КОМУНИЗАМ НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ 1929. - 1940.
- репринт оригиналног издања, Београд 1940.
- репринт оригиналног издања, Београд 1940.
После антизаветне, антисветосавске Доситејеве духовне револуције, започело је стварање новог српског човека без Христа, по секуларном, западњачком моделу Човекобога, човека без Бога. Од човека без Бога до човека против Бога пут није далек. Тај пут прошао је српски народ од Доситеја до комуниста.
Б. Обрадовић, Нова Искра, број 59
Нека се свак, ко је српски родољуб пашти да задобије Царство небеско којим се једино може задржати царство земаљско на дуже време."
Владика Николај Велимировић
"Кад су мислили да све знају, тек онда нису ништа знали. Јер уколико су више познавали микробе, утолико су мање знали за Бога."
Владика
Николај Велимировић
"А ви, Срби, где сте?
Милиони Срба боје се Бога и стиде се светаца Божјих. Где се налазите вас
неколико стотина што стојите испред народа српскога: да ли сте са Европом или
са својим народом? Ако кажете да сте са Европом, онда се брзо лечите, да не би заразили свој народ. Аколи
кажете да сте са својим народом, пазите да се не ухватите у лажи. Јер није лак
пут народни. То је узан и тесан пут поста и молитве и милостиње. Ал то је
једини спасоносни пут. Богу нека је слава. Амин."
Владика
Николај Велимировић
САДРЖАЈ:
Увод
Универзитет као комунистичко поприште
Приступ
1. "Стручна" студентска удружења
2. Културна и економска удружења
3. Универзитетски семинари
4. Студентске мензе
5. Културне тековине
6. Комеморације
7. "Опште студентски зборови"
8. Пропаганда за "мир"
9. Борба за похапшене другове
10. Пропаганда слободне љубави
11. Дебатни клубови
12. Зидне новине
13. Штампа
14. Са универзитетских катедри
Развој комунистичке акције
а) у раздобљу 1929. – 33
б) у години 1934
в) у години 1935
г) у години 1936
д) у години 1937
е) у години 1938
ж) у години 1939
камулфажа комуниста
промењена политика
нова политика
з) у години 1940
акције по студентским домовима
Савез студентске омладине
Социјални проблем нашег студентства и решења која предлажу национални студенти
Закључак
Додатак
писан после народно-државног слома септембра 1941
ИЛИ НАША БРАЋА ПОДМИЋЕНА ОД ТУРАКА
Једном свиња из пуна корита
пред вратима имућнога дома,
и ка умије, по свињски локаше.
Орај гордо на крутој литици
величава крила одмараше
и оштраше смртоносне канџе
бацајући пламене погледе
на све стране у прољетње јутро,
к побједи се новој готовећи.
Него свиња, како се налока,
поиздиже турин обрљани
и угледа на литицу орла.
Грокну крупно, па говори орлу:
"Шта ту чучиш на голој литици,
несретниче и гладни ајдуче,
изгнаниче под општим проклетством?
Што је твоја жалосна судбина?
Празна слава и грабеж крвави,
па и с крвљу ручак без вечере.
Помири се и предај људима,
виђи ка се живи обилато:
мени на дан три корита дају,
све пуније једно од другога;
па цио дан у глиб до ушију,
превраћам се, на свијет уживам;
ни што мислим, ни главу разбијам,
но иза сна на пуно корито."
Орај тресну, па прикупи крила,
с презренијем одговара свињи:
"Мож се хвалит ка поштено живиш
пред свињама, али не пред нама,
јербо наше племе поносито
таквога се гнушава живота.
Него ти се чудити и није:
свињски мислиш, а свињски говориш
То ти сада дају и госте те,
ал' не зато рашта ти помишљаш,
но док мало накупиш сланине,
па ће одмах маљугом по цику.
То погађаш, ми смо грабитељи,
под вселенским живимо процесом
опасности и крвопролића;
то су наше игре и пирови.
Но ликови наши поносити
јесу симбол земног величанства,
на крунама царскијем блистају;
јошт се круне диче и поносе
што су лика нашега достојне."
То изрече, па хитро полети,
ка крилата из лука стријела,
у својему над облаком царству.
Оста свиња у гадном брлогу
чекајући у чело сјекиру.
Петар Петровић Његош, Пјесме, књига I, 208
Желимо да у кратким потезима изнесемо збивања на Београдском Универзитету од 1929. до данас. Главна нит која се провлачи кроз ове редове биће деловање на ширењу комунизма од једног дела омладине и оних који су је у томе послу помагали.
Различити су узроци постанка развоја и деловања комуниста на нашем Универзитету. То су, пре свега:
1. Социјална питања, која се намерно или нехотице, не решавају или се решавају непотпуно и неправично;
2. Студентска питања, покаткад од надлежних решавана, но увек непотпуно, недовољно, несистематски, бојажљиво, са отезањем и колебањем;
3. Нерешена политичка питања у земљи;
4. Ненационални и надрислободарски став самих универзитетских наставника, у великој већини масона;
5. Скандалозна политика универзитетских власти, било у погледу универзитетске имовинске политике, било у погледу избора способних за наставнички кадар;
6. Погрешна политика државне власти која, заузета партиско-кликашком борбом, није у прво време уопште обраћала пажњу на Универзитет, а доцније је – када је било скоро већ доцкан – отклањала само спољне манифестације тешке болести наших Универзитета, док је њене узроке остављала неотклоњене и неуништене.
7. Уживачко-јавашлијски дух саме студентске омладине која се у већини одала уживању задовољстава и која се истовремено физички одвајала од породице, а духовно од свог народа и народне традиције;
8. Несметано деловање страних елемената у земљи, поглавито Јевреја како у редовима професора, тако и у редовима студената;
9. Партизанско-капиталистичко-котеријашки дух суревњивости и завидљивости, као и жеља за што лакшим и бржим негомилавањем богатства који је потпуно замрачио видик нашој водећој средини и нашој "интелигенцији";
10. Недостатак предузимљивости наше старије генерације која је делом изгинула, а делом изморена ратовима за национално ослобођење и уједињење;
11. План и намера Комунистичке интернационале да на Београдском универзитету створи своје упориште, пошто наша земља по својој социјалној структури иначе није погодна за развијање комунистичке идеологије и зато је комунизму потребно, да од наше младе интелигенције која са Универзитета треба да иде у народ, направи мотор марксистичке идеологије и револуције;
12. Недостатак једне првенствено националне и стварно наше народне идеологије, која би била кадра да понесе народ и да реши многе нерешене етничке, социјалне и покрајинске проблеме нашег народа, као и позно јављање једне такве идеологије у нашем народу, која је данас једина способна да се супротстави и свима силама одупре туђинској јеврејско-бољшевичкој идеологији.
Већ одавно је Београдски Универзитет поприште и главно уточиште марксистичке, ненародне, сепаратистичке, противдражавне и анти-монархистичке делатности разних страних, јеврејских и домаћих али издајничких и ненародних елемената. Ова делатност узела је маха на њему и зацарила се поглавито из разлога што је велики део професора надри-слободарски расположен или левичарски настројен; што добар део наставника, неразумевајући народни дух, припада комунистичким, масонским и ротаријанским круговима. Сви ови фаворизовали су, на све могуће начине, разне групе студената почев од ортодоксних комуниста, па преко социјалиста, социјал-демократа, демократа, црногорских и македонских сепаратиста и босанских аутономаша, све до студената припадника мањинских група. Ово су наставнички кругови чинили зато, што су у акцијама наведних студентских група гледали своје оружје против политике свих могућих влада наше државе, од рата за ослободјење до данас. Међутим, свака акција национално, а нарочито монархистички распложених студената, кочена је, па се чак није презало ни од професорских репресалија над њима. Свакој акцији левичара на Београдском Универзитету ови наставнички кругови омогућавали су легални карактер, па чак и тада, када су такве акције биле од највеће штете по интересе народа, Државе и Краља.
Левичари су прибегавали и физичком терору, чак и помоћу оружја; левичари су уништавали универзитетску имовину и учила, на најварварскији начин, - али за њих није било казне. Наиме, универзитетска власт никада се није трудила да кривце пронађе, а када би их и пронашла, она је за њихово осуђивање тражила најверодостојеније доказе, који би се у пракси сводили на сопствено признање кривице. Пошто овог није било, није било ни казни.
Међутим, националисти нису смели да се бране чак и када су физички нападнути. Националисти су увек били криви, макар и зато, ито нису успели да се склоне или побегну. Временом су национални студенти доспели у такав положај, да нису могли наћи ни заштите од физичког терора необуздане комунистичке руље и њихових банди на Универзитету. С једне стране, физички терор комуниста, а с друге стране префињени притисак професора марксиста и левичара, односно масона – били су и Сцила и Харибда за националисте. Многи од националних студената нису смели да посећују ни предавања, а они који би долазили на часове, морали су да носе оружје и да иду у пратњи наоружаних другова.
Комунисти и други против-државни, против-народни и издајнички елементи свих њима сродних врста, сасвим слободно дејстувују на Универзитету. Тамо несметано врше пропаганду усмену и писмену, кроз забрањене списе, брошуре, књиге и летке. Ректорат неће да предузима ништа да би ово спречио. Он чак комунистима ("Акциони одбор стручних студентских удружења") даје право да заступају све студенте, даје им моралну и материјалну помоћ; свим средставима и силом своје власти стара се да у корист комунистичких роварења заштити надри-аутономију универзитетских зграда; омогућује потпуну слободу пропаганде комуниста на целом Универзитету, а за противдражавне испаде (певање интернационале, проглашавање штрајка против Државе и "оних који нису санкционисали први покушај Споразума Мачека и Цветковића" слављење злочинаца осуђених на смрт, чак и убица покојног Краља и друго) никога не кажњава, као ни рушење универзитетских зграда, ломљење намештаја, научних инструмената и рушење Студентског дома – Краљеве задужбине.
Главни штаб комуниста на Универзитету представља такозвани "Акциони одбор стручних студентских удружења" који сачињавају представници свих студентских "Стручних удружења" са свих факултета. Овај одбор је нелегалан, т. ј. никада није признат од власти, али то није сметало а и данас не смета универзитетским властима да допуштају његову акцију, да преговарају с њим да усвајају његове сугестије, закључке, и да се покоравају његовим уценама.
Главна средишта око којих се окупљају студенти комунисти за акцију и где кроје планове, држе забрањени материјал, јесу студентске мензе, просторије разних "стручних" студентских удружења и домови студената: – "Краља Александра" – и "Гајрет", - и студенткиња "Краљица Марија".
Путеви и начини којима се шири и пропагира комунизам разнолики су, и углавном ови:
1. "Стручна" студентска удружења.
Марксисти су врло добро увидели, да је за владање Универзитетом потребно освојити све позиције у студентском јавном животу. Комунисти и њима подобни издајници народних, животних интереса, добили су стручно удружење под своју власт одприлике за две године рада. Благодарећи плиткоумности бружоазије, комунисти су под фирмом анти-фашистичког или демократског блока, освојили 90-проц. стручних удружења. Недајући опзицији ни право говора, уопште не држећи се друштвених правила и сасвим се непокоравајући универзитетским уредбама и властима, плаћајући чланарину и таксе код уписа за своје присталице и симпатизере, а прећутно чак и помогнути од Универзитетских власти и наставника, марксиста и масона, они су врло лако освојили та стручна удружења. Помоћу лажи и терора, они су, например са двадесет својих црвених бандита, држали у својој власти удружење студената за српско-хрватски језик и књижевност, у којем је било учлањено 200 студенткиња - некомунисткиња.
Најважнија и најјача комунистичка стручна удружења јесу: Правничко студентско удружење; Удружење медицинара; Удружење студента агронома; Удружење студената математичара; Удружење студената – шумара, Удружење студената машинске и електро-технике (УСМЕТ), и друга. Значај ових удружења јесте у томе што она као што поменусмо:
а) састављају тзв. АКЦИОНИ ОДБОР, који наступа свугде и то с успехом, у смислу комунистичке делатности. Као студентска репрезентација он сазива зборове, митинге, организује све манифестације и демонстрације, штрајкове, нереде и туче;
б) воде "бригу" о студентским уџбеницима и табацима, о ваншколском стручном образовању студената, имају велики утицај на нове студенте.
Статистичке истине ради ваља напоменути да оне имају учлањено највише до 20 проц. студената на Београдском Универзитету.
2. Културна и економска удружења.
Од којих је најважније "ПОТПОРНО СТУДЕНТСКО УДРУЖЕЊЕ". Оно је од изванредног значаја јер му се стављају на расположење огромна новчана средства из универзитетских фондова, која комунисти употребљавају за своје људе и за своју пропаганду.
Управу Потпорног уружења чине "делегати" стручних удружења, дакле, комунисти. Иначе, освојили су га као и сва стручна удружења; на силу и превару. Углавном, ова су удружења покрајинска, старају се о својим земљацима, материјално их помажу, а зато од студената траже "само" да се одрекну своје Отаџбине и да постану интернационалисте, и црвени. Најважнија су била а и сада су "ВАРДАР", "ВОЈВОЂАНСКИ КЛУБ", "НЕРЕТВА", "ЗЕТА", итд.
"Удружење Студената против турбекулозе" помагало је и помаже само комунисте и ако прима паре "од блесаве буржоазије"; зато пак, тешко болесни и национални студенти не могу да добију ништа, могу чак и да умру од туберкулозе – ако се непрефарбају црвеном чивутском бојом.
Удружење "САМОПОМОЋ" је удружење чија је основа била сасвим економска; настало је најпре тако што су сами студенти, да би нашли посла у циљу свога издржавања, издржавали или финансирали тај рад. Бавили су се продајом млека, цепањем дрва, разношењем новина, и др. Због непоштења многих чланова, "САМОПОМОЋ" је врло често довођена до економског и финансијског краха, док је природно да је морални крах био у самој основи крах тог црвеног склопа. Зато јој је врло често притицао у помоћ Универзитет. Пре неколико година, у Самопомоћи су зацарили комунисти и ударили свој печат. Доскора су се у њеној управи борили о превласт "троцкисти и стаљинисти".
САМОПОМОЋ је организовала и свој хор, намењен певању комунистичке интернационе и других "спасоносних" песама. Чувене су биле "хорске рецитације".
Од културних удружења једино "СВЕТИ САВА", Академски Аероклуб, и Југословенско-Бугарска лига нису црвени већ национални.
3. Универзитетски семинари.
У семинарима, приликом слободних дискусија, комунисти увек иступају организовано. Тамо шаљу, нарочито у почетку године, вичне говорнике и веште агитаторе. То су обично старији студенти или чак и нестуденти. Једини начин таквог њиховог рада на семинарима у томе је што се обично све теме које у почетку године дају професори, дају у циљу пропаганде. Семинарске радове узимају и сасвим млади али комунистички настројени студенти, па се то обрађује у комунистичким "кружоцима". Неки наставници (др. ТАСИЋ, др. Јован ЂОРЂЕВИЋ, Божа МАРКОВИЋ – млађи), иду при овоме отворено комунистима на руку. Утицај оваквих семинара је од огромног значаја за млађе студенте, а поготово за оне са прве године.
4. Студентске мензе.
Све мензе налазиле су се до сада у комунистичкој власти и престављају најважније страховито оружје у рукама црвених. Бесплатна или повлашћена исхрана сиромашних студената обавезује их много; опсењују их усмене и писмене – "зидне новине", које у комунистичком духу свакодневно обавештавају студенте који се хране у мензи о свим догађајима на Универзитету и ван њега. Осим тога, најбоље пропагаторе мензе и облаче, па чак плаћају и у готовом. Зато је он спреман да се за црвену "идеју" бори до краја, јер сматра да се све то чини само зато, да се сиромашноме помогне. Нарочито "келнери"-студенти, који за послуживање у мензама као награду добијају бесплатну храну, служе као нека врста комунистичке стајаће војске. Њих је сразмерно много; они су редари на зборовима и демонстрацијама, дежурни по факултетима, стражари по аулама, бесплатни посетиоци (клекери) свих комунистичких и јавних приредаба и. т. д. Мензе су комунистима служиле и као стоваришта пропагадног материјала и стоваришта оружја за напад и терор. У фебруару 1935. г. полиција је, приликом претреса "Централне студентске мензе" у Академији Наука, пронашла читаво стовариште предмета за тучу; боксере, гвоздене шипке, батине, каме, камење, ватрено оружје, па чак и алеву паприку у нарочитим омотима, коју је требало да комунисткиње бацају у очи противницима.
5. Културне тековине.
Акциони одбор (најчешће) или стручна просветна удружења приређују:
а) јавна предавања са комунистичком тезом, тако зване "усмене новине", на којима говоре само комунисти – најчешће чивути,
б) књижевне вечери,
в) кратке позоришне комаде – разуме се из праве комунистичке литературе,
г) хорске рецитације, под дириговањем д-ра Војислава ВУЧКОВИЂА.
6. Комеморације.
Комеморације су омиљено пропагадно средство. Ту се врши пропаганда, величају њихови борци, "јунаци" и "мученици" – младићи и девојке које су Чивути ради "идеја", смерно гурнули у смрт, а у исто време њиховим се "мучеништвом" користе, јер знају да то пали код маса. Све те жртве тмурне марксистичке "идеологије" падају због слепе мржње, а од рођеног свог средства – терора. Јер, не може неко насртати на личну слободу, интегритет тела, рањавати, убијати, линчовати и и.т.д., а да и сам не страда.
Више пута се држе комеморације каквој међународној комунистичкој величини. На њима се држе комунистички, политички говори прожети духом мржње против свих који нису за комунизам и јеврејску власт. И овде, разуме се, клика игра врло велику улогу.
7. Зборови студената названи обично "Опште студентски".
Ово су зборови које комунисти сазивају тобож ради решења "горећих студентских питања и проблема". У ствари, ови зборови су обичне комунистичке смотре, на којима се ретко када помињу баш та нерешива студентска питања. Уколико она и јесу на дневном реду обично се стављају као неважне тачке на сам почетак збора. На њима се може чути уобичајени комунистички речник; "бедници", "фалсификатори", "разбојници", "бесни пси", фашистичке слуге", "банда", "групица разбојника", "саботери", и.т.д.
Опште студентски зборови држе се под протекторатом универзитетских власти. Ове обично траже "гаранцију" да збор неће тећи у политичком смеру и тону, али је већ сваком познато да је то најординарнији изговор. То најбоље доказују многобројне резолуције донете на овим зборовима, које су све без разлике црвеног и политичког карактера. Улога клике (која по наредби или за плату бурно одобрава) и на тим зборовима је пресудна, зато што има да импресионира младе студенте који не познају њихов начин борбе и њихове циљеве. На њима нико не може да добије реч, ако није "ортодоксни". Прекршења овог кажњавају редари и клакери кратким поступком (батином и избацивањем).
Излагања говорника на овим зборовима су политичка, а чињенице посматране са званичног комунистичког становишта – у тону генералне линије ИИИ интернационале. Иначе, говорници се труде да слушаоцима наметну утисак да, све што они раде, раде за добро народа, напретка, демократије, културе, и да је све то ради постизања комунистичког раја на земљи.
Комунисти сами себи дају епитете: "народни студенти", "анти-фашистички, "синови народа", "поштени студенти", "демократска омладина", "народни борци", "борци за аутономију Универзитета", и.т.д.
Једна од омиљених тема за коју они верују да је кадра да окупи студенте око њих, јесте "слобода Универзитета" и "борба за одбрану аутономије Универзитета", која се иначе у пракси извргава у комунистички терор над осталим студентима – дакле, под огромном већином.
Иначе, њихова слобода значи: слободу вршења комунистичке, противнароде, противдржавне и издајничке пропаганде, и слободу некажњеног инсултирања и физичког насиља над свима који немају у глави њихову болесну мисао. Аутономија Универзитета је, пак, заклон од позитивних власти и параван иза којег се несметано "дише". Разуме се већи део професора из истих разлога жели и брани овакву аутономију јер је она њима драга више но слобода науке – у којој у ствари и једино треба да се састоји аутономија Универзитета.
Поред
других згодних парола, комунисти на зборовима истичу и ове: "Слобода
науке", "слобода научног деловања на Универзитету",
"аутономија универзитета" (у смислу аутономије зграде) и.т.д. Ова се
"слобода науке" често своди на штрајкове, који су потпуно неакадемски
начин борбе; на насилни прекид предавања и и.т.д. Многобројни су случајеви
спречавања доласка професора националиста на часове, њихово инсултирање, па чак
и истеривање са часова.
