници. Идеологија целог једног столећа најбољих и највидовитијих људи наше расе долазила је у тим настојањима јасно до свог изражаја. Народно јединство, које се оснивало на истој раси и истом језику и биолошкој измешаности на балканском терену, било је основа целога рада. Оно је тада било у многим устима, и наглашавано је на све стране, и у земљи и у иностранству. Код једних оно је несумњиво било ствар искреног уверења и они су му остали верни до краја. Код других то је била потреба практичне политике. Ево зашто. Савезницима је било много стало до тога да добију Италију као новог ратног друга, нарочито откад се видело да у Русији ствари не иду онако како се желело. За улазак у рат Италија је постављала тешке услове. Савезници су јој уговором у Лондону од 13. априла 1915. признали унапред велике уступке, добрим делом на рачун Срба и Хрвата. Италија је имала да добије северну Далмацију с многим острвима и да се укешти, раздвајајући, северно хрватско од јужног српског приморја. Тај Лондонски Уговор, који је био дипломатска тајна, веома је заплашио Хрвате. Није се знало шта он све садржи и какав уопште став може Италија заузети према њима. Талијани су пред Европом оптуживали Хрвате као Аустрији одану чељад и њихов отпор на Сочи и по истарском и горичком кршу тумачили су као непријатељство не само према Талијанима, него према савезницима уопште. Хрвати се нигде нису појавили као самосталан фактор у борби против централних сила, а нека њихова војничка и политичка лица служила су им верно. Шта може снаћи Хрвате саме ако и кад победе савезници? С тога су извесни хрватски политичари сматрали за потребно да своју ствар вежу са српском, да поистовете своје интересе, јер су Срби у савезничким земљама уживали и глас и поверење. Југословенски Одбор узео је као свој задатак, да појача интерес Европе за југословенско питање, које је у њој било мало познато, да га обавести о нашим заједничким тежњама у прошлости и садашњости, и да сузбија не само аустриско гледиште на то питање, него и талијанско. На чело Југословенског Одбора дошао је претседник сплитске општине, адвокат др Анте Трумбић, један од најугледнијих хрватских политичара, који је активно суделовао и код стварања Ријечке Резолуције. Од Срба ту су били из Босне и Херцеговине Душан Васиљевић, др Никола Стојановић и др Милан Сршкић и после од Војвођана Вељко Петровић. Од Србијанаца био је једини Павле Поповић, професор југословенске књижевности са београдског Универзитета, који је од раније имао много веза са људима ван Србије. Први проглас Југословенског Одбора објављен је на Ђурђев-дан 1915. и говорио је: "Читав југословенски народ, Срби, Хрвати и Словенци, сви ми очекујемо од овога рата уједињење свију народних удова и читавог свог територија у једну независну државу". "Борба Србије и Црне Горе није борба освајалачка за проширењем граница, ове су двије српске државе протагонисти у ослобађању свих Југословена, и њихова је задаћа свију нас: зајамчити нашу народну егзистенцију на нашем уједињеном земљишту." Када је наступио слом Срба - упутио је Југословенски Одбор 11. фебруара 1916. депешу регенту Александру изражавајући у њој своју наду да "она домовина која ће ускрснути из страшнога метежа, којему смо сведоци, неће више бити обновљена Србија, па не ни повећана, него она треба да захвати читав југословенски народ и читаво његово народно земљиште, уједињено у једну државу, под славном династијом Вашега узвишенога оца." Краљ Александар, искрено одушевљен југословенском идеологијом, после повратка са свог пута по савезничким земљама, упутио је 7. априла 1916. проглас препорођеној српској војсци, казујући у њему како су наши савезници вољни "да нас у овој великој борби снажно помогну да Србију створимо великом, те да обухвати све Србе и Југословене, да је учинимо силном и моћном Југославијом, која ће оправдати досада принете жртве и одговорити захтевима новога доба."
Код Хрвата није било јединства у погледима. Кад је умро цар Фрањо Јосиф Југословенски Одбор је наглашавао, да кида све везе са Хабзубршком династијом, али је већина Хрватског сабора у својој адреси новом владару обнављала "староставни завјет вјерности" и молила да јој Престо помогне доћи до народног уједињења у оквиру хабсбуршке државе. Тај оквир тражила је и такозвана Мајска Декларација словеначких и хрватских чланова бечкога парламента, донесена 17/30. маја 1917., у којој се захтевало "на темељу народнога начела и хрватскога државнога права уједињење свих земаља у монархији, у којима живе Словенци, Хрвати и Срби". Срби на ту изјаву нису пристајали. Они су, у широким масама Аустро-Угарске, највише желели Велику Србију; а они кругови који су се одушевљавали ширим југословенским схватањима нису могли, макар и привидно, одобрити тај оквирни програм као ни базу хрватског државног права.
Одлучан обрт у држању многих Хрвата и Словенаца у Аустро-Угарској Монархији донео је Крфски пакт. Тај пакт, склопљен 7/20 јула 1917. између српске владе и Југословенског Одбора на Крфу, предвиђао је стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као независне уставне и парламентарне монархије под династијом Карађорђевића, са јединственом територијом и јединственим држављанством. И ту је полазна тачка била, да је "наш троимени народ један исти по крви, по језику говорном и писаном, по осећањима свога јединства, по континуитету и целини територије, на којој неподвојено живи, и по заједничким животним интересима свога националнога опстанка и свестранога развитка свога моралнога и материјалног живота." Нови устав за целу државу имала је донети Уставотворна скупштина. Овај програм, на који је пристала српска круна и српска влада и који су прихватали хрватски родољуби, истина без формалног мандата од свог народа, био је доиста основа која је могла наћи одзива у народу. Највећи део интелектуалаца поздравио је с радошћу и у земљама Аустро-Угарске Монархије, као и ван ње. И од ње је очекивао, с пуно искреног радовања, бољу будућност за цео наш народ.
Када је крајем 1917. године, други дан Божића, Вудров Вилсон, претседник Северноамеричке Уније, изнео четрнаест тачака, које је сматрао као основу мира међу народима, он се у две тачке дотакао и нашег питања. У десетој изражавала се жеља, да се народима Аустро-Угарске даде могућност за аутономан развитак, а у једанаестој казивало се, да треба васпоставити Србију и Црну Гору и дати Србији слободан излаз на море. Дан пре тога претседник енглеске владе, Лојд Џорџ, у жељи да одвоји Аустрију од Немачке, изнео је неку врсту сугестије, да се аустро-угарско питање реши на тај начин, што би се дала аутономија тамошњим "потлаченим" народима. Лојд Џорџ је нарочито био под утицајем талијанског пораза код Капорета у јесен 1917. год. и руског попуштања за време револуције и у Брест Литовску. "Савезници су се већ налазили у горем положају у поређењу с централним силама. Пораз Италије повећао је ту разлику у опасној мери." Тако каже он сам у својим Ратним мемоарима. Ти говори изазвали су код Југословена врло непријатно изненађење и велику забринутост. По њима, цела дотадашња борба, са толиким жртвама, могла је остати узалудна. Присиљена да моментално прими те услове Аустрија их је касније могла одбацити; а ако се сад извуче читава из овог страховитог лома велико је питање да ли ће се и кад ће се дати опет прилика, да се наши људи отресу њезиних веза. Југословенски Одбор протестовао је с тога 29. децембра против Џорџова говора тражећи не аутономију него потпуно ослобођење. У Загребу је поводом тога 17. фебруара 1918. сазван збор свих виђених и незатворених југословенских политичара. На њ тад нису дошли претставници Српскохрватске Коалиције, која је држала власт у земљи и која се бојала да не изазове реакцију војничких елемената, долазак на власт франковаца и ново гоњење Срба. Полиција је први дан растурила састанак, али га је после, на посредовање угледних чланова Коалиције, дозволила, али као приватан састанак у стану лекара дра Анте Павелића, тада претседника Старчевићеве странке права. Тада је донесена одлука, да се изведе концентрација свих народних снага, "које, стојећи на становишту народнога јединства и ослањајући се на начело народнога самоопредељења, захтевају да се створи национална, независна и на демократским принципима саграђена држава Словенаца, Хрвата и Срба." У то доба, под хабзбуршком влашћу, више се доиста није могло рећи. И таква изјава била је заплењена. У њој је јасна разлика према оном што је садржавала Мајска Декларација: у њој се ни једном речју не помиње оквир ни однос према династији, а, иако је донесена у Загребу, у њој нема помена ни о хрватском државном праву. На том састанку било је решено, да се приступи и оснивању Народног Већа.
Одмах потом приступило се оснивању организација на основу Крфскога пакта и ове фебруарске резолуције. Ушло се и у ближе везе са Чесима, који су били одлично обавештени и који су имали канала на свима странама. У мају, приликом прославе Народног Дивадла, дошло је у Прагу до неописивих словенских манифестација, што је дало разлога полицији да учеснике натера на напуштање чешке престонице. На све су стране стваране тајне организације, па чак и међу војницима и морнарима. У Боки, у морнарици, изби права побуна, коју су морали силом угушити. Почеше се бунити и разни гарнизони, као у Крагујевцу и Шибенику. Нарочито се систематски помагало бежање из војске. "Зелени кадар", то јест војници који су се одметли у гору, бројао је више стотина, а неки су тврдили да их је било и на хиљаде. У Загребу су лекари вешто и договорно спасавали од војне службе туђину сваког народног човека који је успео да тамо дође. Помагали су и официри, Срби и Хрвати. Загреб је тад постао нека врста збега и братски је помагао. Кад је крајем 1917. кренут Књижевни Југ, да окупи све југословенске честите писце, сва четири његова уредника били су војни бегунци (Н. Бартуловић, И. Андрић, В. Ћоровић и Б. Машић), а прва тројица тек су била изишла из тамница. Сем малих изузетака сва је штампа била ориентисана југословенски. Млађи писци демонстративно су писали екавски, а у Књижевном Југу појавила се давно невиђена и забрањена ћирилица. Писало се у јасним алузијама, и скоро отворено. У песми Петру Прерадовићу, у марту 1918., за време немачке офанзиве на западу певао је Данко Анђелиновић:
Морао нас силник спутати ко роба,
Да се твоје слово оћути и схвати
И сад рјеч је твоја - снага нашег доба:
"За туђинца нема ништа туђа мати."
Мјесто цвјећа прими наших боли знаке:
Крвав грумен земље наше отаџбине,
Танане конопце, тешке лисичине.
Прими вјечни залог вјере наше јаке:
Заједно смо прошли низ Косово ново,
Скупа ћемо поћи и на Куманово!
У децембру 1917. покренут је у идејама Крфског пакта нови дневник Glas Slovenaca, Hrvata i Srba. То све није могло остати незапажено од власти и од непријатељске штампе. Беч је покушао да тај полет паралише акцијом својих људи у народу, али њихов глас није био од утицаја. Против надбискупа Штадлера отворено устају фрањевци, који прихватају југословенску идеју, мада је и међу њима било врло неискрених људи (на пр. фра Дидак Бунтић). Мађари су покушавали преко једног дела муслимана да оживе мисао о аутономији Босне, али нису ни ту наишли на повољан одзив. Свет је предосећао какав ће бити завршетак рата и није хтео да се залеће. У Бечу и Пешти ни у последњи час нису могли да се реше и да нађу какву било формулу за југословенско питање. Цар Карло је, пред сам крај рата, упутио грофа Стевана Тису да обиђе југословенске земље и нарочито да оде у Босну, да би му поднео извештај о стању. Тиса је био изненађен расположењем духова. У Сарајеву, где се надао да би могао наћи разумевања за ближе везе са Пештом, какве су постојале раније, кад су православни и муслимани водили борбу за верско-просветну аутономију, он је наишао на збијен фронт Срба и Хрвата. Они чак нису хтели ни преговарати с њим друкчије него заједнички. Раздражен, Тиса је био изгубио присебност, почео ударати руком о сто, и викати: "Добро, ми можемо пропасти, али ћемо још увек имати толико снаге да вас смрвимо". "Ви се надате нечем од Србије?" говорио је, не предушујући. "А знате ли, да ће та Србија бити управо толика, да је Бугарска увек могне појести за доручак!" Присутни су му на то окренули леђа и изашли из собе.
Изнурена, са напрегнутом снагом преко своје моћи, добрим делом изгладнела и оголела, Аустрија није ни могла ни смела ући и у пету зиму рата. Свет је гунђао гласно. Пример руске револуције деловао је у народу и плашио властодршце. Бечка влада упутила је јавни позив за мир већ 1. септембра. Поводом тога позива одговорили су претставници организација Срба, Хрвата и Словенаца, да Беч нема више права говорити у њихово име. Они су тражили да о својој судбини одлучују сами. После пробоја солунског фронта њихов глас је постајао одлучнији. Видело се да централне силе посрћу. Дизали су главе већ и они који су били малодушни; почели су прилазити народним борцима и они, који су им на почетку рата били непријатељи. Већ 22. септембра створено је у Загребу Народно Веће, у које су ушли претставници свих странака сем франковаца, као и претставници свих народних политичких организација. Основна тачка програма Народног Већа била је: уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца у своју слободну државу. За претседника Већа био је изабран др Антон Корошец, а за потпредседника Светозар Прибићевић и др Анте Павелић. Од Срба у Аустро-Угарској Монархији Прибићевић је тада био несумњиво најача и најпопуларнија политичка личност. Он је био један од твораца и вођа Српскохрватске Коалиције; његов национални програм био је јасан и увек чист. Два му брата, Валеријан и Адам, страдала су у Загребу 1908. год., када је бан Раух почео хајку на Србе и кад је отворио велики велеиздајнички процес против њих; а трећи његов брат, Милан, један од твораца Народне Одбране, налазио се као активни потпуковник и борац у српској војсци. Прибићевић је водио ствари тако, да сви Срби из бивше Аустро-Угарске помогну став југословенски ориентисаних Хрвата и Словенаца, па да, тако здружени, са великом моралном снагом изведу дело народног уједињења и створе моћну Југославију. Такву политику желео је лично и регент Александар и слао је у том смислу и поруке Прибићевићу. С том мисијом дошао је у Загреб и Милан Прибићевић и два српска генералштабна потпуковника. Али је против те политике било и опозиције. Један део Срба није хтео уједињење са Србијом преко Загреба, него непосредно. Срби из Војводине тако су и учинили 12. новембра, а исто тако и народни збор Босанске Крајине у Бањој Луци. У том смислу деловали су у народу и извесни изасланици радикалне странке позивајући се на поруке Николе Пашића. Пашић је доиста желео да се најпре изврши уједињење Срба и да се тачно обележи шта припада Србима, па да тој српској држави приступе и Хрвати и Словенци. Он није био противник уједињења, али је хтео да осигура српски посед. У народу се већ од раније нешто знало, да између Пашића и Југословенског Одбора нема пуне сагласности, а у ово време о том су се ширили тенденциозни гласови са обе стране.
