Evo jednog citata iz razgovora između Firera i predsednika vlade
Dragiše Cvetkovića pri priključenju Kraljevine Jugoslavije paktu Trojnih sila
(Trojnom paktu – Sile Osovine):
„Ја хоћу да знам ваш став, ваше држање у току догађаја који ће наступити. Ја ценим пријатељство Југославије и њен став у току овог рата. Ја ценим херојство српске војске, која је у прошлом рату толико славно бранила слободу и независност свог народа. Она је богата и има све услове да развије до максимума свој проспаритет. Ја сматрам Југославију као једну од водећих држава на Балкану. Моменат је дошао да она узме, у догађајима који ће настати, један потпуно одређен став"
Svako može sam da zaključi da li se Firer divio našem narodu ili ne...
„Ја хоћу да знам ваш став, ваше држање у току догађаја који ће наступити. Ја ценим пријатељство Југославије и њен став у току овог рата. Ја ценим херојство српске војске, која је у прошлом рату толико славно бранила слободу и независност свог народа. Она је богата и има све услове да развије до максимума свој проспаритет. Ја сматрам Југославију као једну од водећих држава на Балкану. Моменат је дошао да она узме, у догађајима који ће настати, један потпуно одређен став"
Svako može sam da zaključi da li se Firer divio našem narodu ili ne...
Deo Hitlerovog govora u nemačkom Riechstagu povodom napada na
Jugoslaviju 6.aprila 1941. godine:
''Moji poslanici, članovi nemačkog Rajhstaga! Većina od vas, pre svega vi, moji stari partijski drugovi, znate koliko sam se trudio da između Nemačke i Jugoslavije uspostavim korektne odnose razumevanja čak prijateljstva. Ja sam u tom pravcu godinama radio. Verovao sam da su me u tom nastojanju pomagali pojedini predstavnici ove zemlje, koji su, kao i ja, izgleda smatrali da se od tesne saradnje naših dveju zemalja može očekivati samo korist. Kad se pak Balkanu, usled britanskih intriga, približila opasnost da pre ili kasnije bude uvučen u rat, moji napori su se tim više povećavali da učinim sve, kako bih sačuvao Jugoslaviju od tako opasnih zapletaja. Naš ministar inostranih poslova, partijski drug fon Ribentrop, u ovom smislu je sa njemu sopstvenim strpljenjem i genijalnom istrajnošću u mnogobrojin sastancima i razgovorima uvek ukazivao na celoshodnost, šta više nužnost, da se bar ovaj deo Evrope sačuva od nesrećnog rata. On je u tom smislu podneo jugoslovenskoj vladi predloge koji su bili tako lojalni i inzvaredni da je izgledalo da se u tadašnjoj Jugoslaviji umnožavaju glasovi koji zastupaju takvu tesnu saradnju.
Stoga je sasvim tačno kad ministar Halifaks danas izjavljuje da nije bila nemačka namera da izazove rat na Balkanu. Da,tačno je da je suprotno tome naš pošteni cilj bio da putem uspostavljanja tesne saradnje sa Jugoslavijom možda po mogućnosti postignemo i pravedno snošljivo likvidiranje italijansko-grčkog konflikta. Duče je ne samo odobrio pokušaj da se Jugoslavija dovede u tešnju interesnu zajednicu sa našim miroljubivim ciljevima, nego je to svim sredstvima pomogao.
Tako najzad je bilo mogućno pobuditi jugoslovensku vladu da pristupi paktu Triju sila, koji Jugoslaviji nije stavljao nikakve zahteve, već je ovoj zemlji samo pružio preimućustvo. Jer,to moram konstatovati radi istorijske istine da ovim paktom i dopusnkim sporazumom koji je bio pridodat Jugoslavija nije bila obavezna da pruža nikakvu pomoć. Naprotiv, Jugoslavija je od sila potpisnica Trojnog pakta dobila svečano obećanje ne samo da se od nje neće tražiti nikakava pomoć,već smo bili spremni da se unapred odreknemo svakog transporta ratnog materijala preko jugoslovenske teritorije. Sem toga Jugoslavija je na izričiti zahtev svoje valde dobila garanciju da će u slucaju teritojalnih promena na Balkanu dobiti prilaz Jegejskom moru, koji je izmedju ostalog trebao obuhvatiti i grad Solun. Tako da je 25. marta potpisan u Beču jedan pakt koji je mogao da obezbedi mir na Balkanu.
Razumećete, moji poslanici, da sam tog dana s'jednim doista srećnim osećanjem napustio ovaj lepi grad na Dunavu ne samo stoga što sam smatrao da je time jedan gotovo osmogodišnji spoljno-politički rad izgledao nagrađen, ne, ja sam isto tako verovao da bi time možda još u poslednjoj minuti mogla da postane izlišna nemačka intervencija na Balkanu.
Dva dana kasnije potresla nas je vest o prevratu jedne klike plaćenih pučista koji su izvršili ono delo koje je engleskog premijera pobudilo da u oduševljenju usklikne da najzad ima da saopšti nešto dobro.
Vi ćete dalje razumeti, moji poslanici, što sam odmah dao naredbu za napad. Jer nemogućno je da se na ovaj način postupa sa Nemačkim Rajhom. Ne može se dugo godina moliti za jedno političko prijateljstvo. Nemogućno je isto tako zaključiti jedan sporazum koji samo jednom donosi koristi, pa zatim doživeti da se na ovaj način prekonoc prekrši, već da se kao odgovor insultira predstavnik Nemačkog Rajha, da se vojni ataše ugrožava, da se pomoćnik ovog vojnog atašea rani, mnogobrojni drugi nemci zlostavljaju, da se demoliraju biroi, škole, izložbene prostrorije, i tako dalje, da se ruše stanovi državljana Rajha i da se nemački sunarodnici gone i ubijaju kao divljaci.