8. Пропаганда за мир уопште, а
посебно за светски мир.Сва њихова акција у том смислу стварно се своди на борбу против реда и организованости националних елемената и националне Државе.
9. Борба за похапшене другове.
Скоро сваког месеца комунисти на Универзитету купе потписе за различите петиције упућене властима. То чине да би се на пример пустили из затвора "несрећни народни борци"; да би се у "земљу вратили јунаци са Ебра и Гвадалахаре". Млађи студенти овакве петиције потписују и не знајући шта потписују, јер им се оне потурају на познати комунистички начин. Сакупљачи ових потписа обично се изговарају да не могу свукуд носити прву страну петиције, т.ј. баш ону, на којој пише шта се хоће. Борбу петицијама приређује "Правна заштита", "Одбор за правну заштиту", који организује и скупљање прилога за "похапшене и пострадале другове".
Тако се често дешава да студенти потписују петиције против државе, против народа – дакле, против Отаџбине, - и да се тиме предају у руке међународним комунистичким организацијама, којима се петиције често упућују, а и великим "информативним" листовима непријатељски расположеним према нашој Држави и народу. Благодарећи оваквом плодном поступку комуниста-студената млади и наивни студенти против своје воље постају издајице народа, Државе, породице и себе.
10. Пропаганда слободне љубави.
Београдским студентима комунистима стоје на расположењу ради пропаганде, женске и мушке екипе за пропаганду слободне љубави, а путем ње – наравно – за ширење марксистичке "идеологије".
Младој и новој студенткињи, или студенту, тек изашлом из гиманазијске клупе, приступа овакав партнер или партнерка са пуно пажње. Учиниће им много ситних услуга: понудиће им се да попуни уписницу, ђачки лист, купи марке, да на послугу пенкало, па чак и поклон да. Онда се у разговору пређе на конкретне ствари, те комунистички пропагатор слободне љубави показује пуно "разумевања" за "унутарње проблеме које муче душу и тело сабеседника или сабеседнице". Показаће му лепо како треба бити "напредан" и како треба "одбацити глупе предрасуде данашњег буржоаског склопа" и "наших застарелих предака", како треба "и проживети", "треба се иживети" и "само глупаци и ненапредни људи иду против природе". Разуме се "полни живот ван брака је много бољи и природнији", јер ту младић и девојка могу да мењају партнере, по избору, што је "природно", "јер то чине и животиње". Тако, мало по мало, док под утицајем ових прича и литературе која се накако "случајно" нађе уз ове "напредњаке", или коју они врло раду донесу, пошто је врло "научна" – те полако та "интелигентна птица" долети у кавез. После све иде лако. Напоредо са практичним упражњавањем слободне љубави долази на ред кљукање марксистичком "једино спасавајућом" литературом, водање по састанцима, кружоцима и зборовима, ноћивање по заједничким преноћиштима "у колективу". Долази на ред упошљавање у "мучној студентској борби"; дељење летака, сукоб са националним студентима, агитовање и борба против државне власти – и нови студент остао је изгубљен за Отаџбину: он је постао комуниста. Из тога круга напоље не излази се лако. Јер, дошло се већ у сукоб са породицом, са друштвом, са Државом, са свима етичким и моралним принципима.
Ето, тако, путем слободне љубави, омладинац или омладинка пада полако у постављену комунистичку клопку и срозава се на – једнога из стада.
11. Дебатни клубови.
Постоје и "дебатни клубови". Организује их Удружење студената права и Комерцијална Висока Школа. Да би пропаганда боље успела, уводну реч обично имају професори наклоњени комунистима, или и сами комунисти, а после – студенти комунисти "расправљају". Ти клубови јесу ћелије распиривања комунистичке болести.
12. Зидне новине.
Зидне новине постоје у студентским домовима, у мензама: "Општој", "Земунској", и др., као и просторијама "стручних", "културних" и "економских" удружења. Те новине "објективно" обавештавају студенте о догађајима на Универзитету и ван њега, и у свету. У ствари, у њима се третирају ствари на безочно лажан комунистички манир, у циљу пропаганде.
13. Штампа.
Све комунистичке, левичарске, масонске и чивутске књиге слободно се продају на Универзитету, под заштитом универзитетске власти, а деле се чак и бесплатно, што није чудо. Овај посао врше, врло љубазно, млађи студенти комунисти. Ту може да се нађе читава серија издања "Нолита", "Космоса", "Жене данас"; ту се налази "Нови Студент", Издања "Светлости", "Европе", "Млада култура" и све могуће и немогуће забрањене и незабрањене комунистичке књиге и брошуре.
14. Са универзитетских катедри.
Професори: др. Драгољуб Јовановић, др. Драгиша Ђурић, др. Јован Ђорђевић и др. отворено су заступали или заступају марксизам у својим предавањима и на семинарима.
По завођењу 6-јануарског режима, аутономија је остала нетакнута. Тада су једино политичке партије распустиле своје студентске клубове на Универзитету и престале са својом политичком делатношћу. Ово стање комунистима одлично долази; они своју делатност – илегалну акцију – спроводе организовано и све јаче. У своме раду не наилазе на противника који би био спреман да им парира. К томе придолазе и студентска нерешена питања: проблем осигурања стана и хране, повишење такса за школовање, давање стипендија талентованим сиромашним студентима, путне повластице, стално до у дубоку ноћ отворена универзитетска библиотека са свима потребним уџбеницима; питање физичког одгоја; увођење лаког прелаза са појединих факултета, питање студентског обавештајног уреда о студијама, проблем универзитетске штампарије, студентских представништава, скупих уџбеника и студентских лечилишта. Мало по мало, комунисти су успевали да прво појединачно, а потом и све манифестације живота на Универзитету организују по својој вољи и да им, наравно – ради камуфлаже даду карактер борбе за демократију, за мир, за грађанске слободе, и за "градњу фронта народне слободе".
За владе ђенарала Живковића комунисти су на лак начин – помогнути од неких радикалских политичара – избили на чело студентској омладини, на тај начин што су прво, 1931. г. организовали "националистичке"демонстрације против Италије, а потом их управили против Владе, која је покушавала да их спречи. Демонстарације су биле великог обима, јер је у њима учествовала маса збиља националних студената и незнајући да су вођство истих преузели комунисти. 1932. г. комунисти организују штрајк под фирмом "решења студентских проблема". Први пут тада комунисти су показали студентској јавности своје право лице, када су на Техничком Факултету револверима гонили студенте да изиђу на кров Факултета и да оданде вичу против Владе. Тада су први пут применили и свој укорењени вандализам, када су са барикадираног студентског дома Краља Александра бацали посуђе, ствари, па чак и уџбенике на жандарме, који су опсели Дом.
1933. г., када је и сам Велики Краљ хтео да ублажи неке законске прописе, помало се враћа политичка живост на Универзитету.
1934. г. после трагичне смрти Краљеве, у јесен 1934. г. комунисти и други противнародни елементи развијају нечувену акцију са терором на Универзитету. Први акт њихов био је саботирање ходочашћа на Опленац. Други, скандалозно понашање код избора за Правничко друштво.
Пошто је почела политичка активност, на Универзитету су дозвољени и избори за такозвана "стручна" студентска удружења, и комунисти – једини организовани – лако су ставили своје листе, стављајући им на чело по неког наивног демократу или земљорадника. Национални студенти, разбијени и неорганизовани, давали су невезано и појединачно отпор, али – комунисти – помогнути од професора демократа, левичара и масона, разбијају тај отпор. Поред тога, у масама се – од стране професора левичара – постављају за асистенте левичари. Па и кадар универзитетских чиновника почео је да се попуњава или левичарима или отвореним комунистима. Ово је, разуме се, још више потенцирало комунистичку пропаганду и терор који се развијао до неиздржљивости. Само за месец дана премлаћено је око 20 комунистичких противника, па је то натерало универзитетске власти – и ако су биле на страни левичара, да забране изборе за правничко друштво.
1935 г. настављају се политичка насиља комуниста. Центар њихове делатости преноси се на Правнички Факултет. Траже да им се изађе у сусрет "или ће штрајковати глађу". Њихови су захтеви: "Демократизација земље", "слобода штампе", "слобода збора и договора", "слобода политичког организовања", "општа амнестија политичких криваца", "укидање закона о заштити Државе", - све захтеви преписани из летка Компартије Југославије. То су њихови "горући студентски проблеми и "социјална студентска питања".
Видећи да ће штрајк потрајати дуго, универзитетске власти позивају полицију да направи ред, јер су комунисти унели у просторије факултета велику количину намирница (штрајкују људи "глађу"), са намером да из факултета не изађу дуго. Што су тиме спречили предавања и рад људи који су жељни да се нечему науче – то њих није било брига. Том приликом комунисти бацају на улицу, чак и на трамвајску пругу, клупе. столове, ормане, руше зидове, (да би добили цигле за битку), лавабое и клозетске шоље. Ломе научне инструменте и уништавају препарате у кабинетима дра. Ђаје и других професора. Полиција је морала да спречава вандализам, урођен комунистичкој руљи, и после датога рока, јуриша на зграду, при чему гине "комунистички лидер" студент Мирко Срзентић, иначе полицијски конфидент.
Сада га комунисти славе као јунака и борца за црвену ствар, наводећи да је пао "за одбрану аутономије универзитета".
Међу полицијом такође је поврђено више људи а најтеже Тасић – шеф агената.
Штета причињена том проликом прелази 250.000, али универзитетске власти "нису биле у стању" да нађу кривце и да некога казне.
После овог случаја, комунисти се примирују. То траје само кратко време. После, опет почиње борба са националистима, који стварају анти-комунистички блок, а потом, Априла 1935. г., "Организацију националних студената", која је у многоме кочила рад комуниста на Универзитету. Та организација долази у право време, јер тада баш, по смрти Великога Краља, централни комитет компартије Југославије (Ц. К. К. Ј. ), доноси одлуку; "Да се у Југославији појача акција у циљу припремања преврата и завођења комунистичког режима међу народима Југославије". - На основу ове одлуке почиње жестока акција комуниста – студената. У циљу самозаштите, националисти стварају "ОРНАС". Од сукоба са комунистима, чланови Орнаса имају сломљене вилице, ожиљке и ране од боксера, гвоздених шипки и кама. Студенти Марићевић, Вуковић, Шијачки, Филиповић, Тодоровић, Јовановић, Марковић, и многи други - жртве су комунистичког беса.
8. Децембра 1935. г. одржава се "Опште-Студентки Збор", на којем је донесена позната резолуција, која има и свој "социјално-политички део", и захтеве за решавање студентских проблема, а има и чисто политички део – чист препис захтева Комунистичке партије Југославије. Тај део је најважнији. У исто време, у Студентском Дому, комунисти заводе свој "Демократијум", избацују Управника г. Марковића, и заводе "сув режим", те у Дому жаре и пале.
12. Децембра увече објављују штрајк тражећи новог Управника, с тим да се штрајк 13. Децембра – преко стручних удружења, прошири на цео Универзитет. Тада је комуниста Милан Дамјановић, члан "Директоријума", стојећи у Дому иза бисте Краља Мученика и наслањајући се лактом на њу, између осталог рекао: "Дом није Краљева задужбина, већ власништво свих студената, јер је сазидан од репарација(?!) и студентског новца (?!). Ми не признајемо никакве тапије, нити краљевске фирме на његовим вратима".
На Краљеву Славу, Андреју Првозваног, комунисти заказују збор у аули Студентског Дома. На збор долазе и вандомски комунисти, али и националисти из Орнаса. Око 10 часова увече један Орнасовац узима реч и позива млађе студенте да прекину са штрајком, јер "није рад да се на Краљеву Славу у Краљевом Дому расправљају такве ствари". Тек што је проговорио, један комуниста баца на њега пљуваоницу, те настаје страховита туча. Националисти освајају спрат по спрат Дома, под пљуском ормана, столова, лавабоа, гвоздених кревета и других тврдих предмета. Комунисти пролазе страшно. Сат и по доцније, на позив новопостављеног управника дра. Кашанина, полиција стиже у Дом. То је Управник, који је иначе био кандидат комунистичких "стручних" удружења.
Штрајк је прекинут, али се Дом затвара. Универзитетске власти кажњавају многе чланове Орнаса, са мотивацијом: "да су улажењем у Дом изазвали тучу, а од комуниста кажњен је само онај, који је први започео тучу. Доцније су четрдесеторица чланова акционог одбора кажњени због штрајка, али им се казна убрзо опрашта.
Тиме је 1935. година завршена. У њој су, у студентским расправљањима, на позив комуниста, узимали учешћа и радници и остали елементи (нпр. случај Галогаже), т.ј. улица – као што је и ред када комунисти дејствују. У тој години богатој комунистичким "зборовима", па чак и комеморацијом Черноземском, "убици Краља Мученика" – одржаној у аули правног факултета а под вођством студената Патерностера, сина бившег аустроугарског официра – комунисти су били невероватно дрски и агресивни.
1936 г. почиње ситним чаркама. Међутим, комунисти више нису господари ситуације као што су раније били. И у појединачним и у групним физичким сукобима они све више страдавају, али даље нападају на свима странама. До марта они су инсултирали десеторицу усамљених националиста (Батинић, Филиповић, Марковић, Шијачки и др.) Међутим, масовни напади на удружење националиста не успевају никако. Једном приликом сазвали су комунисти "Опште-Студентски Збор", али на њега долазе и "Орнасовци", те црвени збор нису одржали, шта више морали су националистима да предаду седам таоца, да би случај прошао у миру и да би били пуштени из Правничкога факултета.
По налогу Коминтерне, они спремају нове акције. Истичу старе захтеве: укидање суда за заштиту Државе, амнестију политичких па и војних криваца, и.т.д.. Устају и против новога ректора, др. Ћоровића, који је био решен да створи "универзитетске стражаре", који би имали да одржавају ред на Универзитету. Називајући га "реакционарним", они траже његово смењивање.
4. Априла се дешава сукоб.
3. априла "Акциони одбор стручних студентских удружења", насилно спречава предавања и проглашује штрајк. Затим издаје летак где поступак објашњава, наводећи да се тражи: 1) неувођење универзитетске полиције, 2) некажњавање чланова акционог одбора, 3) смањење школарине и 4) солидарисање са студентима Загребачког Универзитета, који су исто тако објавили штрајк. Дакле, штрајк из чисто политичких мотива.
Националисти су енергично противу штрајка, јер: 1) универзитетски сенат још 31. марта донео је решење: а) "да се не уведе универзитетска полиција и б) да студентске казне буду условне"; 2) преговори о смањењу школарине билу су поведени легалним путем, т.ј. од стране признатих студентских организација, а већ тада је било дато обећање да ће се оправданим студентским захтевима изићи у сусрет. Види се да је остао само један повод за штрајк, а то је "солидарисање са студентима загребачког универзитета", који су не ТАДА, НЕГО МЕСЕЦ ДАНА ПРЕ ТОГА, ПОЧЕЛИ ДА ШТРАЈКУЈУ. Дакле, разлог штрајка нису били неиспуњени студентски захтеви, него штрајк ради самога себе, ради нереда, као што је то захтевао Ц. К. К. Југославије.
Националисти су били против солидарисања са загребачким студентима прво зато, што ови уопште нису платили школарину, док београдски студенти јесу, те би им она због штрајка пропала; друго зато, што је универзитетска власт запретила да ће у случају штрајка свима студентима без разлике бити укинут по једам семестар а националистима се семестри не губе, јер они раде и уче, док комунисти штрајкују и праве нереде; треће, јер је загребачки штрајк поведен од стране фраковачко-комунистичке групе, што се најбоље види из прогласа "Међуклубског одбора хрватских свеучилиштараца", који је тада издат и у којем се каже: "да су нас српске свиње опљачкале", и "нећемо да дамо ни један пенез српским цинцарима и циганима", као и уз покличе Перчецу, Павелићу и другим убицама Краља Мученика, у аулима Загребачких факултета.
"Орнас" је издао летак против штрајка и разделио га по свима факултетима. Делиоци летка били су физички нападнути на Правничком и Медицинском факултету, где се и десила несрећа. Ту су око 60 комуниста ("штрајкачке страже") састављених већином од студената права, напали камењем, боксерима, штаповима и камама деветорицу националиста - студената кој и су делили летке. Двојица националиста повређени су камама, један од комуниста био је тако рањен ножем у груди, а један на руку и лопатицу, од чега је убрзо умро.
Да би читаоци могли да га упознају овај летак "Орнаса" доносимо у целини:
СТУДЕНТИМА БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА
Акциони Одбор стручних (читај: комунистичких) удружења познат већ добро нашим студентима по своме деструктивном раду – по изазивању нереда и онемогућавању рада на Универзитету води ових дана опет једну пропаганду међу студентима на свима факултетима за објављивање и ступање у један нови штрајк настојећи да неупућене убеди да се ради само о солидарисању са студентима загребачког универзитета по питању школарине и универзитетских такса.
Организација Националних студената сматра за своју дужност да поводом овога изнесе право стање ствари да опомене своје колеге на недогледне последице које би настале прихватањем једног оваквог непромишљеног штрајка.
Већ више од месец дана траје штрајк на Загребачком Универзитету а с њим у вези стални нереди, немир и демонстрације на самоме Универзитету и ван њега. (Нереди приликом годишњице Анте Старчевића, приликом сахране осуђеника Јавора и т.д.) И у Загребу се прикривају праве побуде штрајкача и износи се као разлог одиста сувише висока и неправедно распоређена школарина и таксе, те тако необавештенима остаје непозната позадина овог чисто политичког штрајка, а то је: позадина анти – државна и сепаратистичка, а циљ – рушење Државе и њенога ауторитета. Јер, како би се иначе могли објаснити стални повици на свакодневним скуповима у аули Загребачког Универзитета: "Доле Југославија", "Живели Перчец и Павелић", "Живео Мијо, Краљ и Поспишил", "Доле Београд" и т.д.. Како би се могло објаснити преношење нереда и на улицу и уништавање приватне имовине: па стална и нечувена кампања студената штрајкача против свега што је државно и југословенско. Као што се из изложеног види, чисто политичким, деструктивним и антидржавним побудама дата је толико злоупотребљивана социјална маска.
Солидарисање са тим штрајком, значило би солидарисање са радом антидржавних и антијугословенских елемената и прихватање и помагање њиховог рушилачког рада, А ОВО БИ ПОРЕД ТОГА ДОВЕЛО У ПИТАЊЕ ОВЕРУ СЕМЕСТАРА СВИМА СТУДЕНТИМА НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ БЕЗ РАЗЛИКЕ И ВРЛО ВЕРОВАТНО И ЊЕГОВО УКИДАЊЕ, ПОТОПУНО СМО СВЕСНИ ТОГА.
Колико је бесмислено социјално маскирање овог штрајка и колико је овакав штрајк немогуће бранити социјалним разлозима, потврђује и то, што би баш он социјално био најштетнији тиме што би из њега резултирао губитак семестара, што опет значи улудо бачене таксе и труд, а ово, зна се, најтеже погађа социјално слабије, за које губитак семестара представља нових шест месеци злопаћења и уједно шест месеци даље од очекиваног комада хлеба – дипломе.
И у Загребу је сличан случај, и тамо штрајкују из чисто политичких разлога, а школарина и социјална питања су им само згодни узгредни адути и маска. И кад они због неплаћене школарине губе семестре, зашто да и ми губимо, када смо већ платили школарину?...
Нема нико патентирано право за решавање актуелних опште – студентских питања, а уколико комунисти, који нити могу од Државе захтевати да им она помогне и изиђе у сусрет, нити она то хоће и сме. А ми не смемо да се декларишемо са штрајкачима Загребачког универзитета и да допустимо да нас воде они који кличу Перчецу и Павелићу, и то поготово када је јасно, да је ова акција диктирана споља.
Организација Националних стуедената.
После ове несреће, комунисти
издају читава туцета летака пуна лажи. Врхунац лажи, цинизма и глупости
представља њихов летак са насловом "Студент"! Ту између осталога
кажу: "... У моменту када су студенти употребили последње академско
средство – штрајк, у борби за своје основне животне потребе, за своја
права, за слободу науке и универзитетску аутономију, погажену универзитетском
коалицијом, РЕКТОР Ћоровић, чије су руке упрљане крвљу двојице
студентских бораца, организује банду пропалица – плаћеника, који наоружани
до зуба изненадно нападају голоруке студенте, да се све заврши смрћу
једнога нешега друга и десетином теже и лакше рањених".Коментар, као што се види, овоме није ни потребан. Удесетостручавање је позната наклоност комунистичка, поред осталог извртања чињеница.