За то време Аустро-Угарска је пуцала. Цар Карло упутио је 3/16. октобра манифест народу казујући да се његова царевина претвара у савезну државу. Хтео је да у последњи час испуни старе жеље Словена и спасе државу на тај начин. Али, везан према Мађарима, и слаб, он је наглашавао у исти мах, да ће целокупност земаља угарске круне остати нетакнута. То значи, да Хрватска остаје и даље у вези с Угарском и да од решавања југословенског питања нема ништа. Народно Веће одговорило је на тај царев манифест 6. октобра да га не прима и да оно преузима вођење народне политике. А водиће је тако, да се створи слободна држава Срба и Хрвата "без обзира на ма које покрајинске или државне границе, у којима данас живе." По сваком схватању то је била чиста "велеиздаја" према хабзбуршкој круни, кидање свих веза и окова. За много невиније ствари плаћало се раније главом. Али овог пута очерупани црни орао није могао ни да залепрша крилима, а камо ли да кликне и пође по плен. Из његових канџи испао је најпре мач, а за њим и круна.
Загребачко Народно Веће, које је без икаква потреса узело власт у своје руке, хтело је да час пре дође у непосредну везу са српском владом. С тога је упутило у Швајцарску свог претседника А. Корошеца, дра Мелка Чингрију и дра Грегора Жерјава. Нови аустро-угарски министар Иностраних Дела, гроф Ј. Андраши, син старог Андрашија са Берлинског Конгреса, обратио се 15. октобра Америци са молбом за сепаратни мир. Пристао је изрично, да се са Чесима и Југословенима воде нарочити преговори. Међутим, већ сјутра дан хрватски сабор је и формално решио, и то једногласно, да кида све везе са Аустријом и Угарском и да жели ући у једну потпуно суверену народну државу. Одмах потом образоване су народне владе у Словеначкој, Истри, Ријеци, Далмацији, Босни и Херцеговини, које је потврдило Народно Веће као врховна власт на том подручју. Свака влада одредила је по једног свог тајника при претседништву Народног Већа, да буде веза између њих. Централисти су у овом последњем акту гледали усредсређивање власти у главном средишту, а федералисти су опет били задовољни стварањем покрајинских влада. Те две струје јавиле су се од првог дана и изражавале су се, не без оштрине, од самог почетка.
Први дани нових влада били су веома тешки. Оне су имале пуно поверења у народу, али мало снаге и скоро никаквих средстава. Срећа је ипак била, да је свет, понесен величином момента, срећан због остварења својих идеала, и свестан одговорности, био спреман на велика прегарања и нове жртве. Нарочито се у тим временима наш српски део показао као истински велик. Он је племенито опростио сва зла и увреде, братски је раширио руке, и нигде није победу и слободу окаљао покољем освете. Тешкоћа је било и иначе. Три велике расуте аустриске армије, без хране, без дисциплине, обезглављене, острвљене крвљу и пљачком, повлачиле су се на три стране преко нашег подручја; преко Истре и Словеније са талијанског ратишта, преко Војводине са србијанског и румунског, и преко Црне Горе и Далмације са албанско-мађарског. Све је то требало да пређе преко наших и иначе насилним реквизицијама опустошених и изгладнелих крајева! Како то спречити без војске, и то поуздане? Брига је била велика. Али се срећно пребродила. Сва та војска била је потпуно деморалисана, заплашена, као изгубљена и гледала је само час пре да побегне од нас и да се дочепа своје куће. Биле су понегде довољне саме наше грађанске страже да их разоружају или упуте на рад. Много више муке било је у Словенији са зеленим кадром, у који су ушли и по неки прави разбојници са жељом да пљачкају, а било је и случајева чисте обести и праве анархије. Све је то мање-више било брзо пресечено, када је дошла српска војска и с њом војнички ред.
Биле су од првог дана велике и политичке тешкоће. На доста страна није било правог поверења. Срби су хтели час пре, без икаквих формалности, сједињење са Србијом. Српске војнике поздрављали су и позивали као браћу и ослободиоце. Међутим, у Загребу се отезало. Хтело се, да се Народно Веће и његово подручје сматра као посебна држава, која ће као таква водити преговоре. Претседништво Већа објавило је, да оно претставља "врховну владу југословенских земаља", да има своју властиту војску и морнарицу и "нотифицирало" је савезничким владама "постанак независне и суверене државе Словенаца, Хрвата и Срба". Овластило је 1. новембра Југословенски Одбор, а не српску владу, да код других држава заступа интересе те нове државе. Од страних сила ниједна није признала те нове државе; једина која је то учинила била је српска влада. Ово наглашавање стварања државе Срба, Хрвата и Словенаца правдало се тим, како треба нагласити да Југословени немају више ништа заједничког са Хабзбуршком Монархијом и да их ваља сматрати као нешто засебно. То је, говорило се, било потребно због Талијана, који су, у последњи час, кад је скоро све већ било прсло, почели своју офанзиву и који су продирали у Истру, Далмацију и Словенију тврдећи да не улазе у савезничко него у непријатељско подручје. У Хрватима и Словенцима они су гледали Аустријанце и тврдили су, да се они нису отресли старих веза спонтано, него под утиском талијанске победе и са намером да је изиграју. Само Народно Веће имало је и бржег и непосреднијег начина, да покаже Талијанима свој национални став. Али поред горњег разлога постојао је и други, прикривенији, и опаснији. Извесни људи у Загребу хтели су, да се приликом уједињења све југословенске земље бивше Аустро-Угарске иставе према Србији као целина, само, у тај мах, нису смели јавно објаснити и зашто то желе; једно, да тим не би одбили Србе, и друго због спољашње опасности. Ником од Срба не би пало на ум да прихвати ма какав план, којим би се тада, у оним светлим данима, стварао у ма ком било облику ма какав фронт против Србије.
Ово дуалистичко схватање наших односа дошло је до израза у такозваном Женевском споразуму. Изасланици Народног Већа ушли су у Женеви у преговоре са Н. Пашићем, србијанском опозицијом и Југословенским Одбором и склопили су споразум: 1) да се "као једна недељива државна целина" образује држава Срба, Хрвата и Словенаца, и 2) да до сазива Конституанте постоје српска влада и влада Народног Већа, а за заједничке послове да се образује нова влада са половином чланова одређених од српске владе и половином од Већа. Половина чланова те владе заклињала би се српском краљу, а друга половина претседништву Народног Већа. Таквом споразуму није се нико надао и изазвао је општу осуду. Српска влада одбацила га је одмах. Н. Пашић бранио се после, да му је тај акт "изнуђен", пошто се нашао осамљен пред заступницима Народног Већа, Југословенског Одбора и србијанске опозиције, која је, да би га срушила, пристала и на такво решење. Одбрана је та слаба и тешко разумљива. На таквом начелном питању државник или побеђује или пада, нарочито државник Пашићеве дотадашње линије. Можда је он поверовао, због слабе обавештености, да је такво расположење у народу бивше Аустро-Угарске. У ствари, такво решење желели су тамо само Несрби и нејугословенски ориентисани елементи. Прибићевић је енергично устао против њега и позвао је Корошеца у земљу, јер овај није имао мандата за коначне преговоре, а најмање за преговоре такве врсте.
Вероватно би већ тада дошло до врло крупних објашњавања, да није било спољашњег притиска. Италија се све више испољавала као непријатељ будуће југословенске државе. Она је окупирала наше подручје, протерала власти Народног Већа с Ријеке, интернирала многе наше националне људе, спречавала извесна лица да преко њезиног подручја прелазе за Француску и чинила многе друге пакости. Уништила је чак и извесне јединице флоте, које су после распада Аустро-Угарске Монархије биле припале нашој држави. У Далмацији је с тога настала општа жеља да се чим пре пречисти положај наше државе, јер се иначе могло очекивати од Италије још више зла. Већ 1. новембра тражила је далматинска влада да се сазове Народно Веће за решавање државно-правног проблема. Том тражењу придружила се 3. новембра и влада за Босну и Херцеговину. Тражена седница, после извесног оклевања, заказана је 10. новембра. Била је прилично бурна. На њој су се јасно учврстила два гледишта, односно две идеологије. Било је предлога разних врста. Загреб се колебао. Чак је 6 чланова гласало, мимо Крфски пакт, за републикански облик државе, а ниједан од тих није био Србин. Извесни хрватски политичари хтели су диктирати услове уједињења. У одлучном часу решили су ствар далматински Хрвати, др Јосип Смодлака и др Мате Дринковић. Смодлака је био врло речит, и сугестиван, и опор. "Ви хоћете да правите ортаклук са једном славном фирмом", говорио је он на адресу извесних Загрепчана, "и улазећи у ортаклук ви хоћете да постављате услове, ви који нисте ни пропала фирма". И бацао је одговорност на њих за судбину Далмације и наше будућности уопште. Превладало је гледиште његово и присталица Српскохрватске Коалиције и народног јединства. Решено је, да се иде у Београд и да се изврши уједињење са Србијом и Црном Гором. Изабран је потом одбор од 28 чланова, који ће имати да сврши преговоре, и дати су му извесни "напутци" као основне линије за преговоре.
За ово време прогласила је Војводина, 12. новембра, своје непосредно уједињење са Србијом. Сјутра дан учинила је то и велика црногорска скупштина, сазвана у Подгорици. Пре тога та скупштина свргнула је са престола отсутну династију Петровића. Покушај присталица те старе куће, помаган од Италије, изведен с нарочитом оштрином на Бадњи дан 1918. год., да васпостави њихову власт, завршен је крвавим поразом на цетињском пољу. У борби се нарочито истакла црногорска омладина, задахнута идејом народног јединства. Остали покушаји били су брзо угушени. У тим борбама истакао се нарочито Марко Даковић, ретко честити национални борац и вођа омладине. Он је био душа црногорског Извршног Одбора, коме је био претседник војвода Стево Вукотић, брат краљице Милене, и непомирљиви пријатељ старе династије. Вреди забележити, да је први предлог за свргавање Петровића у подгоричкој скупштини поднео ондашњи митрополит а садашњи патриарх Гаврило Дожић.
Споразумевање у Београду свршено је доста брзо. Уговорило се ово: да коначно уређење државе има одлучити Конституента, која ће се састати најдаље шест месеци после склопљеног мира; владарску власт имаће регент Александар; законодавну власт вршиће привремено Државно Веће, које се после прозвало Привремено народно претставништво, а у које су ушли сви чланови Народног Већа, делегати Народних Скупштина из Србије и Црне Горе, и пет чланова Југословенског Одбора. Влада је била једна, и то заједничка. Пошто је постигнут споразум, а пре образовања заједничке владе, проглашено је свечано 1. децембра (18. новембра) уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Прогласио га је регент Александар, у Београду, на Теразијама, у старој господској кући Кузмановића, где се налазио његов стан. Ту је саслушао поздравни говор шефа делегације Народног Већа, дра Анте Павелића, и у присуству чланова српске владе дао му свој историски одговор. Престоница заједничке државе постао је Београд, наш поносни град са старом и необично богатом прошлошћу.
После толико векова борбе, искушења свих врста, и напора достојних дивљења, наш народ је тога дана дочекао своју давну жељу. Он се скоро сав ослободио туђинске власти и ујединио је своје снаге, да би нове странице своје историје могао писати под бољим условима, посвећен сам себи, неспречаван никаквим туђим притиском. Имао је да покаже колико стварно вреди и шта може да даде себи самом и човечанству.
Краљевић-регент Александар, са чијим је именом везано нераздвојно наше народно уједињење, био је тада млад човек, у напону снаге, у правом смислу речи "овенчан славом". Имао је тек тридесет година (рођен на Цетињу 17. децембра 1888.). Био је малог раста и нежна здравља, али необично жив, пун покрета, сав од нерва. Год. 1910. једва се спасао од трбушног тифуса у Нишу и читава је живота патио од стомака. То је осетно деловало и на његова расположења, али се он трудио да увек влада собом. Школовање у пажевском корпусу у Русији није завршио кад се, ради здравља, вратио у Београд, али је своју личну културу допуњавао интензивним читањем. Нарочито га је занимала историја и наша стара уметност. Био је несумњиво даровит и знао је да прозре и људе и ствари. Очи су му имале редак сјај, биле су продорне, и необично топле. Мало је људи чији је поглед имао тако нечег сугестивног и привлачног и који је остављао тако дубока трага у души. Имао је великих амбиција, разумљивих у тим годинама и после толиких успеха; дошло је време, мислио је он, да се изиђе из уских оквира и да се стварају велика дела на свима подручјима. Као сви људи, имао је и својих недостатака, мањих и већих, који се код лица која су на власти појачавају у већој мери зато што врло често и могу оно што хоће. Био је личан и понекад искључив без потребе; у извесним поступцима прек и својевољан. Имао је пуно разлога да буде поносит на све оно што се учинило и постигло за време његове владе и његовом сарадњом, али је у великом успеху било врло крупних заслуга и удела и других чинилаца, с којима се он није раставио у љубави. Услед те црте он је у својој владавини све више скретао ка аутократизму и морао да прима одговорност и за ствари, које су по природи његова положаја а и иначе имале остати ван његова домашаја.
Одмах, на почетку живота нове државе, било је извесног шкрипања. Заједничка влада Срба, Хрвата и Словенаца образована је тек три недеље иза прогласа уједињења, после дугог натезања око поделе мандата. Влада је била концентрациона; у њу су ушли претставници свих странака, свих племена и све три главне вере у земљи. С тога је она испала врло велика; у влади је било 20 министара, од којих 18 ресорних. Тако је од првог дана, пристанком свих, проширен круг заједничких послова и ударен темељ централизацији власти, мада су задржане све дотле постојеће покрајинске владе са њиховим ужим локалним компетенцијама. Али је код избора претседника нове владе дошло до прве незгоде. За претседника је, по формалном договору свих странака, имао доћи Никола Пашић. Али су се против њега, споредним путевима, јавиле сплетке и он је у последњи час био одбијен и замењен Стојаном Протићем. Кад је тај акт изазвао извесно негодовање, Пашић је именован за шефа наше делегације за мировне преговоре у Паризу.
Прве одлуке нове владе донесене су, ради изједначења највиднијих разлика, а према одредбама Крфскога пакта, у овим стварима: уведена је нова, заједничка, државна застава (плаво-бело-црвена); заједнички грб, склопљен из србијанског, хрватског и тобоже словеначког; и уведен је нови календар. С тога се и у овој књизи, од ове главе, сви датуми означавају по новом календару. Ново стање примљено је у огромној већини земље без поговора. Сем поменутих покушаја преврата присталица краља Николе у Црној Гори, неред је изазван још само у Загребу 5. децембра. Тамо су извесне чете из два бивша аустриска пука, у све око 1.200 људи, биле изишле на Јелачића трг да прогласе републику, али су их ту разбили одреди далматинских морнара и хрватски соколи. То је било дело франковачких елемената, чије су се вође биле разбегле или повукле у позадину. Надбискуп Штадлер умро је у Сарајеву оног дана кад је тамо улазила српска војска, генерал Саркотић отишао је у Беч, а Иван Франк, син Јосифа Франка, био је једно време у Пешти. Франковиц нису смели после тога да иступају јавно, него су радили подземно.