Ja sam, to bog zna, hteo mir. Ako pak jedan ministar Halifaks sa porukom izjavljuje da se to vrlo dobro znalo i da su nas upravo zbog toga prinudili da se borimo, tako kao da je ovo neki naročiti trijumf britanske državničke veštine, tada ja protiv takve zlobe ne mogu ništa učiniti da već interese Rajha zaštitim sredstvima koja nam bogu hvala stoje na raspolaganju.
''Moji poslanici, članovi nemačkog Rajhstaga! Većina od vas, pre svega vi, moji stari partijski drugovi, znate koliko sam se trudio da između Nemačke i Jugoslavije uspostavim korektne odnose razumevanja čak prijateljstva. Ja sam u tom pravcu godinama radio. Verovao sam da su me u tom nastojanju pomagali pojedini predstavnici ove zemlje, koji su, kao i ja, izgleda smatrali da se od tesne saradnje naših dveju zemalja može očekivati samo korist. Kad se pak Balkanu, usled britanskih intriga, približila opasnost da pre ili kasnije bude uvučen u rat, moji napori su se tim više povećavali da učinim sve, kako bih sačuvao Jugoslaviju od tako opasnih zapletaja. Naš ministar inostranih poslova, partijski drug fon Ribentrop, u ovom smislu je sa njemu sopstvenim strpljenjem i genijalnom istrajnošću u mnogobrojin sastancima i razgovorima uvek ukazivao na celoshodnost, šta više nužnost, da se bar ovaj deo Evrope sačuva od nesrećnog rata. On je u tom smislu podneo jugoslovenskoj vladi predloge koji su bili tako lojalni i inzvaredni da je izgledalo da se u tadašnjoj Jugoslaviji umnožavaju glasovi koji zastupaju takvu tesnu saradnju.
Stoga je sasvim tačno kad ministar Halifaks danas izjavljuje da nije bila nemačka namera da izazove rat na Balkanu. Da,tačno je da je suprotno tome naš pošteni cilj bio da putem uspostavljanja tesne saradnje sa Jugoslavijom možda po mogućnosti postignemo i pravedno snošljivo likvidiranje italijansko-grčkog konflikta. Duče je ne samo odobrio pokušaj da se Jugoslavija dovede u tešnju interesnu zajednicu sa našim miroljubivim ciljevima, nego je to svim sredstvima pomogao.
Tako najzad je bilo mogućno pobuditi jugoslovensku vladu da pristupi paktu Triju sila, koji Jugoslaviji nije stavljao nikakve zahteve, već je ovoj zemlji samo pružio preimućustvo. Jer,to moram konstatovati radi istorijske istine da ovim paktom i dopusnkim sporazumom koji je bio pridodat Jugoslavija nije bila obavezna da pruža nikakvu pomoć. Naprotiv, Jugoslavija je od sila potpisnica Trojnog pakta dobila svečano obećanje ne samo da se od nje neće tražiti nikakava pomoć,već smo bili spremni da se unapred odreknemo svakog transporta ratnog materijala preko jugoslovenske teritorije. Sem toga Jugoslavija je na izričiti zahtev svoje valde dobila garanciju da će u slucaju teritojalnih promena na Balkanu dobiti prilaz Jegejskom moru, koji je izmedju ostalog trebao obuhvatiti i grad Solun. Tako da je 25. marta potpisan u Beču jedan pakt koji je mogao da obezbedi mir na Balkanu.
Razumećete, moji poslanici, da sam tog dana s'jednim doista srećnim osećanjem napustio ovaj lepi grad na Dunavu ne samo stoga što sam smatrao da je time jedan gotovo osmogodišnji spoljno-politički rad izgledao nagrađen, ne, ja sam isto tako verovao da bi time možda još u poslednjoj minuti mogla da postane izlišna nemačka intervencija na Balkanu.
Dva dana kasnije potresla nas je vest o prevratu jedne klike plaćenih pučista koji su izvršili ono delo koje je engleskog premijera pobudilo da u oduševljenju usklikne da najzad ima da saopšti nešto dobro.
Vi ćete dalje razumeti, moji poslanici, što sam odmah dao naredbu za napad. Jer nemogućno je da se na ovaj način postupa sa Nemačkim Rajhom. Ne može se dugo godina moliti za jedno političko prijateljstvo. Nemogućno je isto tako zaključiti jedan sporazum koji samo jednom donosi koristi, pa zatim doživeti da se na ovaj način prekonoc prekrši, već da se kao odgovor insultira predstavnik Nemačkog Rajha, da se vojni ataše ugrožava, da se pomoćnik ovog vojnog atašea rani, mnogobrojni drugi nemci zlostavljaju, da se demoliraju biroi, škole, izložbene prostrorije, i tako dalje, da se ruše stanovi državljana Rajha i da se nemački sunarodnici gone i ubijaju kao divljaci.
Ja sam, to bog zna, hteo mir. Ako pak jedan ministar Halifaks sa porukom izjavljuje da se to vrlo dobro znalo i da su nas upravo zbog toga prinudili da se borimo, tako kao da je ovo neki naročiti trijumf britanske državničke veštine, tada ja protiv takve zlobe ne mogu ništa učiniti da već interese Rajha zaštitim sredstvima koja nam bogu hvala stoje na raspolaganju.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.