У њиховоме летку под насловом "Студентима Београдског Универзитета, свима јавним радницима, политичким и слободоумним јавним радницима "политичким и слободоумним (?!) личностима, удружењима, корпорацијама и читавоме народу", фино даље обмањује:"... чланови Орнаса у Априлу 1934. год. нередима су спречили игре за правничко друштво"... Ово већ морамо пропратити коментаром, јер лаж није толико очигледна као у првоме летку: "Орнас" уопште није постојао у 1934. г., он је установљен и основан тек 1935. г.
У летку "Шта је са нашим Универзитетом", они и овако знају да обмањују: "Организација националних студената постала је као организација ПОФ-а". Али, у лажи су плитке ноге. "Орнас" је постала Априла 1935. г., а Јевтићев ПОФ (Патриотски омладински фронт) уколико је и постојао, могао је постати само после Јевтићевих 5-Мајских избора 1935. г.
Последњи летак потписала је једна група студената – комуниста, а прва два и групе студената које су доцније сачињавале такозвану "Уједињену студентску омладину".
На ВИИ Конгресу Коминтерне (Комунистичке Интернацинале) одржаном у Москви 1935. г., генерални секретар исте – Димитров, предложио је план о увлачењу комуниста у сва национална удружења као и сарадњу у свим земљама са грађанским странкама а противу правих националиста. Предложио је "Народни фронт". Конгрес је одлучио да се овај план усвоји. Сходно плану, Београдски комунистички студенти почели су припремати терен за остварење ове акције. Пре свега стварају психозу о тобожњој "Фашизацији Универзитета" означивши националисте као фашисте. Поред тога, пуштају пароле "О потреби чувања демократије и аутономије универзитета" – те грађанске групе, као "социјал-демократи", "демократи", "Самостални демократи", "земљорадници, "леви земљорадници" (Драгољуб Јовановић) "стари радикали", прогуташе ову масну удицу и почеше сарађивати са "народним студентима" у борби чији је циљ одредила Коминтерна. Ускоро, на предлог комуниста, све ове групе склапају се у једну организацију – "Уједињену Студентску Омладину", у којој су ове нешто "значиле" - у ствари, оне су биле квантите неглижабл, док су све конце држали комунисти и одатле, разуме се, вукли највећу корист. Цитирамо нај већи и главни део "платформе политичког рада студентске омладине" тог нашег "народног фронта" на Универзитету, основаног крајем 1936. г.
ПЛАТФОРМА ПОЛИТИЧКОГ РАДА СТУДЕНТСКЕ ОМЛАДИНЕ
...Студентска омладина, припадници шест политичких, демократских и против-фашистичких партија, приступила је, крајем 1936. г., остварењу једне заједничке основе рада, једне политичке платформе,...
Доносимо овде главни део текста "Програма и правила радног Одбора студентских политичких група...
"У политички одбор улазе: студенти самостални демократи, народни студенти, демократска студентска омладина, студенти земљорадничке левице, студентске народне радикалне странке, земљорадничка студентска омладина.
Заједнички захтеви група у одбору су:
1. Слобода и аутономија Универзитета,
2. Сузбијање фашизације Универзитета, ма од кога и ма од куда се она јављала,
3. Борба противу бесправног хапшења и малтретирања студената, а за пуну слободу исповедања њиховог политичког уверења,…
5. Укидање цензуре на свима приредбама на Универзитету,...
7) Слобода и несметан рад у удружењима,...
= = = = = = = = = = = = = = = = = =
1) Реорганизација читаве Државне Управе, на чисто демократској бази,…
а) обарање данашње ненародне владе,
б) неодложно распуштање данашње фашистичке скупштине и сената,...
в) укидање данашњег Устава и доношење новог,
г) решење националног питања на бази слободе и равноправности,...
д) укидање Суда и органа за заштиту Државе,…
ђ) општа амнестија свих политичких осуђеника,…
ж) доношење демократских закона о слободи штампе,...
ЗАХТЕВА СЕ СЛОБОДА ОРГАНИЗОВАЊА ЗА СВЕ ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ и СИНДИКАЛНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ,...
и) сузбијање и растурање свих фашистичко-терористичких организација у земљи,…
а)... на бази колективне безбедности и ослањања на демократске Државе у оквиру Друштва Народа...
б) успостављање односа са СССР....... ту у првоме реду долази став ДА ГРУПА У СВОМЕ ЈАВНОМ ИСТУПУ НЕ СМЕ НАПАДАТИ ПРОГРАМ И ИДЕОЛОГИЈУ ГРУПЕ СА КОЈОМ САРАЂУЈЕ…"
У 1937. години комунисти добивају потпуну превласт на Београдском Универзитету. "Орнаса" више нема, јер је после несрећних догађаја настао сукоб, с једне стране зато, што су једни били за сарађивање са Владом, док су појединци лутали у својим тежњама. Главни разлог ове превласти стварно је обилна помоћ коју су комунистима пружиле "демократска", "земљорадничка" и "старорадикалска" група студената, те су тако комунисти били одлично камуфлирани ("народни студенти"). Делатност такве "уједињене" студентске омладине, у којој се одушевљено кличе чивутину Блуму и осталим израиљцима; где су комунисти "држали узде" и "штимоване акције водиле се под видом: "студентског антифашистичког блока, фронта слободе, против реакције, а за хлеб, слободу и аутономију универзитета" и т.д.
У 1937. години 28. фебруара, студенти комунисти су предузели и једну акцију ван Универзитета. То је било када су око 300 студената и радника комуниста под вођставом Јеврејина Баруха и сина бившег аустроугарског официра Патерностера напали каменицама биоскоп "Триглав" у коме је имао да одржи предавање претседник Ј. н. п. "Збора" Димитрије Љотић. Том приликом је рањено које каменицама, које гвозденим шипкама, које ножевима 15 Збораша од којих 8 теже.
Комунисти су хтели да спрече с једне стране претседника "Збора" да одржи предавање о "афери" Техничке Уније те да се одбрани од љаге коју су противници на "Збор" бацили – јер му није било могуће због "слободе" штампе писменим путем да то учини, а с друге стране, комунисти су хтели да спрече народ да чује праву истину. Међутим, захваљујући храбрости и жртвама Збораша комунисти нису ни у једном погледу постигли успех. Претседник Љотић одржао је предавање пред дупке пуном салом биоскопа "Триглав".
Приликом потписивања "споразума Удружене опозиције" са др. Мачеком, 8. октобра 1937. г., комунисти пишу и говоре друкчије но данас, и тада као и сада, раде само и једино оно, што им наређује Коминтерна. Тада су, поред осталих делили и летак "Живео Народни споразум" од 23. октобра 1937. г., и у њему веле:
"…Зато ми, представници политички свесне омладине ПОЗДРАВЉАМО НАРОДНИ СПОРАЗУМ..."; па даље;". услове боље и срећније будућности..." и ".. Народни споразум значи одлучну осуду такве (владине) политике. Остварењем борбене слоге између Срба, Хрвата и Словенаца он пружа гаранције за остварење једне, слободне, чврсте и мирољубиве Југославије, која би одлучно стала уз бок снагама мира и демократије у свету, уз бок Француске, Чехословачке, Совјетске Русије две велике западне демократије – Енглеске и Америке".
Толико у 1937. г.
1938. г. Београдски Универзитет и даље остаје најглавније средиште марксизма у Југославји. Још 1937. г. Компартија Југославије устаје против "романтичне тежње и чежње за робијом" својих београдских омладинаца, па наређује СКОЈ-у (Студентска Комунистичка Омладина Југославије) да се мане тог ситнобуржујског хоштаплераја, и да "пређе на масовни рад стварања организација социјалистичке и неопредељене омладине, и на акцију на селу." У знаку те преоријентације пролази 1938. г.
Поред "Акционог одбора студентских стручних удружења", пуном паром раде и у "културном одбору", у којем су учлањене све марксистичке културне организације; "у социјалном одбору", у којем су све њихове мензе и потпорна удружења "борба за мир"; у "Одбору за правну заштиту" – који помаже комунисте ангажоване у борби са властима. Без мало муке освајају "Потпорно студентско удружење" које има милијонске фондове. Све њихове комунистичке манифестације одржавају се потпуно слободно и ни од кога не сметано. Њихова противдржавна акција цвета а њихова пропаганда се кобно распростире. Они придобијају и окупљају и неопредељене студенте, наивне и несавесне.
Универзитетске власти према свему се односе благонаклоно; њих су комунисти држали и повлачили по својој вољи. На самом универзитету влада релативно затишје, и само по гдекад нађе се понеки премлаћени "фашиста".
Марксисти свој рад спроводе мирно. Универзитет им одржава мензе, Коларчев Универзитет им широм отвара врата за разноврсне "културне" приредбе. Националисти, без средстава и подршке, не могу да им одолевају.
Пошто су постигли циљ освајањем студентских организација, марксисти се обрачунавају са својим досадашњим помагачима. Ликвидирају се: "десни" земљорадници (Случај "Петар Кочић"). Сарадња комуниста с једна стране, и разних сепаратиста: македонствујушчих, босанских, франковаца, Мађара и других, с друге стране. Тада се развијају бучне манифестације, зборови, дебатни клубови, књижевне вечери, и остале ненародне манифестације, које треба да заведу наивно јавно мњење.
Живот се одвија углавном у овоме:
1. Национални студенти покушавају са удружењем југословенских студената да оснују своју мензу, али од тога комунисти праве читаву аферу;
2. обнављују се национална друштва, "Свети Сава", после великих мука и сталних препрека од стране универзитетских власти;
3. "Орнас" се потпуно повлачи из борбе;
4. Комунисти јуришају на "Удружење за лигу Народа и Светски мир" које још држе националисти. Поводом тога комунисти чак одржавају збор, на којем њихове водеће личности убеђују своје млађе другове, да то удружење мора прећи у руке црвених. Иначе, заборавили су да кажу: да је међународни савез омладинских организација за Лигу Народа и светски мир свугде у левичарским рукама: да је тај савез јавни члан комунистичке интернационалне младежи и да је, вероватно, њима наређено да ову љагу сперу са себе, - јер то је љага, да такво удружење буде у "фашистичким рукама".
Из опште студентске мензе, 31. маја 1937. г., одлази писмо "друговима у Шпанији" у којем се између осталог вели:
"... шаљемо Вам племените поздраве другарства који треба да Вам потврде нашу спремност да ћемо на први сигнал у борбу поћи за Вашим примером". Па онда даље:".. Пред вратима Мадрида одлучује се судбина Света".
Студенти-комунисти агилно раде и ван универзитета. Пре свега, укопчавају се у конкордатску борбу, када се по црквама крећу богобојажљивије него свештеници који службу служе. Почињу да носе шешире, само да би их пред свештеницима могли скидати; притворено љубе у руке свештенике, представнике "опијума народа"; учествују у поворкама и литијама: у свему заступају оштру реакцију против власти – а ова је знала кога има пред собом. Тада су комунисти издали и чувени летак под насловом "Доле језуитски конкордат".
Приликом хапшења Адолфа Мука, комунисте, који је у Југославији врбовао добровољце за црвену Шпанију, студенти – комунисти издају познати патетични летак под насловом "Спасимо живот Адолфу Муку", где кажу између осталог:
"...недела над политичким борцем Адолфом Муком, највише су потресла народ Боке, Далмације, и Црне Горе, јер је он дубоко прирастао за тај народ.
Сироти народ Боке, Црне Горе и Далмације, за који је "дубоко прирастао" један "Југословен" Адолф Мук!
Комунисти дејствују и приликом Бенешевог доласка у Београд. У летку "Свој поштеној јавности", од 23. Октобра 1937. г., траже пуштање на слободу другова који су учествовали по демострацијама. Кажу:
... "Влада Стојадиновић – Корошец – Спахо доказала је да смо били у праву; доказала је да је њена лицемерна парада само маска за неостварено издајство народних интереса; да је дефинитивно разбијање Мале Атанте и нашег савеза са Француском...." и даље:... "Прва победа је наша; манифестујмо даље за Чехословачку Републику, за Малу Атанту, за савез са демократским земљама, - а против изигравања Рима и Берлина. " Даље:"... Живела Чехословачка Република, живела солидарност словенских народа, ЖИВЕО САВЕЗ СА ФРАНЦУСКОМ, живела слобода и демократија...." (Тако некад – а сада?)
Поводом Делбосовог доласка у Београд, уз путну потпору дра Тасића и дра Ђорђевића, приређују свечане комеморативне седнице, где говоре др. Тасић, Вук Драговић, где се одушевљено пљеска онима који славе Народни Фронт, који је, узгред речено, упропастио велики француски народ. Фронтовски дух преноси се и на улицу; са лумпенпролетеријатом приређују студенти комунисти крваве демонстрације по улицама. Наставници кажу: "Пустите их, то су наша деца"; Ректор се прима покровитељства међународног омладинског марксистичког материјала на Техничком факултету, наставници су врло задовољни "својим" студентима, и т.д. и т.д....
Комунистима се одобравају и сасвим нелегални видови борбе, као што су одбори непредвиђени законима или уредбама.
Полиција проналази противдржавни илегални материјал у комунистичким средиштима и скровиштима, али нико не повлачи косенквенце: КРИВЦИ НЕ МОГУ ДА СЕ ПРОНАЂУ. "Уједињена омладина" издаје летак поводом аншлуса: то је препис летка ЦККЈ, а универзитетске власти ћуте. Суд за Заштиту Државе осуђује на робију велики број студената за противдржавни рад, они се бране на суду и веле, да то што чине, чине јавно на факултетима остали њихови другови, али од универзитетских власти нико не повлачи консеквенце.
Аутономија се изиграва у надри-аутономију; Универзитет постаје држава у држави; на њему се не поштују позитивни закони; на њему се вређа стварна аутономија и слобода исповедања научних истина. Аутономија, таква каква је, омогућава стварање комунистичке интелигенције.
За време ректоровања поч. др. Драгослава Јовановића, престонички Универзитет постаје центар комунизма на Балкану. Иако противно Уредби о удружењима слушалаца, комунисти избацују из назива студентских удружења реч "југословенско". На универзитету је замукла државне химна. Краљ се никад не спомиње. Комунисти одлазе у Женеву на међународни омладински конгрес, где су заступљени сви народи Југославије. Са Универзитетских трибина проповеда се лаж да Југославија има 16 народа, па чак и македонски и цигански. Ректор Јовановић заузима своје место у почасном одбору омладинског светског комунистичког конгреса у Њујорку и жели му срећан рад. Када најодговорнији фактори одбацују споразум др. Мачека, када он захтеваше плебисцит за Босну, Херцеговину и Срем, комунисти се солидаришу са овим и приређују "ШТРАЈК ПРОТИВ ДРЖАВЕ", а Ректор, место да их казни, затвара Универзитет и тако стварно легализује штрајк.
Ректор Јовановић легализује дотадање незаконите одборе: "Акциони одбор студентских стручних удружења", "Одбор студентских економских организација", "Мировни одбор", "Културни одбор", "Уједињену студентску омладину", "одбор за правну заштиту" и сличне. Ректор дуго не дозвољава прославу "Светог Саве" све уредбе доноси по нацрту комуниста. Даје им огромна средства. Зато је и назван "студентска мајка". По откривању комунистичке афере на Техничком факултету, Ректор интервенише за похапшене студенте и солидарише се са њима, и ако су они доцније осуђени на робију. Када су комунисти прогласили штрајк "за плебисцит" онда је Ректор лично отишао на Технолошки факултет и принудио професоре и студенте да напусте предавања. Када су комунисти желели да оду у Шпанију, и тражили да оду у Париз, Ректор је гарантовао својом чашћу, да ће се они вратити; међутим, добар део од њих одлази у Шпанију и гине за црвену владу. Када су студенти били у Софији, он гарантује да ће се сви вратити: тридесет их је утекло у СССР. За његово време комунисти су јавно претукли тридесет студената националиста, а за то нису ничим кажњени. Јер, Ректор је рекао: "тхе, шта ја могу"! Секретар Универзитета отворено изјављује: "Ми немамо могућности да Вас бранимо", Приликом светосавске прославе 1937. г. и ако је за њих Свети Сава био "фашиста", комунисти отворено изјављују: "сутра не смемо правити неред, јер би онда пао наш Ректор, наш највећи заштитник".
Тешка је последица комунистичке пропаганде одлазак великог броја омладинаца у Шпански рат. Студентска штампа позива омладину: "На обалама Ебра, решава се судбина нашега народа",... "пред вратима Мадрида решава се судбина света". Није било студентског митинга, на којем се не би залагали за црвену Шпанију. Тако су се у међународним бригадама Валенсиске владе нашли југословенски студенти и остали заведени омладинци. Они су имали "тринаесту бригаду", своје батаљоне "Ђура Ђаковић" и "Димитров"; па компације "Иван Цанкар" и "Матија Губец"; па батерију "Петко Милетић" (овај је недавно избачен из ИИИ интернационале). Затим, свој лист "Димитровац". Студената је било преко шездесет, а број осталих пео се на преко хиљаду.
Са Универзитета марксизам се систематски шири по народу, по целој земљи: нарочито преко покрајинских и месних студентских удружења и клубова, као што су: "ОМПОК" у Војводини, и "КАБ" у Бањој Луци. Комунистичке организације стварају се у Крагујевцу и у осталим већим средиштима.
1938. г. Јануара комунисти побеђују на изборима за "Опште студентско потпорно удружење". При томе се служе лукавствима, јер на листу националиста "Свети Сава" подмећу комунисте који су тврдили да су чланови "Св. Саве" фалсификовали потписе. Међутим, одлуком Ректората одлучно је потврђено да су чланови "Св. Саве" били у овој ствари потпуно невини. На Медицинском факултету, трећину делегата добивају националисти, а на Технолошком побеђују великом већином.
21. Фебруара комунисти осујећују годишњу скупштину "Удружења југословенских студената за светски мир и Друштво Народа" јер су желели да га добију у своје руке. Скупштина се одлаже, уз претње и узвике комуниста: "Ми морамо отети удружења", "Шта чекате удрите их по глви", "премлатите Управу", "Само ако почну крв ће да падне", и слично.
23. Марта комунисти нападају националне студенте чланове друштва "Свети Сава" који су на Универзитету делили летке са одговором комунистичком листу "Студенту", као и летке који су писали о међусобном клању комесара у СССР. Поводом процеса Зиновјеву, Камењеву, Тухачевском и другима. Комунисти, увек бојажљиви пред истином, нападају националисте и премлаћују их. Потом издају летак у којем тврде, да су националисти имали оружје и да су псовали и викали "Живео Хитлер". Тако су представили да је група од 15 националиста напала масу од 150 комуниста. Тада је теже повређено неколико националиста (разбијене су им главе боксерима и гвозденим шипкама), али је један и од комуниста повређен од стране једног претученог националисте.
Ноћу, између 17. и 18. маја, власти на Универзитету (Технички факултет) проналазе читаво стовариште комунистичког материјала, брошура, летака, елабората, па чак и оружје. Претрес одобрава Ректор, и он се врши у присуству факултетских наставника и функционера. Од нађеног материјала вреди поменути проглас ЦККЈ, (Централни Комитет Компартије Југославије (где се износе одлуке са састанка Коминтерне, резолуције са састанка комунистичких студената Црне Горе, Македоније, Војводине, Словеније, Босне и Херцеговине, затим комунистички часописи, и друго. Комунисти су поводом овога претреса издали летак, називајући га противправним. Они се и летком јадају после осуде извесног броја ухапшених студената, кривих за ту аферу. У летку се солидаришу са осуђенима. Током 1938. г. излази лист "Студент" и ревија "Младост", коју издаје популарни фудбалер др-Ивковић, јеврејски зет.
Те године, комунисти се баве и пророчанствима. Издају летак: "Младим покољењима ове земље, свима пријатељима слободе и мира", и у њему дословно кажу:
"... Реакционари Француске и Енглеске издали су Чехословачку, бојећи се Хитлеровог пада, КОЈИ БИ БИО НЕМИНОВАН да је на време, још само пре месец дана речено једно одлучно НЕ. Мир би био спасен, а са њиме и слобода малих народа".
Данас, заиста бедно изгледа ово пророчанство црвених јадника.