Као вођа Хрвата истакао се тад Стјепан Радић. То је био даровит човек, са лепим знањем страних језика, и са извесним ширим идејама. Као чешки ђак, ожењен Чехињом, он је волео Словенство и словенске народе, био је уверен и о нашем народном јединству и о потреби уже везе међу јужним Словенима, а заступао је напредне идеје и у политичком и у социалном животу. Загребачко више друштво није га примило у свој круг. Није могао да дође ни на Универзитет, иако је то живо желео. Огорчен на господу и "капуташе" он је са енергијом и истрајношћу прихватио идеје свог брата Антуна, који је тражио нову политичку и друштвену обнову од хрватског радног сељачког народа и његове вредности. Хрватски сабор није био претставник народа, него се састојао из вирилних чланова по положају и од посланика, које су бирали само чиновници и грађани и сељаци са доста високим пореским цензусом. Хрватски сељак није имао политичког утицаја и с тога му се политички људи нису ни обраћали. Браћа Радићи осетили су добро и на време тај крупни недостатак хрватског политичког живота, ушли су у народ и стали га обрађивати. Успех с почетка није био велики, али је зато био сталан. После Антунове смрти Стјепан је наставио рад сам. Ишао је стално у народ, са збора на збор. Био је врло активан и прилично безобзиран. Говорио је течно и много, али беседник није био. Није чак ни пазио на то шта баш говори, и како говори. У политичком животу није имао никакве сталности, а ни храброст му није била врлина. За време рата сарађивао је с франковцима, певао химне Хабзбурзима, грдио Србе. Бистар и лако покретан он се тргао на време из тог друштва, предосећајући слом Аустрије, и пришао је Народном Већу. У Већу је био орган оних, који нису смели отворено да изађу "с бојом на среду". Ту је покушавао да се одреди граница докле сме ући српска војска у саму Хрватску; изјашњавао се за републику; одбијао да иде у Београд. Кад је проглашено народно уједињење и почео рад владе стао је купити потписе против створеног стања с тим, да их упути конференцији мира. У практичној политици то није могло имати никаква значаја, јер се Хрвати на мировној конференцији нису могли појавити ни у каквом својству као неки чинилац, али му је то требало у унутрашњој политици, да око себе окупи све противнике Српскохрватске Коалиције и нове државне творевине.
Према постигнутом споразуму, Привремено Народно Претставништво састало се у Београду 1. марта 1919. Састављали су га: половина чланова србијанске Народне Скупштине, делегати подгоричке и војвођанске народне скупштине и повећани број чланова Народног Већа. У том Претставништву огромну већину претстављале су присталице народног јединства; у нашем политичком животу мало је која скупштина била на већем интелектуалном нивоу. Али је и у њој брзо дошло до оштрих криза. Ево зашто.
Светозар Прибићевић ушао је одмах у тешње везе са србијанском опозицијом, коју су сачињавали самосталци, националисте и напредњаци, и створио је с њима Демократску Заједницу. О Васкрсу 1919. то је већ било свршено дело. Он је то учинио из два разлога: 1) да Хрватима из Српскохрватске Коалиције омогући спој са србијанским политичарима, да би се у новој јединственој држави створила и јединствена снажна странка, која би прихватила државне послове. Хрвати нису хтели да се спајају са радикалима, јер су ови, с Пашићем на челу, били оглашени као носиоци не југословенске него великосрпске идеологије, 2) била је жеља круне, да се код србијанске опозиције пречисти питање облика државе. Код извесних србијанских странака било је то време, због солунског процеса и иначе, отворених републиканских струјања. У Хрватској цео Радићев покрет ишао је с том фирмом. Републиканске идеје доносили су и комунисти који су долазили из Русије. Могло се, према том, догодити да републиканци уђу у Конституанту са врло великим бројем, нарочито ако србијанска опозиција отворено изиђе с републиканским програмом. Спајањем србијанске опозиције са Српскохрватском Коалицијом и њезиним пријатељима из осталих области то се пресекло. Демократска заједница постала је одједном највећа политичка групација у парламенту и главни носилац власти с надом да то остане и у будуће. Њезине главне вође, сем малих изузетака, напустиле су републиканске тежње и тако осигурале за будућу заједницу облик монархије.
Ово републиканско питање била је прва проба снага и прва ствар на којој је јавно почео спор између Срба и Хрвата. Срби ван Србије, присиљени да славе туђе владаре као своје, а иначе васпитани у традицији нашег епског монархизма, гледали су у српском краљу или црногорском кнезу претставнике српске државне мисли и носиоце Душанова и Лазарева духовног наслеђа. Нарочито је био постао популаран краљ Петар, "бели краљ", под којим је Србија процвала, постала слободнија, и претстављала привлачну тачку за све потиштене и поробљене. Нападан, ружен, обасипан мржњом за време рата он је у народним очима постојао све већи, и дражи, и скоро са неким светитељским нимбусом. И зар напустити њега, или пустити да га грде други, сад, после свега што је било, пошто је донео ослобођење? У српске главе то није ишло. У осталом, с пуно разумевања. Код Хрвата покрет је међутим узимао маха. Срби су на то гледали с пуно неповерења. Дотле, Хрвати су били најоданији елеменат хабзбуршке куће, били им истински верни, поносили се кад су могли рећи "Двор је за нас". Њихово републиканство тумачено је с тога не као уверење, него као отпор против династије која је српска. И с тога су многи наши људи одбијали и помисао о уједињењу под условом да се у том питању попусти. Налазили су чак, да на противној страни нема ни довољно лојалности. Крфски пакт био је пречистио ту ствар и потрзати је наново значи отварати сва питања.
Стојан Протић, који је у отсуству Николе Пашића водио радикалску партију, дошао је брзо у сукоб с Прибићевићем. Он му није могао опростити савез са србијанском опозицијом. Није чак примао ни његову политичку линију уопште. И док су главни радикалски агитатори устајали против демократа што нису водили српску него југословенску политику, дотле је Протић сам ушао у везе са главним вођством хрватских федералиста и примио извесне њихове сугестије за израду програма будућег државног уређења. И писмено и усмено Протић је осуђивао Прибићевићеву политику интегралног народног јединства и доста круте методе којим је приводио у дело, и на том питању је домало изазвао и кризу владе. Пашић није прихватио Протићев став и отстранио га је из вођства странке, али створени расцеп између демократа и радикала није се више дао лако премостити.
Основно разилажење између Срба и Хрвата у питању уређења заједничке државе било је у овом: хоће ли та држава бити јединствена или федеративна. Већина Срба, и то огромна, хтела је јединствену државу. Полазила је са гледишта, да један народ треба да има и једну државу. А у оно време сви су одговорни чиниоци тврдили да смо један народ, троимен истина али један. То онда нису порицали ни Хрвати. То је била полазна тачка Југословенског Одбора, Народног Већа и Хрватског сабора у историској седници од 29. октобра; на том основу створена је и заједничка држава. Хрвати су били у великој већини за федерацију. Желели су да очувају своју племенску индивидуалност, како се онда говорило; и налазили су, да не треба и да је врло опасно једним потезом изједначивати све, где су разни историски фактори столећима деловали, створили једну посебну врсту културног наслеђа и унели и у људе и у ствари известан свој дух. У онај мах Хрвати нису тражили федерацију на племенској бази, него су предлагали да се подела земље изврши на неколико већих историских области. Мада су та два гледишта веома супротна о њима се ипак могло расправљати и теориски и стварно, и да је било правог узајамног поверења могло је проћи без већих потреса да се примило било једно било друго гледиште. Али је недостајало баш тога поверења. Срби су, поводом Радићеве акције и хрватског републиканског покрета, веровали, да Хрвати не мисле искрено и у федеративном уређењу гледали су перпетуирање посебног менталитета, који би ишао против државне целине и народне будућности, и који је у ствари негација народног јединства. Хрвати, опет, мислили су и тврдили, да је Србима народно јединство само фирма и орган да натуре своју власт и да чак постепено затру хрватску индивидуалност. Нетактични испади појединаца и на једној и на другој страни уопштавани су злонамерно, а понекад и преувеличавани.
Срби и Хрвати, и поред илирске и југословенске идеологије, нису још били довољно припремљени за велико дело, пред које су били стављени. Дуго се и систематски, историјом и туђим деловањем, радило на том да се они раздвоје и поцепају. Ретко су и мало обоји радили солидарно и са истим коначним циљем. Мисао о народном јединству као о политичкој творевини израђивала се само теориски, истина од најбољих људи, али на делу је практично провођена тек веома кратко, једва којих десетак година. Српскохрватска Коалиција није могла да за један децениј утре зле последице дугогодишњег рада ранијих нараштаја. У својој борби против туђина, када су и радили понекад заједно, Срби и Хрвати знали су добро шта неће, али нису били увек начисто с тим шта хоће, јер нису били подједнако стављени у положај да о томе решавају сами са пуном одговорношћу пред својом националном савешћу. Сем године 1848. они нису иступали заједнички, својом одлуком, као свестан политички чинилац, иако им за то није недостајало прилике. Њихова политика ишла је чак доста пута у раскорак. Срби су живели од своје епске традиције, створили четничку идеологију хајдуковања и ускакања, били увек спремни на борбене акције, стално у жудњи да једног дана окају и поврате оно што су изгубили. Радили су с папиним емисарима, с Аустријом, с Русијом с ким се год могло, само да се дође до циља, који је блистао у даљини. Недисциплиновани хајдук и бунтовник који пева о Косову и Лазару и машта о својој држави. Хрвати су рано, у зору историје, изгубили своју самосталну државу, али су, с поштовања достојном истрајношћу очували своје место и своју народност. У дугој борби за своја права и опстанак, у борби с Мађарима, Млечанима и Турцима, они су се уско везали за династију Хабзбурга и у тој везаности изгубили су политичку иницијативу. Њихова борба била је стално у дефанзиви, и то и на граници и у саставу Дунавске Монархије. Бранећи своје позиције у унутрашњости они су развили осећање за форме и правице, али су зато били лишени правог слободарског и револуционарног замаха. Уредни, дисциплиновани, искоришћавани, они су изгледали као подстанари у сопственој кући; имали су своју земљу, али нису могли да створе своју државу. И најрадикалнији хрватски политичари нису могли да се ослободе мисли да своју политичку будућност, чак и као југословенски мисионари, посматрају само у саставу и духу политике Хабзбуршке династије. Слом Аустро-Угарске Монархије, мада се предвиђао, није се ипак очекивао у оваквом облику. Нико није мислио да ће се цела њезина зграда, као црвоточина, срушити онако потпуно, без темеља, и да ће се наше победничке заставе само у једном залету побити иза Марибора и Суботице. Решење нашег националног питања и највеће оптимисте замишљале су само у етапама, ма колико да се програмски говорило о потпуном уједињењу.
Затим треба поменути и ове чињенице. Хрватска интелигенција, која је била уверена о стварном народном јединству и о потреби његова политичког израза, није имала много додира са широким народом, нити је утицала на њ. Хрватска интелигенција долазила је у несразмерно већем броју из градова него из села и либила се од сељака. Како смо већ напред истакли, масе хрватског сељачког народа нису утицале на политички живот и с тога им градски кортеши и кандидати нису ни прилазили. У Хрватској је, исто као и у целој држави, тек 1920. год. уведено опште право гласа. Хрватске масе остале су с тога политички неизрађене, а кад им се дала прилика да и оне постану политички чинилац оне су, као што често бива, пошле за најрадикалнијим сугестијама. Прихватиле су Стјепана Радића, који им је раније једини обратио пажњу и који им је био најближи. У ставу тих маса било је понекад доста необавештености и наивности, а у агитацији доста разнородних утицаја. Масе су, иза рата, с Радићем заједно, наглашавале своје миротворство и за своју државу предвиђали су да буде "неутрална република Хрватска у међународним границама јужних Словена", не осећајући колико је то политички нереално и чак магловито. Крајем августа 1920. избила је готово мала побуна у неким загорским срезовима поводом наредбе о жигосању коња и пописивању коморе за војску.
Словенци су ушли у нову државу без икаква државноправног баласта. Послени, свикли на организован рад, позитивни, они су се брзо снашли и своју "дежелу" развили су у једну од најнапреднијих југословенских области. Они нису гледали на облик него на садржај; осећали су добро да је нова народна заједница за њих једини услов да се одрже према Немцима са севера и Талијанима са југа. И они су, у већини, желели да очувају своју националну индивидуалност у оквиру аутономије, али од тог нису никад правили криза. Прихватали су постепено, без гласних изјава, све што се могло; добили су своје школе, свој универзитет, своју управу; отстранили су из Словеније скоро све несловеначко чиновништво, а целу су земљу поплавили својим људима; развили су саобраћај до идеалне мере; сваком месту дали по неку установу. Док су се Срби и Хрвати тргли они су радили; за сваку владу и за сваки режим они су имали по једног свог претставника. У једно време, њихов главни претставник, др Антон Корошец, човек несумњиво мудар и заслужан али без икакве политичке начелности и доктринаризма, прави изданак старе језуитске школе, најпоузданији политички ветромер, вршио је чак најмоћнији утицај у држави.
Као што је било предвиђено, уређење нове државе имала је да донесе велика народна Конституанта. Она је изабрана 28. новембра 1920. Иако се намеравало с извесних страна да она буде потпуно суверена, она то од самог почетка није била, и то по пристанку владе и главних странка у земљи. Та ограниченост њезине суверености односила се само на облик државе. Она је одмах и без претходне дискусије сматрана као монархија. Изабрани посланици могли су почети рад тек пошто поклоне заклетву краљу. Главна дискусија у Конституанти водила се око питања: хоће ли држава бити јединствена, унитаристичка, или федеративна. Победило је прво гледиште, и то у главном српским гласовима. Нови устав проглашен је на Видов-дан 1921. год. За њ је гласало: 184 Србина, 18 муслимана, 11 Словенаца и 10 Хрвата. Уздржало се од гласања: 83 Хрвата и 26 Словенаца, а нешто је било отсутних и још пасивних. Хрвати су одбијали да признају Видовдански Устав не само с тога што није био донесен по њиховој жељи, него и што је био изгласан простом, а не квалификованом већином, како је придвиђао Крфски пакт. Срби су с правом наглашавали двоје: 1) да је Конституанта била у том погледу невезана, и 2) да сами Хрвати у много питања нису поштовали одредбе тог споразума. Радић се није осећао обавезним да извршује оно, што је уговорио Југословенски Одбор са А. Трумбићем. Зашто би се онда само Срби држали дословно свега? По Видовданском уставу Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца имала је бити једноставна национална држава, са три племена али једном државном идејом, парламентарна и уставна монархија, са широким обласним самоуправама.
На сам дан прогласа Видовданског Устава покушао је један комуниста да изврши атентат на регента Александра. Атентат није успео. То је дало повода новој оштрој кампањи против комуниста, која је била почела и раније. Руски пример имао је, као у осталој Европи, својих следбеника и у нашој држави, и то у доста великој мери. Приликом избора за Конституанту они су добили 198.736 гласова и 58 мандата. Истина, то све нису били гласови уверених присталица покрета, него је међу њима било и много оних, који су хтели тим да протестују не само против друштвеног поретка него и против нове државе уопште. Комунистичка активност била је врло жива и налазила је несумњиво много одзива. Сматрало се код водеће интелигенције да је период националистичког рада завршен и да треба прећи на нове социалне проблеме, али се, у психози руске револуције, није хтело прићи социалним реформама путем еволуције него радикално и насиљем. Комунистичке идеје прихватила је, поред пролетера свих врста, нарочито, као свуда, радничка класа и студентска омладина. Сељак је био уздржан и држао се у главном старих странака. Једино је у Босни ухватила маха сталешка земљорадничка странка, левичарска али национална. Тамо је давно жељено решење аграрног питања дало земљораднику реалан садржај ослободилачког дела и приљубило га за њ. Грађанске странке биле су тад у снажном полету и у великој борби, а носили су се, као озбиљни такмаци, једино радикали и демократи. Против комуниста издала је влада 29. децембра 1920. обзнану, којом је забрањивала сваки њихов јавни рад са мотивацијом да је опасан по државу. То је унело огорчење у њихове редове и изазвало покушаје терористичке реакције. На дан 21. јула 1921. пао је као жртва њихова атентата Милорад Драшковић, бивши министар Унутрашњих Дела, за чијег је времена објављена обзнана. Драшковић је био један од најумнијих државника Србије и велика нада њезине демократије. После атентата на регента и овог атентата на Драшковића решила је Народна Скупштина да поништи све мандате комунистичких посланика и да осуди њихову странку. Комунисти се више нису могли појављивати на изборима са својим листама, али су постојали и даље.
Године 1921. умрла су два наша краља. У Француској, у Антибу крај Нице, завршио је 2. марта свој живот краљ Никола онако како није желео и како сигурно не би никад замислио ниједан од наших романтичара Омладинског покрета. Он је био човек ређег кова, способан, даровит, с песничким полетом, али сувише заузет собом. У прошлости је имао светлих момената, а Црну Гору је утростручио териториално и унапредио у многом погледу. У последње време био је изгубио политички компас, али је ипак држао до краја националну линију и корисно је послужио општој српској ствари.
Неколико месеци после краља Николе умро је у Београду, 16. августа, краљ Петар, одавно болестан и оронуо и одавно повучен испред очију света, али високо поштован у целом народу. Његова владавина значила је процват Србије какав се само могао пожелети. Он лично није био човек од изузетних вредности, али је с богатим искуством живота и јасним демократским и слободарским начелима пустио народ, да даде пуна маха својим расположењима и својим вредностима. Ни његова владавина није била без криза, али су те кризе биле болести организма који се опорављао и који је, на крају, нашао свој пут. Од Душанова времена наш народ није имао већих успеха; тек под Петром испуњено је оно, што је некад Твртко започео.
Подуго је трајало незадовољство и у Црној Гори, које је систематски помагала Италија. Присталице краља Николе (јер његове синове није нико марио) нису биле толико против самог чина народног уједињења, него више против начина како је оно изведено. Подгоричку скупштину сматрали су као незакониту и тужили се против ње Конференцији амбасадора великих сила. Али су били у лето 1922. одбијени, пошто су избори за Конституанту показали да народ прима створено стање. После смрти краља Николе незадовољство је попуштало и само од себе. Нестајало је и четовања, које је једно време било немало домаће зло.
Док се црногорско питање постепено смиривало хрватско је све више расло. На њему су падале неколике владе. С њим у вези биле су мање-више све политичке кризе у држави; оно је, може се мирно рећи, било главни узрок што се највећи део снаге трошио на прилично бесплодно тражење неких нових путева и метода и што су била потиснута у други и трећи ред многа важна привредна и социална питања. Једно време цео наш политички живот добијао је карактер племенске борбе. Било је чак покушаја, да се у наша унутрашња питања уведу страни чиниоци. Те покушаје изводило је не неко неодговорно лице, него сам вођа Хрвата Стјепан Радић; и што у том није успео није зависило од њега, него од прилика и јачег и ауторитативнијег става наше државе. Он је, на пр., нарочитим мемоаром тражио у марту 1922. од међународне конференције у Ђенови, да позове претставнике Хрвата као посебну групу, мимо делегата наше државе, и, наравно, није успео. После је, 1923. год., кренуо у свет, у Аустрију, Енглеску и Русију, да тамо нађе подршке за свој став против Београда. Али и тај је пут био узалуд. У Аустрији би му можда и хтели нешто помоћи, али нису могли и нису смели; у Енглеској му је саветовано да се врати у отаџбину и да тамо легалним средствима води борбу за своје циљеве; у бољшевичкој Русији било је интереса за сељачки покрет, али нимало склоности да се јача хрватски централизам.
Неколико добронамерних српскохрватских интелектуалаца гледало је тада, да на све начине нађе излаза из те мучне ситуације и да ублажи противности које су постајале све веће. Српски Књижевни Гласник, најугледнији наш часопис, отворио је 1922. год. анкету о српскохрватским односима; а известан број истакнутих јавних радника одржао је 10. септембра 1922. конгрес у Загребу с тим програмом. Сам конгрес није ништа допринео сређивању тих односа, јер су његови сазивачи били људи без политичког утицаја; није чак ублажио ни оштрине. Његов закључак, да се дотадашње име Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца замени југословенским и да се образује Југословенска заједница "братскога споразума и праве демократије" није у тај мах прихватио нико. Све политичке странке биле су му противне. Једино су код демократа била подељена мишљења. Љубомир Давидовић, по својој природи добричина и склон да прихвати сваки добронамеран покушај, отишао је лично на тај конгрес и био вољан да помогне његовим сазивачима. Тим је, као члан владине већине и један од сарадника на Видовданском Уставу, дошао у сукоб с владом и режимом, која је конгрес осуђивао тражећи ревизију Устава. Други вођа демократа, Светозар Прибићевић, био је одличан противник тога Конгреса, који је, у главном, био и уперен против Н. Пашића и њега и њихових оштрих метода. Прибићевић је тада непоколебиво заступао унитаристичко гледиште и говорио да између Срба и Хрвата као једног народа не може бити онаквог нагађања као између Хрвата и Мађара. Расцеп између демократа тад је привремено изравнат, али се осећао. Њим и Давидовићевим суделовањем на конгресу образложио је Н. Пашић 4. децембра 1922. оставку своје владе, налазећи да две главне владине групе немају иста гледишта на државна питања. У ствари, Пашић је хтео да добије мандат за хомогену радикалску владу и да предухитри опозицију. Јер блок хрватских опозиционих странака био је донео 25. новембра решење, да ће се вратити у скупштину и појачати опозицију, у коју би прешли и Давидовићеви демократи. Пашић је 16. децембра успео и добио изборни мандат.
Из изборне борбе демократи су изашли скоро преполовљени (од 95 на 52 мандата), јер су их радикали међу Србима сузбијали оптужбом да су издали начело државног и народног јединства. Изборни резултати показали су, да свет није волео средње линије; није чак показао велик интерес ни за класне странке. Земљорадници су изгубили много у свима крајевима. Победу су однеле племенске и верске странке. Код Срба радикали, код Хрвата Радићевци, код Словенаца клерикали.
Међутим, мада је Видовдански Устав начелно, као устав државе основане на народном јединству, теориски и добар и доста еластичан, он је ипак стицао све више непријатеља. Његова крута примена са претераним централизмом компромитовала је у њему све што је било добро. За добро функционисање централизма апарат је морао бити прворазредан, а он је у ствари био претежно недорастао, без довољних стручних квалификација и доста пута несавестан. Извесни људи служили су понекад више својим партијама него држави и ове су их штитиле чак и онда кад су била у питању и прљава, а покаткад и криминална дела. Корупција је била захватила добар део чиновништва, а њом су били заражени чак и извесни чланови владе. То је све подривало поверење и ауторитет власти и одговорност је за све пребацивана на Београд и на владу у њему. У том погледу критика на режим била је оправдана, мада су за овакво стање имали кривице сви, подједнако и Хрвати и Словенци као и Срби. Од тога стања патили су исто тако подједнако сви, и сви крајеви. Иако се то зло давно уочило централизам није попуштао, нити је за времена хтео да известан део рада и одговорности подели са органима унутрашњости. Министри су задржавали за себе решавање и најситнијих питања; органи у унутрашњости нису могли самостално да поставе чак ни послужитеље. А та ревност није долазила од љубави за посао и од жеље да се о свему истински води рачуна, него да се појача лични утицај и осигура власт. У жудњи за влашћу извесни београдски политичари сматрали су понекад нове области као неку врсту колонија; тамо су упућивали своје људе на положаје, тамо им давали синекуре и повластице, тамо су чак и сами јурили да добију без муке посланичке мандате. У том правцу нарочито се грешило према Јужној Србији, али је било велике јагме и у Војводини и у Босни и Херцеговини.
Видовдански Устав предвиђао је децентрализацију управе и стварање већих самоуправних јединица, али се с тим питањима отезало без икакве потребе годинама. У централној влади веровало се, да је довољно дати закон и донети за неко питање одлуку, па да ствар иде сама од себе. Мало се тражила инициатива одоздо. Свима питањима и покретима тражила се политичка позадина, а и у све ствари уношен је политички моменат. Није се водило увек довољно рачуна о том, да процес југословенскога уједињења није ипак проста хемиска радња, која се може изводити по утврђеној формули. Није се рачунало са извесним психолошким и моралним чиниоцима у народу; брже се решавало него што се припремало.
Најупадљивија грешка, и чак очевидна неправда, учињена је свакако при подели земље на области. Ако се нису хтеле задржати старе историске области због жеље, да се заборави оно што нас је делило и што је у геополитичком погледу било доиста неприродно, онда се с правом могло очекивати да ће нова подела бити боља, начелна, изведена по јасно утврђеним принципима, и стручњачки. Мислило се и предлагало, да се створе области које ће бити географске целине са најприроднијим гравитацијама и везама, које ће се допуњавати привредно и културно, и које би са, од прилике, 800.000 становника биле способне за самоуправни живот. Међутим, све је то било напуштено. Поделу су вршили само политички људи по својим жељама и по својим потребама. Најбољи стручњак за та питања и једна од најбољих глава целог народа, Јован Цвијић, није био ни позван на сарадњу, а камо ли да је у том послу учествовао. Да би се задобили босански муслимани одредило се чак једном тачком устава, да у Босни и Херцеговини остану области у старим границама тих покрајина, и тим се донекле признао њихов аутономни став. Према Хрватима се нису показали ти обзири и они су се с правом бунили. У Србији су извесне области испале једва нешто веће него стари окрузи, док је сва Хрватска са Славонијом била подељена у четири дела. Од 17 окружних места у Србији 13 их је остало као средишта области. Услед те неначелности и партиских уступака дотерало се дотле да је земља, место у 12-15 јединица, била подељена у 33 области. Ради тога се повећао апарат високог, махом бескорисног, чиновништва, администрација се компликовала, а стварног резултата није било. Жупани, који су дошли на чело нових обласних јединица, нису имали ни више права ни више угледа од старих окружних начелника.
Код Хрвата је током времена сазревала одлука, да се путем сарадње у парламенту покушају изменити извесне ствари на боље. Радић је сам давао савете у том смислу, пошто се уверио да од иноземства нема никаквих изгледа за неко активније посредовање. Да приволи Хрвате на политичку сарадњу деловала је нарочито демократска странка, или, боље речено, њезино крило под вођством Љубомира Давидовића. Прва група хрватских посланика дошла је у скупштину 23. марта 1924. Придружила се ту опозиционом блоку, који су сачињавали демократи, муслимани и претставници словеначке народне странке. Њиховим доласком радикалска влада остала је у мањини и поднела је оставку. На том питању поцепала се и демократска странка. Прибићевић је био одлучан противник сарадње са Радићем, па је због тога напустио дотадашње политичке другове и основао самосталну демократску странку. Пришао је потом радикалима, да с њима заједно брани основе Видовданског Устава и спречава његову ревизију. Прва влада Пашић-Прибићевића, образована је 27. марта, није имала већине. Кад су у Скупштину дошли сви радићевски посланици морала је наскоро отступити. Влада Љубомира Давидовића, у коју нису ушли Хрвати, али који су били обећали да ће је помагати, образована у лето 1924., није се могла одржати. Њу је онемогућио својим неодмереним и нетактичним говорима на разним јавним скуповима Стјепан Радић, који се вратио из иноземства. Кад су после Давидовића владу поново образовали Пашић и Прибићевић са изборним мандатом (6. новембра 1924.), Радићева странка је била растурена, а Радић сам, са вођством странке, био је затворен и оптужен по закону о заштити државе због уласка у Трећу интернационалу. Али то није нимало сломило његову снагу у народу. Напротив. Он је све више стицао присталица и јачао свој покрет, и постао је несумњиво главни вођа и претставник Хрвата. Хрватски покрет развијао се тако, да у Радићу није више гледан само вођа једне странке, са својим манама и врлинама, него просто идеалисани претставник нације као такве. На изборима од 8. фебруара 1925. његова странка однела је поново победу у Хрватској и међу Хрватима.
После ове победе Радићеве странке јавила се код радикала жеља, да они нађу додирне тачке са Хрватима и да их одвоје од сарадње са демократама. Слична тежња јавила се и код Хрвата. Било је, у осталом, и разумљиво, да највећа српска странка потражи какву базу за сарадњу са највећом странком код Хрвата. После неколико конференција и протокола, и пошто је Павле Радић у Скупштини дао свечану изјаву, да његова странка прима Видовдански Устав, образована је 18. јула 1925. прва влада радикала и радићеваца под претседништвом Н. Пашића. Обустављени су после тога сви политички прогони и било је пуно наде, да ће ствари осетно кренути набоље. Кад је и сам Радић те јесени ушао у владу као министар просвете политика споразума имала је за себе два најауторитативнија народна претставника, њега и Н. Пашића. Али се наде нису испуниле. На обе стране било је још много неповерења, које се није дало лако пребродити. Било је и много сплеткарења. Већ 4. априла 1926. Пашић је изишао из владе незадовољан створеном ситуацијом и увређен кампањом која је због извесних незгодних афера његова сина била кренута посредно и против њега. Радикали су наставили извесно време сарадњу са Радићевцима, али са сталним шкрипањем. Кад су се разишли са вођством странке они су неколико месеци настављали рад са малим бројем десидената из Радићеве странке, но ти нису имали никаква политичког утицаја ни ауторитета.
Крајем 1926. године, 10. децембра, умро је Никола Пашић. Са њим је нестало најкрупније политичке личности Србије на крају XIX и на почетку XX века. Ниједан од наших политичких људи није био толико година на врховима странке и државне управе колико он, нити је иједан до краја, поред свих обрта политичке среће, одржао толико снаге, ауторитета и утицаја. Од 1880-1925. год., округло узевши, скоро посла столећа, он се налазио у средишту политичког живота, као агитатор, као вођ, као изгнаник, као затвореник, као министар и шеф владе, увек активан и увек са јасном мишљу и програмом. Ако стварање Радикалне странке није првенствено његово дело, та странка је, ипак, везана највише за његово име и управљала се по његовом такту. Он је водио скоро пола века, у свима фазама, од бунтовничких завера до министарских столица, од револуције до реакције. У себи је имао и бунтовништва и опрезности. Са неким јерменским неповерењем и конспираторством у природи он се васпитавао у руским револуционарним кружоцима, али је у исто време, мудро чувао своју главу, чак и под цену понижавања, и био склон на привремене компромисе са савешћу. Употребљавао је револуционарне методе у младости, али никад није био револуционар ни по својој природи ни по својим циљевима. Напротив. Био је сав за утврђен грађански правни поредак, али строго демократски. Борио се с уверењем за слободу, грађанску и националну, и томе циљу посветио је цео живот, искрено, доследно, и храбро. Обреновићи му нису веровали од почетка и краљ Милан му је био заклети непријатељ. Његова права државничка активност долази до израза тек за владе краља Петра, кад је као шеф радикалне странке, највеће у Србији, давао правац целој нашој спољашњој и унутрашњој политици. У спољашњој политици доследно се држао Русије све до 1917. год., кроз све кризе од Тајне конвенције до Светског Рата. У унутрашњој политици парламентарни режим са пуним грађанским слободама дао је сјајне резултате у политичком васпитању народа. Успеси Србије нераздвојно су везани за његово име без обзира на то да ли је његов лични удео више релативан него апсолутан. Учени и угледни талијански дипломата Карло Сфорца има несумњиво право, кад га, у свој великој студији о њему, мери са великим државницима Европе. Пашићу је за живота много сметало, што није био беспрекорних личних квалитета; и што се није увек служио само чистим средствима; и што је био несумњиво одвише самољубив и безобзиран према својим главним сарадницима; али он зато све више добија што се дубље посматра у историској перспективи.