1939. г. Београдски Универзитет постаје средиште комунизма у Југославији. По наредби Коминтерне и Јевреја, акције се камуфлирају и пребацују на "легалан" терен. Продужава се са стварањем "масовних организација социјалистичке и напредне омладине" као и стварање организација на селу. Ствара се Савез омладинских организација. Оснивају се варошки и сеоски клубови, комунистичке читаонице, усмене новине и листови – у главном од стране студента Београдског универзитета. Све се врши под фирмом "напредњаштва, антифашизма, борбе за демократију, борбе за социјално стварање, па чак и просвећивања". Универзитетске власти не реагују ниједном.
1939. г., после пораза комунистичког у Шпанији, марксисти губе веру у снагу своје идеологије и у СССР. Њихова вера слаби, али њихов страх да не изгубе позиције утолико више расте. Страх их гони на серију бруталних напада и на проливање крви. 26. марта, када је једна група делегација студената националиста нападнута пред самим вратима Ректората и када је и сам Ректор видео комунистичке боксере и каме, Универзитет још једном ћутке прелази преко разбојништва и не налази кривце. Већ 27. марта, као жртве организованог комунистичког терора, страдају двојица националиста: један неутралан и један из "Словенског Југа". Том приликом један наставник, др. Пржић, присуствује премлаћивању али окреће главу да не би сведочио. Ректор, пак, не прима искрвављене и расцепане националисте који пред његовим вратима чекају. Секретар Дабић удаљава их са ироничном напоменом: "Напишите претставку, па ће се већ видети".
Наставља се серија напада – увек и увек некажњена.
И духовни терор је у јеку, зборови су непрекидни; студентима који желе да раде, рад се онемогућава. Ваздан се говори "о решавању горућих студентских питања", "хлеба, мира и слободе", "о демократизацији земље", "о борби против фашизма и рата", о "заједничком наступу са ВЕЛИКИМ ЗАПАДНИМ ДЕМОКРАТИЈАМА и СОВЈЕТСКИМ САВЕЗОМ", "о превентивном рату против фашистичких земаља – Немачке и Италије"....
Слободно се продају и деле комунистичке књиге, брошуре и издају летци. Просторије "стручних студентских удружења", са својим "зидним новинама" и фотографијама погинулих и непогинулих страних и домаћих "бораца" приступне су комунистима и њиховим симпатизерима. То су огњишта комунизма. Тада почиње скупљање прилога за "наше добровољце из црвене Шпаније" и тако даље.
Сепаритистичка пропаганда подстакнута од комуниста, све је јача.
У јавности се пуштају нове политичке пароле, те нема збора, брошуре или летка у којима се не спомињу: "Савез са Русијом", кажу: "Совјетски савез је војнички најјача сила на свету" (иначе, комунисти су анти-милитаристи), "Совјетска Унија је словенска земља", "Совјетски савез је заштитник малих народа", "Совјетска Русија је најмирољубивија земља на свету", "Само Совјетска Унија може да заштити све, а нарочито славенске земље од фашистичког империјализма". Једино Совјетски савез не води империјалистичку политику завојевања", "Совјетски Савез" је најдемократскија Држава на Свету", и др.
Што данас то све звучи празно и глупо, не значи да је тако звучало и пре кратког времена наивним и малоумнима. Данас, после рата са маленом али јуначком Финском, бруталног напада на Пољску, после грабежа над Литвом, Естонијом и Летонијом, после лешинарства над Бесарабијом, и т.д., све је јасно. Тада пак није било.
КАМУЛФАЖА КОМУНИСТА
Стриктно следећи одлуке ВИИ Конгреса Интернационале, комунисти се увлаче у разна национална и грађанска друштва. Скаути, Соко, Хришћанска Заједница Младих Људи, Београдско Женско Друштво, у првој половини 1939. г. постају поприште комунистичког продирања које се све лакше врши уз обилату помоћ Јевреја и масона.
Комунисти ради обмане јавности каче на своје груди натписе "Бранићемо земљу" (Не кажу Отаџбину), и воде кампању за "одбрану земље". Вештим маневром у своје редове увлаче и пред собом гоне на рад у њиховом духу национална удружења, од сокола па до удружења резервних официра и ратника; на својим зборовима, као добри глумци и пропагатори, такмиче се у патриотизму са говорницима претставника партиских група. Универзитет се тресе од поклича: "Бранићемо границе". "Издајице су и капитуланти они који су за неутралност", "доле капитуланти и издајице"... Као што се види они су још онда бушкали на рат, још онда се њихов рад допуњавао са радом масонерије. Обоје су ишли истом циљу – рату.
Да би прикривање било потпуно, преко управника Дома професора Кашанина, долазе у контакт са својним властима, које – заведене – одобравају оснивање "Првог студентског добровољачког батаљона", који у строју по београдским улицама, пева: "Ланци нам се кују клети" и "Створићемо новога човека" – комунистичке песме.
Комунисти, дакле, сјајно постижу своје циљеве; они стварају кадрове људи способних у руковању оружјем који ће једнога дана по нашим улицама повести крваво коло класне борбе. Разуме се, да левичарска штампа – на челу са београдском "Политиком" – данима навелико пише о томе батаљону, прикривајући прави повод његов, иако га је добро знала.
Цела ова "национална" кампања око "Првог добровољачког батаљона" одиграва се у мају 1939. г. Међутим, још у јануару и фебруару, они исти, који су у мају били "југословенски националисти", били су шпански интернационалисти и интервенционисти. Тада, у ревији "Младост", чак и "друг" др Божа Марковић, млађи, пише како су београдски студенти "својим гробовима у Шпанији обележили своју оданост идеалу човечанске правде".
Не само националне организације и друштва, већ и сталешка, марксисти камуфлажом увлаче у своја кола. Чак и адвокатска комора улази у њу. То није чудо, јер представник Симић један је од потписника пријаве за стварање друштва пријатељства СССР.
ПРОМЕЊЕНА ПОЛИТИКА
После совјетско-немачког пакта о ненападању и пољско-немачког рата, комунисти на Универзитету за кратко време потпуно губе оријентацију. Не знају да се снађу у недоследностима својих вођа и у апсурдности њихових поступака. Јер, док још СССР није напала Пољску, студенти комунисти пишу:
"... Пољски народ, поучен примером страшне судбине поробљеног чешког и словачког народа, решен је да брани и одбрани своју слободу, да пружи херојски отпор." Па даље ".... Овај..... напад узбудио је читав свијет". Против завојевача дижу се са свих страна света гласови огорчења.... "Дижемо свој глас за братску нам Пољску..." Дакле, све у духу комунистичких перфидности јер после напада Совјетије на Пољску ућутали су као мишеви. Тада више нису говорили о одбрани пољске слободе.
Националисти нису били зачуђени; знали су да из иностранства комунистима још нису стигле нове инструкције. Старе пароле нису смеле да се употребљавају, јер, то би била јерес, и ако је јуче била велика, "чиста истина". Међутим, инструкције пристижу, пароле се кују, али, тактика мора да се мења. Нема више "великих западних демократија", нема више тробојница "Бранићемо земљу", нема ни "недељивог мира", ни "верност за верност француској", ни "сви ћемо овога 14. јула, срцем и мислима бити делом уз Француску" и друго.
Прихватају се, пак, Стаљинове речи и став "млада генерација наше земље нема шта да тражи у овоме рату, она неће за друге да извлачи кестење из ватре", САДА СЕ ПРОКЛАМУЈЕ ТОЛИКО НАПАДАНА НЕУТРАЛНОСТ И ТРАЖИ СЕ НАСЛОН НА СОВЈЕТСКИ САВЕЗ. ПРИХВАТАЈУ СЕ НОВЕ ПАРОЛЕ: "БОРБА ПРОТИВ ИМПЕРИЈАЛИРЗМА ФРАНЦУСКЕ И ЕНГЛЕСКЕ" (као да оне и раније нису биле империјалистичке земље). Управљачи "западних плутократија" за комунисте одједном јесу "главни кривци за рат". За њих, једино је Совјетски Савез водио политику мира. О славенству у СССР тада се мање говори. О њему је сада забрањено писати. После Совјетско-немачког пакта, комунисти издају летак у којем на силу Бога желе да натуре мишљење да је овај пакт "приклоњење Немачке Совјетији" и "да он значи немачку слабост и скори распад". Данас се тек види велика плиткоумност комунистичких врачева.
Октобра месеца 1939. изабран је за Ректора инж. Петар Мицић, професор Техничког факултета, дотадањи проректор. Нови ректор, у својој изјави, казао је и ово: "... Већ три и по године радим са студентима Београдског Универзитета. Сада, када сам постао ректор, ЗАДРЖАЋУ СТАРИ ОДНОС, који је и раније владао између мене и студената"...
Сада се на зборовима на Универзитету – "мировне конференције" не говори више о недељивом миру, о "одбрани културе и идеје колективне безбедности", ни о "заједничком рату са великим демократијама против фашистичких земаља" већ се најтежим изразима напад све што се до малочас уздизало. Студенти комунисти мењају политику и камуфлирају се само тамо где то мора да се чини из страха од власти. Иначе, свугда наступају као отворени комунисти. На "Мировној конференцији" и "Протесном збору" они наговештавају "Офанзиву" и прете чак и крвљу ако се не остваре њихови захтеви.
НОВА ПОЛИТИКА
Немачко-совјетски пакт доноси нову комунистичку тактику. На зборовима, у брошурама и летцима наговештава се "јуриш ради постигнућа циљева" и избацују се пароле: "демократизација земље", "што хитнији избори", "слобода штампе и договора", "амнестија свих политичких осуђеника", "женско право гласа", "повратак добровољаца из Шпаније", "борба за хлеб, слободу и мир".... У исту сврху, 17. октобра појављује се и летак по садржини и стилу идентичан са летком компартије Југославије: "Апел народима Југославије". У њему комунисти позивају на "сарадњу" све народне снаге – тобож за одбрану независности. Међутим, тај апел у ствари разбуктава незадовољство, јер је циљ његов да се рашири број "незадовољних народа", да се распламти мржња класа, да између Хрвата, Срба, Словенаца и Македоноца, Црногораца. Војвођана, радне класе и буржоазије, дође до пометње и сукоба; да се међу њима посеје страшно семе раздора, баш у тренутку, кад од расплета кризе у свету зависи судбина сопственог националног и државног јединства. Злономерно су желели комунисти да се користе тешком психозом у свету, па су на њу калемили психозу бојазни за независност с једне, а разбијали јединство народа, с друге стране. Наговештена офанзива почиње. Она се огледа у појачаном терору комуниста на Универзитету и ван њега. 29. октобра, страховитом дреком и безобразно дрским држањем, спречавају комеморацију за наш народ залужном и великом човеку, француском адмиралу Гепарту. То су они бивши "ратоборци" и проповедници ПРЕВЕНТИВНОГ РАТА ПРОТИВ НЕМАЧКЕ: Комеморацију називају ХУШКАЊЕМ НА РАТ. 27. октобра, на Славији, заједно са београдским лумпенпролетеријатом, комунисти – студенти организују шире демонстрације, у којима је при интервенцији тешко повређено више жандарма и много невиних пролазника.
Пре подне 29. новембра нападају неколицину чланова друштва Свети Сава – већином Збораша, који су на Универзитету делили позиве за прославу 1. децембра. Комунистима је користила ова прослава, те су студенте националисти напали боксерима, моткама и гвозденим шипкама. У томе нападу нарочито су се истакле комунистикиње својим хистеричним испадима и вриском против свега што је национално. Наравно, и ту су главну улогу играле Јеврејке.
И опет је крв националиста попрскала плочнике Универзитета. Четворици националиста разбијене су главе. Доцније, да би се одбранили и себе представили невинима, комунисти – издају летак под насловом: "У одбрану аутономије Универзитета" у којем између осталога кажу:
.... "Наоружана банда улетела је на Правни факултет првоцирај ући разним псовкама и делењем летака против студената и студентског покрета"....
Са потписом: "Акциони Одбор стручних студентских удружења".
Треба рећи, да је том приликом један од националиста, поред тога што је премлаћен, и опљачкан. Узет му је сат и новчаник.
Ево летка "против студената" и "против студентског покрета", које су делили искрвављени националисти:
БЕОГРАЂАНИ
Национална студентска омладина Београдског Универзитета, дубоко свесна дана који долазе, позива сву добронамерну јавност на своју велику
АКАДЕМИЈУ
коју приређује Национално студентско друштво Свети Сава, уз учешће осталих националних студентских удружења, у Физичкој сали Правнога Факултета, на дан 1. децембра у 10 часова пре подне. На академији говори д-р Виктор Новак, професор Универзитета и истакнути национални радници, као и представници удружења.
ГРАЂАНИ ПРЕСТОНИЦЕ!
Отаџбина нас зове да у овим тешким часовима које преживљује цело човечанство, манифестујемо своју љубав према Њој, као што је то Београд знао увек да чини.
Ето од чега су комунисти хтели да "спасавају" аутономију Универзитета.
Разуме се, да ни после овога, универзитетска власт НИЈЕ МОГЛА ДА ПРОНАЂЕ КРИВЦЕ. Она је морала, због широког публицитета овог мучног бандитског-комунистичког напада, да на неколико дана затвори Универзитет, и да приредбе забрани за месец дана. Зато комунисти излазе на улицу и заједно са радницима, 14. децембра, приређују на неколико места крваве демонстрације. Најпре су приредили демонстрације, а када је власт правила ред, представнике њене нападају каменицама и револверима: природно, власт одговара ватром. Том приликом изгинуло је више лица, рењено их је много, а многе радње и прозори полупани су каменицама које су комунисти бацали на жандарме. Врло важну улогу у овоме "изласку" игра "Академски клуб-Студентски дом" који је био у средишту, као главни режисер ове акције.
Ни тада универзитетске власти не кажњавају кривце, јер их "не могу" пронаћи". Зато терор комуниста све више расте.
Још за време "Мировне конференције", остали чланови "Уједињене омладине" налазе се побуђени да протествују против напада на велике западне демократије"; после комеморације адмиралу Гепарту. Следећи неминовни распад ове "Уједињене омладине", из ње редом иступају: демократи, земљорадници, и, најзад, стари радикали. Најзад, 23. децембра "Уједињена студентска омадина" престаје да постоји – после више од три године по народ, јединство и државу, кобног и отровног деструктивног деловања.
Комунисти покушавају – најзад сами, да образују два клуба: "Демократски" и "Земљораднички", који нису били везани за одговарајуће партије, и да преко летака објаве да се Уједињена омладина није распала, него да је пристала уз њих "НАРОДНЕ СТУДЕНТЕ". У летку од 31. јануара, за демократе, земљораднике и радикале, између осталог, кажу и ово:
"... Само се тај хор слабо чује, јер их има шака јада – једанаест радикала плус дванаест демократа, плус нула земљорадника, свега двадесет и три...."
Не улазимо у њихов број, он нас не интересује, јер је њихов дух раван нули. Можда их, заједно са социјалистима, има преко 120, али истине ради само цитирамо пословицу: "Ко с ђаволом тикве сади о главу му се лупају". Тако су се и сада олупале о главу дефетиста и републиканаца из демократских и земљораничких клубова. Тако је, ето, нестало скупине која је својим радом свесно омогућила сав разорни рад и бољу камуфлажу комуниста.
Крајем 1939 год. избија једна од многих афера које универзитетске власти заташкавају. Наиме, при крају школске године – у извештају студената грађевинске технике, поднесеном годишњој скупштини на дан 9. децембра, износи се ДА ЈЕ У ОВОМ УДРУЖЕЊУ НАСТАО МАЊАК. Том приликом збораши приказују ову прљаву ствар летком који гласи:
"ДРУГОВИ ТЕХНИЧАРИ!
Поводом несносног стања на Београдском универзитету, а нарочито поводом догађаја на нашем Факултету, сматрамо својом академском дужношћу, да изнесемо пред своје другове једну жалосну чињеницу која би требало да нас освести, па да се једном за свагда стане на пут срамном закулисаном раду вођства "стручних удружења", који баца најтамнију сенку на нашу научну институцију.
Годинама смо ћутке прелазили преко појединих негативних појава у раду управа "стручних удружења" сматрајући их пролазним и очекујући да ће им се једаред стати на пут.
Најновији догађаји, нажалост, уверили су нас, да то нису поједини случајеви, већ да је то ЈЕДАН СИСТЕМ. Том систему није циљ ред и рад на нашем факултету. Томе систему иде у корист наше губљење семестара.
Томе систему иде у корист обустава рада и прављење нереда, јер носиоци тога система тиме не губе ништа – ГУБИМО САМО МИ.
Извештај Управног одбора Удружења студената грађевинске технике поднет Редовној годишњој скупштини на дан 9. децембра каже: "На крају ове школске године, приликом прегледања благајне, УТВРЂЕН ЈЕ МАЊАК У СУМИ ОД ДИНАРА 4.614, – Т. Ј. ПОСТОЈАЛЕ СУ ПРИЗНАНИЦЕ ПРЕДСЕДНИКА КОРОЛИЈЕ ВЛАДИМИРА ЗА КОЈЕ ОН НИЈЕ ИМАО ПРАВДАЊА. НАИМЕ ОН ЈЕ ТАЈ НОВАЦ УПОТРЕБИО ЗА ЛИЧНУ ПОТРЕБУ. ТО ЈЕ КВАЛИФИКОВАНО КАО ПРОНЕВЕРА".
На тој скупштини очекивали смо да ће оптужени бивши претседник покушати да се оправда. Он је стварно хтео да говори али, на наше запрепашћење, то му није дозвољено. Шта је то, што је бивши претседник који је био добио поверење целокупне "Уједињене студентске омладине" на нашем Факултету, хтео да изнесе?
Шта је навело чланове садашње и бивше Управе, да му не дозволе да говори?
Ми морамо да посумњамо да су и они имали удела у проневери нашег новца у суми од дин 4.614.-, иначе како да објаснимо да се не дозвољава бившем претседнику, који се за тако тешко кривично дело оптужује, да се бар покуша одбранити пред својим бившим бирачима, који су за њега морално гарантовали?
Све ово баца најружнију слику на закулисни рад једне групе студената, која се ПОД МАСКОМ ПРИВЛАЧНИХ ПАРОЛА И ТЕРОРОМ НАМЕТНУЛА СВИМА НАМА.
Апелујемо на све другарице и другове, нарочито на најмлађе, да се свим силама одупру досадашњој пракси ове мрачне групе, те да се успоставом реда и рада поврати углед и сачува наука на нашем факултету.
СТУДЕНТИ "ЗБОРА"
Ето "стручног" рада
"стручних удружења".Током 1940. г. комунисти одржавају безброј конференција и врше многобројне испаде, али се осећа да њихова снага копни. Узроци су разни. Пре свега, јачање националиста. Све је већи број национално свесних студената: затим пораст, замах, снажна активност "Збораша", постепено формирање "Словенског југа", а потом поцепаност и све већа подвојеност комуниста на "троцкисте" и "стаљинисте".
- други део -
КОМУНИСТИЧКА АКЦИЈА ПО СТУДЕНТСКИМ ДОМОВИМА
Изнећемо акцију комуниста по студентским домовима.
Комунисти су се домогли превласти и у ДОМУ СТУДЕНТКИЊА "Краљица Марија" благодарећи подршци универзитетских власти. И ове, као и прошлих година, ту се врши духовни и физички терор над студенткињама, па се чак и штеди и на храни, да би се одвајала средства за "шпанске добровољце". Студенткиње су примораване да плету црвене рукавице, џемпере и чарапе, за те "ДОБРОВОЉЦЕ" (КОЈИ СУ, УЗГРЕД БУДИ РЕЧЕНО, ДОБИЈАЛИ ДОБРЕ ПЛАТЕ ОД ЦРВЕНЕ ВЛАДЕ ) оним студенткињама, које нису хтеле да преко ноћи излазе "са друговима марксистима", прети се избацивањем из Дома. Дакле, средства комунистичке пропаганде увек су бестидна и перфидна.
И У СТУДЕНТСКОМ ДОМУ КРАЉА АЛЕКСАНДРА I, стање је слично. То најбоље показују демонстрације од 14. децембра 1939. г., када из тога Дома врве комунистички курири на све стране, извежбани за рад на терену. Чланови управе "Академског клуба", стално су били у приправности, обучени и спремни да побегну, док су њихови млађи другови – наивни, несвесни и заведени, излазили на улицу и тамо страдавали нападајући каменицама полицију која је била послата да растури демонстранте и направи ред. Племенити Узвишени Дародавац завештао је дом да се у њему васпитају у моралном и националном духу и у исти мах економски и социјално обезбеде студентске генерације. Сиромашни студенти добили су кров над главом, добру храну и потпуну опскрбу да би им се на тај начин обезбедило несметано напредовање у науци, како би могли ићи у живот и постати корисни чланови друштва.