После његове смрти радикалска странка очевидно опада и почиње све више да се цепа. Пашић није спремио свог заменика, а без њега и без његова ауторитета нису се више дале лако обуздавати амбиције појединаца и држати потребни партиски запт. Пашићев наследник у влади, Никола Узуновић, није био јак човек и није имао своје линије.
Пуних шест година по изгласавању Видовданског Устава прешло се на бирање самоуправних скупштина и њихових органа. Избори су извршени 23. јануара 1927. Непосредно иза тих избора, а с њима у вези, дошло је до раскида радикалско-радићевске владе, која је замењена комбинацијом између радикала и словеначке народне странке. Но ни та комбинација није била дуга века. Била је сувише слаба и квалитативно и бројно да држи ситуацију у парламенту. С тога се 17. априла образовала нова влада радикала и демократа. Ту владу саставио је Велимир Вукићевић, раније дисидент радикалске странке, човек који у њој није никад имао велика утицаја и који је био скромних способности. Он је мандат за састав владе добио поверењем другог уставног чиниоца, са жељом да влада радикала и демократа донесе више стабилности. Међутим, демократи ту сарадњу нису примили у почетку с пуно поверења. У владу је најпре ушло конзервативно крило под вођством дра Војислава Маринковића, а Давидовић је дао пристанак преко срца и тек касније са уверењем о потреби те сарадње, коју ће једног дана огласити за "тврди град" нашег парламентаризма. Против те владе створио се од првог дана моћан блок. Вукићевић није био човек који би знао лично створити себи више ауторитета, а направио је и неколико тешких погрешака. У своју прву владу он није увео никод од Хрвата; после, приликом реконструкције, из владе су се повукли сви радикалски прваци од извесног значаја. Истина, поред демократа, налазили су се у влади и словеначки клерикалци и босански муслимани, и то са својим главним људима А. Корошецом и Мехмедом Спахом. Избори, које је извршио 11. септембра 1927., створили су Вукићевићу огорчене противнике на више страна, а нарочито међу Хрватима. Дошло се чак дотле, да су се Прибићевић и Радић нашли на једној линији и образовали Сељачко-демократску коалицију. Тај корак објашњавао је Прибићевић тим, да су између њега и Радића пале начелне ограде од оног дана, када је Радићева странка признала Видовдански Устав, ушла у парламенат и сарађивала у влади заједничке државе, а сад да се нашао с том странком заједно у одбрани уставности уопште. Радић и Прибићевић понудили су били сарадњу и демократама, али је ови нису хтели да приме. Мислило се, да та Сељачко-демократска коалиција није израз дубље идеолошке повезаности и да неће бити дуга века. У парламенту Вукићевићева влада имала је код радикала само половну подршку, а код нове коалиције наишла је на отпор који је личио на опструкцију. У скупштини су падале грдње и увреде какве су се ретко где могле чути; мучне сцене понављале су се из дана у дан. Прављене су грешке, и случајне и намерне, на све стране. Претседник владе није се више ни појављивао у скупштини, а претседник парламента, др Нинко Перић, није знао да се снађе у ситуацији која је била затрована. И једног дана догодила се несрећа. У раздражењу, због једне личне увреде, посланик Пуниша Рачић, 20. јуна 1928., пуцао је у Скупштини из револвера, па је тешко ранио Стјепана Радића, а смртно је погодио друга два хрватска претставника, Павла Радића и дра Ђуру Басаричека. Стјепан Радић преживео је ту несрећу само неколико недеља и умро је у Загребу 8. августа.
Овај случај имао је тешке последице за српско-хрватске односе и за развој прилика у целој држави. Раздражење код Хрвата било је велико и захватило је најшире кругове. Претставници Сељачко-демократске коалиције напустили су Београд и даљу сарадњу у тој тако састављеној скупштини. Мучни и напорни рад од десет година био је изгубљен; од тог догађаја јаз између Срба и Хрвата постао је дубљи. Било је јасно, да се он неће моћи лако премостити и да ће се морати утрошити много нове снаге да се спречи процес разједињавања, који се почео осећати. Велимира Вукићевића заменио је као претседник владе Антон Корошец; али он није могао много да помогне. Сељачко-демократска коалиција тражила је нове изборе, али владина већина то није примила из бојазни, да избори, у таквој атмосфери, не изазову нове и теже сукобе. Кад је Љубомир Давидовић са демократама крајем те године изазвао кризу владе, да се крене с мртве тачке, показало се да између странака владе и опозиције није могло доћи до сарадње. Приликом консултовања код краља претставници Коалиције тражили су, поред нових избора, и ревизију устава. У тај мах ревизија још није тражена с отвореном намером, да се изведе федеративна подела државе на племенској бази, него се хтела провести подела на веће и за живот способније аминистративне, претежно историске, области.
У тежњи да спасе народно и државно јединство краљ Александар је 6. јануара 1929. укинуо устав, распустио скупштину и узео сву власт у своје руке. Нову владу образовао је генерал Петар Живковић, тада командант Краљеве гарде. Али та мера није донела жељене резултате. Основна грешка била је у том, што су деполитизацију земље имали да врше политички људи, припадници дотадашњих странака. Живковић није саставио своју владу из неутралних или страначки неистакнутих нових, стручних, људи, него је у њу увео неколико ранијих активних политичара. Ти страначки људи само су у пола примили ново стање, а у ствари су се трудили да осигурају своје положаје и за будуће партиске комбинације и помагали су своје партиске пријатеље. Мали је број људи искрено прихватио ново стање. Старе партије имале су, по закону, бити растурене, али су оне у ствари постојале и даље радећи мање-више скривено. Нова влада, и оне које су дошле после ње, радиле су старим методама. И с тога нису имале успеха у народу, коме ни иначе није било симпатичан систем неодговорне владавине.
Да ојача југословенску идеологију и народно јединство, на ком је била основана заједничка држава, краљ је 3. октобра 1929., у место дотадашњег имена Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, одредио као службени назив Краљевина Југославија. Указом од истога дана измењене су и границе старих историских области и укинута административно њихова имена, а место њих уведено је девет нових бановина, образованих као велике старе жупе, по већим речним сливовима. Нове бановине биле су ове: дунавска, моравска, вардарска, зетска, дринска, врбаска, савска, приморска и дравска. Београд са Панчевом и Земуном издвојен је као посебно управно подручје. Потом су у војсци старе војничке српске заставе замењене новим југословенским. Соколство, као општенародна витешка организација, са југословенском идеологијом, добило је од државе и моралну и материалну потпору, а на његово чело стављен је млади престолонаследник Петар. Покушано је, да се организује и једна велика политичка југословенска странка, али су вођи тих странака губили присталице онога дана, кад би сишли са власти.
Две године после те нове административне поделе 3. септембра 1931., проглашен је нови устав. По том уставу Југославија је наследна и уставна монархија са дводомним системом. Краљ је "заточник народног јединства и државне целине". Изборно право је било опште, а гласање јавно. Изборни закон је искључивао образовање племенских, верских и покрајинских странака и тражио је као услов за могућност подношења кандидатских листа да се организација политичких странака мора распростирати кроз сву земљу. Влада није морала бити парламентарна. Избори за бановинске скупштине нису постојали; банске већнике именовали су банови. Ти бански већници, народни посланици и претседници општина бирали су половину чланова Сената, а другу половину именовала је круна.
Краљ Александар се сав залагао, да се политичке страсти смире и да се приђе позитивном конструктивном раду. Али је било и сувише много тешкоћа. Привредна криза, која је тих година достигла свој врхунац, спутавала је државна средства. У политичком погледу Хрвати су заузели сасвим негативан став, а помагао их је и један део српске опозиције, састављен из делова свих политичких странака. Један део хрватских политичара и екстремиста отишао је из земље, а неки од њих нису се устручавали да ступе у везе са отвореним непријатељима наше државе. У Италији и Мађарској створени су логори за спремања терориста; покушан је чак и један устанак у Лици, испод Велебита; извођена су свирепа злочиначка дела. И сам краљ Александар пао је као жртва те комбиноване туђинско-одметничке акције. На свом службеном путу у Париз, он је у Марсељу, 9. октобра 1934., био у аутомобилу убијен од једног најмљеног убице. Мало је ко био тако искрено ожаљен. Свет је осећао и видео јасно, да су револверски меци испаљени у његове груди били намењени самој Југославији и њезином опстанку. Александар се сматрао не само као претставник, него и као стваралац и главни заточник те нове државе. И у истину он је довршио што је Карађорђе започео. У Југославију узидао је целу младост, учествовао у свим њезиним подвизима од Куманова до Солуна, извео дело њезиног уједињења, пао као њен симбол.
Његово наслеђе прихватио је његов син првенац, краљ Петар II. Млади краљ рођен 6. септембра 1923. Био је још малолетан кад се десила марсељска катастрофа, па је, с тога, према уставу и према краљевом тестаменту, образовано Намесништво од три члана и три њихова заменика. Први члан Намесништва је кнез Павле Карађорђевић, син кнеза Арсена, брата краља Петра I, енглески ђак, човек лепе уметничке културе и мирне политичке линије. Он је само пет година млађи од краља Александра (рођен 28. априла 1893.) и уживао је његово изузетно поверење. Други намесник постао је др Раденко Станковић, раније професор на Медицинском факултету београдског Универзитета и министар просвете, и др Иво Перовић, бивши бан савске бановине.
Намесништво је почело да напушта стари курс, трудећи се да се то изведе без великих потреса. Влада Богољуба Јевтића, која је настављала курс интегралног југословенства, претрпела је неуспех на Ђурђевданским изборима 1936. год., јер је имала против себе све старе странке Срба, Хрвата и Словенаца. Јевтића је заменио др Милан Стојадиновић, члан Радикалне странке, који се појавио са новом политичком комбинацијом. Стојадиновић је образовао Југословенску радикалну заједницу, у коју су ушли радикали, словеначка народна странка и муслимани. Његова осионост и тежња да постане наш "вођа", по примеру вођа из Немачке и Италије, са методама и елементима који су само одбијали, довеле су брзо до раскида веза између њега и главног вођства Радикалне странке. Већина српског народа огорчила се против њега кад је без икаквих обзира, злоупотребљујући власт, хтео да спроведе Конкордат, који је на штету државног ауторитета имао да фаворизује утицај римске цркве. У осионости он једно време није хтео да обавести о садржају Конкордата не само ширу јавност, него и главу православне цркве, патриарха Варнаву, који је, огорчен, почео, са Синодом заједно оштру борбу против владе и тог уговора. Полициски органи и жандарми кундацима су разјурили једну црквену литију у Београду, којој су на челу била неколика епископа; а исте ноћи, 23. јула 1937., кад је издисао патриарх Варнава, изгласан је Конкордат у Скупштини и приређен парадни банкет за чланове владине већине. У целој земљи настале су демонстрације и протести, на много места пала је крв, а црква је бацила анатему на све оне људе, који су дали свој глас за Конкордат. Под притиском јавног мишљења влада је морала попустити, али је то тешко погодило њезин ауторитет. После тога и у самој влади настале су несугласице и разлази. Опозицију је у самој влади водио А. Корошец, министар Унутрашњих Дела, онај исти који је, за време конкордатске борбе, први јавно назвао Стојадиновића вођом. Учинио је то онда, кад му је постало јасно, да је Стојадиновићев положај у српском делу народа основан само на власти. Опозициони покрет у народу растао је очевидно. Радикали, демократе и земљорадничка странка успели су да васпоставе везе са Загребом и да уђу у преговоре са Сељачко-демократском коалицијом. Приликом избора за скупштину 1935. и 1938. год. српске опозиционе странке, чак и југословенска национална странка ишле су заједно са Хрватима и носилац заједничке листе био је др Влатко Мачек, тада несумњиви вођа хрватског народа. И поред свега притиска власти опозиција је на децембарским изборима 1938., изнела преко милион гласова и онемогућила је даљи опстанак Стојадиновићеве владе.
Нова влада Драгише Цветковића, образована у фебруару 1939., помагана од Југословенске радикалне заједнице, узела је као свој главни програм споразум са Хрватима. Српске опозиционе странке нису дале свог пристанка да Мачек преговара и у име њихово, него само у име Хрвата. Напустивши базу споразума, коју је утврдио са својим дотадашњим савезницима, Мачек је ступио у преговоре са владом и 26. августа 1939., пред сам нови светски рат, склопио је с њом споразум. По том споразуму прешло се на нове принципе државног уређења. Место народног јединства стварно су призната три народа, српски, хрватски и словеначки, али је заједничко име држави остало Југославија. Доследно томе и централизам је замењен федерацијом, која још није сасвим спроведена, али којој се несумњиво иде. С тим тежњама основана је бановина Хрватска, у коју су ушле у целини бановине савска и приморска и неки срезови из бановине зетске, дринске и дунавске. Извесни послови, нарочито војска, инострани послови, саобраћај, трговина, поште, остали су заједнички, а у осталим ресорима највећи део компетенција пренесен је на бановину Хрватску. Српско и словеначко питање тим споразумом није решено, него је остављено да се уреди доцније. Одмах после споразума образована је заједничка влада, у коју су ушли и Хрвати са Мачеком на челу. Од Срба споразум су прихватили, сем Југословенске радикалне заједнице, само присталице земљорадничке странке и остаци самосталних демократа.
Иначе, у српском делу народа споразум је, склопљен на тој основи, примљен сасвим негативно. Идеја интегралног југословенства била је стварно напуштена већ поодавно. Признање посебних "националних индивидуалности", односно трију народа, учиниле су већ и пре споразума све странке у народу, и оне из опозиције и владине, сем југословенске народне странке. Централизам и режим диктатуре компромитовали су југословенску идеју, која је једина могла да изведе синтезу свега позитивног од три наша племена или народа и која нам је давала шири оквир и политички, и културни, и привредни, па и национални. Та идеологија била је и остала у ствари само идеал. Она није никад била израз широког пука, правог народа, него само једног танког слоја интелигенције, добронамерне и видовите, али неутицајне у масама. Идеалистичка гледишта и уверења о народном јединству (у колико нису била само то), која су владала кад је створена ова заједничка држава, уступила су сада, у овом периоду, новима, и ми видимо како се, нарочито на хрватској страни, као у доба пуног романтичарства, стварају или обнављају или истичу установе и јавна гласила са искључивим националним обележјем. То је, сасвим природно, имало свог одјека и код Срба. Српска савест у том погледу сасвим је мирна. За народну заједницу они су несумњиво жртвовали много, више него ико други у њој. Да су били себични и ускогруди 1918. год., када су улазили у заједницу са својим огромним моралним капиталом, и да су тада хтели диктирати, они би несумњиво боље прошли него после двадесет година заједничке државе. Срби би, добрим делом прихватили вероватно и примену федерацији. Није толико важно уређење државе, колико дух који влада у њој. Међутим тај дух је рђаво настројен и он је изазвао оштру критику.
Разграничење бановине Хрватске извођено је не на основу једног начела, него на основу свих који су Хрватима могли бити од користи. Основа је имала бити етничка. Хрвати су ван приморске и савске бановине тражили за себе сваки срез, где су они били у већини, али у тим бановинама нису давали ни једног среза где су већину имали Срби. Тако се догодило, да је 847.000 Срба остало у границама Хрватске, а свега 421.000 Хрвата у целој осталој држави, кад се сви католици урачунају у Хрвате. Кад је требало бранити те српске срезове онда су се позивали на своје историске границе и узели су у помоћ тај принцип. Међутим, тај принцип енергично одбијају кад је у питању Дубровник, који није никад улазио у састав њихове историске државе и који је по својој традицији сав "словински", а по својој прошлости у сталној гравитацији према српском подручју. Кад су Хрвати тражили и добили срезове Шид и Илок, који су у већини српски, а по историском праву небрањиви, они су напустили и етничко и историјско начело, па су захтевали та места као свој животни простор. Таква недоследност и неправичност изазвала је с правом протесте, који су се појачавали тим више, што је у новим областима уведен отворен антисрпски режим. Побијени су и прогоњени многи људи, разбијене или онемогућене њихове установе, створено расположење за њихово потискивање и уклањање. С хрватске се стране и наглашавало, да је то граница националног поседа и националне државе. И што је још горе, с најодговорније њихове стране подвлачило се, да је ово само етапа и да они имају нових претензија. Стављају у покрет акцију, да добију Барању и северну Бачку, а свим средствима доказују да су босански муслимани само Хрвати и да бановина Хрватска има права на нове срезове у Босни. То све ствара мучну атмосферу.
Једина је нада, да ће тешке поуке из најновије светске кризе отворити очи свима малим народима да виде, да њихови интереси нису у цепању и издвајању, него у прибирању свих сродних и заједничких потребама повезаних народа. И друго, развој друштвених односа ставља пред све народе много крупније, сложеније и теже проблеме, него што су ситничарске зађевице око плотова, који једнога дана, ако не будемо свесни, могу постати ни наши ни њихови.
Велики светски рат ликвидиран је преговорима о миру, који су 1919. и 1920. год. вођени у Паризу и његовој околини. Главни је био Версаљски Мир потписан у старом краљевском двору 28. јуна те године између савезника и Немачке. Нас је он интересовао у другом реду; имао је да уреди, у колико се тицало наше државе, само материалне ствари у питању репарација. Савезнички циљ је био, да се у Немачкој "уништи за свагда милитаристички дух", али он, као што се зна, није остварен. Уговор са малом Аустриском Републиком, која је преостала иза слома Хабзбуршке Монархије, склопљен је 10. септембра 1919. у Сен-Жермену; са Мађарском у Трианону 4. јуна 1920.; и са Бугарском у Нејиу 27. новембра исте године. Последњи је, и за Југословене више формално, склопљен мир са Турском у Севру 10. августа 1920.
Повлачење границе између Аустрије и наше државе прошло је без великих тешкоћа на северу, а на западу, у Корушкој, морао је за извесну зону бити спроведен плебисцит. Он је испао на штету у том крају недовољно национално свесних Словенаца. Мађари су се дуго опирали "комадању" подручја круне св. Стевана, али су на крају морали попустити. Бугари су нам у Нејиу уступили струмичку област и у старим границама стратешки важне срезове царибродски и босиљградски. Тим уговорима са Аустријом, Мађарском и Бугарском наша држава је добила своје садашње границе, досада највеће у историји Срба, и Хрвата, и Словенаца. Она обухвата 247.542 км2, и према том је највећа држава на Балканском Полуострву.
Много је лакше ишло са некадашњим противницима, него са талијанским савезником. У Италији су извесни елементи били од првог дана противни стварању велике Југославије, јер нису хтели да на источној обали Јадранског Мора, које су они желели гледати као своје језеро, добију јаког и консолидованог суседа, за кога су веровали да би им могао постати такмац или противник. Сем тога у Италији су се већ тада јављали прохтеви да закораче на Балкан и почну тамо своје економско ширење и политичку доминацију. После бољшевичке револуције у Русији и слома Аустро-Угарске веровали су, да могу без опасности сукоба с неком великом силом почети тај посао, а српско-бугарско непријатељство и међусобно неповерење олакшавали би им рад. Полазне тачке имале су им бити Албанија и Далмација. С тога су одмах, после примирја у јесен 1918., почели са прогоњењем и интернирањем наших људи и са знацима нескривеног непријатељства према нама. На конференцији мира њихови захтеви ишли су мимо Лондонски Уговор. Како су Енглеска и Француска биле везане тим пактом у Лондону ми би вероватно прошли рђаво у питању западне обале, да се за наше оправдане жеље није топло заложио амерички претседник В. Вилсон. Он је бранио етнички принцип и право самоопредељења народа, а одбијао чисто империалистичке захтеве. Преговори с Италијом трајали су дуго и били су пуни криза. Пријатељске силе биле су, међу осталим, предвиделе и малу државу Ријеку под суверенитетом Лиге Народа, и на то решење пристале су биле и Југославија и Италија. Али је тај пристанак био неискрен. Помаган од талијанске флоте упао је изненада, 12. септембра 1919., песник Габриело Данунцио, иначе вођа талијанских нациста, у Ријеку и посео је тај град, да би га "спасао" за Италију. Југословенска влада ослањала се на своје морално право и савезничке обзире, али је најпосле, под притиском Енглеске и Француске, морала попустити и 20. новембра 1920. потписала је са Италијом уговор у Рапалу. Границе су у њему одређене онако како их данас имамо, само је за Ријеку било решено да ће постати, са својим ужим подручјем, засебна држава. Рапалски уговор састављао је са талијанске стране гроф К. Сфорца, пријатељ споразума, а југословенску владу заступали су као главна лица Миленко Веснић и А. Трумбић. Сфорца пише, да се после тога искрено надао бољим односима, али до њих није дошло. Италијани сами нису поштовали створене уговоре. Већ 3. марта 1922. запосела је талијанска војска Ријеку и увела талијанску власт. Скоро још неосушени уговор био је погажен на начин, који је вређао свако правно осећање. Друштво Народа, које је било створено после рата да посредује међу народима и државама, да међународно право узме као основу целе своје делатности и да цело друштво васпитава у поштовању закона и уговора, било је немоћно да поправи ствар. Оно уопште није имало довољно могућности за стварне санкције против оних који се огреше о право. У извесним случајевима могло је само деловати против малих, али против великих било је немоћно. Такав случај био је и сада, у питању Ријеке. Кад се видело да не може изменити ствар југословенска влада нагодила се 27. јануара 1924. са талијанском. Признала је анексију Ријеке Италији и склопила пакт о пријатељству и узајамном помагању да се очува мировним уговорима створени поредак. Нептунским конвенцијама од 20. јуна 1925. уређена су главна саобраћајна и правна питања у вези са Ријеком.
Могло се с правом очекивати да нових потреса неће бити. Од свршетка рата владе су се у Италији често мењале и нису имале довољно ауторитета. Раднички немири узимали су понекад опасне размере; 1920. год. било је у земљи ништа мање од 1880 штрајкова. Против радничких бунтовника организовао је Бенито Мусолини, бивши социјалиста, активан новинар и одличан агитатор, фашистичку странку са идејама антибољшевичког националистичког социјализма. Њега је с почетка помагала талијанска индустрија и сама влада, док није ноћу 27. октобра 1922. извршен чувени поход на Рим његових присталица у црним кошуљама и док није, дан потом, Мусолини, као нови шеф владе, узео власт у своје руке. Мусолинију је требало извесног времена да учврсти свој положај, а кад га је учврстио он се открио јасно као наш безусловни противник. Његова је идеја била, да Италија прими на се улогу старог Римског Царства, да постане права империја, и да буде водећа сила у Средоземном Мору. Правци његове експанзије били су, у првом реду, Балкан и северна Африка. Кад је решио питање Ријеке он је почео акцију у Албанији, настављајући старе норманске, анжујске и млетачке традиције. Из Албаније је хтео по сваку цену да потисне наш и грчки утицај и да ту земљу сматра као искључиву област свога протектората. Наша влада мешала се у албанске ствари и утицала је знатно на тамошњи развој догађаја. Својим несмотреним мешањем у северној Албанији, кад је помагала стварање Миридитске Републике и кад је чак пребацила нешто војске преко границе, изазвала је у јесен 1921. протест енглеске владе и Лиге Народа. У Риму на то се мешање криво гледало и пре Мусолинијева доласка на власт и после њега. Кад је 1924. год. дошла у Албанији на власт такозвана национална група Фан Нолијева и кад је почела, у споразуму с Бугарима, опремати качачке чете против наше државе, наша влада је посредно помогла да се сруши Фан Ноли. Бивши шеф владе, иначе не много скрупулозни Ахмед бег Зогу, човек који се служио свим и сваким, нашао је склоништа на нашем подручју и ту је успео да организује групу својих присталица, и да крајем те године сруши Нолијев режим. Брзо потом он је постао претседник Албанске Републике, створене по примеру Кемал-пашине Турске. За његова времена ликвидирано је питање разграничења између Југославије и Албаније и Југославији је коначно остао манастир Св. Наума и крај око Врмоша. Везе између Ахмед-бега и Југославије квариле су све планове Италије и она је прегла да их поквари. Код Ахмед-бега то је ишло доста лако. Његово пријатељство одавно се котирало на политичкој берзи. Већ 27. новембра 1926. склопио је он савез са Италијом, који се врло брзо претворио у талијански протекторат. Потом се 1. септембра 1928. прогласио краљем.
Уговор о пријатељству из 1924. год. поцепан је у Риму још исте године. Непријатељство против Југословена исказивало се јавно и у свакој прилици. Словенци и Хрвати у Истри и Горици били су гоњени систематски; њихове школе и установе не само да су затваране, него су и рушене. Бугарска и Мађарска добиле су у Риму поузданог помагача за своју антијугословенску и ревизионистичку политику; против нас се с планом радило и у Грчкој. Црногорска емиграција напуштала је постепено Италију, али су за то из Рима с планом помагали хрватски сепаратизам, а касније и прихватали хрватске одметнике. Почетком пролећа 1927. дошло је било до опасне кризе. Италија нас је тад оптужила да спремамо упад у Албанију, а 19. марта дала је изјаву, да то она не би могла равнодушно поднети. Југословенска влада, потпуно свесна да је недужна, сузбила је енергично ту оптужбу и понудила непосредну контролу јавности у ком било облику.
Видећи очигледно талијанско непријатељство и осећајући талијанско подривање свог положаја у целом суседству и на свима границама, југословенска влада је 11. септембра 1927. потписала већ раније уговорени пакт пријатељства са Француском. Италија, која је већ поодавна почела водити с Француском мање-више отворену борбу за превласт у Средоземном Мору, примила је тај пакт с нескривеним негодовањем. Још истог месеца одговорила је на њ тим, што је 22. новембра склопила војни савез са Албанијом на двадесет година. Југословенски пакт пријатељства с Италијом, који је у Риму био тако мало поштован и чији је рок истицао 27. јула 1928., није више обнављан.
Од балканских држава ми смо свакако имали највише тешкоћа с Бугарима. Мада је после рата власт тамо узела у руке земљоделска странка са Александром Стамболиским, који је био противник рата са Србијом и који је желео искрено боље односе, ствари ипак нису могле да крену на боље. У земљи су постојали многи чиниоци, јавни и тајни, који нису хтели да се помире са створеним стањем. Маћедонски емигранти и њихови пријатељи, такозвани "македониствујушчи", били су најактивнији агитатори, који су на све стране, у земљи и на страни, радили на том да се маћедонско питање држи стално отворено. Да би Европа обраћала стално пажњу на њ они су организовали систематску четничку акцију, која је у Југославији и Грчкој вршила терористичка дела и потицала народ на отпор. То је довело у лето 1922. до озбиљног протеста грчке и југословенске владе у Софији. Стамболиски сам није марио македониствујушче, а видео је и да они ометају и консолидацију саме Бугарске и њезине односе са суседима. У новембру 1922. он је дошао у Београд, искрено вољан да се нађе неки излаз. После тога, 23. марта 1923., дошло је до преговора и споразума у Нишу о заједничким мерама за чување границе и сузбијање четничке акције. Тај договор стао је Стамболиског главе. Македонствујушчи, војска и грађанска опозиција извршили су 9. јуна 1923. преврат у земљи, требећи земљоделске вође. Сам Стамболиски био је мучен и убијен 14. јуна. Нова влада, са Александром Цанковом на челу, поникла из такве групације и такве ситуације, није могла бити пријатељска према Југославији. Како нису смели узети отворен став Бугари су тада почели организовати такозване тројке на југословенском подручју и вршити мучке препаде и убиства. То је у Југославији изазвало енергичне репресивне мере и скоро херметичко затварање границе. Дипломатски односи одржавали су се само формално и претили су сваки час да се прекину. Софиска влада тражи отворено наслон на Рим, одржава везе с њим, и иступа на свима јавним форумима против Југославије.
Југословенска влада могла је раније у својој политици према Бугарској да рачуна на извесну сарадњу Грчке. Али како се Грчка за владе краља Константина показала као непоуздан савезник то су односи после рата прилично охладнели. Сем тога, до пораза у лето 1922. год., кад је ликвидиран и тај режим, грчки главни интерес био је упућен према Малој Азији, где је било с почетка много изгледа да се тамо прошири њихова област и утицај. После тог пораза и унутрашњих криза Грчка је извесно време била као парализована. Мењали су се људи, режими и облици управа. Тек 1923. год. дошло је до споразума о југословенској слободној зони у Солуну, преко које је имао да иде сав јужни увоз и извоз из наше државе у Средоземни базен, али су Југословени тај уговор отказали. Нови уговор о савезу склопљен је тек 17. августа 1926., за владе диктатора генерала Пангалоса. Али шест дана после тог уговора Пангалос је био оборен, у доброј мери по талијанским сугестијама и из страха од Италије. Грчка није желела да због Југославије сама дође у сукоб са моћним суседом, који би јој могао донети многоструке опасности. Тек после споразума с Италијом дошло је у марту 1928. до новог уговора о солунској зони и до новог пакта о пријатељству.