У Студентском дому у последње време завладао је, међутим, један анационалан дух који утиче разорно на васпитање академске омладине у дому. Студенти у дому подлежу том деструктивном духу и тероришу све друге који неће да се потчине вођству оних студената који комунистички дух сеју међу својим друговима. У дому налази око 500 студената своје уточиште. У дому све тероришу тзв. "Академски клуб у Студентском дому" у чијој се Управи налазе познати марксисти. То су претседник Академског клуба Мирко Пејатовић, ст. технике, Љуб. Филиповић, бивши претседник клуба, Раде Мирковић, студент технике и спикер на "Радиу" Студентског дома, Љубомир Вељковић, студент технике, бив. секретар Клуба, Баја Секулић, студент права и "Комесар за исхрану", Љубомир Нешић, студент права и претседник Дебатног клуба, Ратомир Журић, студент технике и Миленко Ђуровић, дипломирани правник и секретар Студентског дома.
У рукама тог Академског клуба налазе се конци свевелике комунистичке студентске акције. Њиховом вољом уклоњена је биста Краља Александра И са свог почасног места у Аули дома на једно забачено место где обично стоје кофери судената када се усељавају у Дом. На чудан начин нестале су и слике Њ. В. Краља и чланова Краљевског Дома, из велике трпезарије. Тек на енрегично заузимање и захтев националних студената оне су после месец и по дана враћене. Управа Академског клуба захтева од Управника да се студенти примају у дом само по њиховој сагласности, а дешавало се да се неки национални студенти из дома и уклоне. То јој је чак и полазило за руком. Њихова сагласност омогућава пријем у дом и самих служитеља.
На годишњој скупштини Академског клуба наговештавало се да ће "патентирани националисти" бити отстрањени из Дома и да ће ове године дом постати потпуно студентски, т. ј. комунистички, јер ће Академски Клуб у пуној мери учествовати у пословима Управе Дома и ликвидирати све оне који сметају да Дом постане потпуно наш.
За време ручка у великој трпезарији употребљава се мегафон за давање политичких вести и "информација" из спољне политике. Наравно да су те информације потпуно у комунистичком духу. Тај апарат, спојен са микрофоном, ношен је по многим политичким зборовима и помоћу њега је вршена агитација у корист повратка у земљу југословенских комуниста који су се добровољно борили на страни црвених у Шпанији. Преко тог микрофона тражили су повратак за све политичке и војне осуђенике и преко њега су убациване међу студенте пароле о "миру" "и нашој неутралности наслањањем на највећу словенску змељу: СССР." Преко тог истог микрофона оштро се критикује став Француске и Енглеске, које државе називају империјалистичким и које су изазивале данашњи рат иако су ти исти студенти, марксисти, још пре неколико месеци вршили пропаганду за један "превентивни рат" против национал-социјалистичке Немачке. Преко тога истог мегафона они су за време обеда претили свим оним студентима националистима који су вршили упис својих другова за одлазак за поклањање Блаженопочившем Краљу на Опленац, називајући их провокаторима. Чак су повадили и гвоздене шипке из својих кревета, да се на тај начин разрачунају са онима који желе да иду на Опленац, али застрашени и изненађени импознатним бројем ходочасника (било их је преко 150) који су упркос те њихове претње отишли на Опленац, морали су одустати од те намере.
Национално исправни студенти названи су са поменутог мегафона "финским плаћеницима". Само ово се више није поновило јер су и сами увидели да су тиме сасвим прекардашили. Преко мегафона објављују такође почетак и свршетак штрајкова које приређују комунистички "Акциони одбор стручних удружења", као што објављују и скупљање прилога "за народне борце и дивове са Ебра и Гвадалахаре" – добровољце црвене Шпаније итд.
Интересантан је њихов начин скупљања прилога. Наиме, благајни Дома враћају се купони за храну и за сваки купон благајна исплаћује по 10 дин. Неисплаћивањем тих 10 дин. при повратку бонова приморавају, да им и они који их не трпе даду прилог. Сада се ово скупљање пренело и на прилоге за "затворене другове", а најзад и за рањене приликом последњих комунистичких демонстрација. Чланови "Акаде. клуба" такође су, у заједници са илегалним одборима "за одбрану земље" и "Радним одбором омладинских генерација", суделовали у стварању "Студентског добровољног батаљона", познатог по певању совјетских маршева и комунистичких песама: "Ланци нам се кују клети", "Створићемо новога човека" и др.
Приликом славе Дома, 1. децембра, при певању химне, нису чланови Акад. клуба хтели да се дигну са седишта и тек на енергичну напомену свештеника почели су лењо да се дижу, један по један мрмљајући "Првокација, провокација". Па и када су се дигли шкрипали су столицама како би саботирали певање химне.
Посебно поглавље о раду марксиста у дому и њиховоме "Акад. клубу" заслужују њихове "зидне новине" које уређује позната "Културна секција" овога клуба. У њима је изнето све оно што интересује наше левичаре: живот и рад шпанских добровољаца, критика националних студената, напади на Француску и Енглеску. Говори се о "најсрећнијој, најбогатијој, најсилнијој земљи на свету", а која је и највећа "словенска земља": најзад се пропагирају познате комунистичке пароле и напада власт и уређење државе.
Недељу дана стајала је у Аули објава којим је Управа позивала "све" студенте да пристуствују утакмици између Б. С. Ц. К-а и Б. У. С. к-а од које је чист приход "намењен добровољцима републиканске Шпаније који се налазе по концлогорима у Француској и Шпанији". Објава је била без управниковог параграфа, као и већина њихових објава, али ни овај се није нашао пробуђен да је уклони и поред тога што му је скренута пажња. Националисти, међутим, не смеју ништа без Управниковог параграфа да изнесу, иначе би били строго кажњени.
Чланови Управе "Акад. клуба" су интелектуални и морални кривци за последице многих нереда. Врло је интересантна и важна чињеница, да је више од стотину лица (највећем броју студената) која не станују у дому нашло у њему уточиште, од када их је полиција приликом демонстрација потисла. Чак су и рањенике тамо превијали, па их онда кришом кућама слали. Господина управника, разуме се, тада нигде није било.
Поред све физичког и душевног терора, који спроводе филокомунисти у дому, чињеница је да гро студената ипак није са њима. Само неколико цитата из годишњег извештаја Академског клуба потврдиће то:
".... Он (дом, прим. Уред.) још је увек пре све друго него једна заједничка кућа где живи 500 младих интелектуалаца, који имају исте циљеве, исте интересе и у животу и на универзитету." (стр. 1)
".... Управа Академског клуба бавила се одржавањем састанака, приређивањем предавања и издавањем зидних новина, АЛИ У ТОМЕ НИЈЕ НА ЖАЛОСТ МНОГО ПОМАГАНА." (стр. 3)
"... Гро студената није још на висини оне улоге коју треба да има у дому." (стр. 3)
Од новина и часописа читаних у читаоници Клуба извештај нарочито истиче:
"Нову Ријеч", "Нашу стварност", "Живот и рад", "Младу културу", Уметност и критику", "Израз" и "Студент" (стр. 6). Дакле, све часописе са марксистичком или масонском тенденцијом.
Од нарочитог је значаја у поменутом извештају још и ово:
"... Треба се надати да ће ускоро доћи време када ће сви домци једнодушно радити на међусобном културном изграђивању, када неће остати ни једна снага неискоришћена, ниједан сат времена упропашћен, кад неће бити ниједног непријатеља конструктивног рада." (стр. 8)
Како изгледа такав "конструктивни рад" и такво "културно изграђивање" које замишљају главни актери Академског клуба у Студентском дому, видело се у свима досадашњим студентским манифестацијама, почевши од стварања Добровољачког студентског батаљона, од одласка на фронт црвених у Шпанију, па све до бруталног ометања комеморације адмиралу Гепарту, и до нападаја на универзитет због прославе 1. децембра и последњих уличних демонстрација 15. децембра.
Дом је стварно најјачи центар акција, наших маркистички настројених студената. Ту се, нарочито међу млађим студентима, изграђује идеологија марксизма. Једна група националних и неутралних студената поднела је одавно управнику дома г. проф. Кашанину правила за образовање новог Националног клуба, али одобрење за рад није дато. Тако су чак и они неопредељени студенти приморани да пођу за "већином" немајући другог снажног упоришта за своју економску и национално-културну делатност у дому. А да апсурд буде још већи, студенти морају да плаћају и чланарину за једну акцију са антидржавним тенденцијама, пошто морају да буду чланови "Академског клуба".
1940. год., 21. јануара студенти комунисти поново су одржали, уз дозволу универзитетских власти, Општи "студентски одбор" ради, како то они кажу, "решавања горућих студентских питања".
Организација овог збора је иста као и иначе, али ипак сада је било и нечег новог. После трогодишњег примирја на Универзитету, између комуниста и универзитетских власти, сада комунисти нападају ову власт јер "Ректор није више њихов Ректор". То је зато што овај није изашао у потпуности неким њиховим захтевима у сусрет. Као и обично пре збора продавали су забрањене брошуре, књиге и слике, "дивова са Гвадалахаре" који су изгледа заиста "решили" судбину света на "обалама Ебра и пред вратима Мадрида", али уједно и своју, јер су пали борећи се против шпанског народа у његовој Отаџбини. Продавали су слике и оних који су у нашој земљи настрадали благодарећи сопственим методама насиља и терора. Такође су скупљани и прилози, нарочито за "правну заштиту" т.ј. за помагање оних који су дошли у незгодну ситуацију борећи се против интереса сопственог народа и Отаџбине. Биле су распрострте велике слике комунистичких саботера, а у средини код постоља велика табла: слика пок. Ректора Драгослава Јовановића, њиховог "највећег заштитника", како су га називали.
На улазу вршило се претресање, у чему су се нарочито истакле хистеричне комунисткиње. Пре почетка говора отпевана је позната комунистичка песма. Збору су присуствовали као представници Унив. власти прфесори г. Д-р Божа Марковић-млађи и Д-р Јован Ђорђевић, познати комуниста.
Први од говорника био је делагат високе економско-комерцијалне школе, који је саопштио "радосну вест" изваливши једну и за комунисте крупну лаж: да Уједињена студентска омладина добија 2.000 нових чланова из његове школе, свакако се уздајући у слабо памћење својих другова, КОЈИ СУ САМО ПРЕ НЕКУ НЕДЕЉУ НА ЗВАНИЧНОМ МЕСТУ МОГЛИ ДА ВИДЕ И ДА СЕ ЛИЧНО УВЕРЕ ДА ЈЕ ЛЕВИЧАРСКА ЛИСТА ДОБИЛА САМО 235 ГЛАСОВА. Говорник је овај проблем лако решио: додао је само нулу.
Говорници су се обарали: на владу, на националне партије из опозиције, на демократе и земљораднике, на једног православног епископа и Папу, на националне студенте и на њихове организације, на "Св. Саву". Нарочито се обарају на "Збор" и Љотића, нападају оштро Управника студентског дома, овом приликом не из тактичких разлога. Величају при томе Совјетски Савез као заштитника малих народа, заборављајући јуначку Финску – "њен велики снег", који је изгледа "много сметао" красноармејцима. Шаљу телеграме зараћеним државама и то у врло оштром тону. Природно је, да представници универзитетских власти седе на својим седиштима и не мрдају.
За време паузе читају се поздравни телеграми упућени "народним борцима". Највећи аплауз ори се поводом телеграма упућених од "непознатих металских радника" и од "Крагујевачке омладине". Вероватно зато што се у њима подвлачи захтев за савезом са СССР. Најзначајније је, да је донесена резолуција примљена без приговора. У њој се, "на основу свестране анализе међународне ситуације" каже, између осталог (у тачки 5):
"ДА ЈЕ АКЦИЈА СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА У КОРИСТ ФИНСКОГ НАРОДА И ФИНСКЕ ДЕМОКРАТСКЕ РЕПУБЛИКЕ ПРОТИВ ТЛАЧЕЊА И ИЗДАЈНИКА ФИНСКЕ, ПРОТИВ ТАНЕРА, МАНЕРХАЈМОВИХ БАНДИ, ДРАГОЦЕН ДОПРИНОС СТВАРИ МИРА.
Из садржине ове декларације открива се зла намера комуниста, који под видом решавања "горућих студентских питања" несмотрено залазе у разматрање проблема из области спољне политике у овој тешкој међународној ситуацији. Нити су студенти Београдског универзитета због нашег спољно-политичког става угрожени у својој егзистенцији и напредовању на Универзитету, нити имају легитимацију да на својим зборовима дају правац спољној политици државе.
И поред многих својих одржаних зборова, конференција и комеморација, у пролеће 1940. г., комунисти ипак осујећују скупштину за студентски "Аеро-клуб", на Техничком факултету. Ни тада, иако су насилно провалили у зграду, од њих нико не бива кажњен.
6 априла, за време часа г. Буријана, комунисти су покушали да опет одрже неку комеморацију. Стари професор се том успротивио, али студенти силом прекидају предавање и физички избацују професора из сале.
7 априла ипак се одржава скупштина "Аеро-клуба", на Техничком Факултету. Националисти побеђују на свим линијама и акламацијама. Комунисти помогнути нечлановима па чак и радницима, покушавају да продру у зграду, при чему опет употребљавају боксере и мотке, али их националисти предвођени Зборашима, жестоко одбацују. Даље испаде решава полиција која блокира Факултет.
Све нападно оружје које је код комуниста нађено, предато је универзитетским властима. Природно, ни тада нико од нападача није кажњен. Тада је са скупштине Аеро-клуба први пут са Универзитета, после толико година, од стране студената послат поздравни телеграм Краљу и отпевана Државна химна.
9 априла, на Правном факултету одржан је "Конгрес студената Југославије" (али не и Краљевине), који је био у ствари смотра комунистичких делегата, за коју је "Југословенски студент" – орган националних студената, од 16. априла 1940. донео чланак:
"ОСВРТ НА ЗБОР СТУДЕНАТА ЈУГОСЛАВИЈЕ"
У Београду на Правном факултету отпочео је 9. о. м. заседање Конгреса студената Југославије (Не "Краљевине Југославије", јер тако не стоји ни на једном рекламном плакату по факултетским аулама). О заседању и раду тога Конгреса донела је извештај и наша дневна штампа која је поред програма, успела да забележи да је на Конгресу узело учешће "преко 3000 студената из целе земље" – иако сала није могла да прими ни приближно толико.
Што је то све забележила наша информативна штампа није за чуђење, када се зна да су извештачи – сарадници студенти левичарски оријентисани који су и сами узели активног учешћа на том конгресу. Исто тако забележено је да су конгресу присуствовали студентски делегати из Загреба, Љубљане, Скопља и Суботице, као и то да су на конгресу "прочитана писма и телеграми омладине из целе змеље у којима се топло поздравља омладинска акција за мир, хлеб и слободу малих народа".
Овакво брижљиво писање неких виђенијих листова са таквим пропагандистичким циљем може се протумачити као жеља за ублажавањем комунистичког пораза на Техничком фкаултету 7. о. м. приликом скупштине Академског аеро-клуба, који је сензационално и радосно одјекнуо у свим патриотским и добронамерним престоничким круговима. Овакво писање наших дневних листова има истовремено за циљ да ублажи многе комунистичке бламаже и да међу студентском омладином поновно подигне пропали углед Акционог одбора студената који је већ годинама аранжер свих недаћа престоничког свеучилиштва.
Што се тиче самога збора и његовог пословања, оно није нарочито интересантно с обзиром да су говорници разматрали и расправљали о темама у оквиру најчистијих левичарских концепција и марксистичких схватања која се понављају на свима њиховим зборовима.
Конгрес је одржан у сали бр. 63 Правничког факултета која није у стању да прими 3000 студената. По најобјективнијим проценама конгресу није присуствовало више од 700 студената, од којих је добар део дошао из најобичнијег куриозитета као што се то често догађа на левичарским манифестацијама. По подне број присутних студената био је још много мањи.
На конгресу су учествовали делегати из Загреба. Постављамо једно питање: ко су били ти делегати када се зна да већина студената у Загребу припада ФРАНКОВЦИМА, а да су национални загребачки студенти далеко од све помисли да шаљу своје делегате на левичарске скупове? Значи, ти делегати су такође КОМУНИСТИ.
Исто тако је и са Љубљанским делегатима, ШТА ВИШЕ, СТУДЕНТСКИ КЛУБОВИ ЉУБЉАНСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА "ЕДИНОСТ" И ДРУГИ, КОЈИ ПРЕДСТАВЉАЈУ ОГРОМНУ ВЕЋИНУ ЉУБЉАНСКИХ СТУДЕНАТА, НЕКОЛИКО ДАНА РАНИЈЕ ДОНЕЛИ СУ РЕЗОЛУЦИЈЕ У КОЈИМА СЕ ИЗЈАШЊАВАЈУ ПРОТИВ ПОМЕНУТОГ КОНГРЕСА. Значи и Љубљански делегати су КОМУНИСТИ.
Што се тиче Бугара и њихових делегата, не желимо овом приликом да расправљамо како би се избегле евентуалне компликације. Али задржавамо право да се на те њихове, "делегате" као и на њихов живот уопште у нашој земљи осврнемо ускоро једним посебним написом.
И тако, у једнобројној и мртвој атмосфери текло је заседање овог конгреса који су красиле разбарушене главе и црвени шалови......
Победа националиста на изборима за Аеро-клуб, а нарочито јачање и успеси студената Збораша, није комунистима никако дало мира. Јавно су говорили и претили, па и приликом последњег конгреса, да они "ово неће и не могу да трпе и да ће они који су ову националистичку победу организовали бити ликвидирани".
Једва је прошло девет дана на миру, и већ 16. априла комунисти су на Техничком факултету физички напали двојицу националних студената. Напад је врло незгодно прошао за комунисте, иако су били многобројнији. Доцније груписање комуниста и њихове претње изазвале су националисте пред факултетом, те је дошло до великих физичких сукоба. За време сукоба комунистима су дошла појачања радника која су осула паљбу каменицама, чак и на присутну публику. При томе је дошло и до пуцања.
Не чудимо се, што комунисти све своје снаге напрежу да се одрже на Универзитету. Указивали смо толико пута да су код нас, у недостатку широких пролетерских маса, а због сељачког малопоседничког карактера земље, комунисти наменили улогу мотора револуције нашој младој интелигенцији, недоученој, политички незрелој, а материјално слобо обезбеђеној.
Ни том приликом универзитетска власт није стала на пут комунистичкој разорној делатности, што свакако има врло тешких последица за државне и националне интересе. Ту помињемо само дозволу универзитетских власти, да се на Универзитету одржи "Конгрес студената Југославије" а да о другом и не говоримо.
Маја месеца комунисти су одржали читав низ конференција, на којима истичу своје старе захтеве, врло познате по својој бесмислености. 8. маја објављују једнодевни штрајк који је био очигледно политичке природе и у вези са штрајковима радника у фабрикама авиона, зидарских и фотографских радника, о чему је "Радио-дом" сам јавио.
Конференцији на Техничком факултету присуствовали су радници штрајкачи фабрике "Рогожарски".
На факултетима комунисти самовољно претресају студенте, долазећи ко зна по који пут у сукоб и са кривичним законом.
Истих дана, групе студентата из "Уједињене студентске омладине" састављају "Савез студентске омладине".
То је нека нова врсте студентско-демократско-левичарско-замљорадничког народног фронта.
Заиста, када ли ће се и од чије стране, већ једном стати на пут у деловању разорних левичарско-демократских елемената?
О томе, ко води наше "напредне" и "народне" студенте најбоље говори овај чланак који је изашао у "Југословенском студенту" бр. 3 од 2. маја 1940. г., као и имена која смо извели испод њега.
"КАМУФЛИРАНА РЕАКЦИЈА НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ.