Прва држава са којом је Југославија склопила савезни уговор, 14. августа 1920., била је Чехословачка Република. Тај савез са братском словенском државом био је и најприроднији. Између Чехословака и Југословена постојала су кроз цео XIX век врло живе културне и политичке везе. Многи Чеси деловали су као културни радници међу Југословенима. Павле Шафарик, учени слависта, водио је дуже година српску гимназију у Новом Саду и први је почео научно испитивати и издавати наше старе споменике. Његов унук, савесни и студиозни Константин Јиричек дао је најбољу Историју Срба и много прворазредних студија и књига из прошлости свих балканских народа. Најбољи део српске и хрватске омладине прве половине XIX века васпитавао се у кругу Јана Колара и Људевита Штура и добио ту широка схватања о словенској узајамности и мисији. Тако ће у другој половини тога века дубоко деловати својим реалистичким родољубљем Тома Масарик и прашка школа. Чехословачки политички људи, Масарик, К. Крамарж, В. Клофач, Милан Хоџа и др., одавно су сарађивали с нашим људима, залагали се за наше ствари и проповедали потребу практичне словенске солидарности. За време Светског Рата Масарик и његов главни помагач Едуард Бенеш сарађивали су непосредно с Југословенима и по Масариковим речима стално су препоручивали "најпотпуније уједињење Југословена". Они су рашчистили са старом девизом Палацкога, да би Аустрију требало створити кад је не би било, и предузимали су све што су могли, с нама заједно, да се сруши Аустро-Угарска Монархија. С њеним сломом дошло је њихово ослобођење и уједињење, исто као и наше. После слома и наша и чехословачка држава, у којој је Масарик постао претседник републике, имале су неколико заједничких политичких гледишта, али су од њих два била најбитнија: 1) да се одржи стање створено уговорима о миру, и 2) да се онемогући рестаурација Хабзбуршке династије, која би опет почела са својим сплеткама. Чехословачка је у то време нарочито зазирала од Мађарске.
Мађарска, која је била уговором о миру преполовљена, преживљавала је тешке кризе. Једно време је у њој владала и бољшевичка диктатура, коју су силом угушили суседи и народна гарда данашњег државног гувернера Николе Хортија, бившег аустриског адмирала. У пролеће 1921., 23. марта, стигао је из Швајцарске у Мађарску бивши цар и краљ Карло, да прими власт у тој држави. Али се није могао одржати. Југославија и остали суседи били с том одлучно противни, исто као и велике силе, сем извесних кругова у Француској. Савет амбасадора у Паризу донео је одлуку, која је отсечно казивала начелно гледиште, "да би рестаурација Хабзбурга пореметила основе мира." Карло се после тога морао вратити. Југославија, Чехословачка и Румунија биле су у том питању потпуно солидарне. На иницијативу Чехо-словачке дошло је потом до одлуке, да се њихова солидарност потврди и формалним савезом. У преговорима од 7-10. јуна 1921. створена је такозвана Мала Антанта, која није имала ничег агресивног и која је само хтела очувати стечене положаје. Између Румуније и Југославије постојао је савезни уговор од 7. јуна, који се односио и на чување мира на Балкану, у главном у односу према Бугарској. Тај савез је учвршћен и родбинском везом између оба владарска двора, када се краљ Александар, 8. јуна 1922., венчао с Маријом, ћерком краља Фердинанда.
Још те године овај савез имао је да издржи прву пробу. Позиван од извесних авантуриста, гуран од своје амбициозне жене, охрабрен од Француске сам наиван и слободовољан, цар Карло је у јесен 1921., 20 октобра, поново стигао у Мађарску. Југославија и Чехословачка наредиле су одмах тим поводом делимичну мобилизацију. Велике силе, бојећи се већих заплета, узеле су ствар у своје руке. Оне су узеле на себе, да уклоне цара из Мађарске и да га пребаце чак на Мадеиру, како не би могао бити више опасан. Тамо је наскоро и умро остављајући претендентске амбиције свом најстаријем сину Отону.
Односи Југославије са Пољском били су мање срдачни него са Чехословачком, али су стално пријатељски. Од 17. септембра 1926. постојао је између њих и формални пакт пријатељства. Од словенских држава једина је била Русија или, службено, Савез Совјетских Република, с којом све до 1940. год. није било никаквог званичног додира.
Последње године свога живота краљ Александар је посветио сређивању односа на Балкану. Супарништво великих сила бацало је и југоисточну Европу у немир и изазивало на том опасном подручју растројство и неповерење. Краљ Александар се трудио, да се политика балканских народа врати на једино могућу здраву основу "Балкан балканским народима". Велике силе нису никад несебично прилазиле балканским проблемима и балкански народи, кад су примали њихове сугестије, тобоже у свом интересу, бивале су често пута само оруђе. И пре, као и после рата, било је сила, које су хтеле да искоришћавају балканске антагонизме за своје експанзије. Према њима и њиховим циљевима могао се супротставити само јак бедем балканске солидарности. Приватном инициативом, коју је влада с пажњом пратила и помагала почели су преговори о стварању једног балканског пакта. После је сам краљ Александар узео на себе лично да ради на том делу. Године 1933. он је отишао у Бугарску, на Црно Море, где се састао са краљем Борисом, а у Цариграду утврдио пријатељство са главним јунаком и препородитељем нове Турске, Кемалом Ататурком. Потом је почео преговоре на Крфу са грчком владом. Наставио их је и са Бугарима ако и не да их сасвим придобије за сарадњу, а оно да бар ублажи старе оштрине. Крајем 1933. године стигао је краљ Борис са супругом први пут у званичну посету Београду, а краљ Александар, непосредно пред свој пут у Марсељ, ишао је у Софију. Али Бугарска, исто као ни Албанија, није хтела прићи балканском пакту. Она, са сталним ревизионистичким ставом, није хтела признати основе тога пакта, који је тражио узајамно поштовање створеног стања. Албанија, зависна од Италије, није имала слободне воље. Остале четири државе Балкана Југославија, Турска, Румунија и Грчка наставиле су преговоре и 9. јуна 1934. свечано је у Атини потписан балкански пакт "у жељи да се допринесе учвршћивању мира на Балкану". "Чврсто одлучни да осигурају поштовање већ постојећих обавеза и одржање територијалног реда, установљеног данас на Балкану" потписници тог пакта пришли су послу и завршили га са успехом. Уплашена, да је тај пакт не увуче у незгоде са Италијом, атинска влада дала је после накнадну изјаву, да тај пакт важи само за односе на Балкану и за балканске државе, које би хтеле реметити створено стање.
За то време у Немачкој се спремају судбоносни догађаји. Версаљски неповољни мир, репарације, тешка привредна криза, увређено самољубље изазвали су у земљи све веће јачање националистичких и осветничких елемената и после разних буна и "пучева" дошао је у јануару 1933. на власт Адолф Хитлер. То је био бојаџиски радник вишег реда, страстан агитатор и ватрен говорник. У рату се борио са уверењем, а после рата, као вођа националсоциалиста у Баварској, устао је енергично против владиних попуштања Француској и против понижавања и диктата Версајског Мира. Његова прва побуна у Минхену 1923. год. није успела, али је он од тада све више добијао док 30. јануара 1933. није постао канцелар, потом диктатор и на крају, 19. августа 1934., претседник Немачке Републике. Узевши сву власт у своје руке он је, од првог дана, сву активну снагу Немачке упрегао да се спреми за нове велике војничке подвиге. Противнике је све ућуткао безобзирном силом. Сва је средства употребио за наоружања, а сву је земљу претворио у војнички логор. Дисциплинована, покорна, вођена с планом, Немачка је за четири-пет година постала прва војничка сила Европе, сва у челику, моторизована више од свих, са најмногобројнијом авијацијом, спремна на све. Хитлер је хтео моћну уједињену Немачку и животни простор за њу и у колонијама, које су јој биле узете, и у Европи. Његова жеља имала је бити право, а његово средство груба примена силе. У Немачкој је уклонио све покрајинске владе и сепаратистичке традиције, а потом се решио да изведе уједињење свих Немаца. Од европских сила добио је као пријатеља само Италију, која му се приближила због свог супарништва са Француском; због своје фашистичке идеологије, која је била антидемократска, и слична националсоцијализму; и најпосле због противности према Енглеској, која се све више заоштравала после талијанских претензија у Абисинији и северној Африци уопште. Кад је Италија 1935. год. ушла у рат с Абисинијом енглеско-талијанско разилажење постало је очигледно за цео свет.
Кад се довољно спремила, готова на све евентуалности, Немачка је од 1936. год. почела своју активистичку политику. У марту 1936. немачка војска је посела демилитаризовану рајнску област; у истом месецу 1938. год. Немци су посели Аустрију. На ред је потом дошла Чехословачка. Предосећајући опасност Чехословачка је, поред ранијег уговора са Француском, још 16. маја 1935. склопила савез са Русијом. Али кад је у септембру 1938. немачка влада енергично захтевала предају Судета њој, у име националне праведности, Чехословачкој је саветовано са свих страна да попусти. Она је то и учинила, да спасе мир Европе и своје остало национално подручје. Хитлер је свечано изјављивао, 12. септембра те године, да Немачка има границе које су "непроменљиве и коначне" и које могу Европи "дати осећање сигурности и мира". Међутим, брзо после тога спремане су друге одлуке. Већ у пролеће идуће године Чехословачка је била раскомадана. Чешку је огласила Немачка као свој протекторат, а Словачкој је дала привидну самосталност, али је узела као своју савезницу и увела у њу своје војничке претставнике. За примером Немачке пошла је и Италија, која је велике недеље 1939. год. учинила крај самосталности Албаније.
Ти поступци изазвали су, природно, велико изненађење и огорчење свега слободољубивог света. Европска равнотежа била је померена из основа, а у цео свет је унесен елеменат неповерења, неизвесности и страха пред даљим компликацијама. Немачка и Италија газиле су безобзирно све међународне уговоре, и своје сопствене обавезе, и своје речи, и тражећи нови поредак у свету натурале су своју вољу и своју власт са цинизмом коме је ретко било равна. Одмах после Чехословачке Немачка се јавила са својим захтевима и према Пољској. Енглеска и Француска, да спрече нову насртљивост и према Пољској и према другом државама, понудиле су своје гарантије угроженим земљама Пољској, Румунији, Турској и Грчкој и склопиле су савезе са њима. Немачка и Италија склопиле су 22. маја 1939. и формални савез сматрајући себе као осовину будуће Европе. Спремна на све, и не попуштајући, берлинска влада је остала упорна и нападајући Пољску 1. септембра 1939. изазвала је нови светски рат.
Наша држава остала је ван ратног сукоба. Њезини односи са Француском после марсељског атентата и после процеса који је био с њим у вези осетно су охладнели. Али Југославија није могла прићи ни другој страни, јер је талијанско држање према њој било стално непријатељско. И после склопљеног споразума од 25. марта 1937., односи нису постали много искренији. Рим је и даље остао извор свих смутња против нас. Од Немачке је огромну већину нашег народа одбијао груби метод силе у односу према Чесима и Пољацима, који није обећавао много добра ни осталима. С тога политика Милана Стојадиновића са наслоном на силе осовине није имала никаква одјека у народу, иако нам је доносила извесне практичне резултате. У новом светском пожару Југославија се труди да остане неутрална. Не може се рећи да и њезини интереси нису угрожени у извесној мери, али би улазак у рат, неизазван непосредно, могао имати далеко тежих последица него што је засад то угрожавање. Кнез намесник Павле, који лавира, говорио је 1. децембра 1940. из срца целог народа, кад је нагласио да је наша љубав за мир велика, али да су наша независност и целокупност нашег државног подручја изнад те љубави. Српски народ добро зна, шта у целој прошлости дугује својој слободољубивости и да је, по речима великог дубровачког песника, слобода "дар, у ком сва блага вишњи нам Бог је дф".

Историја српскога народа Владимира Ћоровића (1885-1941) заузима особено место у српској историографији. Она једина обухвата, како је сам Ћоровић напоменуо, "целокупан приказ прошлости српскога народа од најстаријих времена, па све до данас". Ћоровић је дело завршио непосредно пред своју погибију (17. априла 1941.), а завршни редови Историје представљају критички осврт на профашистичку политику Милана Стојадиновића и на напоре кнеза Павла да Југославији обезбеди какву-такву неутралност у управо започетом Другом светском рату. Последњи догађај који се датумом помиње у Ћоровићевом делу јесте говор кнеза Павла одржан на годишњицу уједињења, 1. децембра 1940. године.
Студије словенске и германске филологије Владимир Ћоровић је завршио у Бечу 1908. године, код светски угледних професора и научника: Ватрослава Јагића, Константина Јиречека, Милана Решетара. Као најбољи студент бечког универзитета, стекао је право на посебно одличје - на златан прстен цара Фрање Јосифа. Одбио га је у знак протеста због анексије Босне и Херцеговине. Напоредо са завршавањем студија радио је и докторску тезу о Лукијану Мушицком. Докторирао је у Бечу исте, 1908. године. Специјалистичке студије наставио је у Минхену код гласовитог византолога Карла Крумбахера, а продужио у Паризу и Болоњи. Највећи део радног времена увек је проводио у архивима и у рукописним одељењима библиотека. Године 1909. постављен је за кустоса Земаљског музеја у Сарајеву. Добивши изгледна обећања из Београда, систематски се припремао за факултетска предавања из области старе и народне књижевности, не запостављајући рад на историографији, нити праћење новијих књижевних догађања (Покрети и дела, 1920). Планове је пореметило избијање Првог балканског рата. Убрзо након почетка Првога светског рата ухапшен је због активне сарадње са илегалном револуционарном организацијом "Млада Босна" и услед сумње да је био умешан у организовање сарајевског атентата. Осуђен је на велеиздајничком процесу у Бања Луци на осам година тешке тамнице. Помилован је, са већином осталих заточеника на инцијативу шпанског краља, након три године робовања, крајем 1917. године. Изнова се политички активира. У заједници са Ником Бартуловићем, Бранком Машићем и Ивом Андрићем (касније и Црњанским) покреће и уређује у Загребу пројугословенски оријентисан часопис - "Књижевни Југ" (1918-1919). Године 1918. учествује у раду Народнога вијећа у Сарајеву, а присуствује и прогласу уједињења 1. децембра 1918. На предлог познатог научника и енциклопедисте, историчара Станоја Станојевића, Ћоровић је 1919. године изабран за ванредног професора народне историје, а 1921. за редовног. Дописни члан Српске краљевске академије постао је у тридесет седмој (1922), а редовни у четрдесет шестој години живота (1931). У раздобљу између 1933. и 1935. био је декан Филозофског факултета, а у периоду 1935-1936. и ректор Универзитета у Београду. Од стране огорченог политичког противника, злогласног министра унутрашњих послова Корошеца, назван је, због студентских демонстрација, именом "крвави ректор", синтагмом коју је после Другога светског рата, у знању или незнању порекла, деценијама користила комунистичка власт у Југославији.