Оно што изазива огорчење националне омладине у вези са роварењем комунистичке мафије на Београдском универзитету није само у чињеници што је она комунистичка, него и у сазнању да се под том комунистичком маском камуфлира НАЈЦРЊА СОЦИЈАЛНА И НАЦИОНАЛНА РЕАКЦИЈА У НАШОЈ ДРЖАВИ. Сударајући се са комунистичким фронтом на Универзитету, ми се сударамо са оним истим реакционарним снагама које су стојале на супрот нашим борбама за политичко ослобођење народа, за социјално ослобођење нашег сељака и за победу мисли јединства народа и Отаџбине над партикуларистичким, регионалним осећањима и расположењима. Када су наши очеви проливали крв и давали животе против те реакције, нису ни слутили да ће она једног дана, под комуничком фирмом, политички и брахијално запосести највише духовно огњиште у Отаџбини – Београдски универзитет. СИНОВИ БОСАНСКИХ БЕГОВА АГА И АГИЦА, данас студенти Београдског универзитета, оденули су у комунистичку одору, исту ону атавистичку мржњу на Србина и Српство, са којом су њихови очеви пратили борбу против српског кмета, када се овај борио да учини крај вековноме социјалном и националном ропству, да стера са гувна беговске и агинске чибуке и да образ и част своје породице и "једрих влахиња" сачува од необуздане похотљивости варварског феудалца. Она мржња тих комунистичких агица и бегчића са којом дочекују све што је национално и напредно, само је свестан израз мржње, његових феудалних предака, и сви султани, од Фати-Мехмеда до Абдул-Хамида, ближи су срцу тих младих реакционара од једног националног живота који је никао из социјалне и националне борбе поштеног сељака.
"Босна Босанцима", парола тих комунистичких агица, иста је она коју су недавно прокламовали бањалучки бегови и аге тражећи преко револуције да се врати стање од пре аграрне реформе.
Њима уз бок стоје АУТОНОМАШИ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ. То аутономаштво, које у себи крије прижељкивање једног реакционарног времена кад су се све напредне мисли и социјална стремљења гушила заповедима "испод бријеста", један од оних реакционарних и назадњачких елемената који покушавају да се афирмишу кроз комунизам.
Трећи елеменат реакције, који даје са прва два одлучну динамику наслеђене мржње комунистичкој борбености на Београдском универзитету јесу – МАКЕДОНСКИ аутономисти. Један део наших јужно-србијанских студената, који су заборавили своје истинско порекло, дошли су на мисао да у срцу Београда, на његовом Универзитету свију гнездо МАКЕДОНСКЕ ПРОПАГАНДЕ.
И та најцрња од свих рекација скрила се под плаштом комунизма на Београдском универзитету. У Београду ти дејци проповедају комунизам а у Јужној Србији сеју мржњу на Србе и Српство.
Додајте том великом букету реакције и синове београдских ратних богаташа, синове крагујевачких, сарајевских, бањалучких и других газдурина, те "револуционере" који грме на постојећи капиталистички поредак уживајући у исто време перверзно све његове привилегије, онда ћете добити социолошки пресек комунистичког фронта на Универзитету у Београду. У њему делају и национално и социјално и политички назадњачке снаге, и из атавистичке мржње тих рекационарних елемената на све оно што претставља национализам у општем социјалном и политичком прогресу, црпе тзв. комунистички фронт Београдског универзитета главну борбену снагу.
Сматрали смо за потребно да изведемо на чисто питање тзв. комунистичког фронта на Београдском универзитету. Да знамо с киме имамо посла и с киме се боримо: С НАЈЦРЊОМ СОЦИЈАЛНОМ РЕАКЦИЈОМ И НАЗАДЊАШТВОМ.
Тако "Југословенски студент" а ми још и следеће:
Овим бандама можемо да додамо још жидовску мафију на Београдском универзитету. Синови оних који већ деценијама пију крв на памук нашем народу и богаташке синове наше средине, синове министара, посланика, трговаца, татица на високим положајима и са дубоким цепом, којима ваљда социјално осећање "буде" њихове љубазнице, лакеји, бела кафа у кревету, грог, ликер, коктели, покер и друге пролетерске ствари као дансизи, барови, бање, море.
У летку који је издала "Уједињена студентска омладина" комунистичко-демократска на Београдском универзитету, видимо да углавном фигуришу баш они комунисти који су имућни а не "сиромашни" и "социјално необезбеђени студенти. Ево из тог летка неколико имена која документују ову нашу тврдњу.
ОЛГА и ЂУРА НИНЧИЋ, сиромашна деца нашег велеумног министра Нинчића, Милица Сарић "сиротица" из Београда, Момчило Смиљанић син имућног инж. Смиљанића; Десанка Вуњак ћерка богатог трговца Вуњака; Вера и Милош Касапић дечица једног вишег чиновника: Слободан Тузлић син сопственика дрваре; Пера Марковић, секретар и рођак министра Лазице Марковића; Оливер Минић, синчић "сиротог" власника хотела "МАЖЕСТИК" у Београду; Бранко Златарић, син добростојећег генералног секретара Савеза српских земљорадничких задруга (иначе Хрват), Милован Матић, богаташ; Мирко Трифуновић, син бившег бана; Војислав Богатић, син трговца Богатића; Драгослав Боговац, син богаташа Боговца, Миодраг Јовић, богаташ из Власотинаца; Милева Ђерић, кћерчица преседника суда, Дивна Алексић, кћи посланика Алексића; Михајло Смиљанић, син попа Смиљанића из Равни; Добривоје Симић, чедо богатог трговца; Бесаровићи Здравко и Јован, такође дечица "сиротога тате"; Ненад Младеновић, син индустријалца из Пирота; Мирка Вучићевић, опет "богаташко сироче"; Зоран и Младен Виторовић, Бранислав Барјактаревић, Разуменка Петровић, Првослав Васиљевић, Владислав Ротајац, Дедијер Владо, све деца "сиротих" родитеља; син београдског трговца Станковића; Бакотић, кћи управника болнице и помоћника министра Д-р Луја Бакотића; Пламенац Марко, чедо бившег Црногорског министра претседника; Душан Месаровић, Драшко Стефановић, Александар Финц и Кениг синчић Др. Кенига све "сиромашна" дечица; и многи други исти такви.
Да би смо деловање комуниста у нашој средини, а поглавито на универзитету још боље осветлили, дајемо извод два комунистичка летка која су потписали и поменути:
Први би летак био: Против рата! За слободу, демократију и равноправност народа! За аутономију Босне и Херцеговине!
Између осталог, они ту веле и овако нешто:
"...... Својим доласком на Карпате спасила је (Совјетија - прим. ) Балкан до сада од увлачења у рат, док се ово клање сваким даном пооштрава, напредни и свесни борци у Немачкој, Француској и Енглеској воде борбу против овог страшног рата, противу влада које су увукле народе у овај рат...."
".... наша је народна и света дужност..... да се боримо са Савез балканских народа са наслоном на Совјетску Русију"..... (летак босанско-херцеговачке омладине од 1-XИ)-1939.)....."
Између осталих потписника овог летка нарочито се истичу и ова имена:
Зон Паула, Фелдбауер Фриц, Леви Бенцион, Самоковлија Ела, Фурхт Павле, Романо Беја, Горски Феликс, Папо Ели, Гаон Ида, Абинун Мориц, Алкалај Јозеф, Форстингер Хинко (из Сарајева), Папо Естера, Папо Јаков (из Вишеграда); Алтарац Мориц (из Мостара); Ђорђе Пајо (из Требиња); Ролингер Леополд и Ајзенбрух Аколер (Тузла); Папо Мориц (Брчко); Парера Изидор, Бобар Војин, Каукал Јосип, Хајан Худита (Бјељина); Капор Момир, Маџар Иван, Калсембер Душанка, Пшибик Љерка, Колак Рудолф, Штерн Ерих (Бања Лука); Леви Ото, Атијас Давид, Шолц Роберт, Кавезон Соломон (Бихаћ); Хирш Алојз, Салом Данко, Алтарац Верто (Травник) и други.
Други потписници овог летка поред неколико Срба, поред којих доминира име Вере Црвенчанин ст. технике која је кћи једног нашег генерала ( и које се отац, како чујемо, одрекао), јесу углавном синови оних којима је аграрна реформа угрозила беглучка и агинска имања на којима је српска раја аргатовала и пребијала кичму у напорном раду, па да јој ипак очеви ових потписника насилно узму колико им је год воља од њихове замуке. Ево их:
Беговић Махмуд (Бања Лука), Курбеговић Мидхад, Рустембеговић Фахрудин (Сарајево), Фазлагић Масуд, Шахинпашић Хилмија (Рогатице), Рашикадић Сулејман (Горажде), Карахасановић (Син министра Карахасановића), Алајбеговић Мустафа Енес (Фоча), Мехмедагић Мукадим (Мостар), Пашић Шефкија и Нусрет (Невесиње), Мухарем Агић, Азабагић Сулејман и Теуфик, Мехмед Пашић Алија (Тузла), Хрустанбеговић Зијах (Зворник), Хаџибеговић Абдулах (Власеница), Ибрахимбеговић Џевад, Смајилагић Хајрудин (Бања Лука), Бушатлија Махмуд и Сабахудин (из Бугојна), потомци турског силника и крвника сироте српске раје.
Други комунистички летак је: Писмо политичких затвореника Београдским студентима – народној, антифашистичкој студентској омладини у Београду у коме између осталог кажу и ово:
"... Ми смо још 1931. године са највећим одушевљењем примили вест о вашим демонстрацијама против Петра Живковића...
"... са истим таквим одушевљењем и осећањем најтоплијих симпатија примили смо доцније вест о вашем штрајку 1932. год. о вашој антифашистичкој акцији 1933...."
"..... о борбама у којима је пао друг Срзентић, о вашем штрајку 1936. год., поводом којега је погинуо друг Мариновић, о вашој сјајној акцији 1936. год. за помоћ нама који смо се налазили у штрајку, најзад о оним величанственим демонстрацијама које сте извели приликом доласка министара Ћана и Нојрата...."
"...... На тај начин је студентска антифашистичка омладина Војводине, Црне Горе, Хрватске, Словеније, Македоније, Босне и Херцеговине, Косова, Санџака и Србије, показала своју највећу љубав и оданост своме народу ИЗ КОГА ЈЕ ИЗРАСЛА као и своју непоколебљиву вољу да се до краја бори против душмана...
У то име, ми Вам и овог пута шаљемо наше пламене антифашистичке поздраве!...."
Поред неколицине осталих потписника следују и ова "народна" имена:
Павле Пап, А. С. Мартон, Хегедуш Јосип, Самуило Мајер, Соломан Леви, Дамас Седмах, Антон Календео, Моша Пијаде, Отокар Кершован, Фернерберг Исак, Жидан Иво, Ђерђа Јосип, Кизур Стеван, Селеши Михаљ, Конте Петер, Вериб Золтан, Жеру Јоже, Грос Золтан, Мино Уинов, Миа Анастазов (иначе, Страшимир Анастазовић комунистичко македонски сепаратист), Бранимир Фридман, Нафтали Демајо, Антун Салај, Линцки Др. Леонид, Демајо М. Давид, Бојан Куглер, Штајнбрикер Адам, Серво Михаљ, Фридрих Герл, Конте Вилибалд, Фридрих Рајнпрехт, Исидор Пријон, Петар Грубер, Самуел Иншлихт, Рафаел Батино, Кучера Ференц, Љитран Колобран, Берт Фрањо, Сигмунд Краус, Седеј Рудо, Венигерхолц Конрад, Апих Милан и други.
Према горњим летцима најбоље видимо ко је предводио комунистичке студенте на нашем Универзитету и ко је за рачун јеврејско-бољшевичке црвене Москве вукао за нос масу сиромашних несрећника.
Ето, како Мартони, Папи, Мајери, Леви. Хајде, Селеши, Салаји, Минови, Анастазови, Демаји, Рајнпрехти, Линицки и Венингерхолци шаљу "пламене антифашистичке поздраве" онима који су, дабоме, "као и они" "омладина Србије, Црне Горе, Санџака, Босне и Херцеговине, Косова", онима, који су као они "израсли из овог народа"; Фелбауерима, Абинунима, Алкалијима, Форстингерима, Ролингерима, Ајзенбрусима, Хајонима и Кавезонима. Ове поздраве шаљу им зато, јер су ову земљу стечену брдима костију и потомцима крви правих њених синова растрзали демонстрацијама, штрајковима, крвавим нередима и сепаратистичком и другом пропагандом. Шаљу их зато, што су несвесну масу правих синова ове земље терали у борбу са браћом, са националним студентима, синовима оних који су ову земљу својом крвљу и напорима стварали. Шаљу им зато, јер у тој борби нису падали Салаји, Ђерђе, Алкалаји и Кавезони, него Срзентићи и Мариновићи на страни комуниста. Шаљу им зато, јер се није лила крв Демаја, Цајона и Алтараса, којих ту није ни било, него Алексића, Јањића, Филиповића, Лазаревића, Милића, Хаџи-Поповића, Обрадовића и других, на страни национално свесних студената.
Ето, такви су Баруси, Цимери, Давичи, Алкалаји, Алмули, који су водили и заводили нашу студентску омладину која није била свесна ко су њене вође и наредбодавци.
Социјални проблем нашег студентства и решења која предлажу национални студенти.
Говорили смо о историјату комунизма на Београдском универзитету, а сада да пређемо на питање социјалног проблема нашег студентства и решења која предлажу национални студенти.
Ми смо увек наглашавали да смо националисти. Али наш национализам се не састоји само од форме, он има и своју садржину. Прави национализам је социалан. Он то мора бити иначе би изгубио свој смисао. Садржина правог национализма мора да буде социјална правда, јер без ње нема опстанка ни једној држави, ни једном народу. Наш национализам је проткан социалним нитима и ми као националисти по садржини, морамо да се боримо за социјалну правду у нашој земљи. Као национални студенти борићемо се пре свега за социјалну правду на унивезитету, за побољшање социјалнога стања нашега студентства.
У борби за побољшање социалног положаја студената и за олакшање студија употребљаваћемо само таква средства која доликују нашем академском положају. Али нећемо се ни најмање либити да употребимо пуну оштрицу наше критике на оне који, чувајући своје универзитетске фотеље, немају смисла за разумевање социјалног положаја нашег студентства, (реакционарни професори), нити на оне, који монополишу и својство бораца за побољшање социјалног стања, искоришћавају најсиромашније своје другове за своје прљаве интернационалне, издајничке циљеве.
Живот огромног броја наших студената, нарочито после Светског рата, није ни најмање лак. Због тога се не треба чудити због чега су студенти водили тешку борбу за поправку свога материјалног стања. Мислимо да је познато тешко материјално стање већине наших студената, који су углавном синови нашег сељака, радника, занатлије, чиновника, чије је материјално стање такође у тешком положају. Није ни данас мали број наших другова, особито сиромашних националиста који морају да се баве свим могућим пословима, како би се на неки начин прехранили и заштедели нешто новца – у колико је то могуће – да би набавили макар и половне, папрено скупе уџбенике.
Оваквоме стању криви су не само они који су га омогућили својим нехајањем и неразумевањем за тешко стање студената него и комунисти који су се, захваљујући активној подршци једног дела професора дочепали мензи, домова, фондова, и који су као суверени господари свега тога с једне стране трошили народни новац за издајничку пропаганду, а с друге стране нису дозволили сиромашним националистима да се користе институцијама које су установљене за све сиромашне студенте.
На тај начин огроман број сиромашних студената који неће и којима је испод части да раде за једну туђинску и издајничку мисао као што је марксизам, злопати се без топлог, чистог и пристојног пребивалишта, јадан, го и бос, немогући да се посвети системском раду и учењу.
Наша је дужност и наше је право као родољуба да се боримо за побољшање материјалног положаја наших студената како би се они – ослобођени бриге за обезбеђење минимума своје егзистенције, и ослобођени експлоатисања када морају да купују страховито скупе уџбенике и плаћају високе таксе – несметано могли да посвете науци како за своје лично добро тако и за добро Отаџбине и народа, јер нашој земљи и народу нису потребни политикани, партизани и лењивци него радници, вредни, способни и образовани. Спремни, навикнути на ред и рад. Исто тако нам је дужност да одузмемо монопол старања и мучеништва за социјално добро од студената комуниста, којима је ово само парола и средство а који кроз тај монопол искоришћавају младиће, који необавештени долазе на универзитет.
Да би се побољшао социјални положај студената потребно је извести многе реформе. Ми ћемо овде углавном поменути све што би требало учинити, а други пут ћемо систематски обрадити поједине социјалне проблеме нашега студентства.
1. Треба што пре ОСНОВАТИ ШТАМПАРИЈУУ КОЈОЈ БИ СЕ ПО НАЈНИЖОЈ ЦЕНИ МОГЛИ ШТАМПАТИ УЏБЕНИЦИ. Штампарију треба да оснује сам Универзитет. Из штампарије треба да се сиромашним студентима дају уџбеници бесплатно, а осталим по приступачној цени.
2. Треба ОТКУПИТИ (УНИВЕРЗИТЕТ ИЛИ ДРЖАВА) ДОСАДАШЊЕ УЏБЕНИКЕ од професора који су их до сада написали. И та би мера допринела ослобођењу студената од експлоатације.
3. ПРИСИЛИТИ НАСТАВНИКЕ, ЗА ЧИЈЕ ПРЕДМЕТЕ НЕМА ДОМАЋИХ УЏБЕНИКА ДА ИХ НАПИШУ, иначе, ако не буду хтели или могли, одузети им катедру.
4. ОСНОВАТИ ШТО ВИШЕ ЧИСТО СТУДЕНТСКИХ БИБЛИОТЕКА И ЧИТАОНИЦА које су неопходне за стручно образовање студената.
5. ОСНОВАТИ ПРАВА СТРУЧНА СТУДЕНТСКА УДРУЖЕЊА ПОД ВОЂСТВОМ НАСТАВНИКА КАО ДОПУНУ СЕМИНАРИЈА, А ДОСАДАШЊА УКИНУТИ, јер не служе ни за што друго до за комунистичку пропаганду и слободно агитовање, неометано од власти.
6. УСПОСТАВИТИ СЛОБОДУ НАУКЕ И ПРАВУ АУТОНОМИЈУ УНИВЕРЗИТЕТА, јер само тако ће се омогућити напредак науке и стручно образовање студената. У ту сврху забранити штрајкове, који ометају континуитет у раду и спречавају рад на науци, а уз то су и неакадемско средство борбе. Санкција за повреду слободе науке и аутономије требало би да буде онемогућавање студирања на домаћим универзитетима за студенте, а за професоре одузимање катедре.
7. УВЕСТИ РЕД И МИР НА УНИВЕРЗИТЕТУ, ЈЕР САМО ОНИ ОМОГУЋАВАЈУ НЕСМЕТАНО ОБРАЗОВАЊЕ СТУДЕНТИМА. У ову сврху укинути нелегални Акциони одбор стручних студентских удружења, који је главни иницијатор нереда, штрајкова и туче на Универзитету. Чланове овог требало би за досадашњи њихов рад казнити удаљавањем са Универзитета за свагда. Ради увођења мира и реда требало би забранити и растурање и продају разних забрањених комунистичких едиција која се слободно продају и растурају на универзитету. За прекршиваче предвидети горе поменуте казне.
8. ОМОГУТИТИ СВИМА СТУДЕНТИМА А НЕ, КАО ШТО СЕ ДО САДА РАДИЛО САМО КОМУНИСТИМА, ДА СЕ ХРАНЕ У ЦЕНТРАЛНОЈ СТУДЕНТСКОЈ МЕНЗИ БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА. У ту сврху увести ред у мензи под најстрожим надзором универзитетских власти. Јер мензе служе за исхрану студентима а не као штаб за пропаганду помоћу зидних новина, мегафона, разних слика комунистичких бораца и других, што је до сада био обичај.
9. ПОДИЋИ ШТО ПРЕ НОВЕ ПОТРЕБНЕ УНИВЕРЗИТЕТСКЕ ЗГРАДЕ И ДОВРШИТИ ШТО ПРЕ ОНЕ КОЈЕ СЕ ЗИДАЈУ.
10. ШТО ПРЕ НАЗИДАТИ НОВИ СТУДЕНТСКИ ДОМ КОЈИ ЈЕ У ПРОЈЕКТУ, јер тиме ће се у многоме олакшати социално стање сиромашних студената. Наравно, он треба да служи само сиромашним студентима и то бесплатно, а уколико буде остало празних места, он може послужити и другим студентима уз ниску цену. Овај дом треба да служи свима сиромашним студентима – исправним националистима, али, да би се омогућио у њему мир, ред и рад, треба прописати такву уредбу за овај дом, да сваки онај ко покуша да га искористи за своје сумњиве сврхе или покуша да терорише остале, било на који начин, сместа буде удаљен и из дома и са Универзитета за свагда.