У политичком погледу био је активан читавог живота. Осведочени је противник аустроугарске и немачке политике на Балкану, касније бескомпромисни противник фашизма. Због политичких ставова, због научно-историјског рада којим је доказивао одговорност Аустроугарске и Немачке за Први светски рат, као и услед чињенице да је био истакнути челник међународне масонерије - Трећи Рајх га је осудио на смрт. Намах по уласку немачких трупа у Београд, Гестапо је дошао да га хапси и плени његову имовину: рукописе, преписку, библиотеку. Велика Ћоровићева библиотека завршила је у Немачком знанственом институту у Београду. Прихватио ју је тадашњи директор института, српски зет и велики пријатељ српскога народа, изузетни познавалац српске књижевности - Алојз Шмаус. По његовом наређењу, Ћоровићеве књиге су посебно инвентарисане и чуване као засебни фонд у Институту у, како је говорио Шмаус, "ишчекивању бољих времена". Ћоровићеви рукописи и обимна преписка однети су у Берлин на детаљну претрагу. Непосредно по ослобођењу Београда, део Ћоровићеве библиотеке је развучен, јер су у почетку ослободиоци мислили да је реч о својини окупаторовог института. Након завршетка Другога светског рата повраћен је у Београд велики део Ћоровићеве рукописне оставштине: већина рукописа и знатан део преписке. Пре него што су рукописи и кореспонденција били враћени породици, већи број рукописа био је узапћен. Некоји Ћоровићеви радови, попут студије Сребрница у средњем веку, штампани су под туђим именом. На судском процесу који је вођен, "аутор" је осуђен на робију и повраћај рукописа. Међутим, сви рукописи тада очигледно нису враћени. Исти "аутор" наштампао је знатно касније Етногенезу Југословена. Првих стоосамдесетак страница те књиге јесу готово чист препис одговарајућих делова Ћоровићеве Историје Срба. Начињени су на основу рукописне студије којом је Ћоровић обављао припремне радове за писање велике синтезе о историјској прошлости српског народа. Будући да је за ово тужно откриће заслужан један угледни универзитетски професор, о свему томе биће више речи другом приликом и на другом месту.
Владимира Ћоровића Гестапо није ухапсио. Знајући добро да се налази на црној листи, Ћоровић је напустио Београд заједно са југословенском владом. Планирано је да се са аеродрома у Никшићу пребаци прво у Грчку, а потом у Енглеску. Погинуо је, међутим, у авионској несрећи 17. априла 1941. године.
Изванредан познавалац историјских извора, предан архивски радник, Ћоровић је једновремено био и врстан познавалац сродних научних грана: историјске географије, археологије, филологије, етнологије, фолклора, историје књижевности, историје уметности, филозофије. У младости је, следећи старијега брата Светозара, признатог књижевника, писао песме и краће приче. Прву причицу за децу (Зло друштво), као и прву песму (Кисело грожђе) обелоданио је са тринаест година у "Споменку" 1898. Окушавао се касније успешно и у превођењу, посебно са немачког језика. Између осталог, превео је и Ничеово знаменито дело "Тако је говорио Заратустра". Сјајно опште образовање, знање светских језика (немачког, француског, италијанског, енглеског, руског), минуциозно познавање грчког, латинског и старословенског језика, омогућили су му остваривање одличних студија из различних научних области.
Неспорно, Владимир Ћоровић је био пре свега и изнад свега - радознао историчар. Завидно знање класичних језика и старословенског упућивало га је на проучавање старије српске, југословенске и балканске историје и културе. Знање светских језика, љубав према архивима, усмеравали су га једнако и пут проучавања новије историје и културе. Током недугог живота, погинуо је у педесет шестој години, написао је бројне књиге, множину обимних студија и расправа. Тачан попис његових мањих радова растурених по периодици, не само оној стручној где се природно очекују, као и по дневним листовима - не може се још увек поуздано начинити. Свакако их је знатно више, него ли што то исказује његова библиографија (Јеремија Митровић: Библиографија Владимира Ћоровића, Историјски гласник, 1-2, Београд, 1976, 205-313).
Поседовао је врлину иначе ретку у историчара - спремност да се смело суочи са историјским тренутком коме сам сведочи, штавише у коме је запажен, активан учесник. Успео је, што је још ређе, да савремена историјска догађања и појаве подвргне научној анализи, процени и оцени у оној мери објективној, колико је то могуће људској кратковекости и природној засењености временом у коме се управо живи. Гледани у следу, радови указују на три значајне Ћоровићеве одлике:
а. слух за одбир "правих" тема;
б. поступност и систематичност у разматрању проблема;
в. наглашена склоност синтетичком сагледавању збивања.
Прве значајне радове, посебно штампане монографије, објавио је већ током студија: Историја српског академског друштва "Зора" у Бечу. Прилог историји омладинског покрета (Рума, 1905), Војислав Илић (1862-1894). Књижевна студија (Мостар, 1906), Мостар и његови књижевници у другој половини XIX столећа (Мостар, 1907). У "Пријегледу Мале библиотеке" у Мостару 1905. наштампаће занимљив текст поводом смрти гласовитог историчара - Илариона Руварца. У својој двадесет првој години живота (1906), малом студијом о народним песмама које опевају одлазак Светога Саве у калуђере, постаће сарадник знаменитог Јагићевог часописа "Archiv fur slavische Philologie".
У међуратном раздобљу Ћоровића привлаче, поред низа мањих, неколике обимне теме: живот и рад Светог Саве, историја Босне, одговорност краљевине Србије за избијање Првог светског рата, идеја југословенства, историја краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, потоње Југославије и напокон историја српског народа. О Светом Сави написао је низ одличних расправа и мањих чланака. Припремио је за штампу издање списа Светог Саве. Објавио је и изузетно занимљиву, грађом богату књигу, Свети Сава у народном предању (1927). Историја (односно хисторија) Босне била је, током васколиког Ћоровићевог радног века - велика љубав и преокупација. Написао је мноштво студија и расправа из те проблематике. Писао је исцрпно, између осталог, о бану Кулину (1921), о бану Борићу и његовим потомцима (1940), о пореклу Котроманића и краљу Твртку I. (1925), о херцеговачким манастирима (1912, 1922), о вољеном Мостару и српској православној општини у њему (1933). Нимало случајно, приступну академску беседу посветио је проблему територијалног развоја босанске државе у средњем веку (1935). Једнако се бавио и проблемима везаним за новију историју босанско-херцеговачких простора, Резултат таквих интересовања и проучавања јесу студије о Мехмед бегу Капетановићу (1911), одлична монографија о Луки Вукаловићу и херцеговачким устанцима 1852-1862 (1923). Заједно са Сеифудином ефенди Кемуром објавио је песме босанских Муслимана из XVII., XVIII. и XIX. века (1912). Рано се одлучио да напише и властито виђење политичке и културне историје Босне и Херцеговине (1925), изложивши притом сложена догађања, покрете и појаве на најједноставнији, најразумљивији могући начин. Занимљиво је и убедљиво његово позније разматрање политичких прилика у Босни и Херцеговини (1939). Круну Ћоровићевог рада на историји Босне представља монографија Хисторија Босне, која обухвата раздобље од почетака до под крај петнаестога века (1940). У часу објављивања прве књиге, извесно је био приведен близу краја рад на политичкој историји од петнаестог века до наших дана, као и изванредно значајан рад на културној историји Босне. Нажалост, рукопис је нестао у ратним смутњама.
Ћоровић је систематски проучавао политичка збивања и закулисне политичке игре великих сила, које су претходиле избијању Првога светског рата. У ту сврху започео је са издавањем дипломатске преписке краљевине Југославије. Године 1933. штампана је прва књига. Обухвата раздобље од 1. јануара 1902. до 1. јуна 1903. Књига се, након завршеног штампања, није појавила у продаји, у библиотекама. Тираж је задржан у магацинима све до 1936. године када је Ћоровић објавио своју далеко најбољу монографију: Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку. Тада је коначно и неопозиво одлучено да се књиге не смеју растурати (пуштати у слободну продају и промет) због "виших државних интереса". У питању, уистину, јесу били "државни интереси", али Трећег Рајха. Према казивањима која су допрла до породице, тиражи су били од стране Немачке откупљени и уништени. Изузетак представља двадесетак примерака "Односа" који су били намах по штампању послати некојим библиотекама и које је сам аутор узео из штампарије. Још је гори случај са Дипломатском преписком краљевине Србије. Према непровереним сведочењима, сачувано је свега десетак примерака књиге. Недавно, настојањем Библиотеке Града Београда, поново је штампано (нажалост, не репринт) капитално Ћоровићево дело Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку. Од свих Ћоровићевих великих монографија, ово дело у највећој могућој мери говори и о данашњем политичком и историјском тренутку. Штавише, оно јесте најбоља, најтемељнија и најсложенија анализа васколиког југословенског, јужнословенског и балканског проблема.
У политичком погледу Ћоровић је био националиста-Југословен. Проучавајући током радног века историју јужнословенских и балканских народа био је убеђени заговорник идеје чврстог, независног Балкана и снажне југословенске државне заједнице у његовом средишту. Знатно време посветио је проучавању обнављању српске државности у новом веку. О томе најбоље сведоче монографије: Карађорђе и Први српски устанак (1937), Србија од 1858-1913 (1937), Наше победе (1929), Велика Србија (1924). Будући да је последње поменуто дело (Велика Србија) наглашено заговарало идеју југословенства, оно је у Загребу 1928. прештампано, уз Ћоровићев пристанак, под другим насловом - Уједињење. Властито виђење политичког положаја, улоге, али и могуће будућности Балкана изнео је у изврсној монографији: Борба за независност Балкана (1937). Идеја југословенства доследно је спроведена у најдржавотворнијој Ћоровићевој монографији - капиталној Историји Југославије. Узгред буди речено, у својим последњим одељцима, она садржи и најзнаснованију, па и најоштрију критику и оцену владавине Карађорђевића, посебно краља Александра. Много оштрију, а свакојако документованију од оних које су писали социјалисти и комунисти између два рата, од текстова које је, на пример, писао "Затарац" (Милован Ђилас).
Занимљиво и драгоцено сведочанство о Ћоровићевом дубоком убеђењу да идеји југословенства треба све подредити и у њено име много шта спремно и свесно заборавити - видно долази до изражаја у књизи о патњама Србије, Босне и Херцеговине током Првог светског рата (Црна књига, 1920). Пишући, између осталог, о злочинима аустријских дивизија у Мачви, Ћоровић је свесно, у име југословенства и заједништва, прећутао национални састав тих дивизија. Ту чињеничну недореченост, изговарање тек половине историјске истине, замерили су му и најближи пријатељи.
Историја српскога народа, заједно са Историјом Југославије (Београд, 1933), представља врхунац Ћоровићевих напора да синтетички сагледа судбину југословенских народа, који су се 1. децембра 1918. године ујединили у заједничку државу. Историја Југославије осмишљена је и остварена у духу непоколебљивог југословенства. Избор описаних, тумачених историјских догађаја, а поготову њихова оцена, у служби су систематског грађења југословенског јединства, југословенске државне заједнице. У стручној литератури је истицано од стране историчара који нису били српске националности, како се Ћоровићу никако не може пребацити да иједан народ међу југословенскима посебно велича, још мање да некоји у било чему оспорава. Ћоровић је у сусретљивости ишао и даље! Одређене конструкције историјских збивања, па кадкад и њихово тумачење преузимао је из званичне националне историје других југословенских народа, иако је као историчар з н а о да некоји попут, примерице, гласовитог споразума "Pakta konventa", или тобожњег кнеза Иљка и његових поморских победа - нису ни историјске чињенице, нити историјске истине.
Историја српскога народа јесте писана у југословенском духу, али у знатно мањој мери. Настала је у временима кризе југословенства, у предвечерје Другога светског рата и у годинама разбуктавања ратног пожара. Хрватски и словеначки националисти постепено се организују у борби против Југославије и југословенства, а Срби одговарају оснивањем Српског културног клуба. Историја српскога народа, не само именом, јесте и одраз замора Ћоровићевог безрезервног одушевљења југословенством.
Рукопис Ћоровићевог капиталног дела Историја српског народа имао је необичну судбину. Уочи немачког напада на Југославију нашао се, већим делом, у поседу издавача, књигољупца и врсног уредника - Петра Петровића. Мањи део рукописа остао је у Ћоровићевој широј породици. Свестан да трагање Гестапоа за Ћоровићем значи једновремено и велику опасност по сам рукопис - дело је склонио на сигурно место, ван Београда. Изложивши себе и породицу могућности да живот окончају у логору - рукопис је сачувао. Чувао га је као највећу драгоценост и у послератним годинама све до тренутка када је проценио да настају друга, по Ћоровићево дело боља времена.
Историја српскога народа начињена је тако да упоредо упућује и у политичку и у културну историју Срба. Писана је узорним стилом, лепим књижевним језиком. Сложена догађања и појаве приказани су на једноставан, уверљив начин. Ћоровићево дело лако се чита, а читалац јесте обилато награђен. Историја српскога народа пружа одговоре на питања која се тичу прошлости, али и садашњег историјског тренутка. Пажљивији читалац уочиће и имплицитне поруке које се односе на могућу будућност. Дело Владимира Ћоровића узвраћа читаоцу у мери која је сразмерна уложеном труду.
Историја српскога народа штампана је први пут 1989. године у издању Београдског издавачког графичког завода под насловом Историја Срба. Књигу су, према Ћоровићевом рукопису, приредили за штампу др Раде Михаљчић и др Радош Љушић. Издање које је сада пред читаоцима разликује се од БИГЗ-овог у толико што је у њему доследно, до краја поштован Ћоровићев рукопис. Нису вршене никакве материјалне исправке, допуне, нити лекторске интервенције. Правопис је усклађен са данашњим колико је то било неопходно. Приређивачи овога издања определили су се за наслов који је Ћоровић као први предложио своме издавачу, Петру Петровићу (издавачу Историје Југославије, издавачу и уреднику гласовите библиотеке "Народно дело"). Наиме, Ћоровић је предложио да се његова Историја назове Историја српскога народа, или, пак, Срби (политичка и културна историја).
Судбина Ћоровићевих радова након његове смрти и после завршетка Другога светског рата била је необична. Човек чију је главу Трећи Рајх тражио и по коју је и дошао истога дана када је окупиран Београд - проглашен је за народног издајника и државног непријатеља. Деценијама, сваког четвртог априла, на Дан студената, штампа, радио (касније и телевизија) нападали су мртвога Ћоровића називајући га синтагмом "крвави ректор", синтагмом коју је осмислио заклети непријатељ идеје југословенства - поп Корошец. Ћоровићеви рукописи се нису могли штампати. Својевремено је и Српска књижевна задруга одбила да штампа ауторову недовршену монографију о Светој Гори и Хиландару. Монографије, студије, чланци Владимира Ћоровића нису, по правилу, цитирани у стручној литератури. Међутим, здушно су преписивани. Догађало се , не једном, да човек који је управо завршио прекуцавање Ћоровићевог текста у следећем пасусу нападне немилосрдно погрешне полазишне ставове буржоаских историчара "типа једног Владимира Ћоровића". Политичари нису дозволили ни штампање Историје српског народа. Један издавач (Интерпрес) био је крајем седме деценије спреман да дело штампа. Извршио је неопходне припреме, али забрану је изрекао Вељко Влаховић. Исто се поновило десетак година касније са једном издавачком кућом на Ријеци.
Наступила су другачија времена и Ћоровић се наново могао штампати. Отишло се у другу крајност. Издавачи су се надметали ко ће више Ћоровићевих књига објавити. Нешто је ипак остало заједничко и временима када се Ћоровић није смео штампати и овима садашњим када је објављивање његових дела пожељно. Забрањиван је и оспораван, а није био читан. Данас је хваљен, величан. Изнова су у томе најгласнији они који га не читају. Међутим, дело Владимира Ћоровића, посебно књиге Односи Србије и Аустроугарске у XX веку и Историју српскога народа данас треба читати с великом пажњом. Оне не говоре о само прошлости, већ и о садашњости, а помало и о будућности Срба.

Ненад Љубинковић

Београд, на св. Јована Владимира,
четвртог јуна 1997. године.

Србско Свитање

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.