11. ДА СЕ ПОДИГНЕ НЕКОЛИКО СТУДЕНТСКИХ САНАТОРИЈУМА ЗА ТУБЕРКУЛОЗНЕ СТУДЕНТЕ КАО И НЕКОЛИКО ЧИСТО СТУДЕНТСКИХ ОПОРАВИЛИШТА ЗА ОСТАЛЕ. Овим би се умногоме подигло здравствено стање студената. Лечење и опоравак да буду потпуно бесплатни за све студенте.
12. УКИНУТИ УПИСНИНУ, СМАЊИТИ ТАКСЕ ЗА ИСПИТЕ, СЕМИНАРЕ И ВЕЖБЕ. СМАЊИТИ СЕМЕСТРАЛНУ ШКОЛАРИНУ, А ДА СЕ ИСТЕ ОСЛОБОДЕ ОНИ КОЈИ ПЛАЋАЈУ МАЛУ ПОРЕЗУ. Треба завести прогресивну школарину али с тим, да се поведе рачуна о броју неопскрбљених чланова породице сваког појединог студента.
13. ДАТИ СТУДЕНТИМА ПОВЛАСТИЦЕ НА ПРЕВОЗНИМ СРЕДСТВИМА У ДОБА ДАНА КАДА ИДУ НА ПРЕДАВАЊА. ДАТИ СТУДЕНТИМА 75 % ПОПУСТА НА СВИМ ДРЖАВНИМ ЖЕЛЕЗНИЦАМА.
14. ОСНОВАТИ О ДРЖАВНОМ ИЛИ УНИВЕРЗИТЕТСКОМ ТРОШКУ ЗАДРУГЕ ЗА СНАБДЕВАЊЕ СТУДЕНАТА ОДЕЛОМ И ОБУЋОМ. У ОВИМ ЗАДРУГАМА СТУДЕНТИ БИ СЕ СНАБДЕВАЛИ ОДЕЛОМ И ОБУЋОМ ДОБИЈЕНОМ НА КРЕДИТ БЕЗ ИКАКВОГ ИНТЕРЕСА.
15. ОСНОВАТИ О ДРЖАВНОМ ИЛИ УНИВЕРЗИТЕТСКОМ ТРОШКУ ЗАДРУГЕ ЗА СНАБДЕВАЊЕ СВРШЕНИХ СТУДЕНАТА ПОТРЕБНИМ СРЕДСТВИМА ЗА САМОСТАЛАН РАД (ово би било од огромне користи младим лекарима, инжињерима итд.) Да би се поправило социално стање студената и да би они на тај начин и сами могли корисно да послуже народу, Отаџбини и себи, потребно је све горе наведено извршити до последње тачке. Само тако радећи може се олакшати материјални положај наших студената а у исто време, то је најбољи начин за сузбијање марксизма на универзитету, јер ће се тиме комунистима избити из руке једно оружје којим су они заводили и задобијали студентске масе злоупотребљавајући их доцније за своје противнародне и издајничке циљеве.
Борећи се за горе наведено, ми ћемо се најбоље одужити свом Народу и Отаџбини. И само тако.
Једино национализам, прави и искрени, потекао из убеђења, може да се супротстави са успехом кобном јевреј ском комунистичком отрову. Зато национални студенти дају своје предлоге за спречавање ширења марксизма уопште, а посебно на Београдском универзитету. Они су у овоме:
а) Укидање "стручних", "културних", "економских" удружења на Београдском универзитету.
б) Да се као универзитетско удружење призна само ПОТПОРНО, али да његове просторије буду ван универзитетских зграда.
в) Што брже подизање још једног студентског дома, у којем треба обратити пажњу на статут, а појачати власт, ауторитет и одговорност управника.
г) У свима мензама власт и управу одузети студентима; забранити зидне новине и говоре кроз мегафон, дискусије, и зборове који немају везе са студентским питањима.
д) Смањивање такса, или њихово укидање, али с тим, да богатији елементи – према своме финансијском положају – сносе веће терете.
ђ) Побољшати опште социјално стање студената: омогућити им лечење у санаторијумима, дати повластице на железницама, трамвајима, биоскопима, позориштима и тд.
е) Казнити чланове досадашњег Акционог одбора стручних удружења, који је као нелегална организација највише допринео проширењу комунизма међу омладином и рушењу угледа земље, универзитета и студентске части. Поред удаљавања са универзитета они треба да одговарају и кривично.
ж) Дозволити интервенцију власти у универзитетским зградама, када су у њима угрожени живот, интегритет личности и безбедност свих који се у њима налазе.
з) Одузети катедру свима професорима јеврејима, комунистима и масонима и извести их на суд за кривице против части и безбедности државе и народа.
Ето, то је у главним цртама програм националних студената на Београдском универзитету.
ЗАКЉУЧАК
Овим смо приказали нашој јавности и студентима, као и онима који тек сад, право из гимназијских клупа, долазе на универзитет, деловање и разорни рад Комунистичке интернационале оваплоћене јеврејском мишљу Карла Мордохаја Маркса, здружене на нашем универзитету са свима онима чији су претци побеђени херојском борбом нашег народа кроз векове.
Приказали смо раздобље од 11 година на Београдском универзитету; раздобље које показује да подли непријатељ нашег народа не мирује, раздобље које показује да ће све тековине које је наш народ стекао надчовечанским патњама, мучеништвима, крвљу, сузама и брдима костију, бити уништене ако се целокупна свесна народна омладине не врати на часни и херојски пут својих предака. Раздобље које показује колико је снажна завера против нашег народа на Београдском унивезитету, завера коју су умесили кобни јеврејски прсти; раздобље које најбоље показује како су наш народ и његова омладина наивни и широкогруди те лако падају у замке и клопке јеврејске.
Изнели смо и главне црте социалног и националног програма националних студената, који најбоље показује да је национализам испуњен садржином, снажном, здравом и реалном. Показали смо, такође, кроз какве су недаће прошли национални студенти борећи се за свој народ, Отаџбину, и народне светиње без обзира и без осврта на то што им је крв толико пута залила ауле, степеништа, слушаонице и одаје београдских факултета.
Остаје само још да позовемо све свесне и поштене студенте да се удруже и окупе око оне групе студената која је до сада највише жртава дала, која је до сада највећи отпор пружила организованој противнародној завери на нашем универзитету.
Позивамо их овим да се окупе око ЗБОРАША. Позивамо и све оне добронамерне који су до сада били заслепљени мефистофелским лажима и сатанским триковима јеврејско-комунистичке банде на Београдском универзитету, јер ћемо уједињени лакше изаћи са њом на крај, а за добро и срећу нашег народа и Отаџбине.
ДОДАТАК
писан после народно-државног слома септембра 1941.
ДОКУМЕНТИ
КОМУНИЗАМ НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ 1929 – 1946.
Када је у јесен 1940 године требало да издамо овај приказ комунистичког делања на Београдском универзитету, настало је страховито гоњење Збора, које је извела масонско-комунистичка клика у нашој земљи на челу са министрима Михаилом Константиновићем, Бранком Чубриловићем и Срђаном Будисављевићем, уз одобравање владе Драгише Цветковића. Тако ова књижица није могла да се растури баш у време када је била најпотребнија и када је нашој средини требало да се отворе очи.
Колико је то време било критично по наш народ и државу показали су догађаји, показао је рат и неславна пропаст до којих су довели баш ти исти масони и комунисти, који су прогоном Збора и Збораша били постигли високи степен слободе у своме разорном делању, јер иначе нигде нису наилазили на организовани отпор. Зато нам је жеља да у овоме додатку прикажемо сада, после катастрофе и то раздобље.
Показали смо напред у коликој је мери Београдски универзитет био једно од главних средишта комунистичке пропаганде у Југославиј и. По признању гласила ИИИ Интернационале он је омогућио, боље речено његова аутономија, да је поново успостављена комунистичка партија на терену, која је била разбијена после "Обзнане" пок. Драшковића. Отуда је потпуно разумљиво због чега су комунисти годинама љубоморно чували слободу своје акције на Универзитету. Ради тога комунисти нису презали ни од физичког терора, којим су хтели да униште и застраше своје противнике. Овај терор каткад се извргавао у право масакрирање националних студената и бивао је у толико жешћи и суровији у колико је опасност по слободу комунистичког деловања на Универзитету била већа, уколико су националисти били многобројнији и индивидуално или колективно интелектуално јачи од својих црвених противника. Тако је то било и раније, а нарочито почетком ове школске 1940./41. године, када су комунисти осетили врло велики прилив на Универзитет младих студената прве године, исправно национално васпитаних. Зато су почели са терором још док предавања нису ни почела на појединим факултетима.
Први њихов физички напад одиграо се почетком септембра 1940. год. на Техничком факултету. Тада је 20 студената комуниста, са Јеврејином Јаковом Алмулијем на челу, напало Збораша студента технике Лазаревића, и то баш у моменту када је ишао да брани свој дипломски рад, у циљу да тиме обесхрабре младе националисте "бруцоше".
После овог напад који није постигао свој циљ (застрашивање), комунисти су прибегли и другој врсти терора. Претњом и отвореним насиљем приморавали су младе студенте Збораше, да скидају своје националистичке значке. Ко није хтео да то учини физички је нападан и значка му силом кидана. У овом "херојском" послу истакао се нарочито бивши претседник Централног удружења студената технике (ЦУСТ) комуниста студент Ивковић, који је нарочито био агресиван према студенткињама.
Али, комунисти се нису задржавали само на овоме. Они су по факултетима почели да врше самовољне претресе свих студената који не припадају њима, а које су сматрали као активне противнике комунистичке пропаганде на Универзитету. Све ово доводило је до сукоба који су постајали током времена све жешћи, тако да је најзад морало да дође и до разрачунавања читавих група студената.
Тако је дошло и до сукоба на Медицинском факултету 22. октобра 1940. увече. Тога дана требало је да се одрже прва предавања на томе факултету. Комунисти су увек до сада обичавали да приликом првих предавања пре самих професора одрже импровизована предавања студентима прве године, која су имала за циљ чисту комунистичку пропаганду. Тако су хтели да одрже ова предавања, а уз њих и протестни митинг против уредбе о студентима јеврејима, увече 22. октобра пред студентима прве године медицине, ветерине и фармације. У ту сврху дошла је у амфитеатар Медиц. факултета и једна група од преко 50 студената, старијих годишта већином, са свих осталих факултета и то опробаних комунистичких агитатора. Млади студенти су у миру саслушали говоре комунистичких агитатора, али после њих дигао се и један националиста да говори. Он се одмах оборио на комунистичку пропаганду. Млади студенти су живо одобрили његове речи, док је неколицина комуниста пошавши на говорника почело да виче: "доле фашисти! Уа" и тд. Међутим, ови су били брзо умирени и удаљени из амфитеатра, а огроман део студената прве године остао је у амфитеатру одобравајући бурно речи националиста.
Овај догађај који је био први колективни фиаско студената комуниста на Београдском универзитету 1940. год., комунисти нису могли да забораве, и већ сутра-дан, 23. октобра пре подне, комунисти су мобилисали, прикупили и физички напали појединце студенте националисте на Медицинском, Шумарском, Философском и Техничком факултету. Тога дана тешко је повређено седам студената националиста, већином Збораша. Ово премлаћивање је у појединим случајевима достигло ступањ масакрирања. Секретару "Словенског југа" комунисти су разбили наочаре на лицу тако да је настала опасност да потпуно обневиди. Студенту Зборашу комунисти су на Медицинском факултету шипком разбили главу, испребијали га, газили и изболи камом. Ту су још једном националисти разбили главу, а још двојицу су тешко испребијали. На Шумарском факултету су такође разбили главу једном националном студенту, а још неколицину теже повредили. На Филозофском факултету пребили су комунисти двојицу националиста. На техничком факултету су такође теже повредили једног националисту Црногорца, а неколицину су избацили из сале за предавања баш у моменту када је наставник улазио. Тога дана, већ је поменути студент Ивковић напао једну студенткињу националисткињу.
Повређени националисти су се жалили Ректорату и Министарству просвете као и Управи града Београда. У Управи је одговорено да не могу ништа да учине јер постоји аутономија, господин Ректор није хтео да прими повређене националисте који су то тражили, а на питање Министарства просвете – шта се дешава на факултетима – одговорио је: "на Универзитету је ред и мир".
Пошто националисти нису могли да добију никакву заштиту од државних власти "јер постоји аутономија Универзитета", пошто им заштиту није пружила ни универзитетска власт, они су се решили да оду на поједине факултете и да тамо пре свега својим бројем демонстрирају и покажу комунистима своју снагу не би ли их то натерало да дођу к себи, а затим зато су имали намеру да похватају главне иницијаторе терора на Универзитету, да их казне и да им запрете и тежим репресалијама уколико би и даље долазило до премлаћивања националиста.
По подне око 17 часова упутила се група око 250 националиста, скоро све "Збораша" студената, најпре на Технички факултет. При самом улазу дошло је до сукоба са комунистичком стражом од око 30 студената комуниста, који су се боксерима и палицама успротивили уласку студената националиста у факултет. Међутим, ова група је била убрзо разбијена и националисти студенти су ушли у факултет где су се сукобили са главнином студената комуниста. Дошло је до борбе (опет боксерима и палицама) у којој је нешто преко стотину комуниста брзо потиснуто, што на последњи спрат Техничког факултета, што у подруме истог. При расчишћавању подрума, комунисти су, видећи да су потпуно изгубили битку, почели употребљавати ватрено оружје. Националисти, видећи то, у одбрани су такође употребили ватрено оружје. Приликом ове борбе комунисти су гађали војничким карабином. Најзад подрум је био рашчишћен, али већи део комуниста је избегао кроз једна споредна врата. У то време, после скоро целог сата борбе, комунисти су кроз један споредан улаз добили појачања која су се споредним степеницама попела на последњи спрат. У овој групи националисти су приметили велики број нестудената. Ова комунистичка појачања уз садејство револвера, кише цигала и камења, махом из научне збирке материјала, учинила су јуриш на националисте на нижем спрату и аули, али су била одбијена. После овога комунисти су се повукли сасвим горе и на брзу руку створили барикаду на степеницама при врху, употребљавајући за то намештај Универзитета, клупе, столице и друго. Одатле су комунисти пуцали на националисте из револвера и гађали каменицама и деловима намештаја. У међувремену, у тренутку овог јуриша од стране комунистичких појачања и националистичког против-напада којим су враћени комунисти, дешава се и напад са улице на факултет од стране студената и радника комуниста. И овај напад на улазна врата факултета националисти су успешно одбили. Ускоро, немајући шта више да чине на факултету, пошто је добар број комуниста криваца за ранији физички терор добио своје, националисти су изашли са факултета уз родољубиве поклике. При изласку, поједине групе радника и студената комуниста хтеле су да им препрече пут али су их националисти брзо и лако разбили. И тада је дошло до пуцњаве опет иницијативом комуниста.
Тако су се завршили крвави догађаји од 23. октобра на Техничком факултету.
Противници националиста, а особито Збораша, издали су више летака нападајући ове. Тако, студенти демократи социјалисте, некадашњи чланови комунистичке спреге "Уједињене студентске омладине", издају заједно два летка од којих у једном ("Саопштење студентима београдског универзитета и јавности!") кажу између осталог и ово: "У самом Универзитету, користећи реакционарне шестојануарске одредбе о студентским удружењима, комунисти су присвојили себи монопол сваког политичког рада...
"..... двадесет и другог овог месеца, група Љотићеваца насрнула је на Медицински факултет и у амфитеатру студената прве године приредила неколико бедних манифестационих сцена. Потом су комунисти одговорили идућег дана својим инквизиторским поступком, нападом на појединце и премлаћивањем истих".....
Дакле, демократи и социјалисти, којима су одребе о студентским удружењима биле добре док је постојала фамозна "Уједињена студентска омладина" називају певање химне и других родољубивих песама, "бедним манифестационим сценама". Поред тога, они, који су углавном и омогућили камуфлажу и рад комуниста, усуђују се да помињу "инквизиторски поступак комуниста", а док су били у "Уједињеној студентској омладини" одобравали су сличне поступке и ћутке прелазили преко њих, па чак их отворено бранили.
Студенти комунисти, који четири дана нису смели да се појаве, издали су доцније 4 летка један за другим. Карактеристика ових летака је, пре свега, основно неслагање са другима, а затим, потпуна извитопиреност догађаја на факултету, а нарочито правдање пораза који су на сваки начин покушавали да претворе чак – у победу. На то, студенти Збораши су издали ове летке:
Први летак:
22. и 23. октобар 1940. г. на Београдском Универзитету
Објављено је да је Београдски универзитет затворен.
Разлог томе није објављен.
Зато ЗБОРАШКА ОМЛАДИНА сматра за дужност да догађаје изложи, објасни и да поруку за своју будућност.
Од 1931. до 1940. године Универзитет у Београду је живео под КОМУНИСТИЧКИМ ЗНАКОМ И ТЕРОРОМ.
На универзитету је било слободе само за марксисте и њихове слепе саучеснике дотле, док су им ови били потребни.
За сваког студента и студенткињу који су били верни народном и националном духу, слободе није било.
Зборашка омладина којој је гесло, - гесло наше заставе, "С вером у Бога....", снажна својим духом, чврстом организацијом и бројем – одлучила је да у овој ГОДИНИ ОДЛУКЕ поврати слободу на Београдском универзитету и да комунистички терор сломи својим јунаштвом.
У том циљу, када су комунисти под предвођењем својих јеврејских вођа АЛМУЛИЈА, КОРНХАУЗЕРОВЕ, ЦИЛЕРА, сазвали збор бруцоша, студената прве године, да их уведу у своје редове, Зборашка Омладина је и сама дошла у физиолошки амфитеатар Медицинског факултета, па је један од њених претставника устао да позове окупљене да буду верни своме народном и националном духу, и да се чувају туђих, сумњивих интернационалних доктрина и утопија. И док је већина младих клицала одушевљено, комунисти су запрепашћени овим неочекиваним обртом, прешли у физички напад, мислећи да ће то збунити Зборашку Омладину. Показало се, међутим, да су збораши јачи, и комунисти су растерани А ДВОРАНА ФИЗИОЛОШКОГ ИНСТИТУТА, ПРВИ ПУТ ОД КАДА ПОСТОЈИ ИСПУНИЛА СЕ РОДОЉУБИВИМ ПОКЛИЦИМА И НАЦИОНАЛНИМ ПЕСМАМА.
Бесни, комунисти су се решили да пређу на репресалије. Не смејући да ударе прса у прса, они су сутра-дан, 23. октобра решили да појединачним хватањем и пребијањем Збораша и националиста, студената разних факултета, искале свој гнев за јучерашњи слом. Тако су тукли и садистички премлатили на Медицинском факултету МИРЧИЋА ЉУБИШУ, ПЕТРОВИЋА ЉУБОМИРА И СТЕФАНОВИЋА МИЛИВОЈА, на Техничком факултету ДРАГИЋА ДОБРОСЛАВА, а на Пољопривредном факултету КОЛАРЕВИЋА ЂОРЂА, све у току преподнева 23 октобра. Ова једновремена акција на свим факултетима увек и само према Зборашима и националистима, који нису никога напали, нити су имали оружја за одбрану и који су дошли на часове, показује се као унапред одлучена подла одмазда за оно што су комунисти, изненађени, доживели 22. октобра ове године. При овоме утврђено је да су у нападу на Збораше учествовали и нестуденти, радници доведени у помоћ, а наоружани до зуба.
ЗА СВЕ ТО ВРЕМЕ УНИВЕРЗИТЕТСКЕ ВЛАСТИ СУ СЕ, КАО И УВЕК, ДРЖАЛЕ ПОТПУНО ПАСИВНО. НИКАКВА ЗАШТИТА НАПАДНУТИМА НИЈЕ БИЛА ПРУЖЕНА, ЧАК НИ МОРАЛНА. НАПРОТИВ, РАЊЕНИ И ИЗМРЦВАРЕНИ ЗБОРАШИ БИЛУ СУ ОД ПРОФЕСОРА УНИВЕРЗИТЕТА ПРЕТРЕСАНИ, ПОД ОПТУЖБОМ КОМУНИСТА, ДОК СУ ЊИХОВИ ЏЕЛАТИ ОСТАВЉАНИ НА МИРУ. УНИВЕРЗИТЕТСКЕ ВЛАСТИ СУ ПОВРЕЂЕНИМА И ЗЛОСТАВЉАНИМА ОДГОВАРАЛИ СЛЕГАЊЕМ РАМЕНА И ОДГОВОРОМ "ШТА ВАМ МОЖЕМО".
САМ РЕКТОР УНИВЕРЗИТЕТА, УПИТАН ИСТОГ ДАНА, 23. ОКТОБРА, ОКО ПОДНЕ, ТЕЛЕФОНОМ ОД СТРАНЕ НАДЛЕЖНЕ ДРЖАВНЕ ВЛАСТИ, ШТА СЕ ТО НА УНИВЕРЗИТЕТУ ДЕШАВА, ОДГОВОРИО ЈЕ ХЛАДНО: "НА УНИВЕРЗИТЕТУ ЈЕ СВЕ МИРНО".
САМА НАЈВИША ПРОСВЕТНА ВЛАСТ ЈЕ СМАТРАЛА ДА НЕ ТРЕБА НИ ДА ПРИМИ ЛАКШЕ ПОВРЕЂЕНЕ СТУДЕНТЕ, КОЈИ СУ ДОШЛИ ИСТОГ ДАНА ДА ЈОЈ СЕ ЖАЛЕ!
Полиција, којој су се обраћали за заштиту, одговорила им је да није надлежна, јер нападане штити Универзитет и АУТОНОМИЈА.
ШТА ДА РАДИ ЗБОРАШКА ОМЛАДИНА КОД ОВАКВОГ СТАЊА СТВАРИ?
- Да ли да погне главу пред терором марксистичких студената, који мисле да спрече похађање Универзитета па и само полагање испита Зборашима или пак, да се ухвати с њима у коштац и да извојује сама своју слободу?
То је било питање које је она имала да реши.
Оно се пред њу не би ни поставило ДА УНИВЕРЗИТЕТ ВЕЋ СКОРО 10 ГОДИНА НИЈЕ КОМУНИСТИЧКА ТВРЂАВА УСРЕД БЕОГРАДА.
Оно се пред њу не би ни поставило да су универзитетске власти биле на своме месту, да су са Универзитета прогнале сваког ко је насрнуо на туђу слободу, а не да годинама слежу пилатским раменима и перу руке пред јеврејским марксистичким терором, док је већина наставника, са масонским наочарима на носу, благонаклоно гледала како комунистичка змија расте и добија моћ аждаје.
Оно се пред њу не би поставило, да су разни режими који су се смењивали на државној управи, имали храбрости да проблем узму у своје руке, а не да пусте да аутономија постане "изговор за спровођење и јачање комунистичке тврђаве која се ево већ 10 година изграђивала на универзитету.
Али, комунисти су завладали. Помагале су их разне демократско-партизанске и "слободарске" студентске организације докле су били нејаки. А када су ојачали, они су одгурнули своје слуге саучеснике, онако као што је то учинила Совјетија са Енглеском и Француском у Москви, - и баш у то време, када је направила споразум са Немачком.
Универзитетске власти су "нагињале на лево", јер је то "модерно", савремено, напредно и гледале мирно сваки напад комуниста на све што је национално, а нарочито на Збораше.
Режими су се кисело смејали на то али нису имали храбрости да виде шта се то крије под именом аутономије на Београдском Универзитету.
Пошто нико други није вршио дужност, Збораши су морали вршити своју.
Зато је Зборашка Омладина била приморана да покаже да је нико, па ни комунисти, ни пилатски став универзитетских власти и Ректора, ни небрига и слепило режима, да је нико неће нагнати да савије главу, да се одрекне својих националних идеала и своје слободе.
Отуда је део универзитетске Зборашке Омладине ушао на Технички факултет 23. октобра око 17 часова, у намери да потражи и казни главне комунистичке вође и њихове послушнике, за масакрирање које су извршили над усамљеним 3борашима тога јутра.
У сукобима који су настали, Збораши су нашли и неколико студенткиња комунисткиња. Иако су ове у случајевима напада на Збораше биле горе од студената комуниста, па се њихов поступак и хистерични насртаји не могу уопште нормалним женским особинама назвати, Збораши су их са највећом могућном пажњом из сукоба уклонили, да не би повредили свој људски став.
Разуме се да се тако "пажљиво" није поступало са осталим комунистима. Збораши су зато и дошли да онима који се Бога не боје покажу, да је сила зато ту да шуше буду у ред дотеране оним чега се једино боје: БАТИНОМ.
Комунистима је међутим, дошла помоћ са других факултета и они су споредним улицама успели да избију на други спрат Техничког факултета. Ту су продрли до збирки грађевинског материјала, покупили га, и отпочели одозго да засипају Збораше, док су други комунисти, затворени у машинском музеју и УСМЕТ-у пуцали из револвера и карабина. Тада су и Збораши употребили револвере и остали победници.
Тек онда када су Збораши постали јачи, појавио се Ректор и позвао их на дисциплину, - називајући их "дивљацима".
Појавио се онај Ректор, који је тога истога дана око подне ОБАВЕСТИО ЛАЖНО власт, да је на Универзитету све мирно.
Појавио се онај Ректор који се тога јутра није смилостивио ни узрујавао када је видео унакажена и осакаћена лица својих студената Збораша, које су ногама – оборивши их на земљу – комунисти газили и боли камама.
Појавио се онај Ректор који није нашао реч осуде за све што су пред његовима очима радили комунисти: пустошење музеја и збирки, ломљење столова и столица.
Прошао је добро. Презрив поглед и понека љута реч ошинули су га по лицу, али ипак је прошао добро, јер није имао посла са дивљацима – комунистима, већ са Зборашима.
Збораши су потом напустили Технички факултет испрашивши пред факултетом групу комуниста, која је покушала да им препречи пут.
Тако су текли догађаји 22. и 23. октобра.
* * *
Зборашкој омладини је до рада и
науке. Зато јој је драга и аутономија Универзитета.Али, никако не може да разуме да аутономија буде искоришћена од стране комуниста за то, да усред престонице ови изграде своју бољшевичку тврђаву и да одатле припремају свој бољшевички преврат, и пропаст државе и народа.
Најмање је разумљиво да то трпи државна власт и Универзитет.
Али државна власт и Универзитет могу како год хоће. Зборашка омладина се не може мешати у њихов делокруг. Међутим у своме долокругу, у тој аутономији, она тражи слободу и за себе.
Она тражи да слободно сме да дође на предавање и испите, - а не да буде зато изложена терору, злостављању и масакрирању. Она тражи да равноправно може и сама учестовати у студентском животу.
Ко јој стане на пут тај ће имати да рачуна са њеном несаломљивом упорношћу и јунаштвом.
Ко се усуди да јој ту слободу порекне или онемогући, тај се игра својим животом.
ЕТО НАШЕ ЗБОРАШКЕ ПОРУКЕ!
СТУДЕНТСКА ЗБОРАШКА ОМЛАДИНА
Други Зборашки
летак:
Догађаји на Техничком факултету заинтересовали су нашу јавност у великој мери. Тим пре што су са разних страна поврвели многи да тендециозно даду "истинит" приказ догађаја и узрока који су их изазвали, а што власт универзитетска и државна нису дале објашњење о догађајима, ма да су и једна и друга позване да то учине. Зато није ни чудо што у недостатку званичног приказа колају летци невероватне садржине као и изјаве "очевидаца", а све у циљу да се јавности баци прашина у очи неверним и тендециозним приказивањем догађаја.
Није ли Лењин у своје време рекао: "Лаж, клевета, нападање су дозвољена средства у светој борби револуције", што ју комунисти, његови следбеници, издашно употребљавају за остварење својих мрачних циљева.
Ми, студенти Збораши, пружили смо већ јавности, у једном свом летку, приказ и позадину нежељених догађаја на Техничком факултету. Овде ћемо да се осврнемо само на неколико комунистичких летака о овом догађају. Скоро је и непотребно да подвлачимо неистинитост и лаж која се преноси из реда у ред у овим летцима, али, будући да је наша јавност необавештена, и да је годинама на исти начин од комуниста подло лагана, морамо се задржати на извесним њиховим, ма да непромишљеним и глупим лажима.
Комунистима је много стало да унапред сугеришу читаоцу да поверује у њихове тврдње. Зато, знајући неистинитост и неубедљивост онога што излажу, још у почетку летка истичу: "ИСТИНА о догађајима на Б. универзитету" као и "Ово саопштење има сврху да прикаже ствари ТАКО КАКО СУ СЕ ОНЕ ДЕСИЛЕ". Чему иначе ово грубо подвлачење у самом почетку њиховог летка ако заиста говоре истину? У истом циљу они се обраћају и "СВОЈ ПОШТЕНОЈ ЈАВНОСТИ", желећи да тиме поласкају читаоца, како би им унапред, без резерве, све поверовао. Као да их јавност заиста поштена не познаје довољно већ толико година! Једна од ствари на којој комунисти такође инсистирају јесте тежња да се "ЗБОР" упрља, да му се подметне да је противнародан, издајнички. Да су његови студенти плаћеници. Да Збораши раде с Владом. Отуд оне глупе тврдње да је Влада Цветковић-Мачек-Корошец дала Зборашима оружје у руке. Отуд и оно дрско и нелогично набацивање да: "СВИ ОНИ сем тога уживају директну помоћ владе и њених министара". Да ли ту не мисле ови црвени шупљоглавци на нашег гонитеља Монсињора Корошца, на излапелог Мачека, на новог печеног богаташа Цветковића, на измећаре црвене Москве и слуге јеврејске Чубриловића и Константиновића, па Андреаса, Торбара, Смољана, Шутеја, те гуликоже сељака и радника?
Овде спада и подла тврдња да је у борби на Техничком факултету учествовао и самозвани "вођ студената", режимски националиста Омиљен Милић.
Да ли је потребно да оповргнемо и лажну тврдњу да су Збораши: "подносили професорима револвер под грло, разбијали врата и намештај студентских удружења, и дизали студентски новац?"
Позивамо Ректора и остале наставнике Техничког факултета да званично даду своју изјаву о томе: шта су чули и видели, којим су професорима подношени револвери под грло, ко је ломио намештај Универзитета, какав је то новац дигнут и ко га је дигао?
То све остављамо универзитетској власти, као најпозванијој, да званично објави (не разним јеврејско-комунистичким "очевидцима"), а ми се задовољавамо да изјавимо само једно: ЧАК НИ ЗЛОГЛАСНИ КОМУНИСТИЧКИ "УСМЕТ" НИЈЕ НИ ДИРНУТ и ако су га црвени "хероји" одмах по доласку Збораша "храбро" напустили. Што се тиче тврдње, да је ЗБОР противнародан и издајнички, можемо да кажемо само ово: сви поштени и свесни родољуби који познају мучну и јуначку борбу ЗБОРА за добро свога народа и своје Отаџбине, знају да то није истина. То знају и саме комунистичке интернационалне издајице ове земље и нашег мукотрпног народа, али им треба да по заповестима Јевреја, подлих експлоататора нашег вредног народа, овако гнусно лажу.
Да се ЗБОР бори за своју рођену груду (а не за Ебар и Гвадалахару) и за свој рођени народ, најбоље показују тешке жртве у крви и животима које су Збораши до сада поднели, а чији број, као што је јавности познато, није мали. Уосталом, набацивања јудео-комуниста исто су толико истинита као и она празна, лажна и нелогична излагања покварених састављача црвених летака као: "НЕКЕ су прислањали уза зид и СТРЕЉАЛИ ИХ у главу из непосредне близине" и да "Љотићевци имају посебна места и одаје за вежбе у пуцању револвера, бодењем ножем и друге припреме за професионалне убојице" и то нигде другде, него "У КАТОЛИЧКОЈ ЦРКВИ у Крунској улици". Ово њихово тврђење кад не би било јадно, заиста би било смешно.
Да ли је после свега овог потребно да оповргнемо и остале лажи као: "да су наши противници комунисти на Техничком Факултету били "голоруки" и да су нас "избацили" са факултета, нас наоружане. Сматрамо да то није чак потребно ни побијати, јер ово тврђење комуниста је чист АТЕНТАТ НА ЗДРАВ РАЗУМ. Уосталом, поменућемо и то да се ниједан њихов летак не слаже у погледу времена нашег "избацивања" са факултета.
Шта да кажемо на њихова глупа набацивања да смо плаћеници. Заиста, те јудео-комунистичке издајице никако не престају да епитете, који њима потпуно одговарају, пришивају другима. Они дабогме, не могу да појме да неко није нечији плаћеник. Њима, у њихов органичени мозак не иде да неко може бити поштен, да воли свој народ, да се за њега бори и жртвује, а да не буде за то плаћен. То је зато, јер они сами знају, да служећи интернационалној мисли издају свој рођени народ и да су такви још и плаћеници црвене Москве и светског јеврејства, којима и служе, па би зато хтели да и другоме набаце да је плаћеник. И све остале њихове тврдње су такође лишене сваког стварног и моралног основа. Много би нам места требало да све њихове лажи наводимо.
А зна наш народ шта јудео-масоно-комунце у овом конкретном случају боли. То је Уредба о школовању синова њихових послодаваца и вођа-Јевреја на Универзитету. То је уредба којом се праведно, ма да непотпуно, искључује разорни интернационални марксистички утицај на нашу самосвојну народну културу. Та уредба онемогућава одузимање хлеба синовима нашег народа од стране јеврејских експлоататора, тиме што се број уписаних студената Јевреја своди на верни бројни однос према нашем народу. Они се буне, јер је криво комунистима послодавцима, што не могу да шире своју разорну и противнародну делатност у пуној мери, помоћу које би могли да сачувају своје огромне капитале, опљачкане од нашег широкогрудог народа.
Сада дозволите нам, читаоци, да комунистима, тим подлим подметачима поручимо ово:
НЕЋЕМО ПРЕЗАТИ НИ ОД ЧЕГА ДА САТРЕМО КОМУНИЗАМ ЗА ДОБРО ОТАЏБИНЕ И НАРОДА. ТАКО НАМ БОГ ПОМОГАО.
Београд,
новембра 1940.
СТУДЕНТИ ЗБОРА
СТУДЕНТИ ЗБОРА
Између 24. и 25. октобра, полиција је помоћу свога агента и члана "Словенског Југа" Бранка Поповића, који још приликом сукоба од 23. провоцирао националне студенте, инсценирала напад комуниста на Студентски дом. Дабоме, пошто напада није ни било, он је лако "одбијен". После овога је власт протурила верзију, а комунисти је прихватили, да су овај напад инсценирали Збораши.
Догађаји од 22. до 23. октобра имали су огромних последица по студентски живот. Настало је страховито гоњење студената Збораша од стране полиције и Цветковићеве владе. Само у Београду преко стотину их је затворено. Исто се дешава и у унутрашњости. Многи су кињени, мучени и тучени. Сама власт измишљала је свакојаке верзије поводом овог случаја. Најзад, пошто Збораше нису могли оптужити суду, ни као стране агенте, што им је на терет стављено, а пошто није било могуће доказати ни друге кривице (превратничка завера), Збораши су делом протерани, а делом упућени у концентрациони логор у Брус (који је од власти назван "принудни боравак"). Тамо су провели око три месеца и најзад су отерани у концентрационе логоре "радних батаљона", у Сребреницу, Ивањицу и Смед. Паланку. Последњи од Збораша пуштен је на слободу тек 1. априла 1941. У међувремену затварани су и прогањани и други Збораши, па је и "ЗБОР" био забрањен.
Главну улогу у прогањању националних студената, особито Збораша, одиграла је масонерија са својим чедом комунизмом. Главни иницијатори свега овога билу су комуно-масони, Чубриловић и Константиновић, као и остала масоно-јеврејска и англофилска клика. Исто тако, у међувремену је "без мотивације" забрањен рад и Антимарксистичком комитету у Београду, који је толико времена био трн у оку нашим комунистима и масонима, а чији су секретари и неколико чланова управе били Збораши.
Прогон студената националиста, особито Збораша, њихово хапшење и протеривање из Београда, обилно су искористили њихови непријатељи, а нарочито комунисти, који су, искоришћавали тежак положај Збораша, почели, мало по мало, да долазе к себи и да врше и даље неометани свој разорни рад. Овај рад се свео у последње време углавном, као и рад њихових бивших савезника демократа и социјалиста, на дивље и право хушкање на рат против Немачке. Прве је на то нагонила црвена Москва-Коминтерна и Јеврејство, а друге, опет Јеврејство и његови масонски центри у Лондону и Вашингтону. Тако је дошло и до судбоносног 27. марта 1941. Тога дана су они, који су јавно ширили у народу клевету да је ЗБОР хтео да изврши преврат – комунисти, масони, Јевреји, демократи и републиканци, извршили стварно насилним путем преврат у Југославији. Тако се догодило да је један "републиканац" постао чак Министар двора, а други, потпредседник владе.
Тога дана су, поред старих комуниста, Јевреја, масона, демократа и будала у влади, за оно што се дешавало под маском одушевљења за Краља, били највише криви њихови омладинци студенти: "демократи и социјалисти", "Српски културни клуб" и комунисти нарочито.
Тада су они исти (демократи и социјалисти), који су у напред поменутом летку писали: "....у овим тешким тренуцима када свако стање нереда може бити повод спољним силама да интервенишу под видом "завођења реда", Љотићевци иду ка томе да Југославија изгуби своју независност", ови исти, отворено су сада изазвали Немачку, вичући из свег грла: "Боље рат, него пакт" – "Доле Хитлер, доле Немачка" – "Живела велика енглеска демократија".
Тада су такође и комунисти, и то још већом дреком, просто урлали: "Боље рат, него пакт" – "Живео Совјетски Савез", носећи транспаренте "Савез с Русијом" – и "Пакт са Совјетима". Тада су сви заједно, и комунисти и Јевреји и демократи, заједнички демолирали Немачки саобраћајни биро, вређали немачког посланика и држали запаљиве говоре бацајући тешке увреде Немачкој и Хитлеру, поред познатог рада кобне владе Симовићевих трабаната. Ето, то деловање, особито студената комуниста довело је до садашње катастрофе и несреће по наш народ, а за рачун јеврејско-бољшевичке Москве и масонско-демократског Лондона. Тако су комунисти и масони на Београдском универзитету довршили своју плаћеничку издајничку улогу до краја. Међутим, Немачкој у ствари нису нашкодили многи, а осакатили су тешко и упропастили свој рођени народ.
Сада би имали још само да се запитамо шта су радили комунисти за време тзв. рата од 6. априла па до капитулације. Да ли су и на ратном попришту, у боју, били тако храбри и грлати, као када су њих 20-30 наваљивали на по једног националног студента или чак студенткињу, или као 27. марта, када су гурали земљу у рат? Да ли су јуначки "бранили земљу" и "границе", како су то, камуфлирајући се, исписивали на тробојкама, да би рат изазвали? Да ли су "до последњег" гинули у борби против њима тако омражених национал-социјалиста.?
Чињенице, многобројни сведоци, па и Ви, драги читаоци, могу нам посведочити да су наши комунисти, а први међу њима баш комунистички студенти и млађи интелектуалци, први бацили оружје, остављали старешине и потчињене и бежали, чак када немачке трупе нису биле на видику. Наши "мајчини ј унаци", "борци", попут "дивова са Ебра и Гвадалахаре" нису често хтели да доживе ни могућност да се погледају лице у лице са хитлеровим трупама.
Можете ли нам, драги читаоци, Ви барем навести кога од познатих својих познаника комуниста интелектуалаца, а нарочито студената, да је погинуо, да је рањен или бар заробљен у овоме рату који су они изазвали? А ако би се случајно и такав нашао, а тај је случај веома редак, сигурно је да је тај настрадао, не благодарећи своме храбром држању него залуталом куршуму, или авионској бомби. А ако је заробљен, то је свакако зато, што није имао времена да побегне.
А шта сад раде ти хучкаши на рат, ти "борци", сад када су натерали наш народ у несрећу? Ако се не крију камуфлирани у каквом буџаку, ако не шире лажне и алармантне вести, они се налазе по шумама, саботирају, и по свом "јуначком" рецепту намештају паклене машине, кваре путеве и пруге, пале жито, пљачкају и убијају из заседа оне који им сметају да овај народ за навек увале у пропаст.
Тако ти "народни студенти" гнусним делима својим опет доказују да немају ничег заједничког са овим народом, да су његови непријатељи као што су му то и њихови послодавци – Јевреји и њихова тврђава Совјетија – која се данас, Богу хвала, руши.
Србско Свитање
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.